Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:57 am



Ovo je priča o dvoje ljudi koji su oličenje potpune suprotnosti, a izmedju kojih se rasplamsala neverovatna ljubav. On je boem, a ona umetnica žestoke naravi. Niki će uneti nešto potpuno novi u Sebastijanov savršeno organizovani život. Ubrzo, oni će se venčati i dobiti blizance- Kamilu i Džeremija.Ali priča se ovde ne završava. Brak im neminovno kreće ka gorkom kraju: afere, optužbe, prezir.. Nakon teškog razvoda, oboje dobijaju starateljstvo nad jednim detetom. Sebastijan Kamilu odgaja vrlo strogo, dok se Niki drži popustljivosti prema Sebastijanovim nestašlucima.

Godine su prolazile. Oboje su daleko jedno od drugog izgradili nove živote.Jednog dana Džeremi iznenadno nestaje. Da li je pobegao od kuće? Ili je kidnapovan? Niki nije imala izbora - morala je da se obrati za pomoć bivšem mužu koga skoro da nije videla sedam godina. Kako bi spasili njihovo najdragocenije dete, Niki I Sebastijan moraće da ujedine snage i zajedno krenu u potragu za izgubljenim detetom. Tokom potrage, blizina čini svoje. Oni će ponovo osetiti bliskost I zapitaće se da li je zaistva sve zauvek nestalo..


Poslednji izmenio Mustra dana Uto Jul 03, 2018 8:01 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:57 am





Hvala Ingrid, na idejama, sugestijama

i podršci.


PRVI DEO


Korov u Bruklinu


Za besciljnu vožnju, treba biti sam.

Udvoje, uvek nekuda idemo.

ALFRED HIČKOK, VRTOGLAVICA



1.

Sklupčana ispod prekrivača u krevetu, Kamila je posmatrala kosa koji je sleteo na ivicu prozora. Jesenji vetar hučao je kraj okna, sunčevi zraci treperili su kroz krošnje drveća, bacajući zlataste odsjaje na svetlarnik. Cele noći padala je kiša, ali je zato sada nebo blistalo plavetnilom koje je najavljivalo lep oktobarski dan.
Udno kreveta ležao je svetlosmeđi zlatni retriver. Pomerio je glavu i podigao njušku.
„Dođi, Bak, dođi lepi moj!”, pozvala ga je Kamila tapkajući rukom po jastuku.
Pas nije čekao da ga ponovo pozove. U jednom skoku, došao je do svoje gazdarice, po porciju jutarnjih nežnosti. Mazila ga je, gladila mu okruglu glavu i opuštene uši, a onda je nevoljno prestala.
Mrdaj, stara!

Bezvoljno se izvukla iz toplog kreveta. U dva poteza obukla je trenerku, obula patike i ovlaš vezala plavu kosu u neobaveznu punđu.
„Hajde, Bak, debeli, polazi, idemo na trčanje!”, pozvala ga je i jurnula niz stepenice ka salonu.
Centralni prostor kuće zauzimao je široki atrijum pa se trospratna zgrada kupala u prirodnoj svetlosti. Elegantna gradska kuća od smeđeg kamena pripadala je porodici Larabi već tri generacije.
Bio je to tripleks modernog i svedenog enterijera, s prostranim, otvorenim prostorijama, zidovima koje su krasile slike iz dvadesetih godina
XX veka, s potpisom Marka Šagala, Tamare Lempicke i Žorža Braka.
Uprkos slikama, minimalistički dekor više je podsećao na kuće iz Sohoa i Trajbeke nego na vile izuzetno konzervativnog Gornjeg Istočnog Menhetna.
„Tata? Tu si?”, upitala je Kamila stigavši u kuhinju.
Popila je čašu hladne vode osvrćući se. Otac je već doručkovao. Na
lakiranom pultu ostali su poluprazna šolja, okrajci đevreka i Vol Strit žurnal, koji je Sebastijan Larabi listao svakog jutra uz kafu i primerak Strada1
Kamila je naćulila uši i čula šum tuša na spratu. Otac je očigledno još bio u kupatilu.
„Hej!”
Blago je ćušnula Baka i brzo zalupila vrata frižidera, kako bi sprečila psa da dohvati ostatak pečenog pileta.
„Ješćeš kasnije, žderonjo!”
Stavila je slušalice u uši, izašla iz kuće i laganim trkom krenula niz ulicu.
Kuća Larabijevih nalazila se između Medisonove i Park avenije, u ravni sa 74. ulicom, u lepoj poprečnoj uličici s drvoredom. Iako je bilo rano jutro, u kraju je već bilo živo. Taksi vozila i limuzine defilovali su ispred starih porodičnih kuća i modernih stambenih zgrada. Uštogljeni u svojim uniformama, čuvari zgrada su s velikim žarom dozivali žute taksije u pomamnom kovitlacu, otvarali vrata stanarima i smeštali kofere u prtljažnik.
Laganim trkom, Kamila stiže do Pete avenije i nastavi Milionerskom miljom, alejom milionera u kojoj su se duž Central parka nizali najpoznatiji gradski muzeji: Metropoliten, Gugenhajm, Nova galerija…
„Hajde, lepi moj, prvo muka, posle uživanje!”, doviknu Baku ubrzavši korak na trim-stazi.


Čim se uverio da je kćerka izašla, Sebastijan Larabi izađe iz kupatila. Ušao je u Kamilinu sobu da bi izvršio nedeljni pregled. Počeo je redovno da ga sprovodi otkad je njegova kći ušla u pubertet.
Smrknutog pogleda i namrštenih obrva, izgledao je kao tmurno nebo. Već nekoliko sedmica osećao je da je Kamila tajnovitija, manje zainteresovana za školu i vežbanje violine.
Sebastijan je pretraživao prostoriju pogledom: prostrana soba adolescentkinje u pastelnim bojama, koje su stvarale umirujuću i poetičnu atmosferu. Lagane zavese na prozorima blistaju pod sunčevim zracima. Na velikom krevetu, raznobojni jastuci i prekrivač savijeni u loptu. Sebastijan mahinalno odgurnu prekrivač i sede na krevet.
Uzeo je smartfon s noćnog stočića. Odsutno je ukucao četvorocifreni tajni kod koji je krišom saznao kad je Kamila jednom telefonirala u njegovom prisustvu, ne pazeći da ga sakrije. Aparat se otključa. Sebastijan oseti kako mu adrenalin navire u krvotok.
Svaki put kada se upuštao u istraživanje Kamilinog privatnog života, strahovao je od onoga što bi mogao otkriti.
Nikad ništa nije našao, do tog dana, ali ipak je nastavljao…
Pregledao je poslednje primljene pozive i koje je brojeve zvala. Znao je svaki: drugarica iz Gimnazije Jovan Krstitelj, profesorka violine, drugarica s kojom igra tenis…
Nema momaka. Nema uljeza. Nema opasnosti. Olakšanje!
Pogledao je i nedavno snimljene fotografije. Ništa uznemirujuće. Snimci s rođendanske proslave male Makenzijeve, gradonačelnikove kćeri, s kojom Kamila ide u školu. Kako ništa ne bi prepustio slučaju, proverio je boce kako bi se uverio da u njima nije alkohol. Koka-kola i voćni sokovi.
Nastavio je pretres pregledajući elektronsku poštu, SMS poruke, čak i istoriju posećenih internet stranica i poruka sa čata. I tu su svi kontakti bili poznati, a sadržaj razgovora nije bio problematičan.
Napetost popusti.
Odložio je telefon i pregledao predmete i papire na radnom stolu. Laptop mu je bio nadohvat ruke, ali on ga nije zanimao.
Pre šest meseci, krišom je na kćerkin računar instalirao Kiloger, špijunski program koji mu je slao iscrpan izveštaj o stranicama koje Kamila posećuje na internetu, kao i kompletan prepis elektronske pošte i razgovora na čatu. Naravno, niko nije znao za ovaj poduhvat. Ljudi širokih shvatanja sigurno bi ga smatrali poremećenim ocem, ali Sebastijan nije mario za to. Uloga oca bila je da predvidi i ukloni sve moguće opasnosti koje bi mogle da zaprete voljenom detetu. A taj cilj opravdava sva sredstva.
Strahujući da će se Kamila ubrzo vratiti, provirio je kroz prozor, a onda nastavio pretres. Zaobišao je uzglavlje kreveta, koje je služilo kao pregrada između sobe i garderobera. Redom je otvarao sve plakare i proveravao svaku pregradu sa složenom odećom. Videvši drvenu lutku s haljinom bez bretela, koju je smatrao suviše izazovnom za devojčicu Kamilinih godina, otela mu se grimasa gađenja.
Pomerio je klizna vrata na cipelarniku i otkrio novi par cipela: cipele Stjuarta Vajcmana, od lakirane kože, s visokim potpeticama. Zabrinuto je posmatrao elegantne cipele koje su za njega predstavljale bolni simbol ćerkine želje da prerano izađe iz čaure gusenice i postane leptir.
Sav besan, spustio ih je na policu, a zatim je primetio elegantnu crnoroze kesu s natpisom poznate firme za proizvodnju donjeg veša. Otvorio ju je strahujući i pronašao satenski komplet koji se sastojao od grudnjaka s korpicama i čipkanih gaćica.
E ovo je previše! eksplodirao je i bacio kesu na dno plakara. U naletu besa, zalupio je vrata garderobera, spreman da ode, pronađe Kamilu i očita joj bukvicu. Zatim je, ne znajući tačno zašto, gurnuo vrata kupatila. Detaljno pregledajući njenu toaletnu torbicu, pronašao je foliju s tabletama. Niz brojeva označavao je raspored uzimanja svake tablete. Jedan od dva reda tableta već je nedostajao. Sebastijan oseti kako mu se ruke tresu. Kako je situacija postajala očiglednija, bes je prerastao u paniku, njegova petnaestogodišnja kći pije pilule za kontracepciju!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:58 am




2.

„Hajde, Bak, idemo kući!”
Nakon što je istrčao dva kruga na stazi, zlatni retriver isplazio je jezik i počeo da dahće. Umirao je od želje da se bućne u jezero iza ograde. Kamila je ubrzala i poslednji deo staze pretrčala sprintom. Da bi ostala u formi, trčala je tri puta nedeljno, uvek izjutra, u središtu Central parka, na kružnoj stazi uz Rezervoar, dugoj dva i po kilometra.
Kada je završila svoju trasu, predahnula je oslanjajući se rukama o bokove, a potom krenula nazad prema Medisonovoj aveniji, probijajući se između biciklista, rekreativacajia rolerima i dečjih kolica.
„Ima li koga?”, upitala je otvarajući vrata.
Ne sačekavši odgovor, preskačući po tri stepenika, popela se na sprat i otišla u svoju sobu.
Moram da požurim ili ću zakasniti! gunđala je ulazeći pod tuš. Okupala se, obrisala i stavila parfem, a zatim stala ispred garderobera da izabere odeću.
Najvažniji trenutak dana…
Njena škola, Gimnazija Jovan Krstitelj, bila je katolička škola isključivo za devojke, elitna institucija koju je pohađao krem njujorške omladine, gde su vladala stroga pravila, a uniforma bila obavezna: plisirana suknja, blejzer sa školskim amblemom, bela košulja i traka za kosu.
Otmena i rigorozna strogost ipak je dopuštala slobodan izbor nekoliko modnih detalja. Kamila oko vrata veza kravatu sa širokim čvorom i nanese prstom na usne tanak sloj ruža boje jagoda.
Svoj izgled prepi2 učenice upotpunila je drečavoroze hit torbicom koju je dobila za rođendan.
„Dobar dan, tata!”, pozdravi ga sedajući za pult u sredini kuhinje.
Otac ne odgovori. Kamila ga je pomno posmatrala. Izgledao je elegantno u tamnom odelu italijanskog kroja. Uostalom, upravo ona mu je preporučila taj model: strukirani sako koji je savršeno padao. Stajao je nepomičan ispred ogromnog prozora, zabrinut, s besciljnim pogledom u očima.
„Da li je sve u redu?”, zabrinuto upita Kamila. „Da li hoćeš da pripremim još jednu kafu?”
»Ne.«.
„Kako hoćeš…” zaključi neobavezno.
U prostoriji se osećao prijatan miris prepečenog hleba. Adolescentkinja je sipala sok od pomorandže, otvorila salvetu pored tanjira, odakle ispade… folija s njenim pilulama.
„Da li… Da li možeš da mi objasniš?”, upita oca drhtavim glasom.
„Ti treba da objasniš!”, zagrme otac.
„Preturao si po mojim stvarima!”, pobuni se.
„Nemoj da menjaš temu! Šta ove pilule rade u tvojoj toaletnoj torbici?”
„To je moj privatni život!”, protestovala je.
„Petnaestogodišnja« nemaju privatan život!”
„Nemaš prava da me špijuniraš!”
Sebastijan krenu ka njoj upirući preteći kažiprstom.
„Ja sam ti otac! Imam svako pravo!”
„Pusti me na miru! Sve kontrolišeš! Moje prijatelje, moje izlaske, moju poštu, filmove koje gledam, knjige koje čitam…”
„Slušaj me, odgajam te već sedam godina i…”
„Zato što si ti to hteo!” Iznerviran, udario je pesnicom o sto.
„Odgovori na pitanje! S kim spavaš?”
„To te se ne tiče! Ne treba mi tvoja dozvola! To nije tvoj život! Nisam više dete!”
„Suviše si mlada da bi imala seksualne odnose! Ne znaš šta radiš! Šta hoćeš? Da upropastiš život samo nekoliko dana pre nastupa na takmičenju Čajkovski?”
„Dosta mi je violine! Uzgred, na vrh mi je glave i to takmičenje! Neću ni ići! Eto ti, sam si to hteo!”
„Dobro! Tako je i bolje! Trebalo je da vežbaš deset sati dnevno da bi imala bilo kakve šanse! Umesto toga, švrćkaš se okolo i kupuješ donji veš dostojan neke devojčure i cipele koje koštaju koliko i godišnji bruto društveni proizvod Burundija.”
„Prestani da me maltretiraš!”, uzviknu ona.
,,A ti prestani da se oblačiš kao prostitutka! Čovek bi pomislio… Pomislio bi da si ista majka!”, zaurla potpuno izgubivši prisebnost.
Zatečena silinom njegovih reči, pošla je u kontranapad:
„Ti si odvratni bolesnik!”
To je bila kap koja je prelila čašu. Potpuno van sebe, podigao je ruku i ošamario je, toliko snažno i neodmereno da se zateturala. Stolica, na koju se naslanjala, zaljuljala se i pala.
Kao gromom pogođena, Kamila se pridigla i nepomično stajala nekoliko trenutaka, potpuno rastrojena zbog onoga što se upravo dogodilo. Pribrala se, dohvatila svoju torbu, odlučna da ni sekund duže ne ostane u očevom prisustvu. Sebastijan pokuša da je zadrži, ali ona ga odgurnu i izađe iz kuće, ostavljajući za sobom otvorena vrata.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:58 am




3.

Kupe sa zatamnjenim staklima krenuo je Leksingtonskom avenijom i ušao u 73. ulicu. Scbastijan spusti štitnik za sunce jer mu je jaka svetlost smetala. U jesen 2012. godine, vreme je bilo izuzetno lepo. I dalje u šoku zbog svađe s Kamilom, osećao se izgubljeno. Prvi put da je podigao ruku na nju. Svestan poniženja koje je ona sigurno osetila, zaista se kajao zbog šamara, ali koliko god da je njegov postupak bio silovit, ipak je razočaranje ćerkom bilo jače.
Činjenica da njegova kći ima seksualni život prosto ga je porazila.
Prerano je! To je dovodilo u pitanje konkretne planove koje je imao za nju. Violina, studije, različita buduća zanimanja i karijere koje treba razmotriti: sve je isplanirao, iscrtao kao notni list, i tu nije ostalo mesta za neočekivane događaje…
Pokušavajući da se smiri, udahnuo je duboko i zagledao se kroz prozor tražeći utehu u jesenjem krajoliku. Tog vetrovitog jutra, trotoare Gornjeg Istočnog Menhetna prekrivalo je lišće živih boja. Sebastijan je bio vezan za taj aristokratski i drevni kvart u kojem je živela isključivo njujorška elita. U toj enklavi ušuškane udobnosti, sve je bilo jednostavno i umirujuće. Stakleno zvono usred sveprisutne gužve i užurbanosti.
Izašao je na Petu aveniju i spustio se ka jugu, vozeći duž Central parka, ne prekidajući svoja razmišljanja. Bio je pomalo posesivan, svakako, ali zar to nije način, pa neka je i nespretan, da izrazi ljubav prema kćeri? Možda bi mogao da pokuša da pronađe neku ravnotežu između svoje dužnosti da je zaštiti i njene želje za samostalnošću, koju je sve više ispoljavala? Nekoliko trenutaka želeo je da veruje da je to veoma jednostavno i da će se sve odmah promeniti. Zatim je pomislio na tablu s pilulama i sve razumne odluke raspršile su se istog trena.
Otkako se razveo, sam se starao o Kamili. Bio je ponosan što joj je pružio sve što joj je bilo potrebno: ljubav, pažnju, obrazovanje. Smatrao je da se starao o njoj pružajući joj nežnost i ohrabrujući je. Uvek prisutan, veoma ozbiljno je shvatio svoju ulogu i svakodnevno se trudio, od provere domaćih zadataka, preko škole jahanja, do časova violine.
Međutim, izgleda da je nešto propustio, nešto je obavio nespretno, ali ipak je dao sve od sebe. U ova dekadentna vremena, pre svega je pokušao da joj prenese životne vrednosti. Zaštitio ju je od lošeg društva, prezira, cinizma i osrednjosti. Godinama je među njima postojala snažna veza, odnos pun razumevanja. Kamila mu je pričala o svemu, često ga pitala za mišljenje i prihvatala sve njegove savete. Bila je njegov ponos: pametna adolescentkinja, suptilna i vredna, koja briljira u školi i obećava da će postati svetska violinistkinja. Međutim, već nekoliko meseci svađali su se sve češće i morao je da prizna da više nije u stanju da je prati na tom opasnom putu od detinjstva ka obalama odraslog doba.
Jedan taksi mu zatrubi kako bi ga podsetio da je na semaforu zeleno svetlo. Sebastijan uzdahnu. Više nije razumeo ljude, više nije razumeo mlade, više nije razumeo svoje vreme. Sve ga je činilo očajnim i sve ga je plašilo. Svet je plesao na ivici provalije, a opasnost je vrebala svuda.
Naravno, trebalo je živeti u sadašnjosti, suočiti se, ne predavati se, ali niko više ni u šta nije verovao. Putokazi su se izmešali, ideali su iščezli. Ekonomska kriza, ekološka kriza, društvena kriza. Sistem je bio u agoniji raznoraznih kriza, a svi činioci društva su se predali: političari, roditelji, nastavnici…
Sve što se dešava s Kamilom dovodilo je u pitanje njegove principe i samo je pogoršavalo urođenu anksioznost.
Sebastijan se povukao u sebe, stvarajući svet po svojoj meri. U poslednje vreme je retko kad izlazio van granica svog kraja, a još ređe s Menhetna.
Poznati graditelj violina, ljubitelj samoće, sve češće se zatvarao u svoju radionicu. Danima je, uz muziku kao jedino društvo, oblikovao i doterivao instrumente, podešavajući im ton i zvuk da bi od njih napravio jedinstvene primerke kojima će se ponositi. Njegova radionica za izradu violina imala je predstavništva i u Evropi i Aziji, ali on ih nikada nije obišao. Što se tiče druženja, ono se svodilo na uski krug poznanika, koji se uglavnom bave klasičnom muzikom ili su potomci buržoaskih porodica koje već decenijama žive na Gornjem Istočnom Menhetnu.
Sebastijan pogleda na sat i ubrza. Kod Trga Velike armije prošao je pored svetlosive fasade nekadašnjeg hotela Savoj, provukao se između automobila i kočija s turistima i najzad stigao do Karnegi hola. Parkirao se u podzemnoj garaži, preko puta mitske koncertne dvorane, i liftom se popeo do radionice za izradu violina.
Firmu Larabi i sin osnovao je Sebastijanov deda Endru Larabi krajem dvadesetih godina prošlog veka. S vremenom je skromna i neugledna radnjica stekla međunarodnu reputaciju i postala svetilište za izradu i restauraciju starih instrumenata.
Čim je ušao u radionicu, Sebastijan se opustio. Tu je sve bilo tiho i mirno. Činilo se da je vreme stalo. Prijatni mirisi javora, vrbe i jelovine mešali su se s omamljujućim mirisima laka i razređivača.
Voleo je posebnu atmosferu koja je pratila taj zanat iz nekih drugih vremena. U XVIII veku, majstori iz Kremone doveli su do savršenstva postupak za izradu violina. Tehnika se od tog doba nije nimalo promenila. U svetu neprestanih promena, ta stalnost donosila mu je utehu.
Majstori i šegrti radili su za radnim stolovima, svako na svom instrumentu. Sebastijan pozdravi Džozefa, poslovođu radionice, koji je baš podešavao čivije na jednoj violi.
„Iz Farazija su zvali u vezi s Bergoncijevim instrumentom. Prodaja je pomerena za dva dana ranije”, objasni uklanjajući strugotine koji su mu se zakačile za kožnu kecelju.
„Preteruju! Biće nam teško da ispoštujemo rokove!”, zabrinu se Sebastijan.
„Kada smo već kod toga, hoće da im još danas izdamo sertifikat o autentičnosti. Da li je to izvodljivo?”
Sebastijan nije bio samo talentovani graditelj violina, već i priznati stručnjak.
Napravio je rezignirani izraz lica. To je bila najznačajnija prodaja te godine. Bilo je nezamislivo da odustane od nje.
„Treba da dopunim beleške i sastavim izveštaj, ali ako počnem odmah, dobiče ga do večeras.”
,,U redu. Obavestiću ih.”


Sebastijan ode u veliku prijemnu salu sa zidovima obloženim purpurnim plišem. S plafona je visilo pedesetak violina i viola, što je prostoriji davalo poseban izgled. Zahvaljujući izuzetnoj akustičnosti, tu su iz celog sveta dolazili čuveni muzičari da bi kupili ili dali na popravku svoj instrument.
Sebastijan je seo za radni sto i stavio tanke naočare, a zatim uzeo primerak koji je trebalo da proceni. To je bio veoma redak instrument: pripadao je Karlu Bergonciju, najdarovitijem Stradivarijevom učeniku. Poticao je iz 1720. godine i bio iznenađujuće dobro očuvan. Poznata Aukcijska kuća Farazio odlučila je da na njemu zaradi više od milion dolara na narednoj jesenjoj aukciji.
Kao svetski poznati stručnjak, Sebastijan nije mogao sebi da dopusti ni
najmanju grešku u proceni kada je reč o tako važnom događaju. Poput enologa ili stručnjaka za parfeme, imao je u glavi hiljade karakteristika svake graditeljske škole: Kremone, Venecije, Milana, Pariza, Mirekura… Uprkos svem tom iskustvu, bilo je vrlo teško tačno utvrditi autentičnost jednog instrumenta i Sebastijan je prilikom svake ekspertize stavljao na kocku svoju reputaciju.
Pažljivo je postavio instrument između ključne kosti i brade, podigao gudalo i zasvirao prve taktove jedne Bahove partite. Zvuk je bio izuzetan. Bar do trenutka kada je jedna žica iznenada pukla, vratila se poput lastiša i udarila ga po obrazu. Skamenjen, odložio je instrument. Osetio je svu svoju nervozu i napetost u obrazu! Bilo mu je nemoguće da se koncentriše. Jutrošnji događaj kontaminirao mu je duh. Kamiline primedbe odzvanjale su i rasle u njemu. Trebalo je priznati da je ima i pomalo istine u onome što mu je rekla. Zaista je ovog puta otišao predaleko. Bio je prestravljen od pomisli da može da je izgubi. Znao je da što pre mora da razgovara s njom, ali je slutio i da to neće biti nimalo lako. Pogledao je na sat, a zatim izvukao mobilni telefon. Časovi još nisu počeli, uz malo sreće… Pokušao je da je pozove, ali je odmah odgovorila sekretarica.
Samo sanjaj…

Tako se uverio da je frontalni napad potpuna greška. Trebalo je popustiti uzde, makar i prividno. A za to mu je bio potreban saveznik. Neko ko bi mu pomogao da ponovo zadobije Kamilino poverenje. Kada bude iznova uspostavio odnos pun poverenja, već će se snaći kako sve da popravi i svoju kći prizove pameti. Ali od koga da traži pomoć?
U glavi je razmotrio različite mogućnosti. Prijatelji? Imao je mnogo poznanika, ali niko nije bio dovoljno blizak i pouzdan da bi ga uputio u ovako ličan problem. Otac mu je preminuo prošle godine, a majka nikada nije bila oličenje progresivizma. Prijateljica Natalija? Ona je na turneji u Los Anđelesu, s Njujork Siti baletom.
Jedino preostaje Niki, Kamilina majka…



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:58 am






4.

Niki…
Ne, to nije razumno. Ne govore već sedam godina. Osim toga, pre bi umro nego da zatraži pomoć od Niki Nikovski!
Kada bolje razmisli, verovatno je upravo ona Kamilu posavetovala da uzima pilule! Na kraju krajeva, to i liči na nju… Niki je pristalica slobodnog morala i svih tih navodno progresivističkih ideja: pustiti decu da se emancipuju, slepo im verovati, ne kažnjavati ih, odstraniti svaki autoritet, zastupati potpunu toleranciju, čak dozvoliti i apsolutnu slobodu, koja je i nerazumna i naivna.
Na trenutak je razmotrio slučaj. Da li je moguće da je Kamila tražila savet od majke, a ne od njega? Čak i za tako intimnu temu kao što je kontracepcija, to mu se činilo malo verovatno. Pre svega zato što su se Niki i Kamila retko viđale, a i zato što je Niki, namerno ili slučajno, oduvek bila isključena iz Kamilinog vaspitanja.
Svaki put kada bi razmišljao o svojoj bivšoj ženi, Sebastijan je osećao mešavinu gorčine i besa. Ipak, uglavnom bi bio besan na sebe jer mu se neuspeh njihovog braka sad činio veoma predvidivim. Jednom rečju, smatrao ga je svojom najvećom greškom u životu. U tom braku je izgubio iluzije, spokoj i svu životnu radost.
Nije trebalo nikada da se sretnu, nije trebalo nikada da se dopadnu jadno drugom. Nisu imah ni isto poreklo, ni obrazovanje, čak ni veru. I po temperamentu i karakteru bih su potpune suprotnosti. Ipak, zavoleli su se!


Stigavši na Menhetn iz rodnog Nju Džerzija, Niki je počela karijeru kao manekenka, sanjajući o pozorišnim ulogama i muzičkim komedijama na Brodveju. Živela je od danas do sutra, bezbrižno i lakomisleno.
Živog duha, otvorena i strastvena, umela je da bude umiljata i koristila je šarm da bi ostvarila svoje ciljeve. Međutim, živela je razuzdano, opijena osećanjima i izlivima emocija. Pomalo žrtva kompulzivne potrebe da postoji kroz poglede muškaraca, neprestano se igrala vatrom, spremna da ode prilično daleko samo da bi još malo pojačala samopouzdanje u svoju moć zavođenja.
Sušta suprotnost Sebastijanu.
Tih i povučen, bio je rezultat elitističkog buržoaskog vaspitanja. Voleo je da planira unapred, da dugoročno organizuje život i da se oslanja na te svoje planove.
Ljudi iz njegovog okruženja, roditelji i prijatelji, nisu oklevali da ga upozore, ukazujući mu na to da Niki nije devojka za njega. Ali Sebastijan se zainatio. Među njima je tad postojala neodoljiva privlačnost. Oboje su se prepustili zanosu naivnog narodnog mita po kojem se suprotnosti privlače.
Verovali su u svoju sreću, naprečac su se venčali i, nedugo potom, Niki je zatrudnela i rodila blizance: Kamilu i Džeremija. Nakon haotične mladosti, Niki je iznenada razvila potrebu za stalnošću i materinstvom. A on, uštogljen konzervativnim vaspitanjem, mislio je da će tim brakom pronaći izlaz iz sumorne porodične kripte. Oboje su tu ljubav doživeli kao izazov, opijeni činjenicom da prkose zabranjenom.
Međutim, povratak u stvarnost bio je surov. Razlike, koje su u početku davale čar njihovom životu, ubrzo su postale stalni povod za čarke, a potom i za neprestane svađe.
Čak i posle rođenja blizanaca, nisu uspeli da pronađu uporište u osnovnim vrednostima koje bi im omogućile da napreduju kroz život. Potreba da se utvrde načela vaspitanja dece je samo produbila sukobe.
Nikino poimanje vaspitanja zasnivalo se na metodi koja je davala preimućstvo slobodi i samostalnosti. Sebastijan je nije podržao na toj, po njegovom mišljenju, vrlo opasnoj stazi. Pokušao je da je ubedi da će jedino stroga pravila oblikovati ličnost deteta. Tako su njihova gledišta postala nepomirljiva, a niko nije hteo da se odrekne svojih uverenja. To je jednostavno bilo tako. Ljudi se ne mogu menjati. Ne može se tek tako izbrisati suština nečije ličnosti.
Na kraju, rastali su se nakon mučne epizode koju je Sebastijan doživeo kao izdaju. Niki je prešla granicu koju je on mogao da podnese. Ti dogadaji su ga skrhali, signalizirajući mu da mora pod hitno da okonča brak koji više nije imao smisla.
Da bi spasao decu iz tog brodoloma i dobio starateljstvo nad njima, Sebastijan je angažovao stručnjaka za razvode i porodično pravo. Bio je to čuveni advokat, koji je odmah počeo da ponižava i napada Niki, pokušavajući da je primora da se odrekne svih osnovnih roditeljskih prava bez ikakve borbe. Ispostavilo se da je Niki tvrd orah. Posle natezanja preko advokata, Sebastijan je svojoj budućoj bivšoj ženi na kraju predložio nagodbu: ustupiće joj isključivo starateljstvo nad Džeremijem ako on zauzvrat dobije isključivo starateljstvo nad Kamilom.
Ne želeći da rizikuje da izgubi sve ako se upusti u sudsku borbu, Niki je prihvatila takvu podelu.
Tako su već sedam godina Kamila i Džeremi živeli u dve različite kuće, pod okriljem dve potpuno različite odrasle osobe koje su ih vaspitavale na dva potpuno suprotna načina. Posete drugom roditelju bile su retke i strogo nadzirane. Kamila je viđala majku svake druge nedelje, a Džeremi je u isto vreme posećivao Sebastijana.
Brak s Niki ličio je na silazak u pakao, međutim, to vreme je već odavno prošlo. Tokom godina, Sebastijan je ponovo sredio svoj život, a Niki je postala samo daleko sećanje. Samo ponekad, od Kamile bi došao poneki odjek iz Nikinog života. Nije doživela uspeh kao manekenka, a glumačku karijeru nije uspela ni da započne. Prema poslednjim vestima, batalila je i manekenstvo, i kastinge, i snove o pozorištu, i potpuno se posvetila slikarstvu. Istina, njena platna su se mogla naći izložena u mnogim drugorazrednim bruklinskim galerijama, ali njena slava je ostala veoma ograničena. Što se tiče muškaraca, oni su bukvalno defilovali kroz njen život. Nikada isti i nikada dobri. Činilo se kao da ima poseban talenat da privuče baš one koji će je naterati da pati, koji će otkriti njene slabosti i krhkost i pokušati da ih iskoriste. Međutim, s godinama je izgledalo kao da zaista želi da stabilizuje sentimentalni život. Prema Kamilinim rečima, već nekoliko meseci bila je u vezi s nekim policajcem iz Njujorške policije. Međutim, on je bio bar deset godina mlađi.
S Niki nikada ništa nije jednostavno.


Zvonjava telefona trgla je Sebastijana iz sanjarenja. Pogledao je mobilni telefon i razrogačio oči. Poput neke uznemirujuće podudarnosti, na ekranu je stajalo: NIKI NIKOVSKI.
Trgao se. S bivšom ženom gotovo da uopšte nije razgovarao. Prve godine nakon razvoda, viđali su se samo tokom razmena, ali posle se odnos
sveo na nekoliko informativnih SMS poruka, koliko da se dogovore o posetama dece; dakle, dva puta mesečno. Budući da se Niki potrudila da ga pozove, izgleda da se dogodilo nešto veoma ozbiljno.
Kamila… pomisli odgovarajući na poziv.
„Niki?”
„Dobar dan, Sebastijane!”
Odmah je osetio brigu u njenom glasu.
„Imaš li neki problem?”
„Reč je o Džeremiju. Da li… da li ti se javljao poslednjih nekoliko dana?”
„Ne. Zašto?”
„Počinjem da se brinem. Ne znam gde je.”
„Kako to?”
„Nije išao u školu. Ni juče ni danas. Mobilni telefon mu je nedostupan i nije spavao kod kuće od…”
„Šališ se?”, prekinu je. „Nije spavao kod kuće!” Nije odmah odgovorila. Pretpostavila je da će biti ljut i da će joj prigovarati.
„Već tri dana nije dolazio kući”, priznala je na kraju. Sebastijan zaustavi dah. Snažnije je stegao telefon.
„Da li si obavestila policiju?”
„Mislim da to nije dobra ideja.”
„Zašto?”
„Dođi kod mene, objasniću ti.”
„Stižem”, reče i prekinu vezu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:58 am





5.

Sebastijan je našao slobodno mesto za parkiranje na raskrsnici Van Brantove i Salivanove. Zbog gužve u saobraćaju, putovao je do Bruklina gotovo četrdeset pet minuta.
Posle razvoda, Niki se s Džeremijem nastanila u zapadnom delu Južnog Bruklina, u naselju Red Huk, nekadašnjem bastionu lučkih radnika i mafije. Zatvoren i loše povezan linijama gradskog prevoza, taj deo je dugo bio izolovan i nebezbedan. Ipak, ta paklena vremena bila su prošlost. Današnji Red Huk više nema ničega zajedničkog s podzemljem, niti je više opasna zona kakav je bio osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Po uzoru na mnoga mesta u Bruklinu, postao je popularan kao boemski deo grada, koji se intenzivno menja i u kojem žive brojni umetnici i kreatori.
Sebastijan je tamo odlazio veoma retko. Dešavalo se da ponekad subotom odveze Kamilu, ah nikada nije kročio u stan bivše supruge. Svaki put kada bi došao u Bruklin, bio bi iznenađen kojim se tempom okolina menja. Oronula skladišta i dokovi iznenađujućom brzinom ustupali su mesto umetničkim galerijama i restoranima organske hrane.
Sebastijan zaključa vrata i uputi se ulicom do zgrade s fasadom od crvene cigle, nekadašnje fabrike papira adaptirane u stambeni prostor. Ušao je i popeo se stepeništem preskačući po dva stepenika, sve do pretposlednjeg sprata. Niki ga je čekala na pragu metalnih vrata za zaštitu od požara, koja su ujedno služila i kao ulazna vrata.
„Dobar dan, Sebastijane.”
Posmatrao ju je potiskujući emocije. Još je imala atletsko, vitko telo: široka ramena, uzan struk, duge noge, čvrstu i zategnutu zadnjicu.
Lice joj je, neosporno, i dalje bilo otmeno: izražene jagodice, prćast nos i mačji pogled. Međutim, pokušavala je da prikrije tu gracioznost ispod lažno neobaveznog izgleda. Kosu, ofarbanu u crveno, uplela je u dve pletenice koje je podigla u neurednu punđu. Bademaste zelene oči previše je istakla crnim krejonom, grudi previše stegla u majici s prevelikim dekolteom, dok joj se vitko telo gubilo u širokim pantalonama.
„Zdravo, Niki”, reče i uđe u stan, ne sačekavši da ga pozove.
Nije mogao a da ne osmotri prostor radoznalo. Nekadašnja fabrika skrivala je prostrani stan koji je ponosno nosio svoju industrijsku prošlost: izbeljeni parket bez laka, vidljive grede, krovna konstrukcija i stubovi od livenog gvožđa, deo zida od starih cigala, sivi betonski podijum. Velike apstraktne slike, koje je Niki nedavno završila, sušile su se svuda po stanu, prislonjene na zidove ili jednostavno položene na pod. Sebastijan je ocenio dekoraciju stana kao sasvim neozbiljnu. Bez reda nagomilani predmeti, verovatno kupljeni na buvljoj pijaci, od stare česterfildske sofe do salonskog stola, napravljenog od glomaznih zarđalih vrata postavljenih na dve masivne nogare. Celokupan izgled stana verovatno se uklapao u neku estetsku logiku, ali Sebastijanu je ona izmicala.
„Dobro, o čemu se radi, šta se desilo?”, reče zapovednim tonom.
„Objasnila sam ti: Džeremi mi se nije javio od subote ujutru.”
Odmahnuo je glavom.
„Od subote ujutru? Danas je utorak!”
„Znam.”
,,I ti si se tek sada zabrinula?”
„Zvala sam te da mi pomogneš, a ne da me osuđuješ.”
„Čekaj, molim te, gde ti živiš? Da li ti znaš kolika je mogućnost da se pronađe izgubljeno dete četrdeset osam sati nakon nestanka?”
Prigušila je krik, grubo ga uhvatila za revere mantila i povukla da ga izbaci iz stana.
„Odlazi! Ako nisi došao da mi pomogneš, idi kući!”
Iznenađen silinom njenog postupka, pokušao je da se oslobodi. Uspeo je da je uhvati za ruke i zaustavi.
„Objasni mi zašto me nisi ranije obavestila!”
Pogledala ga je pravo u oči. U njima su sevale blistave munje dok ga je izazivački gledala.
„Da si pokazivao malo više zanimanja za svoga sina, možda bih manje oklevala!”
Sebastijan prihvati primedbu i nastavi smirenijim tonom:
„Pronaći ćemo Džeremija”, obećao je, „ali moraš da mi ispričaš sve. Od početka.”
Oprezna, Niki je sačekala nekoliko trenutaka, a onda je spustila gard.
„Sedi, idem da skuvam kafu.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:59 am









6.

„Poslednji put videla sam Džeremija u subotu ujutru oko deset sati, malo pre nego što će otići u salu za boks.”
Niki je govorila vrlo zabrinutim glasom. Sebastijan se namršti.
„Otkad on trenira boks?”
„Ima već godinu dana. Nisi u toku, zar ne?”
Na licu mu se očitavala neverica. U mislima mu se pojavila slika mršavog adolescenta Džeremija. Nije mogao ni da ga zamisli u ringu.
„Zajedno smo doručkovali”, nastavi Niki. „Zatim smo se spremili. Bili smo pomalo u žurbi. Lorenco me je čekao dole. Išli smo na vikend na Ketskils i…”
„Lorenco?”
„Lorenco Santos, moj dečko.”
„To je onaj pandur ili neki novi?”
„Dođavola, Sebastijane, šta hoćeš?”, naljutila se.
Izvinio se odmahujući rukom.
Ona nastavi:
„Neposredno pre nego što ću izaći, Džeremi me je pitao da li sme da prespava kod svog druga Sajmona. Dozvolila sam mu. To je uobičajena stvar za subotu uveče, gotovo navika da prespavaju jedan kod drugog.”
„Vidi, vidi.”
Ona mu ništa ne uzvrati.
„Poljubio me je i otišao. Nije mi se javio celog vikenda, ali nisam se previde brinula.”
„Aha…”
„Ima petnaest godina. Nije više beba. A i Sajmon je skoro punoletan.”
Podigao je pogled ka nebu, ali se suzdržao od komentara.
„Vratila sam se u Bruklin u nedelju uveče. Pošto je bilo kasno, prespavala sam kod Santosa.”
Sebastijan joj uputi ledeni pogled, a zatim je upita:
,,A u ponedeljak ujutru?”
„Svratila sam do kuće oko devet ujutru. U to vreme je on trebalo da bude u školi. Nisam ni očekivala da bude kod kuće.”
On postade nestrpljiv:
,,A onda?”
„Radila sam ceo dan na mojoj izložbi u BWAC3, u zgradi pored keja u
kojoj radi mnogo umetnika…”
„U redu, Niki, poštedi me detalja!”
„Tokom popodneva, na sekretarici su mi ostavili poruku iz gimnazije, kojom me obaveštavaju da Džeremi tog dana nije bio na časovima.”
„Da li si pozvala roditelje onog momka?”
„Sinoć sam razgovarala sa Sajmonovom majkom. Rekla mi je da joj je sin već nekoliko dana na studijskom putovanju. Dakle, Džeremi nije ni spavao kod njega ovog vikenda.”
Sebastijanov telefon zavibrira u džepu. Pogledao je ekran. Zvali su ga iz Farazija, verovatno zbog procene violine.
„Tada sam se stvarno uplašila”, nastavila je Niki. „Htela sam da odem u policijsku stanicu, ali… nisam bila sigurna da bi me policajci ozbiljno shvatili.”
„Zašto?”
„Da budem iskrena, ovo nije prvi put da Džeremi odlazi od kuće…”
Sebastijan uzdahnu. Bio je zaprepašćen. Niki mu objasni:
„U avgustu je Džeremi dva dana bio odsutan ne dajući bilo kakve znake života. Bila sam van sebe i prijavila sam njegov nestanak policijskoj stanici u Bušviku. Na kraju se pojavio trećeg dana. Jednostavno je išao na planinarenje u park Adirondak.”
„Budaletina!”, eksplodira Sebastijan.
„Možeš da zamisliš reakciju policije. Neviđeno su uživali držeći mi pridiku, optužujući me da su zbog mene gubili vreme i da nisam sposobna da odgajam sina.”
Sebastijan je u mislima zamišljao prizor. Zatvorio je oči, masirao slepoočnice i predložio:
„Ovog puta ću ih ja pozvati, ali ne nekog tamo pozornika. Poznajem gradonačelnika. Njegova kćerka ide u školu zajedno s Kamilom, a i sredio sam violinu njegovoj ženi. Pitaću ga da me poveže sa…”
„Čekaj, Sebastijane, nisi čuo sve!”
„Šta?”
„Džeremi ima jedan problemčić, ima dosije u policiji.”
Zanemeo, gledao ju je u neverici.
„Šališ se? I nikada mi ništa nisi rekla o tome?”
„To je odnedavno, pravio je neke gluposti.”
„Kakve gluposti?”
„Pre šest meseci uhvatila ga je patrola kako crta grafite na jednom kamionu za dostavu robe u Ikeinom skladištu.” Otpila je gutljaj kafe i odmahnula glavom zabrinuta. „Kao da ti kreteni nisu imali ništa drugo da rade, nego baš da hvataju klince koji vole umetnost!”, ljutila se.
Sebastijan se trgao. Grafiti umetnost? Niki je očigledno posmatrala stvari na potpuno iskrivljen način.
„Išao je na sud?”
„Da. Dobio je deset dana društvenokorisnog rada. Ali pre tri nedelje pozvan je na sud zbog pokušaja krađe u prodavnici.”
„Šta je krao?”
„Video-igru. Zašto pitaš? Bilo bi ti lakše da je hteo da ukrade knjigu?”
Sebastijan je ignorisao tu provokaciju. Druga osuda nije bila za šalu. U skladu s politikom nulte tolerancije, još jedan, čak i beznačajni prestup, mogao bi da pošalje Džeremija pravo u zatvor.
„Namučila sam se s ljudima iz prodavnice pokušavajući da ih ubedim da ne podnesu tužbu”, uveravala ga je Niki.
„Bože! Šta je tom momku u glavi?”
„Nije smak sveta”, smirivala ga je Niki. „Svi smo bar nešto ukrali ma kar jedanput u životu. U adolescenciji, to je normalno…”
„Tebi je normalno da kradeš?”, ponovo je pukao.
„To je deo života. Kada sam bila mlada, krala sam veš, odeću, parfeme. Tako smo se i upoznali, sećaš se.”
To baš i nije najbolja stvar koja nam se dogodila, pomislio je.
Sebastijan je ustao sa stolice. Pokušao je da sumira situaciju. Da li se uistinu treba brinuti? Na kraju krajeva, za Džeremija su ovakva bekstva bila uobičajena…
Kao da mu je čitala misli, Niki se pobunila:
„Sebastijane, sigurna sam da je ovoga puta ozbiljno. Džeremi zna koliko sam se uznemirila prošli put. Obećao mi je da više nikad neće zaboraviti da se javi.”
„Šta hoćeš da uradimo?”
„Više ne znam. Zvala sam sve urgentne centre većih bolnica, onda sam…”
„Da li si našla nešto neobično kada si mu pregledala sobu?”
„Kako to misliš kada sam mu pregledala sobu?”
„Da li si je pregledala ili nisi?”
„Ali to je njegov tajni vrt. To je…”
„Njegov tajni vrt! Niki! Nastao je pre tri dana!”, planuo je i krenuo na sprat metalnim stepenicama.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:59 am






7.

„Dok sam ja bila devojčica, mrzela sam kad mi majka njuška po stvarima.”
Iako je bila zabrinuta, Niki je otvoreno odbijala da pretura po sinovljevim stvarima.
„Da li ti pretresaš Kamilinu sobu?”
„Jednom nedeljno”, odgovori Sebastijan potpuno mirno.
„Ti stvarno imaš problem…”
Možda, ali ona nije nestala, pomisli zlobno i baci se na posao.
Zbog netipične konfiguracije nekadašnje fabrike, Džeremijeva soba bila je ogromna, prava jazbina dežurnog zaluđenika iz odeljenja, u kojoj je vladao razdragani nered. Na zidovima, plakati kultnih filmova: Povratak u budućnost, Ratne igre, Unutrašnji svemir, Tron: Legat. Naslonjen na pregradni zid, običan bicikl, bez brzina. U jednom uglu, kabina s video-igrom Donki Kong iz osamdesetih godina prošlog veka. U korpi za otpatke, gomila kutija slatkiša s nugatom, pica iz supermarketa i limenki red bula.
„Ovo je neopisivi haos!”, uzviknu Sebastijan. „Da li ponekad sredi ovu sobu?”
Niki ga prostreli pogledom. Na trenutak je zastala, a zatim se bacila na posao. Otvorila je garderober:
„Očigledno je poneo ranac”, primetila je.
Sebastijan je prišao radnom stolu. Postavljeni u polukrug, tri velika monitora bila su povezana za dva kućišta. Malo dalje, kompletna di-džejevska oprema: gramofoni, miksete, zvučnici poznate marke, pojačalo, sabvufer. Isključivo profesionalna oprema.
Odakle mu novac za ovo?

Detaljno je pregledao police. Savijale su se pod teretom stripova: Betmen, Supermen, Kik-Es, Iks-men. Sumnjičav, prelistao je poslcdnji primerak s gomile: Spajdermen u kojem je Piter Parker ustupio mesto adolescentu melezu afroameričko-hispanskog porekla. Vremena se menjaju, pevao je nekad Dilan…
Na drugoj polici pronašao je mnoštvo literature o pokeru i izduženi aluminijumski kofer s deset nizova keramičkih žetona i dva špila karata.
„Šta je ova soba? Kockarnica?”
„Ja mu nisam kupila taj kofer”, branila se Niki, „ali znam da u poslednje vreme često igra poker.”
,,S kim?”
,,S drugarima iz gimnazije, mislim.”
Sebastijan napravi grimasu. Ovo je stvarno prekardašilo.
Sa izvesnim olakšanjem, konstatovao je da se na polici nalazile i prave knjige: Gospodar prstenova, Dina, Vremeplov, Istrebljivač, serijal Zadužbina…
Pored svih tih suštinski zaluđeničkih stvari dostojnih tog epiteta, tu se nalazilo još i desetak priručnika za pisanje scenarija i biografije Stenlija Kjubrika, Kventina Tarantina, Kristofera Nolana i Alfreda Hičkoka.
„Zanima ga film?” začuđeno upita.
„Očigledno! Želi da postani režiser. Zar ti nikada nije pokazao svoje amaterske filmove? Ha, ne znaš čak ni da ima kameru!”
„Ne”, priznade.
Sa izvesnom tugom, prihvatio je očiglednu činjenicu: nije poznavao svog sina. I to ne zato što ga je retko viđao. Jednostavno, poslednjih nekoliko godina njihov odnos sveo se na dijalog gluvih. Nije bilo čak ni sukoba. Samo ravnodušnost. Smatrajući da Džeremi nije sin kakvog je želeo, isuviše je ličio na svoju majku, Sebastijan je potpuno izgubio zanimanje za njegovo odrastanje, školovanje i interesovanja. Polako, ali sigurno, odustao je od njega, ne osećajući pritom nikakvu krivicu.
„Nema ni njegovog pasoša”, zabrinula se Niki dok je pregledala tri fioke u radnom stolu.
Zamišljen, Sebastijan pritisnu enter na kompjuterskoj tastaturi. Džeremi je bio obožavalac mrežnih igara. Na monitoru se uključio skrinsejver s natpisom World ofWarcraft. Operativni sistem tražio je lozinku.
„Nemoj ni da pokušavaš”, opomenu ga Niki. „Paranoičan je u vezi sa svim što mu je na kompjuteru i razume se deset puta bolje u informatiku od tebe i mene zajedno.”
Šteta. Ta prepreka lišavala ih je osnovnog izvora informacija. Sebastijan se zadovoljio time da posluša savet bivše supruge pa je odustao od pokušaja da uđe u unutrašnjost mašine. Ipak, primetio je spoljašnji hard-disk koji je bio povezan s računarom. Možda taj pomoćni disk nije zaključao.
„Da li imaš laptop? Možemo da pokušamo da ga priključimo?”
„Idem da ga donesem.”
Dok je Niki bila odsutna, posmatrao je zid u zadnjem delu sobe, na kojem je Džeremi nacrtao grafit, nalik mističnoj fresci u auto-laku, na kojoj je dobroćudni Hrist širio ruke na zeleno-plavom nebu. Približio se slici i pregledao boce s bojama na podu. Iako je prozor bio otvoren, još se osećao snažan miris razređivača. Grafit je naslikao nedavno.
„Okrenuo se misticizmu?”, pitao je kada mu se Niki opet pridružila.
„Koliko ja znam, nije. Meni se ovo mnogo sviđa.”
„Ozbiljno? Zaslepljena si ljubavlju…”
Pružila mu je laptop uputivši mu mračan pogled.
„Možda sam bila zaslepljena ljubavlju kada sam tebe upoznala, ali…”
„Ali?”
Niki je odustala od sukoba. Bilo je važnijih stvari.
Sebastijan uze računar, poveza ga s hard-diskom i pregleda sadržaj. Na njemu je bilo mnoštvo filmova i muzike, očigledno disk za skidanje s interneta. Uočio je da je Džeremi fan rok grupe Šuters. Sebastijan je pustio jedan snimak, naravno piratski, s koncerta: pomalo sirov garažni rok, bleda imitacija Strouksa i Libertinsa.
„Znaš ovo smeće?”
„To je jedna neafirmisana grupa iz Bruklina”, objasnila je Niki. „Džeremi ih često prati na koncertima.”
Jadno... pomisli Sebastijan dok je slušao reči pesme.
Pregledajući ostale dokumente, otkrio je na desetine televizijskih serija za koje nije nikada čuo, kao i filmove s prilično eksplicitnim naslovima, kojima su dominirale reči poput fuck, boobs i milf.
Da bi otklonio svaku sumnju, pustio je jedan video-klip. Raskošna medicinska sestra pojavila se na ekranu u pratnji muzike, čežnjivo raskopčala uniformu, a zatim je svog pacijenta počastila oralnim milovanjem.
„U redu, dosta je bilo!”, pobuni se Niki. „Ovo je užasno!”
„Nema potrebe da od ovoga praviš nastranost”, umirivao ju je Sebastijan.
„Ne smeta ti što tvoj sin gleda porno-filmove!”
„Ne. Da budem iskren, to me ohrabruje.”
„Ohrabruje te!”
„S njegovom androginskom garderobom i feminiziranim izgledom, stvarno sam počeo da se plašim da je homić.”
Pogledala ga je duboko uvređena.
„Stvarno misliš to što govoriš?”
Nije odgovorio. Bila je uporna:
„Čak i da je gej, ne vidim u čemu bi bio problem!”
„Pošto nije, rasprava je završena.”
„Kada je reč o širini duha, vidim da još živiš u XIX veku! To je strašno!”
Trudio se da ne uđe u tu raspravu. Uprkos svemu, prekorila ga je:
„Ne samo što si homofobičan već, povrh svega, odobravaš i ovakve filmove i degradirajuću predstavu o ženama koju proklamuju.”
„Nisam homofobičan i ništa ja ne odobravam”, branio se Sebastijan, oprezno se povlačeći.
Otvorio je prvu fioku na radnom stolu. U njoj se nalazilo desetine šarenih M&M bombonica, rasutih iz velikog pakovanja. Usred slatkiša, našao je vizitkartu majstora za tetovaže iz Vilijamsburga, prikačenu spajalicom za nedovršeni crtež zmaja.
„Priprema za tetovažu. Očito je odlučio da nas ničega ne poštedi. Mora da negde postoji tajna lista koju adolescenti međusobno razmenjuju. Spisak svih mogućih gluposti koje se mogu zamisliti, s jedinim ciljem da nerviraju roditelje.”
Niki je prekinula pretres da bi se usredsredila na pregradu s kliznim vratancima:
„Da li si video ovo?”, upitala ga je pokazujući na neotpakovanu kutiju prezervativa.
„Tvoj mali štićenik ima devojku?”
„Koliko ja znam, ne.”
Sebastijan nakratko pomisli na foliju s pilulama za kontracepciju, koje je pre dva sata našao u Kamilinoj sobi. Jedno dete guta pilule, drugo se naoružava prezervativima: hteo to on ili ne, deca rastu. Međutim, u Džeremijevom slučaju, to je bio razlog za zadovoljstvo. Što se tiče Kamile, njeno odrastanje ga je užasavalo. Dok se pitao da li treba da pomene tu epizodu Niki, pronašao je i napola popušeni džoint.
„Šit me brine više nego pornići! Da li si znala da puši ovo smeće?” Udubljena u pretraživanje komode, samo je slegla ramenima. „Pitao sam te nešto?”
„Stani! Dođi da vidiš ovo.”
Ispod gomile džempera pronašla je mobilni telefon.
„Džeremi nikada ne bi otišao bez mobilnog telefona”, rekla je. Pružila je telefon Sebastijanu. Izvlačeći ga iz futrole, pronašao je i kreditnu karticu zadenutu kraj telefona.
Bez telefona možda i bi, ali bez kreditne kartice… pomislili su istovremeno i zabrinuto se pogledali.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:00 am






8.

Vazduh je mirisao na ružmarin i poljsko cveće. Osvežavajući povetarac talasao je lavandu i žbunje. Pretvoren u organsku baštu, krov nekadašnje fabrike nudio je divan pogled na Ist River, niz nebodera na Menhetnu i Kip slobode.
Niki je bila nervozna pa se popela na krov da popuši cigaretu. Naslonjena na dimnjak od cigala, posmatrala je Sebastijana kako šeta između žardinijera od tikovine, u kojima su rasle bundeve, tikvice, plavi patlidžan, artičoke i aromatično bilje.
„Daš jednu?”, pitao je pridružujući joj se.
Odvezao je kravatu, otkopčao košulju i odlepio nikotinski flaster s lopatice.
„Mislim da nije preporučljivo da sad odustaneš.”
Ignorisao je savet bivše žene, upalio cigaretu, povukao dugi dim, a zatim počeo da masira kapke. Obuzet pritajenom brigom, u glavi je sumirao sve što je saznao iz pretresa sinovljeve sobe. Džeremi je slagao kada je pitao da prespava kod svog druga Sajmona, a pritom je znao da je ovaj na studijskom putovanju. Zatim, poneo je sa sobom ranac i pasoš, što je ukazivalo na dugo putovanje, možda čak i avionom. Međutim, nije poneo mobilni telefon, a ni kreditnu karticu koju mu je dala majka: bile su to dve tužibabe preko kojih bi svaka policija mogla da ga prati i uđe mu u trag…
„Ne samo što je pobegao od kuće, već je odlučio i da ga ne pronađemo.”
„Šta bi mogao da bude razlog tome?”, pitala se naglas Niki.
„Napravio je još neku glupost, to je očigledno. Ovoga puta nešto ozbiljno”, odgovori Sebastijan.
Nikine oči se zamutiše, a u grlu joj zastade knedla. U stomaku je osećala sve snažniji probadajući strah. Koliko je njen sin bio pametan i snalažljiv, toliko je bio i naivni zanesenjak. Iskreno, nije baš lako prihvatila to što krade, ali njegov nestanak ju je prosto užasavao!
Prvi put u životu zažalila je šio ga je vaspitavala dajući mu toliku slobodu, što je stavljala u prvi plan vrednosti kao što su velikodušnost, tolerancija i otvorenost prema drugima. Sebastijan nije grešio. Današnji svet suviše je opasan za sanjare i idealiste. Kako preživeti u tom svetu bez doze cinizma, lukavosti i okrutnosti?
Sebastijan povuče još jedan dim cigarete i dunu ga u prozračan vazduh. Iza njega, ventilaciona cev prela je kao mačka. Njegova uznemirenost bila je u suprotnosti s mirnom atmosferom kojom je, uprkos svemu, ovaj suvremeni dekor odisao.


Nalazili su se izvan gradske buke i vreve, gore, na visini, iznad kuća, na pristojnoj udaljenosti od Menhetna. Roj pčela, u žurbi da sakupi poslednje zalihe pred zimu, zujao je oko košnice. Ispresecani grančicama žbunova i sunčevi zraci bojili su u svetložuto mali drveni rezervoar u zarđalom okviru od gvožđa.
„Pričaj mi malo o Džeremijevom društvu.”
Niki ugasi opušak u praznoj saksiji.
„Uvek visi s dva ista momka.”
„Čuveni Sajmon…”, nagađao je Sebastijan.
„… i Tomas, njegov najbolji drug.”
„Da li si ga pitala da li zna nešto o Džeremiju?”
„Ostavila sam mu poruku, ali nije me pozvao.”
„Pa šta onda čekamo?”
„Možemo da ga sačekamo na izlazu iz gimnazije”, odluči Niki gledajući na sat.
Istovremeno su krenuli popločanom stazom između zasada. Pre nego što su izašli s krova, Sebastijan pokaza na kolibicu napravljenu od crnog nepromočivog platna.
„Šta čuvaš u ovome?”
„Ništa”, odgovori, ali prebrzo. ,,U stvari, samo alat.”
Pogledao ju je sa nevericom. Nije zaboravio da njen glas poprimi posebnu boju kada laže. I sada je lagala.
Razmaknuo je krajeve plastificiranog platna i pogledao unutra. U zaklonu je u zemljanim saksijama raslo desetak stabljika kanabisa. Sklonište je imalo najnoviju opremu: redovi natrijumskih lampi, automatski klima-uređaj i sistem za navodnjavanje, kese s dubrivom i najsavremenija sredstva za hortikulturu.
„Apsolutno si neodgovorna!”, iznervirao se.
„Ma daj! Nećeš valjda da dramiš zbog malo trave!”
„Malo trave? Ti gajiš drogu na veliko!”
„Pa mogao bi i ti ponekad da probaš malo, to bi te opustilo!”
Daleko od toga da mu se svideo njen humor. Sebastijan se još više naljutio.
„Niki, nemoj da mi kažeš da prodaješ ovo smeće?”
Ona je pokušala da umanji značaj:
„Ništa ja ne prodajem. To je isključivo za moju ličnu upotrebu. Sto posto organska trava, čiste zanatske proizvodnje. Mnogo zdravija nego sintetička smola koju valjaju dileri.”
„To je… Ma bezumno! Mogla bi da završiš u zatvoru!”
„Zašto, da ne nameravaš da me prijaviš?”
„A onaj tvoj lepotan, Santos? Da ne radi možda u odeljenju za narkotike?”
„Veruj mi, imaju oni i druga posla.”
„A Džeremi? A Kamila?”
„Deca nikada ne dolaze ovde.”
„Nemoj da me praviš budalom!”, viknu pokazavši prstom na potpuno novu košarkašku tablu videlo se da je nedavno pričvršćena za ogradu.
Slegla je ramenima uzdišući.
„Smaraš!”
Odvratio je pogled i udahnuo duboko, nadajući se da će tako povratiti mir, ali bes je narastao kao plima, vraćajući bolna sećanja, otvarajući stare i loše zarasle rane, podsetivši ga da ne treba zaboraviti Nikino pravo lice: ona je žena koja nikada neće biti pouzdana i kojoj nikada ne treba verovati.
Ščepao ju je za vrat u naletu besa i pribio je uz jednu metalnu policu:
„Ako si na bilo koji način uplela mog sina u trgovinu drogom, uništiću te, razumeš?” Stegao ju je jače i pritisnuo palčeve u meso, da bi joj onemogućio priliv vazduha. „Razumeš?”, ponovio je.
Gušila se i nije mogla da odgovori. Obuzet besom i željom za osvetom, još više ju je stegao.
„Zakuni se da Džeremijev nestanak nema nikakve veze s ovom drogom!”
Dok je Sebastijan pokušavao da je drži pod kontrolom, osetio je kako mu noge popuštaju od udarca. Niki se oslobodila veštim zahvatom za samoodbranu. Brzinom munje, dočepala se jednog zarđalog sekača i prislonila ga na grudi bivšem mužu.
„Samo probaj još jednom da podigneš ruku na mene i polomiću ti sve kosti! Razumeš?”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:00 am





9.

Gimnazija u Južnom Bruklinu nalazila se u velikoj zgradi od smeđe cigle u Konoverovoj ulici. Bilo je vreme ručka, a sudeći po velikom broju kolica i prikolica za brzu hranu odmah ispred škole, izgleda da hrana u kantini nije bila baš najbolja.
Sebastijan oprezno priđe jednom od gastronomskih vozila, koja su od pre nekoliko godina špartala širom Njujorka i hranila gladni narod. Svaka prikolica nudila je neki svoj specijalitet: hotdog s jastogom, takose, dim sum, falafele… Pošto je bio opsednut higijenom, Sebastijan je uglavnom izbegavao ovu vrstu zadovoljstva. Međutim, ništa nije pojeo od juče uveče i creva su mu bolno krčala.
„Ne preporučujem ti južnoameričke specijalitete”, upozori ga Niki.
Iz inata je ignorisao ovo upozorenje i naručio seviče, peruansko jelo koje je u osnovi marinirana sirova riba.
„Kako izgleda taj Tomas?” upita kada je zazvonilo za kraj časa i na trotoar se izlila bujica učenika.
„Daću ti znak kada bude naišao”, odgovori i začkilji očima da ne bi previdela mladića.
Sebastijan je platio porudžbinu i probao ribu. Progutao je jedan zalogaj. Užasno ljuta marinada odmah mu je spalila grlo. Napravio je grimasu.
„Lepo sam ti rekla”, uzdahnu Niki.
Da bi smirio vatru koja mu se razgorela u ustima, sasuo je celu čašu orčate, koju mu je saosećajno ponudio prodavač.
Biljno mleko smeđe boje imalo je odvratan ukus vanile, od kojeg mu je pripalo muka.
„Evo ga!”, uzviknu Niki pokazavši na jednog mladića u gomili.
„Koji? Bubuljičavi ili onaj antipatični?”
„Pustićeš me da ja pričam, u redu?”
„Videćemo…”
Uske farmerke, vejferer naočare, tesna crna jakna, drski izgled, umešno razbarušena kosa, bela raskopčana košulja koja otkriva previše kože, Tomas je baš vodio računa o svom izgledu. Mora da je svakog jutra provodio sate u kupatilu, uređujući malim detaljima svoj perfektni imidž mladog rokera.
Niki ga je sustigla kod ograđenog terena za košarku.
„Hej! Tomase!”
„Zdravo, gospođo”, rekao je sklanjajući nemirni pramen s lica.
„Nisi odgovorio na moje poruke.”
,,Da, nisam stigao.”
„Nemaš vesti od Džeremija?”
„Ne. Ni sa in ga video od petka.”
„Nije li slao mejlove, SMS poruke, nije te zvao?”
„Ništa.”
Sebastijan pažljivije pogleda momka. Nije mu se sviđao ni ton ni izgled malog ljigavca koji nosi prstenje, ogrlice i narukvice, sve u gotik fazonu. Međutim, prikrio je svoj neprijateljski stav i upitao: „Znaš li možda gde bi mogao da bude?” Tomas se okrenu ka Niki.
„Ko je ovaj?”
„Ja sam mu otac, kretenu jedan mali!” Momak ustuknu, ali postade pričljiviji:
,,U poslednje vreme se nismo mnogo viđali. Džeremi nije dolazio na probe naše grupe.”
„Zašto?”
„Više je voleo da igra poker.”
„Stvarno?”, reče Niki zabrinuto.
„Mislim da mu je bila potrebna lova. Mislim da je čak prodao svoju bas gitaru, a dao je oglas na internetu da prodaje i digitalnu kameru.”
„Za šta mu je trebala lova?”, upita Niki.
„Nemam pojma. Ako je to u redu, ja bih sada da idem.”
Ali Sebastijan ga ščepa za rame.
„Kuda žuriš? S kim je igrao poker?”
„Ne znam. Neki momci s interneta…”
„A neka ekipa uživo?”
„Trebalo bi da pitate Sajmona”, izbegao je odgovor.
„Sajmon je na studijskom putovanju. Ti to dobro znaš”, pritisnu ga i Niki.
Sebastijan ga je malo protresao.
„Hajde, pričaj!”
„Hej, ne smeš da me diraš! Ja znam svoja prava!”
Niki je pokušala da smiri bivšeg muža, ali Sebastijan je gubio strpljenje. Arogantni žutokljunac išao mu je na živce od samog početka.
,,S kim je Džeremi igrao poker?”
,,S malo čudnim tipovima, raunderima…”
„To jest?”
„To su oni koji lutaju okolo i traže keš partije s velikim ulozima i lakim plenom”, objasni Tomas.
„Drugim rečima, traže naivčine da ih ogule, zar ne?”
„Da”, potvrdi mladić. ,,A Džeremi je glumio naivčinu da ih navuče. A kad ih navuče… pa, tako je zaradio mnogo love.”
„Koliki su bili ulozi?”
„Hej, pa nisu bogzna šta. Nismo u Vegasu. Ti tipovi igraju za račune ili da plate ratu za kredit.”
Niki i Sebastijan pogledaše se zabrinuto. U toj priči je sve slutilo na nevolju: ilegalne kockarske partije u koje uvlače maloletnike, bekstvo od kuće, mogući dugovi…
„Gde su se igrale partije?”
,,U nekim mračnim barovima u Bušviku.”
„Da li znaš adrese?”
„Ne. To me nije mnogo zanimalo.”
Sebastijan bi ga rado još malo prodrmao, ali Niki gaje sprečila: činilo joj se da ovog puta mladić govori istinu.
„Dobro, sada palim. Osim toga, umirem od gladi!”
„Još jedno pitanje, Tomase! Da li Džeremi ima devojku?”
„Naravno!”
Niki se upadljivo začudila.
„Da li znaš kako se zove?”
„To je jedna starija ženska.”
„Stvarno?”
„Desanka.”
Sebastijan se namršti.
„Pitao sam te kako se zove.”
„Masturbacija”, odgovori on polazeći uz glasan smeh.
Niki uzdahnu. Sebastijan uhvati momka za kragnu i povuče ga ka sebi.
„Nerviraš me tim tvojim jeftinim šalama. Da li ima devojku ili ne?”
„Prošle nedelje rekao mi je da je upoznao neku devojku preko interneta. Mislim da je Brazilka. Pokazao mi je slike, prava bomba, ali ja mislim da je sve to foliranje. Džeremi no bi nikada mogao da nabaci takvu ribu.”
Sebastijan pusti Tomasa. Od njega više ništa neće moći da izvuče.
„Pozvaćeš me ako saznaš nešto novo?”, pitala ga je Niki.
„Računajte na mene, gospođo”, uveravao ju je dok se udaljavao.
Sebastijan je masirao slepoočnice. Žutokljunac ga je iscrpeo. Glas, govor, pojava sve ga je nerviralo.
„Kakvo je spadalo ovaj klinac”, uzdahnu. „Mislim da ćemo ubuduće morati bolje da kontrolišemo s kim se naš sin druži.”
„Moramo prvo da ga pronađemo”, promrmlja Niki.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:01 am





10.

Prešli su ulicu i stigli do starog Nikinog motocikla s prikolicom. BMWov oldtajmer serija 2, izašao pravo iz šezdesetih godina XX veka.
Dodala mu je zaštitnu kapu koju je nosio i kada su dolazili.
,,I šta sada?”
Niki je bila zamišljena. Pretpostavka da je Džeremi pobegao od kuće dobijala je sve više potvrda. Da bi došao do novca, prodao je gitaru i dao kameru na licitaciju. Pobegao je preduzimajući sve mere predostrožnosti da ga ne pronađu. Povrh svega, imao je i tri dana prednosti.
„Kako je otišao, sve mi se čini da je bio uplašen”, konstatovala je. „Veoma uplašen.”
Sebastijan nemoćno raširi ruke.
„Ali čega se plašio? I zašto nam se nije poverio?”
„Zato što ti nisi baš najbolji primer osobe koja ima razumevanja.”
Nečega se dosetio:
„A Kamila? Možda se Džeremi njoj javio?”
Nikino lice se razvedri. To je bio trag koji je odmah trebalo proveriti. Iako se blizanci nisu često viđali, poslednjih meseci su često razgovarali na raznoraznim modernim uređajima.
„Hoćeš li ti da je pozoveš?”
„Ja?”, začudila se.
„Mislim da je tako bolje. Objasniću ti…”
Dok je Niki tražila broj telefona, Sebastijan je pozvao kancelariju. Džozef, poslovođa radionice, ostavio mu je dve poruke, jednu za drugom, da mu se hitno javi.
„Imamo veliki problem, Sebastijane. Farazio je pokušao da te dobije više puta i žale se da ignorišeš njihove pozive.”
„Bio sam sprečen. Neočekivani porodični problem.”
„Slušaj, iznenada su banuli u radionicu. Videli su da nisi na poslu. Žele da im do 13 h daš pisanu potvrdu da se obavezuješ da ćeš im do sutra uveče dostaviti procenu.”
,,U suprotnom?”
,,U suprotnom će stručnu procenu poveriti Firstenbergu.”
Sebastijan uzdahnu. Jutros je slavina s problemima procurila, a on nije uspevao da je zavrne samo je curilo sve više. Procenio je situaciju što je mirnije mogao. Zahvaljujući tom poslu, prodaja violine Karla Bergoncija može da mu donese zaradu do 150.000 dolara. Suma koju je već uračunao u godišnji budžet i koja mu je bila potrebna da firma pozitivno posluje. Međutim, osim kratkoročnih finansijskih nevolja, gubitak ovog posla mogao bi da ostavi i dugoročne posledice. Svet gudačkih instrumenata bio je veoma mala sredina. Sve bi se vrlo brzo saznalo.
Prodaja Bergoncijeve violine bila je prestiž. Firstenberg, njegov najveći konkurent, neće propustiti da sve razglasi kako bi okrenuo situaciju u svoju korist.
Sebastijan je znao da nije otkrio rupu na saksiji. Sarađivao je više od dvadeset godina sa umetnicima kapriciozna bića, mučena i razdirana sumnjama. Veliki izvođači uglavnom su bili nestabilni koliko i genijalni. Muzičari s prevelikim egom, za koje je bilo ispod časti da svoj instrument odnesu kod bilo koga, osim kod najboljeg majstora. A on je trenutno bio najbolji! Za manje od dve decenije, od firme Larabi i sin napravio je najpoznatiju radionicu za izradu violina u Sjedinjenim Državama. Priznavali su mu da poseduje istinski dar, više nego veštinu, izuzetan sluh i iskrenu empatiju prema klijentima, zahvaljujući kojoj je mogao da im ponudi instrumente koji savršeno odgovaraju njihovoj ličnosti i načinu sviranja. U probama na neviđeno, njegove violine redovno su pobeđivale i Stradivarijeve i Gvarnerijeve. Uz izuzetnu posvećenost, njegovo ime postalo je vrhunska marka. Sada su mnogi muzičari dolazili u njegovu radionicu samo da bi kupili larabi violinu. Zahvaljujući tom renomeu, među vernim klijentima imao je i desetak svetskih zvezda koje su trenutno vladale muzičkim carstvom violinista. A te zvezde uspeo je da privuče zato što je javnosti dugo i mukotrpno nametao ideju da je on najkompetentnija osoba da održava njihov instrument ili da im napravi novi, po meri muzičara. Međutim, taj status bio je samo dim na vodi. Koliko god da je počivao na njegovom umeću, toliko je bio i posledica trenutne mode; postojao je kao savršena, ali nesigurna, ravnoteža između direktne komunikacije i pohvalnih glasina. Hladnokrvni konkurenti, Firstenberg i drugi poznati graditelji violina, čekali su u zasedi, a naročito u ovim teškim kriznim vremenima, vrebajući i najmanji pogrešan korak. Dakle, odustajanje od ovog posla nije dolazilo u obzir. Nema šanse. Kraj priče.
„Pozovi ih umesto mene”, naložio je Džozefu.
„Oni hoće da razgovaraju samo s tobom lično.”
„Reci im da ću ih pozvati za četrdeset pet minuta. Čim stignem u kancelariju. Imaće procenu do večeras.”
Prekinuo je vezu u istom trenutku kada i Niki.
„Kamila se nije javila”, objasnila je. „Ostavila sam joj poruku. Zašto ti nisi hteo da je pozoveš?”
Umesto da joj odgovori na pitanje, reče:
„Čuj, Niki, moram da se vratim u kancelariju.”
Pogledala ga je zaprepašćena.
„Da se vratiš u kancelariju? Sin ti je nestao, a ti se vraćaš na posao!”
„Umirem od brige, ali ja nisam policajac. Trebalo bi da se sprovede…”
„Pozvaću Santosa”, prekinula ga je. „On će bar znati šta da radim.”
Rečeno-učinjeno. Pozvala je broj svog ljubavnika i ukratko mu ispričala o Džeremijevom nestanku.
Sebastijan ju je ravnodušno posmatrao. Pokušavala je da ga isprovocira, ali joj nije polazilo za rukom. Šta je mogao da učini? Kuda da krene? Nesposoban da donese odluku, bio je i zabrinut i nemoćan.
Intervencija policije mu je u tom trenutku donosila olakšanje. Međutim, previše su zakasnili da prijave slučaj policiji.
Čekajući kraj razgovora, seo je na mesto akrobate4, stavio kožnu zaštitnu kapu koja svakako nije bila u skladu s propisima i velike avijatičarske naočare. Bio je utučen i nesposoban da izađe na kraj s događajima. Šta je uopšte tražio tu, u prikolici uvrnutog motocikla i smešnoj odeći? Koji to pakleni zupčanici ceo njegov život iznenada puštaju niz vodu? Zašto mu je dosuđen ovaj ponovni susret s bivšom ženom?
Zašto sin samo niže glupost na glupost? Zašto je petnaestogodišnjoj kći palo na pamet da spava s momcima? Zašto je odjednom i posao na ivici propasti?
Niki je prekinula vezu i pridružila mu se bez reči. Sela je na motocikl, dala kontakt, motor je zabrujao, a zatim u punoj brzini, uz veliku buku, krenula ka dokovima. Vetar mu je šibao lice. Stisnuo je zube i zadnjicu i čvrsto se držao za sedište. Zaboravio je mantil u stanu pa je cvokotao u elegantnom, ali laganom odelu. Za razliku od bivše žene, on je više voleo da vreme provodi kod kuće. Bez imalo avanturističkog duha, voleo je raskošan komfor svog jaguara, i nije video nijednu dobru stranu mučenja u Nikinom drndavcu. Tim pre što se činilo da ona neobično uživa da ubrza svaki put kada se na putu pojavi rupa.
Najzad su stigli do bivše fabrike i Nikinog stana.
„Idem gore s tobom po mantil”, rekao joj je izvlačeći se iz prikolice. „Tamo su mi ostali ključevi od kola.”
„Radi šta god hoćeš”, odgovorila je i ne pogledavši ga. „Ja ću sačekati Santosa.”
Išao je za njom stepeništem. Kada je stigla do vrha, otvorila je metalna vrata stana u potkrovlju i kriknula od zaprepašćenja kada je ušla.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:02 am





11.

Pocepan kauč, isprevrtan nameštaj, oborene police. Salon se nalazio u stanju koji je nedvosmisleno upućivao samo na jedno: neko je u njihovom odsustvu pretresao stan.
Dok joj je srce snažno tuklo, Niki je pokušavala da utvrdi štetu. Sve je bilo razbacano. Televizor iščupan iz zida, slike oborene, fioke ispražnjene na pod, papiri razbacani po celoj prostoriji.
Drhtala je, preneražena prizorom oskrnavljene intime, pljačkom ličnog utočišta.
„Šta su odneli?”, upita Sebastijan.
„Teško je reći. Laptop nisu, eno ga tamo, na kuhinjskom pultu.”
Čudno.
Na jedinoj neoborenoj polici primetio je lepu kutiju s mozaikom.
„Da li ono nešto vredi?”
,,I te kako! Tu držim nakit.”
Otvorio je kutijicu. U njoj su se, između ostalog, nalazili prstenje i narukvice koje joj je nekada davno poklonio. Nakit izuzetne izrade i veoma skup, kupovan isključivo u Tifaniju.
„Koji lopov bi bio toliko glup da ne ukrade kompjuter i kutiju za nakit, koji su mu ispred nosa?”
„Pst!”, naredi ona prislonivši prst na usta.
Ućutao je ne shvatajući o čemu se radi sve dok se nije začulo pucketanje. Neko je i dalje bio u stanu!
Jednim pokretom ruke dala mu je znak da se ne miče i krenula metalnim stepenicama na prvi sprat. Vrata njene sobe bila su prva u hodniku.
Prazno.
Zatim Džeremijeva.
Prekasno.
Prozor ka dvorištu prsnu u paramparčad. Niki pritrča da pogleda. Videla je siluetu krupnog muškarca kako beži niz metalne požarne stepenice. Opkoračila je prozor s namerom da krene u poteru za njim…
„Ma gde ćeš, pobogu!”, dreknu Sebastijan i uhvati je za ruku. „Verovatno je naoružan!”
Odmah je odustala i ponovo proverila sobe. Jedan ili više provalnika
počeli su da pretresaju kuću od poda do plafona. Poražena prizorom stvari razbacanih po pođu, mogla je samo da konstatuje:
„Nisu došli da kradu, tražili su nešto.”
Sebastijan se malo podrobniji zainteresovao za Džeremijevu sobu: na prvi pogled, ništa nije nedostajalo. Mahinalno je ispravio malo pomerena kućišta kompjutera. Bilo je nečega u njemu što je pomalo ličilo na bolest, na nešto sasvim slično opsesivnom poremećaju: težak osečaj teskobe zbog nereda, manična sklonost ka urednosti. Podigao je bicikl, poravnao policu koja samo što nije pala i pokupio karte koje su se rasule po parketu. Uzimajući aluminijumski kofer s opremom za poker, trgao se od iznenađenja. Keramički žetoni bili su međusobno slepljeni, a svaka gomila u stvari je bila šuplji cilindar. Proverio je šta se nalazi unutra: sabijene plastične kesice. Izvukao je jednu. Beli prah.
Ne, to nije moguće…

Obezglavljen, ispraznio je dva keramička omota i poredao na krevet desetak providnih paketića.
Kokain!

Nije mogao da veruje.
„Dođavola!”, izusti Niki ulazeći u sobu.
Pogledali su se okamenjeni.
„Ovo su lopovi tražili. Ima ga barem kilogram!”
Ipak, Sebastijan je i dalje odbijao da poveruje.
„Previše je strašno da bi bilo istinito. To je možda… neki skeč, šala.”
Niki odmahnu glavom i napravi sumnjičavi izraz lica. Napravila je mali procep na jednoj od kesica i probala malo belog praška. Od gorkog i oštrog ukusa odmah je osetila kako joj trne jezik.
„To je koks, Sebastijane. Sto posto.”
„Ali kako…”
Njegovu rečenicu prekinuo je razdragani zvuk zvona. Neko je bio na vratima.
„Santos!” uzviknula je.
Istovremeno im se oboma na licima javilo zaprepašćenje i strah. Prvi put posle više godina, osećali su da su snažno povezani istom mišlju zaštititi sina. Srca su im kucala u istom ritmu. Obuzelo ih je zajedničko drhtanje, oblio zajednički znoj, pojavila se zajednička vrtoglavica.
Zvono se oglasilo i drugi put. Policajac je postajao nestrpljiv.
Nije bio trenutak za odugovlačenje. Trebalo je da donesu odluku, i to brzo. Džeremi je bio na uslovnoj kazni. Iako bi bilo nepromišljeno da ovo sakriju od policije, priznanje da im sin krije kilogram kokaina u sobi poslalo bi ga na dugu zatvorsku kaznu. Stavili bi pod hipoteku njegovo školovanje i budućnost. Zapečatili bi mu vrata života. Zaronili bi ga u pakao popravno-kaznenog centra.
„Treba…”, izusti on.
„… uništiti drogu”, dovrši ona.
Jedinstvo, poslednji bastion u borbi protiv opasnosti.
Ohrabren što su se složili, Sebastijan zgrabi koliko god je mogao paketića, da bi ih bacio u klozetsku šolju. Niki mu je zdušno pomagala, skupljajući ostatak robe.
Zvono se i treći put oglasi.
„Idi da mu otvoriš. Ja stižem!”
Potvrdno je klimnula glavom. Dok je silazila stepeništem, on je povukao vodu. Prvi put. Voda je teško rastvarala kokain. Umesto da nestane u dubinama odvodnih cevi, kesice su začepile kanalizaciju. Povukao je još jednom. Bezuspešno. Potpuno uspaničen, gledao je kako se beličasta tečnost neumoljivo penje ka ivici i preti da se izlije na pločice toaleta.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:02 am






12.

Baš si se zadržala!”, prigovori joj Santos. „Počeo sam da se brinem.”
„Nisam te očekivala”, slagala je Niki.
Pomerila se da bi on mogao da uđe, ali on se sledio na vratima kada je video demoliran stan.
„Šta se desilo? Kao da ti je tornado prošao kroz salon!”
Pošto je bila nespremna, nije znala šta da odgovori. Osetila je kako joj srce brže kuca, a sitne graške znoja izbijaju na čelu.
„Malo… malo sam pospremala, to je sve.”
„Šališ se? Niki?”
Zbunila se. S obzirom na to u kakvom je stanju stan, neće uspeti da ga ubedi.
„Hoćeš li da mi objasniš?”, reče nestrpljivo.
Doprevši sa stepeništa, Sebastijanov ubedljiv glas zazvučao je kao spas s nebesa:
„Svađali smo se! To se dešava, zar ne?”
Iznenađen, Santos se osvrnu ka neočekivanoj osobi.
Preterano glumeći ulogu bivšeg ljubomornog supruga, Sebastijan je složio agresivnu facu.
„Vi ovo nazivate svađom?”, reče policajac pokazujući prstom uništen salon.
Smetena, Niki ih je upoznala.
Njih dvojica se pozdraviše kratkim klimanjem glave. Sebastijan pokuša da prikrije čuđenje, ali je uistinu bio pomalo iznenađen Santosovim izgledom. Bio je za glavu viši od njega, melez, lepo građen, nežnih crta lica, nije nimalo ličio na nasilnog policajca. Lepo skrojeno odelo, koje mora da ga je koštalo polovinu policijske mesečne plate, savršena frizura i besprekorno obrijana brada davali su mu negovan izgled koji je ulivao poverenje.
„Nemamo više ni trena za gubljenje”, reče gledajući netremice u roditelje. „Neću da vas zabrinjavam, ali tri dana bez ikakvih vesti o adolescentu, to je alarmantno!”
Otkopčao je mahinalno sako i nastavio znalačkim tonom:
„Slučajeve nestalih osoba vode lokalne vlasti, osim ako istraga prelazi granice saveznih država ili je reč, kao u ovom slučaju, o nestanku maloletnog lica. Takve slučajeve odmah preuzima FBI, imaju i specijalno odeljenje CARD5. Imam poznanika tamo. Pozvao sam ga već da ga obavestim o Džeremijevom nestanku. Čekaju nas u njihovom štabu u Midtaunu, u Metlajfovoj zgradi.
„Okej, idemo s tobom”, odluči Niki.
„Ja ću svojim autom”, ublažio je ton Sebastijan.
„To je glupo. Idemo svi službenim vozilom, upaliću rotaciono svetlo da izbegnemo gužvu.”
Sebastijan nakratko pogleda Niki.
„Zajedno ćemo ti se pridružiti tamo, Lorenco.”
„Odlična ideja!”, reče ironično. „Hajde da izgubimo još vremena!”
Shvativši da neće uspeti da ih ubedi da se predomisle, krenuo je ka vratima.
„Na kraju krajeva, on je vaše dete!”, reče zalupivši vrata.
Njegov odlazak nije smanjio ni napetost ni zbunjenost. Kada su ostali sami, Niki i Sebastijan suočili su se sa mnogim nedoumicama. Paralisani strahom da mogu da donesu pogrešnu odluku, teško su uspevali da racionalno razmišljaju o informacijama koje su prikupili: Džeremijev beg, njegova ljubav prema pokeru, droga…
Spontano su se vratili u sinovljevu sobu. In extremis6, Sebastijan je uspeo da otčepi odvod drškom četke za pod. Iako je konačno nestao svaki trag droge, celu tu epizodu nikako nisu mogli da svrstaju u ružan san i zaborave.
U potrazi za tragovima, pažljivije je pregledao aluminijumski kofer i sve što se u njemu nalazilo. Nije bilo duplog dna, nikakvog posebnog natpisa, ni na kartama ni na lažnim keramičkim žetonima. Kofer je bio postavljen sunđerastom postavom s džepom. Zavukao je ruku u džep. U njemu nije bilo ničega… osim kartonskog podmetača za čaše. Na licu reklama za pivo, a na naličju crtež savijene oštrice i stilizovani naziv bara.
BAR BUMERANG FREDERIKOVA ULICA 17, BUŠVIK

VLASNIK: DREJK DEKER

Pružio je podmetač Niki.
„Znaš ovo mesto?”
Odmahnula je glavom. Bio je uporan:
„Verovatno je tamo igrao poker, zar ne?”
Potražio je njen pogled, ali ona ga je sklanjala u stranu. Prebledela, tresla se, a oči su joj se caklile imala je besciljan pogled. Izgledala je kao da se predala.
„Niki!”, viknu na nju.
Iznenada je izašla iz sobe. Sustigao ju je na stepeništu i otišao s njom do kupatila, gde je popila sedativ.
Uhvatio ju je snažno za ramena.
„Priberi se, molim te.”
Potrudio se da joj smireno izloži plan:
„Evo šta ćemo. Skinućeš prikolicu s motora i zatim ćeš njime otići na Menhetn. Što je brže moguće. Treba da sačekaš Kamilu na izlazu iz škole.”
Pogledao je na sat.
„Ona završava u dva po podne. Ako kreneš odmah, moći ćeš da stigneš na vreme, ali to je izvodljivo samo ako imaš prevoz na dva točka.”
„Zašto se brineš za nju?”
„Slušaj, ne znam otkud ona droga u Džeremijevoj sobi, ali je očigledno da je tipovi kojima je pripadala žele nazad.”
„Znaju ko smo.”
„Da, znaju tvoju adresu, a verovatno i moju. Ako ne znaju, lako će je saznati. Dakle, svi smo u opasnosti: i ti, i ja, i Džeremi, i Kamila. Nadam se da grešim, ali bolje je da ne rizikujemo.”
Paradoksalno, ali nova pretnja, pretočena u reči, kao da ju je prizvala sebi.
„Kuda da je odvezem?”
„Na železničku stanicu. Smesti je u voz za Ist Hempton i pošalji je…”
„… kod tvoje majke”, završila je.
„Da, tamo će biti bezbedna.”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:02 am





13.

Zgrada Gimnazije Jovan Krstitelj ličila je na grčki hram.
Savršeno simetrična fasada od sivog mermera bila je ukrašena frontovima u obliku trougla i fino izvajanim dorskim stubovima.
Uklesana u kamenu, Scientia potestas est7 krilatica ustanove ponosno se pružala na obe strane monumentalnog stepeništa, dajući ginmaziji izgled svetilišta. Hladnoću kamena ublažavali su cvrkut ptica i zraci sunca, koji su se probijali kroz požutelo lišće. Aristokratskog izgleda, mesto je odisalo mirom, kulturom i znanjem. Bilo je teško poverovati da se nalazite u srcu Menhetna, na samo nekoliko koraka od bučnih i popularnih mesta za zabavu, poput Tajms Skvera.
Međutim, za samo nekoliko sekundi, ovaj monaški spokoj se uzburkao. Najpre je jedna učenica strčala niz stepenice. Zatim su se grupice devojaka raštrkale po trotoaru.
Razlegli su se smeh i uzvici. Uprkos školskoj uniformi i ozbiljnim mašnama i kravatama, njihovi razgovori nisu bili nimalo ozbiljni: momci, izlasci, kupovina, dijete, Tviter i Fejsbuk.
Naslonjena na sedište svog motocikla, Niki je čkiljila pokušavajući sa suncem u očima da pronađe Kamilinu siluetu usred te horde devojaka. Iako nije nameravala da prisluškuje, fragmenti razgovora dopirali su do nje. Bili su to neobavezni komentari generacije kojoj nije pripadala: „Mnogo mi se đasvi Stefan!”, „Totalno sam in lav!”, „Baš je žasu sociologičarka!”, „To gnjavi!”, „Smorila sam se!”, itd.
Najzad primeti svoju kći i oseti olakšanje.
„Mama, otkud ti ovde?”, upita Kamila razrogačivši oči. „Videla sam da si mi ostavila poruku.”
„Mila, nemam mnogo vremena da ti objašnjavam. Da li ti se Džeremi javljao ovih dana?”
„Ne”, odgovori.
Niki joj je ispričala da joj je brat nestao, a da je ne bi uplašila, nije pomenula da je neko provalio u stan niti da su pronašli drogu.
„Dok čekamo da se ova priča okonča, tata bi voleo da odeš kod bake na nekoliko dana.”
„Ali to ne može tako! Imam mnogo testova ove nedelje! Osim toga, planirala sam izlazak s drugaricama.”
Niki je pokušala da bude malo ubedljivija.
„Slušaj, Kamila, ja ne bih bila ovde da ne mislim da si u ozbiljnoj opasnosti.”
,,U opasnosti od čega? Moj brat je zapalio negde i šta onda? Nije mu prvi put!”
Niki uzdahnu videvši koliko je sati. Voz je polazio za Ist Hempton za manje od pola sata, a naredni je polazio tek u 17 i 30.
„Stavi ovo!”, naredi svojoj kćeri pružajući joj zaštitnu kapu.
„Ali…”
„Bez ali! Ja sam ti majka! Kad ti kažem da nešto uradiš, uradi i gotovo! Bez rasprave!”
„Kao da slušam tatu!”, požali se Kamila smeštajući se na zadnje sedište motocikla.
,,I, molim te, bez vređanja!”
Niki je zajahala svoju mašinu i krenula ka Gornjem Istočnom Menhetnu. Klizila je niz Leksingtonsku aveniju prolazeći kroz kanjone od stakla i betona, vozeći što brže može, a istovremeno potpuno koncentrisana na vožnju.
Nikako ne smem da napravim udes. Ne sada…

Zbog razvoda nikada nije bila bliska s Kamilom. Volela ju je, ali nije imala prilike da s njom izgradi odnos zasnovan na razumevanju. Krivica je svakako bila u apsurdnom razdvajanju, koje je izmislio i nametnuo Sebastijan. Ipak, postojala je i prikrivena barijera koja ih razdvaja bila je poštena prema sebi i priznavala da oseća kompleks niže vrednosti u odnosu na svoju kći. Kamila je bila sjajna devojka, oduševljena klasičnom kulturom. Još kao devojčica, pročitala je stotine knjiga i odgledala većinu najznačajnijih filmova. Što se toga tiče, Sebastijan ju je savršeno vaspitao. Zahvaljujući njemu, rasla je u podsticajnom okruženju. Vodio ju je u pozorište, na koncerte, izložbe…
Kamila je bila dobra devojčica, skromna, ali ne i snishodljiva, tako da se Niki uvek osećala inferiorno kad god bi ih razgovor odveo u oblast visoke kulture. Bila je majka koja zaostaje. Inferiorna majka. Kao i svaki put kada bi pomislila na to, oči su joj se napunile suzama, ali potrudila se da tugu zadrži podalje.
Prešla je stanicu Grand central u punoj brzini, bacila pogled na
retrovizor, a zatim izašla iz kolone vozila da bi obišla vatrogasni kamion.
Vrtoglavica, brzina, osećaj smrvljenosti. Volela je ovaj grad jednako koliko ga je i mrzela. Veličina i neprekidno kretanje stezali su je oko vrata i omamljivali. Motocikl je jurio, minijaturan, zarobljen između vertikalnih bedema i geometrijskih rovova.
Sirene zavijaju, zagađenje lebdi u vazduhu, taksiji se komešaju, vozila trube, čuju se povici. Niki smanji brzinu, uđe u veliku krivinu da bi skrenula u 39. ulicu, a zatim nestade u saobraćaju Fešn avenije. Pred očima su joj promicale slike: tiskanje gomile, ispucali asfalt, deformisane tezge prodavača hotdogova, metalni odblesci zgrada, par dugih nogu u krupnom planu na jednoj fasadi.
Stigavši do Pensilvanijskog trga, uspela je da uglavi motor između dva automobila. Njujork je pakao za dvotočkaše: kolovozi su puni rupa, a nikada nema parking mesta za motocikle.
„Poslednja stanica, svi putnici silaze!”
Kamila je skočila na trotoar i pomogla joj da zaključa BMW.
14 h i 24 min.
Voz je polazio za deset minuta.
„Požuri, mila!”
Prešle su ulicu između vozila u pokretu i ušle u neprivlačnu zgradu u kojoj se nalazila stanica Pen.
Ako je verovati starim fotografijama izloženim u holu, najfrekventnija železnička stanica u Sjedinjenim Državama nekada se nalazila u grandioznoj zgradi sa stubovima od rozikastog granita. Imala je stakleni krov, a predvorje je bilo veličine katedrale, sa sve gargojlima, vitražima i mermernim statuama. Ali to zlatno doba odavno je prošlo. Pod pritiskom promotera industrije zabave, zgrada je srušena početkom šezdesetih godina XX veka, a umesto nje izgrađen hladan kompleks kancelarija, hotela i sala za predstave.
Niki i Kamila morale su laktovima da se probijaju do šaltera.
„Kartu u jednom pravcu do Ist Hemptona, molim vas.”
Službenica, žena koja je ličila na Budu, izdavala je kartu beskonačno dugo. Stanica je brujala. Kao čvorište koridora koji povezuje Vašington i Boston, sa stanica Pen pružali su se i brojni kraci ka Nju Džerziju i Long Ajlandu.
„Dvadeset četiri dolara. Voz polazi za šest minuta.”
Niki pokupi kusur, uhvati Kamilu za ruku i povede je u podzemlje, gde
su se nalazili koloseci. Svet se tiskao na stepenicama. Zagušljiva bliskost. Dečji plač. Ramena koja se sudaraju. Udarci kofera u kolena. Miris znoja.
„Peron broj 12 je ovamo!”
Niki je vukla kćer za ruku. Trčeći, nekako su stigle na vreme.
„Polazimo za tri minuta!”, najavio je kondukter.
„Pozvaćeš nas čim stigneš, u redu?”
Kamila potvrdno klimnu glavom.
Dok se naginjala da poljubi kćer, Niki opazi da je Kamili nelagodno.
„Nešto kriješ, zar ne?”
U isto vreme nezadovoljna što je uhvaćena na delu, ali i sa osećanjem olakšanja što će se osloboditi tereta, Kamila najzad priznade:
,,U vezi s Džeremijem. Tražio je od mene da mu obećam da ga ne odam, ah…”
„Nedavno si ga videla?”, nagađala je Niki.
„Da. Došao je po mene u subotu po podne, čekao me je da izađem s tenisa.”
Subota, to je bilo pre tri dana…
„Bio je veoma zabrinut”, nastavila je Kamila. ,,I u žurbi. Imao je problema, to je bilo očigledno.”
„Da li ti je ispričao kakve probleme ima?”
„Samo mi je rekao da mu treba novac.”
„Dala si mu?”
„Pošto nisam imala mnogo novca kod sebe, pošao je sa mnom do kuće.”
„Otac ti nije bio kod kuće?”
„Ne, bio je na ručku u restoranu, s Natalijom.”
Vrata voza samo što se nisu zatvorila. Poslednji putnici trčali su da uđu u vagone. Majka ju je požurivala pa je ubrzala:
„Dala sam Džeremiju 200 dolara, toliko sam imala, ali pošto mu je trebalo više, hteo je da otvori tatin sef.”
„Znaš šifru?”
„Ma laganica, naš datum rođenja!” Zvučni signal najavi polazak. „Tamo je bilo 5.000 dolara”, objasnila je uskačući u voz. „Džeremi mi je obećao da će ih vratiti pre nego što tata primeti.”
Niki je sasvim bleda stajala na peronu. Kamila se zabrinu.
„Mama, misliš li da mu se nešto desilo?”
Vrata su se zatvorila čim je postavila pitanje.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:03 am







14.

Nebo su prekrili oblaci. Iznenada.
Za svega nekoliko minuta, postalo je sivo poput olova, a mračni oblaci nagomilali su se skrivajući horizont.
Na auto-putu Bruklin-Kvins automobili su se kretali tik branik uz branik. Krećući se ka adresi koju mu je Santos naznačio, Sebastijan je u glavi pravio spisak šta će reći FBI agentima, a šta će prećutati. Izbor je bio težak. Otkako je seo u automobil, uzalud je pokušavao da sklopi slagalicu kojoj je nedostajalo previše delova. Kao akutno oboljenje, mučilo ga je jedno bolno pitanje: zašto je Džeremi krio kilogram kokaina u sobi? Nametao se samo jedan odgovor: zato što ga je ukrao. Verovatno od vlasnika onog bara Bumerang. Onda je shvatio da je to preveliki zalogaj, uspaničio se i pobegao da bi umakao dileru.
Ah kako je uopšte uspeo da se nađe u ovakvom košmaru? Džeremi nije kreten. Njegovi nedavni kontakti s pravosuđem bili su samo zbog jedne sitne krađe i beznačajne štete koju je napravio, ništa što ima veze s ozbiljnom delinkvencijom.
Najednom je saobraćaj postao prohodniji. Brza traka izgubila se u dugačkom tunelu, a potom se pojavila na otvorenom, na kraju dokova na Ist Riveru.
Telefon u Sebastijanovom džepu zavibrira. Džozef.
„Žao mi je”, objasni poslovođa radionice, „ali izgubili smo posao. Stručno mišljenje o Bergoncijevom instrumentu daće im Firstenberg.”
Sebastijan je primio vest ne trepnuvši. Sve to mu se sad činilo beznačajnim. Iskoristio je momenat, pošto je već imao Džozefa na vezi, da ga iznenada pita:
„Da li imaš predstavu koliko košta kilogram kokaina?”
„Izvini? Šališ se? Šta ti je?”
„Duga priča. Objasniću ti. Dakle?”
„Stvarno ne znam ništa o tome”, priznao je Džozef. „Ja trošim samo škotski viski star dvadeset godina…”
„Džozefe, nemam vremena za šalu.”
,,U redu… To sigurno zavisi od kvaliteta, porekla…”
„To sam mogao i sam da pretpostavim. Da li bi mogao da pogledaš na internetu?”
„Čekaj da otvorim pretraživač. Evo ga. Šta da ukucam?”
„Snađi se i budi brz.”
S telefonom prilepljenim za uvo, Sebastijan je ušao u zonu radova. Radnik koji je regulisao saobraćaj dao mu je znak da krene obilaznicom. Oštro skretanje odvelo ga je ka jugu, gde je nova saobraćajna gužva blokirala pristup izlaznom putu.
„Pronašao sam članak koji bi mogao da ti pomogne”, nastavi Džozef nakon nekoliko trenutaka. „Slušaj ovo: Devedeset kilograma kokaina, čija je vrednost procenjena na 5,2 miliona dolara, zaplenjena je na jednom parkingu u Vašington Hajtsu.”
Sebastijan poče da računa:
„Ako devedeset kilograma vredi 5,2 miliona, kilogram vredi…”
„… malo manje od 60.000 dolara”, dovrši Džozef. „Da li možeš sada da mi objasniš…”
„Kasnije, Džozefe. Moram da prekinem. Hvala ti.”
Zračak nade zasija u Sebastijanovom oku. Imao je plan. Naravno, suma je bila velika, ali ne i preterana. U svakom slučaju, mogao je da sakupi toliko gotovine. Evo šta je hteo: da ode u Bumerang i ponudi tom Drejku Dekeru dil koji neće moći da odbije; isplatiće mu celokupnu vrednost droge i još će dodati proviziju od 40.000 dolara, kao naknadu za uznemiravanje, ali da zaboravi da Džeremi postoji.
„Novac je jedina sila o kojoj se nikada ne govori“, obično se govorilo u njegovoj porodici. Citat je njegov deda verovatno uzeo iz neke knjige i od njega napravio ličnu mantru, a posle je prerasla u porodičnu izreku koja je decenijama usmeravala živote Larabijevih. Dugo je Sebastijan prezirao takav način razmišljanja, ali tog dana je upravo tako razmišljao. I zahvaljujući toj misli, stekao je potpuno poverenje u budućnost. Sve će biti u redu. Platiće narko-dileru da bi udaljio opasnost od svoje porodice. Kada ukloni opasnost, pronaći će sina i preuzeće kontrolu nad njegovim obrazovanjem, kao i s kim se druži. Nije još bilo kasno. Na kraju krajeva, ova epizoda možda bude spasonosna.
Eto. Doneo je odluku i nije želeo da izgubi više ni minut.
Stigao je do isključenja koje je vodilo ka mostu Menhetn, ali umesto da se popne na most, napravio je polukrug i vratio se u Bruklin.
Pravo u Bumerang.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu