Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:57 am

First topic message reminder :



Ovo je priča o dvoje ljudi koji su oličenje potpune suprotnosti, a izmedju kojih se rasplamsala neverovatna ljubav. On je boem, a ona umetnica žestoke naravi. Niki će uneti nešto potpuno novi u Sebastijanov savršeno organizovani život. Ubrzo, oni će se venčati i dobiti blizance- Kamilu i Džeremija.Ali priča se ovde ne završava. Brak im neminovno kreće ka gorkom kraju: afere, optužbe, prezir.. Nakon teškog razvoda, oboje dobijaju starateljstvo nad jednim detetom. Sebastijan Kamilu odgaja vrlo strogo, dok se Niki drži popustljivosti prema Sebastijanovim nestašlucima.

Godine su prolazile. Oboje su daleko jedno od drugog izgradili nove živote.Jednog dana Džeremi iznenadno nestaje. Da li je pobegao od kuće? Ili je kidnapovan? Niki nije imala izbora - morala je da se obrati za pomoć bivšem mužu koga skoro da nije videla sedam godina. Kako bi spasili njihovo najdragocenije dete, Niki I Sebastijan moraće da ujedine snage i zajedno krenu u potragu za izgubljenim detetom. Tokom potrage, blizina čini svoje. Oni će ponovo osetiti bliskost I zapitaće se da li je zaistva sve zauvek nestalo..


Poslednji izmenio Mustra dana Uto Jul 03, 2018 8:01 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:03 am





15.

„Sklanjaj tu krntiju, kretenčino!”
Psovka je stigla Sebastijana dok je prolazio pored grupe beskućnika koji su preturali po kantama za smeće restorana brze hrane Pica hat u Frederikovoj. Pijući pivo iz konzerve u kesi od grubog smeđeg papira, obeležavali su svoju teritoriju vređanjem prolaznika i vozača koji bi im se suviše približili.
„Pacove!”
Jedna puna čaša razbi se o vetrobransko staklo. Sebastijan zatvori prozor i uključi brisače.
Simpatično…

Prvi put je kročio u ovaj deo grada. Svakako i poslednji put, nadao se.
Mirisi portorikanske kuhinje lebdeli su u teškom vazduhu ispunjenom masnoćom. Kroz prozore je dopirala karipska muzika. Dominikanske zastave krasile su stepeništa ispred kućnih ulaza. Nikome nije moglo da promakne da je Bušvik teritorija Latinoamerikanaca. Ogroman kvart obuhvatao je desetine blokova, a sačuvao je i izvesnu grubost. Kolonije bogataša, koji su uveliko investirali u Vilijamsburg, još nisu doprle do Bušvika. Tu nije bilo mladih bogataša, savremenih umetnika ili restorana sa organskom hranom, samo skladišta, kuće s limenim krovovima, zgrade s ciglenim fasadama ižvrljanim grafitima i pustopoljine obraslih korovom.
Avenija je bila široka i gotovo pusta. Sebastijan uoči Bumerang, ali je smatrao da je bolje da jaguar parkira u paralelnoj ulici. Kada je zaključao automobil i vratio se u Frederikovu, počele su da padaju prve kapi kiše, zbog kojih je Bušvik izgledao siv i tužan.
Bumerang nimalo nije ličio na prijatno ili fensi mesto, već je odmah poručivao da je samo birtija u predgrađu, sumorna i nevesela, u kojoj se služe jeftin viski i hamburgeri od dva dolara. Prikačena za gvozdeni zastor, tabla s natpisom obaveštavala je da se bar otvara tek od 17 h. Ipak, metalni zastor bio je gotovo sasvim otvoren, tako da je bilo moguće stići do ulaznih vrata.
Dok je kiša sve jače padala, Sebastijan je pokucao na zamagljeno okno.
Niko nije odgovorio.
Ohrabren, podigao je metalnu mrežu i pokušao da otvori vrata.
Nisu pružila otpor.
Mokar od pljuska, nakratko je oklevao.
Mesto je bilo sumorno, a prostorija utonula u pomračinu. Najzad je odlučio da uđe, pobrinuvši se da za sobom sve zatvori, da ne bi rizikovao da ga prolaznici primete.
„Ima li koga?”, upitao je ulazeći oprezno.
Napravio je samo nekoliko koraka kroz prostoriju, a onda je stavio ruku na usta. Nepodnošljiv smrad stegao ga je oko vrata i okrenuo mu utrobu. Miris gvožđa, snažan, uporan…
Miris krvi.
Pao je u iskušenje da pobegne, ali savladao je strah. Povukao se prema zidu i pokušao da napipa prekidač.
Kada se bleda svetlost razlija po prostoriji, obuze ga strah.
Bar je bio prekriven krvlju. Tamne, lepljive mrlje po parketu. Zidovi od cigala isprskani tamnocrvenom gustom tečnošću. Drvene površine umrljane. Sve je bilo krvavo, čak i polica s flašama iza šanka.
Pravi pokolj.
U dnu prostorije, neko je ležao u lokvi krvi.
Drejk Deker?

Sebastijanovo srce nekontrolisano poskoči u grudima. Iako je bio u panici i osećao mučninu, ipak krenu ka lešu. Položeno na leđa, ogromno iskasapljeno telo još je krvarilo. Bilijarski sto, na kojem se nalazilo, ličio je na oltar, na obredni žrtvenik pripremljen za neko varvarsko žrtvovanje. Pokojnik je bio grdosija, ćelav i brkat, težak preko sto kilograma. S velikim stomakom i gustim maljama, ličio je na pripadnika Medveda, frakcije homoseksualaca koji vole otvoreno da pokazuju svoju muževnost. Platnene pantalone, nekada sivo-zelene, bile su tamne od krvi.
Delovi utrobe visili su iz njegove karirane košulje, široko raskopčane na vratu i stomaku. Creva, jetra i želudac spojili su se u lepljivu gustu kašu.
Sebastijan više nije mogao da izdrži. S rukama na kolenima, povratio je gorku žutu žuč iz praznog želuca. Nekoliko trenutaka ostao je u tom položaju. Bio je obliven znojem. Lice mu je gorelo. Nije mogao da dođe do daha.
Međutim, savladao je nervozu. Iz džepa na košulji virio je novčanik. Sebastijan uspe da ga izvuče i proveri ime na vozačkoj dozvoli: da, bio je to Drejk Deker.
Dok je pokušavao da vrati novčanik, Drejkovo telo se trže.
Sebastijan poskoči. U slepoočnicama mu je pulsiralo.
Poslednji post mortem trzaj?
Nagnuo se iznad okrvavljenog lica.
Leš iznenada otvori oči. Sebastijan poskoči i jedva priguši krik.
Dođavola!
Drejk je možda bio na samrti, ali njegovo disanje mešalo se s tankim mlazom krvi koji mu je curio iz usta.
Šta da radi?
Panika. Zaprepašćenje. Gušio se.
Izvukao je mobilni telefon i pozvao hitnu pomoć. Odbio je da se predstavi, ali je pozvao pomoć na adresu Frederikova 17.
Prekinuo je vezu i primorao sebe da ponovo pogleda Drejkovo lice i telo. Medveda su očigledno mučili, podvrgnuvši ga svakojakim užasima. Krv je natopila čoju bilijarskog stola. Obložene ivice poslužile su kao kanalići kojima je obilje krvi oteklo u džepove. Bio je definitivno mrtav.
Iznenada ga spopade gorušica i kiselina ga zagreba u grlu. Usta su mu bila suva, noge klecale, a u glavi zavladala zbrka.
Treba što pre da ode odavde. Razmišljaće kasnije. Proveravajući da nije nešto ostavio za sobom, primeti na šanku bocu burbona pored napola pune čaše. Komadić pomorandžine kore i dve velike kocke leda plutale su u viskiju. Zaustavio se na ovom poslednjem detalju. Ko je pio iz ove čaše? Bez sumnje, kasapin koji je mučio Drejka. Ali ako se led još nije otopio, to znači da napadač tek što je otišao.
Ili je još u prostoriji…
Dok je jurio ka vratima, čuo je pucketanje. Ukopao se. A šta ako je Džeremi takođe zarobljen u ovoj rupi?
Okrenu se i primeti senku koja je zamakla iza lakiranog paravana.
Izašavši iza drvenih panoa, grdosija od čoveka ustremi se na njega.
Bakarne kože, širokih ramena, lica tetoviranog poput mavarskih rat nika, držao je u ruci dvosekli vojnički nož.
Paralisan, Sebastijan se nije ni pomerio s mesta.
Nije čak ni ruku podigao da se zaštiti kada je sečivo krenulo ka njemu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:04 am






16.

„Baci oružje!”, zaurla Niki upadajući u prostoriju.
Zatečen, grmalj se zaustavi. Iskoristivši njegovo iznenađenje, Niki se ustremi na Maora. Iz zaleta ga je udarila nogom u bok, ali on se nije ni milimetar mrdnuo. Ubica se odmah pribra. Nije se preterano uplašio ovih protivnika. Ako je suditi po zlokobnom osmehu koji mu je zasjao na licu, Nikin iznenadni dolazak čak je dao borbi izvesnu čar.
Sebastijan je iskoristio trenutak nepažnje i pobegao u zadnji deo prostorije. Ne zato što mu je nedostajalo hrabrosti; jednostavno nije umeo da se snađe u takvim situacijama. Nikada se u životu nije tukao. Nikada nikoga nije udario, niti je iko ikada udario njega.
Niki se suočila s napadačem potpuno sama. Veštim pokretom, izbegla je udarac nožem, a zatim još jedan. Odskok, iskorak, okret, finta. Primenjivala je sve što je naučila o boksu u sali za vežbanje. Međutim, grdosija neće doveka udarati u prazno.
Trebalo ga je razoružati po svaku cenu.
Prenebregnuti miris krvi. Zaboraviti na atmosferu u prostoriji koja odiše smrću. Misliti samo na Džeremija.
Nemam prava da umrem pre nego što pronađem sina.

Dokopala se jednog bilijarskog štapa, koji je bio oslonjen o sto. Nije bio efikasan kao nož, ali bio je mnogo duži pa je mogla bolje da se brani. Naoružana drvenim štapom, mahala je kroz vazduh, hitro nadovezujući brojne napade od kojih je jedan pogodio Maora u lice. Rasrđen, on besno progunđa, objavivši da je igra dovoljno trajala. Iznenada, širokim kružnim pokretom noža, udari po štapu, koji se polomi po sredini kao trula grana. Zbunjena, Niki mu obe polovine baci u lice, ali on ih odbi jednim pokretom ruke.
Videvši da Niki ima problem, Sebastijan oseti da mu nadolazi neka nova snaga. Dohvatio je protivpožarni aparat sa zida i izvukao osigurač da bi oslobodio gas iz boce.
„Evo ti!”, uzviknu oslobađajući protivpožarnu penu ka napadačevoj glavi.
Iznenađen, zločinac diže ruke da zaštiti oči, ne ispuštajući oružje.
Iskoristivši njegovu zaslepljenost, Niki ga šutnu između nogu, a Sebastijan svom snagom poče da ga udara aparatom.
Jedan od tih udaraca pogodio je tetoviranog pravo u glavu i razjario ga. Uzmakao je i krenuo nožem na Niki. Ona ga je jedva izbegla. Hladni čelik za dlaku promaši cilj i zabode se u zid.
Zaboravivši na strah, Sebastijana najednom obuze osećaj euforije. Pomalo i nesvestan šta radi, krenu pravo na Maora, ali se okliznu u lokvi krvi. Pridiže se i steže pesnicu kako bi zadao jedan kroše. Prekasno: strašan direkt odbaci ga preko šanka. Da bi ublažio pad, pokušao je da se pridrži za policu, povukavši za sobom boce i veliko ogledalo. Sve se razbi uz strašnu lomljavu.
Ugruvan od siline udarca, ostao je na podu, nesposoban da ustane. Povrativši ponos i odlučan da što pre okonča ovu borbu, gromada dohvati Niki za vrat i gurnule na bilijarski sto. Kosa joj se rasu u lokvu lepljive krvi. Kriknula je od užasa kada se našla na samo nekoliko centimetara od Drejkovog leša.
Maor ju je udarao pesnicama u lice.
Jednom, dvaput, triput.
Niki je pod udarcima polako gubila svest.
Učinivši poslednji napor, pružila je ruku pipajući naslepo. Dohvatila je prvi predmet koji joj se našao pod rukom.
Polomljeni bilijarski štap.
Iscrpljena, usredsredila je svu svoju snagu na taj poslednji udarac u borbi za opstanak. Zašiljena poput strele, polovina štapa pogodi grdosiju u lice, kliznu od vrha čela ka obrvi, pocepa kožu i zari se u očnu duplju, probijajući belu jabučicu uz gnjecavi zvuk.
U naletu bola, kiklop užasno kriknu i pusti svoju žrtvu. Izvuče štap iz oka i poče da se tetura vrteći se ukrug.
Poslednje što je u životu video bilo je kako Sebastijan juri ka njemu naoružan zašiljenim komadom polomljenog ogledala. Sjajan poput oštrice, tanak poput sečiva, komad stakla precizno prereza vratnu arteriju.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:04 am





17.

„Niki! Treba da odemo odavde!”
Vazduh je bio težak; bilo je nemoguće disati.
Maor se srušio pored šanka, a iz njegove arterije šikljala je krv u mlazevima, prolivajući litre hemoglobina, pretvarajući bar u krvavu baru. Sve je ličilo na horor, na jazbinu sumanutog kasapina, gde dva leša čekaju da budu raskomadana.
Kiša je dobovala po staklima. Vetar je urlao, ali ne dovoljno jako da bi prekrio zavijanje sirene hitne pomoći.
„Ustani”, opomenu je Sebastijan. „Stiže hitna pomoć, a i policija će stići svakog trena.”
Pomogao je Niki da ustane i obuhvatio je oko struka.
„Mora da postoji stražnji izlaz.”
Odveo ju je u zadnje dvorište, koje je kroz vrata vodilo u uličicu iza bara. Po izlasku iz pakla, susret s čistim vazduhom i pljuskom primili su kao blagoslov. Posle onoga što su preživeli, bilo im je potrebno beskrajno dugo tuširanje da bi sprali krv koja im se slepila za kožu.
Sebastijan odvede Niki do jaguara, upali motor i krenu punom brzinom dok su plavičasti odblesci rotacionih svetala bojili turobno sivilo Bušvika.
Vozili su se dovoljno dugo da bi bili van opasnosti. Potom se Sebastijan zaustavi kraj jedne ograde na gradilištu, u pustoj ulici kvarta Bedford Stojvesant.
Isključio je auto. Kabina automobila bila je obavijena debelim kišnim zastorom.
„Dovraga, šta si radio tamo!”, zaurlala je Niki na rubu živaca. „Dogovorili smo se da se nađemo u policiji!”
„Smiri se, preklinjem te! Mislio sam da mogu sve sam da sredim. Prevario sam se… Ali, kako si…”
„Htela sam da vidim o kakvom je mestu reč pre nego što me obrade agenti CARD-a. Prilično je dobro što sam tako uradila, zar ne?”
Niki se sva tresla.
„Ko su oni likovi?”
„Bradati je Drejk Deker, a ne znam ko je ono tetovirano čudovište.”
Spustila je štitnik za sunce i pogledala se u retrovizor. Lice joj se nadulo, odeća pocepala, a kosa ulepila od sasušene krvi.
„Kako je Džeremi upao u ovaj košmar?”, upitala je prigušenim glasom.
Dok je sklapala oči, u njoj puče neka brana. Zapljusnu je talas očaja pa zajeca. Sebastijan joj spusti ruku na rame da bi je utešio, ali ona ga odgurnu.
On uzdahnu i poče da masira kapke. Glava mu je bila teška. Mučila ga je jaka migrena, a i sam se tresao u vlažnoj košulji. Nije mogao da veruje da je upravo ubio čoveka prerezavši mu vrat. Kako je zupčanik okolnosti mogao tako brzo da ga samelje?
Tog jutra probudio se u raskošnom komforu svog mirnog doma dok su topli zraci sunca kupali sobu. A sada su mu ruke bile krvave, nalazio se na pragu zatvora i nije znao gde mu je sin.
Uprkos glavobolji koja mu je poput svrdla burgijala po glavi i izazivala mučninu, pokušao je da sredi misli. U glavi mu se mešalo mnoštvo slika: susret s Niki, droga, iskasapljen Dekerov leš, Maorova životinjska nasilnost, tanak komad stakla koji mu se zabija u vrat…
Začula se grmljavina i pljusak se pojača. Potopljen pod provalom oblaka, automobil se ljuljao na vetru poput ljuske jajeta. Sebastijan rukavom obrisa zamagljeno staklo. Ništa se nije videlo dalje od tri metra.
„Više ne smemo ništa da krijemo od policije”, konstatovao je okrećući se prema svojoj bivšoj ženi.
Niki odmahnu glavom.
„Upravo smo ubili čoveka! Prešli smo granicu s koje nema povratka! Ne dolazi u obzir da im sad otkrivamo bilo šta!”
„Niki, Džeremi je u mnogo većoj opasnosti nego što smo mogli i da zamislimo.”
Ona skloni pramenove kose s lica.
„Policija nam neće pomoći, Sebastijane. Nemoj tome da se nadaš. Naći će dva leša i biće im potreban krivac.”
„To je bila legitimna samoodbrana!”
„Biće to teško dokazati, veruj mi. A štampa će biti oduševljena da se dočepa poznate ličnosti.”
Razmotrio je poslednji argument. Duboko u sebi, znao je da je ona potpuno u pravu. Ono što se desilo u baru pre njihovog dolaska nije bio običan obračun dilera. To je bilo umobolno zverstvo. Iako još nisu znali koju je ulogu Džeremi igrao u toj zavrzlami, bilo je jasno da je u sasvim drugoj vrsti problema. Nisu se više samo plašili da će im sin završiti u zatvor. Počeli su da strahuju da bi mogli da ga nađu mrtvog…


Telefoni im istovremeno zazvoniše: Bahova partita na Sebastijanovom, rif Džimija Hendriksa na Nikinom telefonu. Niki pogleda ekran na svom telefonu; bio je to Santos, koji je verovatno postao nestrpljiv u sedištu CARD-a. Odlučila je da odbije poziv. Javiće mu šta se dešava, ali kasnije.
Bacila je pogled na Sebastijanov mobilni telefon. Početne cifre ukazivale su na međunarodni poziv. On podiže obrve u čuđenju, da bi pokazao da mu nije poznat broj, ali posle nekoliko trenutaka oklevanja, odluči da se javi. Prethodno je uključio i spikerfon.
„Gospodin Larabi?”, upita muški glas sa stranim akcentom.
„Ja sam.”
„Mali prstić kaže da biste hteli da čujete vesti o vašem sinu.”
Sebastijan oseti knedlu u grlu.
„Ko ste vi? Šta ste uradili…”
„Dobar film, gospodine Larabi!”, prekinu ga glas, a zatim prekinu vezu.
Nemo su se gledali, zaprepašćeni, podjednako zabrinuti koliko i zatečeni.
Poskočiše kada se oglasio kristalno jasan zvuk poruke.
Mejl je upravo stigao na Nikin telefon. Adresa pošiljaoca skrivena. Ona otvori poruku: bila je prazna, osim što je sadržala dokument u prilogu, koji se malo duže daunloudovao.
„To je video-snimak”, konstatovala je.
Drhteći, pritisla je tipku za otvaranje poruke. Instinktivno, njena ruka potraži Sebastijanovu mišicu, kako bi imala oslonac.
Film je počeo.
Očekivala je najgore.
Napolju je pljusak i dalje dobovao po krovu automobila.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:04 am






18.

Kancelarije FBI-jevog odeljenja specijalizovanog za nestanak maloletnika nalazile su se na 56. spratu Metlajfove zgrade, ogromnog nebodera koji je dominirao Park avenijom svojom masivnom strukturom sa uglovima.
Cupkajući od nestrpljenja, Lorenco Santos meškoljio se na fotelji u čekaonici, u dugačkom hodniku od hroma i stakla, koji se nadvijao nad istočnim delom Menhetna.
Poručnik Njujorške policije pogleda nervozno na sat. Čekao je Niki više od sata. Da nije možda odustala od toga da prijavi nestanak sina? Zašto? Njeno ponašanje uopšte ivije bilo logično. Zbog nje će ispasti idiot pred kolegom iz FBI-ja, kojeg je molio za hitan prijem.
Santos uze telefon i ostavi Niki još jednu poruku. Već treći put je pokušao da je dobije, ali ona je očigledno odbijala njegove pozive. To ga je razbesnelo. Bio je siguran da je sve to zbog Sebastijana Larabija, bivšeg muža. Uopšte mu se nije sviđalo njegovo iznenadno pojavljivanje.
Dovraga! Nije dolazilo u obzir da izgubi Niki! Već je šest meseci očajnički zaljubljen u nju. Vrebao je svaki njen postupak i pokret, pratio njene misli, pokušavao da protumači svaku njenu reč.
Iako neprestano na oprezu, živeo je u strahu i sa osećajem da mu nešto nedostaje. Iz te žene izbijao je magnetizam koji ga je pretvorio u jadnog zavisnika o ljubavi.
Santos oseti nemir u stomaku. Bilo mu je vruće, znojio se.
Niki nije pobuđivala spokojnu i umirujuću ljubav, već grozničavu strast koja ga je dovodila do ludila, činila ga potpuno izgubljenim bez njene kože, mirisa i pogleda. Poput najteže droge, stvarala je tešku zavisnost i patnju. Slab i bez karaktera kada je o njoj reč, dozvolio je sebi da upadne u zamku. Sada je bilo prekasno da pobegne.
Obuzet brigom i besom, ustao je i prišao prozoru. Iako je prostorija bila hladna i bezlična, pogled je ostavljao bez daha. U daljini su se nazirali čelična strela i stilizovani orlovi Krajslerove zgrade, kablovi na Vilijamsburškom mostu, čamci koji klize po Ist Riveru, a iza njih, bezimeni krovovi Kvinsa pružali su se unedogled.
Policajac tužno uzdahnu. Koliko bi samo voleo da se izleči od te žene. Zašto je Niki imala takav uticaj na njega? Zašto ona? Šta ona ima što druge nemaju?
Kao što je to obično i činio, pokušao je da se urazumi, ali znao je da je sve uzalud i da se ne može racionalizovati ono što spada u oblast zanosa. U očima neukrotive i nepokorne Niki plamtela je vatra koja je govorila: „Ja ću uvek biti slobodna. Nikada ti neću pripadati.” Ta vatra ga je izluđivala.
Začkiljio je očima. Kiša je prestala. Nebom su promicali plavi oblaci. Na početku noći pune elektriciteta, svetla grada palila su se jedno za drugim. S visine od dvesta metara, Njujork se činio praznim i mirnim, poput nepomičnog parobroda okruženog nestvarnom izmaglicom.
Santos steže pesnicu i prisloni je na okno.
Nije bio ni sentimentalan ni romantičan. Uspeo je veoma brzo da obezbedi sebi mesto u Njujorškoj policiji. Gonjen ambicijom, upoznao je teren, uspostavio kontrolu u svom rejonu i već rešio neke važne slučajeve, ne oklevajući da se zbliži s protuvama kako bi sagradio čvrstu mrežu doušnika. Odeljenje za narkotike bilo je teško i rizično odeljenje, ali on je imao dovoljno debelu kožu da pliva i u neprijatnoj fauni. Kako je neko poput njega mogao da dopusti da ga ščepa strast? Nije bio od onih što uživaju u žalopojkama, ali je morao da prizna da danas živi sa strahom u stomaku. Strah koji ga opseda da će izgubiti Niki ili, još gore, da će je preoteti neki drugi muškarac.
Trgao se kada je začuo zvuk telefona. Uzalud se obradovao. To je bio samo Macantini, njegov pomoćnik.
„Santos”, reče javljajući se.
Nadjačan zavijanjem sirene i saobraćajnom bukom, glas Santosovog potčinjenog jedva se čuo.
„Poručniče, imamo hitan slučaj… Dvostruko ubistvo u Bušviku. Već sam krenuo.”
Dvostruko ubistvo…

Santosov policijski instinkt odmah je zavrištao.
„Adresa?”
„Bumerang, bar u Frederikovoj ulici.”
„Bar Drejka Dekera?”
„Prema tvrdnjama hitne pomoći, tamo je prava klanica.”
„Stižem!”
Prekinuo je vezu, izašao u hodnik i pozvao lift, a zatim otišao u podzemnu garažu i seo u službeni automobil.
17 h i 30 min.
Najgori čas za saobraćaj na Menhetnu. Santos nije mnogo razmišljao, već
je odmah uključio rotaciono svetio i sirenu.
Junion Skver, Grinič Vilidž, Mala Italija.
Dva leša kod Drejka Dekera…
Otkako radi u Bušviku, Santos je već više puta pritezao Drejka Grizlija, ali vlasnik Bumeranga nikad nije bio veliki diler. U piramidalnoj strukturi trgovine drogom, on je bio samo sitna boranija, običan dostavljač, oprezan i pomalo kukavica, pa ga je bilo lako pretvoriti policijskog doušnika.
Nagoveštaj misterije za tren je okupirao Santosove misli, ali ubrzo se Nikin lik vratio da mu opseda misli. Pogledao je ekran mobilnog telefona. Nije se javljala.
Mučen zebnjom, prešao je Bruklinski most, a u glavi su mu se rojila pitanja. Gde je ona sada? S kim je? Goreo je od želje da zna.
Naravno, morao je da se usredsredi na posao, ali kada je prešao most, odlučio je da dva mrtvaca mogu malo da sačekaju pa je skrenuo ka Red Huku, ka Nikinom stanu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:05 am



19.

Bruklin.
Po povratku u opustošeni stan, Niki i Sebastijan stacionirali su se u kuhinji. Seli su za pult na kojem se nalazio kompjuter. Niki uključi telefon i uđe u poruke kako bi došla do video-klipa. Nakon užasa prilikom prvog gledanja snimka, usledila su pitanja i potraga za tragovima, kako bi dešifrovali snimak. A takva operacija je bila vrlo neizvesna na minijaturnom ekranu mobilnog telefona.
Niki prebaci snimak u program za obradu digitalnih video-klipova.
„Gde si naučila to da radiš?”, upita je Sebastijan iznenađen što vidi koliko se lako snalazi s programom.
„Glumim u amaterskom pozorištu s trupom iz Vilijamsburga”, objasnila je. „Snimam i sekvence koje ubacujemo u naše predstave.”
Sebastijan klimnu glavom. Znao je za tu novu tendenciju, ali po njemu, uvesti film na pozorišnu scenu, makar i samo kao deo komada, nije imalo nikakvog smisla. Ipak, ovo nije bio pravi trenutak za estetičke rasprave.
Niki pusti snimak preko celog ekrana.
U verziji od sedamnaest inča, slika je bila previše mutna. Podesila je veličinu dok nije dobila zadovoljavajući kvalitet. Snimak je bio loš, bez tona, pomalo zelenkast, sa uzdužnim linijama. Očigledno je snimljen bezbednosnom kamerom.
Iznova su pogledali film normalnom brzinom. Snimak je trajao manje od četrdeset sekundi, ali scena nije bila ništa manje bolna zbog kratkoće filma. Kamera je bila fiksirana, postavljena visoko kako bi pokrila ceo peron na podzemnoj stanici, ili možda na železničkoj stanici u nekom predgrađu. Snimak je počinjao ulaskom voza u stanicu.
Automatska vrata tek što su se otvorila, a jedan mladić ličio je na Džeremija izleteo je iz vagona i potrčao peronom. Videlo se kako se gura laktovima da bi se izvukao iz gužve, a potom i kako ga jure dvojica muškaraca. Jurnjava je trajala samo tridesetak metara i završavala se kod stepeništa, tako što su ga snažno oborili na zemlju. Tokom poslednjih sekundi snimka, jedan od siledžija, lica iskrivljenog u zlokoban osmeh, polako se okreće i gleda direktno u objektiv.
Zatim sneg na ekranu prekida snimak.
Nemir sledi Nikina leđa, ali ona pokuša da zadrži emocije, condicio sine qua non8 da uopšte razgovara o snimku.
„Šta misliš, gde je ovo?”, upita ona.
Sebastijan se počeša po glavi.
„Nemam pojma. Može da bude bilo gde.”
„Dobro, pustiću snimak sporije, a ako je potrebno, ići ćemo i kadar po kadar, kako bismo prikupili što je moguće više tragova.”
Klimnuo je glavom i koncentrisao se.
Tek što je Niki ponovo pustila snimak, Sebastijan odmah pokaza kažiprstom u ekran. U donjem desnom uglu slike nalazio se datum.
„13. oktobar”, pročitao je naprežući se.
„To je bilo juče…”
Prvi kadar prikazivao je metro i voz koji se zaustavlja na peronu. Pauzirala je scenu da bi pažljivije pogledala vagon.
„Da li možeš da zumiraš?”
Uradila je to. Očigledno je to bio stari tip kompozicije, sa svetlozelenim i belim vagonima s hromiranim ručkama.
„Tamo je neki natpis! Na donjem delu vagona.”
Selektovala je zonu preko tačpeda na laptopu, a zatim je zumirala i izoštrila. Oznaka je bila nejasna, ali razaznavalo se stilizovano lice okrenuto ka nebu.
„Da li ti je ovo poznato?”, upita je.
Ona odmahnu glavom odrično, a zatim se predomisli:
,,U stvari, hm, mislim da ne…”
Ponovo je pustila snimak. Vrata su se otvorila ispred adolescenta koji je nosio kožnu bejzbol jaknu postavljenu vunom.
Niki iznova zaustavi sliku da bi je uvećala. Mladić je spustio glavu pa mu se lice nije videlo ispod kačketa Metsa.
„Nismo čak ni sigurni da je ovo Džeremi”, konstatovao je.
Ona odbaci primedbu:
„Ja sam sigurna u to. To je on, to je njegov kačket, njegova jakna.”
Sumnjičav, Sebastijan se nagnuo ka ekranu. Momak je nosio uske farmerke, majicu, starke. Kao i svi ostali adolescenti na svetu…
„Veruj mom materinskom instinktu”, bila je uporna Niki.
Da bi dokazala tvrdnju, Niki odseče sliku i izdvoji i zumira deo gde se
videla mladićeva majica. Izoštrila je uveličanu sliku što je više mogla.
Na crnoj pozadini, na ekranu se na pamučnoj majici polako pojavljivao
natpis crvenim slovima: THE SHOOTERS.
„Džeremijeva fetiš rok grupa!”, uzviknu Sebastijan.
Niki potvrdi nemim klimanjem glave, a potom nastavi pregledanje snimka.
U neredu i zbrci, Džeremi je jurnuo iz vagona, gurajući se kroz masu ne bi li umakao progoniteljima. Najzad se i dva progonitelja pojaviše u vidnom polju kamere. Oni su verovatno izašli iz susednog vagona i mogli su se videti samo s leđa.
Očiju prikovanih za ekran, puštali su scenu u više navrata, ali sve je bilo nejasno zbog mnoštva ljudi i udaljenosti. Zatim je nastupio najbolniji deo: polako, na usporenom snimku, njihovog sina su najpre divljački oborili na zemlju na kraju perona, nadomak izlaznih stepenica. Poslednjih pet sekundi bile su najupečatljivije: nakon što je oborio Džeremija, jedan od napadača se okrenuo, potražio pogledom kameru, a zatim se podrugljivo nasmejao.
„Ta baraba je znala da ga snimaju!”, prasnu Sebastijan. „On nam se ruga!”
Niki izdvoji samo lik i izvrši sva moguća podešavanja kako bi bio jasniji. Tip je izgledao neverovatno: podrugljiv osmeh, neuredna brada, duga masna kosa, tamne naočare, kapa za skijanje navučena do ušiju.
Kada je izoštrila koliko je mogla, odštampala je sliku visoke rezolucije na foto-papiru. Dok je čekao da aparat izbaci sliku, Sebastijan je upita:
„Zašto su nam ovo poslali? Nema uputstava, nema zahteva za otkup. Nema logike!”
„Možda će nam to dostaviti kasnije.”
Uzeo je portret iz štampača i posmatrao čoveka na fotografiji, tražeći neki detalj koji bi mogao da ga navede da uđe u trag napadačevom identitetu. Činilo se da je maskiran. Da li ga poznaje? Verovatno ne, ali to je bilo nemoguće tvrditi zato što je slika bila izuzetno mutna, a pri tom je otmičar imao i naočare, kapu i bradu, koja je na snimku izgledala kao veštačka.
Niki pusti film još jednom.
„Usredsredimo se na mesto i okolinu. Treba po svaku cenu da saznamo gde se ovo dešava.”
Sebastijan odluči da zaboravi lica i pokrete kako bi se iznova usredsredio na stanicu. To je bila podzemna stanica s elipsastim svodom i dva koloseka.
Zidovi su bili prekriveni malim pločicama od belog fajansa i reklamnim plakatima.
„Da li možeš da zumiraš ovaj plakat?”
Niki ga uveliča. Posterom su dominirale roze i svetloljubičaste nijanse, a najavljivao je muzičku komediju Moja slatka dama9. Izoštravajući sliku, uspela je da dešifruje: „Šatle. Muzički teatar u Parizu.”
Sebastijan je zanemeo.
Pariz…

„Zašto bi Džeremi išao u Pariz? To je nadrealno.”
Ipak…

Sada se setio gde je video simbol koji je predstavljao lice okrenuto ka nebu: prilikom njegovog jednog i jedinog putovanja u Pariz, pre sedamnaest godina. Otvorio je novi prozor na kompjuteru, pokrenuo internet, ukucao metro Pariz u Guglov pretraživač i u dva poteza se našao na RATP-ovom10 sajtu.
„Natpis koji se nalazi na vagonima u stvari je RAPT-ov logo.”
„Hajde da vidimo koja je to stanica”, potvrdi Niki obeležavajući u donjem delu ekrana plavu tablu na kojoj je belim slovima bio ispisan naziv stanice.
Potrajalo je. Naziv je bio dugačak i komplikovan, a na ekranu bi se pojavljivao svega nekoliko stotinki i samo delimično. Posle kratkog pretraživanja na internetu, zaključili su da je to verovatno stanica Barbes-Rošešuar.
Stanica u severnom delu francuske prestonice.
Sebastijan je osećao sve veći nemir. Kojim putem je ovaj video mogao da dospe do njih? Verovatno je u hodnicima i na peronima metroa, kao i u Njujorku, pariška mreža video-nadzora raspolagala s hiljadama kamera. Ali pristup tim snimcima nije bio slobodan za javnost. Kamere su bile povezane s bezbednosnim kompjuterima, koje su obično slale snimke samo policijskim službama ili po nalogu suda.
„Pokušaj ponovo da pozoveš onaj broj”, predloži Niki.
Mislila je na niz cifara koje su se pojavile na ekranu pre nego što im je glas zapretio: Mali prstić kaže da biste hteli da čujete vesti o vašem sinu.
Pozvali su taj broj iz automobila odmah nakon što su dobili snimak, ali brzuspešno.
Međutim, ovog puta je bilo drugačije.
Nakon trećeg zvona, neko se javio i rekao veselim glasom:
,,La Langue au chat11, izvolite!”
Sebastijan je tek pomalo natucao francuski. Posle brojnih pokušaja sagovornika, koji je tek pomalo natucao engleski, najzad je razumeo da je La Langue au chat kafe u 4. arondismanu Pariza, a čovek s druge strane žice samo kafedžija koji ne zna ništa o slučaju.
Sigurno je neko pozvao iz njegovog kafea, što je zbunilo Francuza, a razbesnelo Sebastijana.
„Oni nam se rugaju! Igraju se s nama!”
,,U svakom slučaju, svi putevi vode u Pariz”, konstatova Niki. Pogledala je na sat, a zatim upitala: „Da li imaš pasoš kod sebe?”
Sebastijan potvrdno klimnu glavom. Shvativši njenu nameru, odluči da je upozori:
„Nemoj da mi kažeš da nameravaš da odeš u Pariz još danas?”
„To je jedino što može da se učini. Ti mnogo razmišljaš, a ništa ne radiš!”
„Čekaj, zar ne misliš da malo preskačeš etape? Ne znamo ni ko su ti ljudi ni šta hoće. Ako postupimo upravo onako kako oni žele, bacamo se pravo u čeljust nemani.”
Ali ona je bila odlučna:
„Ti radi šta hoćeš Sebastijane, ali ja idem.”
Uhvatio se za glavu. Situacija je izmicala kontroli. Veoma je dobro znao da neće uspeti da urazumi Niki. Bez obzira na to da li će on ići s njom ili ne, ona neće odustati od putovanja. A kakvu bi alternativu mogao da joj predloži?
„Ja ću kupiti karte”, predao se i otišao na sajt Delta erlajnsa.
Klimnula je glavom u znak zahvalnosti i popela se na sprat da na brzinu spakuje kofer.
MOLIMO, POTVRDITE PODATKE O VAŠEM RAČUNU.

U to doba godine nije bilo gužve i Sebastijan je bez ikakvih problema pronašao dva mesta na letu u 21.50. Platio je preko interneta, odštampao potvrde i karte. Pripremao se da se pridruži Niki kada ga trže veseli zvuk zvona na vratima. Mahinalno je zaklopio laptop, a zatim je, šunjajući se, prišao vratima i pogledao kroz špijunku.
Santos.
Samo mu je još on nedostajao!
Bešumno je uzeo karte i popeo se na sprat kod Niki. Ona je ubacivala garderobu u veliku sportsku torbu. On tiho izgovori Santos, stavi prst na usta i dade joj znak drugom rukom da krene za njim u Džeremijevu sobu.
Dok ju je vodio prema prozoru, ona se iznenada zaustavi, okrenu ka radnom stolu, uze Džeremijev crveni ajpod i gurnu ga u torbu.
Sebastijan podiže oči ka nebu.
„Šta? Imam fobiju od letenja! Ako ne budem slušala muziku, imaću napad panike.”
„Požuri!”, reče joj.
Prišla mu je i pomogla da podigne prozorsko okno s vertikalnim otvaranjem.
On izađe prvi i pruži joj ruku kako bi joj pomogao da se uhvati za gvozdene stepenice.
Zatim su pobegli u noć.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:05 am






20.

„Niki, otvori!”
Santos je dobovao po metalnim vratima koja su štitila ulaz u stan u potkrovlju.
„Znani da si unutra!”
Obeshrabren, iz sve snage je lupio pesnicom u čeličnu površinu, ali samo se povredio.
Dođavola!

Tokom šest meseci veze, Niki nikad nije pristala da mu da rezervne ključeve. Za obaranje ovih bedema potreban je balvan…
Sišao je u prizemlje i napravio krug oko zgrade. Kao što je i pretpostavio, na poslednja dva sprata još je gorelo svetlo. Popeo se vatrogasnim stepenicama i prišao prozorima; jedan je ostao otvoren. Ušunjao se u Džeremijevu sobu.
„Niki?”
Onda je ušao u predsoblje i obišao sobe jednu za drugom. Nije bilo nikoga, a stan je bio sav ispreturan. Onaj kreten od Larabija ga je baš dobro nasankao kada mu je pričao o svađi!
Pokušao je da shvati šta se dogodilo. Verovatno je neko provalio, ali zašto bi mu Niki to prećutala?
Osetio je vibraciju mobilnog telefona u džepu. Macantiniju se žurilo.
Santos je bio svestan da je ostalo malo vremena i da je već trebalo da bude na mestu zločina u Bumerangu; ipak, odlučio je da ne odgovori na poziv svog pomoćnika.
Ne znajući šta tačno traži, Santos poče da njuška po sobi, vođen instinktom istražitelja. Bilo je očigledno da je neko već detaljno pretražio stan. Da li je to na neki način bilo u vezi s navodnim nestankom mladića? Pregledao je kofer za poker, koji je zatekao na krevetu, odmah otkrio u njemu lažne keramičke žetone i smesta shvatio, bez neke precizne ideje o njihovoj pravoj svrsi, da je na tragu koji treba slediti. Kada je ušao u kupatilo, manje ga je iznenadio nered nego tragovi stopala i voda oko klozetske šolje. Onda se nagnuo i primetio tragove belog praha na dasci.
Bio je gotovo siguran da to nije prašak za veš.
Kokain…

Više da bi umirio savest nego da bi se zaista uverio da je to droga, uzeo
je uzorak ostatka štapićem za uši i spakovao ga u plastičnu vrećicu, koju je uvek nosio sa sobom.
Neobjašnjivo, ali bio je sasvim uveren da će se rezultat analize poklopiti s onim što mu je govorila intuicija.
Budući da mu više nije preostalo mnogo vremena, odlučio je da nastavi pretres još samo pet minuta. Sišao je na donji sprat, pregledao salon, otvorio nekoliko fioka i prešao pogledom po policama. Kad se već spremao da krene, zapazio je Nikin laptop na kuhinjskom pultu. Prišao je i podigao ekran, na kojem se pojavila internet stranica Delta erlajnsa. Prelistao je i ostale otvorene aplikacije i našao PDF dokument sa avionskim kartama.
Opsovao je i razbio laptop o zid.
Niki i njen bivši muž lete za Pariz…



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:05 am





21.

Pala je noć.
Jaguar se isključio iz brze trake i krenuo na Terminal 3 aerodroma JFK. Prošao je ulaznu rampu parkinga za dugoročne i krenuo spiralnim putem koji je silazio pod zemlju, u garažu sa šest nivoa.
„Moraš obavezno da se presvučeš”, rekao je Sebastijan dok je parkirao automobil vozeći unazad.
Kuću su napustili u žurbi i nisu imali vremena ni da se istuširaju ni da se presvuku. Niki osmotri svoju odeću: bila je sva pocepana i krvava. Pogledala je odraz u retrovizoru. Na licu su joj ostali tragovi udaraca, usna joj je bila pocepana, a kosa i dalje slepljena.
„Ako se takva budeš šetala terminalom, policija će nas pokupiti u roku od dva minuta.”
Zgrabila je sportsku torbu sa zadnjeg sedišta, na brzinu se presvukla, koprcajući se, navukla donji deo trenerke, duksericu s kapuljačom, zatim patike i vezala kosu. Potom su liftom stigli na odlazni terminal, bez poteškoća prošli pasošku kontrolu i detektor metala i nastavili ka holu za ukrcavanje.
Dok su ulazili u avion, Sebastijanov telefon je zavibrirao. Kamila. Još je bila u vozu za Long Ajlend, gde je živela njena baka. Kao što je to često slučaj, voz je kasnio, ali ona je bila dobro raspoložena i, što je bilo najvažnije, kao da više nije bila ljuta na njega.
„Jedva čekam da mi baka ispeče kestenje u kaminu!”, reče ona radosno.
Srećan što čuje da mu je kći dobro raspoložena, Sebastijanu se na licu pojavi blagi osmeh. U deliću sekunde prisetio se srećnih dana, kada su blizanci bili mali. Niki i on vodili su ih da sakupljaju kestenje po šumama u Mejnu: šetnje na otvorenom, toplota žara iz kamina, metalno bubnjanje probušene furune, soba puna primamljivog mirisa, zagarav ljeni prsti, strah da im vreli pečeni plodovi ne opeku ruke dok ih ljušte…
„Imate li novosti o Džeremiju?”
Kamilino pitanje vrati ga u stvarnost.
„Naći ćemo ga, mila, ne brini.”
,,S majkom si?”
„Da, evo je.”
Sebastijan pruži telefon bivšoj ženi i krenu napred kroz središnji deo Erbasovog aviona. Našavši mesta, smestio je torbu u prtljažnik i seo.
„Neka ne zaboravi da nas obavesti ako dobije bilo kakve vesti od brata”, podsetio je Niki.
„A gde ste vi sada?”, upita Kamila.
„Hm… U avionu”, zbrza Niki odgovor.
„Oboje? I kuda idete?”
Pošto joj je bilo neprijatno, Niki požuri da okonča razgovor.
„Moram da prekinem, mila. Polećemo. Volim te.”
„Ali mama…”
Niki prekide vezu i vrati telefon bivšem mužu, pre no što se provukla do svog sedišta pored prozora.
Sebastijan ju je gledao kako se zavaljuje u sedište i rukama steže rukohvate. I dok su bili u braku, Niki se užasno plašila aviona. U međuvremenu se to, očigledno, nije promenilo.
Zgrčena, napetih mišića, Niki je zverala u stjuardese i stjuarde i posmatrala druge putnike. Kroz prozor je nepoverljivo osmatrala cisterne, prtljažna vozila i stotine svetala koja su obeležavala piste. I najmanji zvuk i najmanji sumnjivi pokret raspaljivali su njenu maštu koja je redala na hiljade katastrofalnih scenarija.
Sebastijan pokuša da je urazumi:
„Avion je najsigurnije prevozno sredstvo na…”
„Poštedi me tih teorija!”, odbrusi ona sklupčavši se na sedištu.
Uzdahnula je i zatvorila oči. Povijala se pod teretom nagomilanog umora, stresa, straha od opasnosti u kojoj joj je bio sin i svega što su preživeli u proteklih nekoliko sati. Osećala je potrebu da pretrči dvadeset kilometara ili da se isprazni udarcima u boksersku vreću, a ne da bude suočena s jednom od svojih najgorih fobija.
Disala je ubrzano. Grlo joj je bilo suvo. Naravno, nije imala vremena da ponese svoju bočicu lekova za smirenje. Da bi pobegla od stvarnosti, stavila je slušalice sinovljevog ajpoda i, nošena muzikom, postepeno je ponovo uspostavila kontrolu nad disanjem. Kada je počela da se opušta, stjuardesa ju je zamolila da isključi ajpod.
Niki posluša mimo svoje volje.
Ogroman, preveliki, erbas avion tipa A-380 stigao je na početak piste i zaustavio se na trenutak pre nego što je počeo da ubrzava.
„Počinje poletanje”, najavi kapetan aviona.
Pilot je dao gas i avion za duge letove, gutajući beton pod sobom, svojom
težinom zatrese pistu.
Niki je osećala da se tumba, da je neko drmusa; bila je na ivici srčanog udara.
Vinuti u nebo letelicu od pet stotina tona nikad joj nije delovalo kao prirodna pojava. Iako nije patila od klaustrofobije, nije podnosila da sedi vezana za sedište, bez mogućnosti da se kreće sedam-osam sati. Sve to izazivalo je u njoj anksioznost koja je brzo mogla preći u strah, čak i u napad panike.
Povrh svega, kada je ulazila u avion, imala je utisak da odustaje od svake slobode i da više nema nikakvu kontrolu nad situacijom. I kako ju je iskustvo naučilo da u životu može da računa samo na sebe samu, nije podnosila ideju da svoje postojanje poveri nekom nepoznatom i nevidljivom pilotu.
Stigavši do kraja piste, gvozdeno čudovište je s naporom odlepilo trup od zemlje. Teško dišući i grozničava, Niki je skakala po sedištu dok avion nije dostigao standardnu visinu za let. Čim su dozvolili, uključila je ajpod i sklupčala se ispod ćebeta. Deset minuta kasnije, protivno svim očekivanjima, zaspala je kao beba.
Kada se uverio da Niki spava, Sebastijan se okrenu ka njoj, ugasi svetlo iznad njene glave, pričvrsti ćebe i smanji klima-uređaj da se ne bi prehladila.
Mada to nije želeo, ostao je nekoliko minuta tako i gledao je usnulu. Izgledala je tako krhko, iako se istog popodneva kao lavica borila za njihove živote. Stjuard mu je ponudio piće. Sručio je naiskap votku s ledom i naručio drugu. Oči su mu sijale od umora, a tup i neprekidan bol tinjao je u gornjem delu potiljka, stvarajući utisak kao da mu zadnji deo glave stežu kleštima.
Masirao je slepoočnice kako bi ublažio bol. U kakofoniji i haosu u glavi, pokušao je da pronađe neki smisao u besmislenoj situaciji.
Ka kakvoj opasnosti lete? Protiv kog neprijatelja se bore? Zbog čega se neko toliko okomio na Džeremija? Zašto su bili toliko nepromišljeni da ne zatraže pomoć od policije? Kako bi se drugačije ova priča mogla završiti, osim zatvorom?
Poslednjih dvanaest sati bili su najteži trenuci u njegovom životu. I najneočekivaniji. Uvek je planirao svoj život do najsitnijih pojedinosti, u stalnoj borbi protiv neočekivanog i s gotovo maničnom opsesijom da ostane u šinama sigurnog života, a sada se našao duboko zaronjen u nepoznato.
Tog istog popodneva otkrio je telo s prosutom utrobom, tukao se u lokvi krvi, prerezao grlo grmalju dvaput većem od njega… A večeras je bio na putu
ka Evropi, sa ženom za koju se zarekao da će je zauvek izbrisati iz života.
Izuo je cipele, zatvorio oči, ali bio je previše uzbuđen da bi zaspao. U glavi su mu se smenjivale slike pokolja koje su se, opet, sudarale s kadrovima video-snimka napada na Džeremija. Ipak, malo-pomalo, pod uticajem umora i zujanja aviona, blaga umrtvljenost počela je da ga obuzima, primoravajući ga da popusti. Pokušavajući da uhvati smisao događaja, misli su ga odvele do dana kada je prvi put sreo Niki.
Bio je to slučajan sudar bez ikakve posebne veze s bilo čim.
Pre sedamnaest godina.
Dvadeset četvrtog decembra.
U Njujorku.
Nekoliko sati pre Božića…



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:06 am






Sebastijan


Sedamnaest godina ranije…


Zašto ovo nisam uradio ranije?

Od Brodveja do Sedme avenije, tržni centar Mejsi zauzeo je skoro ceo blok zgrada. Svakog 24. decembra najveća robna kuća na svetu uvek je krcata. Gusti sneg, koji pada još od podneva, nije obeshrabrio ni Njujorčane ni turiste da krenu u tradicionalnu kupovinu poklona pred Badnje veče. U holu, ispred ogromne jelke, hor peva božićne pesme dok se masa mušterija i posetilaca tiska na pokretnim stepenicama, da bi se zatim raštrkala na deset ogromnih spratova. Odeća, kozmetički proizvodi, satovi, nakit, knjige, igračke u tom hramu potrošačkog društva, svako je bio u potrazi za svojim gralom.
Šta ja tražim ovde?

Izbezumljeni dečak me gura, neka baba me gazi, od mase mi se vrti u glavi. Nije trebalo da zalazim u neprijateljsku teritoriju. Padam u iskušenje da se vratim nazad, ali neprihvatljivo je da odem na Badnje veče s porodicom bez poklona za mamu. Oklevam. Možda svilena marama? Hm, zar joj nisam to poklonio i prošle godine? Tašna? Preskupa je. Možda parfem? Koji?
S ocem nikad nije bilo problema. Imamo neku vrstu prečutnog sporazuma, koji je obojici od koristi: svake parne godine poklanjam mu kutiju cigara, a neparne bocu konjaka.
Uzdišem, gledam oko sebe, pomalo izgubljen medu svim tim odlučnim ljudima koji znaju šta hoče. Psujem kad me nespretna prodavačica poprska ženskim parfemom. Moj prag tolerancije doseže limit. Grabim prvu flašicu i krećem ka najbližoj kasi.
Čekajući u redu, brišem lice i proklinjem prodavačicu zbog koje ću zaudarati na sredovečnu tetku.
„Pedeset tri dolara, gospodine.”
Dok vadim novčanik da platim, primećujem izduženu siluetu na nekoliko metara od mene. Lepa devojka samouverenog držanja upravo se priprema da napusti odeljenje za kozmetiku. Nehajno ogrće vuneni ogrtač, ženstvena i zavodljiva: siva beretka, vrlo tesna kratka suknja, duboke čizme s visokim potpeticama, torba poznatog dizajnera.
„Gospodine?”
Dok tražim naočare u džepu sakoa, kasirka me vraća u stvarnost.
Pružam kreditnu karticu, a pogled ne skidam s nepoznate lepotice, ne bih li video… Čuvar je zaustavlja na izlazu! S voki-tokijem u ruci, čovek u crnom odelu odlučno joj traži da raširi ogrtač. Ona se buni, maše rukama; a onda, usled jednog nespretnog pokreta, neseser sa šminkom, sakriven ispod njenog kaputa, pada na pod kao izdajnički dokaz krađe.
Radnik obezbeđenja grabi je čvrsto za nadlakticu i voki-tokijem poziva pojačanje.
Plaćam, uzimam parfem i prilazim joj. Vidim pege, zelene oči, duge kožne rukavice. Obično se ne osvrćem za ženama: Menhetn vrvi od prelepih devojaka, ali ja ne verujem u ljubav na prvi pogled. Međutim, ovo je nešto drugo. Jedan od onih čudnih trenutaka koje smo svi mi bar jednom doživeli. Čudan utisak da ste sa nekim povezani. Trenutak koji se retko dešava.
Imam tri sekunde da odlučim i da ne propustim priliku. Sad ili nikad. Otvaram usta, a nemam predstavu šta da kažem. Ipak, reči izlaze same, kao da neko njima upravlja iz daljine:
„Pobogu, Medison, pa ti se i dalje ponašaš kao da si u svom selu!”, kažem joj munuvši je značajno laktom u rebra.
Ona me gleda kao da sam pao s Marsa. Okrećem se ka čuvaru.
„Ovo je moja rođaka Medison. Iz Kentakija.”
Gledam u neseser sa šminkom.
„Samo si ovo kupila za tetka Betu? Baš si se pretrgla, draga moja!”
A onda, u poverenju, čuvaru:
„Osim Volmarta, ništa u životu nije videla. Misli da su svuda kase u prizemlju.”
Ne veruje mi ni reč, ali praznično raspoloženje vlada i u radnji, ne želi uoči Božića da se zamara tom pričom. Predlažem da platim šminku i da sve zaboravimo. A zatim kažem devojci:
„Vratićeš mi dug kasnije, Medison!”
,,U redu, u redu”, promrmlja čuvar umornim glasom.
Osmehom mu zahvaljujem na razumevanju i pratim ga do kase. Brzo plaćam, ali kad sam se okrenuo, nepoznate lepotice više nije bilo.


Silazim pokretnim stepenicama, preskačem po četiri stepenika, prelazim odeljenje za igračke, obaram nekoliko mrmota i konačno izbijam na 34. ulicu Padaju krupne pahulje snega.
Kuda je otišla? Desno? Levo?
Pola-pola šanse za pogodak. Odlučujem se za levo. Nisam stigao da stavim naočare, a kratkovid sam kao krtica, bez njih je nikada neću pronaći.
Gladak kao klizalište, asfalt se zaledio. Teško mi je da trčim u kaputu i s paketima u rukama. Uprkos saobraćaju, silazim na kolovoz da bih izbegao gužvu, ali reka automobila ubrzo me obeshrabruje i u tome. Pokušavam da se dokopam trotoara u jednom skoku, ali pošto žurim, iznenada se okliznem. Srećom, zadržava me prolaznica na koju nalećem svom snagom…
„Izvinite, molim vas”, kažem pridižući se.
Uspravljam se i tražim naočare po kaputu. Kada ih stavim…
To je ona!
„Opet vi?”, gunđa ona ispravljajući se. „Vi ste ludi kad tako nalećete na ljude!”
„Mogli biste i da mi se zahvalite, ipak sam vas izvukao iz nevolje!”
„Ništa od vas nisam tražila. A drugo, da li zaista ličim na nekoga ko dolazi iz Kentakija?”
Kakva arogancija! Zaprepašćen sam! Drhti od hladnoće. Gledam je kako trlja ramena rukama.
„Stvarno je hladno. Vidimo se”, reče i pođe.
„Stanite! Mogli bismo da popijemo piće?”
„Moram da uhvatim metro”, pokazuje glavom ka ulazu u metro stanicu na Trgu Herald s druge strane ulice.
„Ma hajde! Jedna čaša kuvanog vina u Brajantparku. To je kafe, odmah tu, a i ugrejaćete se.”
Napućene usne iscrtavaju oklevanje na njenom licu.
„Pa dobro. Ali ne nadajte se ničemu, uopšte niste moj tip…”


Kafe Brajant park nalazi se iza zgrade Lepih umetnosti Njujorške biblioteke. Leti je park prava mala oaza zelenila usred nebodera Midtauna. Masa studenata i radnika iz kraja dolazi tu na pauzu, da slušaju koncert ili čitanje poezije, na partiju šaha ili samo da pojedu hotdog. Ovog zimskog popodneva na izmaku, krajolik podseća na skijalište. S druge strane staklenog izloga, prolaznici ušuškani u debele jakne s mukom se probijaju kroz sneg, poput Eskima na Severnom polu.
„Pre nego što me pitate, zovem se Niki.”
„Sebastijan Larabi. Drago mi je.”
Kafe je krcat. Srećom, uspeli smo od odlazećih gostiju da preuzmemo
mali sto s pogledom na klizalište.
„Ovo vino je malo kiselkasto, zar ne?”, kaže spuštajući svoju čašu na sto.
„Kiselkasto? Ali to je grio-laroz iz 1982!”
„Dobro, dobro! Ne ljutite se odmah…”
„Da li znate koliko košta? I koju ocenu je dobilo u Parkerovom vodiču?”
„Ne, a i nešto me baš i ne zanima. Da li treba da mi se sviđa samo zato što je skupo?”
Odmahujem glavom i menjam temu:
„Šta radite za Badnje veče?”
Odgovora mi nezainteresovanim tonom:
„Biću s prijateljima, uselili smo se u staru napuštenu zgradu blizu dokova i napravili skvot. Cirkaćemo, smotati nekoliko džointa, duvati. Ako hoćete da nam se pridružite…”
„Da se napijam s beskućnicima? Neka hvala.”
„Kakogod. Pretpostavljam da je ovde pušenje zabranjeno?”
„Mislim da jeste…”
„Šteta.”
„Čime se bavite? Studirate?”
„Pohađam časove glume i radim kao foto-model za jednu modnu agenciju. A vi?”
„Ja sam graditelj violina.”
„Stvarno?”
„Pravim i repariram violine.”
„Da, hvala! Verovali ili ne, znam šta je graditelj violina! Štavi mislite? Da sam stvarno neka jadnica iz Kentakija?”
Ona otpi gutljaj sen žilijena.
„Na kraju krajeva, ovo vino nije tako loše. Za koga ste kupili parfem? Za devojku?”
„Za majku.”
„Jadna žena! Pitajte me za savet idući put. Tako ćete izbeći grešku u ukusu.”
„Kako da ne, tražiću savet od kradljivice!”
„Odmah teške reći!”
„Ozbiljno, da li često ovako kraduckate?”
„Da li vi znate koliko košta jedan ruž za usne? Verujte mi, pravi kradljivci nisu oni za koje se misli da to jesu”, reče ona bez stida.
„Mogli biste da imate ozbiljnih nevolja zbog toga.”
„Ali baš zato je i uzbudljivo!”, izjavljuje i otvara tašnu.
Širom otvaram oči: puna je kozmetičkih proizvoda, s kojih ona, na moje oči, počinje brižljivo da skida bar-kodove.
Klimam glavom.
„Ne razumem. Zar ne zarađujete dovoljno?”
„Ma to nema veze s novcem. Tako mi dođe, neodoljiva želja da ukradem, nekontrolisani poriv.”
„To je bolest.”
„Kleptomanija, u najgorem slučaju.” Sleže ramenima i nastavlja: „Trebalo bi da probate jednom. Rizik, adrenalin. Vrlo uzbudljivo.”
„Pročitao sam negde da psiholozi smatraju da je kleptomanija vid kompenzacije kojoj pribegavaju ljudi nezadovoljni seksualnim životom.”
Smeje se i odbacuje argument:
„Nadripsihologija! Što se toga tiče, dragi moj, na potpuno ste pogrešnom putu.”
U njenoj tašni, među kutijama kozmetičkih proizvoda, zapažam staro raskupusano džepno izdanje sa komentarima: Ljubav u doba kolere, Gabrijel Garsija Markes.
„To je moj omiljeni roman”, kažem iskreno.
,,I moj, obožavam tu knjigu!”
Tokom nekoliko minuta, ta čudna devojka i ja konačno nalazimo zajedničku temu. Međutim, ona ne dozvoljava da to blaženo stanje potraje.
„ A vi, kakav je vaš program za večeras?”
„Božić je porodični praznik. Hvatam voz za sat vremena i idem kod roditelja da proslavimo Badnje veče u porodičnoj kući u Hemptonsu.”
„Uf, ala vam je provod!”, prasnu ona u smeh. „Stavićete papuče ispred jelke i spremiti šolju toplog mleka za Deda Mraza?”
Gleda me s buntovničkim izrazom na licu i provokativnim osmehom, a onda ponovo kreće u ofanzivu:
„Zašto ne biste malo otkopčali kragnu na košulji? Guši me kad se ljudi zakopčaju do grla.” Uzdišem i prevrćem očima. ,,I ta vaša frizura, uopšte ne ide!”, nastavlja ona. „Preozbiljna je, ukočena. Dosadna!”
Prolazi mi prstima kroz kosu i razbarušuje je.
Povlačim se, ali ona još nije završila:
,,I taj prsluk! Niko vam riije javio da su tridesete prošle? Što ne okačite i džepni sat, da upotpunite sliku!”
Tad mi prekipi:
„Slušajte, ako vam se baš toliko ne sviđam, ne znam zašto sedite sa mnom!”
Ona ispija vino iz čaše i ustaje.
,,U pravu ste. Upozorila sam vas da je ovo loša ideja.”
„Kako da ne! Sad samo ponovo stavite Betmenov plašt i čistite se odavde! Mrzim takve ljude.”
„O, niste vi još videli sve!”, dobacuje mi zagonetno.
Zakopčava kaput i napušta kafe.
Kroz izlog gledam kako pali cigaretu, povlači dim i namiguje mi poslednji put pre nego što je iščezla.


Ostajem još malo za stolom, polako ispijam svoju čašu bordoa dok mi u glavi ponovo promiče sve što se upravo dogodilo. Otkopčavam poslednje dugme na košulji, razbarušujem kosu, otkopčavam prsluk koji me steže. I zaista, lakše dišem.
Tražim račun, preturam po džepovima sakoa, tražeći novčanik da platim. A onda i po kaputu.
Čudno…
Zabrinut, prevrćem džepove, međutim, na kraju shvatam očigledno.
Ona napast ukrala mi je novčanik!


Gornji istočni Menhetn


3 h po ponoći


Prodoran zvuk trza me iz sna. Otvaram oči, gledam na sat. Neko ljutito naleže na zvono. Dohvatam naočare s noćnog stočića i izlazim iz sobe. Kuća je prazna i hladna. Zbog krađe novčanika, koju sam hteo da prijavim, propustio sam voz za Long Ajlend i morao sam za Božić da ostanem sam na Menhetnu. Ko bi to mogao biti usred noći? Otvaram vrata.
Moja kradljivica stoji ispod nadstrešnice s bocom nekog pića u ruci.
„Oho, kako je on seksi u pidžamici!”, provocira odmah.
Osećala se na votku.
„Šta radite tu? Stvarno imate petlju da se pojavite ovde nakon što ste mi ukrali novčanik!”
Sigurnim pokretom ruke, ona oslobađa sebi prolaz i ulazi u stan blago se
teturajući. U kosi su joj snežne pahulje. Gde li se smucala po ovoj hladnoći?
Prolazi kroz salon, vraća mi novčanik i potom skače na kauč.
„Htela sam da kupim ono vaše vino, šato ovaj-onaj, ali nisam našla ništa drugo osim ovoga”, kaže viđajući prilično ispražnjenom bocom votke.
Odlazim za trenutak na sprat i vraćam se s peškirom i prekrivačem. Dok pokušavam da upalim vatru, ona briše kosu i umotava se u ćebe, a onda mi se pridružuje ispred kamina.
Stojeći pored mene, pruža ruku ka mom licu i blago mi prelazi prstima po obrazu. Polako se pridižem. U očima joj je čudan i neopisiv sjaj. Grli me.
„Prestanite, pijani ste!”
„Baš zato, iskoristite me”, reče ona zavodljivo.
Izdiže se na vrhove prstiju i približava svoje usne mojima. Prostorija tone u tamu. Vatra se rasplamsava u ognjištu i širi krhku, drhtavu svetlost. Osećam miris njene kože. Pošto je skinula ogrtač, vidim kako joj se grudi nadimaju ispod košulje. Uprkos uzbuđenju, nije mi prijatno i pružam poslednji otpor: „Vi ne znate šta radite!”
„O, dosadan si više s tim svojim obzirima!”, procedi ona, strasno me poljubi i na kraju obori na sofu.
Ocrtane na tavanici poput kineskog pozorišta senki, naše dve siluete stapaju se u jednu.


Sutradan se budim, glava mi je teška, kapci slepljeni, a osećam i neprijatan metalni ukus u ustima. Niki je nestala bez traga. Ustajem iz kreveta i bauljam do zida sa širokim prozorima. Sneg i dalje pada i polako pretvara Njujork u fantomski grad. Otvaram prozor. Napolju je ledeno.
Vetar raznosi pepeo iz kamina. Nešto mi nedostaje, do te mere da mi se od toga steže stomak. Bunovan, podižem bocu. Prazna je.
Dok dolazim sebi, nalazim rečenicu ispisanu crvenim karminom na salonskom ogledalu u stilu Luja Filipa, na antikvitetu s okvirom od zlatnih listića, koji je moja majka na jednoj aukciji platila čitavo bogatstvo. Tražim naočare, ali ne uspevam da ih nađem. Približavam se ogledalu i otkrivam poruku: Jedini važni trenuci u životu su oni kojih se sećamo.12


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:06 am










DRUGI DEO


Sami protiv svih


Žene se zaljube kada počnu bolje da vas upoznaju.

Kod muškaraca je suprotno: kada vas dobro upoznaju,

spremni su da vas napuste.

DŽEJMS SOLTER, AMERICAN EXPRESS



22.

CRIME SCENE DO NOT CROSS13
Dugačka žuta traka, koja je obeležavala bezbednosnu zonu, lepršala je na vetru pod sjajem rotacionih svetala. Sa značkom u ruci, Santos se probi kroz masu znatiželjnika i uniformisanih lica, i potraži svog pomoćnika.
„Videćete, poručniče, pravi pokolj!”, upozori ga Macantini podigavši plastificiranu traku koja je štitila prilaz mestu zločina.
Čim je ušao u bar, krvavi prizor izbio mu je iz glave sve druge misli.
Rasporenog stomaka, razrogačenih očiju i usta ukočenih od užasa, Drejk Deker ležao je na bilijarskom stolu. Tek metar od njega, na podu se nalazio drugi leš: krupan muškarac tetoviranog bakarnog lica, s grlom prerezanim dugačkim komadom stakla.
„Ko je ovaj ovde?”, upita on kleknuvši iznad nepomičnog tela.
„Nemamo pojma”, odgovori Macantini. „Pretresao sam ga, ali nismo našli ni novčanik ni lična dokumenta. Našli smo jedino ovaj nož, skriven u koricama privezanim uz gležanj.”
Santos pregleda providnu kesicu koju mu je pružio pomoćnik. U njoj je bio jedan mali nož s drškom od ebanovine i oštrim sečivom.
„Nije ga koristio”, potvrdio je Macantini, „ali otkrili smo nešto drugo.”
Santos je pogledao novi dokazni materijal: KA-BAR, borbeni nož američke vojske, sa širokom drškom obavijenom kožnim trakama. Po svemu sudeći, upravo to čelično sečivo, dugo osamnaest centimetara, došlo je glave Drejku Dekeru.
Santos se namršti. S obzirom na položaje leševa, u prostoriji je bio prisutan bar još jedan čovek.
„Rekao si mi da je neko zvao policiju?”
„Da. Čekam da mi predaju snimak. Zvao je s mobilnog telefona. Upravo tražimo broj i ubrzo ćemo ga imati.”
,,U redu”, reče pridižući se. „Traži od Kruza da uradi što preciznije fotografije tetovaža koje tip ima na licu. Reci mu da fotografiše i mali nož. Čim dobiješ slike, pošalji ih mejlom. Pokazaću ih Renoldsu iz Treće. Oni imaju i antropologa, možda će ona moći da nam pomogne.”
„Razumem, poručniče, obaviću to.”
Pre nego što je izašao iz bara, Santos je još jednom pažljivo osmotrio svaki detalj. U belim uniformama, s gumenim rukavicama i maskama na licima, forenzičari su radili u tišini. Naoružani fluorescentnim lampama, četkicama i praškom, skupljali su sve moguće tragove, a zatim ih pečatili.
„Ima otisaka svuda, poručniče”, reče mu Kruz, vođa jedinice.
,,I na staklu?”
„Da, kao i na aparatu za gašenje požara. Sveži su i jasni. Amaterski urađeno. Ako se lik već nalazi u bazi podataka, imaćemo ga za dva-tri sata.”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:06 am




23.

Obasjan jarkim suncem, avion Delta erlajnsa spustio se na Aerodrom Šarl de Gol u 11 sati pre podne. Na izmaku snaga, Sebastijan i Niki prespavali su skoro ceo put. Nekoliko neprocenjivih sati sna omogućilo im je da započnu novi dan s bistrijim umom.
Napustili su avion kroz teleskopski prolaz i stali u red za pasošku kontrolu.
„Odakle da počnemo?”, upita Niki dok je uključivala mobilni telefon.
„Možda da krenemo od stanice Barbes. Da pitamo ljude, da pokušamo da shvatimo odakle dolazi film s bezbednosne kamere… To je naš jedini trag, zar ne?”
Ona u tišini potvrdno klimnu glavom i pokaza pasoš policajcu.
Potom su prošli pored pokretne trake za isporuku prtljaga i našli se na terminalu aerodroma. Zbijena gomila ljudi tiskala se iza ograda: porodice čekaju nekog bližnjeg, nestrpljivi zaljubljeni svoju drugu polovinu, vozači mašu tablama sa ispisanim imenima. Kada se Sebastijan uputio ka redu s taksistima, Niki ga povuče za rukav da ga zadrži.
„Vidi ovo!”
Usred gomile ljudi, u besprekornom odelu, vozač ozbiljnog izraza lica držao je tablu:
GOSPODIN I GOSPOĐA LARABI

Pogledali su se zbunjeno. Niko nije znao da su u Parizu… osim Džeremijevih otmičara.
Saglasivši se klimanjem glave, odlučiše da priđu. To je možda bio trag koji ih je vodio ka sinu?
Vozač ih dočeka ljubaznim glasom s oksfordskim akcentom.
„Dobro došli u Pariz! Zovem se Spenser. Izvolite za mnom.”
„Čekajte, kakav je ovo cirkus? Gde idemo?”, zabrinu se Sebastijan.
Stoički, ali i pomalo nadmeno, Spenser izvadi list papira iz unutrašnjeg džepa, stavi naočare od kornjačevine i teatralno ga rasklopi.
„Naloženo mi je da dočekam gospodina i gospođu Larabi. Deltin let u 11 sati iz Njujorka. To ste vi?”
Potpuno skamenjeni, potvrdno klimnuše glavom.
„Ko je rezervisao prevoz?”, upita Niki.
„To ne bih znao reći, gospođo. Trebalo bi da se raspitate u sekretarijatu kompanije Luksuzni taksi. Sve što vam mogu reći jeste da je rezervacija potvrđena našoj kompaniji jutros.”
,,I gde treba da nas odvezete?”
„Na Monmartr, gospodine. U Grand Hotel de la Butte, što je, ako dozvoljavate, odličan izbor hotela za romantičan boravak u Parizu.”
Sebastijan ga odmeri, stomaka stegnutog od besa.
Nisam ovde zbog romantičnog boravka! Ovde sam da pronađem sina!

Niki ga umiri jednim pokretom ruke. Vozač je verovatno bio samo jedan od piona čitavog plana, koji ga se uopšte nije ticao i za čije postojanje nije ni znao. Bilo je bolje da preuzmu rizik, krenu za njim bez mnogo rasprave i vide kuda će ih to odvesti.
Tako su, rezignirani i puni nepoverenja, krenuli za njim.


Mercedes je jurio Severnim auto-putem.
Spenser je odabrao radio-stanicu s klasičnom muzikom i pokretima glave pratio ritam Vivaldijevih Godišnjih doba.
Na zadnjem sedištu automobila, Sebastijan i Niki buljili su u saobraćajne oznake za gradove, koji su oglašavali približavanje prestonici: Tramble an Frans, Garž le Gones, Le Blan Menil, Stad de Frans…
Nisu bili u Parizu sedamnaest godina. Sećanja na poslednji boravak vrzmala su im se po glavama, ali ih je neizvesnost sprečavala da im se prepuste.
Automobil je iza sebe ostavio periferni bulevar i skrenuo desno, prema Bulevarima maršala, odakle je najzad stigao u stari Monmartr.
U Kolenkurovoj ulici i Žinoovoj aveniji, drveće je već odenulo jesenje ruho i rasulo po pločnicima lišće vatrenih boja.
Spenser skrenu u prolaz oivičen senovitim kućama. Prošavši kroz visoku kapiju od kovanog gvožđa, vozilo uđe u divlji, raskošni vrt, pravo ostrvce čiste prirode u srcu prestonice. Automobil je stigao ispred hotela: bila je to velika bela građevina svedenih i elegantnih linija.
„Gospođo, gospodine, želim vam ugodan boravak”, reče im vozač odlažući njihov prtljag ispred ulaza.
I dalje nepoverljivi, Niki i Sebastijan uđoše u predvorje prostrane građevine. Dočekao ih je džez trio i retro sving. Mesto je bilo gostoprimljivo i intimno, kao neki luksuzni porodični pansion uređen s ukusom. Čisti i geometrijski oblici nameštaja u art deko stilu podsećali su na dvadesete i tridesete godine: klupska fotelja, šank od javorovine, Korbizjeove lampe, ukrasni sto od lakiranog drveta, zidne lamperije s umetnutom slonovačom i sedefom.
Nije bilo nikoga na recepciji. Levo od ulaza nazirao se privatni salon, koji se produžavao u biblioteku pravi čitalački raj. Desno se pružao veliki pult od ebanovine, kao stvoren za šank koktel-bara.
Začulo su udaranje potpetica po pločicama. Istovremeno su se okrenuli i videli elegantnu siluetu domaćice, ocrtanu na ulazu u trpezariju.
„Gospodin i gospođa Larabi, ako se ne varam? Očekivali smo vas. Dobro došli u Grand Hotel de la Butte“, reče ona na savršenom engleskom.
Kratko podšišane kose, ravnih grudi, muško-ženske siluete, s metalnim ukrasima na cilindričnoj haljini koja se spuštala do kolena, ličila je na junakinju romana Fransisa Skota Ficdžeralda.
Ušla je iza pulta i počela s formalnostima za registrovanje u hotelu.
„Stanite”, reče Sebastijan, „izvinite, ali kako znate da smo to mi?”
„Imamo samo pet soba, gospodine, i hotel je pun. Vi ste stigli poslednji.”
„Da li znate ko je rezervisao sobu za nas?”
Žena je prinela ustima ćilibarsku muštiklu, držeći je između srednjeg prsta i kažiprsta. Uvukla je jedan dim i odgovorila najprirodnijim tonom:
„Pa vi lično, gospodine Larabi!”
„Ja?”
Ona pogleda spisak rezervacija na računaru.
„Rezervacija je obavljena pre nedelju dana na našoj internet prezentaciji.”
„Soba je već plaćena?”
„Naravno. Plaćena je istog dana kad je izvršena rezervacija, masterkardom čiji je vlasnik g. Sebastijan Larabi.”
Ne verujući svojim ušima, Sebastijan se nagnu da pogleda u ekran. Podaci o uplati otkrivali su jedan deo cifara broja kreditne kartice. Nema nikakve sumnje: neko mu je provalio u bankovni račun.
Obeshrabren, pogledao je u svoju bivšu ženu. Koju li su izopačenu igru igrali oni koji su ih dovukli ovde?
„Da li je to neki problem?”
„Ni najmanje”, odgovori Sebastijan.
„Onda predlažem da se popnete u svoju sobu, broj 5, na poslednjem spratu.”


U uskom liftu koji je opsluživao samo pet sobe, Niki pritisnu dugme za poslednji sprat.
„Ako je rezervacija stara nedelju dana, to znači da je Džeremijeva otmica planirana unapred.”
Sebastijan potvrdi:
„Očigledno. Ali zašto su preuzeli rizik da upadnu u moj bankovni račun samo da bi rezervisali sobu?”
„Možda da bi nam tražili otkup”, pokušala je da nađe razlog. „Ulaskom na tvoj račun došli su do informacije s koliko novca raspolažeš i koliko mogu da ti traže.”
Kada su stigli na sprat, otvorili su vrata i našli se u ogromnom apartmanu s visokim plafonom i mansardama.
„Mogli su da izaberu i nešto ružnije!”, prokomentarisa Niki pokušavajući da umiri strah.
Ogroman bračni krevet, u kupatilu kada na nožicama, zidovi pastelnih boja. Dekorisana s puno ukusa, prostorija je odisala pastoralnim šarmom i oponašala dekor ateljea nekog boemskog umetnika: nelakirani parket, galerija, veliko ovalno ogledalo i mala terasa s pogledom na vrt.
Svetlost je bila prosto čarobna. Prolazila je kroz retko sito bršljana i grana drveća i sobi davala toplinu. Bilo je teško poverovati da je to bila samo hotelska soba. Prostor je više ličio na tajno pribežište koje su im pozajmili neki prijatelji sa istančanim ukusom, da u njemu provedu godišnji odmor.
Izašli su na terasu. Natkriljavala je vrt i pružala veličanstven pogled na pariške spomenike. Čuo se cvrkut ptica i šum vetra među granama.
Međutim, ni Sebastijan ni Niki nisu mogli da se prepuste čarima grada koji se pružao pod njihovim nogama. Neočekivano i blago jesenje vreme nije moglo da umiri njihovu zabrinutost.
,,I šta sad?”, upita Sebastijan.
„Ne znam. Ako su nas već naveli da dođemo ovde, pretpostavljam da će nekako kontaktirati s nama, zar ne?”
U očekivanju eventualne poruke, proverili su mobilne telefone, pozvali recepciju i potom pretražili sobu. Bez rezultata.
Posle pola sata, čekanje je postalo neizdrživo.
„Idem na stanicu Barbes“, odluči Sebastijan i zgrabi jaknu.
„Idem s tobom. Ne dolazi u obzir da ostanem ovde i vrtim palčeve!”
„Ne. I sama si rekla: najverovatnije će nas tražiti ovde.”
„Ali dogovorili smo se da se ne razdvajamo!”, usprotivi se ona.
Međutim, Sebastijan je već bio napolju.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:07 am





24.

Njujork


87. Policijska stanica


Santos uze čašu iz automata za kafu. Sunce još nije izašlo nad Bruklinom, a poručnik je već ispijao treću kafu. Završavala se još jedna burna noć: pljačke, bračno nasilje, obijene prodavnice, prostitutke… Već deset godina mediji su Njujork predstavljali kao miroljubiv i bezbedan grad. To je verovatno bilo tačno što se tiče srca Menhetna, ali ne i kada je reč o predgrađima.
Zbog nedostatka prostora u ćelijama, hodnik, gde se nalazio automat za kafu, ličio je na centar za izbeglice: uhapšeni s lisicama vezanim za metalne klupe, svedoci sabijeni kao sardine na pohabanim stolicama, podnosioci raznih prijava uvijeni u ćebad. Hodnik je bio osvetljen bledim neonskim sijalicama ne prestaju da zuje. Mirisi su bili neprijatni, čuli su se povici. Svi su bili napeti, u stresu.
Santos iz te katakombe pobeže u svoju kancelariju. Mrzeo je prljavu i bučnu stanicu i nije imao nameru da tu završi karijeru. Njegov radni prostor uređen je u istom stilu: mala i uzana kancelarija, nefunkcionalna i loše izolovana, s pogledom na ružno dvorište. Popio je gutljaj razvodnjene kafe i zagrizao ustajalu krofnu, koju je jedva progutao.
Bacio je pecivo u kantu za smeće, podigao slušalicu i nazvao toksikološku laboratoriju. Laborant je potvrdio njegovu pretpostavku: prašak koji je pronašao u Nikinom stanu jeste kokain. Sklonio je dosije u stranu i iskoristio priliku, kad je već bio na vezi, da porazgovara s Hansom Tinkerom.
Tokom godina, Santos je uspeo da napravi impresivnu mrežu poznanstava. U različitim službama nepregledne i u svim pravcima ra-sprostranjene Njujorške policije, bilo je mnogo onih koji su mu dugovali poneku uslugu. Priroda mu je bila takva: kad god je bio u prilici da pomogne kolegi, pomogao bi mu. Gledano na kratke staze, izgledalo je da mu to ne donosi nikakvu korist, ali kad-tad došao bi i trenutak da ubere plodove svog ulaganja.
„Tinker na vezi, slušam!”
Hans Tinker, zamenik direktora policijskog naučnog odeljenja, bio je možda njegov najuticajniji poznanik. Pre dve godine, prilikom jedne racije, Santosovi ljudi uhvatili su starijeg Tinkerovog sina, tada u punoj adolescentskoj krizi, s prevelikom količinom trave. Bilo je očigledno da malom nije bilo dovoljno da mirno duva u svojoj sobi, nego je hteo da obraduje i celo društvo iz škole. Santos je zatvorio oči i zagubio slučaj. Tinker mu je zbog toga bio neizmerno zahvalan.
„Zdravo, Hanse! Imaš li novosti o mom slučaju dvostrukog ubistva?”
„Napredujemo, ali potrajaće. Ima milion otisaka prstiju na tom mestu zločina, a potrebno je uraditi i DNK analize.”
„Razumem, ali hitno mi je potrebno da znam čiji su otisci na nožu KABAR, na tankom komadu stakla i na bilijarskom štapu.”
„Njih već imam. Konačan izveštaj dobijaš za dva sata.”
„Ne, nema potrebe da žuriš s tim. Daj mi samo sirove informacije na mejl. Hoću što pre da ih pretražim u IAFIS-u14.”
S noutbukom pod rukom, Macantini pokuca na staklo kancelarije i samo provuče glavu kroz vrata. Santos mu mahnu rukom da ude. Pomoćnik sačeka da šef završi razgovor i onda mu saopšti: „Imamo novosti, poručniče. Uspeo sam da lokalizujem poziv upućen policiji. Slušajte.”
Otvorio je elektronsku beležnicu i pokrenuo zvučni fajl. Snimak je bio kratak. Čuo se glas uspaničenog muškarca, koji je odbijao da se predstavi. Tražio je da neko odmah pošalje hitnu pomoć u Bumerang.
Čovekje u agoniji! Umire! Isečenje nožem! Brzo, dođite! Brzo!
„Čudno je da spominje samo jednog čoveka, zar ne?” primeti Macantini.
Santos je ćutao. Glas mu je bio poznat?
„Pratili smo poziv”, nastavi pomoćnik. „Vlasnik telefona je izvesni Sebastijan Larabi, inače bogataš, graditelj violina. Živi na Gornjem Istočnom Menhetnu. Proverio sam mu dosije, čist je kao suza. Ili skoro da jeste: ima jednu osudu zbog suprotstavljanja saobraćajcu koji ga je zaustavio zbog prekoračenja brzine još kada je bio na univerzitetu. Mislim da i ne zna da ima dosije u policiji.”
Santosovo lice se izobliči.
„Da pošaljem ekipu da ga uhapse, šefe?”
Santos potvrdno klimnu glavom. Znao je da je Sebastijan otišao u Pariz, ali bilo mu je potrebno malo vremena da razmisli.
,,U redu, krenite”, naredi zatvarajući vrata iza Macantinijevih leđa.
Zagledan u daljinu, stao je ispred prozora. Bio je zaprepašćen ovim otkrićem. Šta je Sebastijan Larabi tražio pored mrtvog Drejka Dekera?
Kratak zvuk za prijem elektronske poruke trže ga iz razmišljanja. Seo je ispred ekrana i pogledao poštu. Bio je to Tinkerov mejl s informacijama o otiscima prstiju.
Tehničko osoblje forenzičke jedinice dobro je obavilo posao. Snimci otisaka prstiju na svakom od predmeta bili su jasni i mogli su odmah da se upotrebe. Santos ih je prebacio na memoriju svog kompjutera i priključio se na IAFIS. Istražitelji Njujorške policije imali su direktan pristup bazi podataka FBI-ja, a posebno čuvenom IAFIS-u, pravom zlatnom rudniku, s više od sedamdeset miliona osoba zavedenih posle hapšenja ili osuđivanja na američkoj teritoriji. Počeo je sa otiscima nađenim na borbenom nožu. Aplikacija je počela s pretragom, prečešljavajući bazu podataka supersoničnom brzinom.
MATCH NOT FOUND15

Prvi pokušaj pao je u vodu.
Nastavio je sa otiskom pronađenim na dugom komadu krvavog stakla, oružju kojim je, bez ikakve sumnje, ubijen tetovirani. Ovoga puta, Santos je imao više sreće. Za manje od sekunde, program je dao odgovor. Bili su to otisci Sebastijana Larabija! U isti mah pokrenuo je poređenje otisaka nađenih na bilijarskom štapu. Još nije ni podigao prst sa entera, na ekranu se pojavila fotografija njemu dobro poznate žene. Drhtavih ruku, Santos je odštampao stranicu: Prezime: Nikovski
Ime: Niki
Rođena 24. avgusta 1970, u Detroitu (Mičigen)
Razvedena od Sebastijana Larabija
Devedesetih godina, Niki su hapsili u više navrata zbog krađa, pijanstva na javnim mestima i posedovanja droge. Iako nikad nije bila u zatvoru, platila je brojne kazne i bila osuđena na više desetina sati prinudnog društvenokorisnog rada. Poslednji prekršaj napravila je 1999. Onda se smirila.
Santos oseti kako mu se puls ubrzava.
U kakvu se to priču Niki uvalila?
Imajući u vidu njen dosije, smatraće je glavnom odgovornom. Srećom, on je držao sve karte u rukama. Ako bude pažljivo postupao, možda bi čak mogao ponovo da pridobije ženu, koju tako beznadežno voli, a da se istovremeno zauvek otarasi Larabija.
Odvajajući na stranu sve što bi moglo okriviti Niki, brižljivo je izdvojio dokaze koji direktno terete Sebastijana: telefonski poziv policiji, otiske na oružju kojim je počinjen zločin, avionske karte za Pariz, kupljene na njegovo ime, koje su predstavljale neoboriv dokaz smišljenog bekstva.
Dosije je sadržao solidne dokaze. Dovoljno da ubedi nekog sudiju da hitno pokrene međunarodnu poternicu. Da bi dolio ulje na vatru, isplanirao je da određene informacije polako raširi i odabranim novinskim kanalima. Poznata ličnost u bekstvu za Pariz posle ubistva u birtiji: mediji će se odlepiti. Larabijevi su bili stara i poštovana njujorška porodica, ali u ovo vreme krize, gospodari ekonomske moći više nisu bili nedodirljivi. Naprotiv. Već više od godinu dana, pokret Nezadovoljni glasno je iskazivao bes protiv Vol Strita. U više navrata, stotine demonstranata blokiralo je Bruklinski most. Očajanje srednjih slojeva raslo je i širilo se celom zemljom.
Vremena su se menjala.
Jučerašnje moćnike ne čeka svetla sutrašnjica.
Pritom Sebastijan Larabi nije bio iskusni begunac.
Čim sudija izda nalog za hapšenje, pokupiće ga kao žutokljunca…


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:07 am







25.

Pariz


18. Arondisman


Sebastijan je napustio hotel pešice i sišao Žinoovom avenijom do Pekerovog trga. Čak i krajem oktobra, miholjsko leto nije se predavalo. Turisti i stanovnici Monmartra napunili su terase kafea i uživali u toplim zracima sunca.
Nezainteresovan za takav užitak, Sebastijan je samo mislio na svog sina. Pastoralna i romantična atmosfera hotela ga je dotukla. Što je više ulazio u nepoznato, to je više bio ubeđen da je Niki i njemu pretila velika opasnost. Kao neka teška slutnja čiji opseg nije mogao ni da odmeri. Više puta se okretao da proveri da li ga neko prati. Po svemu sudeći, to nije bio slučaj, ali kako je mogao da bude sto posto siguran?
Na trgu se zaustavio kod bankomata da podigne gotovinu. Njegova blek kard kreditna kartica dozvoljavala mu je da podigne do 2.000 evra, što je bio i limit na bankomatu. Sebastijan je spakovao novac i nastavio do stanice Lamark-Kolenkur, koju je zapazio u dolasku s aerodroma.
Uokviren stepeništima tipičnim za Monmartr, ulaz u metro podsetio ga je na film Čudesna sudbina Amelije Pulen, koji je zajedno s Kamilom gledao kod kuće. Kupio je set karata i potražio na planu metroa stanicu Barbes-Rošešuar. Nalazila se na samo nekoliko stanica odatle, na tromeđi 9, 10. i 18. arondismana. U žurbi, odustao je od čekanja lifta i krenuo kružnim stepeništem, koje se spuštalo ka peronima metroa više od dvadeset pet metara ispod zemlje. Uhvatio je prvi voz ka Meri d’Isi, prošao dve stanice i onda na Pigalu prešao u liniju broj 2, koja ga je najzad odvela na stanicu Barbes-Rošešuar.
Na stanicu gde su mu oteli sina…
Sebastijan je na peronu pratio reku putnika sve do šaltera. Pošto je nekoliko minuta stajao u redu, počeo je da ispituje službenicu preko interfona. Najpre joj je pokazao Džeremijevu fotografiju, a zatim i film o otmici, koji je presnimio na mobilni telefon.
„Ne mogu ništa da učinim za vas, gospodine, morate da se obratite . policiji.”
Bio je uporan, međutim, oko njega se dizala graja, a gomila je nervozno cupkala u redu. Šalterska službenica nije bila mrzovoljna, ali je veoma loše
govorila engleski pa nije razumela šta tačno Sebastijan očekuje od nje. Zato su nervoza i nestrpljenje ljudi u redu prelazili i na nju.
Zamuckujući, uspela je da mu objasni da, u poslednjih nekoliko dana, nije bilo prijavljenih napada, osim uobičajenih krađa u prolazu:
„No aggression, sir! No aggression“, ponavljala je ona.
Svestan da više ništa neće izvući od nje, Sebastijan joj se zahvalio i napustio stanicu pokretnim stepeništem.
Barbes…

Čim se našao na ulici, Sebastijan je otkrio Pariz čije je lice izlazilo iz klišea. Ovde nije bilo prolaznika s beretkama i francuskim hlebom pod rukom, nije bilo prodavnice sira ili tradicionalne pekare na svakom uglu ulice. To nije bio Pariz Ajfelove kule i Trijumfalne kapije, već grubi, multietnički i obojeni Pariz, koji ga je podsećao na američki meltingpot16.
Na trotoaru ga neki čovek obiđe očešavši se o njega, a drugi ga gurnu.
Osetio je nečiju ruku na sebi.
Džeparoši!
Dok se sklanjao da bi izbegao da ga opljačkaju, prišao mu je ulični prodavač cigareta.
„Marlboro! Marlboro! Tri evra! Tri evra!”
Povukao se nekoliko koraka da bi ga izbegao i prešao ulicu, ali je i na drugoj strani prizor bio isti. Mesto je bilo prepuno preprodavača švercovanih cigareta.
„Ledžend! Marlboro! Tri evra! Tri evra!”
I ni jednog jedinog policajca na vidiku…
Primetio je kiosk s novinama ispod metalnih stubova nadzemnog dela metroa. Ponovo je izvadio Džeremijevu fotografiju iz džepa i pokazao je prodavcu.
,,My name is Sebastian Larabee. I am American. This is a picture of my son, Jeremy. He was kidnapped here two days ago. Have you heard anything about him?”17
Prodavač poreklom iz Severne Afrike držao je kiosk na raskrsnici kod stanice Barbes-Rošešuar već više od trideset godina. Bio je prava baza podataka o gradskoj četvrti, a i pričljiv; engleski je dobro naučio u kontaktu s turistima.
„Ne, nisam čuo ništa o tome.”
,,Areyou sure? Look at the video!18“, zamolio ga je pokazujući mu na telefonu snimak Džeremijeve otmice.
Prodavač novina obrisa stakla naočara uglom košulje i namesti ih na nos.
„Ne vidim baš dobro”, požali se on. „Ekran je baš mali.”
„Pogledajte još jednom, please!”
Unaokolo se stvorila gužva. Naelektrisana i bučna atmosfera. Sebastijana su nekoliko puta gurnuli. Na trotoaru pored izlaza iz metroa, grupa uličnih prodavača stajala je na pločniku ispred kioska.
„Marlboro! Marlboro! Tri evra! Tri evra!” Refren mu je zadavao glavobolju.
„Žao mi je, ne sećam se da sam ga video”, reče prodavač vraćajući mu telefon. „Ipak, ostavite vaš broj telefona. Pitaću Karima, mog radnika, da li je on nešto čuo. On je zatvorio radnju u ponedeljak.”
U znak zahvalnosti, Sebastijan je izvadio svežanj novčanica iz džepa i pružio mu 50 evra, ali prodavač je s ponosom odbio.
„Sklonite taj novac, gospodine! I ne šetajte se ovuda!”, posavetova ga pokazujući pokretom glave na sumnjive tipove koji su se motali oko kioska.
Sebastijan je na vizitkarti podvukao broj svog mobilnog telefona, a na poleđini zapisao ime svog sina i koliko ima godina.
„Ako je napad snimljen”, nastavio je prodavač, „obezbeđenje javnih železnica mora da je već u potrazi.”
„Postoji li neka policijska stanica u blizini?”
Prodavač je razmišljao.
„Ima jedna na Gut d’Oru, dvesta metara odavde, ali to nije najgostoljubivije mesto u gradu…”
Sebastijan mu se još jednom zahvali klimanjem glave.
Za sada ne dolazi u obzir da ide u policiju. Spremao se da krene ka hotelu kada mu je na pamet pala druga ideja.
„Ledžend! Ledžend! Tri evra!”
Preprodavci su se rojili oko početka pokretnih stepenica na ulazu u metro. Verovatno su satima cupkali na istom mestu svakog dana. Sigurno su pratili sva dešavanja u stanici? Pre će informacije dobiti od njih nego od policije!
Odlučnim korakom, Sebastijan se utopio u gungulu redovnih putnika i nekoliko zabludelih turista s hodočašća ka Monmartru.
„Marlboro! Tri evra!”
Stalno u pokretu, šverceri duvarna krišom su otvarali jakne da bi pokazali boksove lošeg duvana. Iako nisu bili agresivni, znali su da budu dosadni. Njihov broj, kao i njihovo neprestano motanje unaokolo, izazivali su u Sebastijanu želju da što pre pobegne odatle, ali Sebastijan je bio rešen da se osloni na svoju intuiciju.
„Marlboro! Tri evra!”
Izvukao je iz džepa Džeremijevu fotografiju i počeo da je pokazuje.
To kao da mu je već prešlo u naviku!
„Have you seen this boy? Have you seen this boy?19”
„Čisti se odavde! Pusti nas da šljakamo!”
To nije obeshrabrilo Sebastijana, koji je metodično obišao trotoar na raskrsnici Barbes-Rošešuar, pokazujući sliku svog sina svakom preprodavcu. Već je bio spreman da odustane kada je iza sebe čuo glas: „This is Jeremy, isn’t it?20”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:07 am





26.

Sebastijan se okrenu ka glasu koji je privukao njegovu pažnju.
„This is Jeremy, isn’t it?”
„Yes! That’s my son! Have you seen him?”21 upita pun nade.
Čovek koji je stajao pred njim razlikovao se od ostalih preprodavača. Imao je čistu košulju, sako, frizuru koja je otkrivala lice, stare, ali izglancane cipele. Uprkos vrsti posla, trudio se da sačuva besprekoran izgled.
,,My name is Youssef, predstavi se. „I’m from Tunisia.”
„Have you seen my son?”
„Yes. I think so. Two days ago…”
„Where?”22
Tunišanin je s podozrenjem pogledao oko sebe.
„Ne mogu sad da razgovaram s vama”, nastavi i dalje na engleskom.
„Molim vas! Važno mi je!”
Jusef uputi gomilu arapskih psovki dvojici kolega koji su im se suviše približili.
„Čujte…”, oklevao je. „Idite i sačekajte me u Potkovici. To je jedan mali kafe u Ulici Belom, sto metara odavde, odmah iza Tatija. Pridružiću vam se za petnaestak minuta.”
„Važi, hvala! Hvala!”
Sebastijanu se najzad vraćala nada. Bio je u pravu kada je rešio da bude uporan! Naišao je na nešto. Pravi trag.
Prešao je ulicu ka Barbesovom bulevaru i krenuo duž fasade ogromne prodavnice sa zaštitnim znakom Tati na ružičasto-kariranoj površini. Prva diskont-marka davala je živost kvartu već više od dvadeset godina. U potrazi za dobrim i jeftinim artiklima, mušterije su preturale po plastičnim korpama poredanim na trotoaru. Haljine, pantalone, košulje, torbe, donji veš, pidžame, lopte, igračke… Korpe su bile prepune svega i svačega: artikli iz zastarelih kolekcija, roba iz magacina, neprodata roba ili jedinstvene prilike.
S druge strane trotoara, drugi preprodavci montirali su tezge i nudili lažne luj viton torbe i parfeme.
Sebastijan je nastavio Bervikovom do Ulice Belom. Barbes je bio bučan i živ. Masa se tiskala i svi su glasno govorili, ali sva ta atmosfera odnosila je posmatrača daleko od svega. Slike, dinamičnost i neprestana vreva odvlačili su Amerikančeve misli. Čak su i različiti arhitektonski stilovi bili istovremeno prisutni u istom bloku: na fasade zgrada iz doba Osmanovog preuređenja Pariza, na jednoj strani nadovezivale su se zgrade od krečnjačkog kamena, a na drugoj jeftini opštinski stanovi.
Najzad je stigao ispred kafea na koji ga je uputio Jusef. U stvari, to je bio bistro uskog izloga, smešten između prodavnice jeftinih venčanica i afričkog frizerskog salona. Nije bilo gostiju. Jak miris đumbira, cimeta i kuvanog povrća ispunjavao je prostoriju.
Sebastijan je seo za jedan sto blizu prozora i naručio kafu. Pomislio je da pozove Niki. Želeo je da joj saopšti otkriće, ali rešio je da sačeka i sazna nešto više pre nego što izazove lažnu radost i nadu. Popio je naiskap svoj espreso, pogledao na sat i počeo da gricka nokte pošto se čekanje odužilo. Zalepljen na prozor, jedan oglas nudio je usluge afričkog čarobnjaka: DOKTOR ŽAN KLOD
SKIDANJE VRADŽBINA POKORAVANJE NEVERNIH SUPRUŽNIKA

ZAGARANTOVAN POVRATAK VOLJENOG BIĆA U PORODICU

Eto šta bi moglo da mi pomogne, pomisli ironično dok je Jusef ulazio u bistro.
„Nemam mnogo vremena”, upozori ga Tunišanin sedajući preko puta.
„Hvala što ste došli”, reče Sebastijan stavljajući Džeremijevu fotografiju na sto. „Sigurni ste da ste videli mog sina?”
Jusef je pažljivo razgledao fotografiju.
„Siguran sam. Mladi Amerikanac, petnaest-šesnaest godina, rekao je da se zove Džeremi. Video sam ga preksinoć kod Munira, jednog od naših bankara.”
„Bankara?”
Jusef otpi gutljaj kafe koju je naručio čim je ušao.
„Na raskrsnici Barbes-Rošešuar dnevno se proda više stotina boksova cigareta”, objasni Jusef. „Šverc duvana uređen je kao i šverc droge. Nakupci kupuju robu kod kineskih dobavljača. Ujutru donesu zalihe na lice mesta i sakriju ih negde: u kante za smeće, po ćoškovima, u skrovitim delovima tezga, u prtljažnicima vozila parkiranih na strateškim mestima. Na nama je da boksove prodamo na ulici.”
,,A bankari?”
„Oni skupljaju keš.”
„Ali šta je tražio Džeremi kod tog Munira?”
„Ne znam, ali nije delovao kao da je tamo protiv svoje volje.”
„Gde on stanuje?”
„U Kaplinoj ulici.”
„Da li je to daleko odavde?”
„Ne mnogo.”
„Da li tamo može da se stigne pešice?”
„Može, ali da vam odmah kažem, Munir nije baš prijatan i…”
„Molim vas, odvedite me do njega! Sam ću ići da razgovaram s njim.”
„To uopšte nije dobra ideja, poslušajte me!”
Bilo je očigledno da se Tunišanin plašio. Da li se plašio da ne izgubi posao, ili da ne natovari na leđa neke nezgodne likove?
Sebastijan je pokušao da ga razuveri.
„Vi ste dobar čovek, Jusefe. Odvedite me kod Munira. Moram da nađem svog sina.”
,,U redu”, pristade on na kraju.
Izašli su iz kafea i, idući Sofijinom, ponovo se našli na Barbesovom bulevaru. Bilo je dva po podne, a sunce u zenitu. I dalje uzavreo, bulevar je bio prepun ljudi. Mladi, stari, boemi… Neke žene nosile su čadore, druge mini-suknje.
„Gde ste naučili engleski, Jusefe?”
„Na Tuniskom univerzitetu. Taman kad sam pre šest meseci završio master iz engleske književnosti i kulture, morao sam da bežim iz zemlje.”
„Mislio sam da je u Tunisu sada malo bolje…”
Jusef odmahnu glavom.
„Pad Ben Alija i Revolucija jasmina nisu magičnim štapićem ukinuli nezaposlenost”, objasni on pun gorčine. „Situacija je i dalje teška. Čak i s diplomama, mladi nemaju nikakvu perspektivu. Ja sam rešio da okušam sreću ovde, u Francuskoj.”
„Da li imate papire?”
Odmahnu glavom.
„Niko od nas ih nema. Svi smo stigli preko Lampeduze prošlog proleća. Tražim posao u struci, ali to je beznadežno bez dokumenata. Ne ponosim se time, ali šverc na sitno je najpristojnije što sam uspeo da nađem. Ovde vlada parola snađi se, svako gleda sebe. Morao sam da pronađem svoje mesto između džeparoša, narko-dilera, preprodavača kradenih mobilnih telefona, lažnih dokumenata, prodaje cigareta…”
„A policija?”
Tunišanin se zacerekao:
„Da bi umirila savest, murija nam svrati jednom u deset dana. Obično odležimo noć u pritvoru, a izjutra platimo globu i pravac na posao.”


Jusef je hodao brzo, žureći da što pre odradi svoj zadatak.
Sebastijan je jedva uspevao da prati ritam koji mu je Tunišanin nametao. Što su više odmicali, više se brinuo. Da sve ovo nije bilo previše lepo da bi bilo istinito? Zašto bi se uopšte njegov sin zavlačio u generalštab nekog mračnog švercera cigareta, i to šest hiljada kilometara daleko od Njujorka?
Kad su pristigli do osunčanog malog trga, vodič ga povuče u stranu, u usku i senovitu uličicu ka Bulevaru La Šapel.
„Žao mi je”, izvini se Jusef vadeći nož iz džepa.
Sedam godina kasnije
„Ali…”
Tunišanin je zviznuo. Istog trenutka, dva čoveka iskrsnuše iza Sebastijana.
„Sve sam vas lepo upozorio i savetovao vam da ne idete… ovde je svako za sebe.”
Sebastijan zausti da nešto kaže, ali jak udarac pesnice smrvi mu jetru. Pokušao je da uzvrati, ali Jusef je bio brži: primio je udarac posred lica, koji ga je poslao pravo na zemlju.
Dva Tunišaninova saučesnika podigoše ga da bi ga bolje držali oko pasa. Tek tad poče pravo batinanje: udarci laktovima u predelu želuca, šutiranje, šamaranje, uvrede. Nemoćan da se odbrani, Sebastijan je samo zatvorio oči i primao udarce koji su pljuštali bez pauze. Batine je doživljavao kao iskupljenje, kao mučno nošenje krsta. Bile su njegova golgota…
Navukli su ga kao magarca. Arogantno je mahao okolo novčanicama i dobio je upravo ono što je i tražio. Naravno da Tunišanin nikada nije video Džeremija. Verovatno je čuo njegovo ime dok je Sebastijan razgovarao s prodavcem novina ispred kioska. A onda je još i nepromišljeno izvadio novčanik… Jusef je iskoristio njegovu zaslepljenost i glupost i Sebastijan nije imao nikakav izgovor. Niti je bio pribran, niti je razmišljao. Naivno je sam vuku skočio u usta! Sa svežnjem novčanica, sa skupim odelom i glupavim američkim izgledom, bio je savršena ovca za šišanje.
Pošto ga je opljačkao i pretukao, Jusef je saučesnicima dao znak da prekinu. Istog časa, pustili su Sebastijana da padne i pobegli u trku.
Rascepljene arkade, nateklih usana i otečenih kapaka, Sebastijan se mučio da se povrati. Pokušao je da otvori jedno oko. Jedva je razaznavao žamor gužve i neprekidni tok vozila na bulevaru malo dalje. Teško je ustao.
Rukavom sakoa obrisao je krv koja mu je tekla iz usta i nosa.
Sve su mu uzeli. Novčanik, novac, telefon, pasoš, kaiš, cipele. Čak i kolekcionarski sat koji je nasledio od dede.
Suze poniženja i razočaranja grunule su mu na oči. Šta će ispričati Niki? Kako je mogao da bude tako glup? Uprkos svoj volji i rešenosti, da li je uopšte imao neophodne sposobnosti i snagu da pronađe sina?



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:07 am




27.

Terasa se pružala iznad hotelskog vrta.
Naslonjena na ogradu, Niki je pokušavala da smiri nervozu prepuštajući se umirujućem šumu stare mermerne fontane. Raskošna i zelena vegetacija grlila je zdanje. Čitavom dužinom vrta, dva drvoreda čempresa podsećala su na pejzaž iz Toskane. Čokoti loze jesenjih boja peli su se uz zidove, boreći se za prostor s lijanama jasmina, čiji su beli cvetovi širili omamljujući miris, koji se dizao i do sobe.
Razarao ju je osećaj nemoći i Niki se vrtela ukrug otkako je Sebastijan otišao. U nekim drugim okolnostima, uživala bi u poetičnosti i spokoju hotela, ali nemir ju je proždirao, kočio, stezao joj mišiće i gušio srce u grudima.
Ne mogavši da se opusti, ušla je unutra i napunila kadu.
Dok se nivo vode penjao i soba punila laganom parom, prišla je starom gramofonu koji se nalazio na sredini police od izbeljenog drveta. Bio je to gramofon-kofer, tipičan za šezdesete godine, s pokretnim poklopcem koji služi i kao zvučnik. Poredana na policama, kolekcija starih albuma sadržala je pedesetak ploča na 33 obrtaja. Niki je brzo propustila kroz prste omote u kojima su bili isključivo kultni albumi: Dilanov Highway 61, Bouijev Ziggy Stardust, The Dark Side ofthe Moon Pink Flojda, The Velvet Underground & Nico…
Izbor joj se zaustavio na albumu Aftermath, jednom od onih iz vremena kad su Stounsi još uvek bili Stounsi. Stavila je ploču na ležište i spustila iglu. Već od prvih sekundi, sobu su prodrmali zvuči marimbe i snažna linija basa pesme Under my Thumb. Pričalo se da je Mik Džeger napisao tu pesmu da bi poravnao račune s manekenkom Krisi Šrimpton s kojom se tada zabavljao. U to vreme, feministkinje su se užasnule zbog reči te pesme, koja je ženu čas poredila sa živahnim psom, čas sa sijamskom mačkom.
Niki je pesmu ipak smatrala kompleksnijom. Govorila je o borbi za dominaciju unutar para, o želji za osvetom kada se ljubav pretvori u mržnju.
Stala je ispred velikog ovalnog ogledala od kovanog gvožđa i skinula svu odeću. Osmotrila je svoj odraz bez milosti.
Zrak sunca probi se kroz prozor i pomilova je po potiljku. Ona zatvori oči i za trenutak se prepusti svetlosti, osećajući kako joj se koža budi pod uticajem toplote. S godinama, linija siluete joj se zaoblila, ali pošto se redovno bavila sportom, telo joj je ostalo čvrsto. Grudi su joj još stajale visoko, imala je tanak i mišićav struk, noge lovca i čvrste listove.
U blagosti trenutka, povratila je samopouzdanje.
U izboru gospođice Kugar, imaš sve šanse, gospođo Robinson…

Zavrnula je slavinu i, dok su je podilazili žmarci, skliznula u toplu kupku. Kao što je to nekada radila, zaustavila je disanje i zagnjurila glavu u vodu. Nekada je mogla tako da izdrži skoro dva minuta bez vazduha. Zaustavljeno vreme koristila je da razbistri svoje misli.
Deset sekundi…

Želja da ostane mlada zagorčavala joj je život. Godinama se iscrpljivala, sa željom da sebe razuveri da još može da zavodi. Prava istina bila je da nije verovala da je sposobna za to bez svog fizičkog izgleda. Sviđala se muškarcima jer je bila jebozovna. Oni bi uvek prvo zapazili njeno telo, nikada šarm, inteligenciju, smisao za humor ili uglađenost…
Dvadeset sekundi…

Ali njena mladost je prolazila. Ženski časopisi uzalud su mahali naslovima tipa: „Četrdeset godina je novih trideset godina!” Sve je to koješta. Savremeno doba traži novu krv, mladost, uvek sveže meso. Već je na ulici osećala da se muškarci ređe okreću za njom nego ranije. Mesec dana pre toga, u jednoj radnji u Griniču, bila je polaskana pažnjom koju joj je ukazivao prodavač, mlad i šarmantan, lepo građen tip, a onda je shvatila da se nije udvarao njoj, nego… Kamili.
Trideset sekundi…

Teško je to priznala, ali bila je dirnuta kada je ponovo videla Sebastijana. Bio je još uvek podjednako nepodnošljiv, tvrdoglav, nepravedan i uklešten u svojim stavovima, ali ipak ju je ohrabrivalo što je bio s njom dok prolazi kroz ovo iskušenje.
Četrdeset sekundi…

Dok su bili u braku, nikada se nije osećala dovoljno na visini. Bila je uverena da njihova ljubav počiva isključivo na nesporazumu i da će, pre ili kasnije, Sebastijan uvideti grešku i sagledati njihovu vezu u pravom svetlu živela je u stalnom strahu da će je ostaviti.
Pedeset sekundi…

I njihov raskid joj je do te mere izgledao neizbežan da mu je čak išla u susret, nalazila brojne ljubavnike, uvlačila se u razarajući i besmisleni vrtlog koji je doveo do eksplozije njihovog zajedničkog života i, samim tim, potvrdio njen najveći strah. Međutim, paradoksalno, to joj je donelo i olakšanje: nakon što ga je izgubila, više se nije bojala da bi ga mogla izgubiti.
Minut…

Odbrojavanje je trajalo. Život joj je klizio između prstiju. Za dve ili tri godine, Džeremi će otići na studije u Kaliforniju. Ona će ostati sama. Sama. Sama. Sama. Uvek taj panični strah da će biti ostavljena. Odakle je dolazila ta rana? Iz detinjstva? Još dalje? Volela bi da ne misli na to.
Minut i deset sekundi…

Obuzeli su je jeza i podrhtavanje u donjem stomaku. Već joj je nedostajao kiseonik. Refren pesme Stounsa dopirao je do nje deformisan, praćen nekim… rifom Džimija Hendriksa!
Moj telefon!

Naglo je podigla glavu iz vode i zgrabila mobilni. Bio je to Santos. Još prethodnog dana ostavio joj je gomilu poruka, čas punih besa, čas punih ljubavi. Zbog ludila nastalog skorašnjim događanjima, nije joj se odgovaralo.
Oklevala je. U poslednje vreme pokazalo se da je Santos sve zamorniji kao dečko; s druge strane, ipak je bio dobar policajac. Šta ako je otkrio neki trag u vezi s Džeremijevim nestankom?


„Da?”, reče zadihana.
„Niki? Najzad! Satima pokušavam da te dobijem! Šta to radiš, pobogu?”
„Bila sam zauzeta, Lorenco.”
„Šta tražiš u Parizu?”
„Kako znaš gde sam?”
„Bio sam kod tebe. Nabasao sam na avionske karte.”
„Ali s kojim pravom si to sebi dozvolio?”
„Sreća da sam bio ja, a ne neko drugi”, reče iznerviran, „zato što sam našao kokain u kupatilu!”
Užasnuta, mudro je zaćutala. On ju je tada pritisnuo do krajnjih granica:
„Probudi se, draga moja! Našli smo izvesne otiske prstiju na mestu užasnog zločina, pokazalo se da pripadaju tebi i tvom bivšem mužu. U govnima ste do guše!”
„Nemamo nikakve veze s tim!”, branila se ona. „Drejk Deker je već bio mrtav kad smo mi stigli. Što se onog drugog tiče, bilo je u samoodbrani.”
„Ma šta si ti tražila u toj pacovskoj jazbini?”
„Pokušavala da pronađem sina! Slušaj, objasniću ti sve čim budem mogla. Imaš li neke novosti o Džeremiju?”
„Ne, ali trenutno sam jedini koji može da ti pomogne.”
„Kako?”
„Mogu da usporim istragu o ubistvima u Bumerangu, pod uslovom da se odmah vratiš u Njujork.”
„….”
„Čuješ li me, Niki?”
„Čujem te, Lorenco.”
,,I ne padaj pod Sebastijanov uticaj”, zapretio je.
Zaćutala je. Onda se potrudio da zvuči nežnije.
„Znaš… Nedostaješ mi, ljubavi. Učiniću sve da te zaštitim. Volim te.”
Nekoliko sekundi Santos je očekivao i ja tebe, ali Niki nije stigla ništa da izgovori.
Zvučni signal obaveštavao ju je da ima još jedan poziv. Iskoristila ga je da okonča razgovor.
„Moram da prekinem. Imam drugi poziv. Javiću ti se uskoro.”
Preuzela je novi poziv ne ostavljajući Santosu vremena ni da se pobuni.
„Halo?”
„Gospođa Larabi?”
„Da.
„Ovde kompanija Krstarenja Parizom“, najavi glas na engleskom. „Zovem vas da potvrdim za večeras.”
„Za večeras?”
„Vaša rezervacija za ekselans večeru večeras u 20 i 30 na našem brodu Admiral.”
„Hm… Sigurni ste da nije neka greška?”
„Imamo rezervaciju na ime gospodina i gospođe Larabi, od pre nedelju dana”, precizirala je hostesa. „Da li ste možda odustali?”
„Ne, ne, doći ćemo”, potvrdi Niki. „Kažete u pola devet? Gde je ukrcavanje?”
„Kod mosta Alma, u Osmom arondismanu. Poželjna je večernja garderoba.”
,,U redu”, potvrdila je Niki pamteći uputstva.
Spustila je slušalicu. U svesti joj je vladala potpuna zbrka. Nered. Haos. Šta znači ova nova rezervacija? Da li će tamo, kod mosta Alma, otmičari najzad stupiti u kontakt s njima? I možda im vratiti Džeremija… Zatvorila je oči i ponovo zagnjurila glavu.
Volela bi da može da resetuje mozak kao kompjuter, kako bi jasnije sagledala stvari. Samo da pritisne reset. Ctrl + alt + delete.
Mozak su joj bombardovale negativne misli, užasne slike koje su iskočile pravo iz najgorih košmara. Polako je pripitomila strah koncentracijom, kao što je naučila na časovima meditacije. Malo-pomalo, mišići su počeli da se opuštaju. Zadržavanje vazduha joj je prijalo. Dodir vruće vode na koži delovao je kao zaštitna čaura. Nedostatak kiseonika igrao je ulogu filtera i brisao iz svesti sve što ju je zagađivalo.
Na kraju, ostala je samo jedna slika. Jedna stara, dugo potiskivana uspomena. Kao kapsula zarobljena u vremenu, kao izbledeli amaterski film, vratila ju je sedamnaest godina unazad.
U vreme drugog susreta sa Sebastijanom.
U proleće 1996. godine.
U Pariz…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:08 am










Niki


Sedamnaest godina ranije..




Park Tiljerije Pariz


Proleće 1996.


,,I još jednom poslednja scena, devojke! Na svoja mesta! Pažnja… Snima
se!”
Ispred Luvra, čitav bataljon manekenki po deseti put izvodi prefinjenu scenografiju. Kuća visoke mode izdvojila je za reklamu ogromna sredstva: poznati reditelj, raskošni kostimi, veličanstveni dekor i čitava vojska statistkinja oko zvezde koja će postati modna ikona brenda.
Zovem se Niki Nikovski, imam dvadeset pet godina i jedna sam od tih devojaka. Ne supermodel u prvom planu, već samo jedna od onih anonimnih devojaka bez čina, koja defiluje u četvrtom redu. Na polovini smo devedesetih. Tek šačica top-modela Klaudija, Sindi ili Naomi uspele su da postanu zvezde i brižljivo ubiraju čitava bogatstva. A ja kao da ne živim na istoj planeti. Čak ni Džojs Kuper, moj agent, nije birao reči kada mi je naglasio: „Možeš da se smatraš srećnom što uopšte ideš u Pariz.”
Moj život nema ništa od onih izmišljenih bajki koje poznate manekenke neprestano ponavljaju po časopisima. Nije me s četrnaest godina na plaži ili u tržnom centru zapazio fotograf agencije Elit, koji je slučajno prolazio kroz moju selendru u Mičigenu. Ne, počela sam da se bavim manekenstvom kasno, s dvadeset godina, kad sam stigla u Njujork. Nikad me niste mogli videti na naslovnim stranama Ela ili Voga, a ako se ponekad i prošetam modnom pistom, to radim samo za drugorazredne kreatore.
Do kada će moje telo izdržati?
Bole me stopala i leđa. Imam utisak da će mi se kosti slomiti, ali usredsređujem se da bih ostavila utisak da uživam. Naučila sam da ukočim osmeh, da istaknem zgodne noge i grudi, da blago zanosim kukovima kada hodam, da u svaki pokret unesem gracioznost šumske vile.
Međutim, večeras je vila umorna. Stigla sam jutros avionom, a odlazim sutra. I nije baš neki odmor! Poslednji meseci bili su teški. Sa portfoliom pod rukom, provela sam zimu na kastinzima. Svakog jutra u šest hvatala sam voz iz predgrađa za Menhetn, foto-sešn u loše zagrejanim studijima, snimanja za niskobudžetne reklame. Svaki novi dan me sve više suočavao s činjenicom da nisam više mlada. Nemam onu malenu iskru koja bi mi omogućila da postanem Kristi Terlington ili Kejt Mos. Pre svega, starim. Već sada.
„Rez!”, viče reditelj. „Okej, devojke, dobro je! Možete da idete da se zabavljate. Pariz je vaš!”
Kako da ne!

Produkcija je montirala garderobe ispod šatora. Svetlost popodneva na izmaku je prelepa, ali je ledeno. Dok skidam šminku na promaji, asistentkinja Džojsa Kupera mi govori:
„Žao mi je, Niki, ali nije bilo više mesta u hotelu Rojal opera. Morali smo da ti nađemo drugi smeštaj.”
Pruža mi list papira s odštampanom adresom nekog hotela u 13. arondismanu.
„Šališ se? Niste mogli da nađete nešto dalje? Zašto ne u predgrađu!”
Ona nemoćno širi ruke.
„Žao mi je. Vreme je školskih raspusta. Sve je puno.”
Uzdišem, presvlačim se, menjam cipele. Atmosfera je naelektrisana. Devojke su presrećne: organizuje se žurka u vrtovima u Ricu. Tamo će biti Lagerfeld i Galijano.
Stižem u Ric, a moje ime nije na čarobnom spisku zvanica.
„Hoćeš na piće s nama, Niki?”, pita me jedan od fotografa sa snimanja.
S njim je i njegov drug kamerman, koji me od jutros odmerava.
Nemam nikakvu želju da krenem s tim matorcima, ali ih ne odbijam. Previše me je strah da ostanem sama. Želim da se osećam poželjnom, pa makar i s ljudima koje prezirem.
Idem za njima do bara u Alžirskoj ulici. Nižemo čašicu za čašicom kamikaza, podmuklog koktela od votke, koantroa i zelenog limuna. Alkohol me zagreva, opušta i brzo mi se penje u glavu.
Smejem se, šalim se, pravim se da mi je lepo, a prezirem perverzne fotografe, grabljivce svežeg mesa. Poznajem njihove tehnike: napiju devojke, daju im malo kokaina, navaljuju, iskoriste umor, usamljenost, rastrojenost. You are awesome! So sexy! So glamorous…23 Vide me kao laki plen, a ja ne činim ništa da ih ubedim u suprotno. Tako funkcionišem: vrtim se oko plamena koji izazivam u očima muškaraca, čak i oko kretena kao što su ova dvojica. Kao vampir, hranim se njihovom žudnjom.
Ne vidim više ni glamur ni sjaj sveta mode. Sada je sve to samo iscrpljivanje, umor, takmičenje. Shvatila sam da sam samo slika, žena za jednokratnu upotrebu, proizvod čiji rok trajanja polako ističe.
Likovi mi se približavaju, dodiruju me, njihovi pokreti su sve smeliji. U jednom trenutku misle da ću pristati i na trojku.
Noć se spušta. Dok postaju previše navalentni, gledam kako se pale svetla. Naglo ustajem, dok još imam trunku prisebnosti. Napuštam kafe s koferom u ruci. Čujem kako uvrede sevaju iza mene: kučka, fuksa…
Business as usual.24


U Ulici Rivoli nemoguće je zaustaviti taksi. Krećem ka metrou. Stanica kod Kraljevske palete. Pogledam plan istaknut na peronu, ulazim u voz i prolazim kroz stanice duž linije 7: Novi most, Šatle… Žisje… Goblini…
Već je bila noć kada sam stigla na Trg Italije. Mislila sam da je hotel blizu, ali pešačim već dugo. Počinje kiša. Pitam prolaznike kako da stignem do hotela, ali svi mi okreću leđa jer ne govorim francuski. Čudna zemlja… Penjem se Bobijoovom ulicom vukući kofer čiji su se točkovi zaglavili. Kiša pada sve jače.
Večeras se osećam uvelo i ranjivo. Usamljenija nego ikada pre. Kiša mi se cedi niz telo, a u meni se sve cepa. Mislim na budućnost. Imam li je uopšte? Nemam ni prebijeni groš. Za pet godina bavljenja ovim poslom, nisam uštedela ni dolar. Sve zbog sistema koji je osmišljen tako da sve koji su u njemu drži u stanju zavisnosti. Manekenske agencije su majstori u toj igri i često radim samo da otplatim troškove provizija i putovanja.
Dok se penjem na trotoar, lomi mi se jedna štikla. Gegajući se, s cipelama u ruci i ponosom u petama, stižem najzad u četvrt Bit o Kaj.
Nikad pre nisam čula za ovaj kraj koji se blago uzdiže iznad Pariza. U ovo moderno doba, kraj još liči na neko malo selo mimo svih vremenskih tokova. Nema ni velikih avenija ni osmanki, samo male kaldrmisane ulice i kuće provincijskog tipa. Imam utisak da sam Alisa koja se našla s one strane ogledala.
U ulici koja se zove Pet dijamanata nalazim moj hotel usku staru građevinu s pomalo oronulom fasadom. Iscrpljena i mokra, ulazim u vašljivi hol i pružam gazdarici odštampani papir s rezervacijom.
„Soba 21, gospođice. Vaš rođak stigao je pre jednog sata”, reče ona ne pružajući mi ključ.
,,My cousin? What are you talking about?”25
Znam samo nekoliko reči francuskog, a ona ne govori engleski, iako natpis na recepciji tvrdi suprotno. Posle pet minuta pokušaja da se sporazumemo, nejasno shvatam da je neki Amerikanac preuzeo sobu predstavivši se kao moj rođak. Tražim drugu sobu, a ona mi odgovara da je hotel pun. Tražim od nje da pozove policiju, ona mi kaže da je čovek već platio.
Kakva je ovo suluda priča?
Besna, krećem uz stepenice ostavljajući kofer nasred prolaza, penjem se na drugi sprat i besomučno lupam na vrata.
Niko ne odgovora.
Ne obeshrabrujem se, silazim na ulicu i obilazim oko hotela malim kaldrmisanim prolazom. Vidim prozor moje sobe sa uzurpatorom unutra i bacam cipelu. Promašujem, ali imam još jedan metak. Ovoga puta cipela svom snagom pogađa prozor. Nekoliko sekundi kasnije, uljez otvara okna i promalja glavu kroz otvor.
„Zašto pravite buku?”, žali se on.
Ne mogu da verujem. To je… Sebastijan Larabi, graditelj gudačkih instrumenata s Menhetna. Jedva suzdržavam bes.
„Šta tražite u mojoj sobi?”
„Nećete verovati, ali pokušavao sam da zaspim. To jest, spavao sam… dok niste došli i napravili čitav darmar.”
„Učinite mi zadovoljstvo da nestanete!”
„Neće moći, ne”, odgovori on lenjo.
„Ali, stvarno, šta vi radite u Parizu?”
„Došao sam da vas vidim.”
„Da me vidite? A čemu da zahvalim za tu čast? I kako ste me pronašli?”
„Malo sam se raspitao.”
Uzdahnem. U redu, tip je lud. Izgleda da sam mu postala fiks-ideja. Nije mi prvi put da nailazim na bolesnika. Međutim, ovaj je delovao normalno, dobrodušno, blago…
Pokušavam da ostavim utisak nezainteresovane osobe:
„Šta zaista hoćete od mene?”
„Izvinjenja.”
„Stvarno? A zašto?”
„Najpre zato što ste mi ukrali novčanik pre tri meseca.”
„Ali vratila sam vam ga! To je bila samo igra! Način da saznam vašu
adresu.”
„Mogli ste jednostavno da me pitate, možda bih vas i pozvao kod sebe!”
„Da, ali to ne bi bilo zabavno.”
Ulična svetiljka osvetljava mokru kaldrmu prolaza. Sebastijan Larabi odmerava me širokim osmehom.
„Potom, zameram vam što ste otišli, a niste mi ostavili svoju adresu.”
Odmahujem glavom.
„Baš lepo!”
„Ipak smo spavali, bar mi se čini.”
„Pa šta onda? Ja spavam sa svima”, rekoh sa željom da ga isprovociram.
„Odlično, onda ćete večeras spavati napolju”, reče on odsečno i zatvori prozor.
Noć je i hladno je. Umorna sam, ali iznenađena. U svakom slučaju, nemam nameru da nevaspitanku dozvolim da se ovako ponaša prema meni.
,,U redu, sami ste to tražili!”
Na uglu uličice nalazi se mali plastični kontejner. Uprkos umoru, penjem se na njega i puzim uz oluk. Našavši oslonac na saksiji, pravim pauzu na prvom spratu, a onda nastavljam penjanje. Lica okrenutog ka nebu, vidim Sebastijana kroz staklo prozora, izobličenog lica. Gleda me zabezeknuto, razrogačenih očiju.
„Slomićete vrat!”, viče on i naglo otvara prozor.
Iznenađena, povlačim se, a zbog tog pokreta gubim ravnotežu. Izgubivši sve tačke oslonca, in extremis ščepam ruku koju mi pruža.
„Vi ste neuračunljivi!”, grdi me dok me pridiže do ivice prozora.
Kada sam se našla van opasnosti, stežem ga za kragnu i pesnicama ga udaram po grudima.
„Ja neuračunljiva, budalo jedna! Zamalo da me ubiješ!”
Iznenađen mojom nasilnošću, nekako se izvlači. Besna hvatam njegov kofer, koji je stajao otvoren na podu, i zalećem se da ga bacim kroz prozor. Skače da me spreči i obema rukama grabi u snažan zagrljaj.
„Smiri se!”, moli me.
Njegovo lice je na nekoliko centimetara od mog. Pogled mu je iskren i častan. Odiše čovečnošću koja opušta. Lepo miriše. Miris kolonjske vode koju koriste muškarci generacije Kerija Granta.
Odjednom sam uzbuđena. Grizem mu usnu, guram ga na krevet i kidam dugmad s njegove košulje.


Sutradan ujutru.
Budim se u skoku uz zvonjavu telefona. Noć je bila kratka. Očiju punih sna, dokopam se slušalice i pridižem na jastuku.
Na drugoj strani žice, gazdarica mumla nekoliko rečenica na engleskom.
Trepćem. Blaga svetlost prolazi kroz čipkane zavese minijaturne sobe. Dok dolazim sebi, otvaram stopalom vrata kupatila.
Nema nikoga…
Da li bi me Sebastijan Larabi napustio?
Tražim od vlasnice da jasno ponovi.
,,Your cousin is waiting for you at the coffee shop justaround the corner.”
Moj rođak čeka me u kafeu na uglu ulice.
Epa, neka čeka.
Ustajem naglo, brzo se tuširam, sakupljam stvari. Silazim niz stepenice, uzimam kofer koji je ostao u holu. Srećem gazdaricu iza pulta, a potom promolim glavu na ulicu. Kafe je na stotinak metara levo. Krećem desno, ka metrou. Jedva prelazim dvadesetak metara kad me vlasnica stiže i reče: ,,I think your cousin has your passport…”26


Pošteđen svega modernog, kafe Le Fever ostavlja utisak da je tu prenet iz pedesetih godina: pocinkovani šank, karirani stolnjaci, klupe obložene skajem, stolovi od ultraplasta. Okačen na zid, cenovnik nabraja jela koja su se nudila prethodnog dana: kobasica s pistaćima, svinjski papci, viršle iz Troe.
Dok besna ulećem u lokal, zapažam Sebastijana za stolom u dnu kafea. Stajem pred njega i pretim:
„Odmah da ste mi vratili pasoš!”
„Dobar dan, Niki! Nadam se da si dobro spavala”, reče on pružajući mi pasoš. „Izvoli, sedi. Dozvolio sam sebi smelost da naručim i za tebe.”
Izgladnela, kapituliram pred obilnim doručkom: kafa s mlekom, kroasani, hleb s pekmezom. Otpijam gutljaj kafe, razvijam salvetu i u njoj otkrivam paketić uvezan ukrasnom trakom.
„Šta je ovo?”
„Poklon.”
Prevrćem očima.
„To što smo dvaput spavali ne znači da treba nešto da mi poklanjate… Kako se ono beše zovete?”
„Otvori. Nadam se da će ti se dopasti. Ne brini, nije verenički prsten.”
Uzdišem i cepam papir. Knjiga. Ograničeno izdanje Ljubavi u doba kolere. Ilustrovano, u prelepom povezu i s potpisom Gabrijela Garsije Markesa.
Odmahujem glavom, ali dirnuta sam pažnjom. Hvata me jeza. Prvi put mi muškarac poklanja knjigu. Osećam da mi naviru suze, ali ih potiskujem. Taj gest me je ganuo mnogo više nego što bih želela.
„U čemu je fazon?”, upitam odgurnuvši roman od sebe. „Ovo mora da košta čitavo bogatstvo. Ne mogu da je primim.”
„Zašto?”
„Zato što se ne poznajemo.”
„I ja mislim da je krajnje vreme da se upoznamo.”
Okrećem glavu. U tom trenutku, stari pogureni par prelazi ulicu. Ne može da se raspozna ko je kome oslonac.
„Šta ti se mota po glavi?”
Mlad i smeo, Sebastijan se iskreno upušta u objašnjenje:
„Već četiri meseca svakog jutra budim se s tvojom slikom u glavi. Mislim na tebe sve vreme. Više mi ništa drugo nije važno…”
Gledam ga, zatečena. Shvatam da to nije laskanje i da on otvara dušu. Zašto je ovaj tip toliko naivan? I tako drag?
Ustajem da krenem, ali hvata me za ruku.
„Daj mi dvadeset četiri sata da te ubedim.”
„Da me ubediš u šta?”
„Da smo stvoreni jedno za drugo.”
Sedam i hvatam ga za ruku.
„Slušaj, Sebastijane, ti si jako fin i dobro vodiš ljubav. Laska mi što si pao na mene i mislim da je vrlo romantično što si doputovao čak u Pariz samo da me pronađeš…”
„Ali?”
„Ali, budimo realni. Nema nikakve šanse da uspemo da izgradimo nešto zajedno. Ja ne verujem u bajku o pastirici koja se udaje za šarmantnog princa i…”
„Bila bi vrlo seksi pastirica.”
„Budi ozbiljan, molim te! Nemamo ništa zajedničko: ti si tipičan BASP27, intelektualac, s roditeljima milionerima, koji živi u kući od trista kvadrata i druži se s kremom Gornjeg Istočnog Menhetna…”
„Kakve to veze ima?”, prekida me.
„Kakve to veze ima? Ja ne znam šta si ti u meni vidiš, ali ja nisam onakva kakvom me zamišljaš. Kod mene ne postoji ništa što bi ti zaista mogao da voliš.”
„Sad preteruješ.”
„Ne. Ja sam nestabilna, neverna i sebična. Nećeš uspeti da me pretvoriš u ljubaznu, brižnu i pažljivu ženicu. I nikad se neću zaljubiti u tebe.”
„Daj mi dvadeset četiri sata”, zatraži on. „Dvadeset četiri sata, samo ti i ja. I Pariz.”
Odmahujem glavom.
„Nemoj posle reći da te nisam upozorila.”
Smeši se kao dete. Ubeđena sam da će se brzo umoriti.
Ja u tom trenutku još ne znam da sam upravo srela ljubav. Jedinu pravu, zapaljivu. Onu koja vam da sve, a onda vam sve oduzme. Ljubav koja vam osvetli život pre nego što ga zauvek uništi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu