Gijom Muso-Samo budi ovde

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:35 am

First topic message reminder :




Za Suzi


Prolog


Ostrvo Nantaket Masačusets
Jesen 1972.



Jezero se nalazilo na istočnom delu ostrva, iza močvara ispunjenih šipražjem. Bilo je lepo vreme. Nakon nekoliko hladnih dana, ponovo je postalo prijatno a površina vode reflektovala je vatrene boje indijskog leta.
„Hej, dođi da vidiš!"
Dečak se približi obali i zagleda se u pravcu koji mu je pokazivala drugarica. Velika ptica plivala je usred barskog lišća. Njeno besprekorno perje, kljun crn poput uglja i veoma dug vrat činili su je kraljevski otmenom.
Labud.
Kada je već bila na samo nekoliko metara od dece, ptica zagnjuri glavu i vrat u vodu. Zatim se ponovo pojavi na površini i ispusti dugačak krik, blag i melodičan, nasuprot onom zavijanju labudova žućkastih kljunova koji služe kao dekor u javnim parkovima.
„Pomaziću je!"
Devojčica priđe vodi i pruži ruku. Preplašena, ptica raširi krila tako neočekivano da se ona zatetura. Devojčica upade u vodu, dok se ptica udaljavala mašući svojim teškim krilima.
Istog časa, hladnoća joj preseče dah, kao da su joj klešta stegla grudi. Za svoje godine, bila je dobar plivač. Na plaži, dešavalo joj se da pliva kraul i po više stotina metara. Ali voda u jezeru bila je ledena i bilo je teško dosegnuti obalu. Ona se grozničavo batrgala a onda se, shvativši da neće uspeti da se domogne obale, prepustila. Oseti se majušno, okružena tom moćnom vodom.
Videvši da mu je drugarica u nevolji, dečak nije oklevao: izuo je cipele i obučen skočio u vodu.
„Uhvati se za mene, ne boj se."
Ona se zakači za njega i nekako se dočepaše tla. Držeći glavu pod vodom, on je svom snagom podiže, i uz njegovu pomoć ona se jedva pope na obalu. U trenutku kada je i on pokušao da izađe, oseti se nemoćno, kao da su ga dve jake ruke vukle ka dnu jezera. Poče da se guši: srce mu jako zalupa dok mu je mozak pritiskala neka zastrašujuća sila.
Borio se dok nije osetio da mu se pluća pune vodom. Onda, ne mogavši više, popustio je i potonuo. Slepoočnice su mu pucale i sve oko njega postade crno. Okružen mrakom, zbunjeno je shvatio da je to bez sumnje morao biti kraj.
Jer više ničega nije bilo. Ničega osim tog užasnog i ledenog mraka.
Mrak. Mrak.
Onda, odjednom...
Zračak svetlosti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:43 am






15.



Istina, mi ne znamo ništa, jer je istina na dnu ponora,

~ Demokrit ~


On uskoči u jaguar i krenu u pravcu Mistika.
Vozio je toliko brzo da zamalo nije imao nezgodu na izlazu za Nju Hejven. Nije uspevao da se koncentriše na vožnju. Reklo bi se da alkohol u njegovoj krvi nije rešavao ništa. Kroz misli su mu prolazile slike.
Godina 1972.
Imao je osam godina.
Iz tog perioda istorija je zapamtila početak Votergejta, Niksonovo putovanje u Kinu, prvu pobedu jednog Amerikanca nad Rusom na šampionatu u šahu...
U bejzbolu, As iz Oklanda pobedili su Redse iz Sinsinatija u finalu šampionata, dok su Kauboji poklekli pred Dalasom u Superbolu.
Tog leta, Nejtan je otišao sa svojom majkom koja je radila u Nantaketu, u rezidenciji Vekslerovih. Bilo je to njegovo prvo pravo putovanje. Prvi put da je video još nešto osim svog kvarta u Kvinsu.
Krajem popodneva, on stiže pred Gudričevu kuću. Vreme se nije smirivalo. Ledeni vetar je brisao rivijeru nad kojom se sivo nebo skoro mešalo s pobesnelim morem, sakrivenim iza peščanih nasipa. On više puta pozvoni, ali niko ne otvori. udno. Bila je nedelja, a kako je on bio čuo, Geret je ovamo dolazio svakog vikenda.
Ako Gudrič nije bio tu, trebalo je to iskoristiti. Do sada, doktor je bio taj koji je vukao konce i bilo je očigledno da je taj tip krio mnoge stvari od njega. Nejtan je morao da sazna više o njemu ako je želeo da ga zbuni.
On pogleda oko sebe. Prvi susedi bili su više od sto metara daleko. Trebalo je po svaku cenu da uđe u kuću, makar i da provali unutra. Najjednostavnije je možda bilo da se popne preko krova garaže zalepljene uz kuću i odatle da pokuša da se domogne jednog od balkona.
To ne bi trebalo da bude previše komplikovano. On pokuša da skoči i uhvati se za ivicu krova, ali ipak je bilo suviše visoko. Odluči da oko kuće potraži neki predmet koji bi mu poslužio kao postolje, kada se iza njega pojavi jedna doga crne dlake.
Bio je to najveći pas koga je ikada video.
Životinja stade na dva metra i fiksira ga pogledom, režeći.
Samo je još ovo falilo!
Pas je bio skoro njegove visine. Da ga je sreo u nekoj, manje opasnoj situaciji, Nejtanu bi se možda učinio veličanstven, sa svojim moćnim, rasnim telom. Ali sve što je tada video bio je strašni kerber, s drhtavom njuškom. Glava i uši bili su mu nakostrešeni. Njegova dlaka, kratka i blistava, pokrivala je ekstremno napetu kožu, nad osamdeset kilograma mišića spremnih da eksplodiraju.
Nejtan oseti kako mu se niz leđa sliva hladan znoj. Nikada nije bio prijatelj sa psima. On načini jedan pokret, ali životinja još jače zareža ističući svoju moćnu čeljust. Advokat ustuknu. U tom trenutku, doga nošena neverovatnom žestinom pokuša da mu skoči na lice. Nejtan stiže da je izbegne i odgurnu je nogom. Nošen energijom očaja, on skoči uvis i domože se krova garaže. Mislio je da se izvukao, kad oseti kako mu se pseći zubi zarivaju u list.
Nipošto ne popuštati. Ako sada padneš, rastrgnuće te.
On frenetično zamaha nogom kako bi se oslobodio psa, ali ništa nije pomagalo. Moćna životinjska čeljust sada mu je grizla Ahilovu tetivu.
Ovaj monstrum će mi otkinuti stopalo.
On se svom silom odupre, i pas konačno ispusti plen. Kako je znao i umeo, on uspe da se pomoću ruku odgurne na krov.
Jebem ti!
Na trenutak sede kako bi povratio dah i zastenja od bola. Nogavica pantalona bila mu je iskidana. On je podvrnu i uveri se da mu je rana duboka i da jako krvari. Nije važno. Kasnije će se pobrinuti za to. Za sada, zadovolji se flasterom, na sreću zalepljenim uz papirne maramice. U svakom slučaju, nije se mogao vratiti: uspravljajući se na svojim moćnim butinama, doga ga je držala na oku ližući okrvavljenu slinu koja joj je tekla niz njušku.
Žao mi je, drugar, ali nisam za jelo. Samo se nadam da mi u prolazu nisi preneo besnilo.
Uprkos povredi, advokat se bez mnogo akrobacije domože malog balkona na kući. Kao što se i nadao, Gudrič nije bio blokirao prozore. Nejtan podiže okno i ude u kuću.
Dobro došao u svet ilegalnog. Ako te uhvate danas, možeš se pozdraviti sa advokatskom licencom. On već zamisli naslov članka u Nešenel lojer: „Slavni advokat iz Marbl&Marč osuđen na pet godina zatvora, jer je uhvaćen u pljački."
Nalazio se na spratu. Gudrič je većinu stora bio ostavio širom otvorene, ali zbog lošeg vremena, kuća je već bila utonula u polumrak.
Čuo je psa koji je nastavljao da laje.
Taj imbecil će uzbuniti čitav komšiluk. Moraće da bude obazriv i brz.
Prošavši pored garderobe, hodnik je vodio najpre do dve sobe, a onda do radnog kabineta u koji on uđe. Bila je to prostrana prostorija s parketom od svetlog drveta, prepuna metalnih polica na kojima se nalazila impresivna količina dosjea, audio i video kaseta, disketa i CD-romova.
Nejtan na brzinu pregleda neka od dokumenata. Učinilo mu se da je razumeo kako Gudrič čuva medicinski dosje svakog od svojih pacijenata.
Da lije to normalna procedura?
Dosjei su bili složeni hronološki, prema ustanovi u kojoj je doktor radio, sa nazivima slučajeva od 1968. naovamo. Nejtan nestrpljivo uskoči u vremeplov:
Medikal dženeral hospital, Boston; Prezbiterijan hospital, Njujork, ildrens medikal center, Vašington... Konačno stiže do 1972.
Te godine, doktor Gudrič završavao je specijalizaciju iz hirurgije u jednoj bolnici u glavnom gradu. Imao je, dakle, 27 godina.
Usred gomile dokumenata s datumima iz 1972. advokat izvuče malu, smeđu svesku.
Dnevnik
Dispanzer u Nantaketu
12. septembar - 25. septembar 1972.
Sumnje, koje su se pojavile kada je Nejtan pročitao posvetu na albumu Džona Lenona odmah su se potvrdile. Gudrič se zaista nalazio u Nantaketu 1972. Dve nedelje je zamenjivao u dispanzeru. Tačno u vreme kada je Nejtan doživeo nezgodu! Ništa čudno što mu se njegovo lice učinilo poznatim.
On grozničavo prelista dnevnik i nađe ono što je tražio.
19. septembar 1972.
Težak slučaj danas u dispanzeru.
Krajem popodneva, doneli su nam dečaka od osam godina, u stanju kliničke smrti. Po rečima šetača koji su ga izvukli iz jezera, dečak već više minuta nije disao. Njima je pažnju privuklo vrištanje jedne devojčice.
Mi smo pokušali sa elektrošokovima, ali bez uspeha. I pored toga, svom snagom sam nastavio s masažom toraksa, dok mu je jedna od sestara davala veštačko disanje.
Nasuprot svim očekivanjima, uspeli smo da ga reanimiramo. Živi, ali još je u komi.
Da li smo dobro uradili što smo insistirali? Nisam siguran u to, jer čak i ako se dete osvesti, mozak mu je bio predugo bez kiseonika. Mnoge ćelije su uništene i, na nesreću, oštećenja su očekivana.
Samo se nadam da ona neće biti nepovratna...
Nejtan je bio zbunjen. Sećanja koja je do sada manje-više potiskivao sada su se zbrkano pojavljivala. Drhtavim rukama, dok mu je srce jako udaralo, on nastavi sa čitanjem.
20. septembar 1972.
Dečak se rano jutros osvestio i odmah su me obavestili o tome.
Pažljivo sam ga pregledao i moram priznati da sam zaprepašćen. Svakako je veoma slab, ali pokreće sve udove i razume naša pitanja. Zove se Nejtan del Amiko.
To je jedno stidljivo i zatvoreno dete, ali čini se veoma inteligentan, i razmenio sam nekoliko rečenica sa njim. Kako bih ga razonodio, dao sam da mu u sobu postave gramofon i dao mu Lenonovu ploču. Izgleda da mu se dopala...
Kasno ujutru, došla mu je u posetu majka. To je jedna Italijanka koja radi kao sobarica kod Džefrija Vekslera, biznismena iz Bostona koji poseduje rezidenciju na ostrvu. Bila je veoma zabrinuta i pokušao sam da je utešim govoreći joj da joj je sin jak i veoma hrabar, ali ona slabo govori naš jezik i verovatno nije razumela ni polovinu onoga što sam joj rekao.
Njegova devojka došla je po podne. To je kćerka Vekslerovih. Bila je toliko tužna da sam joj dozvolio da vidi klinca na trenutak. Izgledala je veoma zrelo za svoje godine i bilo joj je veoma stalo do njega. Konačno, dugovala mu je veliku zahvalnost jer ju je on spasao od davljenja.
21. septembar 1972.
Možda sam juče bio previše optimističan?
Jutros sam dugo ispitivao Nejtana. Govorio je nepovezano. Pitam se da li je nesreća ipak ostavila posledice.
S druge strane, on je jedno zanimljivo dete koje ima bogat rečnik i koje se vrlo lepo izražava za svoj uzrast. Snimio sam razgovor na magnetofon. Ne znam tačno šta da mislim o ovome.
Nejtan je morao da se domogne tog snimka. On ode do druge police na kojoj su se nalazile kartonske kutije prepune kaseta. On poče da prevrće po njima toliko užurbano da mu polovina ispade iz ruku. Konačno pronađe traku s natpisom: „21.09. '72." Na radnom stolu, pored kompjutera, on pronađe jedan haj-faj uređaj. Ubaci kasetu i, nekoliko sekundi kasnije, duboko ganut, začu glasove koji se pojaviše iz prošlosti.
Gudrič prvi progovori, pokušavajući da zvuči veselo:
„Zdravo, šampione."
„Dobar dan, gospodine."
Bio je potpuno zaboravio zvuk svog glasa, kao deteta. Bio je skoro nerazumljiv. On pojača.
„Jesi li lepo spavao?"
„Da, gospodine."
U pozadini, čulo se približavanje kolica na točkice. Gudrič ga je verovatno pregledao jer mu je postavio nekoliko klasičnih pitanja u vezi s njegovim zdravstvenim stanjem, a onda upita:
„Sećaš li se šta ti se dogodilo?"
„Mislite u vezi s nezgodom?"
„Da, ispričaj mi."
Nastade tišina koja natera Gudriča da ponovi svoje pitanje.
„Ispričaj mi, hoćeš li?"
Nakon još jedne pauze, začu se Nejtan kako odgovara:
„Znao sam da sam mrtav."
„Šta?"
„Znao sam da sam mrtav."
„Zašto misliš na tako nešto?"
„Jer ste vi to rekli."
„Ne razumem te."
„Kada su me doneli na nosilima, vi ste rekli da sam mrtav."
,,E... Nisam baš tako rekao, ali ti me ionako nisi mogao čuti."
„Da, bio sam izvan svog tela i gledao sam vas."
„Šta ti to pričaš?"
„Vikali ste veoma glasno reči koje nisam razumeo."
„Eto vidiš da..."
Ali Nejtan ga prekide:
„Sestra je gurala kolica na kojima su se nalazila dva instrumenta koja ste vi trljali jedan o drugi pre nego što bi ih stavili na moje grudi. Zatim ste vikali „Puni!" i moje telo bi odskočilo."
Slušajući taj tanki uporni glas, koji je bio njegov, Nejtan se potpuno pomuti. Želeo je da zaustavi snimak jer je osećao da će mu nastavak biti bolan ali radoznalost ipak bi jača od svega.
„Otkud sve to znaš? Ko ti je ispričao?"
„Niko. Lebdeo sam na plafonu i sve video. Mogao sam da letim po celoj bolnici."
„Mislim da buncaš."
Nejtan ne odgovori i ponovo nastade tišina, a onda Gudrič reče nepoverljivim tonom:
„Šta si video posle toga?"
„Ne želim više da razgovaram s vama."
„Slušaj, žao mi je. Nisam hteo da kažem da buncaš, ali to što mi pričaš toliko je neverovatno da mi je teško da poverujem. Hajde, reci mi šta si potom video, šampione."
„Bio sam usisan u nešto nalik na tunel, ogromnom brzinom." Nastade tišina, zatim ga Gudrič podstače da nastavi:
„Slušam te."
,,U tunelu, video sam sav svoj život do nesreće, primetio sam takođe i ljude. Mislim da su to bili mrtvi."
„Umrli ljudi? Šta su oni radili tamo?"
„Pomogli su mi da prođem kroz tunel."
„I, šta se nalazilo na kraju tunela?"
„Ne mogu to da opišem."
„Pokušaj, molim te."
Dečak nastavi, glasom koji je postajao sve ubedljiviji.
„Neka vrsta bele svetlosti, blage ali i moćne."
„Pričaj mi još."
„Znao sam da ću umreti. Želeo sam da se utopim u tu svetlost, ali bila su tu kao neka vrata koja su me sprečavala da dođem do nje."
„Šta se nalazilo ispred tih vrata?"
„Ne mogu da opišem."
„Pokušaj, šampione, molim te."
Gudričev glas sada je postao molećiv i, posle nove pauze, Nejtan nastavi.
„Bila su bića."
„Bića?"
„Jedno od njih mi je otvorilo vrata da uđem u svetlost."
„Jesi li se plašio?"
„Ne, naprotiv. Bilo mi je dobro."
Gudrič više nije razumeo dečaka.
„Ali kažeš mi da si znao da ćeš umreti?"
„Da, ali to nije bilo uznemiravajuće... A onda..."
„Nastavi, Nejtane."
„Osećao sam da mi je ostavljen izbor..."
„Šta hoćeš da kažeš?"
„Bilo mi je dozvoljeno da ne umrem ako nisam spreman."
„I ti si onda tako odlučio?"
„Ne. Hteo sam da umrem. Bilo mi je lepo u toj svetlosti."
„Kako možeš to da kažeš?"
„Želeo sam da se utopim u svetlost."
„Zašto?"
„To je tako."
„Šta?"
„Smrt."
„I zašto nisi mrtav?"
„Zato što mi se, u poslednjem trenutku, javila vizija, i odlučio sam da se vratim."
„Kakva je to bila vizija?"
Zamagljenog pogleda, Nejtan, skoro nečujno odgovori:
„Žao mi je."
„Šta?"
„To vas se ne tiče. Žao mi je."
„Nema problema, šampione, nema problema. Svako ima pravo na tajne."
Snimak se prekide. Nejtan poče da plače. Plakao je vrelim suzama, neprekidno, kao što se samo deca usuđuju, zatim se pribra i pritisnu dugme za premotavanje unapred, ali nije više bilo ničeg. Onda se ponovo vrati dnevniku.
23. septembar 1972.
Već deset dana, ne prestajem da razmišljam o Nejtanovim rečima, i nikako mi nije jasno kako je mogao da mi da detaljnu sliku onoga što se događalo kada smo pokušavali da ga reanimiramo. To je pomalo kao da se vratio sa onoga sveta. Nikada nisam čuo tako nešto od pacijenta, koji je osim toga još i dete. To je veoma uznemiravajuće i voleo bih da o tome razgovaram sa svojim kolegama, ali bojim se da je to tabu-tema u medicinskom svetu.
Tačno, postoji i ona mis Kibler-Ros, Švajcarkinja, iz bolnice Bilings u ikagu. Sećam se da sam u "Lajfu" pročitao kako je ona osnovala seminar iz dijaloga s mrtvima. ini mi se da je članak izazvao skandal i da je bio zabranjen. Ipak, priča se da je ona počela da sakuplja na desetine iskustava osoba koje su doživele slična iskustva. Pitam se da li bi trebalo da je kontaktiram.
25. septembar 1972.
Klinac je danas izašao iz bolnice. Njegovo stanje bilo je ocenjeno kao zadovoljavajuće, nisam ga mogao zadržavati dalje. Sinoć sam pokušao ponovo da razgovaram s njim, ali on je zatvoren kao školjka i mislim da neću moći ništa više da izvučem iz njega. Kada je njegova majka jutros došla po njega, pitao sam je da lije imala običaj da sa svojim sinom priča o anđelima ili o raju. Ona me je uveravala da nije i ja nisam više pitao. Kada je izlazio, poklonio sam mu gramofon i Lenonovu ploču.
Noć je sada već bila ispunila prostoriju.
Bilo je hladno, ali Nejtan toga nije bio svestan. Bio je zanet u svoju prošlost, u to detinjstvo koje mu se činilo zaboravljenim i koje se odjednom ponovo pojavilo, a možda je, isto tako, čuo i auto koji se upravo bio parkirao ispred kuće.
Neko upali svetio u radnoj sobi. Nejtan se trže i okrete ka vratima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:44 am





16.



Svi dani idu ka smrti, poslednji stiže.

~ Montenj ~


,,A vidim da ste se sreli s Kudžom\'7b5\'7d." Geret Gudrič je stajao na vratima i sa zanimanjem jednog lekara posmatrao ranjenu Nejtanovu nogu.
„Šta radite ovde, Gerete?" upita advokat zatvorivši dnevnik, kao dete uhvaćeno na delu.
Sa zadovoljnim osmehom na licu, Geret odgovori:
„Ne mislite da bi trebalo ja vama da postavim to pitanje?"
Drhteći od besa, Nejtan najednom eksplodira.
„Zašto me niste upozorili? Zašto ste krili da ste me pre trideset godina vi lečili?"
Doktor slegnu ramenima.
„Nisam mislio da ste zaboravili onog ko vam je spasao život. Pravo da vam kažem, bio sam razočaran..."
„Nosite se!"
„Važi, u međuvremenu radije bih da vam dezinfikujem ranu."
„Ne treba", reče Nejtan krenuvši ka stepeništu.
„Preterujete: ujed psa uvek je nosilac mikroba."
Stigavši do poslednjeg stepenika, advokat se okrete.
„Ionako mi neće još mnogo trebati, pa..."
„To nije razlog da ubrzavate stvari", doviknu mu Gudrič.
Jaka vatra pucketala je u kaminu.
Napolju se čulo zavijanje vetra od kojeg su podrhtavala prozorska okna. Pred kućom se bio napravio snežni nanos. Bila je to stvarno jedna olujna noć. Istovremeno predivna i strašna noć.
Nejtan je sedeo u fotelji, noge je bio podigao na jedan tabure držeći u rukama topli napitak. Bio je vidno smireniji i izgledao je manje neprijateljski raspoložen. Gudrič je bio stavio svoje male naočare i sapunom i vodom prao mu ranu.
„Aaaaj!"
„Hm... žao mi je."
„Je li to bila sudbina što je poslala vašu ludu džukelu da me požuri u smrt?" ironično upita Nejtan.
„Ne brinite zbog toga", odgovori doktor ispirajući zavoje, „retko se umire zbog ujeda."
„ A šta je s besnilom i trovanjem krvi?"
„Pokazaću vam njegov karton vakcinacija, ali svakako bi vam preporučio revakcinaciju antitetanusa."
On zatim dezinfikova ranu jednim antiseptikom.
„Aaaj!"
„Vi ste stvarno slabi. Dobro, istina: priznajem da je dosta duboko. Zahvaćeni su i ligamenti. Mislim da bi sutra trebalo da odete do bolnice."
Nejtan otpi gutljaj vrućeg alkoholnog pića i zagleda se u daljinu, zatim upita:
„Gerete, objasnite mi. Kako sam preživeo ono davljenje?"
„Samo po sebi ono nema ništa posebno: često su reanimirana deca koja su bila upala u jezero ili reku."
„Kako je to moguće?"
Gudrič duboko udahnu, kao da je tražio jednostavan odgovor na jedno teško pitanje.
,,U većini slučajeva, davljenici umiru od asfiksije: oni u panici pokušavaju da spreče svoja pluća da se napune vodom. Njihov kiseonik se istroši i umru, udave se."
,,A šta se dogodilo kada sam se ja davio?"
„Vi ste sigurno pustili vodu da vam uđe u pluća, što je izazvalo stanje hipotermije. Srce se tako uspori do te mere da skoro i ne kuca."
,,A sve one vizije, to je Near Death Experience\'7b6\'7d, je li?"
„Upravo tako, ali početkom sedamdesetih godina, niko nije pričao o NDE. Danas je taj fenomen dobro poznat: hiljade ljudi širom sveta doživelo je slična iskustva kao što su vaša. Sve što su oni ispričali sakupila je i analizirala naučna zajednica."
„I, postoje li iskustva slična mojim?"
„Da, mnogi spominju isti tunel, istu intenzivnu svetlost i onaj osećaj kupanja u beskrajnoj ljubavi."
„Ali zašto nisam mrtav?"
„Nije bio vaš čas, to je sve."
„Aaaj! Nemoguće, namerno to radite?"
„Izvinite, ruka mi je skliznula."
„Tako je... smatrajte me budalom."
Doktor se još jednom izvini i zalepi veliki flaster sa antibakterijskom mašću. Ali Nejtanova radoznalost nije bila zadovoljena i on nastavi s pitanjima:
„Mogu li se ta NDE iskustva tumačiti kao život posle smrti?"
„Ne, svakako", kategorično odgovori doktor.
,,To što ste i dalje ovde znači da niste bili mrtvi."
„Ali gde sam onda bio?"
„Negde između života i smrti. Ali to još nije bio onaj svet. Možemo jednostavno reći da je moguće da jedan oblik svesti funkcioniše van normalnog rada mozga."
„Ali ništa ne dokazuje da je to stanje trajno?"
„Tako je", potvrdi doktor.
I, kao što je to radio u prošlosti, on pokuša da zadobije advokatovo poverenje.
„Nejtane, kažite mi koja je to bila vizija?" Advokatovo lice se rastuži.
„Ne sećam se više ni ja."
„Hajde, ne budite dete. Moram da znam, zar ne shvatate?"
Ali Nejtan je i dalje bio odlučan da se povuče.
„Rekao sam vam da se ne sećam!"
Gudrič shvati da iz njega ništa neće izvući. Konačno, njegovo povlačenje bilo je razumljivo. Bio je toliko blizu smrti posle davljenja, doživeo je toliko neobično iskustvo da je bilo gotovo normalno da za sebe sačuva deo te misterije, tog čudnog preživljavanja. Kako bi prekinuo tešku tišinu koja je počinjala da se nastanjuje između njih, Gudrič se potapša po stomaku i, skoro veselim tonom, reče:
„Dobro, šta kažete da malo prezalogajimo?"
Za kuhinjskim stolom, dva čoveka završavali su sa obrokom. Geret se nekoliko puta uzastopno posluživao, dok Nejtan skoro nije ni takao hranu.
Dvadeset minuta ranije, usled nestanka struje, prostorija je utonula u mrak. Gudrič je bio izašao da nešto popravi na strujomeru, ali vratio se izvinjavajući se zbog toga što nema alat. Upalio je dve stare lampe koje su reflektovale treperavu svetlost.
Advokat pogleda ka prozoru. Vreme zaista nije želelo da se smiri. Bilo je učestalih i snažnih promena pravca vetra koji je izgledao kao da duva istovremeno iz svih pravaca. Sve je bilo toliko uzburkano i gusto da se skoro ništa nije videlo kroz prozorsko okno. Da čovek ne poželi da izađe napolje.
Nejtan zavrte glavom i promrmlja za sebe:
„Glasnici..."
Gudrič se usudi da progovori. Bio je potpuno svestan emocionalnog šoka koji je doživeo advokat.
„Niste više skeptični?" pažljivo upita.
„Prizemljio sam se. Šta očekujete? Da ću da skačem kao lud zato što sam sledeći na listi?"
Gudrič ništa ne odgovori. Šta bi i mogao da odgovori?
„Još sam mlad da umrem!" reče Nejtan svestan slabosti tog argumenta
„Niko nije suviše mlad da umre", strogo odgovori Gudrič. „Umiremo u predodređenom času, to je sve."
„Nisam spreman, Gerete."
Doktor uzdahnu.
„Retko smo spremni, znate."
„Treba mi još vremena!" viknu Nejtan ustajući od stola. Doktor pokuša da ga zaustavi.
„Kuda ćete?"
„Smrzoh se ovde. Idem u salon da se zgrejem."
On se umota u jedno karirano ćebe koje je bilo na kanapeu i ode da sedne pored kamina. Dva minuta kasnije, pridruži mu se doktor.
„Potrebno vam je okrepljenje", reče pružajući mu čašu belog vina. Nejtan je popi naiskap. Vino je imalo ukus meda i prženog badema.
„Nadam se da ne pokušavate da me otrujete."
„Šalite se, to je staro vino iz Soterna."
Držao je flašu u ruci. On sebi napuni čašu i sede pored advokata. Vatra iz kamina osvetljavala je prostoriju tamnocrvenom bojom. Na zidu su čudno igrale iskrivljene senke dva čoveka.
„Nema nikakvog mogućeg dogovora?" upita Nejtan s tračkom nade.
„Ne računajte na to."
„Čak ni za one koji bi se dobro vladali?"
„Dajte, ne budite smešni." Advokat zapali cigaretu i povuče dubok dim.
„Dakle, Gerete, pričajte mi. Pričajte mi sve što znate o Glasnicima. Imam pravo da znam, čini mi se."
„Već sam vam objasnio najvažnije. Mogu da predvidim ko će da umre, ali nemam drugih moći: ni sveznanje ni neki poseban dar."
„Niste sami u tome, je li tako?"
„Tačno. Iz iskustva znam da postoji još Glasnika."
„Neka vrsta saveza?"
„Ako tako želite. Svet je pun Glasnika, ali malo ljudi zna za njih."
„I dalje mi je teško da u to verujem."
„Razumem vas."
„I kako se prepoznajete, mislim međusobno...?"
„Nema vidljivih znakova. esto je potrebno samo malo. Pogled... i vi shvatite."
„Niste besmrtni?"
Gudričevo lice dobi, tobože užasnut izgled.
„Naravno da ne! Glasnici stare i umiru kao i drugi ljudi. Ne gledajte me tako. Nisam neki polubog. Ja sam samo čovek, to je sve."
Nejtan se prepusti svojoj radoznalosti.
„Ali niste oduvek imali tu moć, zar ne? Niste je imali kada ste me lečili 1972. godine?"
„Ne, ali to što su nam se putevi bili ukrstili probudilo je u meni interesovanje za NDE i palijativnu negu."
,,A kako je sve to počelo? Budite se jednog jutra govoreći: evo, ja sam Glasnik!"
Geret ostade zagonetan.
„Kad se to dogodi, vi znate."
„Ko zna za to? Bili ste oženjeni, Gerete? Da li znaju članovi vaše porodice?"
„Niko nikada ne sme da sazna? Nikada. Da li biste vi voleli da živite s nekim ko ima takvu moć?"
„Da li je moguće izabrati to?"
„To je na neki način teško odbiti. Da li je to moguće izabrati..."
„Ali kako se biraju Glasnici? Da li je to kazna ili nagrada?"
Gudričevo lice se smrači i on dugo ostade oklevajući.
„Ne mogu da vam odgovorim, Nejtane."
„Mogu li barem da znam kako neke osobe imaju pravo na Glasnika?"
„Pravo da vam kažem, ni sam ne znam. Mi smo vrsta socijalnih radnika, znate. Ne biramo mi s kim treba da se susretnemo."
,,A... postoji li... nešto posle smrti?"
Gudrič ustade da ubaci drvo u vatru. Pažljivo se zagleda u Nejtana koji ga nekako ganu. Na trenutak, on pomisli na dečaka koga je lečio trideset godina ranije. Opet je želeo da ga uteši.
„Pomozite mi, Gerete."
„Ne znam ništa više od vas o životu posle smrti. Sve je to u domenu vere."
„Zašto niste jasniji? Recite mi makar da li sam u pravu. Vreme leti, zar ne?"
„Da", potvrdi Gudrič, „vreme leti."
„Dakle, šta mi vi savetujete?"
Gudrič prekrsti ruke u znak nemoći.
„Sve navodi na to da vi i dalje volite svoju ženu. Učinite da ona to sazna."
Ali Nejtan saže glavu kako bi sakrio svoje neslaganje.
„Mislim da još nije trenutak. Mislim da još nismo spremni."
„Niste spremni? Ali požurite, pobogu! Kao što kažete, vreme je odbrojano."
„Čini mi se da je gotovo, Gerete. Ona se viđa s nekim, već neko vreme."
„Mislim da to nije nepremostiva prepreka za nekog poput vas."
„Nisam ja Supermen."
„Tačno", potvrdi doktor dobronamerno se osmehnuvši. Onda, podignutih obrva, kao da pokušava da se seti, reče: „Sećam se... nečeg."
„Slušam vas", reče Nejtan, zainteresovan.
„To je iz vremena kada vam se dogodila nesreća. Bio je to drugi ili treći dan. Melori je jednog popodneva došla da vas poseti. Vi ste spavali dubokim snom i ja sam joj bio zabranio da vas budi. Ipak je ostala više od sat vremena gledajući vas kako spavate. I, odlazeći, poljubila vas je."
„Kako to da se sećate toga?"
On vide kako mu oči sijaju pod svetlošću lampe.
„Zato što je to bilo veoma snažno. Svakog dana dolazila je da vas vidi", dodade on nežnim tonom.
Nejtan, koji se bio raznežio Geretovom pričom, kao da se najedanput vrati u tužnu stvarnost.
„Život se ne gradi na nekoliko uspomena iz prošlosti, dobro to znate. Moj odnos s Melori oduvek je bio komplikovan."
Gudrič ustade.
„To je slučaj s mnogim parovima", reče oblačeći kaput.
„Hej, gde vi to idete?"
„Vraćam se za Njujork."
„Sada? Po ovakvom vremenu?"
„Još nije mnogo kasno i ulice su verovatno prohodne usled saobraćaja, što već sutra sigurno neće biti slučaj. Konačno, i vama savetujem da učinite isto ako nećete da ostanete blokirani ovde cele nedelje."
Za tren oka, on je već bio na ulaznim vratima.
„Ne zaboravite da ostavite ključ u sandučetu."
On se okrete prema advokatu i dodade:
„Uvešću Kudža u garažu, izbegavajte da šetate tuda."
* * *

Ostavši sam, Nejtan dugo ostade zagledan u vatru koja se polako gasila u kaminu, pitajući se kako je Gudrič uspevao da zadrži osmeh, svakodnevno boraveći u toj svojoj mrtvačkoj tami. I dalje u šoku, on se zareče da se i sam mora suočiti. Oduvek je bio borac. Još nije tačno znao šta će preduzeti, ali neće sedeti skrštenih ruku.
Zato što je počeo da oseća užurbanost.
Užurbanost u svemu.
Struje i dalje nije bilo. Nejtan uze jednu lampu na baterije i, hramljući na jednu nogu, pope se stepenicama do radne sobe u kojoj se nalazila arhiva dosjea. U toj prostoriji bilo je užasno hladno od čega se on naježi. Nejtan spusti lampu na pod. inilo mu se kao da se nalazio u medicinskom institutu, okružen svim tim sudbinama.
On se domože Gudričeve kasete i dnevnika s njegovim slučajem i stavi ih u svoj džep.
Pre nego što izađe, ne bi mu teško da još malo ispretura po policama, ne znajući tačno šta traži. Tako primeti da se pored medicinskih slučajeva, hronološki poredanih, nalaze mnogi kartoni posvećeni samo po jednom pacijentu. Dva od njih nosila su natpis:
Emili Gudrič ( 1947-1976)
On otvori prvu kutiju i uze fasciklu koja se nalazila na dnu gomile dokumenata. Bio je medicinski dosje Geretove prve žene.
Sede na prag kako bi pregledao sadržaj dosjea.
Bila je tu sva detaljna dokumentacija u vezi sa Hodkinovom bolešću, malignim oboljenjem imunog sistema, od čega je bolovala Emili. Ostali dokumenti rezimirali su borbu koju je ta žena vodila sa bolešću, od trenutka kad je otkrila da boluje, 1974, pa sve do njene smrti, dve godine kasnije: medicinske analize, konsultacije u raznim bolnicama, hemoterapiju...
Otvarajući drugi karton, on spusti ruku na jedan debeo dosje.
Zatim primače lampu. Bio je to album. Neki vid dnevnika ispisanog krupnim rukopisom Geretove žene koja je vodila jedan oblik hronike o dvema poslednjim godinama svog života.
Bio je na pragu da se upusti u tajni vrt Emili Gudrič. Da li je imao prava da ga oskrnavi? Nema ništa gore od želje da se zaviri u nečiju intimnost, pomisli on. Preturati po Gudričevim arhivama bilo je jedno, a prelistavati dnevnik te žene nešto drugo. On zatvori album.
Ipak, mučila ga je želja da sazna. Nije to bila morbidna radoznalost, ali Emili je pisala o poslednjim danima svog života a bila je u sličnoj situaciji kao on. Možda bi imao šta da nauči od nje.
Konačno, on otvori album i prelista ga.
Listajući, otkrio je fotografije, crteže, novinske članke, osušeno cveće...
Nije bilo ničeg patetičnog. Bio je to više jedan dnevnik prepun umetničkog senzibiliteta. On pažljivo pročita nekoliko beležaka koje su sve sadržavale zajedničku i jedinu ideju: svesnost skorašnje smrti inicirala je da se živi drugačije, da se punim plućima udahnu retki trenuci odmora koji nam preostaju, spremnost na sve da bi se živelo još malo duže.
Iznad jedne fotografije na kojoj je ona snimljena dok džogira stajalo je:
Trčim toliko brzo da me smrt nikad neće uhvatiti.
Na jednoj stranici bila je zalepila pramen svoje kose s početka he- moterapije.
Bilo je takođe i pitanja. Naročito se pojavljivalo jedno i to na više stranica:
„Da li postoji mesto na koje svi idemo?"
Dnevnik se završavao sećanjem na jedan odmor proveden na jugu Francuske. Emili je bila sačuvala ceduljicu s nazivom hotela i razglednicu na kojoj su bili borova šuma, stene i sunce. Datirala je iz 1976. godine, nekoliko meseci pred njenu smrt.
Dole desno bilo je napisano: Pogled sa rta Antiba. Pored je bila nalepila dve male koverte: u prvoj se nalazio beli pesak, a u drugoj suvo cveće. On primače kovertu nosu i oseti miris lavande, ili je to možda bila samo njegova mašta. Na poslednjoj stranici bilo je jedno pismo. Nejtan odmah prepozna Gudričev rukopis. Napisao ga je obraćajući se svojoj ženi, ali datum je bio iz... 1977. Godinu dana nakon njene smrti!
Objasni mi, Emili.
Kako smo mogli biti srećni mesec dana u Antibu iako si ti znala da boluješ?
Kako si uspevala da i dalje budeš lepa i zanimljiva? I gde sam crpeo snagu da ne posustanem?
Još jednom smo bili proživeli skoro mirne trenutke. Plivali smo, pecali i pržili ribu na roštilju. esto smo izlazili u šetnje plažom, na večernju svežinu.
Dok sam te gledao kako trčiš po pesku, u kratkoj letnjoj haljini, želeo sam da verujem da če te smrt poštedeti, da ćeš postati čudo, sveta Emili čiji će slučaj začuditi doktore širom sveta.
Jednog dana, na terasi, bio sam pojačao muziku do kraja. Bahove Goldberg varijacije, koje smo često zajedno slušali. Gledao sam te izdaleka i plakalo mi se. Umesto toga, ja sam ti se smešio a ti si počela da plešeš na suncu. Bila si podigla ruku dajući mi znak da ti se pridružim i želela si da plivamo.
Tog dana, usne su ti bile vlažne i slane, i ljubeći me, ponovo si mi pričala o nebu, moru i blagom drhtaju tela dok se suši na suncu.
Prošlo je već skoro godinu dana otkako si me napustila.
Toliko mi nedostaješ...
Juče mi je bio rođendan, ali čini mi se kao da više nemam godine.
Nejtan prelista još nekoliko stranica albuma. Opet naiđe na jedan tekst ispisan Gudričevom rukom.
Bio je to veoma težak opis agonije kroz koju je prolazila Emili.
Sada je oktobar. Kraj. Emili više ne ustaje.
Pre tri dana, u jednom trenutku mira, poslednji put je svirala na klaviru. Skarlatijevu Sonatu sa učestalim izmenama prstiju desne ruke i širokim akordima leve. Brzina njenih pokreta opet me je iznenadila. Tu sonatu naučila je još kao dete. Dok sam je nosio na njen krevet, rekla mije:
„Svirala sam je za tebe."
Nekoliko dana grmelo je i sevalo. More je donelo velike stabljike i izbacilo ih na obalu.
Emili više neće ustati.
Postavio sam njen krevet u salon, jednu veoma osvetljenu prostoriju. Insistirala je da je ne hospitalizuju, i dobro da je tako. Jedan doktor je obilazi svakodnevno. Strah me je mojih medicinskih prognoza.
Ona sve teže diše. Gotovo neprestano ima temperaturu, drhti, kaže da joj je hladno a telo joj gori. Pored radijatora, upalio sam još i vatru u kaminu. Osim Emili i doktora, već mesec dana ni sa kim drugim nisam razgovarao.
Gledam nebo i okean. Pijem više nego što treba. To je skoro jadno. Verovao sam da sam drugačiji od ostalih a topim se u alkoholu kao poslednji. Mislio sam da će to ublažiti moj bol i pomoći mi da zaboravim na ovaj pakao. A upravo je obrnuto. Alkohol mi nadražuje čula i pojačava žestinu. Ovim ponašanjem neću pomoći Emili.
Ona više ne priča sa mnom. Ne može.
Izgubila je dva zuba.
To je užasno.
Nisam ovo očekivao. Nisam bio spreman na ovo. Već sam video mnoge ljude kako umiru. Smrt je deo mog posla. Ali to nema veze sa onim što sada preživljavam.
Otvorio sam još jednu flašu, plemenito vino koje pijem kao da je rđavo. Danas, u jednom trenutku pribranosti, zatražila je da joj ubrizgaju dozu morfijuma. Dozu morfijuma. Ono čega sam se pribojavao, znajući dobro da će mi to pre ili kasnije zatražiti. Rekao sam to doktoru. Nije mnogo polemisao.
Nejtan zatvori album, potresen onim što je upravo bio pročitao. On siđe u salon, ugasi obe lampe, zaključa vrata i izađe u noć.
Da li postoji mesto na koje svi idemo?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:45 am






17.



Dok se nauči živeti, već je postalo kasno...

~ Luj Aragon ~


Vožnja noću na cestama Nevade.
To veče bilo je veoma upečatljivo. Sve te emocije preplavile su ga talasom melanholije koja se malo-pomalo pretvorila u nervozu usled gubitka kontrole nad životom. Na trenutke, na tim pustim ulicama, izgledalo mu je kao da više nije pripadao ovom svetu, kao da je postao neka vrsta fantoma koji tumara selima Nove Engleske.
I često se žalio na svoj život: previše posla, previše poreza, previše obaveza...
Čoveče, kako je bio glup! Nije bilo ničeg lepšeg od njegovog postojanja. Pa čak i neki tužan dan ipak je bio proživljen dan. Sada je to shvatio. Šteta što ranije nije postao svestan toga.
Da, ali nisi ti prvi koji tako oseća, druže moj. Sve je to u vezi sa smrću: ona upućuje na osnovna preispitivanja kada je već suviše kasno.
On se kiselo nasmeši, zatim baci pogled u retrovizor. Na malom ogledalu ugleda lik čoveka u žurbi. Šta je on duboko u sebi zaista mislio o smrti?
Hajde, nije više vreme za laži, mali moj Nete. Reći ću ti šta će se dogoditi: srce prestaje da kuca, to je sve. ovek je samo hrpa ćelija. Njegovo telo se raspada u zemlji ili izgori u vatri krematorijuma i to je kraj. Nema više. Sve ostalo su izmišljotine.
Eto, šta je stvarno mislio dok je ulazio u noć.
Hladnoća je postajala sve jača. Iz njegovih usta izlazio je dim. On pojača grejanje i nastavi sa svojom meditacijom.
A šta ako se čovek ipak ne raspada u svojoj koži? Ako postoji nešto drugo?
Neka misterija.
Ako postoji neka sila odvojena od tela?
Duša.
Zašto ne, ako već postoje bića sposobna da predvide smrt? Da su mu godinu dana ranije pričali o Glasnicima, on bi se blago nasmejao. A evo danas više ne sumnja u njihovo prisustvo. Ali čak i prihvatajući postojanje energije koja napušta telo nakon smrti, kojim će tokom ona otići? I gde? U „onaj svet", kojem se kao dete približio?
To iskustvo trenutne smrti nesumnjivo ga je bilo dovelo pred neka vrata. Smrt se tako učinila opasno blagom, toliko užasnom, kao da je bio uspavan anestezijom. Osećao se tako dobro. Zašto se onda vratio? On se potrudi da odagna to sećanje. Osećao je da još nije spreman da se suoči s tom epizodom svog života.
Sada, muka ga je pritiskala. Dao bi sve da može još neko vreme da ostane u igri. ak i samo nekoliko dana, nekoliko sati.
Što se više približavao gradu, saobraćaj je postajao sve gušći. Nedaleko, nalazila se tabla s natpisom Njujork, i sat vremena kasnije, već je bio u svojoj zgradi. On prođe kroz hol ulaza u Sanremo, tako elegantnog s prigušenim svetlima i starinskim dekorom. Izdaleka, ugleda Pitera, vernog svom radnom mestu, kako razgovara s jednom starom stanarkom. ekajući lift, do njega dopreše neki delovi njihove konverzacije.
„Laku noć, gospođo Ficdžerald, i srećni praznici."
„I vama, Pitere. Pozdravite Melisu i decu."
Melisu i decu?
Nejtan nije čak ni znao da Piter ima decu. Nikada nije našao vremena da s njim razgovara o tome. Eto gde je zapinjalo kod njega: nije obraćao dovoljno pažnje na druge. On se seti jedne rečenice koju je Melori često ponavljala:
„Brinuti o drugima, znači brinuti o sebi."
Nejtan zatvori vrata svog stana.
Trebalo mu je skoro dva sata da se vrati na Menhetn i bio je premoren. Vožnja je predstavljala pravi pakao jer je sneg počinjao da se taloži, i na pojedinim mestima da ledi. A ako se tome još dodaju i njegove rane na stopalu i listu noge koje su ga sada oštro bolele...
Već nekoliko dana, bio je posebno osetljiv na fizički bol i često se pitao kako će njegovo telo reagovati na skorašnju smrt. Da li će kraj biti blag ili snažan? Hm... bolje bi bilo da se ne nada previše, sada kada je video da su Kendis i Kevin otišli.
On se odgega do ormarića s lekovima, popi dve pilule aspirina kako bi umanjio bol a zatim se stropošta u fotelju. S njegove leve strane, jedan preskupi primerak bonsaija gubio je svoje lišće. Nikada nije umeo da se brine o tom malom drvetu koje mu je poklonila Melori. Iako ga je redovno potkresivao i osvežavao vodom iz raspršivača, ništa nije pomagalo: svakog dana, drvo je sve više žutelo i beznadežno gubilo lišće.
Zaista, umeće njegove žene nedostajalo mu je za sve one male stvari koje život čine prijatnijim.
On zatvori oči.
Sve se odvijalo veoma brzo. inilo mu se kao da je dva dana ranije završio fakultet i diplomirao a prethodnog dana prvi put postao otac. A već je trebalo da se priprema za odlazak? Ne, to nije bilo moguće. Mučila ga je neka druga misao. Zamišljao je Vansa Tajlera kako stavlja svoje usne na Melorine, kako joj mazi kosu, polako je skida i vodi ljubav s njom. Gospode, to je bilo užasno! Vans je bio samo glupak bez trunke suptilnosti i smisla za kritičnost. Melori je zaista zasluživala bolje.
On bolno otvori oko i pogled mu pade na jednu sliku, gotovo sasvim belu, presečenu po sredini tamnom mrljom boje korodiranog metala. Jedna od slika njegove žene koja mu se veoma sviđala a da je nije baš najbolje razumevao.
On uze daljinski upravljač i poče da lista kanale: novi snimak
Nasdaka\'7b7\'7d, klip Ozija Ozborna; Hilari Klinton kod Dejvida Letermana; iskrivljeno lice Tonija Soprana u bade-mantilu; dokumentarac o Sadamu; sahrana nekog evangelističkog sveštenika; i za kraj, Lorin Bekol u Vratima pakla, kako obećava Bogartu: „Ako sam ti potrebna, zvizni."
Taman je hteo da se zadrži na tom kanalu, kada primeti da svetluca lampica na njegovoj telefonskoj sekretarici. On se teško podiže i pritisnu dugme aparata. Odmah, ceo stan ispuni Bonin zvonki glas:
„Zdravo, tata, ja sam. Kako si? Znaš, danas smo u školi učili o kitovima. Pa sam htela da te pitam: da li bismo na proleće mogli da idemo u Stelvagen bank da gledamo migraciju kitova? Mama mi je pričala da si je jednom davno tamo vodio i da je bilo super. Volela bih da i ja idem tamo. Ne zaboravi da hoću da postanem veterinar i da bi mi to moglo pomoći.
Onda, do skorog gledanja. Počinju Simpsonovi na TV-u. Poljubac."
Nejtan se priseti tog izleta. Od početka proleća pa do polovine oktobra, kitovi idu od Kariba ka Grenlandu, i prolaze kroz zaliv Mejn. To je zaista pravi spektakl koji vredi videti. Naravno da i Boni treba tamo da ode.
Samo, možda neće on biti taj koji će je povesti: april je bio još daleko, a negde u svemiru, neko je bio odlučio da za Nejtana del Amika neće biti sledećeg proleća.
I tako, on pusti svoje misli da odlutaju do jednog maja, 1994, u prohladno ali sunčano popodne, na vodi u Masačusetsu. Sedeo je s Melori, na prednjem delu broda koji baca svoje sidro baš ispod ogromnog peščanog nanosa između Kejp Koda i Kejp Ena.
On je tik iza nje, bradom naslonjen na njeno rame. Oboje su zagledani u mirni horizont.
Odjednom, Melori pokazuje na nešto.
Jato od petnaestak kitova koje je izašlo iz dubine okeana kao vatromet izbacuje mlazove vode visoke i po nekoliko metara.
Ubrzo, njihove glave, kao i veći deo njihovih leđa, plivaju tik uz brod. Ti divovi od pedeset tona u prolazu dodiruju brod puštajući blage krike. Melori se okreće ka njemu, sa osmehom na usnama, širom otvorenih očiju. Svesni su da proživljavaju izuzetan trenutak.
Uskoro, kitovi su i poslednji put zaronili. S beskrajnom elegancijom, oni visoko podižu svoje repove u obliku palme pre nego što nestanu u okeanu, puštajući oštre zvižduke koji se gube u dubinama.
Onda, ne ostaje više ništa osim morskih ptica koje ponovo prekrivaju nebo zauzimajući svoju teritoriju.
Na povratku, krmar broda, stari mornar iz Provanstauna, ispričao im je jednu zanimljivu priču.
Pet godina ranije, na plaži su pronađena dva mala kita nasukana u pesku. Onaj veći, mužjak, bio je povređen i krvario je iz levog uha. Drugi je delovao da je dobrog zdravlja. Plima i oseka nisu bile jake na tom mestu i činilo se da su kitovi mogli svaki čas da se vrate u vodu da su to hteli. Tokom četrdeset osam sati, obalska straža pokušavala je da spase zdravu životinju. Vukla ju je ka moru, pomoću malih brodića i kanapa.
Ali svaki put kada bi je vratili u vodu, ženka bi puštala žalosne krike i vraćala se svom mužjaku na obalu, tražeći njegov kontakt, kao da je htela da mu pravi zaštitni zid. Trećeg jutra, mužjak je umro i pokušali su poslednji put da vrate preživelog kita u vodu. Ovog puta, ženka ne pokuša da se vrati na plažu, već ostade tik uz obalu, neprestano praveći krugove i ispuštajući veoma duge i oštre krike koji užasnuše šetače na obali.
To potraja dugo a onda, iznenada, kao što je i počelo, posmrtni obred konačno prestade i ženka se polako vrati u pesak, gde je nedugo zatim umrla.
„To je izvanredna privrženost koja postoji među kitovima", primeti mornar paleći cigaretu.
„Pre je glupost", odbrusi Nejtan.
„Uopšte nije", zaključi Melori nakon kratke pauze.
„Šta hoćeš da kažeš?"
Ona se naže napred i šapnu mu na uho:
„Kad bi ti bio bespomoćan, i ja bih se tako šćućurila pored tebe." On se okrete ka njoj i zagrli je.
„Nadam se da nećeš morati", reče stavivši ruke na njen stomak. Bila je u šestom mesecu trudnoće.
Nejtan skoči.
Šta, kog đavola, radim, sam, na ovom kauču, dok neprestano preturam po prošlosti, umesto da budem sa svojom ženom i kćerkom?
Radio-budilnik pokazivao je 2.14, ali uz vremensku razliku, u Kaliforniji je bilo tek nešto nakon jedanaest sati uveče.
On uze telefonsku slušalicu i pritisnu dugme za biranje prvog memorisanog broja. Nakon nekoliko zvonjava, javi se umorni glas:
„Da?"
„Dobro veče, Melori. Nadam se da te nisam probudio?"
„Zašto me zoveš ovako kasno? Šta se događa?"
„Ništa strašno."
„Šta onda hoćeš?" mrsko upita ona.
„Možda malo manje agresivnosti u tvojim recima." Ona ne reagova na njegovu primedbu već, ovoga puta s dosadom, ponovi:
„Šta hoćeš, Nejtane?"
„Da te obavestim da ću već sutra doći po Boni."
„Šta? Šališ se!"
„Da ti objasnim..."
„Nema šta da se objašnjava", zagrme ona, „Boni mora da ide u školu do kraja nedelje!"
On uzdahnu.
„Može da propusti nekoliko dana. To ne bi bilo ništa strašno i..." Ona ga ne pusti da završi.
„Mogu li da znam u slavu čega želiš da ubrzaš dolazak?"
Umreću, dušo.
„Uzeo sam nekoliko slobodnih dana i moram da vidim Boni."
„Utvrdili smo pravila."
„U redu, ali ona je takođe moja kćerka", precizira on glasom koji je podrhtavao od potresenosti. „Podsećam te da je odgajamo oboje."
„Znam", potvrdi ona, popustivši malo.
„Da si ti meni to tražila, ne bih pravio probleme." Ona ne odgovori, ali on je ču kako diše u slušalicu. Iznenada mu pade na pamet ideja o jednom kompromisu. „Tvoji roditelji su i dalje u Berkširu?"
„Da, planiraju da tamo provedu praznike."
„Vidi, ako mi dozvoliš da sutra dođem po Boni, spreman sam da je odvedem na dva dana kod njih."
Ona zastade, a onda upita nepoverljivim glasom:
„Ti, učinićeš to?"
„Hoću, ako treba."
„Zaista već dugo nije videla baku i dedu", reče Melori.
„Onda, slažeš li se?"
„Ne znam. Pusti me još malo da razmislim."
Ona htede da prekine vezu. Kako više nije podnosio njihove grube razgovore, on odluči da joj postavi jedno pitanje koje mu je već dugo stajalo na srcu.
„Sećaš li se vremena kada smo jedno drugom pričali sve?" Ona ostade zatečena. On brzo nastavi: „Vremena kada smo se uvek držali za ruke dok smo šetali ulicom, i kada smo po tri puta dnevno jedno drugo zvali na posao, ili kada smo satima razgovarali..."
„Zašto se vraćati na to?"
„Zato što ja svaki dan mislim na to."
„Ne znam da li je trenutak da pričamo o tome", reče ona umornim glasom.
„Ponekad mi se čini da si sve zaboravila. Ne možeš izbrisati sve što smo proživeli zajedno."
„Ne radim to."
Njen glas bio je promenio boju. Skoro neprimetno.
„Slušaj... Zamisli da mi se nešto dogodi... da me udari auto na ulici. Poslednje sećanje koje bi imala na nas bila bi slika razdvojenog para."
Ona tužnim glasom reče:
„To i jesmo, Nejtane."
„Rastali smo se u besu i ljutnji. Mislim da ćeš to sebi godinama
prebacivati i da će ti biti teško da živiš s tim."
Ona prasnu:
„Podsećam te da je zbog tebe to..."
Ali osetivši da joj se suze skupljaju u grlu, ona ne završi rečenicu i spusti slušalicu. Progutala je suze kako ne bi probudila svoju kćerku, a zatim je otišla i sela na stepenice od egzotičnog drveta. Papirnom maramicom obrisala je svoje pocrvenele oči. Podigavši glavu, trgla se videvši svoj odraz u velikom ogledalu u hodniku.
Od gubitka svog sina, bila je dosta smršala i sva njena životna radost se ugasila. Ponovo je imala onaj hladan izraz protiv kojeg se celog života borila. Još kao mlada devojka nije mogla da podnese svoj izgled Grejs Keli; tu ledenu distanciranost, to besprekorno držanje koje ponekad žene usvoje svojim odgajanjem. Nikada je nije bilo briga za perfekcionizam. Nije želela da bude nedostižna: naprotiv, htela je da bude među ljudima, otvorena za druge. Zato je najčešće oblačila farmerke i široke i udobne džempere. Zaista, kostim nije bila obukla još od pamtiveka.
Ona ustade, ugasi sve lampe u prostoriji, zatim upali nekoliko sveća i jedan mirisni štapić.
U očima većine ljudi, važila je za stabilnu i odmerenu osobu. Pa ipak, bilo je u njoj slabosti koja je poticala još iz adolescentskih dana, kada je nekoliko puta bolovala od anoreksije.
Dugo je verovala da se sasvim izvukla iz toga... sve do Šonove smrti.
Tragedija se dogodila pre tri godine, ali bol je i dalje bio jednako snažan. Melori je kidalo to iracionalno ubeđenje da bi sve bilo drugačije da je ona bila prisutna te famozne noći. Nije prolazio nijedan dan a da se ona nije mislima vraćala u prve mesece života svog sina. Da nije možda bilo nečeg što ona nije videla? Možda joj je promakao neki simptom, znak?
Kao dete, nakon što se zamalo nije utopila u jezeru, u njoj se rodio paničan strah od smrti. Nikada nije mogla da zamisli da bi moglo da postoji nešto gore od njene sopstvene smrti. Ali čim je postala majka, shvatila je da je najteže iskušenje, u stvari, gubitak bića koje je donela na svet. Tako je, dakle, morala da se suoči: da, postojalo je i nešto gore od njene smrti.
Istina, negde je bila pročitala da u 18. veku devedeset procenata dece nije živelo duže od tri godine. Ali to je bilo drugo vreme, kada je smrt bila posvuda i kada su ljudi bili bolje pripremljeni da prihvate gubitak bližnjih. Dok je za nju život bio prestao već niz dugih i užasnih meseci. Potpuno dezorijentisana, bila je izgubljena.
Gubitak Šona zauvek će ostati velika tragedija njenog života, ali veće razočarenje bila je propast njenog braka. Otkad su počeli da žive zajedno, još kao studenti, verovala je da će se svakog jutra buditi pored Nejtana dok se jednom od njih dvoje život ne ugasi. Ipak, ostala je nemoćna pred pucanjem njihovog braka. Ubeđena da je plaćala neku grešku, bez borbe je prihvatila udaljavanje svog supruga.
Prvi put u svom životu, osetila se kao stranac pred njim i njih dvoje su ostali nemoćni da razgovaraju. U trenutku kada joj je najviše trebala njegova podrška, on se još više posvetio poslu, dok je ona umirala u svom bolu.
Da bi izdržala i oslobodila se depresije, angažovala se u socijalnim aktivnostima. Poslednjih meseci, radila je na kreiranju Internet sajta jedne organizacije koja se borila za primenu etičkih načela u poslovanju kompanija. Njen rad sastojao se u klasifikaciji multinacionalnih preduzeća prema kriterijumima koji se tiču zakona o radu i okruženju. Organizacija se bavila još i mobilizacijom udruženja potrošača na bojkot preduzeća koja su zapošljavala decu ili nisu poštovala važeće zakone.
Ali njen rad nije se završavao na tome. Radila je još toliko toga! Živela je u La Džoli, bogatoj četvrti San Dijega, ali sam grad nije bio baš izolovan od svake vrste bede. Iza svetlucavih plaža i zgrada koje su blistale naspram mora, jedan značajan broj stanovništva živeo je od danas do sutra, s malo prihoda, često i bez stalnog boravišta. Tri puta nedeljno, odlazila je u jedan centar za beskućnike. Tu se barem osećala korisno, naročito u ovo doba godine kada se pola grada sjati u supermarkete da bi proćerdalo svoje dolare na nepotrebne kupovine. S vremenom, sve manje je podnosila svu tu potrošačku presiju koja je još odavno bila prekrila pravi smisao Božića.
U jednom trenutku, zaista je htela da se i njen suprug angažuje s njom u protestnim pokretima. Nejtan je bio izvrstan advokat koji je mogao svoje sposobnosti staviti u službu jednog ideala. Ali nije se tako dogodilo. Dok oni još nisu bili postali ni svesni toga, njihov brak se slomio o neku vrstu nesporazuma. A ipak, oboje su želeli da naprave korak prema onom drugom. Što se tiče nje, ona je oduvek živela daleko od mondenskog sveta, viđala je malo ljudi iz svog miljea. Poruka upućena suprugu bila je jasna: „Ne smeta mi što si skromnog porekla."
On je, pak, želeo da joj dokaže da se nije udala za nikogovića, da je bio sposoban da se popne na društvenoj lestvici i svojoj porodici obezbedi udoban život.
Verovali su da su načinili po korak jedno ka drugom, ali nisu su sreli.
Za Nejtana, život je bio neprekidna borba u kojoj je uvek bilo potrebno postizati sve veće uspehe u profesionalnom smislu da bi se dokazalo... ona nije znala šta tačno. Morala mu je po stotinu puta objašnjavati da ne želi da bude udata za superčoveka, ali ništa nije pomagalo: on je neprekidno smatrao obaveznim da učini više, kao da se plašio da će je razočarati, a nju je to još od početka samo nerviralo.
I pored svega, uvek joj bio pod kožom. Crazy about him, kao što kaže pesma.
Ona zatvori oči. Slike iz prošlosti prolazile su joj mislima kao na filmu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:46 am




18.



Samo smo jednom mladi, ali ceo život sećamo se mladosti.

~ Dijalog iz filma Dometi slobode Barija Levinsona ~


1972.
Nantaket, početkom leta
Osam joj je godina. To je njihov prvi susret.
Prethodne večeri, stigla je iz Bostona. Ovog jutra, ona šeta kroz veliki vrt njene porodice. Nosi pamučnu haljinu koja joj dopire do ispod kolena i koju mrzi. Po toj vrućini, više bi volela da obuče šorts i polo majicu, ali majka ju je oduvek terala da se oblači kao mala dama.
Više puta, primetila je dečaka s lepom crnom kosom koji se nije usuđivao da razgovara s njom i koji bi pobegao čim bi mu se ona približila.
Zainteresovana, pitala je svoju majku koja joj je odgovorila da ne obraća pažnju na njega: „To je samo sin kućne pomoćnice."
Po podne, ona ga ponovo sreće na plaži. On se igra sa zmajem, kojeg je sam napravio od bambusovog štapa i parčeta platna koje mu je dao neki pecaroš. Kao dršku za upravljanje, setio se da iskoristi jednu alku koju je skinuo sa stare zavese. Iako ručno napravljen, zmaj leti visoko po nebu. Melori je takođe ponela svoj balon, jedan sofisticiran model koji su joj kupili u velikoj prodavnici igračaka u Bostonu. Ipak, njena sprava ne može da poleti. Ona se trudi, trči što brže može u svim pravcima, ali zmaj svaki put odmah pada u pesak.
Iako se dečak pravi da je ne vidi, Melori zna da je on više puta krišom posmatra.
Ali ona se ne obeshrabruje i pokušava još jednom. Nažalost, njena prelepa igračka pada u vodu. Sada je letelica mokra i puna peska. Suze joj naviru na oči. On joj prilazi i stavlja joj u ruku upravljač svog zmaja. Objašnjava joj da treba da okrene leđa vetru, a onda, oslobađajući pritisak, da otpušta konopac. Tako se zmaj brzo podiže u nebo.
Ona vrišti od sreće. Oči joj blistaju i smeje se.
Kasnije, da bi joj pokazao svoje znanje, objašnjava joj da Kinezi pridaju zmajevima značenje prizivanja sreće. Kako bi uzvratila, ona mu ispriča da je Bendžamin Frenklin iskoristio zmaja da bi proučavao munju i izumeo gromobran (pročitala je to na kutiji od neke igračke). Zatim, veoma ponosan, on joj izbliza pokaza svog zmaja, da bi videla smešnog zmaja kojeg je nacrtao na platnu.
„Ja sam ga nacrtao."
„Je li to kornjača? upita ona.
„Ne, zmaj", odgovori on pomalo ljut.
Ponovo, smeh obuze devojčicu. To dobro raspoloženje je zarazno i, uskoro, smeh dvoje dece pomeša se sa zapljuskivanjem talasa.
Malo dalje, tranzistor postavljen na pesak svira You've Got a Friend, Kerola Kinga, jedan od letnjih hitova.
Ona ga sada pažljivo gleda i čini joj se da je to najslađi dečak koga je ikada videla.
On se ozbiljno predstavi:
„Zovem se Nejtan."
Ona njemu, ništa manje ozbiljno, odgovara:
„Moje ime je Melori."

Jesen 1972. Nantaket
„Nete!"
Ona u mlazevima izbacuje vodu koja joj je preplavila usta. Ukočena od zime, sve teže diše. Dva puta je uzaludno pokušavala da se uhvati za granu, ali obala je previsoko. Na ivici snage, prestrašena, oseća da će se utopiti. Ali Nejtan pliva ka njoj. Ona shvata da joj je on poslednja nada.
„Drži se za mene, ne boj se."
Iscrpljena, hvata se za njega kao za slamku spasa. Odjednom, oseća s izbačeno ka gore i jedva uspeva da se uhvati za travu i izvuče na obalu. Spašena je. Ne povrativši dah, već se okreće, ali on više nije tu.
„Nejtane!"
Potpuno izgubljena, očiju punih suza, svom snagom ga doziva:
„Nejtane! Nejtane!"
Ali on se ne vraća na površinu. Brzo razmišlja. Mora da učini nešto. Mokra od glave do pete, drhteći, pomodrelih usana, polazi da potraži nekog odraslog. Brže trči, Melori!

13. jul 1977. Nantaket
Imaju po trinaest godina.
Voze bicikle i spuštaju se pistom koja ih vodi na Surfsajd bič, najveću plažu na ostrvu. Nebo počinje da se oblači a talasi da pene. Ipak, ni na trenutak ne oklevaju da se kupaju. Naprotiv, ostaju dugo u okeanu i plivaju dok se sasvim ne izmore. Ne izlaze iz vode sve dok talasi ne postanu opasni. Vetar jako duva. Melori drhti. Poneli su samo jedan peškir. Nejtan joj suši kosu i leđa dok njoj cvokoću zubi.
Kiša krupnim kapima pada po pesku, i kroz nekoliko minuta, plaža je pusta. Sada, ostali su samo njih dvoje na kiši i vetru.
On prvi ustaje i pomaže joj da se podigne. Odjednom, naginje glavu ka njoj. Instinktivno, Melori podiže pogled i propinje se na prste. On stavlja ruke oko njenog struka. Ona ga grli oko vrata. U trenutku kada im se usne spoje, obuzima je čudna jeza. Oseća morsku so na njegovim usnama.
To je prvi poljubac, nežan i dug, koji se produžuje sve dok im se zubi ne dotaknu.

6. avgust 1982. Bofor, Severna Karolina
Osamnaest joj je godina.
Ovog leta, otputovala je daleko od kuće kako bi predvodila letnji kamp.
Sada je osam sati uveče. Izašla je u šetnju po maloj luci u kojoj su barke uokvirivale ribarsko pristanište. Narandžasto sunce svetli na horizontu i obasjava nebo. Izdaleka, čini se kao da brodići plove po vulkanskoj lavi.
Ali za nju, ovo je melanholično veče. Prepuštajući se zvuku zapljuskivanja vode o užad, ona rezimira ovih nekoliko proteklih meseci.
Njena prva godina na univerzitetu bila je promašaj. Ne samo kao školska godina, već više što se tiče zdravlja i ljubavi: dva puta uzastopno prevarila se izlazeći s nezanimljivim tipovima i nije imala nijednu pravu prijateljicu. Pročitala je mnogo knjiga, interesovala se za aktuelnosti i realnost koja je okružuje, ali u glavi kao da joj je vladao haos.
Tokom meseci, polako se povlačila u sebe, ona, koja je bila toliko otvorena. Neprimetno, takođe je smanjila ishranu, preskačući doručak, užinu i jedući sve manje i manje tokom glavnih obroka. Jedan od načina da se nadomesti taj nered u njenim mislima koji joj je u telu stvarao prazninu. Ali igrajući se vatrom, završila je onesvestivši se usred amfiteatra pa su sa univerziteta morali da pozovu doktora.
U poslednje vreme malo je bolje, ali isto tako dobro zna da ni slučajno nije isključen ponovni napad.
Uskoro će tri godine kako nema novosti od Nejtana. Otkad Eleonora del Amiko ne radi kod njenih roditelja, nije ga više videla. U početku, pisali su jedno drugom duga pisma, a potom je daljina učinila svoje. Ipak, nikada ga nije zaboravila. Uvek je bio prisutan, u jednom malom kutku u njenoj glavi.
Večeras, pita se šta se dogodilo s njim. Da li i dalje živi u Njujorku? Da li je uspeo da se, kao što je želeo, upiše na neki prestižni univerzitet? Da li bi voleo da je ponovo vidi?
Ona i dalje šeta obalom, ali sve brže i brže. Odjednom, oseća jaku potrebu da razgovara s njim. Ovde, večeras, sada. Žuri ka telefonskoj govornici, poziva informacije i dobija traženi broj. Zatim, taj poziv u noći. Samo da se on javi.
„Halo?" To je on.
Dugo razgovaraju. On joj priznaje da je prošlog leta više puta pokušavao da je pronađe.
„Roditelji ti nisu preneli moje poruke?" Ona shvati da se glavno nije promenilo i da se i dalje razumeju kao da su se juče videli.
Dogovaraju se da se vide krajem meseca. Ona spušta slušalicu. U luci, sunce je već bilo potpuno zašlo. Polako kreće ka kampu. To je sada druga žena. Otkucaji srca odjekuju joj sve do glave.
Nejtan... Nejtan... Nejtan...
28. avgust 1982. Sisajd Hajts, Nju Džerzi, 2 sata ujutru
Na obali mora, električne lampice su i dalje svetlucale iako su štandovi vašara već počinjali da se zatvaraju. Miris pomfrita mešao se s mirisima šećerne vune i ušećerenih jabuka. Pored velikog ringišpila, ogromni zvučnici slali su po stoti put zaredom zvuke Up Where We Belong, Džoa Kokera.
Melori zaustavlja svoj auto nasred parkinga.
Došla je da ga sačeka. Nejtan je pronašao letnji posao u tom malom pristaništu, na sat vremena od Menhetna. Za nekoliko dolara, radi u jednom od mnogobrojnih štandova sa sladoledom koji se nalaze uz obalu.
Otkad su se poslednjeg vikenda ponovo videli, svako veče razgovaraju telefonom.
Normalno, planirali su da se vide tek sledeće nedelje, ali ona mu priređuje iznenađenje stigavši iz Bostona. Uzela je jedan od automobila svog oca, moćni aston martin tamnozelene boje kojim je mogla da stigne za manje od četiri sata.
Konačno, on stiže, nosi bermude i majicu sa znakom prodavnice u kojoj radi. Okružen je drugim sezonskim radnicima. Ona prepoznaje latino i irske akcente. Kako on ne očekuje da je vidi, izdaleka se pita koja je to filmska diva, naslonjena na svoj bolid, što gleda u njegovom pravcu. Zatim je prepoznaje.
Trči ka njoj, stiže, uzima je u naručje i okreće. Ona ga, smejući se, grli oko vrata i primiče sebi da bi probala njegove usne, dok joj srce lupa u grudima.
Takva je ljubav na početku.

20. septembar 1982.
Nejtane,
Samo nekoliko reči da ti kažem kako su trenuci provedeni s tobom krajem leta bili divni.
Nedostaješ mi.
Jutros su mi počela predavanja, ali ne prestajem da mislim na tebe.
Više puta tokom dana, šetajući kampom, zamišljala sam da si pored mene i da razgovaramo. Neki od studenata koje sam susretala sigurno su se pitali koje ta ludača, podignutog nosa, koja priča sama sa sobom!
Lepo mi je s tobom, sviđa mi se tvoja sposobnost da me razumeš i čitaš mi misli, a da i ne moram da pričam.
Nadam se da si i ti srećan.
Ljubim te i volim.
Melori.
(Na koverti, crvenom olovkom, napisala je da bi naglasila značaj pisma: Poštare, dragi poštare, pokušaj da što pre isporučiš mom dragom moju ljubavnu poruku!)

27. septembar 1982.
Melori,
Tek što sam spustio slušalicu... već mi nedostaješ.
Svi trenuci provedeni s tobom probudili su u meni želju da ih bude još više.
Srećan sam s tobom. Srećan kao da je zabranjeno.
Od sada, kada mislim o budućnosti, ne kažem „radiću" već „radićemo".
I to menja sve.
Nejtan.
(Na koverti, zalepio je ulaznicu za poslednji film koji su zajedno gledali u bioskopu ,,I-tija\'7b8\'7d". Zapravo, i nisu videli mnogo od filma jer su se skoro sve vreme ljubili.)

Jedne nedelje decembra 1982.
U njenoj studentskoj sobi u Kembridžu
Zvučnici emituju note Dvoržakovog Koncerta, koji sa žestinom svira Žaklin du Pre na svom slavnom Stradivarijus violončelu. Već sat vremena ljube se na krevetu.
On joj je skinuo brushalter i miluje joj kožu kao da se radi o nečemu dragocenom.
Prvi put će voditi ljubav.
„Sigurna si da želiš to sada?"
„Da", odgovara ona ne dvoumeći se.
Eto šta joj se još sviđa kod njega: ta mešavina nežnosti i predusretljivosti koje su ga činile drugačijim.
Spontano već, sigurnost da, ako jednog dana bude imala decu, to može biti samo s njim.

3. januar 1983.
Nejtane, ljubavi, Božični raspust već je prošao.
Tokom ovih nekoliko dana, obožavala sam da delim noći s tobom.
Ali večeras sam tužna.
Ti upravo odlaziš autom za Menhetn.
Večeras, osećam da će biti teško čekati sledeći raspust da bih te videla.
Iako znam da ćemo se sutra čuti.
Ono čega se bojim to je da se sve ovo ne završi.
Jer ovo što doživljavam s tobom nešto je posebno.
Ludo sam zaljubljena u tebe.
Melori.
(Na koverti, ostavila je nekoliko poljubaca karminom i napisala: Molim vas da ovo pismo, kao i sve ove poljupce, odnesete u sanduče gospodina Del Amika. I čuvajte se budu li moji poljupci razmazani!)

6. januar 1983.
Melori,
Nedostaješ mi, ali tvoje prisustvo osećam tu, pored sebe. Kad bi znala koliko čeznem da te ponovo uzmem u naručje i probudim se pored tebe.
Poljupci lete iz moje sobe u pravcu Kembridža.
Obožavam te.
Nejtan.
(On ubaci u kovertu njenu fotografiju koju je napravio za vreme poslednjeg raspusta u parku kampa u Kembridžu. Na poleđini napisa rečenicu iz Romea i Julije: Opasniji je za mene tvoj pogled nego dvadeset njihovih mačeva.)

1984. Porodična kuća u Bostonu
Neko na ulici pritisnuo je sirenu.
Ona baca pogled kroz prozor. Nejtan je u svom starom mustangu čeka pred kapijom. Ona žuri ka vratima, ali njen otac joj preprečuje put.
„Ne dolazi u obzir da i dalje izlaziš s tim dečkom, Melori."
„Mogu li da znam zašto, molim te?"
„Zato!"
Sada i majka pokušava da je urazumi:
„Mogla bi da pronađeš mnogo boljeg, dušo."
„Boljeg za koga? Za mene ili za vas?" Ona kreće ka vratima, ali Džefri ne odustaje.
„Melori, upozoravam te, ako pređeš preko tih vrata..."
„Ako pređem ova vrata... šta? Izbacićeš me napolje? Oduzećeš mi nasledstvo? Ionako, vaš novac mi nije potreban..."
„Taj novac ti ipak omogućava da živiš i plaća tvoje školovanje. I dosta, ti si još dete!"
„Opominjem te da mi je dvadeset godina...!"
„Savetujem ti da se ne duriš na nas!"
„Ja ću vama dati drugi savet: ne terajte me da biram između njega i vas." Ona zastade nekoliko sekundi, kako bi njene reči imale efekta, a onda dodade: „Jer ako budem morala da biram, to će biti on." Smatrajući daje razgovor završen, ona izlazi iz kuće zalupivši vratima.

Leto 1987.
Njihovo prvo pravo letovanje u inostranstvu, Vrt u Firenci, čuven po svojim statuama Nalaze se ispred velike fontane okružene pomorandžama, smokvama i čempresima.
Kapi vode blistaju na suncu praveći male duge. Ona baca novčić u vodu i nagovara i njega da učini isto.
„Pomisli želju." On odbija.
„Ne verujem u te stvari."
„Hajde, Nete, poželi nešto." On odmahuje glavom, ali ona insistira:
„Učini to za nas."
Da bi joj udovoljio, on iz džepa vadi novčić od hiljadu lira, zatvara oči i baca ga u vodu.
Što se nje tiče, ne može poželeti ništa više od ovoga što sada ima. Samo da potraje. For always. Forever.

Leto 1990. Odmor u Španiji
Nalaze se u vrtu lavirinta u Horti, u Barseloni. Njihova prva prava svađa.
Prethodnog dana, rekao joj je da se mora vratiti dva dana ranije, zbog posla.
Tu su, u jednom od najromantičnijih mesta na svetu a ona se i dalje ljuti.
On pokušava da je uhvati za ruku, ali ona se odaljava i sama nastavlja kroz zamršeni lavirint.
„Rizikuješ da me jednog dana izgubiš", kaže da bi ga provocirala.
„Ponovo ću te pronaći."
Ona ga ljutito posmatra.
„Ti si baš siguran u sebe."
„Siguran sam u nas."

Jesen 1993.
Jednog nedeljnog jutra u njihovom stanu
Posmatra ga kroz ključaonicu vrata na kupatilu.
On se tušira, i kao po običaju, pravi saunu oko sebe. Na sav glas peva (pogrešno) jednu pesmu grupe U2. Zatim zavrće slavinu s vrućom vodom, povlači zavesu i radosno ispušta vrisak.
Na ogledalu, kondenzovana para pokazuje napisano: POSTAĆEŠ TATA!

1993.
Istog dana
Deset minuta kasnije
Oboje su ispod tuša i razmenjuju po neku reč između poljubaca.
„A ako je devojčica?"
Ona je bila ta koja je povela razgovor oko izbora imena.
„Zašto ne Bonita?" predloži on ne šaleći se.
„Bonita?"
„Bonita ili Boni. U svakom slučaju nešto što znači dobrota. To je reč koju želim da čujem svaki put kad je pozovem."
Ona se smeši, otvara jednu bočicu i razmazuje mu kupku po grudima.
„Dobro, pod jednim uslovom."
„Kojim?"
„Ja biram sledeće."
On uzima sapun s mirisom lavande i počinje da joj trlja leđa.
„Sledeće?"
„Ime za naše drugo dete."
Ona ga privlači sebi. Njihova tela, prekrivena penom, klize jedno po drugom.

1994.
U devetom mesecu trudnoće, ona leži na krevetu i lista svoj časopis. Nejtan je glavu primakao njenom stomaku i osluškuje bebine pokrete.
Sa kasetofona, Pavaroti odjekuje i uspešno prati Verdijevu podlogu. Otkad je Nejtan u jednoj knjizi pročitao o pozitivnom dejstvu klasične muzike na razvoj bebe, ne prođe nijedan dan a da ne pusti neki deo opere.
Melori misli da je ta muzika možda i dobra za bebu, ali ne i za nju.
Stavila je slušalice svog vokmena i sluša About a Girl od Nirvane.

1999.
U jednom restoranu u Vest Vilidžu poručili su šampanjac.
„A ako je dečak..."
„Dečak je, Nejtane."
„Otkud znaš?"
„Znam zato što sam ja žena i što čekam na ovo dete već pet godina."
„Ako je dečak, mislio sam da..."
„Nema diskusije, Nejtane, zvaće se Šon."
„Šon?"
„To na irskom znači Božji dar." On se mršti.
„Ne vidim šta bi bog tu radio."
„Naprotiv, vidiš ti dobro šta."
Naravno da vidi. Posle rođenja Boni, doktori su je ubedili da više neće moći da ima dece. Ipak, nikada im nije verovala. Ona zna da Nejtan ne voli tu naklonost religiji, ali večeras je toliko srećan da će sve prihvatiti.
„Odlično", kaže podižući čašu, „čekamo jednog malog Šona."
Melori otvori oči i film iz srećnih dana naprasno se prekide kao da se pocepa traka.
Koža joj se naježi. To vraćanje unazad bilo je bolno. Kao i svaki put, sećanje na period velike sreće preplavi je s mnogo emocija kojima nije znala da upravlja.
On izvadi iz džepa još jednu papirnu maramicu osetivši da joj se suze sakupljaju u uglovima očiju. Gospode, stvarno smo sve uništili.
Naravno da joj je Nejtan nedostajao, ali među njima bio se stvorio toliki ponor da se nije usuđivala da načini korak ka njemu. Mogla je beskućnicima da servira supu u noći, da se bori protiv multinacionalnih firmi koje eksploatišu decu, da manifestuje protiv genetski modifikovanih proizvoda: toga je nije bilo strah. Ali naći se ponovo pred Nejtanom bilo je nešto drugo.
Ona stade pored prozora koji je gledao na ulicu i dugo ostade zagledana u nebo. Oblaci su se bili razmakli a jedan mesečev zrak obasjavao je sto na kojem je stajao telefon.
Ona odluči da podigne slušalicu. Trebalo je bar da načini neki gest.
On brzo odgovori. !
„Melori?"
,,U redu je, Nejtane, možeš doći po Boni ranije."
„Hvala", reče odahnuvši. „Pokušaću da stignem početkom popo-dneva. Laku noć."
„Još nešto..."
„Da?"
Ona poče..
„Sećam se svega, Nete: svih trenutaka koje smo zajedno proveli, svakog detalja, boje neba i mirisa peska kada smo se prvi put poljubili, svake tvoje reči kada sam ti saopštila da sam trudna, noći provedenih u ljubljenju dok nas usta ne bi zabolela... Sećam se svega i ništa u mom životu nije bilo važnije od tebe. Zato, nemaš prava da onako govoriš."
„Ja..."
Hteo je nešto da kaže, ali ona je već bila prekinula.
Nejtan ode do prozora. Sneg je nastavljao da pada na Central park. Oblak krupnih pahulja vrteo se ispred stakla a onda se taložio na ivicu prozora.
Na trenutak, on pusti da mu pogled luta bez cilja misleći na ono što mu je rekla supruga.
Zatim, rukavom svoje košulje, obrisa oči natopljene suzama koje su same tekle.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:46 am





19.



Gadovi su široko rasprostranjeni na ovoj planeti.

~ Pet Konroj ~


Hjuston strit Distrikt Soho
16. decembar, šest sati ujutru
Geret Gudrič pažljivo je silazio klizavim gazištima na spoljnim stepenicama svoje kuće, male zgrade od smeđih cigala koja je izlazila direktno na ulicu. Snežni prekrivač od desetak centimetara pokrivao mu je automobil koji je prethodne večeri ostavio napolju. On izvadi lopaticu i očisti vetrobran. Kako je kasnio, obrisa samo deo ispred vozača. Sede za volan, protrlja ruke da bi se zgrejao, ubaci ključ i...
„Na aerodrom, molim vas!"
On se trže zatim se brzo okrete ka Nejtanu, koji je sedeo na zadnjem sedištu iza suvozača.
„Sranje, Del Amiko. Nikada više da me niste ovako prestravili! Kako ste ušli u moj auto?"
„Nije trebalo da mi ostavljate dupli ključ", odgovori advokat zveckajući svežnjem ispred doktorovog nosa. „Sinoć sam zaboravio da ih ostavim u sanduče."
„Dobro, šta tražite vi ovde?"
„Sve ću vam objasniti usput. Idemo na avion za Kaliforniju." Doktor odmahnu glavom.
„Sanjate! Zauzet sam čitav dan a već kasnim, zato..."
„Idem po kćerku u San Dijego", objasni Nejtan.
„Raduje me što to čujem", reče Geret slegnuvši ramenima.
„Ne pada mi na pamet da je izložim i najmanjem riziku", izjavi advokat povišenim tonom.
„Žao mi je, drugar, ali zaista mi nije jasno kako vam ja mogu biti od koristi."
On ipak uključi grejanje u autu. Nejtan mu se približi.
„Pogledajmo situaciju objektivno, Gerete. Ja sam neka vrsta skorašnje smrti, ali vi, vi ste u top-formi. Nadam se da niste imali loših predviđanja za naredna dvadeset četiri sata. Niste primetili belu svetlost videvši se jutros u ogledalu?"
„Ne", reče Gudrič, „ali i dalje ne razumem šta hoćete da kažete."
„Priznajem da ste mi uterali strah u kosti. Ne mogu više ni da kročim napolje bez straha da će me pregaziti neki taksi ili da će mi nešto pasti na glavu. Evo, dakle, šta ja mislim: sve dok sam uz vas, male su šanse da će mi se nešto loše dogoditi."
„To je potpuno besmisleno. Slušajte..."
„Ne", naprasno ga prekide Nejtan, „vi mene slušajte: moja kćerka nema ništa s vašim prokletim morbidnim predviđanjima. Ne smem rizikovati da joj otpadne i dlaka s glave dok bude sa mnom u avionu. Zato ćemo biti zajedno, vi i ja, dok je ne dovedem ovde na sigurno."
„Hoćete da ja budem vaše... životno osiguranje!" viknu Gudrič.
„Upravo tako." Doktor odmahnu glavom.
„Vi ste blesavi. Stvari ne funkcionišu tako, Nejtane."
„Verovaćemo da da. Pravila su se promenila, to je sve."
„Nema potrebe da insistirate", odlučno reče lekar. „Nigde ja ne idem, Nejtane, dobro ste me čuli. Nigde!"

Nekoliko sati kasnije
Nejtan baci pogled na sat.
Avion broj 211 Junajted erlajnsa uskoro će sleteti u San Dijego. Kako nisu uspeli da nađu direktnu liniju, moraće najpre za Vašington, što će malo produžiti putovanje.
Advokat pogleda u Gudriča koji je sedeo pored njega. Doktor je polako završavao svoj obrok koji mu je pola sata ranije servirala stjuardesa.
Nejtan nije znao šta tačno da misli o Geretu. Jedno je bilo sigurno: nevolje su počele s nastankom preokreta u njegovom životu. S druge strane, nije mogao a da ne oseti neku čudnu mešavinu divljenja i bliskosti. Jer, ako je bilo tačno ono što je tvrdio Gudrič (a Nejtan je sada bio siguran u to da je Geret zaista Glasnik), njegova lična egzistencija nije mogla biti baš prijatan posao: kako živeti normalno s jednim darom kao što je njegov? Neprestano oko sebe gledati buduće mrtve mora da je zastava koju je vrlo teško nositi.
Naravno, više bi voleo da ga nikada nije sreo, ili bar u drugim okolnostima, ali sviđao mu se taj čovek: bio je to osećajan čovek koji je znao da pruži utehu. ovek duboko ranjen koji je strasno voleo svoju suprugu i koji se sada telom i dušom žrtvovao za svoje pacijente.
Nije ga bilo lako ubediti u to da krene na ovaj put u Kaliforniju. Doktor je tog dana imao zakazanu jednu veoma važnu operaciju, da se ne spominje to da je za njega bilo teško da nekoliko dana odsustvuje iz centra za palijativnu negu i to neplanirano. Nakon što je pokušao sa svim pretnjama ovoga sveta, Nejtan je morao da se odluči na drugačiji pristup. Tako je Geretu pokazao ko je on zaista; čovek koji će možda poslednji put videti svoju kćerku, čovek koji je i dalje zaljubljen u svoju ženu i koji želi da i poslednji put pokuša da se zbliži s njom, čovek kome je smrt za petama i koji ga preklinje za pomoć.
Ganut tim apelom tuge, Geret je prihvatio da odloži zakazane operacije kako bi išao s Nejtanom u San Dijego. Osim toga, osećao se delom odgovornim za pometnje koje su uzburkale advokatov život.
„Ne jedete vaš tost s lososovim jajima?" upita Gudrič kada je stjuardesa počela da odnosi tanjire.
„Imam druge probleme u glavi", odgovori Nejtan, „uzmite ih ako želite."
Geretu nije trebalo dva puta reći. On vešto zgrabi tost sekundu pre nego što stjuardesa pokupi tanjir.
„Zašto ste se toliko unervozili?" upita on punih usta.
Advokat uzdahnu.
„To mi se dešava svaki put kada mi saopšte da ću ubrzo umreti. Loša navika."
„Trebalo je da probate ono australijsko vino koje su nam maločas servirali. To bi vas umirilo."
„Čini mi se da malo preterujete s pićem, Gerete, ako dozvolite."
Gudrič je imao druge opaske:
„Ja samo brinem o sebi: ne znate da je vino dobro za srce."
„Sve je to koješta", reče advokat odmahnuvši rukom. „Razlog da se utešite."
„Uopšte ne!" pobuni se Gudrič. „Naučno je dokazano, polifenoli prisutni u grožđu izazivaju proizvodnju endotelina koji utiče na smanjenje viskoznosti krvi..."
Nejtan ga prekide slegnuvši ramenima:
„Dobro, dobro, ako ste mislili da me impresionirate vašim medicinskim analizama."
„Možete samo da se povijete pred naukom", radosno reče Gudrič.
Advokat onda iskoristi svoju poslednju kartu.
„Prihvatajući da je to što kažete tačno, čini mi se da sam negde pročitao da su ta lekovita dejstva svojstvena samo crvenom vinu."
„Eeeh, istina", morade da prizna doktor koji nije bio spreman na taj argument.
„Prekinite me ako grešim, Gerete, ali čini mi se da je ono australijsko vino čija ste mi lekovita dejstva spominjali bilo belo, zar ne?"
„Vi ste stvarno davež."
Onda nastavi:
„...ali mora da ste đavolski dobar advokat."
Baš u tom trenutku, stjuardesa najavi:
„Dame i gospodo, avion će uskoro početi sa sletanjem. Proverite da li su vaši pojasi vezani i da li su stočići na sedištu ispred vas podignuti."
Nejtan se okrete na svom sedištu. Odatle, video je planine i, malo dalje, kalifornijsku obalu odakle se prostirala pusta dolina. Uskoro će videti Melori.
„Dolazak leta Junajted erlajnsa 435 iz Vašingtona. Putnici se pozivaju na ulaz broj 9."
Kako oni nisu imali prtljaga, nisu morali da se zadržavaju na aerodromu. Nejtan iznajmi automobil u jednoj agenciji. Protivno svim očekivanjima, Gudrič je insistirao da sedne za volan.
Klima je bila potpuno u kontrastu sa onom u Njujorku: vazduh je bio blag, nebo vedro a temperatura nije prelazila 20°C. Nije im, dakle, trebalo mnogo da šalove i kapute ostave na zadnjem sedištu.
San Dijego bio je smešten na dva duga poluostrva. Nejtan zamoli doktora da izbegne centar grada, gde je saobraćaj po pravilu bio veoma gust u vreme ručka. On ga uputi ka obali i uputiše se u pravcu severa, uz peščane plaže ispresecane stenama i malim zalivima.
Luka La Džola bila je podignuta na malom brežuljku dostupnom s jedne strme strane okružene elegantnim kućama. Gudrič nikada nije bio kročio na ovo mesto, ali odmah pomisli na Monako i na Francusku rivijeru, koju je bio posetio mnogo godina ranije tokom svog boravka u Francuskoj. Hipnotisan spektakularnim pogledom na okean, nekoliko puta se naže kroz prozor. Odavde su se videli ogromni talasi koje su surferi pokušavali da uzjašu pre nego se razbiju o stene.
„Ne zaboravi da gledaš na put!"
Doktor malo uspori kako bi mogao da nastavi da uživa u pogledu i morskom vazduhu koji se podizao sa okeana. Propustiše jedan ford mustang prefarban u ljubičasto koji su pratila dva šezdesetogodišnjaka, nekadašnja hipika, na motorima harli dejvidson.
„Lepota kalifornijskog života ipak je nešto drugo", reče Gudrič dok je jedna veverica pretrčavala put ispred njih.
Sa svojim restoranima i malim prodavnicama, La Džola je u stvari posedovala jedan neobičan šarm i nudila veoma prijatan boravak.
Dva čoveka ostaviše automobil na jednom od glavnih puteva i dalje nastaviše pešice. Nejtan je žurio da stigne što pre. I pored svoje povrede, on krenu bržim tempom, s Geretom iza sebe.
„Pa dobro, hoćete li požuriti?" viknu on okrenuvši se. Gudrič je bio zastao kako bi kupio novine, i kao i obično, to iskoristi da bi malo proćaskao s prodavcem.
Stalno se za nekoga interesuje, čak i za potpunog stranca! Tip je neverovatan.
Geret ga pristiže.
„Da li ste videli cene?" reče pokazujući na izlog jedne agencije za nekretnine.
Doktor je bio u pravu; u poslednjih nekoliko godina cene stanova su eksplodirale u ovom kraju. Srećom, Melori nije osećala posledice toga jer je živela u kući koju je njena baka bila kupila još u vreme kada je La Džola bila samo ribarsko selo koje nikoga nije zanimalo. Stigoše do jedne male kuće od drveta.
„Stigli smo", reče okrenuvši se ka doktoru. Na vratima je visila tabla s natpisom:
Zabranjen ulaz sajber životinjama
Bilo je to Melorino maslo.
Nejtan pokuca na vrata dok mu je srce jako lupalo.
„Gle, dobri stari Del Amiko." Vans Tajler!
Očekivao je sve, osim da će mu Tajler otvoriti vrata. Visok, duže plave kose, savršeno iskvarcovan, on se skloni da bi ih propustio da uđu pokazavši svoje sveže izbeljene zube. Šta on traži ovde usred bela dana? Gde su Boni i Melori?
Nejtan pokuša da sakrije svoje nezadovoljstvo predstavljajući Ge-reta Tajleru.
„Tvoja kćerka se odmah vraća", kaže mu Vans. „Kod drugarice je."
„Melori je s njom?"
„Ne, Lori je gore, sprema se."
Lori? Niko nikada nije zvao njegovu ženu Lori. Ona ne voli ni diminutive ni nadimke.
Nejtan je imao samo jednu želju: da vidi svoju suprugu. Ipak se uzdrža od toga da se popne u njenu sobu, jer nije bio siguran da bi joj se to dopalo. Bolje da je sačeka ovde.
Kao da je hteo još više da ga izaziva, Tajler reče:
„Izvodim je na večeru u Kreb kečer."
Kreb kečer bio je renomirani restoran u Prospekt stritu koji se nalazio iznad okeana.
Naš restoran, pomisli Nejtan. Tamo gde sam je zaprosio, tamo gde smo slavili Bonine rođendane...
U vreme dok je bio student, štedeo je nedeljama da bi mogao Melori da pozove na neko takvo mesto.
„Zar ti nisi bio konobar tamo?" Tajler se kao prisećao.
Nejtan pogleda Kalifornijca u oči, čvrsto odlučan da ne laže u vezi sa svojim poreklom.
„Istina, često sam kosio travnjake leti i radio kao konobar. Ako ti je milo znati, sećam se i da sam prao tvoj auto kada sam radio u perionici."
Tajler se napravi da nije čuo ovaj odgovor. Sedeći u sofi, opušteno je pio svoj viski. S duboko otkopčanom košuljom ispod sakoa tamno-plave boje, bio je jedini uljez u prostoriji. U rukama je držao vinski prospekt iz nekog restorana i detaljno ga proučavao:
„...bordo, sotern, kjanti: obožavam sva njihova francuska vina..."
„Kjanti je italijansko vino", primeti Gudrič.
Dobro odigrano, Gerete.
„Nije važno", reče Tajler pokušavajući da sakrije svoj bes. To iskoristi kako bi promenio temu razgovora: „Inače, kako ide posao u Njujorku? uo si ovo za tvoje kolege?" On poče da priča neku otrcanu šalu o advokatima. „Dakle ovako: vraćajući se s nekog kongresa, autobus pun advokata doživi nezgodu na jednoj farmi..."
Nejtan ga više nije slušao. Pitao se u kojem je stadijumu veza Melori i Vansa. Očigledno se ovom kretenu činilo da mu se sreća smeši. Do sada, nije se usuđivao da pokuša bogzna šta zbog Bonine netrpeljivosti. Ali šta će se dogoditi posle jedne intimne večere u Kreb kečeru?
Advokat je po sto puta vrteo film u svojoj glavi, ali nije mogao da shvati kako je ovaj čovek mogao da privuče jednu tako inteligentnu ženu kao što je Melori.
Oboje su ga dovoljno dugo poznavali da bi znali kako je arogantan i folirant. U vreme njihove ljubavi, često su spominjali Tajlera. Tada su se smejali njegovim grubim pokušajima da se približi Melori. Ali čak i tada, njegova žena je ponekad isticala njegove dobre osobine, kao što su komunikativnost i ljubaznost. Tu navodnu dobrotu njegove duše, Nejtan nikada nije imao priliku da upozna, ali zato je znao da je Tajler umeo da se pretvara. Bio je to rođeni manipulator koji je ponekad uspevao da sakrije oholost iza svoje dobroćudne fasade. Nedavno je tobože otkrio svoju socijalnu svest, osnivajući jednu asocijaciju namenjenu prikupljanju fondova za pomoć deci. Nazvao ju je fondacija Tajler.
Kakva skromnost!
Nejtan je dobro znao da se iza te iznenadne filantropije krije želja za materijalnom dobiti i pokušaj da se svidi Melori.
Jednim udarcem dve muve, kao što kažu.
Samo se nadao da njegova žena već nije nasela.
Tajler je završavao svoju šalu:
„...sigurni ste u to da su svi bili mrtvi kada ste ih sahranili? Upita policajac. A farmer odgovori: Neki su se pravili da nisu, ali znate da su advokati dobri lažovi!"
Kalifornijac se grohotom zasmeja.
„Priznaj da je dobra, zar ne, drugar?"
„Nisam ja tvoj drugar", prosikta Nejtan, odlučan da uzvrati.
„Uvek uvredljiv, je li, Del Amiko? To sam baš i govorio sinoć Lori dok..."
„Moja supruga se zove Melori."
Samo što je završio rečenicu, Nejtanu bi jasno da je zagrizao mamac.
„Ona više nije tvoja žena, mali moj", ispravi ga Tajler.
Nakezio se gotovo neprimetno, što ipak ne promače advokatu. Zatim mu se primače i šapnu na uvo, kao da je hteo da mu što bolje pojasni:
„Ona više nije tvoja žena, već skoro moja."
U tom trenutku, Nejtan shvati da je jedino što mu je preostalo kako bi spasao obraz bilo da udari Tajlera pesnicom. Nikada u svom životu nije dopuštao da ga ovakvi tipovi ismevaju. Krenuće na njega, iako je to bilo nerazumno i politički nekorektno, iako će ga to samo još više udaljiti od supruge. udno. On se uveri u to da nije trebalo mnogo pa da veliki advokat iz Park avenije ustupi mesto sinu italijanske čistačice, bad boyu, koji u vreme svoje mladosti na ulicama Kvinsa nije prezao od pesnice kako bi se odbranio. Tako brzo nas ulovi sopstvena prošlost iako potrošimo čitav život bežeći od nje.
Otvoriše se ulazna vrata i pojavi se Boni.
„Buenos dijas", radosno povika dok je ulazila.
La Džola je bila na manje od dvadeset kilometara od granice s Meksikom i Boni se često zabavljala upotrebljavajući neke španske reči koje je čula na ulici ili u školi.
Njegova kćerkica bila se vratila i, odjednom, kao da se sav njegov bes prema Tajleru rasprši. Njegova kćerka bila je tu i ništa drugo više nije bilo važno.
Boni mu se baci u zagrljaj. On je podiže i zavrte.
Nosila je odeću čije su boje isticale njenu preplanulost, kao i kapu koja joj je padala preko ušiju. Izgledala je tako simpatično.
„Fali ti još samo pončo i spremna si da povedeš krdo lama preko Anda", reče on spuštajući je na tlo.
„Mogu li to da dobijem za Božić?" upita ona odmah.
„Pončo?"
„Ne, lamu."
„Bila je to šala, dušo", reče Melori.
Nejtan se okrete. Melori je silazila stepenicama vukući za sobom Bonin kofer. U prolazu mu požele dobar dan. On joj predstavi Gereta kao jednog eminentnog hirurga koji se vraćao sa kongresa u San Francisku i s kojim je bio poslovno vezan. Malo iznenađena, ona ga ljubazno pozdravi.
„Veoma kasnimo", reče ona bacivši pogled na sat. Eto! Izgleda da ti je potpuno svejedno kada ćete stići u restoran! Nejtan ipak odluči da joj ne protivureči. To ne bi služilo ničemu a poslednje što je želeo bilo je da se svađaju pred Vansom. On samo istim tonom odgovori:
„Ni mi nismo baš poranili: avion nam poleće za sat vremena."
„Idete preko Los Anđelesa?" upita ona, aktivirajući alarm. Nejtan potvrdi.
Vans prvi izađe zveckajući ključevima svog automobila, i svi krenuše za njim. Napolju, nebo je postajalo tamno. Osećalo se da se bližila oluja. Melori zatvori vrata za sobom a onda zagrli svoju kćerku.
„Srećan put i ne zaboravi da me pozoveš kada stigneš u Njujork!" Već se udaljavala idući ulicom ka Vansovom metalik poršeu, parkiranom malo dalje.
„Asta luego,\'7b9\'7d" viknu Boni nameštajući svoju kapu. Melori se okrete da bi joj mahnula rukom. Nijedanput ne pogleda u Nejtana.
„Bon apetit", viknu joj on na francuskom, glasom prepunim tuge i gorčine.
Ona ništa ne odgovori. Nejtan uhvati Boni za ruku i pođe trotoarom prateći Gereta koji je nosio putni kofer.
Porše zabruja i krenu ka njima. Kao da je želeo da ih isprovocira, Tajler prođe tik pored advokata. Gluposti kojima se muškarci ponekad služe da bi demonstrirali snagu...
Sedeći na mestu suvozača, Melori se bila sagla da nešto dohvati, tako da ne primeti Tajlerovu provokaciju. Posebno zato što ovaj, odmah nakon toga, podiže ruku i pozdravi advokata.
Gade odvratni, pomisli Nejtan gledajući kako se auto udaljava.

Međunarodni aerodrom u San Dijegu
„Dame i gospodo, počelo je ukrcavanje u avion Junajted erlajnsa 5214 za Los Anđeles, izlaz broj 25. Molimo vas da pripremite vaše karte i pasoše."
Na ovaj poziv, četrdesetak putnika istovremeno ustadoše sa svojih metalnih stolica i formiraše dupli red za ukrcavanje. Oni su bili među prvima koji će ući u avion. S njima, Boni je slušala muziku na svom MP3 plejeru i mahala glavom u ritmu violine Hilari Han. Geret je grickao i petu štanglu čokolade, a Nejtan je zagledan kroz prozor izgledao zainteresovan plesom aviona vođenim vazdušnom kontrolom.
Od pre nekoliko sekundi postao je obuzet lošim predosećajem: a šta ako više nikada ne vidi Melori?
Priča nije mogla ovako da se završi. Morao je ponovo da vidi svoju suprugu, bar još samo poslednji put.
Njegov susret s Melori bila je najlepša stvar koja mu se ikada dogodila. Bilo je sigurno suviše kasno da bi zaslužio drugu šansu, ali imao je pravo da joj kaže do viđenja bez sarkazma Vansa Tajlera iza svojih leđa.
Geret je upravo pružao svoju kartu stjuardesi. Nejtan ga povuče za rukav.
„Ja ne idem", reče on.
„Hoćete da se vratite tamo?"
„Treba da je vidim i poslednji put. Treba da zna..."
Gudrič ga prekide.
„Radite šta imate da uradite", reče on neutralnim tonom.
„Povešću Boni."
„Ostavite je meni, sa mnom je na sigurnom."
Oni se pomeriše kako bi propustili ostale putnike koji su već postajali nestrpljivi. Nejtan se saže do svoje kćerke. Boni skide slušalice sa ušiju i nasmeši mu se.
„Slušaj, dušo, zaboravio sam nešto da kažem mami, pa mislim da ćemo ti i ja uzeti sledeći let."
Devojčica podiže pogled ka Geretu. Ona, koja je uglavnom bila plašljiva, odmah se oseti sigurno uz tog kolosa. Malo je oklevala, zatim predložila:
„Možda bih ja mogla da se vratim s Geretom?"
Nejtan se veoma iznenadi njenom reakcijom i pomilova joj kosu.
„Sigurna si da će sve biti u redu, dušo?"
„Muj bjen\'7b10\'7d" odgovori ona zagrlivši ga.
Nejtan i Gudrič razmeniše dug pogled. Bilo je malo ljudi kojima bi on poverio svoju kćerku, bilo da je to na samo nekoliko sati, a doktor je bio jedan od njih. Da, imao je poverenja u Gudriča, pa i pored njegovog morbidnog dara, Boni će s njim biti na sigurnom. U svakom slučaju, Glasnik nije bio tu zbog nje, već zbog... njega.
„Ništa ne rizikuje sa mnom", ponovi Gudrič. „Ne zaboravite: ja sam životno osiguranje."
Nejtan nije mogao da zadrži osmeh. On iz džepa izvadi Boninu kartu i pruži je doktoru.
„Snaći ću se da obezbedim mesto u sledećem letu", reče prolazeći kroz masu u suprotnom pravcu.
„Dođite po nju u Centar. Ništa ne brinite, ja ću sve rešiti."
Nejtan trčeći izađe iz zone za ukrcavanje. Izlete sa aerodroma, zaustavi taksi i reče mu da vozi ka La Džoli.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:47 am



20.


Bez i malo sumnje, postoji sličnost između prijateljstva i ljubavi.

Mogli bismo čak reći za ljubav da je ludilo prijateljstva.

~ Seneka ~


Kiša je lila kao iz kabla.
Neko je zvonio na vrata, ali Melori se još nije bila vratila.
S drugog kraja ulice, dolazili su retki automobili koji su prolazili tom prečicom do glavnog puta. Gospode, bila je to prava provala oblaka. A nigde da se čovek sakrije. U stvari, nemoguće je bilo stati pod strehu neke od okolnih kuća, ljudi iz ovog kraja bili su poznati po tome što pozivaju policiju za svaku nepoznatu osobu u blizini. Bolje je bilo, dakle, ne rizikovati pa makar se skvasio do gole kože.
Lepota kalifornijskog života, ma nemoj! promrmlja on.
Osećao se glupo i jadno, pod teretom smrti koju je konstantno nosio na ramenima.
Šta ja tražim ovde?
Melori se možda neće uskoro vratiti, a možda će doći zajedno s Tajlerom. U svakom slučaju, znao je da čak i ako bude sama, biće prema njemu indiferentna i daleka.
Sranje! Bio je potpuno mokar. Drhtao je. Nikada nije jače osećao kako je potpuno promašio svoj život.
U momentu kada je kiša počela još jače da pada, farovi poršea ugasiše se tik ispred male kuće. Nejtan se pažljivije zagleda. S mesta gde se nalazio, nije video bogzna šta, ali učini mu se da ni Melori ni Tajler ne izlaze iz automobila. Reklo bi se da su ćaskali. Možda su se čak i... ljubili?
On pokuša malo da se približi, ali kišna zavesa sakrivala je unutrašnjost automobila od indiskretnih pogleda. Nakon dva ili tri minuta, Melori izađe iz auta, na trenutak kao da okleva a zatim otrča prema kući.
Porše se udalji punom brzinom, prskajući sve kuda je prolazio.
Trenutak kasnije, svetla u kući se redom upališe, otkrivajući Melorinu siluetu iza zavesa od muslina.
Osećao se usamljeno, ranjivo, nije znao tačno šta da radi. On koji se smatrao čovekom od akcije, sada se našao potpuno paralizovan. Da li je i malo ikakvog smisla reći toj ženi da je i dalje voli?
Odjednom, vrata se otvoriše i on je ugleda kako izlazi na ulicu, kao da ju je kiša ščepala i povukla.
Šta joj je bilo da izađe bez kišobrana? upita se on.
U tom trenutku, nebo presekoše munje i začu se grmljavina.
Ona se okrete i pogleda oko sebe, zatim povika:
„Nejtane?"
Sa sveća se podizao miris cimeta.
Skinuo je svoju košulju i sušio se peškirom.
Kišno i tužno vreme još više je isticalo prijatnost Melorinog doma. Cveće i boje krasili su svaki kutak salona. On primeti odsustvo jelke i prazničnih ukrasa, ali to ga ne iznenadi: Božić je kod njegove žene uvek izazivao uznemirenost. On stavi svoj kaput i pantalone na vešalicu i okači ih iznad jednog radijatora. Zatim se umota u debeo pokrivač i leže na gomilu raznobojnih jastuka na kanapeu. Tako uznemiri mačku koja je dremala. Nezadovoljna što su je trgli iz udobnog skrovišta, životinja neprijateljski mjauknu. Nije to bila ni sijamska ni persijska mačka već jedan veliki olinjali mačor kojeg je Melori pronašla izgubljenog iza ugla i donela ga kući da pravi društvo Boninom zecu.
„Hej, ti, zdravo, ne boj se."
Advokat ga uze i stavi pored sebe. Najpre ga pomilova po glavi i mačor zatim prihvati da podeli svoju teritoriju izražavajući zadovoljstvo predenjem. Nejtan se udobnije smesti uljuljkan mačorovim ujednačenim zvukom, potom se oseti toliko umorno da i on zatvori oči.
Napolju, oluja je postajala dvostruko jača a munje su presecale nebo uz strašnu grmljavinu.
Melori je pripremala kafu u kuhinji.
Uključila je radio s kojeg je tiho dopirala jedna stara pesma Vana Morisona koju je volela. Vrata salona bila su otvorena. Ona se nasloni na njih i ostade gledajući u Nejtana. Primeti da je sklopio oči i, kao nekada, dok ga je gledala dok spava, obuze je talas nežnosti.
Kako je osetila njegovo prisustvo, i ne znajući da nije bio ušao u avion? Nikada to neće moći da objasni. Bilo je to jednostavno tako. Odjednom, neka nepoznata sila povukla ju je napolje da ga potraži na kiši. Bila je sigurna da će on biti tu, da će je čekati na drugom kraju ulice. Nije to bio prvi put da se dogodi takav fenomen. Kao ni njen muž, ni ona nije imala dublja verska ubeđenja. Ipak, postojala je među njima neka spiritualna veza, misteriozna i nežna istovremeno, o kojoj nikome nije govorila iz straha da ne ispadne smešna a koja je datirala još iz njihovog detinjstva.
Ona ga ponovo pogleda. Zašto se vratio? Tog jutra, već joj je bilo čudno što je onaj hirurg bio s njim i zbunjeno je osećala da nešto nije u redu. Da li je Nejtan bio bolestan? Poslednjih dana, preko telefona, više puta je u njegovom glasu osetila uznemirenost, i maločas, na kiši, u njegovim očima videla je strah.
Dobro je poznavala čoveka ispruženog na njenom krevetu. Poznavala ga je kao što nikada nikog neće poznavati. I, dokle joj je sećanje dopiralo, Nejtan del Amiko se nikada ničega nije plašio.

Zima 1984.
Na odeljku za dolaske, Melori čeka.
Poslednji put su razgovarali tri dana ranije i ona se danas sprema da sama provede svoj dvadeseti rođendan, u ovoj instituciji šest hiljada kilometara daleko od kuće.
Tražila je od njega da ne dođe, let Njujork-Ženeva je preskup a dobro zna da on nema novca i da se muči. Naravno, mogla je da mu pomogne da plati kartu, ali on to nikada ne bi prihvatio. Pa ipak, došla je da vreba dolazak Sviserovog aviona. isto u slučaju da...
Drhtava i grozničava, ona zagleda prve putnike koji su počeli da se iskrcavaju...
Nekoliko meseci ranije, kada je već mislila da se izvukla, posustala je. A ni njeni poslednji susreti s Nejtanom nisu joj bili od velike pomoći. Njena ljubav odbila se o mnogo toga: neprijateljstvo njenih roditelja, socijalne barijere, geografsku udaljenost... Toliko da je opet smršala do te mere da je sada imala samo četrdeset kilograma.
U početku je bez velikog truda uspevala da prikrije svoju mršavost pred roditeljima i Nejtanom. Kada bi dolazila kući za vreme raspusta, uspevala je da izgleda kao da je u punoj formi. Ali majka je ubrzo primetila njenu promenu. Roditelji su, dakle, reagovali na svoj način: izbegavajući sporedne mere i birajući radikalnu soluciju koja će, po njihovom verovanju, odagnati problem.
Tako se našla u ovoj švajcarskoj klinici, veoma luksuznom zdanju, specijalizovanom za patološke psihoze kod adolescenata. Već je tačno tri meseca u ovoj prokletoj kući za odmor. Ona se žali, ali objektivno, treba priznati da je tretman bio efikasan jer je počela ponovo normalno da jede i da vraća deo svoje energije. Ipak, svaki dan je neprestana borba, bitka protiv razarajuće sile koja se nalazi u njoj samoj.
Svi doktori su joj objasnili da njeno odbijanje da jede izražava jednu patnju koju ona najpre mora identifikovati, ako želi da se izleči.
Ali da li je to zaista bila patnja?
Da, sigurno bi se moglo i tako gledati na to. Oh! Nije ona imala teško detinjstvo, niti je pretrpela neku traumu. Ne, bilo je to nešto neodređeno, neki osećaj koji ju je ispunjavao još od detinjstva i koji je postajao sve snažniji kako je rasla. Mogao se javiti bilo kad, bilo gde. Na velikim avenijama, na primer, dok se šetala sa svojim prijateljicama obilazeći šik butike. Bilo joj je dovoljno samo da prođe pored beskućnika koji su spavali na kartonima dok je padao sneg. Svaki put bilo je isto: kao da niko nije obraćao pažnju na njih. Niko ih nije zaista primećivao. Ali ona, Melori, videla je samo to: njihova lica oprljena od zime kako se uspinju pred njom, dok su u očima drugih ona bila providna. Kako nakon toga biti iznenađen što se interesovala za ništavilo života? Bila je svesna toga da je privilegovana i patila je od neke vrste odgovornosti koja joj je činila nepodnošljivom tu blizinu između luksuza i bede.
Iskrcavanje putnika se završavalo. Poslednje osobe silazile su pokretnim stepenicama nakon što su prošli carinsku kontrolu.
Čvrsto je preplitala prste nadajući se.
Ako je i ponovo počela da jede, to je velikim delom zbog njega: njena veza s Nejtanom bila je njena mirna luka, zrno sreće koje je po svaku cenu želela da sačuva.
Kada se već bila pribrala, odjednom se pojavio, na vrhu stepenica. To je zaista bio on, sa svojim kačketom Jenkija i džemperom koji mu je ona bila poklonila za rođendan. Kako nije očekivao da će ga čekati, nije se osvrnuo oko sebe. Nije mu mahala odmah, pustila ga je da krene ka pokretnoj traci koja nosi prtljag.
Onda odlučuje da pozove njegovo ime.
On se okreće, vidno iznenađen, spušta svoju torbu kako bi potrčao ka njoj i snažno je grli. Ona mu pada u zagrljaj, potpuno se prepuštajući tom dragocenom trenutku. Zagnjuri glavu u njegovo rame, udišući ga kao opojni miris. Umirena njegovom blizinom, čitav jedan minut držala je oči zatvorene i činilo joj se da oseća prijatne mirise detinjstva, kada nije bilo nedaća i životnih teškoća.
„Tačno sam znala da si u stanju da odeš i na kraj sveta da me nađeš", šali se ona a zatim ga poljubi.
On je gleda pravo u oči i kaže ozbiljnim glasom:
„Otišao bih i dalje, još dalje od kraja sveta..."
Tačno u tom trenutku, sa sigurnošću je znala da je on čovek njenog života.
I da će tako biti zauvek.
„Nisam te čuo da dolaziš", promrmlja Nejtan otvarajući oči.
Ona spusti šoljicu s vrelom kafom na jedan drveni tabure.
„Stavila sam tvoje pantalone u mašinu za sušenje veša. Uskoro ćeš moći da se obučeš."
„Hvala."
Bili su zbunjeni, dezorijentisani, kao dvoje starih ljubavnika koji su se nekada dobro poznavali a koje je život razdvojio.
„Kakav je ovo prtljag?" upita on pokazujući na dva kofera koji su stajali pored ulaznih vrata.
„Pozvali su me na jednu konferenciju u vezi sa socijalnim forumom u Porto Alegre. Najpre sam odbila zbog Boni, ali kako si ti došao ranije..."
„Šta! Ideš u Brazil?"
„Samo tri-četiri dana. Vraćam se za Božić." Melori otvori jednu torbu i izvadi nešto iz nje. „Uzmi ovo, ili ćeš se na smrt razboleti", reče pružajući mu ispeglanu majicu. „Ova je stara, ali mislim da ti je još dobra."
On raširi majicu i prepozna da ju je nosio one famozne večeri kada su prvi put vodili ljubav. Bilo je to davno.
„Nisam znao da si je sačuvala."
Kako ne bi dopustila da postane neugodno, ona dohvati sa stolice
jedan šal i umota se u njega.
„Brrr, stvarno je hladno", drhtala je. Ona izađe na nekoliko sekundi a onda se vrati s flašom meksičke tekile u ruci. „Evo jednog od najprijatnijih načina da se čovek zgreje", nastavi ona sipajući mu čašu.
Prvi put, nakon toliko vremena, on vide osmeh na licu svoje žene, i to osmeh upućen njemu.
„A tu salud!"\'7b11\'7d Što bi rekla Boni.
„A tu salud!" odgovori Nejtan.
Njihove čaše se kucnuše, a onda, kao što je to običaj, ispiše alkohol naiskap. Ona povuče deo pokrivača sebi i sede pored njega na kanape. Spusti glavu na njegovo rame i zažmuri.
„Ima već dosta vremena kako nas dvoje nismo razgovarali, zar ne?" Kiša je i dalje padala i dobovala po prozorima, ostavljajući duge uspravne linije na staklima. „Kaži mi šta te muči."
„Ništa", slaga Nejtan.
Bio je odlučio da joj ne spominje Glasnike. Ta priča bila je suviše nerealna, na granici natprirodnog. Melori bi mogla da pomisli da je poludeo i zabrine se što je ostavila Boni u Gudričevim rukama. Ali insistirala je:
„Izgleda da nisi u formi. ega se bojiš?" Ovoga puta, on reče istinu:
„Da te ne izgubim."
Ona slegnu ramenima.
„Mislim da smo se već dosta izgubili."
„Drago biće može se izgubiti na različitim nivoima."
Ona skloni pramen kose s lica.
„Šta hoćeš da kažeš?"
Umesto da odgovori na njeno pitanje, on je upita:
„Kako smo došli dovde, Melori?"
„Dobro znaš kako."
On se zagleda uprazno.
„Ništa se ne bi dogodilo da Šon nije umro."
Ona se iznervira:
„Ostavi Šona na miru! Nisi više bio onaj koga sam volela, Nejtane, to je sve."
„Ljubav ne odlazi tako."
„Nisam rekla da te više ne volim. Samo sam konstatovala da više nisi bio onaj koga sam volela na početku."
„Poznaješ me od moje osme godine! Sreća što sam se promenio. Svi se menjaju."
„Ne pravi se da ne razumeš: sav tvoj život vrti se oko posla. Nisi više obraćao pažnju na mene."
„Morao sam da radim!" pobuni se on.
„Posao ti nije nalagao da poniziš mog oca u onom procesu! Stavio si svoj ponos ispred supruge."
„Džefri je to zahtevao. Ne zaboravi šta je sve tvoja porodica uradila mojoj majci."
„Ali ja nisam moja porodica a ti nisi mislio na mene. Toliko si se bio udaljio od mene, Nejtane; uvek si bio nezadovoljan, u neprestanoj potrazi za savršenom srećom."
On pokuša da se opravda:
„Želeo sam to za nas, tu sreću. Za tebe, za decu..."
„Ali mi smo imali tu sreću, Nejtane. Nisi bio toga svestan, ali imali smo je! Šta ti je još trebalo? Još novca? Ali za šta? Za kupovinu trećeg automobila, a onda i četvrtog? Za igranje tog smešnog golfa u nekom luksuznom klubu?"
„Hteo sam da te budem dostojan. Da pokažem da sam uspeo." Ona je sada bila veoma ljuta.
„Aaa! Tu smo! Da pokažeš da si uspeo: velika ambicija Nejtana del Amika!"
„Ne razumeš. U miljeu u kojem sam rođen..." Ona ga ne pusti da završi.
„Dobro znam gde si rođen i koliko je to bilo tužno za tebe", reče ona naglašavajući svaku svoju reč, „ali život nije ni nadmetanje ni rat i nisi obavezan da dokazuješ svoj uspeh na svakom koraku." Ona skoči sa kreveta.
„Melori!"
On pokuša da je zadrži, ali ona ostade gluva na njegovo dozivanje. Šćućuri se u suprotnom uglu prostorije. Tu, pokušavajući da se smiri, upali nekoliko sveća koje su se nalazile u jednoj dubokoj staklenoj vazi koja je poslužila kao svećnjak. Nejtan joj priđe i pokuša da stavi ruke na njena ramena. Ona ustuknu.
„Pogledaj malo ovo", reče ona pružajući mu primerak Njujork tajmsa koji je stajao na stolu u salonu.
Iako je živela u Kaliforniji, Melori je i dalje bila pretplaćena na njujorški dnevni list koji je obožavala još od studentskih dana. Nejtan dohvati dnevnik i pogleda naslove s naslovne strane. Ohajo: Naoružan pištoljem, maloletnik ubio tri osobe u svojoj gimnaziji. ili: Erupcija vulkana najavljuje humanitarnu katastrofu. Afrika: stotine hiljada izbeglih na drumovima regiona Velikih jezera. Bliski istok: ponovna tenzija nakon samoubilačkog atentata.
Nakon nekoliko sekundi, ona tužnim glasom upita:
„Kakav je smisao ovog života ako se on ne podeli s nekim?" Oči joj zasuziše. Ona besno fiksira svoj pogled. „Šta je tebi moglo biti važnije od toga da svoju ljubav podeliš s nama?" Kako on ne odgovori, ona ponovi. „Nije me umirivalo da živim s nekim bez mane. Mogao si da priznaš svoje slabosti, barem preda mnom. Trebalo je da imaš poverenja u mene..."
Ove reči su značile: veoma si me razočarao.
On pogleda Melori suznim očima. Sve što je rekla bila je istina. Ipak, nije zasluživao da na svojim leđima ponese svu krivicu.
,,U svakom slučaju, ja sam sačuvao svoju burmu", reče on podižući svoj domali prst. „Ja sam sačuvao svoju burmu, dok ti, ti se usuđuješ da onog bednog crva povedeš u naš restoran!"
I dalje je mahao svojim venčanim prstenom ispred Melori, poput advokata koji pokazuje konačnu odluku pred sudijama. Ali nije on bio u jednoj od tih predstava. Nalazio se pred svojom ženom koju je voleo a koja ga je gledala na način koji je govorio: Ne potcenjuj me na tom terenu, ne omalovažavaj me. Ona polako izvuče ispod svog džempera lančić na kojem je visio kao privezak njen prsten od belog zlata.
„I ja sam sačuvala svoju burmu, Nejtane del Amiko, ali to ne dokazuje baš ništa." Sada u njenim očima zaiskriše suze. Ipak, ona pokuša da nastavi sa onim što je htela da kaže. „A pošto želiš da pričamo o Vansu, znaj da on nema ništa s nama." Zatim, slegnuvši ramenima, dodade: „Osim toga, ako još nisi shvatio da manipulišem tim jadnim glupanom, znači da i nisi baš pronicljiv."
„Često izgubim svoju pronicljivost kada se radi o tebi."
„Koristim ga. Ne ponosim se mnogo time, ali ga iskorišćavam. Taj tip je težak čitavo bogatstvo, i ako treba da učinim nešto kako bi bar mali deo posvetio najugroženijima, vodiću ga rado u sve restorane sveta."
„To je veoma ciničan način delovanja", primeti on.
Ona se tužno nasmeja.
„Cinizam i drskost su stubovi biznisa: vi ste me tome naučili, gospodine veliki advokatu, sećate se?"
Ona iz džepa izvadi pakovanje papirnih maramica i obrisa oči. On se više ne usudi da joj se približi plašeći se da ga ne odgurne. Umesto toga, tiho je prošetao prostorijom, otvorio prozor i udahnuo malo svežeg vazduha. Teški, crni oblaci sada su se kretali ka severu.
„Kiša je skoro prestala", reče on kako bi umanjio tenziju.
„Briga mene za kišu", odgovori Melori.
On se okrete ka njoj. Obrazi su joj bili upali a ten bled, skoro mrtvački. Želeo je da joj kaže da mu je uvek bila na prvom mestu i da će zauvek ostati tako. Ali sve što je rekao bilo je:
„Znam sve to, Melori."
„Šta znaš?"
„Sve što si mi upravo rekla: da se sreća ne svodi na materijalna dobra. Da je sreća, pre svega deljenje: deljenje zadovoljstava i nedaća, deljenje istog krova i iste porodice... Znam sve to, sada."
On raširi ruke u znak nemoći i ponizno joj se nasmeši.
Ona ga blago pogleda. Kao takav, neodoljivo ju je podsećao na dečaka koji je nekada bio i kome ona nije mogla da odoli. Ona ostavi svoje prigovore i ode da se šćućuri uz njega. Nije trebalo da bude suviše stroga prema njemu jer je znala da je, posle Šonove smrti, posvećenost poslu bilo Nejtanovo jedino skrovište od patnje.
A nije mogla da ga krivi zbog toga iako je žalila što nisu mogli da ostanu jedno uz drugo kada su delili istu dramu.
Ona zažmuri. Još nije bio otišao, ali znala je da će za nekoliko minuta bolno osetiti njegovo odsustvo.
Za biologe, dobar deo ljubavnih osećanja svodi se na uticaj molekula i hemijskih supstanci koji se oslobađaju u u unutrašnjosti mozga, i izazivaju žudnju i privlačnost. Ako je tako, taj fenomen događao se svaki put kada bi ga dodirnula.
Ona bi volela da je taj trenutak mogao da potraje večnost. Ipak, ona sakupi svu svoju snagu kako bi taj užitak prekinula. Nije bio momenat. Privlačio ju je, ali i dalje se užasno ljutila na njega.
„Treba da kreneš, ili ćeš zakasniti na poslednji avion", reče ona izmičući se.
Stajao je na pragu ne uspevajući da se odluči da ode. Taksi, koji je bio pozvao, čekao ga je već pet minuta. Kako joj objasniti da je to njihovo, možda poslednje zbogom, poslednji osmeh, poslednji put da dodiruje njenu kožu?
„Ako mi se nešto dogodi, zaista bih voleo da..."
„Ne pričaj gluposti", prekide ga ona.
„Nisu to gluposti, Melori, zamisli da..."
„Kažem ti da ćemo se videti, Nete. Obećavam ti to."
Kako ga ona nikada nije lagala, želeo je da joj veruje, čak i ovaj put.
Ona spusti poljubac na svoj dlan, a onda nežno pomilova svog muža po licu. On krenu da sedne u taksi, ali nije mogao a da se ne okrene kako bi je i poslednji put pogledao. Poslednji pogled čoveka koji se bojao da će zauvek izgubiti onu koju voli. Poslednji znak prepoznavanja jedne duše koja je imala sreće da pronađe svoju polovinu.
Gledajući ga kako odlazi kroz noć osveženu kišom, Melori zgrabi burmu koja joj je visila na lančiću.
Ona jako stisnu prsten i u sebi izrecitova, kao neku čarobnu formulu:
Naša ljubav je neumoljiva kao smrt.
Velike vode neće je moći ugasiti,
A reke je neće potopiti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:47 am






21.


Da imam dete, bilo bi to kao da kažem: ja sam se rodio, okusio život i

konstatovao daje toliko lep da zaslužuje da bude multiplikovan.

~ Milan Kundera ~


17. decembar
„Ke ora es"\'7b12\'7d upita Boni protrljavši oči. Devojčica se budila.
„Pogodi", odgovori njen otac, uzimajući je u naručje. Nejtan se bio vratio iz San Dijega avionom u šest sati ujutru. Otišao je po kćerku koja je spavala na kanapeu u Gudričevoj kancelariji.
„Kasno je zaspala", rekao mu je doktor. „Let nam je kasnio usled nevremena."
On je svu sanjivu Boni poneo na rukama i otišli su u njihov stan u Sanremu. Konačno ju je, tek u osam sati, uspavao pošto je sunce već bilo visoko. Sada je s nevericom gledala u kazaljke na kuhinjskom zidnom satu.
„Već tri sata po podne?"
,,E, da, bebo, baš si dugo spavala."
„Nisam ja beba", reče ona, zevajući.
„Nego šta!" reče on sedajući na visoki tabure iza činije iz koje se pušila topla čokolada, „ti si moja beba."
„Ovo mi je prvi put u životu da ustanem tako kasno", našali se ona uzimajući jedan bagel sa susamom.
On je nežno pogleda. Biti s njom bilo je pravo uživanje. Prethodnog dana, činilo mu se da je dobro raspoložena. Izgledala je srećno, mnogo manje zabrinuta nego što je to bila kada ju je video na poslednjem raspustu. Šok od roditeljskog razvoda polako je iščezavao. Na kraju je shvatila da je rastanak roditelja neće udaljiti ni od oca ni od majke. Tim bolje.
Ali samo što je taj problem bio počeo da se rešava, kad se drugi, oh koliko veći, ukazivao na horizontu: ukrašće joj njenog oca.
Mnogo se brinuo za nju. Da li će biti sposobna da prebrodi tu nedaću, najtežu koju je doživela u svom kratkom životu? Da li je postojao način da se dete pripremi za skorašnju smrt jednog od roditelja?
Za sada, hteo je da odagna te crne misli i iskoristi srećne trenutke.
„Mogli bismo da odemo po božićnu jelku", reče misleći da bi joj se to dopalo.
„Daaa! I mnogo ukrasa: kugle, zvezde i svećice koje svetlucaju u mraku."
,,A onda idemo u nabavku, pa spremamo neku dobru večeru."
„Možemo da napravimo salatu od crnih taljatela u sosu od sipe?" zamoli ona.
To je u stvari bilo njeno omiljeno jelo otkad ga je probala kada su zajedno s Melori ručali u jednom restoranu u Tribeki, dok je još bila sasvim mala.
,,S nekim super desertom. Hoćeš da spremimo veliki desert?"
„Naravno", reče ona skakućući od sreće.
„Šta bi ti želela?"
„Pitu od bundeve", reče ona kao iz topa.
„To se jede za Dan zahvalnosti. Zar nećeš neki novogodišnji specijalitet?"
Ona odmahnu glavom.
„Ne, volim pitu od bundeve, kad je sočna i puna maskarponea", objasni ona oblizujući se.
,,E onda, požuri s doručkom."
„Ne mogu više", reče ustajući od stola da bi mu se bacila u zagrljaj.
Čvrsto ga je stezala, trljajući svoja mala, bosa stopala jedno o drugo.
„Hladno ti je, mišu moj mali?"
„Da, tako sam zimomrožljiva."
Bila je preslatka kada se trudila da upotrebljava komplikovane reči.
„Zimogrožljiva", ispravi je on, smejući se. „Ti si jedna zimogrožljiva devojčica koja će požuriti da se toplo obuče."
Nije bilo lako pronaći crne špagete. Morali su da odu do radnje Din i Deluka. Na nekoliko dana pred Božić, u luksuznoj prodavnici je vladala velika gužva. Oni pustiše druge da se laktaju kako bi što pre obavili svoju kupovinu. Nije važno, njih dvoje su imali vremena.
Na Brodveju, Boni je dobrih pola sata birala jelke kod jednog uličnog prodavca. Kada je konačno izabrala, Nejtan stavi drvo u gepek džipa zatim odoše do jedne prodavnice na Trećoj aveniji, gde su, po njemu, imali najlepše voće i povrće u celom gradu. Tu kupiše jednu bundevu i riblju čorbu u staklenoj boci uvezenu iz Francuske, na kojoj je bio ispisan neobičan naziv „Supa na svetski način".
Krajem popodneva, vratiše se kući, spremni da se bace na pripremanje specijaliteta. Samo što je skinula svoj đubretarac, Boni nestrpljivo poreda namirnice na radnu ploču u kuhinji: testo za pitu, bundevu, pomorandže, vanilin šećer, liker od gorkog badema, maskarpone...
„Dolaziš da mi pomogneš?" upita ga ona smešeći se.
„Stižem."
Gledajući u svoju kćerku, on oseti kako mu se srce steže. Želeo bi da joj kaže da se ne plaši budućnosti, da će on, čak i mrtav, uvek biti tu da je čuva i brani. Ali šta je on znao? Stvari se sigurno nisu tako odvijale. Bio je gotovo siguran da se neće pretvoriti u anđela čuvara čiji zadatak bi bio da je sačuva od pogrešnih koraka. Istina je bila da ga je bilo strah. Bilo ga je strah da ostavi svoju kćerkicu da se bez njegove pomoći suoči sa cinizmom i ružnoćom spoljašnjeg sveta.
On priđe stolu. Opasana velikom keceljom, Boni je već bila otvorila pravu stranu knjige s receptima i pažljivo čekala njegove instrukcije.
„Na posao!"
Nejtan rastanji testo oklagijom i postavi ga u pleh. Zatim prekri čitavu površinu suvim pasuljem i sve stavi u rernu. Za to vreme, Boni je iz bundeve izvadila unutrašnji deo sa semenkama. On joj pomože tako što je isekao meso bundeve na male kockice, zatim ona pažljivo dodade nekoliko kapi likera i ponovo mu se nasmeja, puna zadovoljstva. Nejtan stavi pripremljenu masu na vatru, a onda iskoristi taj predah kako bi joj postavio jedno pitanje.
„Sećaš li se kada je umro Šon?"
„Naravno", odgovori ona gledajući ga pravo u oči.
Iako se borila da to sakrije, on primeti da lepo lice njegove kćerke prekri veo tuge. Ipak, natera sebe da nastavi.
„Bila si tada veoma mala."
„Imala sam četiri godine", precizira ona, kao da je to bilo nekoliko decenija ranije.
„Da bismo ti objasnili, mama i ja smo ti rekli da je Šon negde na nebu." Ona klimnu glavom pokazujući mu da se seća toga. „U početku, postavljala si mnogo pitanja u vezi s tim. Više puta si me pitala da li je hladno na nebu. Takođe te je zanimalo i kako će se tvoj mali brat hraniti i da li ga nekada možeš posetiti tamo gore."
„Sećam se", kratko reče Boni.
„Eh, pa, ne znam da li smo izabrali najbolji način da ti objasnimo šta je to smrt..."
„Zašto, zar se stvarno ne ide na nebo kada se umre?"
„Pravo da ti kažem, niko to ne zna, dušo."
Ona na trenutak razmisli kako bi se setila svega što je znala u vezi s tim.
„Moja drugarica Sara kaže da, kada se umre, ide se u raj ili u pakao."
„Ne znamo", ponovi Nejtan.
Ali bi mu jasno da je taj odgovor neće zadovoljiti.
„Zašto ne potražimo u enciklopediji?" zadovoljno upita ona. „Mama mi uvek govori da, kada nešto ne znamo, treba da potražimo u enciklopediji."
„To čak ni enciklopedije ne znaju. To je misterija."
U tom trenutku, zazvoni sat na pećnici.
Nejtan izvadi podlogu za pitu i skinu sa nje suvi pasulj.
Nasuprot svakom očekivanju, devojčica mu ne ponudi svoju pomoć.
„Hajde, Boni, potrebna si mi. Treba pripremiti nadev za pitu. Pokaži mi da li i dalje znaš da razbiješ jaja kao što sam te naučio. Brzo, brzo!"
Ona se prihvati zadatka, najpre odsutna, a zatim sa više elana. Pomeša jaja sa šećerom. Snalazila se dobro, i već pet minuta kasnije, vratio joj se osmeh na lice.
„Gledaj kako je penasto!" uzviknu ona.
„Da, treba dodati bundevu, sok od pomorandže i maskarpone."
Podeliše zadatke. On iscedi pomorandžu da bi upotrebio sok, dok je ona pasirala kockice bundeve. U jednom trenutku, htela je da proba svoju mešavinu i od krema joj ostadoše tanki narandžasti brkovi. On ode po fotoaparat pa se naizmenično slikaše. Onda jednom rukom podiže aparat iznad njihovih glava. Zalepiše obraz uz obraz.
„Jedan, dva, tri, živeli!"
Još jedna lepa uspomena!
On joj prepusti garniranje kreme na podlogu za pitu, zatim joj pomože da sve stavi u rernu. Boni se sklupča pored pećnice kako bi posmatrala kolač koji je počinjao da se peče. Bila je tako zagledana kao da se radilo o nekoj zanimljivoj emisiji na televiziji.
„Mmm... Biće ukusno. Treba li još dugo da čekamo?"
„Četrdeset minuta, dušo."
Ona ustade, podiže svoj nosić prema njemu i ostade nekoliko sekundi tako, kao da je oklevala da li da podeli nešto s njim. Posle nekoliko trenutaka, konačno odluči:
„Baka ne voli kada joj postavljam pitanja u vezi sa smrću. Ona kaže da sam još mala i da to donosi nesreću."
„To je koješta, dušo. To je samo zato što se odrasli boje da pričaju s decom o smrti."
„Zašto?"
„Plaše se da ih ne preplaše, dok je zapravo to što ne govore o tome ono što izaziva strah. Uvek se plašimo onoga što nam je nepoznato." Ona onda upita:
„Šta treba znati u vezi sa smrću?" On na trenutak razmisli.
„Kao prvo, smrt je neizbežna."
„To znači da joj ne možemo uteći?"
„Da, dušo, svako mora da umre."
„Čak i Lara Kroft?"
„Lara Kroft ne postoji. Znaš to."
„A Isus?"
„Ti nisi Isus."
„Nisam", potvrdi ona a na licu joj se ukaza senka jednog osmeha.
„Zatim, smrt je i konačna."
Ona pokuša da ponovi tu novu reč čije značenje nije razumela.
„Konačna?"
„Konačna, dušo. To znači da, kada se jednom umre, ne može se ponovo živeti."
„Šteta", tužno reče ona.
„Da", potvrdi on, „to je šteta. Ali ne brini, ti nećeš sada umreti. Ni sutra ni prekosutra."
„Kada ću onda umreti?"
Nejtan zažali što je započeo ovaj razgovor. Boni ga je gledala svojim krupnim očima kao da je on mogao da otkrije njenu budućnost.
„Tek kada budeš vrlo, vrlo stara."
„S borama?"
„Da, s borama, sedom kosom i dlakama na bradi."
Ove poslednje reči izmamiše joj osmeh koji ipak ne potraja.
,,A ti i mama? Kada ćete vi umreti?"
„Ne brini: ni to se neće dogoditi danas. Ali ako ja umrem, ti ne treba da budeš mnogo tužna." Ona ga čudno pogleda.
„Ako ti umreš, ja ne treba da budem tužna?" upita ona kao da joj je rekao nešto nepojmljivo.
„Ma, naravno da možeš biti tužna", pojasni on, „ali ne treba ništa da žališ, niti da kriviš sebe. Jasno? Ništa neće biti tvoja greška", nastavi Nejtan. „Ja sam veoma ponosan na tebe i mamu. Ne treba da žališ što si provela malo vremena sa mnom. Bolje da kažeš sebi da smo proveli dosta zanimljivih trenutaka i da će nam ostati mnogo lepih uspomena."
„Jesi li i ti to osećao kada ti je umrla mama?" Nejtana zbuni ovo pitanje. Umesto odgovora, on samo reče:
„Ne baš, ali pokušao sam. Ne treba da se plašiš da pokažeš svoja osećanja pred onima koje voliš."
„Važi", odgovori ona, ne razumejući najbolje šta je želeo da kaže.
„Da bi se suočila sa smrću drage osobe, treba da se osloniš na one koji te vole. Oni će ti biti podrška."
„Moraću da potražim tebe ili mamu?"
„Da", potvrdi Nejtan. „Uvek možeš doći nama, ako se nečega plašiš ili te nešto muči. ak i kada budeš starija. Uvek možeš doći kod nas, kod nje ili kod mene. Imaš divnu mamu koja će uvek znati kako da odagna tvoju tugu."
„Ipak će to biti teško", reče ona drhtavim glasom.
„Da", složi se on, „biće teško. Ponekad, osetićeš se veoma usamljeno i plakaće ti se, i slobodno plači jer će ti biti lakše."
„Samo bebe plaču", reče, i sama na ivici suza.
„Ne, svi plaču. Uveravam te. Ljudi koji ne mogu da plaču najnesrećnija su bića na svetu. Svaki put kada budeš poželela da me osetiš u blizini, možeš da odeš na neko mesto gde bismo voleli da budemo zajedno i da razgovaraš sa mnom."
„Da li ti nekad razgovaraš sa Šonom?"
On joj reče istinu, skoro odahnuvši što je mogao to da uradi.
„Da, ja i dalje razgovaram sa Šonom i s mojom mamom. Šon živi u mom srcu. Uvek će biti moj sin. I tako treba da bude i za tebe: uvek ću biti tvoj otac a mama će uvek biti tvoja mama. ak i mrtvi."
„Ideš li na groblje kada hoćeš da razgovaraš s njima?"
„Ne, ne volim groblja. Idem u park, ujutru, vrlo rano, kada nema skoro nikoga. Svima kažem da trčim kako bih ostao u formi, ali u stvari trčim da bih bio s njima. Svako treba da pronađe svoje mesto. Važno je komunicirati kako bi onaj koga volimo ostao s nama dokle god smo živi."
„Misliš li na njih svaki dan?"
„Ne", slaga Nejtan, „često, ali ne svaki dan."
On oseti kako mu se koža ježi. Onda, više za sebe, dodade, zagledan u neku daleku tačku:
„Život je predivna stvar. Nešto zaista dragoceno."
On joj skoči u zagrljaj i utešiše jedno drugo. Duboko u sebi čudila se tim neobičnim roditeljima koji su uvek govorili lepo jedno o drugom. Nije mogla a da se ne pita zašto ta tako divna majka i taj tako pažljivi otac nisu zajedno za Božić, s njom. Ali već je pretpostavljala da je život odraslih veoma komplikovana stvar u koju se ne treba mešati.
Večera prođe u dobrom raspoloženju. Nijednom ne spomenuše tužne ili teške teme. Supa i salata dobro su išle zajedno, ali za pitu posutu šećerom u prahu i prepunu crvenog voća, Boni reče da je delicioza. Tokom večeri, uspeli su i da okite jelku, slušajući Childrens Corner Kloda Debisija, što je devojčici bilo veoma zanimljivo.
Napolju, sneg je tiho padao.
„Zašto mama ne voli Božić?"
„Zato što ona misli da je izgubljen pravi duh tog praznika."
Ona ga začuđeno pogleda.
„Ništa te ne razumem."
Trebalo je da vodi računa: njegova kćerka bila je još mala. On se izvini, zatim joj jednostavnije objasni.
„U stvari, mama misli da u ovo doba godine treba više da mislimo na one koji pate umesto što uvek kupujemo toliko stvari koje nam baš i nisu potrebne."
„Pa tako je, je l' da?" upita Boni, koja nije mogla da zamisli da nešto može biti drugačije od onog što misli njena majka.
„Da, tako je", potvrdi on. „Mi smo ovde u toplom i na sigurnom, dok su neki ljudi sami. A teško je biti sam kada si tužan."
„Ali mama je sada sama", primeti devojčica.
„Verovatno je s Vansom", reče Nejtan, ne sasvim siguran u to.
„Ne verujem."
„To je tvoj ženski instinkt?" upita on namignuvši joj.
„Baš tako", odgovori Boni namignuvši sa oba oka istovremeno.
To je ona zvala njenim duplim namigivanjem, u stvari i jedinim koje je umela da napravi.
On je pomilova po kosi.
Kada završiše s kićenjem jelke, zajedno odgledaše na DVD-ju film Šrek, zelenog džina s velikim ušima.
Potom, ona mu pokaza svoj repertoar zvukova koje je umela da odsvira na svojoj violini, a onda mu na španskom otpeva uspešnu verziju Besame mučo koju je bila naučila u školi.
Nejtan je bio oduševljen slušalac i više puta joj zatraži bis.
Zatim dođe vreme da se ide u krevet.
Stavi je u njen krevet a ona mu zatraži da ostavi upaljeno svetlo.
„Laku noć, mišu mali. Mnogo te volim."
U trenutku kada je izlazio iz sobe, seti se onog aprilskog dana 1995. u porodilištu u San Dijegu. Prvi put je držao svoju kćerku u naručju koja se tek bila rodila. Bio je toliko ganut i stidljiv da nije znao kako da se ponaša. Sve što je video bila je u stvari minijaturna beba sa zboranim licem, koja je žmureći pravila čudne izraze lica, mlatarajući ručicama u svim pravcima.
U tom trenutku, nije znao da će ona jednog dana zauzimati toliko mesta u njegovom životu. Da će ta sitna lutkica postati važnija od zenice njegovog oka. Ipak, pretpostavljao je da će uloga oca radikalno promeniti njegov život, ali nije imao pojma šta to znači, što se tiče ljubavi i emocija.
Tada još nije znao koliko radosti može doneti dete.
Niti da će izgubljeno dete jednog dana izazvati u njemu toliko ve liku bol. Nije mogao ništa da pretpostavi.
Zatim, taj mali, slabašni anđeo otvori oči i pogleda ga pravo u oči, kao da je hteo da mu kaže da mu je bio potreban. On se tada oseti pogođeno i preplavi ga beskrajna ljubav.
I sigurno je da nema reči koje bi mogle opisati toliku sreću.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:48 am



22.


Svaki čovek je sam i nikog nije briga za druge,
a naše patnje su jedno pusto ostrvo.

~ Albert Koen ~


Decembar
Iako to baš i nije želeo, Nejtan je ipak morao da održi obećanje koje je dao svojoj ženi: otići će sa Boni kod bake i deke na dva duga dana.
Bio se probudio rano, i uprkos jutarnjim časovima, nije oklevao da pozove kod Džefrija i Lize Veksler da bi najavio svoj dolazak. Znao je da izraz „lenčarenje u krevetu" nije pripadao njihovom rečniku, čak ni tokom praznika.
Boni je bila zaspala kasno, pa je čekao da bude osam sati ujutru i da je probudi, tako da su krenuli otprilike sat i po vremena kasnije, nakon što su ipak stali kod Starbaksa na toplu čokoladu i maršmeloue.
Nejtan je odlučio da krene džipom. Tako je bilo sigurnije zbog snega. Kao i njena majka, i Boni je obožavala taj veliki auto sa ogromnim gumama. Visoko nad tlom, činilo joj se kao da upravlja svemirskim brodom koji je nisko leteo nad zemljom.
Već skoro trideset godina, Vekslerovi su provodili božićne praznike na planinama Berkšir, istočno od Masačusetsa. Put iz Njujorka bio je pomalo dugačak, ali region je zaista prelep sa svojim brežuljkastim dolinama u kojima su nicala mala naselja tipična za Novu Englesku. On krenu putem broj 7 preko Norvoka, zatim prođe Grejt Barington a onda se uputi u pravcu Stokbridža. Vozio je oprezno. Na nekim mestima put je bio klizav. Tanak sloj praškastog snega prekrivao je pejzaž koji je prolazio pred njima.
Kako bi se opustila, Boni je bila pustila CD: improvizacija na klaviru Kejt Džeret na muzičku temu iz arobnjaka iz Oza.
Devojčica se trudila da prati, pevajući:
„Somewhere, over the rainbow..."
Dok je pevala, namignula mu je svojim čuvenim duplim migom, i učini mu se tako slatka sa svojim prevelikim bejzbol kačketom koji ju je štitio od sunčevih zraka. Gledajući je u retrovizoru, pomisli kako je čudesno imati jedno tako jednostavno dete.
Duboko u sebi, bio je ponosan na to što je umeo lepo da je vaspita. On i Melori, trudili su se da budu odlučni u početku i uspostave nekoliko osnovnih principa: poštovati druge i naučiti da postoje prava, ali i obaveze. Takođe su uspeli da odole iskušenju da je previše razmaze: bez patika od dve stotine dolara i skupocene markirane garderobe. Oni su to smatrali nepristojnim, kao što im se činilo i degradirano kad bi neki roditelji dozvolili deci da ih vređaju oduševljavajući se raznolikosti njihovog rečnika umesto da ih izgrde!
Nejtan se ponekad pitao šta će ti nevaspitani klinci postati. Bez sumnje, mladi, nezreli individualisti koji će, nakon što su čuvani i odgajani poput kapricioznih prinčeva, pasti s visine i otkriti zahteve i frustracije koje život neprestano nameće.
On ponovo pogleda u svoju kćerku. Uljuljkana džezom, čvrsto je spavala, glave naslonjene na prozor okupan suncem.
On se zagleda u budućnost.
Do sada, njeno školovanje nije bilo teško, ali najteže je tek predstojalo. Jer, sigurno će doći i dan kada će pitati da izađe uveče, da uradi pirsing na nosu ili već negde... Da, uvek postoji trenutak kada se stvari pokvare, kada se najljupkija devojčica pretvori u nezahvalnu adolescentkinju, ubeđenu da su njeni roditelji samo stari glupani nesposobni da je razumeju.
Melori će dakle biti sama kada bude morala da se suoči s tom krizom. Njega neće biti tu da joj pruži svoju podršku. Neće upoznati zebnju prve večeri kada se Boni ne bude vratila kući, ni prvog verenika kojeg će dovesti kući, ni prvo putovanje u inostranstvo na koje će poželeti da ode s drugaricama... Pa ipak, bio je to izazov za koji je osećao da je bio spreman da odgovori.
Da nije morao na drugu stranu.
Njegov dobar odnos s Boni ponekad bi ga odveo u rane dane sopstvenog detinjstva, kada je postojalo pravo savezništvo između njega i njegove majke pre nego što se uspostavila ona udaljenost koju je on svesno održavao, smatrajući da njegova jedina šansa da napreduje na društvenoj lestvici leži u kulturnom razdvajanju od svog porodičnog porekla. Teško je za sina jedne kućne pomoćnice da poželi da osvoji Njujork!
Tek je skoro bio shvatio da je od majke dobio zapravo mnogo više nego što je mislio. Ona mu je prenela tu mešavinu hrabrosti i odricanja, sposobnost da se suprotstavi, šta god da se dogodi. Ali pustio ju je da umre ne zahvalivši joj se na tome. Nekoliko godina pred njenu smrt, kada je bio počeo dobro da zarađuje, mogao je da joj se približi i da zajedno uživaju u njegovom uspehu. Da joj kaže:
„Vidiš, izvukli smo se, nisi se džabe žrtvovala. Srećan sam."
Umesto toga, nije više tako često dolazio kod nje. Prezauzet sopstvenom borbom, samo bi joj svakog meseca slao novac kako bi mogla da živi a da ne radi. A kada bi navraćao, uvek bi bio u žurbi. Razmenili bi po nekoliko uobičajenih rečenica, ostavio bi joj svotu novca (svaki put sve veću) kako bi se izvinio za to što je bio loš sin.
Danas je osećao veliku krivicu i žalio je za tim propuštenim prilikama, ali nije to bilo jedino sećanje koje ga je mučilo. Bilo je to nešto kao njihova tajna. Jedna epizoda koju nikada nije spominjao i koje će se čitavog života sećati.
Tada, tek što je bio napunio trinaest godina. Bilo je to u leto 1977. početkom avgusta, tokom poslednjeg raspusta provedenog u Nantaketu s
Melori (leto kada ju je prvi put poljubio... ali to je druga priča).
Godinu dana ranije, nakon veoma uspešno položenih testova, bio je izabran za upis u prestižnu školu Valas na Menhetnu. Iako je ustanova plaćala polovinu školovanja nekolicini posebno zaslužnih učenika, druga polovina ipak je odlazila na račun porodice. Za Eleonoru del Amiko to je predstavljalo mnogo novca. Nejtan je bio svestan da traži veliku žrtvu od svoje majke, naročito zato što je škola zahtevala plaćanje unapred za prvi trimestar. Ali on joj je bio objasnio da je to jedna investicija za budućnost: njegova jedina šansa da ne završi kao mehaničar ili brisač podova.
Tog leta, Eleonora nije imala novca: tokom zime, uporan bronhitis zahtevao je njenu hospitalizaciju tokom nekoliko dana i izazvao ozbiljne izdatke. Početkom meseca morala je od Vekslerovih da zatraži novac unapred kako bi platila školarinu za sina. Ali Veksler, veran svojim puritanskim principima, to je kategorički odbio.
„Eto kakvu prljavu narav imaju", reče mu majka. „Spasao si život njihove kćerke a oni neće ni najmanje da učine za tebe."
A bila je u pravu iako Nejtan nije voleo da se ona služi tim događajem, od kojeg je sada već bilo prošlo nekoliko godina, kako bi dobila nešto od svog gazde. U tim okolnostima, dogodilo se da je nestala jedna biserna narukvica iz kutije za nakit Lize Veksler.
Nejtan nikada nije razumeo zbog čega, ali sumnje su brzo pale na njegovu majku i... njega. Džefri Veksler ih je oboje ispitivao kao da nije ni sumnjao u njihovu krivicu. ak ih je i pretresao, postavivši ih rukama i leđima uza zid. Tada, Nejtan još nije učio pravo i nije znao da je takva praksa bila zabranjena. Pred poricanjem svoje kućne pomoćnice, Džefri je bio naredio da se isprazni njena soba, otvore sve fioke, izvrnu svi koferi, kao da se radilo o nekom pretresu. Kako ipak nije pronašao ništa, pretio je da će pozvati policiju, misleći da će tako uplašiti Eleonoru. Ali ona je i dalje uporno poricala, padajući na kolena pred svojim gazdom:
„Nisam ja, uveravam vas, gospodine, nisam ništa ukrala."
Konačno, priča se završila otkazom. Džefri je, nasuprot insistiranju svoje žene, odbio da pozove policiju, i oterao je Eleonoru bez ikakve nadoknade. Usred leta, poniženi i skoro potpuno švorc, Nejtan i njegova majka otišli su u njujoršku vrućinu.
Evo šta je bilo najveće poniženje u njegovom životu: da se suoči s Melorinim pogledom a bio je prikovan uza zid kao lopov. Osetio je krajnju poniženost i uvredu. Ta sramota progonila ga je do danas, zauvek urezana u jednom kutku njegovog sećanja, ali ipak je bila i moćan pokretač, kao da je od tog dana znao da se nikada neće moći popeti dovoljno visoko da opere tu uvredu. To što je uspeo nije mu bilo dovoljno. Trebalo mu je još više: da pobedi Džefrija u tom glupavom procesu i naplati mu poniženje tako što će mu tražiti njegov stan u Sanremu, nekretninu vrednu više miliona dolara. Takvim stavom, svesno je naneo bol Melori. Nije ga zaustavila čak ni pomisao na to da će ugristi za srce onu koju voli. Ponekad smo spremni na sve kada želimo da dođemo do nečega.
Ipak, najbolnije od svega jeste to što je na kraju više verovao Veksleru nego svojoj majci. Nikada nije spomenuo narukvicu pred njom, ali iznova razmišljajući o tome, nekako mu se uvek nametala ideja da ju je njegova majka zaista ukrala. I da ju je ukrala za njega. Oktobra 1977. tromesečje za njegovu školu bilo je regulisano u poslednjem trenutku, što mu je obezbedilo nastavak školovanja. Tada, nije se interesovao da sazna kako se dogodilo to čudo. Ali u trenucima depresije, ponekad bi čuo odjekivanje te užasne istine: njegova majka postala je lopov, a sve zbog njega.
Boni je otvarala oči. Bili su na samo nekoliko stotina metara od svoje destinacije.
Smešteno usred planina Berkšir, Stokbridž je bio šarmantno mestašce koje su osnovali mohikanski Indijanci kako ih misionari ne bi mogli uznemiravati i narušavati njihov mir nametanjem hrišćanstva. Vekslerovi su posedovali neku vrstu ranča na samom izlazu iz gradića. U stvari, u pitanju je bila elegantna planinska kuća s nekoliko konja i jednim lepim ponijem kome se radovala njegova kćerkica.
Nejtan svirnu ispred vrata sa ugrađenim video-nadzorom. Nekoliko sekundi kasnije, dupla vrata se otvoriše propuštajući džip na put posut kamenčićima. Parkirao se blizu malog bungalova u kojem je stanovao stražar sa svojom suprugom. Poslednji put kada je bio ovde, nije čak ni izlazio iz svog automobila.
Ovoga puta, biće drugačije.
Gudrič ga je savetovao da se pomiri sa sobom pre nego što umre. Pa dobro, poslušaće ga! Džefri će dobiti svoje. Nejtan je bio odlučio da mu otkrije ono što nikome nikada nije rekao. Nešto što je moglo da uništi njegovu reputaciju i zatvori ga iza rešetaka.
Dok je bio student, posao advokata imao je posebnu draž za njega. Gledao je na to kao na poziv, način da zaštiti najslabije, one koji su, poput njega, poticali iz siromašnih sredina. Samo, ta profesija imala je smisla jedino ako se savesno poštuje određena etika. Što je Nejtan uvek i činio... osim jedanput.
On zalupi vrata automobila. Sunce je bilo visoko na nebu a vetar je podizao nekoliko sitnih oblaka žućkaste prašine.
Izdaleka, spazio je Džefrija koji im je polako prilazio.
Boni, koja je od svega pravila zabavu, potrčala je ka dedi vrišteći od sreće.
Uskoro, Nejtan je bio na samo nekoliko metara od Vekslera.
Zagledavši se u oči svog tasta, on oseti isto što i svaki put: Melori je mnogo ličila na Džefrija. Imali su iste svetloplave oči, isto elegantno, plemićko lice. Da, Melori je mnogo ličila na svog oca. Što je objašnjavalo i zašto ga, i pored sve srdžbe, Nejtan nikada nije mogao potpuno mrzeti.
Po svom dolasku, Nejtan je insistirao na razgovoru s Džefrijem, i sada su njih dvojica bili sami u radnom kabinetu. Niko osim njih.
Ja i on.
Pomoću svog upaljača, Veksler zapali jednu kratku i debelu cigaretu koje je često pušio u bilo koje doba dana. Kratkim udisajima poče da uvlači dim, dok je Nejtan znalački gledao u police prepune slavnih primeraka pravne literature u kožnim povezima.
Džefri je bio uredio svoj kabinet poput prave male biblioteke. Zelene i zlatne lampe osvetljavale su gladak nameštaj od finog drveta, a ogromni pisaći sto bio je oivičen gomilama dosjea, kutijama s disketama, s dva laptopa priključena na bazu podataka. Nekoliko meseci pred svoju zvaničnu penziju, Džefri je nesumnjivo i dalje bio veoma aktivan čovek.
Neobičan je bio njegov životni put. Još kao veoma mlad, bavio se bejzbolom, ali morao je da se oprosti od svog omiljenog sporta nakon jednog pada prilikom planinarenja. Ta dosta ozbiljna povreda, fraktura lobanje, naterala ga je da svoju energiju usmeri na učenje. Nakon uspešnog diplomiranja na Harvardu, najpre je radio za jednog sudiju, a onda se zaposlio u jednom od najprestižnijih advokatskih kabineta u Bostonu. Poslednjih godina, osetivši aktuelna kretanja, posvetio se osnivanju sopstvenog posla, specijalizovanog za delovanje u okviru kolektivnog prava. Tako je uspešno branio radnike u brodogradnji koji su bili izloženi delovanju azbesta. Posle toga, zaradio je bogatstvo uspevši da od duvanskih industrija izdejstvuje naknadu za žrtve pušenja. Poslednje dve godine, bio se upustio u novu borbu, učestvujući u procesu protiv telefonskih operatera koje su oboleli od tumora na mozgu optužili da su disimulirali rizike od elektromagnetskih zračenja.
Nejtan mu je morao ovo priznati: Veksler je dobro obavljao svoj posao. Bio je to jedan od poslednjih advokata stare garde, jedan od onih nostalgičara za dalekim vremenima kada su ljudi od zakona reagovali radije zbog svojih ubeđenja nego zbog poslova. Njih dvojica su se jedno vreme čak i lepo slagali dok se nije dogodilo ono s narukvicom i sve pokvarilo. Pa čak i danas, Nejtan se nije mogao odupreti osećaju nekog potajnog divljenja prema karijeri svog tasta.
Džefri prvi poče:
„Dakle, šta to važno imaš da mi kažeš?" upita on puckajući dim svoje cigarete.
„Sećate li se našeg procesa..." započe Nejtan.
Džefri pokaza svoje negodovanje.
„Ako si posegnuo ovamo da bi brčkao po starima svađama..."
Nejtan ga ne pusti da završi. Bio je odlučio da kaže sve što mu je ležalo na srcu.
„Bio sam kupio onog sudiju", prekide ga on. „Potkupio sam sudiju Livingstona. Poslao sam mu mito po jednom njegovom asistentu kako bi odlučio u moju korist."
Džefri ne trepnu. Bio je to jak čovek, vešt da iza prijatne fasade nikada ne pokazuje svoje prave emocije. Ali danas se on Nejtanu učini manje impresivno: izgledao je umorno, očiju uokvirenih podočnjacima i borama i ne tako sveže obrijan.
„Želeo sam da se osvetim, Džefri, da vam oduzmem stan u Sanremu zbog onog što ste učinili mojoj majci. Ali nisam imao drugog izbora i okaljao sam profesiju."
Veksler zavrte glavom, otvori usta kao da htede nešto da kaže, ali ne izusti ni reč. Umesto toga, otišao je do prozora, pogleda uprtog u snežne brežuljke.
Okreni se, Džefri. Slušaj me.
Govoreći mu u leđa, Nejtan nastavi sa serijom optužbi. Dugo zatvorene, reči su sada izlazile same, nesputano su tekle.
„Setite se, Džefri, imao sam osam godina kada ste me vodili na pecanje na jezero i prepričavali mi procese koje ste dobijali. Mislim da sam tada odlučio da i sam postanem advokat. Sve te ispite učio sam za sebe, naravno, ali u početku, velikim delom bilo je to da bih zadobio vaše priznanje. Naivno sam se nadao da ćete me prihvatiti, da ćete biti ponosni na mene. Ne možete ni da zamislite koliko sam želeo da me prihvatite."
Koliko sam želeo da imam oca poput tebe...
„Trebalo je da me prihvatite", prasnu Nejtan. „Ispunio sam sve zadatke. Napatio sam se da bih stigao dovde. Mislio sam da su znanje i zaslužnost vrednosti koje vi poštujete. Umesto toga, naterali ste me da uprljam svoju profesiju, da potplatim sudiju kao kakvu bednu protuvu..."
„Spasao sam te", prekide ga Džefri.
„Šta to pričate?"
„Neko vreme studirao sam zajedno sa sudijom Livingstonom. Tokom procesa, došao je da me obavesti o tvom pokušaju podmićivanja."
„Šta?"
Stari advokat uzdahnu i učini se kao da je pokušavao nečega da se seti.
„Livingston je stara bitanga, ali bio je dovoljno oprezan da nikada ne bude uhvaćen. Bio sam odlučio da mu dam duplo više od tebe kako te ne bi prijavio sudskim vlastima i kako bi odlučio u tvoju korist."
„Ali zašto, Džefri, zašto?"
Ovaj na trenutak zastade, zatim s dozom oklevanja u svom glasu priznade:
„Zbog Melori, naravno, nisam hteo da i ona s tobom bude uvučena u taj skandal. A onda isto i... zbog tebe. To je bilo zbog nečeg što sam ti dugovao."
Nejtan podiže obrve. Njegov tast primeti da je iznenađen. Zagledan u daljinu, on onda ponovo ožive prošlost:
„Te večeri, one famozne večeri leta 1977, bio sam mnogo popio. Prolazio sam, dakle, kroz težak period, kako u braku tako i na poslu. Bio sam se vratio iz Bostona, gde me je Liza zamolila da svratim do zlatara po narukvicu koja je bila na popravci zbog kopče. Pre nego što sam se vratio, proveo sam popodne kod jedne od svojih sekretarica koja mi je takođe bila i ljubavnica. Naravno, nikada joj ništa nisam bio obećao, u to vreme u našem miljeu niko se nije razvodio da bi se oženio sekretaricom, ali ona je praktikovala neku vrstu iznuđivanja mojih emocija nadajući se da ću napustiti svoju ženu. Odlazeći, sećam se da sam svratio u bar jednog hotela da bih popio čašu viskija. Ipak, nisam popio jednu, već četiri ili pet čaša. Pretpostavljam da znaš za moj problem u vezi s pićem..."
Nejtanu ne bi odmah jasno.
„Kako to?"
„U to vreme mnogo sam pio", objasni Džefri. „Patim od hroničnog alkoholizma."
Nejtan je očekivao sve osim da čuje nešto slično ovome.
„Ali otkad?"
„Bio sam uspeo da prekinem početkom osamdesetih, ali više puta sam ponovo započinjao. Probao sam sve: asocijacije, lečenja... ali nije lako odlaziti na one sastanke, priznati da ste zavisnik i razgovarati o tako intimnim stvarima s potpunim neznancima."
„Ja... nisam znao", promrmlja Nejtan.
Sada se i Džefri iznenadi.
„Bio sam ubeđen u to da ti je Melori rekla."
Prvi put Nejtan vide da oči njegovog tasta zaiskriše od emocija. I pored svog poniženja, Džefri je bio ponosan što je njegova kćerka toliko vremena čuvala tajnu čak i pred čovekom koga je volela. Slušajući Vekslerovo priznanje, Nejtanu se učini da je našao odgovor na mnoga pitanja koja je sebi postavljao u vezi s Melorinim nekadašnjim osećanjem nesreće.
Džefri nastavi:
„Stigavši u Nantaket, nisam mogao da pronađem nakit. Mnogo kasnije, sekretarica mi je priznala da ga je bila ukrala da bi posejala razdor u mom braku. Ali tada nisam imao pojma gde je mogao biti taj nakit. Uspaničio sam se, i sutradan ujutru, kada me je žena pitala šta sam uradio s narukvicom, nisam našao ništa bolje od laži da sam je vratio u njenu kutiju s nakitom. Što nas je i dovelo do optuživanja tvoje majke. Mislim da se moja žena samo pretvarala da je poverovala u tu priču, ali to nam je pomoglo da nastavimo s glumom."
Posle duže pauze, on promuklim glasom reče:
„Žao mi je, Nejtane, bio sam kukavica."
To je sigurno.
Na trenutak, Nejtan zaneme. Bio je preneražen, ali istovremeno, osećao je olakšanje zbog ovog priznanja. Ne, njegova majka nije bila lopov, ali bila je žrtva jedne velike nepravde. Što se tiče Džefrija, čoveka koga je smatrao čestitim i nepogrešivim, bio je lažov koji je imao ljubavnice i koji je bio alkoholičar. Bio je čovek kao i ostali. Kao i on.
On pogleda u svog tasta i oseti da je saosećanje koje je gajio prema njemu nestalo. Nije čak želeo ni da ga osuđuje. Nije bio momenat. On primeti da su se crte njegovog lica opustile, kao da je i on sam već dugo čekao da se nekome poveri. Obojica su živeli svako sa svojom teškom tajnom koja im je uništila mnogo lepih trenutaka u životu. Džefri prvi prekinu tišinu:
„Znam da me to ne opravdava", poče on, „ali diskretno sam pazio da tvoja majka pronađe posao, i te godine ja sam platio deo tvog školovanja."
„U pravu ste", odgovori Nejtan pocrvenelih očiju, „ne opravdava vas."
Džefri se zatim uputi ka svom ormariću, otvori ga i odande izvadi nešto, što drhtavom rukom pruži Nejtanu.
Bila je to četvorostruka biserna narukvica sa srebrnom kopčom ukrašenom brilijantima.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:48 am





23.


Ako čovek nije spreman na sve, nije spreman ni na šta.

~ Pol Oster ~


„A beautiful sight, we're happy tonight.
Walking in a winter wonderland..."
Nejtan polako odsvira poslednje akorde čuvene Božićne pesme. On zatvori klavir i nežno pogleda svoju kćerku koja je bila zaspala na kanapeu u salonu. Napolju, padala je noć. Horizont koji je nekoliko trenutaka ranije plamteo narandžasto, ružičasto i crveno sada je bio obojen tamnim nijansama. On ubaci još jednu cepanicu u kamin i ožive vatru koja je gorela slabijim plamenom. U susednoj prostoriji on pronađe jednu pletenu deku koju presavije pre nego što je stavi preko Boninih nogu.
Provodio je mirno popodne u ovom zaštićenom kutku. Jedno mirno popodne samo za njih dvoje. Posle ručka, Liza Veksler izašla je da organizuje božićne poklone za jedno od svojih domova za nezbrinute, dok se Džefri bio odvezao džipom u Pitsfild da bi nabavio pribor za pecanje, iščekujući lepo vreme.
Nejtanu je, dakle, bilo ostalo da sam provede vreme sa svojom kćerkom. Tek što su bili završili s ručkom, Boni požuri u konjušnicu svome poniju, lepom grlu koje je nazvala Spirit. Nejtan pomože kćerki da ga pripremi a onda osedla i za sebe jednog od Vekslerovih konja. Proveli su ostatak popodneva jašući pošumljenim dolinama koje su se pružale u nedogled oko imanja. U tom okruženju kao s razglednice nijednom nije pomislio na smrt. Bio se prepustio ritmu konja i umirujućem zvuku slapova i reke. Tokom nekoliko sati, ništa drugo nije postojalo.
Ništa osim Boninog osmeha, čistog vazduha i finog snežnog prekrivača koji je sve prekrivao i pejzažu poklanjao novu nevinost.
Baš se prisećao tih lepo provedenih trenutaka kad se velika vrata širom otvoriše i u salon uđe Liza Veksler.
„Dobro veče, Nejtane", reče.
Bila je to i dalje veoma lepa žena, vitka, uvek elegantna, u svakoj situaciji aristokratskog držanja što se nasleđuje tek posle nekoliko generacija.
„Dobro veče, Liza, nisam vas čuo da dolazite."
„Motor automobila je veoma tih."
Za cenu po kojoj ste platili 'bentli'...
„Lepo ste prošetali?" upita ona, blago pogledavši Boni.
„Predivno."
Kako je bio raspoložen da pecka, ne odoli a da ne doda:
,,A vi, kako su vaši siromašni?"
Ona ga preseče pogledom, ali ne odgovori ništa. Provokacije i šale nisu bili njeni tereni za upuštanje u avanturu.
„Gde je Džefri?" upita ona, prigušivši svetla kako ne bi probudila svoju unuku.
„Trebalo bi uskoro da stigne, otišao je u Pitsfild da kupi neki novi model udice za pecanje."
Tamna senka pređe preko Lizinog lepog lica.
„Hoćete da kažete da je uzeo vaš automobil?"
„Da. Postoji neki problem?"
„Ne, ne", promrmlja ona, trudeći se da sakrije svoju uznemirenost.
Ipak, ona se na trenutak zatetura, zatim sede na kanape, prekrsti noge i uze knjigu koja je stajala na jednom stočiću. Obdarena tim prirodnim autoritetom koji u startu stvara distancu, imala je šik način da svom sagovorniku stavi do znanja da je razgovor završen. Nejtanu se ionako više dopadalo da bude tako: Džefrijevo priznanje u vezi sa ukradenom narukvicom i dalje mu je pritiskalo grudi i malo je falilo da svoj bes iskali na Lizi.
Kako ne bi bio potpuno besposlen, on otvori jedno od luksuzno povezanih dela izloženih iza stakla u biblioteci. Rado bi sebi nasuo čašu pića, ali u kući nije bilo ni kapi alkohola. S vremena na vreme, bacio bi pogled na svoju taštu. Liza Veksler bila je očigledno zabrinuta. Za manje od pet minuta već je nekoliko puta bila pogledala na svoj sat.
Ona brine za Džefrija.
Nejtan je morao da prizna da ga je ta nedostižna i ponosna žena, pravi proizvod bostonske aristokratije, oduvek fascinirala. Ali ako ga je Liza fascinirala, bilo je to naročito zato što se Melori u potpunosti pretvorila u suprotnost hladnoći i strogosti svoje majke. Nejtan je znao da je njegova žena obožavala svog oca. Dugo nije mogao da spozna pravu prirodu onoga što je spajalo ta dva bića. Ali otkad mu je Džefri sve ono priznao, još tog jutra, shvatio je; ono što je Melori volela kod svog oca bio je taj osetljivi deo njega za koji Nejtan nikada nije ni sumnjao da postoji. Melori je svog oca na neki način smatrala ratnim drugom, jer su oboje vodili neprestanu bitku: Džefri protiv alkoholizma a Melori protiv hronične depresije. Naspram njih, Liza je bila kao utvrđenje i snažni deo porodice.
To je, ipak, nije sprečavalo da bude pojedena brigom što je njen suprug otišao u Pitsfild. Nejtan je razmišljao, ali nije mogao da razume zašto. Džefri nije bio od onih koji traže dozvolu od svoje žene pre nego što odu da potroše nekoliko hiljada dolara na najnovije modele pribora za pecanje.
Odjednom, kao upozoren šestim čulom, Liza skoči i izađe na trem. Tamo, s Nejtanom koji je pošao za njom, ona uključi sve svetiljke na velikoj aleji i aktivira automatsko otvaranje garažnih vrata. Ubrzo se začu brujanje džipa. im je auto ušao na stazu, Nejtan primeti da se Džefri kreće trzajući. Džip je toliko krivudao da je nekoliko puta sleteo na stazu i pogazio sistem za automatsko zalivanje kao i cveće koje nije imalo šansu da procveta sledećeg proleća. Kada lend rover ulete na svetlost, Nejtan primeti da mu je auto na više mesta izgreban i da mu fali jedna od prednjih felni. Odmah mu bi jasno da je Džefri imao nezgodu. Motor zakrklja i auto se zaustavi na travnjaku.
„Znala sam!" izusti Liza žureći ka svom mužu.
Džefri se jedva izvuče iz automobila i grubo odgurnu svoju ženu. Vladanje velikog advokata nije ostavljalo mesta sumnji: bio je mrtav pijan.
„Piša mi se!" viknu on.
Nejtan priđe svom tastu kako bi pomogao Lizi. Stari advokat smrdeo je na alkohol.
„Pomoći ću vam, Džefri, pođite sa mnom..."
„Ostavi me na miru! Ne treba mi tvoja pomoć... samo hoću da pišam.."
Veksler otkopča pantalone i poče da urinira nasred travnjaka, pored stepeništa koje je vodilo na trem. Nejtan ostade zaprepašćen, obuzet nekom mešavinom sramote i tuge za svojim tastom.
„Ovo nije prvi put, Nejtane..." prošaputa Liza stežući ga za nadlakticu. Nejtana ganu ta mala familijarnost, toliko neobična za nju koja je skrivala potrebu za utehom.
„Šta hoćete da kažete?"
„Pre nekoliko meseci, Džefri je već bio kontrolisan zbog vožnje u pijanom stanju. I pored naših veza, kažnjen je visokom kaznom i oduzimanjem dozvole na godinu dana. Oduzeti su mu svi automobili s tablicama na njegovo ime."
„Šta, kažete da je vozio bez dozvole?" Liza potvrdi klimanjem glave.
„Slušajte, veoma je ozbiljno", nastavi Nejtan. „Moramo se uveriti u to da nije izazvao nesreću."
On ponovo priđe Džefriju. Starom čoveku oči su svetlucale kao nikada.
„Imali ste nesreću, zar ne, Džefri?"
„Ne!" zaurla on svom zetu na uvo.
„Mislim da jeste."
„Ne!" ponovi on. „Izbegao sam ga!"
„Koga ste izbegli, Džefri?"
Nejtan uhvati svog tasta za okovratnik kaputa.
„Koga ste izbegli, Džefri?" ponovi on drmusajući ga.
„Taj bicikl... sam... izbegao."
Nejtana obuze loš predosećaj. Džefri pokuša da se izvuče, ali samo se stropošta u sneg. Nejtan ga podiže i otprati do kuće. Džefri morade da posluša i dopusti da ga supruga odvede u sobu. Suze srama slivale su se niz Lizino lice. Vrativši se u salon, Nejtan dohvati svoj kaput i istrča iz prostorije. Liza ga sustiže na tremu.
„Gde idete?"
„Pripazite na njega, Liza. Ja ću uzeti auto i otići ću da vidim ima li čega."
„Ne govorite nikome o ovome, Nejtane. Preklinjem vas, nikome ne recite da ste ga videli ovakvog."
„Ipak mislim da bi trebalo da obavestite policiju, kao i doktora. Ne znamo tačno šta se dogodilo."
„Ne dolazi u obzir da ikoga obaveštavam!" glasno zaključi Liza i zalupi vrata.
U momentu, povratila je svoju strogost i svoj odbrambeni instinkt. Nejtan sede za volan lend rovera s namerom da krene nazad. Taman kad je hteo da pođe, Boni se ispreči pred njim.
„Idem s tobom, tata!" viknu ona, otvorivši vrata.
„Ne, dušo, vrati se u kuću! Idi pomozi baki. Ne ostavljaj je samu."
„Više volim da pođem s tobom." Ona uđe u automobil i zalupi vrata. „Šta se dogodilo, tata?" upita ona trljajući lice, još ukočeno od spavanja.
Srećom, nije srela svog dedu mrtvog pijanog.
„Pričaćemo o svemu kasnije, dušo, sada samo veži pojas." Nejtan ubaci u brzinu i odjuri nizbrdicom.
Vozio je u pravcu centra grada.
„Slušaj me dobro, dušo, uzmi moj mobilni telefon i pozovi 911, traži da ti daju kancelariju šerifa."
Srećna što učestvuje u takvoj avanturi, Boni hitro i vredno izvrši svoju misiju. Ponosna, pruži telefon svom ocu.
„Kancelarija šerifa Stokbridža, molimo vas da se predstavite", reče policajac.
„Zovem se Nejtan del Amiko, trenutno boravim kod roditelja svoje supruge, Džefrija i Lize Veksler. Zovem da pitam da li vam je javljeno za neku saobraćajnu nesreću tu u okolini."
„Obavestili su nas o nesreći na preseku puta za Lenoks s putem broj 183. Da li ste vi nešto videli, gospodine?"
„Ne... ne znam još, hvala vam, prijatno."
Za manje od pet minuta stigao je na označeno mesto, malu raskrsnicu na izlazu iz grada. Tri policijska automobila sa upaljenim rotacionim svetlima već su bila na licu mesta. Jedan policajac usmeravao je saobraćaj kako bi oslobodio put za kola hitne pomoći koja su uz zaglušujuću sirenu stizala iz suprotnog pravca. Približivši se toj kompoziciji od svetlosnih signala i zvukova koji su nastajali u noći, Nejtan shvati da se dogodilo nešto ozbiljno. Usled gužve, nije uspeo odmah da pretpostavi koliko ozbiljno, jer nije bilo ni automobila koji je izazvao nesreću ni vidljive žrtve.
„Tata, šta se dogodilo? Šta se dogodilo?" upita Boni, sve nervoznija.
„Ne znam, dušo."
On htede da stane, kad mu jedan policajac pokaza da se parkira malo dalje uz put. Advokat posluša, zatim, kako to pravilo nalaže, ostade da sedi u autu, s rukama na volanu, čekajući da mu se obrati policijski oficir. Okrenuvši se, on spazi pripadnike hitne pomoći kako, okupljeni oko malog, nepomičnog tela, pokušavaju da ga podignu na nosila. Bilo je to, bez sumnje, dete, godina kao i njegova kćerka, obučeno u jednu od onih fluorescentnih kabanica koje se koriste da bi noću bili vidljivi vozačima.
Gospode, jadno dete! Džefri je u gadnom sosu.
„Da li je mrtvo?" upita Boni koja je bila ustala sa svog sedišta.
„Nadam se da nije, dušo, možda se samo onesvestilo. Sedi, nemoj ovo da gledaš."
On je zagrli. Ona spusti svoju malenu glavu na njegovo rame i on poče da je ljulja kako bi je umirio.
Sranje, zašto je Džefri pobegao? On je advokat. Dobro zna da se bežanje s mesta nesreće uz jednog povređenog smatra krivičnim delom.
Nejtan okrete glavu u stranu i razazna policajca koji je išao pravo ka njemu. Vrata na kolima hitne pomoći su se zatvarala i dete se vozilo ka odeljenju hitne službe u bolnici... ili ka mrtvačnici?
Bože, učini da ovo dete ne umre.
Nejtan ponovo pogleda ka jarku. Bicikl je bio smrvljen od udara. Jedan pripadnik hitne pomoći vraćao se iz jaruge. U jednoj ruci nosio je pocepan ranac za koji je bila zakačena kaciga koju dete nije bilo stavilo. Nejtan napreže oči. U drugoj ruci, čovek je držao deo aluminijumske felne s njegovog džipa.
Ako je dete mrtvo, Džefri će biti optužen za ubistvo.
Nejtan oseti kako u njemu advokat postaje dominantan.
Vožnja bez dozvole, ponavljanje vožnje u pijanom stanju, bežanje s lica mesta, ne pružanje pomoći osobi u nevolji... Tu su sve otežavajuće okolnosti. Znao je da su u nekim slučajevima sličnim ovom tražene kazne i do dvadeset pet godina zatvora. Bio mu je lično poznat proces u kojem je sudija okrivio jednog bivšeg robijaša za ubistvo s predumišljajem i izrekao mu kaznu na doživotni zatvor.
Zatvor! Zatvor! Ta pomisao odzvanjala mu je u glavi.
Policajac uperi svoju lampu u lend rover. Osvetli auto i, uprkos tami, odmah primeti ogrebotine i nedostatak felne.
Džefri to ne bi podneo. Ne bi preživeo duže od nekoliko meseci u ćeliji. Što se tiče Lize, ona nikada ne bi mogla da se pomiri s hapšenjem svog supruga.
I Melori! Nejtan će umreti, sada je to znao. Njega više neće biti da je uteši i ona će se naći sama i izgubljena. Muž sahranjen, otac u zatvoru, majka izjedena sramom.
Biće to kraj, pomisli on, kraj Vekslerovih.
„Tata, je li ovo tvoja flaša?" upita Boni protresavši skoro praznu bocu viskija koju je pronašla ispod suvozačevog sedišta.
Samo je još ovo falilo.
„Ne diraj to, dušo."
Policajac mu jednim pokretom svoje lampe dade znak da spusti staklo na vratima.
Advokat posluša. Ledeni vazduh te užasne noći odjednom se uvuče u unutrašnjost automobila. Nejtan pomisli na Melori. Sati koji će uslediti biće teški.
On duboko udahnu.
„Ja sam. Ja sam udario to dete."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:49 am




24.

U odnosu na sve ostalo, možemo obezbediti sebi sigurnost, ali zbog

smrti, mi ljudi, živimo u naselju bez zidova.

~ Epikur ~


Bolnica u Pitsfildu (MA) - Hitna služba - 20.06h
Kler, potrebni ste nam!" Mlada doktorka Kler Ðulijani, internista medicine, završila je svoju smenu samo nekoliko minuta ranije kada ju je pozvala glavna sestra. Internista koji je trebalo da je zameni još nije bio stigao i jedan teško povređen pacijent predat je njoj. Za manje od deset sekundi, Kler je skinula svoju vunenu kapu i kaput i obukla belu bluzu koju je bila složila na dnu svoje metalne natkasne.
Morala je brzo da povrati koncentraciju. Bilo je prošlo tek mesec dana kako je imala potpunu odgovornost za svoje pacijente i neprestano se bojala da nije dorasla tom zadatku. Istini za volju, tih prvih mesec dana i nije dobro prošlo: doktor koji je nadgledao njen rad nije se libio da pred svima naglasi njene slabe tačke. Kler je to veoma smetalo. Nije lako suprotstaviti se kada imate jedva dvadeset četiri godine.
Zavijanje sirene ambulantnih kola koja uleteše na parking zaledi joj krv u žilama. Večeras će biti sama na čelu ekipe i moraće da se suoči. Nekoliko sekundi kasnije, vrata se otvoriše i uvezoše krevet na točkićima oko kojeg je bila ekipa hitne pomoći. Kler duboko udahnu i utonu u gužvu bolničara i sestara kao u okean.
„Šta imamo, Armando?" upita ona bolničara.
„Sedmogodišnje dete udareno automobilom. Već dvadeset minuta je u komi. Multiplikovane kontuzije i frakture kukova, potkolenice i rebara. Glazgov 6, pritisak 9, puls 110, zasićenost normalna. Bez ranijih vidljivih oštećenja."
Kler se nagnu nad dete. Bolničari su ga već bili intubirali i priključili na infuziju kako bi izbegli mogući skok pritiska. Ona proveri njegovo disanje spustivši stetoskop na levu stranu njegovih grudi.
Okej, nema hemotoraksa.
Zatim pritisnu njegov abdomen.
Nema preloma slezine.
„Dobro, uradićemo mu analize."
Ostani smirena, Kler.
„Takođe hoću i: skener mozga, snimak toraksa, kukova, vrata, ramena..."
Zaboravljaš nešto, draga moja. Zaboravljaš nešto...
,,...i potkolenice. Idemo, svi zajedno!" reče ona. „Podižemo na moj znak: jedan, dva..."
* * *

„...tri! Tri muškarca, kažem ti! Poslao sam ih u nokaut. Jednim pokretom palca. Ne treba me dirati, razumeš!"
Nejtan nije obraćao pažnju na priču svog cimera u ćeliji, jednog pijanice koji je izazvao tuču u supermarketu i koga su smestili zajedno s njim u jedinu slobodnu ćeliju u policijskoj stanici. Bilo je prošlo skoro četvrt sata kako su se rešetke zatvorile, ali on i dalje nije mogao da zamisli da će provesti noć u zatvoru. U samo jednom trenutku izgubio je svoj položaj uglednog advokata i zamenio ga ulogom pokvarenjaka koji je pobegao nakon što je pregazio jednog klinca. Nije mogao da se oslobodi slike deteta kojeg je Džefri bio povredio. To slabašno i nepokretno telo, izgubljeno u širokoj, fluorescentnoj kabanici. Pitao je policajce za njegovo stanje, ali niko nije hteo da mu odgovori. Ne razgovara se sa zlikovcima.
Čuo je samo jedno, a to je da se zvao Ben Grinfild.
Kevin, Kendis, ovaj mali Ben...
Smrt mu je bila za petama. Vrebala ga je na svakom uglu ulice kako bi mu u lice sasula nevine žrtve i sačekala na njegov red. Geret je bio u pravu: smrt je bila svuda. Ta užasna stvarnost u čije oči se nikad nije usudio da pogleda sada ga je zapljusnula i poljuljala njegovu viziju sveta.
Gospode, kako je hladno ovde. I ovaj glupan koji ne prestaje da brblja...
On prekrsti ruke i protrlja se po ramenima. Bio je iscrpljen, slomljen umorom i iznemoglošću, ali istovremeno i siguran da nikada više neće moći da zaspi.
Kevin, Kendis, Ben... Pogled na njihova povređena ili beživotna tela rodio je u njemu osećaj panike i nemoći. On se stropošta na ravnu drvenu klupu i stavi glavu u ruke. Mislima mu prođe film o dva prethodna sata.
U trenutku kada mu je policajac zatražio da otvori prozor, vreme se zaustavilo a u glavi su mu se pomutile misli. Poput nekog bleska, odjednom je postao svestan da on, sin kućne pomoćnice, u svojim rukama drži sudbinu te prestižne porodice. On, novopečena pridošlica koja nikada nije bila prihvaćena u krugu porodice, mogao je sada sve da ih spase. A to će i da uradi. Zato što je od časti Vekslerovih zavisio život dve osobe koje su mu značile najviše u životu. A sada mu ništa nije bilo važno osim Melorine i Bonine ljubavi.
Ne smem da izgubim Melori, mislio je. Ako nju izgubim, gubim sve.
Naređeno mu je da bez naglih pokreta izađe iz automobila. Zatim su ga pretresli od glave do pete i stavili mu lisice. Dobro je znao da će ta slika zauvek ostati urezana u Boninom sećanju: videla je kako njenog oca s lisicama na rukama policija odvodi u zatvor. U zatvor. Šta je mogla da pomisli? Zaista, šta je ona i znala o zanimanju svog oca? Ne mnogo. Objasnio joj je da je on „advokat za preduzeća", ali bio je svestan da njoj to nije govorilo ništa. Nasuprot tome, Boni je sa sigurnošću znala šta predstavlja policija. Uloga policije bila je da hapsi kriminalce. A policija je upravo hapsila njenog oca.
Da zlo bude veće, policajci su se domogli flaše viskija koju je njegov tast bio već gotovo ispraznio. U Masačusetsu, bilo je zabranjeno držati otvorenu flašu alkoholnog pića u autu. Bio je to, dakle, još jedan prekršaj za koji će Nejtan morati da snosi odgovornost. Ne samo to, zamalo je izbegao katastrofu, jer za policijskog oficira koji ga je ispitivao, flaša alkoholnog pića obavezno je predstavljala vožnju u pijanom stanju. Nejtan je žustro protestovao. I sam se bio podvrgnuo testu trezvenosti: pratiti pogledom prst, palcem brzo prebrojiti sve prste na jednoj ruci, zatim isto to samo unazad... Kako policajac nije bio razuveren, advokat je insistirao na tome da uradi alkotest. Naravno, nije imao ni kap alkohola u krvi a policajci su bili do te mere razočarani da su tri puta ponavljali test, svaki put bezuspešno. Uhapsili su ga, dakle samo zbog bežanja s mesta nesreće.
Događaj je bio veoma ozbiljan. To što je pripadao ljudima od zakona nije ga sprečilo da se suoči sa odgovornošću: izazvao je nesreću koja je prouzrokovala jednog teško povređenog i rizikovao zbog toga nekoliko godina zatvora. Ne računajući da se sve može još više iskomplikovati ako Ben, na nesreću, umre.
„Sranje, smrzoh se ovde!" promumla neotesanko pored njega.
Nejtan uzdahnu. Ne treba da obraća pažnju na tog tipa. Treba da bude jak. Sutradan, sudija će odrediti tačan iznos kaucije, verovatno astronomski, i pustiće ga na uslovnu slobodu. Ako i bude suđenja, biće to tek za nekoliko meseci, a on tada više neće ni biti na ovom svetu. Suočiće se možda s jednim drugim sudijom, mnogo opasnijim od ovog iz tribunala u Masačusetsu...
Istovremeno, više od sto kilometara daleko odatle, Ebi Kuper parkira svoju malu tojotu ispred jedne prodavnice u Norvoku. Na gepeku automobila, ona razvi autokartu kako bi pronašla najbolji način da stigne do Stokbridža.
„Apćiha! Apćiha!"
Ebi nekoliko puta kinu. Imala je upornu prehladu uz jake glavobolje. Povrh svega, ponovo je počinjao da pada onaj mokri sneg koji joj je mutio stakla na naočarima. Kakav užas! Više puta pokušala je da nosi sočiva, ali nikada nije mogla da se navikne na njih.
Po stotinu puta u glavi vraćala je razgovor koji je imala sa svojim šefom. Zaista, nije uspevala da poveruje u tu priču. Nejtan u zatvoru!
Pre nego što su ga zatvorili, imao je pravo na jedan telefonski poziv i telefonirao je u kancelariju. Tražio je Džordana, ali glavni savetnik bio je odsutan pa je razgovarao s njom. Zaista je osetila njegovu muku na drugom kraju žice. Od toga joj se steglo srce i odlučila je da krene na put. Alo, kako je moguće zamisliti da je pobegao i ostavio to dete na putu?
Da li uopšte i poznajemo ljude? Možda ga je previše idealizovala. Tačno je da su se odlično slagali u poslu. Njih dvoje bili su dobar tim. Možda je i imao reputaciju skorojevića, cinične ajkule, spremnog na svaki kompromis, ali ona je znala za jedan drugi deo njega, osetljiv i nesiguran. Ponekad bi, ako je vreme bilo lepo, zajedno izlazili u podne da pojedu sendvič na jednoj od klupa u Brajant parku. U tim trenucima, nakratko bi se zbližili. Videla bi tada u njemu nešto veoma privlačno, skoro detinje.
Posle njegovog razvoda, neko vreme nadala se da će se zbližiti, ali to se nije dogodilo. Osećala je da je i dalje veoma privržen svojoj ženi, Melori. Videla ih je zajedno nekoliko puta dok je još radila u San Dijegu. Bili su zaista simpatičan par, kao da je među njima postojala neka istinska odanost.

Bolnica u Pitsfildu - čekaonica, 1.24h
„Gospodin i gospođa Grinfild?"
Kler Ðulijani upravo je bojažljivo prolazila kroz čekaonicu. Bojala se trenutaka poput ovog.
„Da, gospođice."
Par koji je već nekoliko sati zabrinuto čekao podigao je svoje nestrpljivo lice ka mladoj doktorki. Oči majke bile su pune suza. Očeve pune besa.
„Ja sam doktorka Ðulijani. Ja sam se pobrinula za Bena kada je doveden i..."
„O bože, kako je on, doktorko?" prekide je majka. „Možemo li da ga vidimo?"
„Vaš sin ima više fraktura", nastavi Kler. „Stabilizovali smo ga, ali pretrpeo je udar u lobanju koji je izazvao cerebralnu kontuziju sa subduralnim hematomom."
„Subduralni hematom?"
„To... to je edem, gospođo. Jedan edem koji pritiska moždanu masu. Trenutno činimo sve što je u našoj moći kako bismo zaustavili širenje pritiska u lobanji i uveravam vas da..."
„Šta sve to znači?" upita otac kome je već bilo dosta svega.
„To znači da i dalje ne možemo sa sigurnošću reći kada će vaš sin izaći iz kome", mirno objasni Kler. „Možda nekoliko sati, možda više... Treba čekati."
„Čekati šta? Da vidimo da li će se probuditi, ili će završiti kao biljka..."
Kler pokuša da zvuči ohrabrujuće:
„Moramo da se nadamo, gospodine", posavetova, prijateljski spustivši ruku na rame svog sagovornika.
Međutim, ovaj se naglo udalji i nekoliko puta snažno udari pesnicom u zid.
„Ubiću ga! Ako se Ben ne probudi, ubiću tog prokletog advokata!"

19. decembar
„Ne dolazi u obzir da snosiš tu krivicu umesto mene!"
Džefri Veksler i njegov zet sedeli su za stolom u pomoćnoj sali jednog restorana za putnike na drumu Interstejt 90. Bili su poručili mnogo kafe. Iznad njihovog stola, stari koka-kola časovnik označavao je deset sati ujutru. Mesto je bilo živo: s lokalne radio-stanice upozoravali su na klizav kolovoz u sledećih nekoliko sati a bučni razgovori debelih šofera skoro da su uspevali da nadglasaju neprestano brujanje saobraćaja.
Pola sata ranije, Nejtana je oslobodio pomoćnik šerifa, tip koji se zvao Tomi Diluka. Oko ponoći, advokat mu je zatražio dozvolu da izađe u toalet. Ne samo da mali šef nije udovoljio njegovoj molbi već ju je iskoristio da bi mu dobacio nekoliko uvreda i u detalje mu opisao muke koje će mu otežavati boravak u kaznenom zatvoru Louel kada dobije dvadeset godina.
Džefri je platio celu kauciju, fiksiranu na iznos od pedeset hiljada dolara, dok se Ebi pobrinula za administrativne formalnosti. Nejtan je brzo pokupio svoje stvari. Želeo je samo jedno: da se što pre dočepa puta.
„Vidimo se uskoro", rekao mu je pomoćnik šerifa s malim ironičnim osmehom.
Advokat jedva uspe da se savlada. Nije odgovorio, samo je podigao glavu i ispravio se iako su mu leđa bila ukočena od noći provedene na drvenoj klupi. Otvarajući zastakljena vrata, poslednju prepreku pred slobodom, on primeti na staklu svoje lice i učini mu se da izgleda fantomski, kao da je bio ostario nekoliko godina za samo jednu noć.
Džefri ga je čekao sa svojim šoferom na jutarnjem mrazu. Sveže obrijan, u elegantnom kaputu od kašmira koji mu je davao izgled za- povednika, Veksler je ostavljao utisak jačine. Teško je bilo zamisliti da se taj isti čovek, nekoliko sati ranije, bio dotakao alkoholne kome iako su dugi dimovi koje je grozničavo vukao iz svog tompusa odavali nespornu nervozu.
Kako bi pozdrav bio bliskiji, Džefri tapnu svog zeta po ramenu u trenutku kada je ovaj ulazio u automobil. im se domogao svog mobilnog telefona, Nejtan pokuša da pozove Melori u Brazil, ali pošto joj je telefon nekoliko puta zvonio, uključila se sekretarica. Džefri je i sam nekoliko puta pokušao da je dobije, ali ni on nije imao više sreće. Šofer ih je zatim dovezao ispred restorana na autoputu. Obojica su znali da moraju što pre da razgovaraju.
„Ne dolazi u obzir da snosiš krivicu umesto mene!" ponovi Džefri lupivši pesnicom o mali sto od iverice.
„Uveravam vas da je tako bolje."
„Slušaj, ja možda i jesam alkoholičar, ali nisam kukavica. Neću da pobegnem od svoje odgovornosti."
Nejtan ne htede da prihvati takvo razmišljanje:
„Vaše odgovornosti za sada jesu da se pobrinete za svoju porodicu a ostalo prepustite meni."
Stari advokat se ne dade:
„Ništa ti nisam tražio. To što si uradio bila je loša ideja. Znaš dobro kao i ja da rizikuješ mnogo."
„Ne više od vas, Džefri. Zaista želite da završite u zatvoru?"
„Ne glumi heroja, Nejtane. Budimo realni: moj život je već iza mene a ti imaš kćerku kojoj si potreban. Osim toga... znaš dobro da možda nije sve gotovo s Melori... Pokaži malo odgovornosti!"
„Vi ste taj koji će im trebati, Džefri", odgovori Nejtan, izgubljenog pogleda.
Veksler podiže obrve.
„Ne razumem."
Nejtan uzdahnu. Trebalo je da oda deo tajne svom tastu. Nije mogao drugačije, ipak nije dolazilo u obzir da spomene Glasnike. On okleva nekoliko trenutaka, zatim priznade:
„Džefri... vidite, ja ću umreti."
„Šta to pričaš?"
„Bolestan sam."
„Šališ se sa mnom?"
„Ne, ozbiljan sam."
„Šta? Imaš... imaš rak?"
Nejtan klimnu glavom.
Džefri Veksler bio je preneražen. Nejtan suočen sa smrću!
„Ali... ali... jesi li se bar konsultovao s kompetentnim lekarima?" promrmlja on. „Znaš da poznajem najbolje doktore u MGH\'7b13\'7d..."
„Nema potrebe. Već sam u odmaklom stadijumu."
„Ali nemaš još ni četrdeset godina. Ne umire se sa četrdeset godina!" viknu on, na šta se nekoliko ljudi za susednim stolovima okrenuše.
„Oboleo sam", tužno ponovi Nejtan.
„Ali ne izgledaš kao neko ko će ubrzo da umre", insistirao je Džefri koji nije želeo da prihvati tu ideju.
„Ali tako je."
„Sranje."
Nekoliko puta zaredom, stari čovek trepnu. Suza mu skliznu niz obraz, ali on ne učini ništa da bi sakrio emocije. „ A, koliko vremena ti je ostalo?" „Ne mnogo. Nekoliko meseci... možda manje." „Jebem mu", tiho promrmlja Džefri, jer nije znao šta bi drugo mogao da kaže.
Nejtan poče ubedljivim tonom:
„Slušajte, Džefri, nikome ne pričajte o ovome. Jeste li me dobro razumeli, nikome. Melori još ne zna i želim sam da je obavestim." „Naravno", prošaputa.
„Pazite na nju, Džefri. Znate da vas obožava. Potrebni ste joj. Zašto je češće ne zovete?"
„Zato što me je sramota", priznade stari čovek. „Sramota od čega?"
„Od ovoga u meni, sramota što sam nesposoban da prestanem da pijem...
„Svako ima svoje slabosti, znate to dobro."
Zaista, bila je to izokrenuta priča. Nejtan je bio taj koji će uskoro umreti, a evo ga kako teši drugoga. Džefri nije znao šta da uradi da izrazi svoje saosećanje. Stvarno bi dao sve da spase život svom zetu. Obuze ga bujica uspomena: ponovo vide Nejtana kao desetogodišnjaka kad su išli na pecanje, ili kad ga je vodio da mu pokaže šećerne kućice u kojima se sakupljao sirup od javora. Tada je na neki način gledao na njega kao na svog sina i računao je da će učestvovati u njegovom školovanju. Kasnije, trebalo je da rade zajedno, osnuju svoj kabinet (Veksler i Del Amiko), da ujedine svoje talente kako bi se borili, pomagali slabima, ugroženima. Ali afera s narukvicom i taj prokleti alkohol sve su uništili. Piće i novac, taj nesrećni novac koji uprlja sve, koji svemu krade smisao iako se sve završavalo jednako: smrću.
Starcu se koža naježi, počevši od kičme pa prelazeći preko ramena i stomaka. Sinoć, nije čak ni shvatio da je udario to dete. Kako je to bilo moguće? Kako je mogao tako nisko da padne?
Iako je to sebi bio već sto puta rekao, on ponovo obeća da nikada više neće taknuti alkohol.
Gospode, pomozi mi, pomoli se on u sebi, iako je dobro znao da ga je bog odavno bio prepustio samom sebi.
„Dozvoli da budem tvoj advokat", reče on iznenada. „Dozvoli bar da te branim u ovom slučaju."
Bilo je to jedino za šta se još osećao sposobnim da uradi.
Nejtan klimnu glavom u znak prihvatanja.
„Izvući ću te", obeća Džefri čije su oči bile ponovo zablistale. „To je gadan slučaj, ali daću sve od sebe da postignem dogovor s punomoćnikom: recimo, osamnaest meseci uslovne i jedno stotinjak sati društveno korisnog rada. Uspeću, ja sam najbolji..."
Nejtan otpi gutljaj kafe, zatim uz osmeh reče:
„Najbolji ste, posle mene."
Da bi pozdravio ovaj trenutak zajedništva, jedan diskretan sunčev zrak probi se kroz oblake. Dva advokata se okrenuše ka prozoru da bi uživali u toj iznenadnoj toploti. Baš u tom trenutku, Ebi uđe na parking restorana gde je bilo dogovoreno da se nađe s njima dvojicom. Po Džefrijevom nagovoru, došla je džipom. Pošto Nejtan u trenutku kada se dogodila nesreća nije bio u pijanom stanju, nisu mu ga konfiskovali tokom hapšenja. Imao je dakle sva prava da vozi sve do suđenja.
Nejtan mahnu svojoj sekretarici kroz prozorsko staklo.
„Odvešće te do Menhetna", reče mu Džefri, ustajući sa svoje stolice. „Pobrinuću se da se njen auto odveze nazad."
„Povešću Boni sa sobom", reče Nejtan odlučnim tonom.
Džefriju bi nelagodno.
„Vidi... Liza ju je jutros odvela u Nantaket. Ona..."
„Šta? Otimate mi kćerku u jednom ovakvom trenutku?!"
„Niko ti je ne otima, Nejtane. Otpratiću je u Njujork čim se vrati. Dajem ti svoju reč. Samo daj sebi malo vremena da se oporaviš."
„Ali ja nemam više vremena, Džefri!"
„Poslaću ti je prekosutra, obećavam. Pokušaj malo da se odmoriš."
Nejtan popusti:
,,U redu." I posle kraćeg ćutanja, dodade: „Odmah me pozovite ako budete imali novosti od Melori."
Oni se pridružiše Ebi na parkingu. Devojka je izgledala uznemireno.
„Drago mi je što vas vidim, Ebi."
Nejtan pođe da je zagrli, ali ona ustuknu.
„Sve je sređeno u vezi s kaucijom", izjavi ona profesionalnim tonom, kao da mu je iznosila situaciju jednog od njegovih klijenata.
„Imate li novosti o detetu?" istovremeno upitaše dva advokata znajući da se vraćala iz bolnice.
„I dalje je u komi. Još je rano davati prognoze. U svakom slučaju, da sam na vašem mestu, ne bih kročila tamo", upozori ona okrenuvši se ka Nejtanu, „roditelji su veoma besni..."
Džefri samo saže glavu. Nejtan ne odgovori ništa. On otprati Džefrija do njegovog automobila i dugo mu steže ruku. Da li će ikada više ponovo videti svog tasta?
Zatim se okrete prema svojoj sekretarici.
„Najiskrenije vam hvala što ste došli, Ebi."
„Vama na usluzi", odgovori mlada žena, ali u njenom glasu osećalo se da ne govori iz srca. Ona mu okrete leđa i pritisnu na ključ kako bi otključala automobil.
„Ja ću da vozim, ako vam to ne predstavlja neki problem."
„Ebi, dajte ne budite smešni..."
„Ja vozim!" ponovi Ebi s takvom odlučnošću da Nejtan odluči da joj ne protivureči.
Taman što je seo na mesto suvozača, kad se jedan stari krajsler zaustavi ispred njih.
Krupan čovek iskoči iz auta i zagrme na njega:
„Ubico! Trebalo je da vas zatvore i nikada ne puste da izađete."
„To je otac dečaka koga ste zgazili", reče Ebi zabrinutim glasom.
Nejtan povisi ton:
„Gospodine Grinfild, bila je to nesreća... Shvatam vašu bol. Dopustite bar da vas uverim da će vaš sin dobiti najbolju negu. Možete tražiti značajnu odštetu."
Čovek, koji je stajao sasvim blizu njega, režao je od besa. Nejtan je želeo da ga smiri, ali znao je šta bi i sam osetio prema nekom luđaku koji bi pregazio Boni.
„Mi nećemo vaš usrani novac, hoćemo pravdu. Ostavili ste dete koje je umiralo, u jarku, vi ste jedan gad! Jedan..."
Nejtan ne uspe da izbegne pesnicu koja ga obori na tlo. ovek se, zatim, nadnese nad njega. Iz džepa izvadi fotografiju svog sina i stavi mu je pred oči.
„Nadam se da će vas ovo lice proganjati čitavog života!"
Nejtan se teško podiže. Stavi ruku na svoj nos. Krupne kapi krvi padale su na sneg, oblikujući na tlu crvenu strelicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:50 am






25.


Mislim da i ti jednako dobro kao i ja znaš šta je problem,

~ Kompjuter HAL,u 2001:ODISEJA U SVEMIRU ~


„Prestanite da me tako gledate, Ebi."
Već sat vremena vozili su se ka Njujorku i nisu bili razmenili gotovo ni reč.
„Znači, tačno je?" upita sekretarica pretičući jedan kamion.
„Šta to?"
„Stvarno ste ostavili povređeno dete pored puta?" Nejtan uzdahnu.
„Nisam ga ostavio. Već sam vam objasnio da sam se vratio kod Melorinih roditelja kako bih pozvao hitnu pomoć." Ebi se ovaj argument učini kratak.
„Uvek imate mobilni telefon sa sobom!"
„Bio sam ga zaboravio, eto", odgovori Nejtan, uznemiren. Sumnjičava, mlada žena nasloni glavu na sigurnosni pojas.
„Žao mi je, ali ne zvuči baš verovatno."
„A zašto ne?"
„Videla sam mesto gde se dogodila nesreća: ima mnogo kuća u blizini. Mogli ste da se zaustavite da telefonirate iz bilo koje."
„Ja... uspaničio sam se, pa, mislio sam da budem što bliže ranču..."
Ebi pređe na stvar:
„Da ste ranije pozvali hitnu pomoć, možda bi imao više šanse da se izvuče. Ipak se radi o životu jednog deteta!"
„Znam to, Ebi."
Zatim, kao za sebe, prošaputa:
„Užas! Taj klinac ima godina isto koliko i moj sin."
Advokat se začudi.
„Nikada mi niste ni spomenuli da imate sina."
„Ne živi sa mnom, pa zato."
„Nisam znao", promrmlja Nejtan.
U njegovom glasu osećalo se da je bio veoma zbunjen.
„Eh, da, eto vidite, moguće je da s nekim radite godinama a da ne znate mnogo o njegovom ličnom životu", reče ona, prebacujući mu. „To je tako, to je posao, takvo je vreme..." Ona na trenutak ostade ćuteći, zatim precizira: „Uprkos svemu, na jedan određeni način, uvek sam vam se divila. Bez dvoumljenja sam krenula za vama iz San Dijega u Njujork jer ste mi se činili drugačiji od svih ostalih golden bojsa. Mislila sam da ćete, ako nekada budem imala neki problem, biti tu za mene..."
„Idealizujete me, Ebi."
„Dozvolite da završim! Elem, mislila sam da ste vi duboko u sebi neko zaista dobar, neko pun vrlina..."
Ponovo, ona pažljivo preteče kamion iskoristivši trenutak da se smiri, zatim nastavi:
„Žao mi je što ću vam ovo reći, ali sinoć su se srušile moje iluzije. Srušilo se najvažnije."
,,A šta to?"
„Znate dobro šta: poverenje."
„Zašto to kažete?"
Na trenutak, ona se okrete od puta i pogleda u njega.
„Zato što ne mogu imati poverenja u čoveka koji je ostavio povređeno dete pored puta."
Nejtan je slušao ne shvatajući. Nikada mu se nije obraćala na takav način. Na trenutak, on oseti potrebu da otpusti kočnicu i iznese sve pred nju, tu nasred autoputa: Glasnike, smrt koja ga je terorisala, laž kojom je štitio svoju ženu i kćerku... Ali ne posusta i oni ne progovoriše ni reč sve do Menhetna. Da bi sve funkcionisalo, niko nije smeo da sazna.
Niko, osim Boni i Melori.
„Gospodine Del Amiko, kratak komentar za Trajal TV!"
Advokat brutalno odgurnu mikrofon koji mu je pružao novinar. Iza njega, jedan kamerman pokušavao je da ukrade nekoliko snimaka. Nejtan je poznavao ta dva tipa: radili su za jedan program kablovske televizije, specijalizovan za medijsko praćenje senzacionalnih suđenja. Sranje, pa nisam ja O. Džej Simpson.
On pusti Ebi ispred sebe, zatim se i sam ugura u zgradu na Park aveniji.
Ponovo videti vizantijski mozaik u holu zgrade predstavljalo je pravo olakšanje. Ebi ode pravo u svoju kancelariju, dok se on zaustavi na tridesetom spratu, gde su se nalazile sale za sport i odmor. Skoro pola sata ostade pod vrelim mlazom tuša, toliko je bio umoran, bez i malo snage i volje. Onda, malo-pomalo, on se oporavi, voda je na njega delovala kao da je biljka. Tako, on uđe u svoju kancelariju čist i sveže obrijan. Ebi ga je čekala spremna. Bila mu je pripremila duplu kafu s nekoliko mafina. On potraži po svom ormaru i pronađe novu košulju, još neotpakovanu u plastičnom omotu.
Najnoviji luksuz, pomisli on otvarajući je.
Stropošta se u svoju kožnu fotelju, uključi kompjuter i privuče sebi nekoliko dosjea koji su ležali na stolu. Bilo je pravo olakšanje ponovo se naći u toj kancelariji u kojoj je proveo tolike sate. Voleo je to mesto. Voleo je svoj posao, taj osećaj upravljanja velikom mašinom. Mogućnost reagovanja bez mnogo trpljenja od događaja.
Ponovo pokuša da kontaktira Melori, ali ne uspe. Onda se konektova na veb sajt Nešenel lojera. U tom miljeu, novosti su se brzo širile. To što su ga dva novinara sačekala ispred zgrade značilo je da se već bila pročula vest o njemu. Nije mu trebalo mnogo da pronađe ono što je tražio, jer čim je kliknuo na rubriku „novosti dana", prvo što se pojavilo bio je tekst:
Poznati advokat iz Park avenije umešan u tešku saobraćajnu nesreću
NEJTAN DEL AMIKO, JEDAN OD ČUVENIH ADVOKATA IZ MARBL&MARČA, PROŠLE NOĆI UHAPŠEN JE ZBOG BEŽANJA S MESTA NESREĆE NAKON ŠTO JE, NA LOKALNOM PUTU U STOK-BRIDŽU (MA), PREGAZIO MLADOG BICIKLISTU. HITNO HOSPITALIZOVANA U BOLNICI U PLTSFILDU, SEDMOGODIŠNJA ŽRTVA TRENUTNO JE U VRLO ZABRINJAVAJUĆEM STANJU, PO REČIMA DOKTORA TE BOLNICE. ADVOKATA - KOJI JE JUTROS OSLOBOĐEN UZ KAUCIJU OD PEDESET HILJADA DOLARA - ZASTUPAĆE GOSPODIN DŽEFRI VEKSLER, JEDAN OD NAJVEĆIH ADVOKATA BOSTONSKE KOMORE.
Kakav god bio nastavak ovog događaja, već možemo da kažemo da će nesumnjivo izazvati prekid u karijeri onog koga su ljudi iz branše ponekad nazivali „amadeusom", zbog njegove veštine dokazane u nekoliko delikatnih afera.
U PETAK, 20. DECEMBRA, SUVLASNIK PARTNER MARBL & MARČA, GOSPODIN EŠLI DŽORDAN, ISTAKAO JE DA SE TAJ SLUČAJ „TIČE SAMO LIČNO" NJEGOVOG SARADNIKA I DA „NEMA NIKAKVE VEZE SA AKTIVNOSTIMA FIRME ZA KOJU RADI".
Ako bude proglašen krivim, gospodin Del Amiko rizikuje do osam godina zatvora.
Hvala na podršci, Ešli, pomisli Nejtan isključivši Internet. Nije mogao da odvoji pogled od tog teksta. Nešenel lojer bio je veoma važan časopis iz sveta privrednih advokata. Onaj koji je vedrio i oblačio u tom miljeu.
On ponovo pročita deo jedne rečenice („...prekid u karijeri...") sa ironičnim osmehom na usnama. Da, to je bilo sigurno, njegova karijera će se prekinuti, ali ne iz razloga na koje je aludirao časopis.
Sve u svemu, nije to bio neki veličanstven početak. Proveo je godine stvarajući svoj imidž zvezde u poslu, metodično birajući poslove na kojima je trebalo da radi kako bi se pričalo o njemu. I cela ta lepa građevina upravo se srušila za samo nekoliko sati. Ebi ga prekide u razmišljanjima:
„Stigao nam je jedan čudan faks", reče ona promolivši glavu kroz vrata.
„Ne znam da li ću ostati, Ebi. Vidite o tome kasnije s Džordanom."
„Ipak mislim da će vas ovo zanimati", reče ona misterioznim tonom.
Najpre, Nejtan ne vide mnogo. Bio je to crno-beli snimak, pomalo nejasan, na kojem se video jedan džip ispred benzinske pumpe. Jedan deo fotografije bio je uveličan u uglu kako bi se mogao pročitati - ili pre razaznati - broj registarskih tablica.
Bez sumnje: bio je to njegov auto!
Advokat primeti daje džip i dalje bio u dobrom stanju: bez ogrebotina, prednja desna felna na svom mestu... Snimak, dakle, potiče od pre nesreće. U legendi, neko je bio nažvrljao veb adresu. Nastavak na sajtu... činilo se da je pisalo.
Nejtan se okrete ka svom kompjuteru i ukuca navedenu veb stranicu. To ga odvede na prazan i crn ekran, preko kojeg je stajao samo link. On kliknu, ali ne dogodi se ništa: link je bio izbrisan.
Šta znače sve ove gluposti? Trebalo je nekoliko minuta pa da ga ponovo obuzme neki osećaj nelagodnosti.
On zatraži od Ebi da vidi odakle je dolazio faks. Zahvaljujući inverznom imeniku na Internetu, za manje od jednog minuta mlada žena otkrila je poreklo.
„To je broj jednog kopi-šopa u Pitsfildu", reče ona.
Aha, drugim recima, mesto s kojeg bilo ko može poslati anoniman faks. Nejtan ponovo ukuca adresu sajta, pazeći da ne napravi grešku. Uvek isti ekran. Ništa.
On ponovo pogleda fotografiju. Šta je neko pokušavao da mu kaže? Ko je stajao iza svega toga?
Kada se ponovo okrete ka kompjuteru, na ekranu je stajalo: greška. Nejtan kliknu na polje osvežiti i opet se pojavi link On kliknu na njega: jedan program za multimedijalnu vizualizaciju otvori se u paralelnom prozoru i trenutak kasnije započe film. Zahvaljujući kablovskom Internet priključku iz kancelarije, Nejtan je mogao prilično dobro da vidi film.
U pitanju je bio niz snimaka napravljenih kamerom video-nadzora na benzinskoj pumpi. Bilo je to isto mesto kao i na fotografiji, samo što se ovoga puta mogao videti Džefri Veksler kako sipa gorivo u džip. Nejtan u prvi mah ne shvati namere onoga ko je nudio ove snimke. Zatim primeti da su tačan datum i sat stajali u donjem desnom uglu: 19. decembar, 19.14h.
U policijskom izveštaju, pročitao je da se nesreća dogodila otprilike oko 19.20h. Nije bilo hiljadu benzinskih pumpi u okolini Stokbridža. Broj pumpe kao i logo Teksako vidljivi na ekranu činili su ovo lakim za prepoznavanje i Nejtan je bio gotovo siguran da je reč o pumpi Naumkeag, nedaleko od mesta gde je pregažen Ben Grinfild.
Dakle, ako je Džefri sipao gorivo u 19.14h, onda nije bilo sumnje u njegovu krivicu.
Odjednom, snimak se prekide. Bio je isečen momenat kada je Džefri plaćao. Sada se videlo kako se stari čovek, posrćući, vraća ka džipu, naginje flašu alkohola i seda za volan.
„Ali ovi snimci dokazuju vašu nevinost", uzviknu Ebi, koja se i bez dozvole nagnula nad svojim šefom kako bi istovremeno s njim pratila film.
Nejtan samo klimnu glavom. On se okrete prema svojoj sekretarici i vide kako njene oči blistaju od uzbuđenja.
Na ekranu, film se završavao u trenutku kada je automobil kretao. Nejtan pokuša ponovo da ga pusti, ali bez uspeha. Potraži ga u hardveru svog kompjutera, ali film nije bio sačuvan.
„Sranje", reče advokat. „Film je odmah obrisan."
„Ali ko stoji iza svega ovoga?"
„Ko stoji iza svega? Ja ću vam reći ko: šef ove jadne benzinske pumpe. I to sav srećan što je otkrio blago."
„Ali zašto krije svoj identitet?"
„Zato što je obazriv. Hoće da mi znamo ko je on, ali ne želi da sakupljamo dokaze protiv njega."
„Kakve dokaze?" naivno upita Ebi.
„Dokaze da me ucenjuje."
Mlada žena sede pored svog šefa.
„Vidite, Nejtane, morate da se saberete. Iako ne razumem zašto ovo radite, znam da to nije dobra ideja. Još nije kasno da se povučete. Nećete valjda žrtvovati karijeru da biste zaštitili svog tasta!"
„Ne štitim ja Džefrija, već svoju ženu i kćerku."
„Ne štitite ih okrivljujući sebe umesto njega", viknu ona stavljajući mu ispred nosa članak iz Nešenel lojera. ,,U kuloarima, već pričaju o vama u prošlom vremenu, i ako ne budete reagovali, bićete zauvek obeleženi. Zar ja vama treba to da objašnjavam?"
Nejtan ne odgovori odmah. U njemu se budila sumnja. Ebi možda nije preterivala. Bilo bi tako prijatno ustuknuti... a ovaj iznenadni film davao mu je mogućnost za to. Zar već nije dao svoj maksimum kako bi zaštitio svog tasta? Nastavi li dalje, samo će privući više problema.
Možda je vreme da se spustim na zemlju i povratim svoju čast, pomisli on sa olakšanjem.
Tog trenutka, opet se začu diskretno pištanje mašine za fotokopiranje iz Ebine kancelarije. Nejtan zgrabi faks, pogleda Ebi preko svog ramena: bila su to samo tri krupna znaka ispisana markerom. 1 M $
„Milion dolara", uzviknu sekretarica. „Taj tip je lud."
Hipnotisan, Nejtan nije mogao da odvoji oči od papira koji je držao u ruci. Kada se konačno okrete ka Ebi, već je bio doneo odluku. Izgubiću svoj poslednji spor, pomisli on tužno.
„Hoćete li da mi pomognete, Ebi?"
„Da vam pomognem da se izvučete iz toga, naravno."
„Ne, da mi pomognete da se izvučem iz ovoga, Ebi, da mi pomognete da se još više upetljam..."



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:50 am




26.



Napravite novac i ceo će vas svet zvati gospodinom..

~ Mark Tven ~


Leroj premota video-kasetu na početak. Već je gledao tu scenu više od dvadeset puta za dva dana, ali nije mogao da odoli.
Zaista, nije žalio što je ugradio tu malu kameru koju je bio kupio nekoliko meseci ranije. Tadašnjeg šefa ove pumpe žena je prekorila videvši u toj kameri samo još jedan nepotreban trošak. Pa ipak, nije bila preskupa, svega 475 dolara kupovinom preko kataloga zajedno s troškovima isporuke. Ali, u svakom slučaju, šta god bi uradio, Kristi je uvek nalazila način da ga ponizi. Ali to je sada prošlost, jer tih bednih 475 dolara doneće mu milion! Milion, može li biti bolje? Najbolja finansijska investicija koju je ikada napravio! U trenutku kada se cela planeta žalila na pad vrednosti berzanskih akcija, on, Krid Leroj, osvojiće džek-pot.
On podesi svetlost i kontrast na monitoru, zatim ubaci praznu video-kasetu u drugi video-rikorder koji je bio priključen na glavni aparat. Bolje da ima još jednu kopiju, za svaki slučaj.
Istina, imao je sreće. Obično je svake večeri brisao trake i ne pregledavši ih. Pa ipak, 18. decembra, više od sat vremena popravljao je kvar oko aktiviranja alarma, i da ne bi kasno otišao u krevet, on odluči da posao nastavi sutradan.
Ah! Ah! Ono što možeš danas ne ostavljaj za sutra, kaže poslovica. Kakva budalaština! Jer, ujutru, otvorivši novine, ugledao je fotografiju džipa uz koju je stajao članak o saobraćajnoj nesreći u kojoj je pregažen Grinfildov sin. Odmah je prepoznao automobil koji je bio došao po gorivo malo pre nego što se dogodila nesreća. Ali ono što je bilo čudno jeste identitet vozača zato što taj mladi advokat nije bio za volanom prethodne večeri. Ne, dobro se sećao, vozio je jedan od onih starih bogataša iz kraja: Džefri Veksler koji je obično imao svog šofera.
Krid je tako potražio svoje snimke koji su potvrdili njegovu pretpostavku: Veksler je bio sam, potpuno pijan, nekoliko minuta pre nego što je džip zgazio klinca!
Međutim, novine su tvrdile kako je njujorški advokat sam priznao da je umešan u nesreću. Krid Leroj možda nikada nije išao na univerzitet, ali nije mu mnogo trebalo da shvati da se u celoj toj priči nešto ne uklapa. Još jedna prevara tih advokata, pomislio je. Kao i većina lokalnog stanovništva, i Krid ih je mrzeo, videvši u njima samo grabljivce vođene jedino pohlepom. Otišao je da proveri na kasi: Veksler je platio gotovinom, novčanicom od dvadeset dolara. Nije, dakle, bilo traga bankovne kartice i niko osim njega nije ga video da je ušao na benzinsku pumpu.
U početku, pomišljao je da ode u policiju, ali brzo je odustao: dobra dela se nikada ne isplate. Ne, ne bi dobio ni najmanju nadoknadu za svoju saradnju. Jedino bi možda video svoju sliku u lokalnim novinama. Neki potrčko bi došao da ga intervjuiše, pričalo bi se o njemu dan-dva, zatim bi se sve zaboravilo.
Umesto toga, imao je drugu ideju. Jednu genijalniju ideju. Ona je nosila određene rizike, ali bila je to sigurno jedinstvena prilika da promeni život. Intuitivno, Krid je bio odlučio da ništa ne govori svojoj ženi. Već neko vreme, bio je umoran od svog života. U svojim najskrivenijim snovima, bio je ubeđen da ga negde očekuje novi život. Život, u kojem će on biti neko drugi.
Krid Leroj ostajao je uveče dugo ispred svog kompjutera i pretraživao Internet. Ostatak svog slobodnog vremena provodio je pecajući ili šetajući po okolnim planinama. Ponekad, kada nije bilo klijenata, voleo je da prelista po nekoliko strana nekog bestselera kojeg je uzimao s police sa džepnim izdanjima knjiga na benzinskoj pumpi. Nije nimalo voleo trilere o serijskim ubicama, ali zato je obožavao pravne i finansijske priče iako nije uvek sve razumeo. Jednom je naleteo na jednu interesantnu knjigu koju nije ispuštao iz ruku do poslednje stranice. Bio je to roman Džona Grišama (nekadašnjeg advokata) koji se zvao Saradnik, ili nešto slično. Neobična priča u kojoj jedan čovek simulira sopstvenu smrt kako bi pod drugim identitetom započeo novi život. Ali da bi se počelo od početka, bio je potreban novac. U Grišamovoj knjizi, glavni junak je utajio svojim saradnicima više miliona, ali on, Krid Leroj, zadovoljio bi se i samo jednim. A taj njujorški advokat, Del Amiko, ljubazno će mu ga dati.
U početku, prvo što je mislio da uradi bilo je ucenjivanje Džefrija Vekslera, ali nakon što je razmislio, odlučio je da atakuje na njegovog bivšeg zeta. Ipak je on taj koji je priznao da je pobegao s mesta nesreće. A onda, i Veksler je bio veoma moćan u tom kraju. Tako je on tog dana zatvorio radnju. Konektovao se na Internet i bez ikakvih poteškoća pronašao razne vrste podataka o Del Amiku, posebno broj faksa u njegovoj kancelariji. Zatim je kupio mali digitalni aparat kako bi snimio kratak film sa svoje kamere za video-nadzor. I, da ne bi ostavio tragove, poslao je faks iz jedne fotokopirnice iz Pitsfilda.
Celog života čekao je na ovaj trenutak. Trenutak osvete. Pokazaće on njima ko je Krid Leroj. Ako sve prođe kako treba, i on će nositi italijanska odela i košulje Ralfa Lorena. Možda će čak kupiti i najnoviji model džipa, poput onoga što je vozio advokat. U svakom slučaju, otići će daleko. Daleko od ove nedođije i posla koji je mrzeo. Daleko od svoje žene. Nije više mogao da je podnese, nju čija je najveća ambicija bila da uradi silikonske grudi i da istetovira zmiju u dnu leđa.
On pritisnu dugme na video-rikorderu i izvadi kasetu koju zatim spakova u papirnu kovertu. Osećao je svoje srce kako već dva dana kuca jače u njegovim grudima. Konačno je jednom i on imao sreće! Sreća, niko o njoj nije pričao u ovoj zemlji, ali ona je često bila ta koja je pravila razlike. Mnogo više nego individualni kvaliteti. Biti na pravom mestu u pravo vreme, bar jednom u životu: eto šta je bilo važno.
Krid uključi alarm i otključa ulazna vrata na benzinskoj pumpi. Ugleda svoj odraz na jednom zamagljenom staklu. Nije bio star. Idućeg marta napuniće četrdeset godina. Ako je i promašio prvu polovinu svog života, bio je čvrsto odlučio da uspe u drugoj.
Ali za to je najpre trebalo da onaj advokat pristane da plati.

20. decembar
Nejtan je opet bio počeo da upražnjava svoje stare navike: džoging u Central parku u šest sati ujutru i dolazak na posao u pola osam.
„Kupio sam vam krofne", reče odgurnuvši vrata Ebine kancelarije.
„Ni ne pokazujte mi ih", protestova ona, „mogla bih da se ugojim dva kilograma samo gledajući u njih."
Oni se baciše na posao i veoma lako uspeše da pronađu ime vlasnika benzinske pumpe iz Stokbridža, izvesnog Krida Leroja. Nejtan je bio savršeno svestan toga da predaje svoju poslednju bitku. Nije bio promenio svoje odluke: bio je odlučan u tome da po svaku cenu spase Džefrija od zatvora. Kako bi zaštitio Melori, on će dakle platiti astronomsku sumu koju je tražio Leroj.
U normalnim okolnostima, reagovao bi drugačije. Preturao bi po Lerojevoj prošlosti dok ne bi pronašao način za pritisak kako bi uzvratio na ucenu. Iskusan u advokatskoj profesiji, znao je da svako ima svoje skrivene tajne. Ako se traži, na kraju se uvek naleti na nešto.
Ali više nije imao vremena. Taj lepi milion dolara, na koji je bio tako ponosan što ga je zaradio, moraće da ustupi jednom šefu benzinske pumpe!
Začudo, pomisao da će izgubiti sve nije ga uopšte pogađala. Najhitnije za njega sada je bilo nešto drugo. Istini za volju, osećao je određeno uzbuđenje što će se vratiti na nulu. Trebalo bi da svi mogu da žive dva života, pomisli on na trenutak. Kad bi to bilo moguće, on bi se potrudio da ne napravi iste greške. Ne bi se odrekao svojih velikih snova, samo što bi promenio ambicije. Odrekao bi se jednog oblika gordosti, provodio bi manje vremena raspravljajući o beznačajnim i nebitnim stvarima, ali koncentrisao bi se na važnije stvari. Pokušao bi još više da „brine o svojoj bašti", kako to kaže filozof.
Eeehh, kažem to danas zato što znam da ću umreti. Dobro, sad je dosta, reče pogledavši na sat. On telefonira svom bankaru kako bi ga pitao za stanje na svojim računima.
„Zdravo, File, kako je na Volstritu?"
Fil Najt i on, neko vreme su studirali zajedno. Nije mu bio baš pravi prijatelj, već neko koga je cenio i s kim je često odlazio na ručak.
„Halo, Nete, koja je sada multinacionalna kompanija kojoj ćeš pomoći da izbegne dug i skup proces? Bil Gejts te još nije zvao?"
Nejtan se najpre uveri da je ček koji je Kendis bila uzela pre nego što je umrla naplaćen. On zatim zatraži od Najta da proda sve njegove akcije i bonove iz Trezora zato što će mu biti potrebna gotovina.
„Postoji li neki problem, Nete?" upita bankar, zabrinut videvši da će se račun njegovog klijenta isprazniti.
„Ne, File, uveravam te da će ovaj novac biti upotrebljen na pravi način..."
Da li je ovo stvarno najbolje rešenje? Upita se on pošto je spustio slušalicu. Sve te priče sa iznuđivanjem uglavnom se ne završe dobro. To što ga je mučilo nije bila tražena suma novca, već strah da pretnje nikada neće prestati i da će se, za šest meseci ili godinu dana, Krid vratiti i ucenjivati Džefrija ili Melori. Problem je, u stvari, bio to što je taj čovek mogao napraviti bezbroj kopija svog filma!
Prekrštenih ruku, Nejtan je razmišljao ljuljajući se u svojoj fotelji. Nije trebalo da pobrka prioritete. Najvažnije u tom trenutku bilo je iz-beći rizik od Lerojeve eventualne odluke da upozori policiju.
Kazaljke na zidnom satu u njegovoj kancelariji pokazivale su 10.22h. Advokat podiže slušalicu i pozva Krida Leroja.
Bio je nestrpljiv da vidi s kim ima posla.

Nasau (Bahami) - Malo ranije tog jutra
Krid Leroj je tog jutra veoma rano stigao u Boston kako bi uhvatio prvi avion za Nasau. Stigavši u glavni grad Bahama, kao i većina turista koji su došli da Božić provedu na suncu, i on je ušao u autobus.
Grad je brujao od saobraćajne gužve. Minibus svirnu i zaustavi se uz ivicu trotoara kako bi iskrcao deo svojih putnika. Krid se dobro osećao u toj gužvi. Voleo je anonimnost velikih gradova i mesta koja ne poseduju intimnost. Idući Bej stritom - glavnom ulicom grada - zakrčenom starim automobilima i turističkim kočijama, osećao se poput kameleona. Ovde, on više nije bio upravnik benzinske pumpe. Ovde, on je mogao da bude bilo ko.
Krid je bio odlučio da upotrebi recepte koje je poslednjih godina čitao u trilerima. im bi se govorilo o pranju novca i ofšor računima, obavezno se spominjao Nasau sa svojih četiristo banaka i mnoštvom finansijskih institucija. Nadovezivala se priča o finansijskim oportunistima, koji su se u senci zakona, poigravali milionima, prebacujući samo jednim klikom miša basnoslovne sume iz jednog finansijskog raja u drugi. Krid se oduvek pitao da li je stvarnost ličila na fantastiku. Uskoro će i saznati.
Na Internetu, bio je pronašao adresu banke koja je nudila niz usluga koje su ga zanimale. Poslao je mejl tražeći da mu pošalju dokumentaciju. Teoretski, bilo je moguće otvoriti ofšor račun putem Interneta, ali Krid je želeo da lično razgovara s nekim iz banke.
On skrenu iz Bej strita u jednu sporednu ulicu i uđe u jednu od malih zgrada banke koja je gledala na ulicu.
Kada je za manje od pola sata kasnije izašao odande, Krid je nosio osmeh na usnama. Džon Grišam i ostali nisu lagali! Bilo je još lakše nego u romanima. Najpre su izgovorili reči na koje je čekao: poverenje, bankarska tajna, nema poreza... Zatim se sve nizalo. Tačnije, formular za otvaranje računa bio je popunjen i potpisan za manje od petnaest minuta. Godišnja kamata od pet procenata bez oporezivanja, čekovna knjižica, kartica na kojoj nije stajalo ni njegovo ime ni bilo kakva važna informacija, ali koja je imala pristup svim bankomatima bilo gde u svetu. Upravo ono što je njemu trebalo. Takođe su mu obećali da će njegov račun biti nepristupačan za finansijsku policiju. Isto tako, iskoristio je posetu i video-kasetu s filmom koji ga je obogatio ostavio je u jedan od malih sefova u podrumu.
I sve to bez ikakve formalnosti osim fotokopije njegovog pasoša i garancije u iznosu od petnaest hiljada dolara. Prethodnog dana, naravno, ništa ne spominjući svojoj ženi, prodao je pik-apa kako bi obezbedio deo novca. Uz to, podigao je i pet hiljada dolara s njihovog zajedničkog računa. Sam sebi je obećao da će duplo vratiti Kristi, kasnije, kada bude bio daleko od nje i veoma bogat.
Krid Leroj udahnu topao vazduh. Nikada nije bio tako radostan. Samo jedna stvar nedostajala je njegovoj sreći: da ga Nejtan del Amiko pozove i da dogovore mesto sastanka.
Prošavši ispred jednog elegantnog frizerskog salona u kolonijalnom stilu, on pogleda kroz staklo. Kao u davno vreme, jednom klijentu brica je brijao bradu dok je ovaj uživao u mekoći toplog peškira koji mu je bio prebačen preko lica. Taj prizor izazva u njemu želju. Nikada ga niko nije obrijao. On se odmah odluči. Bilo je vreme da se promeni, da sredi tu neobaveznu bradu i te repove kose koji su mu odvratno visili na vratu. Potom, otići će do nekog od luksuznih butika u gradu kako bi kupio odeću koja će više odgovarati njegovom budućem socijalnom statusu.
Jedna devojka pozva ga da zauzme mesto. Samo što je seo, zazvoni mu telefon. Bio se pobrinuo da njegov mobilni odbije pozive koji su dolazili iz benzinske pumpe. On baci pogled na svoj sat. Kako je bio zaboravio da pomeri kazaljke jedan sat unapred usled vremenske razlike, one su pokazivale 10.22h.
„Halo", reče Krid Leroj glasom punim nestrpljenja.
„Nejtan del Amiko na telefonu."
* * *

Geret Gudrič viknu od iznenađenja:
„Do đavola, Nejtane, ostavio sam vam više poruka! Tek sada ste se odlučili da mi se javite! Kakva je to priča o nezgodi?"
„Sve ću vam objasniti, Gerete. Vidite, ja sam u kafeteriji, u bolnici. Imate li minut slobodnog vremena?"
„Koliko je to sati sada?" upita doktor kao da je izgubio svaki osećaj za vreme.
„Skoro pola jedan."
„Završavam sa ispunjavanjem nekih dosjea i stižem za deset minuta."
„Gerete?"
„Da?"
„Trebaće mi jedna velika usluga od vas."

Kancelarija Marbl&Marč - 16.06h
„Da li možda imate neku ideju, Ebi?"
„Kakvu ideju?"
Nejtan se ljuljao na svojoj stolici, prekrštenih ruku i zamišljenog pogleda.
„Kao što sam vam objasnio, primoran sam da isplatim tu sumu. Ali hoću da budem siguran da ću platiti samo jedanput. Nažalost, ucenjivanje, zna se, da kada jednom počne..."
„...ali ne zna se kada se završava", dovrši ona.
„Tako je. Ne želim da se za šest meseci ili godinu dana taj Leroj vrati kako bi ucenjivao Džefrija ili Melori... ili čak mene", napregnu se on da bi dodao.
„Ucena je strogo kažnjiva zakonom", primeti ona.
„Da, ali da bismo ubedili Leroja da odustane, moramo imati dokaz o njegovom ucenjivanju. Samo, taj tip je veoma obazriv, kao što sam maločas i mogao da konstatujem."
„Šta! Razgovarali ste s njim?" viknu ona, ljuta što joj to odmah nije rekao.
„Da, pozvao sam ga jutros, ali on je insistirao da me nazove pet minuta kasnije u jednu od telefonskih kabina ispred zgrade."
„Zakazao vam je sastanak?"
„Srešćemo se sutra."
„I kako mislite to da izvedete?"
„Moram da nađem način da ga nateram da priča a naročito da sve to snimim, ali trebaće mi za to čitav materijal: skriveni mikrofoni poput onih za tajne službe, na primer."
„Podsećam vas da više nismo u vremenu Votergejta", uzviknu Ebi smejući se.
„Vi možda znate neki efikasniji metod?"
„Ovo, na primer", reče ona pokazujući na mobilni telefon svog šefa.
„Mobilni?"
„Da, ali upotrebljen na drugačiji način."
Pošto on ostade podignutih obrva, ona objasni: „Vaš telefon poseduje sistem upotrebe putem slušalice s mikrofonom, zar nije tako?"
„Da, kako bih se mogao javiti a da ne ispuštam volan iz ruku."
,,U redu, a šta se dešava ako vaš telefon zazvoni dok vozite?"
„Odgovara automatski nakon što tri puta odzvoni", objasni Nejtan, „ali ne vidim kako..."
„Dopustite da završim. Zamislite sada da postavite zvonjenje na tišinu."
„Na vibraciju?"
„Ne", reče ona, vrteći glavom, „kada telefon vibrira, čuje se neko brujanje. To nije dovoljno diskretno."
„Ne znam šta onda da uradimo", reče on lomeći glavu.
„Videćete."
Ona mu uze telefon iz ruku i pritisnu nekoliko tipki.
„Treba u stvari samo da se programira zvonjenje bez zvuka."
„Znači, na tišinu."
„I evo vašeg telefona pretvorenog u mikroilegalca, 007", reče ona bacivši mu telefon koji on u letu uhvati.
Da bi proverio sistem, on podiže slušalicu fiksnog telefona i pozva svoj broj mobilnog. Kao što je bilo predviđeno, ovaj se uključi bez ikakvog zvuka.
„Neverovatno", priznade on. „Kako ste sve ovo naučili?"
„Pročitala sam u nekom ženskom časopisu", odgovori Ebi. „Interesantan članak deset nepogrešivih načina da proverite da li vas partner vara."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:51 am





27.


Ja sam čovek bez mane.

~ Žak Vijon ~


Bolnica u Pitsfildu - Odeljenje za reanimaciju
Jedan sat ujutru
„Evo, doktore Gudrič, ovde je."
Kler Ðulijani se vrati korak nazad. Bila je impresionirana ovim prestižnim lekarom koji je došao iz Njujorka da bi video njenog pacijenta.
„Dobro. Ostaviću vas na trenutak. Ne ustručavajte se da pozovete ako vam bilo šta zatreba."
„Hvala, doktorko Ðulijani."
Geret odgurnu vrata i uđe u prostoriju.
Bila je to jedna bezlična soba, osvetljena samo malom lampom čija je blaga svetlost padala po krevetu. U dnu, jedan besprekorno beli radni sto nalazio se pored lavaboa od inoksa. Cela sala odzvanjala je karakterističnim bipom ritma rada srca i hukanjem ogromnog respiratora koji je bučno izduvavao vazduh u cev za intubaciju.
Geret priđe krevetu i nadnese se nad Bena. Bolničarke su ga bile do vrata pokrile i uključile prekrivač kako bi se izbegla hipotermija. Nepomičan poput porcelanske figure, dečak je izgledao minijaturno, izgubljeno u tom velikom krevetu. Brojni hematomi na licu još više su naglašavali njegovu slabost. Iz nekoliko boca sa infuzijom kapala je tečnost u cevi koje su mu bile zakačene za ruke.
Mahinalno, Geret priđe monitoru kako bi proverio vrednosti srčanog pritiska i rada srca. Zatim prekontrolisa automatsko ubrizgavanje doza morfijuma koje je bilo podešeno na uključivanje u jednakim vremenskim intervalima.
Odlično je poznavao ovakva mesta, ali svaki put kada bi ulazio u bolesničku sobu, osetio bi jednu vrstu empatije pomešane s nekim čudnim osećanjem. Nakratko je razgovarao s tom mladom ženom, doktorkom Ðulijani, koja je toliko sumnjala u svoje sposobnosti. Ipak, dobro je uradila posao. Savršeno se bila pobrinula za tog klinca. Nije se moglo učiniti ništa više. Sada, bilo je preostalo samo da se čeka.
To što je Geret bio ovde bilo je samo zato što ga je Nejtan to zamolio. Advokat mu je ispričao o saobraćajnoj nesreći koja mu se dogodila, ali doktor mu nije bio poverovao ni reč. Nejtan je naročito insistirao da Geret dođe i uveri se da je detetu obezbeđena najbolja nega a i da bi dobio iskreno doktorsko mišljenje. Ništa mu nije spomenuo, ali Geret je odlično shvatio poruku: želeo je da zna da li je Benu Grinfildu život u opasnosti.
Geret pogleda u zastakljena vrata na ulazu kako bi se uverio u to da ga niko ne posmatra. Zatim isključi lampu iznad kreveta. Na njegovo veliko olakšanje, ne primeti nikakav svetlosni oreol oko glave deteta.
Ben se možda neće probuditi za dva minuta, ali u svakom slučaju, neće umreti. Geret onda odluči da pokuša nešto drugo. Nešto što je radio samo u retkim trenucima.
On polako primače svoje ruke Benovom licu...
Nikada ovo nije izveo pred Nejtanom. Bilo je to nešto čudno što ni on sam nije potpuno shvatao. Ne neka stvarna moć, ni dar. Samo suplementarna sposobnost koju su Glasnici s vremenom mogli da dobiju. Nešto što se, u stvari, teško može objasniti. Mala vrata u njegovoj glavi koja se na trenutak odškrinu, nešto slično blesku, brzom i iznenadnom poput munje. Ponekad, to bi ga čak malo i zabolelo, kao da mu telo u trenutku oslobađa svu svoju energiju, ali to nije trajalo čak ni sekundu. Trenutak kasnije, sve je bivalo normalno.
Ali da bi to delovalo, bio je potreban kontakt.
Gudričeve ruke bile su na samo nekoliko milimetara od Benovog lica.
Dugo nije bio svestan ove sposobnosti. Pa čak ni danas, nije svaki put uspevalo. Ali ponekad, on bi provirio, uspeo bi da odškrine vrata i znao je šta će se dogoditi. Znao je, to je sve, izvan svakog racionalnog rezonovanja. Kao neka vrsta predosećaja.
Geret dodirnu vrhovima prstiju dečakovo čelo i mislima mu prođe slika: Ben Grinfild, dvadesetak godina, skače s padobranom.
Ta vizija ne potraja i Geret odmah bi isključen iz tog sveta predskazanja.
Kako se preznojavao, on na trenutak sede pored deteta da bi povratio snagu, zatim obuče kaput i izađe iz bolnice.
Pod kojim će uslovima Ben Grinfild skakati s padobranom kada bude imao dvadeset godina? Nije imao pojma. Ali u svakom slučaju, u jedno je bio siguran: ne samo da ovo dete neće umreti već će i ubrzo izaći iz kome.

21. decembar
Menhetn - Stanica Grand central
Nejtan je bio odlučio da pešice pređe nekih stotinjak metara koji su razdvajali njegovu kancelariju od stanice. Stigavši ispred masivne zgrade Metlajf, on baci pogled na svoj sat.
11.41 h.
Odlično. Nije kasnio. ak je i četiri minuta ranije od zakazanog vremena ušao u Grand central.
Okružen velikim staklima kroz koja je ulazila bela svetlost, veliki hol ličio je na katedralu. Sa svojim lusterima boje zlata i mermernim skulpturama, mesto je zaista podsećalo na muzej i opravdavalo reputaciju najlepše železničke stanice na svetu.
On nesigurnim korakom prođe ogromnom salom kako bi stao ispod slavnog okruglog sata sa četiri brojčanika koji je visio iznad šaltera za informacije. Ovde mu je Krid Leroj bio zakazao sastanak. Obično je voleo ovo mesto, u njegovoj glavi zauvek povezano s filmskim dekorom i Hičkokom koji je ovde snimio jednu slavnu scenu za film ,,Sever-severozapad".
Kao i uvek, mesto je vrvelo od sveta. Svakog dana, više od pola miliona ljudi sretalo se ovde pre nego što bi krenuli u juriš na Menhetn, ili se vratili u svoja predgrađa.
Savršeno mesto da prođeš neprimećen.
Advokat ostade na trenutak nepomičan, boreći se s neprestanom bujicom putnika koja je nadirala iz svih pravaca. On proveri da li je njegov mobilni telefon bio „na vezi". Znao je da je s druge strane Ebi bila spremna da snimi svaku reč koja bi mogla da zbuni Leroja. Nejtan je postajao nestrpljiv. Nije čak ni znao kako izgleda onaj koga je čekao.
„Ja ću vama prići", samo je rekao šef ucenjivač. On sačeka još dva-tri minuta kada se nečija ruka brutalno spusti na njegovo rame.
„Drago mi je što sam vas konačno upoznao, gospodine Del Amiko."
Čovek je već neko vreme stajao ovde, ali Nejtan nijednog trenutka nije pomislio da bi to mogao biti Krid.
Individua koja se nalazila ispred njega nije ličila na upravnika benzinske pumpe. Tamno, dobro skrojeno odelo, kvalitetan kaput, nove ili savršeno očišćene cipele; da je bio vezao kravatu, Leroj bi izgledao kao da je izašao iz neke od advokatskih kancelarija u gradu. Ipak, čovek nije imao neku posebnu spoljašnost. Sve je kod njega bilo osrednje: visina, korpulencija, izražajnost crta njegovog lica... Sve je bilo prosečno, osim njegovog smaragdnog pogleda u kojem je buktao plamen.
Osoba se nije činila pričljivom. Jednim pokretom glave, on mu dade znak da krene za njim. Dva čoveka prođoše pored niza butika poredanih ispred rampi koje vode na perone. Tako stigoše do donjeg nivoa, na kojem su se nalazile brojne kafeterije, sendvičare i restorani. Kako bi se umanjila buka, pružne šine u Grand centralu bile su skrenute u podrume, što je posetiocu ostavljalo čudan utisak da se nalazi u stanici bez vozova. Na poziv Krida Leroja, Nejtan otvori vrata Ojster bara.
Mesto je bilo poznato po tome što su se ovde servirali najbolji morski plodovi u gradu. U normalnim uslovima, Nejtan je obožavao ovaj restoran i njegovu grandioznu salu sa svodovima.
„Pođimo najpre do toaleta", nervozno mu sugerisa Leroj.
„Molim?"
„Ne raspravljajte se."
Nejtan ode za njim do toaleta. Krid najpre sačeka da se prostorija isprazni, zatim zatraži:
„Dajte mi vaš kaput."
„Šta?"
„Dajte mi vaš kaput i sako, ne želim da nosite bilo kakav aparat koji može da snima."
„Ne nosim ja ništa!" usprotivi se Nejtan, videvši da njegov dobro pripremani plan pada u vodu.
„Požurite!" naredi Krid.
Nejtan skide kaput i sako. Iz džepa ovog poslednjeg, izvadi mobilni i stavi ga u džep svoje košulje. Nije koštalo ništa da pokuša.
„Skinite vaš sat."
Nejtan posluša.
„Raskopčajte košulju."
„Vi ste potpuno paranoični."
„Neću ponavljati."
Advokat otkopča košulju, uzdahnuvši. Leroj prekontrolisa njegov torzo.
„Želite da vidite još?" upita Nejtan provokativnim tonom. „Iskoristite, obukao sam gaće kelvin klajn."
„Vaš telefon, molim vas."
„Ovo je smešno!"
Leroj mu autoritativno uze mobilni.
Sranje.
„Vašu burmu."
„Da je niste takli!"
Krid ostade na trenutak oklevajući, potom spusti svoju ruku na advokatovu šaku.
„Ej, odmaknite se!"
U momentu, Nejtan ga zgrabi za gušu i zalepi uz vrata.
„Grgrgrrrr..." pokuša da govori Krid Leroj.
Nejtan ga još jače stisnu.
„DA NISTE TAKLI BURMU, jasno?"
„Grgrgrrr... jas... no."
Advokat grubo ispusti svoju žrtvu.
Leroj se saže i nekoliko puta nakašlja pokušavajući da povrati dah.
„Sranje, Del Amiko, platićete mi za ovo."
„Požurite, Leroj", naredi Nejtan izlazeći iz toaleta. „Pretpostavljam da me niste doveli ovde da bismo jeli supu od trava."
Sedeli su sada za stolom s kariranim stolnjakom, ispred svakog od njih stajala je čaša martinija. Velika sala brujala je od razgovora gostiju. Leroj, koji je upravo odlagao Nejtanov kaput, sako i mobilni telefon u garderobu, bio je povratio svoje držanje. On izvadi iz džepa špil karata i pruži ga advokatu.
„Devet prvih karata predstavljaju broj bankovnog računa na Bahamima", objasni on. „Pozvaćete vašu banku i naredićete prebacivanje novca na taj račun. Banka se zove Ekscelzior."
Nejtan klimnu glavom.
Šteta što Ebi nije mogla da snimi ovo.
Do đavola, moraće da se domogne svog telefona. Ali za to je najpre morao da odvuče Lerojovu pažnju.
„Nije loše sa špilom karata, Krid."
„Je l' da?"
„Da... Bez tragova... Treba samo promešati špil i nestaje svaki dokaz ucenjivanja."
Leroj u trenutku opet postade nepoverljiv.
„Hej, prestanite da hvalite moje metode i brzo pozovite vašu banku."
„Treba li da vas podsetim da ste mi konfiskovali mobilni?"
„Poslužićete se telefonom restorana za međugradski poziv."
„Kako vi kažete."
Nejtan odglume jedan osmeh olakšanja koji uputi Leroju, zatim ustade i uputi se ka šanku kao da je to bilo baš ono na šta je čekao.
Ta iznenadna žurba probudi u Kridu dozu sumnje.
„Čekajte, Del Amiko. Ipak uzmite vaš mobilni, hoću da čujem šta kažete."
Nejtan uze iz garderobe svoj telefon i uveri se da je veza i dalje bila uspostavljena. Nema problema. On pomisli na Ebi, koju zamisli kako naoružana magnetofonom čeka s druge strane žice.
Sada je bio red na njega da povuče potez. Da parniči. Da li će Nejtan del Amiko, veliki advokat, uspeti da natera Krida Leroja da progovori? Da, ako je bio najbolji, kao što je on to voleo da misli. Ali da li je to zaista i bio? Da li je i dalje bio? On se vrati za sto i spusti telefon ispred sebe. Osećao je da je Leroj postajao sve nervozniji.
„Dakle, taj poziv, učinićete to sada, ili ostavljate za sutra?"
Nejtan uze telefon, učini kao da ga uključuje, zatim zastade:
„U stvari, moj bankar ima običaj da ruča ranije i..."
„Prekinite s vašim cirkusom, Del Amiko!"
Nejtan se počeša po glavi.
„Rekli smo deset hiljada dolara, je li tako beše?"
„Ne igrajte se sa mnom!"
„Smirite se, ipak ćete vi možda za jedan dan dobiti ono što sam ja godinama stvarao..."
„Pređite na posao!"
„I, kako je to biti spreman da pređeš na drugu stranu zakona? Siguran sam da sebi postavljate hiljadu pitanja.. Da li ću se svakog jutra buditi govoreći sebi: Eto, bogat sam. Da li..."
„Ne provocirajte me!"
„Slušajte, možda bi trebalo ovo da ostavimo za neki drugi dan, Kride. Ne izgledate baš sigurni da radite pravu stvar..."
Leroj jako udari šakom o sto i konačno izgovori reči koje je Nejtan pokušavao da mu izmami:
„Nazovite tu vašu prokletu banku i recite da se na moj račun prebaci milion!"
„Dobro, dobro, vi vodite igru."
Ali ja sam najbolji.
Advokat uze telefon, ugasi ga kako bi isključio mikrofon a zatim ga odmah ponovo uključi. On pozva Fila u banku i reče mu da izvrši transfer novca, pod budnim okom Leroja.
„Eto, novac je upravo prebačen."
Samo što je izgovorio te reči, Krid ustade sa svoje stolice i nestade u masi. Nejtan ga samo na trenutak izgubi iz vida, ali ne uspe da ga ponovo pronađe.
Krid je bio ispario.
Ne žureći, Leroj izađe iz restorana. Taj čovek je bio toliko neupadljiv da je malo falilo da ga Ebi ne primeti. On pođe trotoarom i pozva taksi.
„Aerodrom u Njujorku", reče otvorivši vrata automobila.
Ebi požuri za njim.
„I ja sam pošla u Njujork, možda možemo zajedno ovim autom?"
Ona ulete u taksi takvom brzinom da Leroj nije imao mogućnosti da odbije. Tek što je auto krenuo, zazvoni Ebin telefon.
„Mislim da je za vas", reče ona pružajući Leroju mobilni.
„Ali šta znači sve ovo?"
„Videćete. Ja ću ipak ovde izaći", reče ona kuckajući o staklo kako bi obavestila vozača. „Srećan put, gospodine Leroj."
Taksi se zaustavi da bi ona izašla pod zbunjenim Kridovim pogledom. On se dvoumio da li da se javi, ali radoznalost ipak nadvlada obazrivost.
„Halo?" Sačeka ga iznenađenje kad je čuo sopstveni glas: „Nazovite tu vašu prokletu banku i recite da se na moj račun prebaci milion! Dobro, dobro, vi vodite igru!"
„Sranje. Kakva je ovo igra, Del Amiko?"
„Igra čoveka koji pristaje da plati jednom ali ne i dva puta."
„Šta ćete da uradite s tim snimkom?"
„Ništa, samo ću ga sačuvati kao što vi čuvate vaše video-kasete. uvaću ga za svaki slučaj, ali samo od vas zavisi da li ću ga ikada upotrebiti."
„Neću pokušati još jednom da vas ucenjujem, ako je to ono što vas brine."
„Nadam se, zbog vas, Kride, jer je igra mnogo manje zanimljiva kada se prolazi kroz zatvor."
„Neće biti drugog puta."
„Samo tražim da vam verujem. Oh! Još jedna stvar, Kride: videćete, ne drži sva svoja obećanja."
„O kome govorite?"
„O novcu, Kride, o novcu."
Zatim se veza prekide.
* * *

Sunce je zalazilo u Nantaketu. Celog dana neprestano je duvao vetar sa istoka. Kako je padao mrak, talasi su postajali sve snažniji i razbijali su se uz prasak o stene koje su štitile vilu Vekslerovih.
Džefri i Melori bili su na pokrivenoj verandi koja je nadvisivala vodu. Bilo je to najimpresivnije mesto u kući, jedinstveno mesto s pogledom direktno na okean.
Jutarnjim letom, Melori se bila vratila iz Brazila. Stigavši u San Dijego, telefonirala je svojim roditeljima u Berkšir, ali kućna pomoćnica ju je obavestila da su gospodin i gospođa odlučili da božične praznike provedu u Nantaketu. Zabrinuta ovom pramenom plana, sela je u avion za Boston, i oko sat vremena ranije bila je već stigla na ostrvo.
„Eto, Melori, sad znaš celu priču."
Džefri joj je upravo u detalje bio ispričao sve što se događalo poslednjih dana. Ništa nije bio preskočio, od trenutka kada je pregazio Bena Grinfilda, preko Nejtanovog žrtvovanja, do priče o Kridu Leroju, o čemu ga je zet bio obavestio. Takođe se vratio i na svoj problem sa alkoholizmom koji ga je, dvadeset godina ranije, naveo da Nejtanovu majku optuži za krađu koju ona nije bila počinila.
Bio joj je rekao sve osim da će Nejtan umreti.
Očiju punih suza, Melori priđe svom ocu.
„Imaš li novosti o tom detetu?"
„Dva puta dnevno zovem bolnicu. Njegovo stanje je bez promena. Još je sve neizvesno."
Džefri htede da je zagrli, ali ona ga odgurnu.
„Kako si mogao?" zajeca ona. „Kako si mogao da dozvoliš Nejtanu da primi krivicu na sebe?"
„Ja... ne znam", promuca on. „On je tako hteo. Mislio je da će tako biti bolje za sve..."
„Naročito je bolje za tebe!"
Ova optužba bolno odjeknu u Džefrijevim ušima.
Stari čovek nije znao kako da se opravda. Osećao je da treba da održi obećanje dato Nejtanu i bio je odlučan da tako i uradi, makar zbog toga ispao kukavica u očima svoje kćerke. To je bila njegova strana medalje. Njegov način da se iskupi.
„Ali nećeš valjda dozvoliti da on ode u zatvor?"
„Ne, dušo", uveri je Džefri. „Obećavam ti da ću ga izvući iz ovoga. Postoji možda samo jedna stvar na svetu koju znam da radim kako valja i njoj ću se posvetiti."
Džefri pogleda u svoje ruke koje su alarmantno drhtale, što je bio znak da mu je trebao alkohol. Već treći put za manje od petnaest minuta, on otvori flašu evijana koja je stajala na stolu i otpi gutljaj vode, ne nadajući se mnogo da će ona na njega imati ono umirujuće dejstvo poput votke.
„Oprosti mi, Melori."
Oseti se jadno, paralizovan osećajem koji je bio jači od srama. Njegova kćerka koju je obožavao i za koju je znao koliko je slaba stajala je pored njega u suzama, a on čak nije imao pravo ni da je zagrli.
Melori krenu ka zastakljenoj verandi. Njen pogled izgubi se na horizontu u okeanu. Kada je bila mala, u olujnim danima, nije se usuđivala da dođe dovde zbog buke koju su pravili talasi i vetar. To razdvajanje elemenata užasavalo ju je i činilo joj se da se nalazi usred uragana.
Džefri se usudi da krene ka njoj.
„Dušo..."
Ona se okrete, pogleda ga i prepusti se njegovom zagrljaju, kao kada je imala deset godina.
„Toliko sam nesrećna otkako ne živim više s Nejtanom, tata."
„Razgovaraj s njim, dušo. Mislim da ima nešto da ti kaže."
„Na početku, kada smo se tek rastali, imala sam neki čudan osećaj tuge i olakšanja istovremeno."
„Olakšanja?"
„Da, čitavog života strahovala sam da će prestati da me voli, da će se jednog jutra probuditi i videti me onakvu kakva jesam: slabu i osetljivu. U tom smislu, ne biti više s njim predstavljalo je olakšanje. Pošto sam ga jednom izgubila, više ne rizikujem da ga izgubim ponovo."
„Potrebna si mu isto koliko i on tebi."
„Ne verujem. Ne voli me više."
„Ono što on čini dokazuje suprotno."
Ona ga pogleda očiju punih nade.
„Idi nađi ga", ozbiljnim glasom posavetova je Džefri. „Samo, požuri, vreme leti."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:52 am



28.


Zažmuri, lupni tri puta petama i snažno zaželi:

dobro je jedino kod svoje kuće.

~ Dijalog iz filma THE WIZARD OF OZ Viktora Fleminga ~


24. decembar
„Mogu li dobiti hotdog?" Boni je skakutala ispred kolica uličnog prodavca, na uglu Pete avenije i Pedeset osme ulice.
„Sada je četiri posle podne, dušo. Zar ne bi radije neko voće?"
„O, ne", reče devojčica zavrtevši glavom, „obožavam hotdog s mnogo senfa i prženog luka! To je preukusno."
Nejtan je oklevao: ta hrana nije bila zdrava za njegovu devojčicu, ali on ipak pristade.
„Kuanto kuesta esto\'7b14\'7d" upita ona najozbiljnije što je mogla, vadeći iz džepa minijaturni novčanik u kojem je čuvala svoju ušteđevinu. Otac je izgrdi:
„Ne možeš sa svima pričati španski."
„Son dos dolares\'7b15\'7d", odgovori joj prodavač, namignuvši. Nejtan izvadi svoj novčanik i izvuče dve novčanice presavijene napola.
„Ostavi svoj novac, hajde."
On plati dva dolara a kćerka mu zahvali svojim najlepšim osmehom.
Ona uze svoj hotdog i otrča kao munja do jedne grupe koja je pevala božićne pesme. Bilo je hladno, ali suvo i živopisno, s predivnim sunčevim zracima koji su obasjavali fasade zgrada. Nejtan krenu za svojom kćerkom. Usred te gužve i brojnih zabava po celoj aveniji, pazio je da je ne izgubi iz vida, tako da spazi veliku žutu fleku od senfa na njenom đubretarcu. Na trenutak stadoše da oslušnu lepe melodije pevane a kapela koje je izvodio sastav Negro Spirituals. Boni otpeva nekoliko stihova s njima, a onda se premesti kod druge grupe. Ne izdrža dugo da iz džepa izvadi svoja dva dolara i da ih violinisti u odelu Deda Mraza koji je prikupljao novac za Vojsku spasa. Ona zatim odvede Nejtana do jugoistočnog ulaza u Central park, baš naspram Grand armi placa.
Uprkos hladnoći, ovog popodneva, široka zelena površina bila je prepuna sveta. Skoro svuda, bilo je šetača, biciklista, vozile su se tradicionalne kočije i to sa skijama umesto točkova!
Oni prodoše ispred jednog panoa na kojem je predlagano da se usvoje grane sa drveća iz parka.
„Mogu li za svoj rođendan da usvojim jednu granu?" upita Boni.
On kategorično odbi.
„Ne, to je glupo, ne usvaja se drveće."
Ona ne insistira, već pređe na novo pitanje:
„Možemo li ići na Tajms Skver za doček?"
„To nije mesto za malu devojčicu. A osim toga, i nije tako lepo."
„Molim te. Sara mi je rekla da je to bio najvažniji doček na otvorenom u celoj zemlji."
„Videćemo, dušo. Zakopčaj se sada, počinje da bude hladno."
Ona navuče svoju kapu do očiju. On joj sveza šal oko vrata i stavi joj papirnu maramicu pod nos. Ona je bila divno dete i brinuti se o njoj bila je prava privilegija.
Boni nije bila preplašena onim što je doživela te večeri kada se dogodila nesreća. Nije joj bilo lako da gleda kako joj policija odvodi oca kao nekog okorelog kriminalca, ali već sutradan, baba i deda ispričali su joj šta se zaista dogodilo. Danas, nije to ni spominjala osim kada se interesovala za povređenog dečaka.
Što se tiče njega, poslednje vesti bile su ohrabrujuće: istog jutra, Džefri je pozvao Nejtana da bi mu javio kako je Ben izašao iz kome. Za njih dvojicu, ogromno olakšanje zbog saznanja da je dečak van životne opasnosti mešalo se s nešto egoističnijim zadovoljstvom: istovremeno je nestala pretnja zatvorom koja je lebdela nad Nejtanom.
On i Boni provodili su tri predivna dana raspusta i samo su se zabavljali. Nejtan nije pokušavao da svojoj kćerki prenese neku posebnu poruku. Nije želeo da gubi svoje vreme glumeći filozofa, već samo da s njom provodi dragocene trenutke kojih će ona kasnije moći da se seća. On joj je otkrio egipatske antikvitete i Pikasova platna u MoMA\'7b16\'7d Prethodnog dana posetili su ogromnu gorilu u zoološkom vrtu u Bronksu, a jutros su šetali do parka Fort Trajon u kojem je Rokfeler bio naredio da se kamen po kamen rekonstruišu pojedini manastiri s juga Francuske.
Nejtan pogleda na sat. Bio joj je obećao jedan krug na karuselu, ali morali su da požure: bilo je već kasno a slavna atrakcija bila je otvorena samo do pola pet. Potrčaše prema vrteški. Okolo se osećala vašarska atmosfera. Boni se veoma zabavljala.
„Popećeš se pored mene?" upita ona, zadihana.
„Ne, dušo, ovo nije za odrasle."
„Ipak ima dosta velikih", reče ona pokazujući na drvene konje.
„Hajde, brzo", ohrabri je on.
„Molim te", navaljivala je.
Danas, nije bio raspoložen da joj bilo šta odbije. Zato sede pored nje na jednog od prelepo oslikanih konja.
„Krećemo!" viknu dete kada karusel poče da se okreće uz ritam prateće muzike.
Nakon ringišpila, išli su da bace mrvice hleba patkama koje su plivale po mirnoj vodi jezera i išle sve do klizališta Volman ring.
U ovo doba godine, bilo je to jedno od najšarmantnijih mesta na Menhetnu. Klizalište je bilo okruženo drvećem iznad kojih su se uzdizali soliteri midtauna. Iza ograde, Boni je posmatrala drugu decu koja su vrišteći od sreće pravila figure na ledu.
„Hoćeš da probaš?"
„Smem?" upita devojčica ne mogavši da veruje u to što je čula.
„Samo ako misliš da ćeš moći."
Samo šest meseci ranije, odgovorila bi: ne, plašim se, ili još sam mala, ali u poslednje vreme postajala je sigurnija u sebe.
„Misliš da ću znati?"
„Naravno", odgovori Nejtan gledajući je pravo u oči. „Pravi si šampion na rolerima. E pa, klizanje na ledu ti je potpuno isto."
„Onda, probaću."
On plati sedam dolara ulaz i iznajmljivanje klizaljki zatim joj pomože da se obuje i uđe na klizalište. U početku nesigurna, ubrzo je pala. Ljuta, brzo se podiže tražeći pogledom Nejtana. Sa ivice klizališta on je ohrabri da nastavi. Ona opet pokuša, i uz malo samopouzdanja, uspe da otkliza nekoliko metara. Tek što je bila počela da ubrzava, ona se sudari s jednim dečakom njenih godina. Umesto da zaplače, zaceni se od smeha.
„Uradi ovako!" viknu joj Nejtan izdaleka, pokazujući rukama oblik koji je trabalo da zauzme klizaljkama kako bi ukočila.
Ona podiže palac. Bila je u uzrastu u kojem se brzo uči.
Umiren, on ode do male barake u kojoj su se prodavali kafa i sokovi i poruči kafu, sve vreme prateći kćerku pogledom. Obraza pocrvenelih od zime, klizala je sada sa više sigurnosti u ritmu rokenrola.
On huknu u svoje ruke kako bi se zgrejao. Danas je Menhetn ličio na ogromno skijalište. Izdaleka, klizalište je sijalo kao srebro. Pored klizališta, jedna kratkotrajna poruka bila je ispisana u snegu: I V NY. Nejtan je voleo tu zimsku atmosferu kada je ceo grad izgledao kao da je od kristala. On se pomeri duž ograde kako bi iskoristio i poslednje zrake popodnevnog sunca. udno kako je za njega postalo važno to što su mu sunčevi zraci padali po licu.
Ta misao odjednom pokrenu bujicu emocija. Uskoro, biće kraj. Nikada više neće osetiti prijatan miris kafe koji mu golica nozdrve ili toplotu sunca kako mu greje kožu. Suze mu navreše na oči, ali ih odmah obrisa. Nije bio trenutak da se prepusti.
Ipak, bilo mu je ostavljeno vremena da se pozdravi sa svojom kćerkom i ženom. Nemaju svi koji umiru tu sreću.
Uskoro, zlaćani sunčevi zraci izgubiće se iza oblakodera. Za nekoliko trenutaka, pašće mrak. Ulične svetiljke upaliće se poput sveća usred tog snežnog pejzaža i pružiće parku novi bajkoviti izgled.
Zasad, još je bio dan, ali jedan deo beličastog meseca već je virio iza solitera. Tada ugleda kako izdaleka stiže obasjana svetlošću.
Melori.
Njena silueta prelamala se u narandžastom odsjaju. Vetar joj je mrsio kosu a zima bojila obraze.
Kad ga je ugledala, potrčala mu je u susret i, sva zadihana, bacila mu se u zagrljaj. I kao da ponovo behu dvadesetogodišnjaci, osim što, kada se okrenuše, ugledaše devojčicu koja je bila izula svoje klizaljke i trčala ka njima vrišteći od sreće.
Boni im skoči u zagrljaj i sve troje se čvrsto zagrliše. Pošto su bili zagrljeni, dete upita:
„Hajde da napravimo cvet?"
Bila je to jedna igra koju su izmislili kada je Boni bila još sasvim mala.
Najpre, stanu sasvim jedno uz drugo, zagrle se i kažu: cvet zatvoren, zatim se puštaju pevajući cvet otvoren.
Ponavljali bi tako tri-četiri puta. Cvet zatvoren, cvet otvoren. Cvet zatvoren, cvet otvoren...
Sasvim jednostavna igra, simbol čvrstog spajanja jedne porodice u kojoj će neko uvek nedostajati.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:52 am





29.


Uvek je to ljubav zbog čega patimo,

čak i kada verujemo da ne patimo ni zbog čega.

~ Kristijan Boben ~


Ležeći na velikom krevetu, njih dvoje su gledali zvezde. Nebo je bilo toliko vedro da je mesec osvetljavao njihovu sobu svetlošću. Melorine usne klizile su niz Nejtanov vrat. Jedna snažna sila ponovo ih je spajala a njihovo disanje se ubrzavalo.
Ona provuče ruku kroz kosu svog muža.
„Znaš da sam starija od tebe", šapnu mu ona na uvo.
„Samo nekoliko dana", reče on, osmehujući se.
„Mislim da si stvoren za mene", našali se ona.
On spusti ruku na njene grudi.
„Šta hoćeš da kažeš?"
Ona nastavi svoju igru:
„Kada sam začeta, verujem da se neka dobronamerna sila nadnela nad mene i odlučila da mi pridruži nekoga kako bi se suočila s teškoćama ovoga sveta."
„I tako je na visokom nivou bilo odlučeno o mom nastanku?" reče on smejući se.
„Upravo tako. Možeš mi dakle srdačno zahvaliti", prošaputa ona, ljubeći ga. „Da nije bilo mene, sigurno ne bi ugledao dan."
On joj nežno uzvrati poljupce. Nije hteo da se više odvoji od njenog mirisa. Pažljivo je reagovao na sve: na najmanji drhtaj njenog mladeža, na njen najmanji uzdah. Može se dobiti na lotou, može se dobiti proces stoleća, može se imati sedam ili osam nula na računu u banci, ništa ne može zameniti ovo. On je još čvršće zagrli, poljubi je u teme, pomilova joj bedra, zatim se pripi uz njena leđa, kao da mu je ona bila poslednja veza sa životom.
Tako, ono što je proživeo tih poslednjih nekoliko dana prolete mu pred očima i on shvati da se nikada nije osećao toliko živim kao od trenutka kada je saznao da će uskoro umreti.
Odmah potom, on ponovo oseti smrt kako vreba oko njega.
Večeras, prvi put, bio je spreman da je prihvati. Naravno, strah nije bio iščezao, ali spojio se sa određenom nestrpljivošću. Postajao je radoznao za smrt, kao što se biva radoznao za neki novi kontinent. Možda je odlazio u nepoznato, ali bio je okružen ljubavlju. U miru sa samim sobom i s drugima, kao što bi rekao Gudrič.
Telo mu je gorelo, kao da je imao temperaturu. Ponovo je osećao onaj bol u grudima na koji je već bio zaboravio a i onaj ujed na nozi probudi se skoro istovremeno. Učini mu se da mu se svaka kost u telu trese i mrvi. Malo-pomalo oseti se isključeno iz sveta živih, kao zalutao u neku nepoznatu dimenziju.
Sada mu se činilo kao da je živ samo da bi mogao da umre.
Bilo je dva sata ujutru kada je zatvorio oči, i poslednje na šta je pomislio te večeri bio je Gudrič.
Uskoro, neće više biti kraj mene.
Više ga neću videti. Više ga neću čuti.
On će nastaviti da operiše ljude i prati druge u smrt.
Ja i svi oni pre mene, konačno ćemo imati odgovor na pitanje: postoji li mesto na koje svi mi idemo?
Na stotinjak kilometara odatle, Džefri Veksler ustade iz svog kreveta ne praveći buku. Otvori jedna mala vrata, skrivena ispod stepenica u salonu, upali golu i prašnjavu sijalicu koja je visila s plafona i pažljivo padala niz stepenice koje vode u podrum.
Ispod jedne drvene police, on izvuče kutiju sa šest flaša viskija koju su mu bili isporučili nekoliko dana ranije: čivas star dvadeset godina, božićni poklon nekog klijenta. im je legao u krevet, Džefri je shvatio da neće imati mira sve dok te flaše budu pod njegovim krovom. On iznese kutiju u kuhinju i isprazni svaku u sudoperu. Ta operacija oduze mu nekoliko minuta vremena, tokom kojih je on žalosno posmatrao kako se alkohol prosipa kao beličasta voda iz špageta koje se cede. Potom, on odvrnu slavinu da ne bi podlegao želji da oliže sudoperu.
Kako je čovek poput njega mogao stići dovde? Postavljao je sebi to pitanje svakog dana i znao je da nikada neće pronaći odgovor.
Čekajući, znao je, i danas opet, da odoli iskušenju. Pa ipak, sutra će biti nova borba. Kao i narednog dana. Njegov rat zahtevao je oprez svakog trenutka, jer kada je osećao želju za alkoholom, mogao je da popije bilo šta: kolonjsku vodu, dezodorans, devedesetoprocentni alkohol iz apoteke. Opasnost je bila svuda.
On se vrati da spava pored svoje žene, ali bio je veoma depresivan. Pesnicom stisnu jastuk. Da li je možda trebalo da pokuša da se približi Lizi, da više razgovara s njom i da joj priča o toj tugi koja ga je bila celog preplavila? Sada ili nikada.
Da, pričaće joj sigurno već sutra.
Ako bude uspeo da pronađe hrabrosti za to.

Posle ponoći u jednom delu Bruklina
Koni Bruker otvori vrata pazeći pri tom da bude tiha. Nadnese se nad Džoša i pogleda ga s mnogo nežnosti. Samo deset dana ranije, ta soba bila je gostinska, hladna i beživotna. Večeras, tu je spavalo dete u toplom krevetiću. I dalje nije mogla da veruje.
Sve se dogodilo veoma brzo. Najpre ta tragična smrt njene nećake, Kendis, u jednoj užasnoj pljački. Zatim, nekoliko sati kasnije, poziv iz centra za socijalni rad u kojem joj predlažu da prihvati bebu. Koni nije trebalo mnogo da prihvati. Uskoro će imati pedeset godina, i nakon nekoliko spontanih pobačaja, izgubila je svaku nadu da će imati dete. Bila je došla u one godine kada se od života više ne očekuje bogzna šta. Poslednjih godina, osećala se sve umornijom i starijom. Ali otkad je stigao Džoš, teškoća njenog života je isparila. Kao da je odjednom sve ponovo imalo smisla.
Bila je sigurna u to da će biti dobra majka. Džošu ništa neće nedostajati. Ona i njen muž teško su radili, i Džek, ponosan na svoju novu ulogu oca, tražio je dodatno radno vreme u kasarni.
Ipak, nešto ju je mučilo. Jutros, u poštanskom sandučetu, našao je paketić u kojem je bio električni autić i nekoliko novčanica. Bila je takođe i jedna poruka na kojoj je pisalo samo da je novac namenjen detetu za Božić i Nejtanov potpis.
Ona i Džek nekoliko puta su iz početka čitali poruku i nisu znali šta da misle o tome. Zaista, bio je to neobičan Božić. Koni nežno poljubi dete i tiho izađe.
Zatvarajući vrata, ona se još jednom zapita ko bi mogao biti taj misteriozni donator.

Grinič Vilidž
Ebi Kupers se vraćala s dočeka. Sama. Imala je užasnu glavobolju a jedno je bilo sigurno: ni ove noći neće upoznati ljubav svog života. Ispred njenih vrata, čekao ju je paket. S radoznalošću ga je otvorila. Bila je to flaša francuskog vina uz koju je stajala poruka. Nejtan joj je čestitao Božić i zahvaljivao na svemu što je učinila za njega.
Ebi izu cipele, zatim ubaci u CD-plejer svoj omiljeni disk - Songs, džez trio Breda Meldoua, onda upali diskretna svetla. Smesti se na kanape i podiže noge na prazno mesto pored sebe.
Još jednom, ona pročita čestitku. Bilo je nečeg neobičnog u toj poruci, kao da je to bilo oproštajno pismo, kao da se nikada više neće videti.
Ne, to su gluposti, ona preteruje. Pa ipak se zapita gde li bi Nejtan mogao biti u tom trenutku. Intuicija joj dade odgovor: sigurno sa svojom bivšom ženom.
Šteta.
On je mogao biti ljubav njenog života.
* * *

Geret Gudrič izađe iz odeljenja za palijativnu negu u Stejten Ajlendu.
„Hajde, Kudžo, ulazi, moj psu!" reče on otvarajući zadnja vrata svog automobila.
Ogromna doga posluša i zalaja.
Geret se smesti za volan, dade kontakt za uključivanje motora i uključi svoj stari radio. Poče da traži stanice, namršti se čuvši Britni Spirs, podiže obrve naletevši na refren Eminema, zatim se konačno zadovolji stanicom s klasičnom muzikom koja je puštala Verdijev Nabuko.
Odlično, reče.
On polako krenu ka svom stanu, dok je hor jevrejskih robova pevao: Va, pensiero, sull'ali dorate. Na prvom crvenom svetlu, on pogleda u psa na zadnjem sedištu, zatim zevnu nekoliko puta. Otkad već nije zaista spavao? On pokuša, ali ne uspe da se seti.
* * *

U svojoj sobi, Boni del Amiko nije uspevala da zaspi.
Bila je veoma srećna što se njeni roditelji ponovo vole. Bilo je to ono što je oduvek želela. Tokom dve godine, nije prošla nijedna noć a da se nije molila za to. Pa ipak, njena zebnja nije bila potpuno ugašena, kao da je neka čudna pretnja i dalje lebdela nad njenom porodicom.

Tri sata ujutru, na groblju u Kvinsu.
Debeo sloj zaleđenog snega prekrivao je nadgrobni spomenik Eleonore del Amiko. Ovog jutra, njen sin je doneo cveće: buket ruža u vazi. Da je ta vaza bila providna, moglo bi se videti ono čime je cveće bilo uvezano.
Bila je to narukvica sa četvorostrukim nizom bisera, sa srebrnom kopčom ukrašenom malim brilijantima.
* * *

Još je bila noć u malom gradu Mistik u Masačusetsu.
Pored plaže, u kući u kojoj nije bilo nikoga, nalazila se jedna prostorija s metalnim policama. U velikoj kartonskoj kutiji bio je odložen jedan spomenar koji je neko skoro otvarao. Spomenar u kojem je bilo raznih stvari: tekstova, crteža, osušenog cveća, fotografija... Na jednoj od njih, jedna žena trčala je na plaži. Ispod slike, napisala je hemijskom: Trčim toliko brzo da me smrt nikada neće uhvatiti.
Zvala se Emili Gudrič i dobro je znala da će je smrt na kraju odneti. Nikada nije stvarno verovala u Boga. Ali možda i postoji nešto drugo. Misterija.
Mesto na koje svi odlazimo.
* * *

Melori otvori oči.
U noći, ona posluša otkucaje srca svog muža koji je spavao pored nje. Prvi put, nakon mnogo vremena, ona oseti veru u budućnost i pomisli na mogućnost da imaju drugo dete. Ta pomisao odjednom je ispuni beskrajnom srećom.
U trenutku kada je skoro bila ponovo zaspala, bogzna zašto, ona se seti da zbog ovog putovanja u Brazil nije stigla da svrati po rezultate analiza koje joj je prošle nedelje doktor tražio da uradi.
Nema veze, sačekaće još nekoliko dana. Ionako se doktor Olbrajt uvek brine bez razloga.
* * *

Na ostrvu Nantaketu budio se dan.
U ovo vreme, nije bilo nikoga pored jezera Sankati Hed, iza močvara prepunih šipražja.
U regionu, vode iz jezera i ribnjaka bile su već nekoliko dana zaledile. Ipak, jedan beli labud plivao je po tankoj liniji površine koja je počinjala da se otapa. Kako se taj labud mogao naći ovde usred zime? Niko to nikada neće saznati.
Niko ga više neće ni videti, jer ptica uskoro polete, raširivši svoja velika krila i oštro kriknuvši. Da bi otišao negde drugde.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu