Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:57 am

First topic message reminder :



Ovo je priča o dvoje ljudi koji su oličenje potpune suprotnosti, a izmedju kojih se rasplamsala neverovatna ljubav. On je boem, a ona umetnica žestoke naravi. Niki će uneti nešto potpuno novi u Sebastijanov savršeno organizovani život. Ubrzo, oni će se venčati i dobiti blizance- Kamilu i Džeremija.Ali priča se ovde ne završava. Brak im neminovno kreće ka gorkom kraju: afere, optužbe, prezir.. Nakon teškog razvoda, oboje dobijaju starateljstvo nad jednim detetom. Sebastijan Kamilu odgaja vrlo strogo, dok se Niki drži popustljivosti prema Sebastijanovim nestašlucima.

Godine su prolazile. Oboje su daleko jedno od drugog izgradili nove živote.Jednog dana Džeremi iznenadno nestaje. Da li je pobegao od kuće? Ili je kidnapovan? Niki nije imala izbora - morala je da se obrati za pomoć bivšem mužu koga skoro da nije videla sedam godina. Kako bi spasili njihovo najdragocenije dete, Niki I Sebastijan moraće da ujedine snage i zajedno krenu u potragu za izgubljenim detetom. Tokom potrage, blizina čini svoje. Oni će ponovo osetiti bliskost I zapitaće se da li je zaistva sve zauvek nestalo..


Poslednji izmenio Mustra dana Uto Jul 03, 2018 8:01 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:08 am






28.

Bez daha i sav u znoju, Sebastijan stiže u hol Grand hotela na Bitu. Dočeka ga zgranuti pogled hostese. Krvavog nosa, bos i u pocepanom sakou, odudarao je od besprekornog predvorja.
„Šta vam se dogodilo, gospodine Larabi?”
„Imao sam… nezgodu.”
Zabrinuto je podigla slušalicu.
„Zvaću lekara.”
„Nema potrebe.”
„Zaista?”
„Dobro sam, ne brinite”, dodao je ubedljivo.
„Kako hoćete. Doneću vam gazu i alkohol. Ako vam je potrebno još nešto, slobodno mi recite.”
„Hvala vam.”
Uprkos zadihanosti i izmučenim stomačnim mišićima, odlučio je da se popne pešice, a ne da čeka lift.
Zatekao je praznu sobu. Rolingstounsi su svirali punom snagom, ali Niki je nekud nestala. Ušao je u kupatilo i pronašao svoju bivšu ženu ispruženu u kadi, s glavom ispod vode, zatvorenih očiju.
Sluđen, izvukao ju je iz kade povukavši je za kosu. Vrisnula je iznenađena.
„Hej! Šta ti je? Zamalo da me skalpiraš!”, reče ona krijući grudi.
„Pomislio sam da si mrtva! Šta to izvodiš, zaboga? Mala sireno, nisi više mala!”
Dok mu je upućivala mračan pogled, primetila je povrede na njegovom licu.
„Tukao si se?”, upita zabrinuto.
„Tukli su me predstavlja mnogo prikladniji izraz”, odgovori jetko.
„Okreni se, hoću da izađem iz kade. I ne koristi priliku da me odmeravaš!”
„Već sam te video golu.”
„Da, ali u drugom životu.”
Okrenuo je glavu i pružio joj bademantil. Obavila se na izlasku iz kade i vezala peškir oko glave.
„Sedi, očistiću ti rane.”
Dok je ispirala rane vodom i sapunom, on joj je ispričao o avanturi na Barbesu. Onda je ona podelila s njim priču o dva telefonska poziva koja je primila: Santosov i, zagonetniji, poziv iz kompanije Krstarenja Parizom.
„Jao!”, viknu dok mu je stavljala antiseptik na posekotine.
„Prestani da se prenemažeš! Mrzim to!”
„Ali peče me!”
„O, možda pecka kada imaš tri-četiri godine, ali ti si odrastao ako se ne varam.”
Dok je smišljao zajedljivu repliku, začuše kucanje na vratima.
„Sobar”, začu se glas iz hodnika.
Niki zakorači da otvori vrata, ali on je zadrža za rukav bademantila.
„Nećeš valjda da otvoriš tako obučena?”
„Kako obučena?”
„Polugola si!”
Ona prevrnu očima.
„Zaista, uopšte se nisi promenila”, zameri joj i krenu da otvori.
„Ni ti!”, viknu i tresnu vratima kupatila.
Na vratima je stajao uniformisani sobar, s crvenom kapom na glavi i zlatnim dugmadima. Mršave građe, bio je skoro potpuno zatrpan gomilom paketa s oznakama sve samih luksuznih brendova: Iv Sen Loran, Kristijan Dior, Cenja, Džimi Ču…
„Upravo su isporučili ove pakete za vas, gospodine.”
„Mora da je greška, mi ništa nismo naručili.”
„Moraću da insistiram, gospodine, isporuka je baš na vaše ime.”
Sumnjičav, Sebastijan se pomeri da bi ovaj mogao da spusti kese u sobu. Dok je momak već nestajao u hodniku, Sebastijan je kopao po džepovima u potrazi za napojnicom; onda se setio da su mu sve uzeli. Niki mu je pritekla u pomoć, pružila momku pet dolara i zatvorila vrata za njim.
„Ti si to bio u šopingu, dragi?”, rugala se videći pakete.
Podstaknut znatiželjom, pomogao joj je da raspakuje stvari na krevet. Bilo je ukupno šest velikih kesa u kojima se nalazila večernja odeća: muško odelo, ženska haljina, dva para cipela…
„Zaista ne razumem poruku.”
„Haljina i muško odelo”, povezivala je Niki prisećajući se onoga što joj je hostesa iz Krstarenja Parizom rekla u vezi s odevnim kodom.
„Ali zašto bi hteli da nosimo baš ovu odeću?”
„Možda imaju ugrađenu bubice? Odašiljače preko kojih mogu da nas prate…”
Razmislio je o argumentu. Držao je vodu. Čak je bilo i očigledno. Uzeo je sako, koji mu je prvi pao pod ruku, i počeo da ga opipava, ali to je bila izgubljena bitka: u današnje vreme, ta vrsta sprave verovatno je mikroskopske veličine. A i zašto bi pokušavali da se otarase garderobe ako je ona trebalo da ih dovede u kontakt s otmičarima?
„Mislim da nam ne preostaje ništa drugo nego da se obučemo”, reče Niki.
Sebastijan se složi.
Otišao je najpre pod tuš, pod vreli mlaz, sapunjajući se od glave do pete, kao da je želeo da s tela spere ponižavajuće iskustvo iz Barbesa.
Potom je obukao novo odelo. Bilo mu je baš po meri. Bela košulja baš njegove veličine i dobro skrojena, odelo klasično, ali otmeno, stroga kravata, kvalitetne cipele, jednostavne i udobne. Baš kakvu bi i sam izabrao.
Kad se vratio u sobu, noć se već spuštala. U svetlosti koja je čilela, zapazio je Nikinu siluetu u dugoj crvenoj haljini, s dubokim otvorom na leđima i vrtoglavim dekolteom s bisernim rubovima.
„Da li možeš da mi pomogneš, molim te?”
Bez reči, stao je iza nje i, kao što je to godinama činio, počeo da zakopčava tanke niti diskretnog nakita. Niki je podišla jeza od Sebastijanovih prstiju na ramenima. Kao hipnotisan, Sebastijan se mučio da odvoji pogled od svetle i nežne puti bivše žene. I odjednom, položio je ruku na njenu lopaticu i načinio pokret koji je nagoveštavao milovanje. Podigao je pogled ka ovalnom ogledalu i u njemu video ženu koja je sišla s naslovne strane nekog časopisa. U odrazu ogledala, par je izgledao kao iz bajke.
Niki je zaustila da nešto kaže, ali je nalet vetra uz tresak zatvorio prozor. Čarolija trenutka se rasprši.
Da bi odagnala nelagodu, izmigoljila se i navukla cipele s visokim potpeticama. Da bi se nečim uposlio, Sebastijan je stavio ruke u džepove. U desnom se nalazila kartonska etiketa. Izvukao ju je da bi je bacio u smeće, ali je zastao u poslednjem trenutku.
„Vidi ovo!”
To nije bila etiketa. Bio je to komad papira savijen na četiri dela.
Priznanica iz garderobe na železničkoj stanici.
Na Severnoj železničkoj stanici.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:08 am






29.

19. arondisman.


U delu grada koji i sami Parižani slabo poznaju, u naselju Amerika, nekada su se nalazili kamenolomi iz kojih su vadili gipsane i silicijumske stene. Ime je dobio po verovanju da je kamen za pravljenje gipsa, koji se tu vadio, korišćen za izgradnju Kipa slobode i Bele kuće. To, naravno, nije bila istina, ali legenda je prevagnula poetskom lepotom.
Tokom slavnih trideset godina posle Drugog svetskog rata, najveći deo tog kraja grada sravnjen je sa zemljom da bi poslužio kao temelj modernom. Depresivne zgrade u obliku kutija i grozni soliteri ružili su severni deo nekadašnje opštine Belvil. Stešnjena između parka Bit-Šomon i perifernog bulevara, Ulica Muzaja bila je poslednji ostatak jedne prohujale epohe. Na više od tri stotine metara, ova arterija opsluživala je kaldrmisane prolaze oivičene uličnim svetiljkama i kućicama s malim vrtovima.
U broju 23b, u maloj kući od cigala s crvenom fasadom, telefon je i treći put zazvonio u prazno za poslednjih deset minuta.
Konstansa Lagranž ipak je bila tu, u svom salonu, zavaljena u fotelju marke Balon. Ipak, poluprazna boca viskija, koju je opraznila tokom noći, držala ju je u stanju blaženog pijanstva i potpuno odsečenu od sveta.
Tri meseca pre toga, na njen trideset sedmi rođendan, Konstansa je dobila tri vesti: dve dobre i jednu lošu.
Kad je tog 25. jula ujutru stigla na posao, komandant Sorbije, njen pretpostavljeni, najavio joj je unapređenje u čin kapetana policije u prestižnoj Nacionalnoj brigadi za potragu za beguncima.
U podne je primila telefonski poziv od bankara koji joj je javio da su odobrili njen zahtev za kredit, što joj je omogućavalo da napokon kupi kuću iz snova u Ulici Muzaja, u kraju koji je toliko volela.
Konstansa je tada pomislila da je to njen najsrećniji dan u životu. Međutim, lekar joj je po podne javio da je pregled skenerom otkrio tumor na mozgu. Glioblastom u četvrtom stadijumu. Najgori od svih. Agresivan je, brzo se širi i nemoguće ga je operisati. Ostalo joj je još četiri meseca života.


Telefon je ponovo zavibrirao na podu.
Ovog puta, zvuk se probio kroz njen loš san ispunjen mračnim slikama
kancerogenih ćelija. Konstansa otvori oči i obrisa graške znoja s čela. Ostala je opružena nekoliko minuta, na ivici mučnine, čekajući da se zvonjava ponovi. Pogledala je u broj koji se očitavao na ekranu. Bio je to Sorbije, njen bivši šef. Pritisla je zeleno dugme, ali nije ništa rekla, već ga je pustila da priča: „Šta to radite, Lagranžova?”, počeo je s grdnjom. „Već pola sata pokušavam da vas dobijem!”
„Podsećam vas da sam podnela ostavku, šefe”, reče ona trljajući oči.
„Šta se dešava? Pili ste? Smrdite na alkohol da čoveku nos otpadne!”
„Ne pričajte koješta. Razgovaramo telefonom…”
„Nije bitno. Pijani ste kao majka i to se oseća i ovde!”
„Dobro, šta hoćete?”, upitala je pokušavajući da ustane.
„Moramo da sprovedemo jednu međunarodnu poternicu koju su izdale njujorške vlasti. Hitno moramo da ulovim dva Amera. Tip i njegova bivša žena. Ozbiljan slučaj: droga, dvostruko ubistvo, bekstvo…”
„Zašto se sudija nije obratio Pariškoj sudskoj policiji?”
„Nemam pojma i zabole me. Sve što znam jeste da je nama dodeljeno da odradimo posao.”
Konstansa odmahnu glavom.
„Upravo tako šefe vama. Ja više nisam u službi.”
,,U redu, dosta je bilo, Lagranžova!”, iznervirao se komandant. „Nervirate me s vašom pričom o ostavci. Razumem ja kad neko ima lične probleme. Eto, ostavio sam vas petnaest dana na miru, ali sada prestanite s glupostima!”
Konstansa je uzdahnula. U deliću sekunde poželela je sve da mu kaže: o karcinomu koji joj proždire mozak, o još svega nekoliko sedmica života koje su joj preostale, o užasnom strahu od smrti koja se neumitno približava. Ali nije. Sorbije je bio njen mentor, jedan od poslednjih policajaca starog kova, jedan od onih kojima ljudi mogu samo da se dive. Nije želela da izazove njegovu samilost ili da ga dovede u neprijatnu situaciju. Ni ona sama nije imala nikakvu želju da plače u njegovom naručju.
„Pošaljite nekog drugog. Zašto ne poručnika Bocarisa?”
„Nema govora. Znate da je saradnja sa Sjedinjenim Državama uvek osetljiva. Ne želim probleme s ambasadom. Nači ćete mi ovaj par i u bajbok s njima pre sutrašnjeg dana, može?”
„Rekla sam vam da ne može!”
Sorbije se ponašao kao da ništa nije čuo.
„Prosledio sam dosije Bocarisu, ali hoću da vi nadgledate operaciju. Šaljem vam kopiju na telefon.”
„Ma jebi se!” viknu Konstansa i prekide vezu.


Odvukla se do kupatila i u klozetsku šolju ispovraćala tanak mlaz želudačne kiseline. Otkad ništa nije pojela? Više od dvadeset četiri sata, u svakom slučaju. Prethodne večeri udavila je strah u alkoholu i namerno ništa nije jela da bi se što brže napila. Ekspresno nalivanje poslalo ju je u zemlju snova na petnaest sati.
Salon se kupao u lepoj jesenjoj svetlosti predvečerja. Konstansa se uselila u kuću pre tri sedmice, ali nije raspakovala stvari. Zatvorene lepljivom trakom, kartonske kutije samo su stajale u gomilama po praznim prostorijama.
Čemu sve to?

U jednom od plakara pronašla je otvoreno pakovanje granola. Dohvatila je biskvite, sela na stolicu malog bara u kuhinji i prisilila se da pojede nekoliko.
Kako ubiti vreme dok čekamo da nas vreme ubije?

Čija je to bila izreka? Sartrova? Bovoarove? Aragonova? Pamćenje ju je izdavalo. To ju je i nateralo da ode kod lekara. Imala je i nekoliko drugih nagoveštaja: mučninu, povraćanje, glavobolju… Ali ko ih nema? Njen način života nije bio besprekoran i zato nije brinula. Međutim, kako je vreme prolazilo, počela je da se gubi, da zaboravljala bitne činjenice, što je kasnije do te mere postalo često da ju je ometalo u poslu. Postala je i impulsivna jer je polako gubila kontrolu i nad emocijama. Potom su se pojavile vrtoglavice koje su je konačno naterale da ode kod lekara.
Dijagnoza je bila brza i brutalna.
Na drvenom pultu suvereno je stajao debeo zdravstveni dosije. Sirova kompilacija njene bolesti. Konstansa ga je otvorila po ko zna koji put i sa strahom pogledala sliku svog mozga propuštenog kroz iks-zrake. Na skeneru su se jasno videli ogromni tumor i kancerogene zone koje su zahvatile levu stranu frontalnog dela mozga. Uzroci ovog oboljenja bili su nepoznati i niko nije mogao da objasni zašto je mehanizam ćelijske deobe odjednom poludeo i počeo da seje haos u njenoj glavi.


Prebledela, vratila je snimak u fasciklu, obukla kožnu jaknu i izašla u vrt.
Još je bilo toplo. Blag i svež vetar strujao je kroz krošnje drveća. Zakopčala je jaknu, sela na baštensku stolicu i digla noge na oronuli stari sto od tikovine. Zavila je cigaretu pogleda uprtog u obojenu fasadu. S nadstrešnicom od kovanog gvožđa koja je natkriljavala prilaz ispred ulaza, građevina je izgledala kao kućica za lutke.
Konstansa je osetila da joj naviru suze. Toliko je volela ovaj vrt, sa smokvom, kajsijom, živom ogradom od jorgovana, zasadima forsitije i glicinije. Od prvih sekundi, kada je došla u pratnji agenta za nekretnine, čak i pre nego što je i ušla u kuću, znala je da želi tu da živi… i da jednog dana možda tu odgaja dete. Pretvorila bi to mesto u svoje utočište, enklavu zaštićenu od zagađenja, betona i ludila metropole.
Skrhana nepravdom okolnosti, počela je da jeca. Uzalud je ponavljala da je smrt neizbežna i da je sastavni deo života, ali osećala je samo strah.
Nemoj tako rano, dođavola!

Nemoj sada…

Gušila se u dimu cigarete.
Umreće potpuno sama. Kao pas lutalica. Bez ikoga daje uhvati za ruku.
Situacija joj je izgledala krajnje nadrealna. Nisu je ponudili čak ni da pokušaju da je leče. Samo su joj rekli: „Gotovo je. Ne može se ništa učiniti. Ni hemioterapija, ni zračenje.” Predložili su jedino lekove protiv bolova i da je smeste u bolnicu. Izjavila je da je spremna da se bori, ali su joj odmah odgovorili da je borba uzaludna. „Reč je o samo nekoliko nedelja, gospođice.”
Prognoza je bila neopoziva.
Bez ikakve nade.


Jednog jutra, petnaest dana pre toga, probudila se poluparalizovana. Vid joj je bio slab i pomućen, grlo joj se steglo. Shvatila je da na poslu više neće moći da održava iluziju, i jednostavno dala ostavku.
Tog dana je zaista spoznala strah. Od tada se njeno stanje menjalo. Ponekad bi utrnulost bila potpuna i nije mogla da kontroliše pokrete; ponekad bi se dešavalo da je paraliza slabija, što je bio predah za koji je znala da je jalova nada.
Njen mobilni počeo je da vibrira reagujući na rafalno pristizanje mejlova. Sorbije je rešio da je ne ostavi na miru. Ipak joj je poslao dosije o Amerikancima. Gotovo protiv svoje volje, Konstansa otvori dokumenta koja su bila u prilogu i poče da ih čita. Begunac se zvao Sebastijan Larabi, a njegova bivša žena Niki Nikovski. Provela je četvrt sata udubljena u čitanje rezimea o njihovom bekstvu pre nego što se prenula. Kao da je uhvaćena u nevaljalstvu. Zar je nisu čekale bitnije stvari? Zar ne bi trebalo da iskoristi to malo preostalog vremena da sredi svoje poslove, da provede vreme s bližnjima i da meditira i pripremi se za kraj?
Bullshit!

Kao i mnogi policajci, bila je strasno vezana za svoj posao. U suštini, bolest nije tu ništa menjala. Bila joj je potrebna još jedna poslednja doza adrenalina. Pre svega, tražila je alternativnu mogućnost bekstva od straha koji ju je pritezao sa svih strana.
Ugasila je cigaretu i vratila se u kuću odlučnim korakom. Iz jedne fioke izvukla je zig zauer, službeni pištolj Nacionalne policije, koji nije još stigla da vrati. Dok je prstima prelazila po dršci od polimera poluautomatskog pištolja, ponovo ju je prožeo poznati i umirujući osećaj. Stavila je oružje u futrolu, uzela rezervni šaržer i izašla na ulicu.


Razdužila je službeni auto, ali imala je i kupe, Pežoov RCZ. Mali sportski auto s prozračnim linijama i krovom s dva ispupčenja progutao je dobar deo nasledstva koje joj je ostavila baka. Kad je sela za volan, Konstansa je poslednji put osetila oklevanje. Da li je bila sposobna da rukovodi poslednjom istragom? Hoće li izdržati ili će se srušiti već sto metara dalje, u naletu iznenadnog umora i paralize? Zažmurila je nekoliko sekundi i duboko udahnula. Onda je 200 konja zarzalo i njene sumnje su se raspršile.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:09 am







30.

Saobraćaj je bio prohodan.
Za volanom kupea, Konstansa Lagranž približavala se Monmartru.
Upravo je telefonom razgovarala s Bocarisom. Poručnik, naravno, nije čekao na nju da bi počeo istragu. Prema njegovim informacijama, kreditna kartica Sebastijana Larabija upotrebljena je tog po podneva na bankomatu na Pekerovom trgu.
Konstansa je poznavala to mesto: bio je to mali senoviti trg između Žinoove avenije i kabarea Lapen azil, na dva koraka od turističkog dela Monmartra.
Čudno mesto za skrivanje, pomisli pretičući skuter.
Gde li su se sklonili Amerikanac i njegova bivša žena? U neko tajno skrovište? Neki napušteni stan? Pre će biti u hotel…
Ponovo je pozvala Bocarisa da proveri da li je uputio poternicu taksi kompanijama i rentakar agencijama. Jeste, ali su informacije dolazile na
kašičicu.
„Očekujem takođe snimke s bezbednosnih kamera iz Roasija.”*
Konstansa prekinu vezu i unese u sistem za navođenje svog ajfona koordinate Pekerovog trga, da bi dobila listu najbližih hotela. Bilo ih je previše da bi ih proveravala jedan po jedan.
Odlučila je da pokuša na slučajnom uzorku. Rele Monmartr, u Konstansinoj ulici.
Kao njeno ime…
Verovala je u znake, u slučajnosti, u sinhronost okolnosti.
Ipak, bilo bi previše lepo… pomislila je parkirajući kupe nasred kolovoza, tačno ispred ulaza u zdanje.


I zaista, nije vredelo sanjati: izašla je iz hotela deset minuta kasnije totalni ćorak. U gužvi se probijala do Timhotela na Gudoovom trgu. Mesto je izgledalo kao da bi se moglo dopasti Amerikancima. Opet ništa. Previše očigledno.
Dok se spremala da krene dalje, primila je poziv od Bocarisa.
„Slušaj ovo! Jedan vozač iz Luksuznog taksija tvrdi da je jutros dočekao Larabijeve na aerodromu i odvezao ih u hotel Grand, znaš onaj mali, na Bitu.
To je odmah kod Pekerovog trga. Sve se poklapa!”
„Nemoj prerano da se raduješ, Bocarise.”
„Da pošaljem ekipu na lice mesta, kapetane?”
„Ne, prepusti to meni. Idem prvo da izvidim. Obavestiću te.”
Konstansa se polukružno okrenu na Dirantenovoj, ulete u Lepikovu i nastavi Žinoovom. Skrenula je u mali prolaz koji je vodio do hotela. Kapija od kovanog gvožđa bila je otvorena, a vrtlari su upravo izlazili. Konstansa je to iskoristila da bi ušla na posed bez prijavljivanja. Uletela je u kupeu na stazu u vrtu i zaustavila se ispred ulaza bele građevine.
Dok se pela uz stepenište, Konstansa je preturala po džepovima u potrazi za policijskom legitimacijom, svemogućim sezamom.
„Kapetan Lagranž iz Nacionalne brigade za potragu za beguncima”, predstavi se na recepciji.
Upravnica hotela nije bila pričljiva. Trebalo joj je pripretiti da bi se dobilo nekoliko informacija. Da, Sebastijan Larabi i njegova žena jesu boravili u njenom hotelu, ali napustili su ga pre sat vremena.
„Hoćete da kažete da su rezervisali sobu pre nedelju dana?”
„Upravo tako. Preko naše internet stranice.”
Konstansa je zatražila da vidi njihovu sobu. Dok su je vodili ka apartmanu, rekla je u sebi da se taj element nije uklapao u ono što je mogla pročitati u dosijeu. Rezervacija je ukazivala na predumišljaj, a američke kolege tvrdile da su Larabijevi pobegli iz Njujorka u velikoj žurbi.
Kada je ušla u veliku sobu s mansardama, ostala je bez daha pred predivnim i prefinjenim dekoracijama. Nijedan muškarac joj nikada neće pokloniti vikend na takvom mestu…
Ipak, istražiteljka je vrlo brzo prevladala nad ženom. U kupatilu je otkrila košulju, a potom i sako umrljan krvlju, a u salonu prtljag i kese iz kupovine sa oznakama najskupljih brendova.
Sve čudnije i čudnije…
Kao da su Larabijevi na medenom mesecu, a ne u bekstvu.
„Kako su bili odeveni kad su polazili?”
„Ne sećam se”, odgovori upravnica.
„Da li se vi to šalite?”
„Nosili su večernju garderobu.”
,,I nemate predstavu gde su mogli da odu?”
„Apsolutno nikakvu.”
Konstansa protrlja oči. Službenica laže, bila je sigurna u to. Da bi joj razvezala jezik, bilo joj je potrebno više vremena, a vremena nije imala nimalo.
Preostala joj je metoda Prljavi Hari… Zar nije oduvek potajno sanjala o tome da je primeni? Sad bar protiv nje mogu da pišu prijave koliko hoće.
Naglo je izvukla zig zauer, zgrabila ženu za vrat i prislonila joj cev pištolja na slepoočnicu.
„Kuda su otišli?”, prodrala se.
Preplašena, upravnica zatvori oči. Vilica joj je zadrhtala.
„Tražili… Tražili su mi plan”, rekla je drhtavim glasom.
„Gde?”
„Na Severnu železničku stanicu… A posle toga do mosta Alma, mislim.”
„Zašto do Alme?”
„Nisam sigurna… Pričali su o nekoj večeri na brodu. Mislim da imaju rezervaciju za večeras.”
Konstansa popusti pritisak i napusti sobu. Krenuvši stepeništem, pozva Bocarisa. Priča o brodu i večeri na krstarenju Senom ostavila ju je bez reči. S druge strane, trebalo je obavezno sprečiti Larabijeve da se dokopaju stanice. Sa Severne železničke stanice polaze redovne linije za Englesku, Belgiju i Holandiju.
Dobila je automatsku sekretaricu svog pomoćnika pa mu je ostavila poruku:
„Zovi momke na Severnoj stanici. Daj železničkom obezbeđenju poternicu za Larabijevima i naredi im pojačano nadgledanje vozova koji polaze za inostranstvo. Nađi mi i koja brodska kompanija ima pristanište kod Alme i proveri da li imaju rezervaciju za dvoje Amerikanaca. Brzo!”
Kada se približila kupeu, videla je vlasnicu hotela kako je gleda s prozora sobe. Malo se povratila, došla sebi i dobacila joj je besno:
„Nemojte misliti da je ova priča završena! Obavestiću vaše nadređene i podneću tužbu protiv vas. Ovo je vaša poslednja istraga, kapetane!”
Ha, ti ćeš da mi kažeš… pomisli Konstansa sedajući za volan.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:09 am






31.

U pokretu, kao i uvek.
Nikako ne usporavati, ne oklevati, ne zaustavljati se.
Na visokim potpeticama, u večernjoj haljini, Niki je odudarala od naelektrisane atmosfere Severne železničke stanice.
Iznenadila ih je brojnost i gustina putnika već na ulazu u stanicu. Imali su utisak da ih odnosi talas ljudi. Da osećaju puls stanice. Da su deo toka. Da ih je progutao i svario neki veliki i gladni stomak.
S priznanicom iz garderobe u ruci, Sebastijan se teško orijentisao. Redali su se natpisi: SNCF, RATP, Eurostar, Tališ… Severna stanica je paukolika platforma na kojoj se meša raznovrsna flora i fauna: radnici koji se vraćaju u predgrađa, pogubljeni turisti, užurbani poslovni ljudi, grupice mladih koje dangube ispred izloga, beskućnici, policijske patrole…
Trebalo im je mnogo vremena da pronađu prostor s automatskim ormarićima, koji su najzad zapazili na prvom nivou suterena, stešnjenog između početka perona i neke rentakar kancelarije. Lokal je bio malo turoban, bez prozora, sa žućkastim osvetljenjem. Soba u obliku lavirinta, pomalo izdužena, mirisala je na neprovetrenu garderobu.
Lutali su između sivih ormarića i držali pogled na tri broja ispisana na priznanici. Prvi je označavao kolonu, drugi čelični ormarić, a poslednji kombinaciju koja ga je otvarala.
„Evo ga!”, reče glasno Niki.
Sebastijan je ukucao pet cifara na tastaturi. Povukao je vratanca i pogledao unutra sa strepnjom.
U sefu se nalazio bledoplavi ranac s natpisom Čak Tejlor.
„To je Džeremijev ranac! Poznajem ga!”, uzviknu Niki.
Otvorila ga je: bio je prazan. Okretala ga je na sve strane, ali bez rezultata.
„Da li postoji i unutrašnji džep?”
Ona potvrdno klimnu glavom. U brzini nije primetila džep od sintetike na poleđini ranca. Poslednja šansa. Drhtavih prstiju, povukla je patent-zatvarač i pronašla…
„Ključ?”
Osmotrila je svetlucavi predmet i onda ga je pružila Sebastijanu. Bio je to metalni ključ sa šupljom cevi. Ali šta je otvarao?
Za trenutak su se obeshrabrili. Imali su utisak da ih neko zavitlava. I to žešće. Svaki put kada su mislili da su na nekom tragu, trag bi se pretopio u drugi. Svaki put kada su verovali da su blizu cilja, cilj bi im još malo izmakao.
Ipak, njihova utučenost bila je kratkog daha.
Niki se prva pribrala.
„Nema potrebe da ovde gubimo vreme”, reče gledajući u zidni sat. „Ne smemo da zakasnimo na pristanište, brod nas neće čekati.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:09 am





32.

Već četrdeset pet minuta Konstansa Lagranž obilazila je perone Severne železničke stanice u društvu grupe agenata iz javne železnice.
Pojačali su nadzor stanice, ali Larabijeve je i dalje bilo nemoguće pronaći. Možda su jednostavno odustali od putovanja zbog prisustva policijskih snaga.
Osim ako uopšte nisu ni imali nameru da putuju vozom.
Konstansin mobilni zavibrira. Bio je to Bocaris.
„Znam kuda idu”, potvrdio je njen pomoćnik. „Imaju rezervaciju za pola devet, večera na brodu kompanije Krstarenja Parizom.”
„Zezaš me?”
„Ne bih se usudio, kapetane.”
,,I tebi to nije čudno? Da si u bekstvu u Parizu, zar ne bi imao druga posla nego da se skockaš i odeš na večeru na brod?”
„Potpuno ste u pravu.”
„Ostani na vezi.”
Konstansa se izvinila policajcima iz javne železnice, zamolila ih da i dalje budu pripravni i uputila se ka parkingu.
„Bocarise?”, proveravala je da li je tu.
„Da, kapetane?”
„Pridružićeš mi se na keju kod Alme.”
„Da dođem s ekipom?”
„Ne, pokupićemo ih tiho. Samo ti i ja.”
Konstansa je vezala pojas i pogledala sat na instrument tabli.
„Malo je kasno da ih pohvatamo pre polaska, zar ne?”
„Mogu da zamolim kompaniju da odloži polazak.”
„Ne. Ako osumnjičeni vide da brod odugovlači, mogu da se uplaše pobegnu nam ispred nosa.”
„Da obavestim rečnu policiju, za svaki slučaj?”
„Ne obaveštavaj nikoga! Samo me čekaj tamo, jesi li razumeo?”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:10 am







33.

Taksi se spustio Montenjovom avenijom i ostavio Niki i Sebastijana kod mosta Alma. Noć je već pala, ali još je bilo toplo. Posle Barbesa i Severne železničke stanice, Sebastijan je osetio pravo olakšanje što se ponovo našao u bezbednom Parizu, porodičnom, Parizu obala Sene i osvetljene Ajfelove kule.
Pešice su se spustili do keja na desnoj obali, koji se nastavljao ka Mostu invalida. Zaklonjeno visokim kestenovima, pristanište Konferans bilo je glavno mesto ukrcavanja i iskrcavanja rečnih plovila kompanije Krstarenja Parizom.
Prvi brodovi na koje su naišli ispuštali su grozdove turista ka redovima autobusa tur-operatora. Brzo su ih obišli da bi našli dok rezervisan za brodove-restorane.
„Mislim da je ovde”, reče Niki i pokaza prstom veliki zastakljeni brod s dve palube.
Prišli su mestu za ukrcavanje na brod Admiral, gde su hostesi prijavili svoja imena. Ona im je poželela dobrodošlicu i uručila kartonske brošure.
„Polazimo odmah”, precizirala je otprativši ih do njihovog stola.
Opremljena velikim panoramskim staklenim prozorima, unutrašnja paluba sastojala se od stotinak stolova u romantičnom ambijentu. Prigušeno svetlo, svetlucava tavanica, taman parket, svećice s drhtavim plamenom između escajga: sve je bilo osmišljeno sa ciljem stvaranja intimne atmosfere, čak i sam položaj stolica koji nije ostavljao izbora parovima nego da sednu jedno pored drugog. Kad su se smestili uz ivicu staklenog zida broda, Niki i Sebastijan su za trenutak bili zbunjeni tom blizinom. Sebastijan je preleteo pogledom po jelovniku, koji je obećavao maštovitu kuhinju prefinjenog ukusa, s najsvežijim proizvodima, koju je naš glavni kuvar briljantno osmislio za vas.
Ma nemojte mi reći…

„Gospodine i gospođo, dobro došli!”, pozdravila ih je konobarica s raskošnom afro-frizurom uvijenom u maramu.
Izvadila je iz posude s ledom bocu vina kleret de di, otvorila i nalila im u čaše, a zatim predložila da naruče jelo.
Sebastijan je prezrivo preleteo pogledom po jelovniku. Situacija je postajala potpuno besmislena. Niki se iz kurtoazije potrudila da detaljnije pogleda jelovnik i poručila za oboje. Konobarica je unela njihovu porudžbinu u elektronski blok i poželela im prijatno veče.
Brod je bio pun. Bilo je mnogo Amerikanaca, Azijaca i Francuza iz unutrašnjosti. Jedni su očigledno bili na medenom mesecu, drugi su slavili godišnjicu braka, srećni što su tu. Ispred njih, bračni par iz Bostona i dvoje dece pričali su šale u vrlo prisnom tonu. Iza, dvoje Japanaca šaputalo je ljubavne reči jedno drugom na uvo.
„Umirem od žeđi!”, otpuhnu Niki ispijajući naiskap čašu penušavog vina.
Odmah je nalila još jednu.
„Nije šampanjac, ali prija!”
Odjednom, motor ubrza rad i potisnici zabrundaše. Blagi miris goriva podigao se s reke dok je Admiral napuštao pristanište kod Alme; jato belih ptica krenulo je za njim.
Niki je naslonila lice na staklo. U sumrak bi Senu zakrčila plovila: teretne barže kao da klize površinom vode, a između njih grabe gliseri i gumeni čamci rečne policije i vatrogasaca. Kod vrtova Trokadero, brod je prošao pored malog pristaništa čije su obale krasili platani i topole. Neki od vlasnika brodića, koji su večerali na palubama, nazdravljali su putnicima na turističkim brodovima, a ovi su, većinom, uzvraćali prijateljskim mahanjem ruke.
„Gospođo, evo vašeg predjela: landska guščija džigerica s džemom od provansalskih smokava.”
Isprva nadmen, Sebastijan je progutao guščiju džigericu u nekoliko zalogaja. Ništa nije stavio u usta još od one užasne marinirane sirove ribe pred Džeremijevom školom. Ni Niki nije zaostajala. Iako je prepečen hleb bio hladan, a porcija salate minijaturna, progutala je kriške tosta za sekundu, čisto da bi smirila krčanje creva i napravila podlogu za čašu bordoa.
„Nemoj da preteruješ s pićem”, zabrinuo se primetivši da puni već četvrtu čašu.
„Kako vidim, i dalje nemaš smisla za zabavu…”
„Da li smem da te podsetim da smo ovde u potrazi za sinom i da treba da rešimo još jednu enigmu?”
Niki prevrnu očima, ali ipak izvadi iz torbe ključ koji su našli u garderobi. Posmatrali su ga vrlo pažljivo. Ni po čemu nije bio poseban. Na prstenu ključa bio je izgraviran natpis ABUS Security. Bio je to jedini mršavi trag koji su imali.
Sebastijan je duboko uzdahnuo. Zamarale su ga te igrice s tragovima.
Budući da su ga držale pod stalnom tenzijom, sprečavale su ga da se opusti i osmotri stvari s distance. Za samo nekoliko sati utonuo je u paranoju: posmatrao je svakog konobara i putnika kao potencijalnog otmičara i sve mu je bilo sumnjivo.
„Pogledaću na internetu”, odluči Niki vadeći mobilni.
Sebastijanu su ukrali i mobilni, ali Niki je i dalje imala svoj. Pokrenula je internet i ukucala u Guglov pretraživač ABUS Security. Prva stranica pretrage upućivala je na istoimeni sajt. ABUS je nemačka firma specijalizovana za sigurnosne sisteme. Pre svega je proizvodila katance, brave i vrata sa ojačanim sistemom zatvaranja, ali i sisteme sigurnosnih kamera.
U kakvoj je vezi taj ključ s krstarenjem na Seni?
„Nasmešite se za fotografisanje! Smile for the camera! Lachelnfur die Kamera! 照相機的微笑!”
Naoružan aparatom, zvanični kompanijski fotograf išao je od stola do stola ovekovečavajući parove svih nacionalnosti.
Sebastijan je, naravno, odbio da pozira, ali je paparaco poliglota bio uporan:
,,You make such a beautiful couple.’”28
Onda je uzdahnuo i, da ne bi pravio scenu, pristao da se slika s bivšom ženom, s naznakom kiselog osmeha na licu.
„Cheese”, zatraži fotograf.
Ma teraj se! pomisli Sebastijan.
,,Thankyou! Be back soon”, obećao je dok je konobarica raščišćavala sto.


U noći su se razaznavale metalne kolonade nadzemne metro stanice Bir Hakejm. Atmosfera na brodu polako se zagrevala. Veliki drveni šank nalazio se u središtu donje palube i okruživao uzdignut podijum na kojem su violinista, pijanista i klon Majkla Bublea prerađivali nekoliko šlagera: Les Feuilles mortes, Fly me to the Moon, Mon amant de Saint-Jean, The Good Life…
Turisti su veselo pevušili dok je brod prilazio obalama Labudovog ostrva. Svaki sto imao je ugrađen ekran koji je služio kao video-vodič i davao informacije i anegdote o svakom spomeniku pored kojeg je brod prolazio. Niki je aktivirala engleski titl.
NA PROČELJU LABUDOVOG OSTRVA UZDIŽE SE

ČUVENA KOPIJA NJUJORŠKOG KIPA SLOBODE.

MANJI JE OD SVOG ROĐAKA ČETIRI PUTA, LICEM JE

OKRENUT KA SJEDINJENIM DRŽAVAMA I

SIMBOLIZUJE FRANCUSKO-AMERIČKO PRIJATELJSTVO…

Stigavši do kraja veštačkog ostrva, brod se na nekoliko trenutaka zaustavio kako bi dozvolio putnicima da slikaju panoramu, da bi potom napravio polukružni okret i nastavio plovidbu duž leve obale.
Sebastijan je natočio čašu vina.
„Nije grio-laroz, ali je ipak dobro”, priznao je.
Ona se nasmešila, zabavljena njegovom opaskom. Uprkos svojoj prirodi, polako se prepuštao opuštenoj atmosferi i lepoti pejzaža.
Brod je polako plovio duž pristaništa Sifran i Burdones. Ona su zajedno ocrtavala dva luka i formirala širok zalivski prostor otvoren ka vodi. Vrteške i šetalište prostirali su se do podnožja Ajfelove kule. Čak ni najuštogljenija osoba, kakav je Sebastijan, nije mogla a da ne smatra mesto čarobnim. Hrana je bila osrednja, pevač nepodnošljiv, ali magija Pariza bila je jača od svega.
Otpio je još jedan gutljaj bordoa, zureći u bostonsku porodicu za stolom ispred njihovog. Bio je to par otprilike njihovih godina, između četrdeset i četrdeset pet. Dvoje petnaestogodišnjaka podsećali su ga na Kamilu i Džeremija. Prisluškujući malo njihov razgovor, Sebastijan je razumeo da je otac lekar, a majka profesor muzike na nekom konzervatorijumu. Sve četvoro odavali su sliku složne porodice: stalno neka grljenja, tapkanja po ramenima, šale su vrcale na sve strane, čak je i oduševljenje spomenicima bilo zajedničko.
Takvi smo mogli biti i mi, pomisli Sebastijan tužno. Zašto neki uspevaju da pronađu spokoj, dok se drugi dave u sukobima? Da li su Nikino ponašanje i karakter bili jedini odgovorni za raspad njihove porodice ili je i on imao udela u tom brodolomu?
Niki je presrela suzni pogled bivšeg muža i odmah pogodila o čemu razmišlja.
„Zar te ovo uopšte ne podseća na nas?”
„Možda na moguću verziju, da nije bilo razvoda…”
Onda je podvukla kao da naglas razmišlja:
„Problem nisu bile naše razlike, već način na koji smo se s njima nosili: naša nesposobnost da se usaglasimo u važnim pitanjima, kao što je vaspitavanje dece, tvoje odbijanje da zajedno odlučujemo o njihovoj budućnosti, mržnja koju si razvio prema meni…”
„Stani! Ne izvrći uloge, molim te! Hoćeš da te podsetim šta je ubrzalo naš razvod?”
Ona ga je pogledala, zaprepašćena što se sad vraća na tu priču, ali on je nastavio prkosnim glasom:
„Ti si zaboravila da pokupiš decu iz škole jer si se u tom trenutku tucala sa svojim ljubavnikom na drugom kraju Bruklina!”
„Prestani s tim!”, naredi ona.
„Ne, neću da prestanem!” viknu on. „To je istina! Kad su videli da te nema, Kamila i Džeremi rešili su da se vrate kući pešice. Sećaš li se šta se onda dogodilo, ili si i to zaboravila?”
„Zaista si nekorektan…”
„Kamila je dva dana bila u komi jer ju je udario taksi!”
Ponesen, Sebastijan više nije mogao da se zaustavi:
,,A kad si mi se pridružila u bolnici, smrdela si na alkohol! Pravo je čudo da se Kamila izvukla bez posledica! Tvojom greškom našla se na korak od smrti, i to ti nikada neću oprostiti!”
Niki naglo ustade.
Trebalo je nekako okončati taj razgovor. Bilo je to više od onoga što je mogla da podnese.
Još pod naletom besa, Sebastijan nije ni prstom mrdnuo da je zadrži. Gledao ju je kako odlazi od stola, penje se stepeništem i nestaje na gornjoj palubi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:10 am





34.

RCZ se spustio niz rampu ka vratima upravne zgrade Konferansa.
Konstansa se zaustavi pored Bocarisovog službenog vozila. Naslonjen na haubu, mladi poručnik pušio je cigaretu.
„Nisi pronašao ništa upadljivije?”, prebaci mu Konstansa. „Kad si već tu, zašto ne uključiš i rotaciona svetla i sirenu?”
„Ne brinite, šefice, čekao sam da brod ode pre nego što sam se parkirao.”
Konstansa pogleda na sat.
20 h i 55 min.
„Da li si siguran da su na brodu?”
„Da. Hostese su mi potvrdile da je rezervacija iskorišćena.”
„Možda su poslali saučesnike. Da li smo sasvim sigurni da su to oni?”
Bocaris se odavno navikao na sitničarenje Lagranžove. On izvuče iz jakne dve fotografije napravljene od snimka s bezbednosne kamere i pruži ih šefici.
Konstansa začkilji očima. Bili su to Larabijevi. Ona u večernjoj haljini, a on u tamnom odelu. Dve modne lutke.
„Lepa žena, zar ne?”, primeti Bocaris pokazujući na Niki.
Udubljena u misli, policajka ne odgovori. Ništa se nije uklapalo priču o beguncima i ona je bila nestrpljiva da sazna o čemu je reč.
„Raspitao sam se”, dodade poručnik. „Krstarenje traje oko dva sata, ali brod pravi pauzu na pola puta. Ako sve bude u redu, pokupićemo ih za pola sata.”
Konstansa zažmuri i protrlja kapke. Do sada je sve dobro izdržala, ali iznenadna migrena poče da joj probada glavu.
„Je li sve u redu, kapetane?”
Ona otvori oči i klimnu glavom.
„Da budem iskren, u kancelariji se pomalo brinemo za vas”, priznade policajac.
„Kažem ti da sam dobro!”, odbrusi mu i zapali cigaretu.
Ipak, znala je odmah da on zna da laže.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:10 am







35.

Vetar je zaduvao na otvorenoj palubi, koja je putnicima pružala pogled od 360 stepeni na Senu.
Niki je pušila, namrštenog lica, naslonjena na ogradu, gledajući netremice veličanstvenost i raskoš Mosta Aleksandra III u daljini. Svod načičkan statuama i pozlatom pružao se preko Sene bez stubova.
Sebastijan joj se pridruži. Ona oseti njegovo prisustvo iza leđa, ali odmah je pretpostavila da nije došao da se izvini.
„Nesreća koju je doživela Kamila moja je greška”, priznade ona ne okrenuvši se, „ali nemoj zaboraviti okolnosti tog trenutka. Mi smo kao par skrenuli s puta, sve vreme smo se svađali, bežala sam od tebe jer si mi se gadio…”
„Ništa ne opravdava tvoje ponašanje”, prekide je on.
„A ti misliš da je tvoje ponašanje opravdano?”, razbesnela se.
Njeni povici privukoše pažnju ljudi na palubi. Par u svađi često je zabavan prizor…
Niki nastavi ništa manje agresivno: ,
„Posle razvoda si me izbacio iz svog života, a još smo mogli da istrajemo kao partneri, svakako ne kao ljubavnici, ali barem kao roditelji.”
„Prestani s tim žargonom psihologa ili smo zajedno, ili nismo.”
„Ne slažem se. Mogli smo da ostanemo u dobrim odnosima. Mnogi ljudi su ostali bar u dobrim odnosima.”
,,U dobrim odnosima? Da li ti to mene zezaš?”
Ona se okrenu ka njemu. U njenom pogledu je, ispod umora i besa, još tinjao tračak ljubavi.
„Ima i nekih lepih trenutaka u našoj prošlosti”, insistirala je.
,,I mnogo bolnih”, uzvrati on.
„Ipak, priznaj da se tokom našeg razvoda nisi ponašao kao odrasla i odgovorna osoba.”
„Vidi ko mi kaže!”, odgovori joj Sebastijan suvo.
Niki krenu u otvoreni napad:
„Mislim da još ne procenjuješ dobro posledice svojih postupaka. Razdvojio si naše blizance! Oduzeo si mi kćerku, a sebe odvojio od sina!”
„Ali ti si prihvatila taj dogovor, Niki.”
„Zato što sam bila primorana i prisiljena na to! S tvojom armadom
advokata i milionima dolara, na kraju bi dobio starateljstvo nad oba deteta.”
Zastade na nekoliko sekundi, a onda reši da ga dotuče nečim što mu je uvek prećutkivala.
„Međutim, ti u stvari nikada nisi ni želeo starateljstvo nad Džeremijem, zar ne?”, reče tihim glasom.
Sebastijan ne odgovori.
„Zašto si odbacio sina?”, zavapila je dok su joj suze navirale na oči. „On je jedan mio, osetljiv i nežan dečak. Uvek od tebe očekuje neku pohvalu, ili bar znak pažnje, ali nikada ništa nije dobio…”
Sebastijan je slušao sve te prekore znajući da su opravdani. Međutim, Niki je želela da razume:
„Zašto nikada nisi ni pokušao da ga upoznaš?”
On je nakratko oklevao, a onda se predao:
„Zato što je previše teško.”
„Šta je previše teško?”
„Previše liči na tebe. Ima tvoje crte, tvoj osmeh, tvoj pogled, tvoj način govora. Kada ga pogledam, vidim tebe. A to je nepodnošljivo”, priznade i skrenu pogled na drugu stranu.
Niki to nije očekivala. Izbezumljena, ona najzad izusti:
„Tvoje samoljublje ti je bitnije od ljubavi prema sinu?”
„Odradio sam svoj deo posla s Kamilom”, insistirao je. „Ona je zrela, pametna i lepo vaspitana.”
„Želiš li istinu, Sebastijane?”, reče sa suzama u očima. „Kamila je bomba koja svakog časa može da eksplodira. Do sada si je držao pod staklenim zvonom, ali to neće potrajati. Kada se bude pobunila, čupaćeš kosu od muke.”
Sebastijan se seti pilula koje je pronašao u ćerkinoj sobi. Smiren, on joj se približi da bi je zagrlio.
,,U pravu si, Niki. Molim te, hajde da se ne svađamo. Ostanimo složni bar zbog trenutnog problema. Promeniću ponašanje prema Džeremiju, a ti ćeš moći da viđaš Kamilu kad god poželiš. Obećavam ti da će se stvari srediti.”
„Ne, prekasno je sad. Šteta je već učinjena. Sada je nepopravljiva.”
„Ništa nije nepopravljivo”, reče on energično.
Dok je brod prolazio ispod lukova Mosta umetnosti i Novog mosta, ostali su neko vreme zagrljeni.
Zatim se oboje udaljiše.


Brod je plovio kraj štandova s knjigama na Keju Sen Mišela. Na Gradskom ostrvu videla se palata Konsjeržeri i gotička silueta Bogorodičine crkve. Nešto dalje, ukazivale su se u vedroj noći raskošne porodične kuće na Ostrvu Sen Luja.
„Hajde da probamo da rešimo misteriju tog ključa”, predloži Niki nakon što je ugasila svoju treću cigaretu. „Mora da postoji neki trag koji nam je promakao. Takva režija mora da ima nekog smisla. Treba pronaći ono što taj ključ može da otvori…”
Zajedno obiđoše gornju palubu uzduž i popreko, bezuspešno tražeći bravicu ili katanac. Vetar se pojačavao, čineći noć hladnijom. Pošto je Niki drhtala, Sebastijan joj preko ramena prebaci svoj sako. Isprva je odbila, ali on je bio uporan te je popustila.
„Pogledaj!”, uzviknu iznenada pokazujući na red metalnih kutija ispod kojih su se nalazili prsluci za spasavanje.
Bilo je tu nekoliko ormarića, od kojih je svaki bio zatvoren katancem. Nervozno su pokušavali da ubace ključ u svaku bravicu, ali nijedna nije odgovarala.
E, dođavola…

Obeshrabrena, Niki zapali još jednu cigaretu, koju podeliše u tišini, naslonjeni na zaštitnu ogradu platforme. Obale su se crnele od ljudi, nudeći, poput nizova vinjeta, male S(c)ene iz života: u svečanoj atmosferi, porodice su dolazile na piknik, zaljubljeni su razmenjivali poljupce, jedan stariji par plesao je pored vode, kao u filmu Vudija Alena. Nešto dalje, uličari su uličarili, grupice devojčica praskale su u smeh pokazujući srednji prst prolaznicima, panker sa psom pušio je džoint dugačak poput ruke. Mnogo alkohola posvuda: litarske boce, pakovanja piva, votka.
„Hajde, vratimo se”, prošaputa ona. „Hladno mi je.”
Spustiše se na donju palubu.
U salonu je atmosfera dostigla vrhunac. Stidljivi na početku večere, posetioci su sada pevali punim glasom. Jedan američki turista čak je zaprosio svoju devojku klečeći na kolenima.
Niki i Sebastijan pronašli su svoj sto. Već su im doneli glavno jelo. U Sebastijanovom tanjiru, goveđi file se ohladio, a bearnski sos skamenio. Kod Niki su dva bedna račića vodila borbu sa šakom rižota. Dok su kljuckali ohlađenu hranu, približio im se violinista i odsvirao prve taktove Himne ljubavi. Sebastijan mu, bez ikakvog obzira, dade znak da se gubi.
„Sipaj mi još vina”, zatraži Niki.
„Prestani da piješ, napićeš se. Hm, boca je već prazna.”
„Pa šta ako hoću da se napijem! To je moja stvar! To je moj način da se nosim s ovim što nam se dešava.”
Niki ustade i pređe pogledom preko stolova u potrazi za nekom flašom. Pronađe jednu jedva načetu na stočiću s točkićima pored šanka i donese je na sto.
Praćena Sebastijanovim zapanjenim pogledom, nasula je još jednu čašu.
Ozlojeđen, Sebastijan okrenu glavu ka staklenom zidu. Spremajući se za novu pauzu na krstarenju, brod je pristizao do čelične potpore Mosta Šarla de Gola. Moderniji od prethodnih građevina, most je ličio na avionsko krilo spremno da raspori nebo. Ubrzo je brod moćnim reflektorima osvetlio padine obale, otkrivajući neočekivanu bedu ispod mosta: brojni beskućnici postavili su kamp šator i mangal improvizovan od kante za smeće. Spektakl je izazvao neprijatnost i pomutio do tada veselu atmosferu na brodu. Bio je to slavni Pariški sindrom. Svake godine, ambasade su morale da organizuju povratak za desetine svojih dezorijentisanih državljana, koje je do ludila doveo nesklada idealne slike Pariza, koju su prodavali u filmovima, i kudikamo grublje slike prestoničke realnosti. Zabuna na brodu nije dugo trajala. Nastavio je brzo Senom, ka staklenim kulama Velike biblioteke, a onda se kod Bersija okrenuo i nastavio desnom obalom, ka istorijskom centru Pariza, onom s razglednica i turističkih brošura. Muzika ja tada postala zavodljivija i svi su zaboravili nemilu scenu.


Još jedan gutljaj vina.
Kako se činilo, alkohol je potpuno pomutio Nikine misli, ali je i podsticao njenu osetljivost. Bila je ubeđena da je nešto propustila, nešto očigledno. Više čak nije ni pokušavala da se usredsredi. Racionalna analiza neće joj pomoći da pronađe Džeremija, već pre majčinski instinkt. U takvim situacijama, emocionalna inteligencija efikasnija je od logike i razuma.
Zato nije pokušavala da obuzda svoja osećanja, već ih je pustila na volju. Pustila je da joj suze naviru i da joj se slike prevrću po glavi. Sadašnjost i prošlost su se mešale. Trebalo je, međutim, da pronađe okvir, dobru poziciju kursora. Da ne dozvoli da je emocije preplave, već da ih upotrebi na konstruktivan način kako bi uhvatila skrivenu poruku.
Grozničava, zurila je besciljno kroz veliki stakleni zid. U glavi joj se sve tako uskomešalo da je osetila mučninu. Uspomene su letele u kovitlacu, gubile oblik i spajale se sve dok se ne bi rasplinule.
Muzika je bila glasna. Oko nje su ljudi udarali u taktu po stolovima. Osoblje je animiralo goste na plesnom podijumu. Konobari i konobarice podizali su noge uvis uz rusku melodiju.
Kaлuнka, Kaлuнka, Kaлuнka moя…

Ona otpi još jedan gutljaj vina. Iako je u prostoriji bilo toplo, Niki je drhtala. Od kombinacije stroboskopskog svetla i refrena bolela ju je glava.
Kaлuнka, Kaлuнka, Kaлuнka moя…

Brod se vraćao na polazište. Kroz staklo je prepoznala terase i maskarone Novog mosta, a zatim se i silueta Mosta umetnosti ocrtala na horizontu. Ona pogleda ogradu na pešačkom mostu. Na njemu je svetlelo hiljadu svetiljki. Zagledala se i uočila na desetine, stotine, možda i hiljade katanaca okačenih duž celog mosta.
„Znam šta otvara ključ!”, uzviknu.
Pokaza Sebastijanu video-vodič uglavljen u tablu. Naginjući se nad malim ekranom, oni pročitaše anegdotu o Mostu umetnosti:
POPUT PJETRE U VERONI ILI LUŠKOVA U MOSKVI, MOST UMETNOSTI JE OD PRE NEKOLIKO GODINA POSTAO OMILJENO MESTO ZA ZALJUBLJENE, KOJI DOLAZE TU DA OKAČE KATANAC LJUBAVI SIMBOL VEČNOG JEDINSTVA.

ODSKORA USTANOVLJEN, RITUAL IZGLEDA OVAKO: PAR OKAČI SVOJ KATANAC NA OGRADU, PREKO RAMENA BACE KLJUČ U SENU I ONDA POLJUPCEM ZAPEČATE SVOJU LJUBAV.„

„Treba da siđemo!”
Oni se raspitaše kod jednog od glavnih konobara. Brod je najavio zaustavljanje kod mosta Alma za manje od pet minuta.
U naletu uzbuđenja, Niki i Sebastijan približiše se ogradi kako bi krenuli mostićem čim brod pristane.
Admiral je prošao Luvr i pristanište na Jelisejskim poljima i zaustavio se na pristaništu kod mosta Alma.
Dok su žurili da se iskrcaju, Niki povuče Sebastijana za rukav.
„Čekaj! Eno policije!”
Sebastijan pogleda ka keju. Žena u kožnoj jakni i jedan mlađi momak hitali su odlučnim korakom da se popnu na brod.
„Misliš?”
„To su policajci, kažem ti! Gledaj!”
On izdaleka ugleda pežo 307 s bojama Nacionalne policije.
Sebastijanov pogled susrete se sa očima mlade žene. Dvoje policajaca odmah shvatiše da su ih prepoznali i jurnuše ka prolazu.
Niki i Sebastijan krenuše nazad. Pre nego što su dospeli na gornju palubu, Sebastijan zgrabi sa stola nož, i to onaj za file, koji su mu doneli za prepečenu govedinu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:20 am




36.

Kada je susrela Sebastijanov pogled, Konstansa Lagranž je odmah znala da ih je Amerikanac uočio. Izvukla je pištolj. Držala ga je okrenutog uvis, a drugu ruku uz telo.
„Bez preuranjenog pucanja!”, naredila je Bocarisu ulazeći u salu za prijem.
Kada su ugledali vatreno oružje, neki od putnika počeše panično da viču. Sjurivši se u salu restorana, dvoje policajaca usput oboriše i nekoliko stolova. Pošto ga je Konstansa pokrivala, Bocaris prvi krenu stepenicama ka gornjoj palubi, ali našao je samo zamandaljena metalna vrata.
„Blokirali su prolaz!”, uzviknu poručnik.
Konstansa se nakratko povuče. Ugledala je još jedan prilaz zadnjem delu broda: lestvice koje vode na palubu. Našla se na platformi za manje od tri sekunde. U daljini je spazila Larabija kako ulazi u kormilarnicu kroz dvokrilna vrata. Naoružan nožem, pretio je kapetanu, verovatno tražeći da ponovo pokrene brod. Ona načini nekoliko koraka kako bi se približila, ah pričeka da se Bocaris nade kraj nje. Nanišanila je begunca.
„Ni korak dalje!”, viknu ona baš kada se brod pokrenu.
Od trzaja je izgubila ravnotežu pa se uhvatila za Bocarisovo rame. Začkiljila je očima. Amerikanac se već popeo na krov kormilarnice i pokušavao da nagovori i svoju bivšu ženu da mu se pridruži.
„Uhvati se za mene, Niki!”
„Ne, ne želim!”
„Nemamo drugog izbora, draga!”
Konstansa vide kako on hvata ženu za ruku i na silu je podiže na krov male uzdignute kabine.
Policajka ponovi poziv da se predaju, ali bez efekta. Imala ga je na nišanu, ali nije se usuđivala da puca.
Šta pokušavaju da urade? Most Jena je još bio daleko. Brod se približavao prelazu Debiji, pešačkom mostu koji se pružao nad Senom od Njujorške avenije do keja Branli.
Neće se valjda okačiti za njega?
Most nije bio previsok, ali opet je bio dovoljno visok da taj poduhvat bude, ako ne nemoguć, onda vrlo vratoloman, a naročito pri toj brzini. Konstansa je pomišljala na filmove iz detinjstva, u kojima je Belmondo izvodio spektakularne skokove po Parizu. Ali Sebastijan Larabi nije bio Belmondo. Bio je graditelj violina s Menhetna, koji nedeljom ujutru igra golf.
„Mogu da mu pucam u noge, kapetane”, predloži Bocaris.
„Nema potrebe. Nikada im neće uspeti da se uhvate. Most je previsok, a brod ide previše brzo. Samo će pasti u vodu. Pozovi Rečnu policiju s Keja Sen Bernara. Reci im da nam pošalju pojačanje da ih izvučemo iz vode!”
Brod se neumitno primicao osvetljenim ivicama pešačkog mosta. Osim kamenih stubova postavljenih blizu strmih obala, most je bio tek struktura od gvožđa i dasaka od lakiranog drveta. Kao i Ajfelova kula, zdanje je bilo jedan od metalnih prototipa konstruisanih na samom početku XX veka. Prvobitno zamišljena kao privremena, na kraju su oba zdanja nadživela vek.
Vođen instinktom, Sebastijan uze zalet i odskoči, ne bi li se uhvatio za drveni deo mosta. Niki baci cipele s visokim potpeticama i skoči za njim, ščepavši svog bivšeg muža oko pojasa. Dupli manevar bez greške…
Početnička sreća…

Jednim potezom, Konstansa se pope na krov kormilarnice, ali već je bilo kasno. Brod je prošao most i plovio ka Trokaderu.
Ona u besu opsova, gledajući izdaleka dve siluete koje su se izdizale na drvenu platformu mosta.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:20 am






37.

Držeći se za ruke, Niki i Sebastijan trčali su koliko ih noge nose brzom saobraćajnicom na levoj obali. Prolazeći između gomile automobila, oni se uvukoše u privatni prolaz koji se pružao duž Muzeja primitivne umetnosti i izađoše na Univerzitetsku ulicu.
„Baci mobilni i sve što bi im pomoglo da nas prate!”, naredi Sebastijan.
Niki se u trku oslobodi telefona. Hramala je. Tokom pogibeljnog bekstva s broda, pocepala je krajeve haljine, a desnom nogom udarila u metalnu ogradu.
Šta sad? Kuda?
Dođoše do daha ispod jednog trema u Rapovoj aveniji. S policijom za petama, oni su sada bili begunci. Zahvaljujući čudesnom spletu okolnosti, umakli su, očigledno, planiranom hapšenju, ali još koliko će im polaziti za rukom da izbegnu policiju?
Nekako su morali da stignu do Mosta umetnosti da bi se dokopali tog misterioznog katanca. Nisu morali da se udaljavaju od Sene, ali su ipak preduzeli izuzetne mere opreza.
Ostavljajući za sobom metro i glavne saobraćajnice 7. arondismana, izgubili su se u sporednim ulicama, bežeći u senke čim se na putu ukaže bilo kakva uniforma, menjajući stranu ulice čim ugledaju neku sumnjivu grupu ljudi, tako da im je trebalo skoro ceo sat da stignu do mosta.
Iako je bila jesen, miris leta lebdeo je oko Mosta umetnosti.
Predviđen isključivo za pešake, s metalnog mosta pružao se izvanredan prizor: jednim pogledom mogli su se obuhvatiti svodovi Novog mosta, trg Vergalan i bele kule Bogorodičine crkve.
Niki i Sebastijan oprezno su se uputili preko mosta. Još je bilo toplo. Čak neobično toplo za sredinu oktobra. Obučeni u kratke haljine, polo-majice i lagane jakne, mnogo mladih okupilo se na mostu sedeli su i uz sendviče preuređivali svet, ili su pak pevali uz gitaru. Atmosfera je bila kosmopolitska, a hrana globalna: čips, sendviči, pečena piletina i čokoladni biskviti.
U Parizu se alkohol konzumira javno i u velikim količinama, što je nezamisliva scena u SAD29. Svetlo, smeđe, tamno, crveno, roze, belo… Vrlo mladi ljudi među kojima su neki bez sumnje bili i maloletni, praznili su neverovatnom brzinom brojne limenke piva i flaše vina. Atmosfera je, uprkos svemu, bila dobroćudna.
Okačeni na ogradu, ljubavni katanci visili su duž obeju strana celog mosta. Koliko li ih je bilo? Dve hiljade? Tri hiljade?
„Nikada nećemo naći…”, očajavala je Niki izvlačeći ključ iz torbe.
Sebastijan kleknu pored ograde. Većina katanaca označena je neizbrisivim flomasterom, ili su slova bila urezana direktno u metal. Najčešće dva inicijala ili imena iza kojih sledi datum:
T + L14. oktobar 2011.

Eliot i Ilena 21. oktobar

Sebastijan se smešio u sebi. Sama po sebi, ova obećanja večne ljubavi bila su vredna poštovanja. Tako zaključana katancima, srca zaljubljenih izgledala su trajno zapečaćena. Ali od tih hiljada svečanih obećanja, koliko je njih zaista odolelo ispitu vremena?
Niki se takođe spusti na kolena da bi ispitala ljubavne katance. Bilo ih je u svim veličinama. Neki su bili oslikani, drugi u obliku srca, ali svi su bili ukrašeni predvidljivim natpisima: Je t’aime Ti amo Te quiero…
Drugi su slavili manje konvencionalne oblike ljubavi:
B + F +A

Čak i otvorenu raspusnost:
Džon + Kim + Dijana + Kristina

Ili nostalgiju:
Vreme prolazi, ali uspomene ostaju…

Ili čistu zlobu:
Solanž Skordelo je najveća kučka na svetu!

„Ne gubimo vreme!”, pribrao se Sebastijan.
Podelili su posao. Sebastijan je tražio katance s natpisom ABUS i zatim ih pokazivao Niki, koja je pokušavala da ih otključa. Ona primeti da su svi datumi bili skorašnji, što je značilo da je opština ili uprava grada verovatno redovno sklanjala katance da bi očistili ogradu.
Njihova pretraga bila je sumnjiva i privlačila je poglede. A dosadnu stranu zadatka ne treba ni pominjati.
ABUS ABUS ABUS ABUS… Ta nemačka fabrika, o kojoj do tada ništa nisu znali, kao da je progutala celo svetsko tržište katanaca skoro svaki drugi bio je njihov!
„Čak i da celu noć provedemo ovde, nećemo uspeti da dođemo do kraja”, požali se Sebastijan i opazi da dvojica uniformisanih policajaca pristižu na most.
„Pazi!”
Oboje gotovo istovremeno ustuknuše. Ipak, policajci su, izgleda, samo došli da bi omladinu podsetili na opštinsku uredbu o zabrani konzumacije alkohola na mostu. Glumeći iskrenost, mladi skupiše boce u rančeve, samo da bi ih ponovo izvadili čim su policajci okrenuli leđa.
Policajci nisu bili budale, ali bez sumnje nisu imali ni sredstava ni preporuku da ih silom nateraju da striktno poštuju zakon. Više su se brinuli za zdravstveno stanje maloletnog pijanca, koji je bio toliko obeznanjen da je hteo da se baci u vodu. Pričali su s njim, pokušavali da ga urazume, ali momak ih izvređa i poče energično da se penje na ogradu. Jedan od policajaca pozva pojačanje radiom.
„Za dva minuta, most će vrveti od pandura”, zabrinu se Sebastijan. „Treba da krenemo.”
„Ne pre nego što ga pronađemo!”
„Zaista si tvrdoglava kao mazga! Kada se budemo našli u ćorci, baš ćemo fino napredovati!”
„Čekaj, imam ideju! Probaj da pronađeš samo katance s ličnim pečatom: diskretno oslikane, s tračicom ili nekim osobenim znakom.”
„Zašto?”
„Sigurna sam da su nam ostavili neki trag.”
Oboje se dadoše u potragu. Neki katanci bili su obeleženi bojama fudbalskog kluba Živela Barselona! Živeo Mesil političkih pokreta Da, mi možemo! ili seksualne orijentacije, poput dugine zastave homoseksualaca.
„Dođi da pogledaš ovo!”
Veliki katanac na sredini mosta imao je dve nalepnice: jednu koja predstavlja violinu, a drugu ukrašenu popularnim sloganom Volim Njujork, koji se mogao videti na bezbrojnim majicama.
Teško da može biti jasnije od toga.
Niki okrenu ključ. Katanac se otvori.
Ona je htela da ga pogleda pod uličnom svetiljkom, ali policajci su već zauzeli most. Sebastijan povuče Niki za ruku:
„Hajdemo odavde! Brzo!”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:21 am





38.

ČUDESNI SVET MAORSKIH TETOVAŽA
Stešnjen između zidova kancelarije bez prozora, Lorenco Santos odloži knjigu koju je pomno iščitavao dobar deo popodneva.
Saznao je gomilu zanimljivih stvari, ali nijednu koja bi mu pomogla u istrazi. Iznerviran, protrlja kapke i izađe u hodnik kako bi uzeo kiselu vodu iz automata.
NE RADI
Samo mi je još ovo falilo…

Besno udari pesnicom o mašinu čiji natpis kao da mu se rugao.
Da li u ovoj zemlji išta još radi?

Da bi se smirio, Santos izađe u zadnje dvorište, s namerom da se izduva zakucavajući nekoliko koševa. Veče se lagano spuštalo nad Bruklinom. Kroz ogradu je posmatrao kako sunce zalazi na rumenom nebu.
Dohvati košarkašku loptu i pokuša da ubaci koš iz daljine. Lopta dodirnu koš, zasta na trenutak na metalnom obruču i najzad pade s pogrešne strane.
Naravno, loša sreća…
Njegova istraga takođe je tapkala u mestu. Uprkos pomoći naučnog odseka policije, nimalo nije napredovao. Nešto pre podneva, primio je detaljan izveštaj koji je sastavio stručnjak za mrlje krvi. Specijalista je vrlo umešno analizirao mesto zločina, precizno rekonstruisavši tok sukoba. Drejk Deker je prvi ubijen, a njegov ubica bio je tetovirani Maor, čiji su otisci prstiju pronađeni na borbenom nožu. Zatim je Maor preminuo, a smrtni udarac zadao mu je Sebastijan Larabi komadićem stakla. Što se tiče otisaka koje je ostavila Niki, oni su pronađeni na više mesta, a naročito na bilijarskom štapu kojim je džinu izbijeno oko pre nego što je umro.
Međutim, ovaj sled događaja nije govorio ništa o motivima aktera, kao ni o identitetu tetoviranog. Tip se nije pojavljivao ni u jednoj policijskoj bazi podataka. Kako je vreme prolazilo, Santos je bivao sve ubeđeniji da čovek, uprkos tetovaži, nije Polinežanin. Tražio je pomoć od Keren Vajt, antropologa u Njujorškoj policiji, koja je radila u 3. policijskoj stanici, ali ona mu se još nije javila. Pošto je dosta očekivao od identifikacije tetovaže, pokušao je sam da istraži, ali bezuspešno.
Santos poče da ubacuje koš za košem, vraćajući malo-pomalo samopouzdanje i oslobađajući se napetosti zbog istrage. Već je više puta u svojoj karijeri, kada bi se našao u ćorsokaku, dolazio do briljantnih zaključaka u nekoj istrazi dok je igrao fudbal ili košarku. Pod punim naporom, određeni elementi dobili bi novo svetlo, na prvi pogled odvojene, činjenice bi se povezivale na smislen i jasan način. Zašto ne i sada?
Dakle, pokušavao je da razmotri događaje iz drugog ugla. A šta ako se ključ misterije uopšte ne tiče identiteta Maora, već Drejka Dekera?
Koliko je uopšte znao o vlasniku Bumeranga? Drejk je bio sitna protuva čija se cela porodica bavila kriminalnim radnjama barem dve generacije. Njegov otac Sirijus služio je doživotnu na Rajkerovom ostrvu, dok je njegov mlađi brat Memfis već pet godina bio u bekstvu jer je osuđen na tešku kaznu zatvora zbog rasturanja opojnih droga. I Deker se bavio drogom, a njegov bar je manje-više bio ilegalna jazbina, međutim, panduri iz kraja uvek su zatvarali oči jer ih je Drejk obilato obaveštavao.
Ali šta povezuje tog prevaranta i Larabijeve?
Možda Džeremi…
Santos je poznavao Nikinog sina. Dečak ga nije mnogo voleo, a netrpeljivost je bila uzajamna.
Još jednom je pucao na koš i vratio se u kancelariju rešen da sprovede unakrsnu istragu. Uneo je dva imena u računar i pokrenuo program. Nakon nekoliko sekundi, program je izbacio rezultat.
Bilo je poklapanja!
Mesec dana ranije, prva subota oktobra. Te večeri, Drejk je priveden u stanicu nakon što se jedan od gostiju žalio da su ga tukli i da su mu pretili oružjem. Brzo su ga oslobodili, bez podizanja bilo kakve optužnice.
Što se tiče Džeremija, on je priveden u stanicu zbog krađe video-igre u tržnom centru.
Uporedivši dva policijska izveštaja, konstatovano je da su Drejk i momak bili u istoj ćeliji četrnaest minuta.
Da li je to bio prvi put da su se sreli? zapita se Santos.
Iznenada je bio ubeđen da se rešenje misterije krije u ovih petnaestak minuta. Nešto se te večeri dogodilo između Dekera i Džeremija. Razgovor? Dogovor? Sukob?
Sigurno nešto dovoljno bitno da pokrene niz događaja koji će se tri nedelje kasnije završiti s dva leša u moru krvi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:21 am







39.

„Ne mogu više da hodam. Suviše me boli!”, požali se Niki i sede na trotoar u Morneovoj ulici.
Sebastijan kleknu pored nje.
„Mislim da sam iščašila zglob”, požali se masirajući gležanj na nozi.
On pogleda. Zglob je zaista otekao, a počeo je da se ocrtava i modri podliv. Ako je bol i bio podnošljiv prethodna dva sata, verovatno je postao toliko jak da Niki više nije mogla da hoda.
„Samo hrabro, skoro smo stigli. Treba da pronađemo skrovište za večeras.”
„Znaš li uopšte gde nas vodiš?”
Iznerviran, on je upita ima li ona plan.
„Ne”, priznala je.
„Onda veruj meni.”
On joj pruži ruku da joj pomogne da ustane, ona ga potom uhvati podruku i tako, gegajući se, krenuše do Bulevara Burdon.
„Još smo na obali Sene?”, začudi se ona.
„Blizu smo”, odgovori on.
Pređoše ulicu i nađoše se na keju popločanom belim kamenom. Niki se nagnu. Duž vode se pružalo šetalište dugo više od petsto metara.
„Gde smo mi tačno?”
,,U marini Arsenala. Između Kanala Sen Martena i Sene.”
,,I ti si se setio ovog mesta tek tako?”
„Pročitao sam članak u turističkom časopisu koji je bio u avionu. Zapamtio sam ime jer se tako zove i engleski fudbalski tim za koji navija Kamila.”
„Imaš li i privezan čamac?”, izazivala ga je.
„Ne, ali možemo da ga pronađemo. Osim ako te previše boli da ne možeš da se popneš uz ovu ogradu…”
Ona ga pogleda i ne uspe da zadrži osmeh uprkos ozbiljnosti situacije. Pošto su oboje bili u takvom raspoloženju, osećala se nepobedivom.
Ograda je sigurno bila visoka metar i po. Natpis na širokoj drvenoj tabli podsećao je da je pristup marini zabranjen za javnost od 23 do 6 sati ujutru i da čuvar sa psom obilazi mesto cele noći.
„Šta misliš, koju rasu pasa drže? Nešto nalik francuskoj pudli ili pitbula?”, zabavljala se hvatajući se za vratanca.
S mukom se prebacio preko vratanca i krenuo za njom duž keja. To neobično mirno pristanište skrivalo je više od stotinak mesta za vezivanje plovila. Bilo je tu čamaca svih veličina i vrsta, od luksuznih brodićakuća do starih krntija zrelih za otpad. Mnoštvo čamaca podsetilo je Niki na kanale u Amsterdamu, koje je videla dok je radila kao manekenka.
Obišli su kej, pažljivo osmatrajući čamce.
„Dobro, podsećam te da nismo ovde radi kupovine”, postade nestrpljiv Sebastijan. „Želimo samo da odspavamo nekoliko sati.”
„Ovaj ovde ne izgleda loše, zar ne?”
„Previše je luksuzan. Kladim se da ima i alarm.”
„Onaj tamo onda.”
Ona pokaza mali tjalk, holandski čamac dug dvanaestak metara, sa uzanim trupom i pramcem u obliku savršenog kružnog luka.
Sebastijan začkilji očima. Svi čamci u blizini izgledali su prazno. Videla se tabla s natpisom Na prodaju nalepljena na prozorsko okno broda. Zapravo, taj je bio savršen. Sebastijan skoči na most i s lakoćom, koja je zaprepastila Niki, snažno udari nogom u drvena vratanca kormilarnice, koja su pukla bez otpora.
„Kao da si ovo radio celog života”, reče ona pridruživši mu se. „Teško mi je da poverujem da si još pre dva dana lickao violine u onoj tvojoj radionici…”
„Daleko smo sada od toga, zar ne? Verovatno me do sada već traže zbog ubistva na dva kontinenta, da ne pominjem bekstvo, dilovanje drogom, napad na kapetana turističkog broda…”
„To je to, mi smo Boni i Klajd!”, podsmevala se ulazeći u čamac.
Iz kormilarnice se ulazilo u salon, u čijem centru su se nalazile dve klupice. Tjalk je bio stari teretnjak koji je neko preuredio u brod za razonodu. Unutrašnja dekoracija bila je štura, ali ipak topla, ukoliko gosti vole stil stari morski vuk: gusarski zastori, makete brodova u boci, petrolejske lampe, konopci…
Iz salona su došli do zadnje kabine koja je služila kao spavaonica. Nakon što se uverila da su čaršavi čisti, Niki se bacila na krevet. Očigledno, iščašeni zglob joj je zadavao užasne muke. Sebastijan je stavio dva jastuka udno ležaja i pomogao joj da podigne članak.
„Vraćam se.”
U prednjem delu broda pronašao je malu opremljenu kuhinju odvojenu prozirnim vratima. Srećom, frižider je radio. Ispraznio je dve posude za led u plastičnu kesu i vrati se u sobicu.
„Hladno je!”, vikala je Niki dok je on prislanjao led na bolno mesto.
„Prestani da izigravaš maminu mazu! Ovo će smanjiti otok.”
Led je gotovo odmah zaista umanjio bol. Niki iskoristi predah da dohvati svoju torbu i iz nje izvadi ljubavni katanac.
„Pogledajmo pažljivije ovaj katanac.”
Metalna kutijica mi po čemu nije bila posebna, osim po nalepnicama i dva niza cifara urezanih jedan iznad drugog.
48 54 06

2 20 12

„Dosta mi je više tih misterija u stilu Da Vinčijevog koda“, unervozio se Sebastijan.
„Odlična ideja! Možda je Den Braun oteo Džeremija!”, našalila se Niki da bi opustila atmosferu.
Niki je bila takva. Rado je pribegavala humoru da bi prevazišla životne teškoće. To je bila njena druga priroda. Ali Sebastijanu nije bilo do šale. On je prostreli pogledom i predloži:
„Zašto to ne bio broj telefona?”
,,S pozivnim 48? To bi me čudilo. Ne poklapa se ni sa SAD ni s Francuskom.”
„Ne znam da li je ta informacija došla do tebe, ali na svetu postoji još država.”
Ponesen elanom, on ode u salon. Usred gomile stvari pronašao je prašnjavi telefonski imenik i pobedonosno ga doneo u sobu.
„Cifre 48 su međunarodni pozivni kod za Poljsku”, pročita.
Niki istog trenutka obuze uzbuđenje i zabrinutost. Poljska: zemlja njenog porekla…
„Treba da pokušamo da okrenemo broj!”
Samo kako? Sebastijanu su ukrali telefon, a Niki je upravo bacila svoj da ih ne bi otkrili.
„Još imam kreditnu karticu”, primeti ona dok je napipavala mali plastificirani pravougaonik.
Oči su joj se caklile od umora. Sebastijan joj prisloni ruku na čelo. Gorela je.
„Probaćemo da pozovemo broj iz telefonske kabine sutra ujutru”, reši on. „Sada moraš da odmoriš.”
Ode do kupatila, uze kutiju ibuprofena i dade jedan Niki. Ona je polako tonula u san mrmljajući. Sebastijan uključi malu grejalicu pored kreveta, ugasi svetio i izađe u salon.
U frižideru nije bilo ničega osim pakovanja ustajalog jogurta i desetak boca belgijskog piva mort subite iznenadna smrt. Sebastijan otvori jedno pivo i izađe da ga popije na palubi.
Luka je bila tiha. Bezvremena. Izolovana enklava na svega nekoliko stotina metara od gužve na Trgu Bastilje. Sebastijan sede na tlo, leđa naslonjenih na drvenu oplatu. Ispruži noge, otpi gutljaj i vrati katanac u Nikinu torbu. Unutra pronađe kutiju cigareta. Zapali jednu i iskoristi priliku da zaviri u novčanik svoje bivše žene. Kao što je i očekivao, pronašao je jednu skorašnju fotografiju njihove dece. Kamila i Džeremi bili su dvojajčani blizanci. Iako rođeni istog dana, bilo je teško uočiti sličnosti toliko je Kamila ličila na Larabijeve, a Džeremi na Nikovske. To je bilo zapanjujuće. Kamila nije ličila na svoju majku. Bila je lepa, ali zaobljenijeg lica, s rupicama u obrazima, prćastim nosom i blagim crtama. Džeremi je pak od Niki nasledio poljske crte, hladnu, skoro nepristupačnu lepotu, vitko telo, jaku kosu, pravilan nos i veoma svetle oči. Ta sličnost je s godinama bivala sve izraženija, a zbog nje je Sebastijanu uvek bilo nelagodno.
On povuče jedan dugi dim cigarete, prisećajući se onoga što mu je Niki zamerila dva sata ranije. Da li je on sebično postavio samoljublje ispred ljubavi prema deci? Svakako, to nije bilo baš tako crno-belo, ali nije bilo ni potpuno neistinito.
Svih ovih godina, opsednut svojom povređenošću, nesvesno je pokušavao da se osveti Niki. Obuzet besom, želeo je da je kazni, da ona plati zbog neuspeha njihove veze, a i zbog razvoda. Međutim, očigledno je da je najviše zla naneo deci. Želja da se blizanci odgajaju potpuno razdvojeni bila je apsurdna i neodgovorna. On to svakako nije tek juče otkrio, ali do sada je uvek pronalazio druge izgovore da opravda svoje ponašanje.
Sebastijan je na mesečini intenzivno posmatrao sliku svog sina. Njihov odnos bio je nejasan, dalek, potkopan gomilom nesporazuma. On ga je, naravno, voleo, ali to je bila pomalo apstraktna ljubav, bez topline i sažaljenja.
A sve je, najvećim delom, bila njegova greška. Nikada svog sina nije gledao blagonaklono. Neprestano ga je poredio s Kamilom i iz tog takmičenja Džeremi nikada nije izlazio kao pobednik. Ubrzo je počeo da ga posmatra s podozrenjem. Kao bitku za unapred izgubljenu stvar. Iako to nije imalo nikakvog smisla, zamišljao je da Džeremi može samo da ga razočara, jer ga je njegova majka, na koju je toliko ličio, već razočarala.
U poslednje vreme, kada bi se videli, nisu imali više ništa zajedničko. Sebastijan bi ponekad odvukao sina na neku izložbu ili violinski koncert, ali to je bilo više da bi jadikovao zbog njegovog manjka zanimanja za kulturu. To je bilo vrlo nepravedno sa Sebastijanove strane jer on nikada nije zaista odvojio vremena da bi ga zainteresovao za umetnost ili klasičnu muziku.
Dok je s Niki pretraživao njegovu sobu, iznenadio se kada je otkrio police s knjigama o sedmoj umetnosti. Verovatno iz straha od očevog sarkazma, Džeremi mu nikada nije pomenuo da želi da upiše filmsku školu, kao ni svoj san da postane reditelj. A tačno je da on ne bi ni znao kako da mu ulije poverenje kada je reč o tako ličnim stvarima…
Sebastijan dovrši flašu posmatrajući kako u daljini u mraku blešti stub spomenika na Bastilji.
Da li je još bilo vremena da nadomesti svu tu nespretnost i greške? Da obnovi dijalog sa sinom? Možda, ali najpre je morao da ga pronađe.
On zapali još jednu cigaretu na opušku prethodne i reši da ne čeka do jutra da bi saznao nešto o broju iz Poljske. Nakon što se uverio da Niki čvrsto spava, uze katanac i stavi ga u džep. Zatim skoči na kej.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:22 am






40.

Da li je preostala još neka telefonska kabina u Parizu? Pitao se Sebastijan penjući se bulevarom koji se izdizao iznad luke.
Najpre je poverovao u svoju srećnu zvezdu kada je primetio konstrukciju od aluminijuma i stakla, tipičnu za kabine u prestonici, ali njegova sreća je kratko trajala. Zid kabine bio je polomljen, a slušalica istrgnuta.
Stigao je do Bastilje, ali tu nije smeo da se zadržava: dva policijska vozila bila su parkirana ispred Opere.
Uočio je još jednu kabinu na početku Ulice Fobur Sent Antoan, ali je i ona bila neupotrebljiva. Jedan beskućnik ulogorio se unutra i spavao pod ćebadima i kartonima.
Sebastijan nastavi potragu spustivši se niz ulicu ka metrou. Tek ispred stanice Ledri-Rolen, najzad je pronašao telefon u ispravnom stanju.
On ubaci Nikinu bankovnu karticu i okrenu broj urezan na katancu:
48 54 06 2 20 12

Dobar dan, Oranž vas obaveštava da birate nepostojeći broj.

On se na trenutak zamisli i pročita uputstva okačena u kabini. Ko želi da zove inostranstvo, mora najpre da otkuca 00, a zatim pozivni broj zemlje. Pokušao je ponovo:
00 48 54 06 2 20 12

Dobar dan, Oranž vas obaveštava da birate nepostojeći broj.

Krenuli su pogrešnim putem. Dobili su podsticaj kada su pomislili da su prepoznali pozivni broj za Poljsku, ali cifre nisu predstavljale broj telefona. Bile su nešto drugo. Ali šta?
Izvlačeći karticu iz proreza na aparatu, Sebastijan pade u iskušenje da pozove Kamilu. U Parizu je bilo jedan ujutru, što znači da je na Istočnoj obali sedam uveče.
Dvoumio se.
Nakon ubistva Drejka i Maora, očigledno su pokrenuli poteru za njim. Bilo je, dakle, moguće da prisluškuju telefon njegove kćerke. Ali možda ne i telefon njegove majke. Svakako, policajci su već znali da su u Francuskoj. Da li su mogli da pronađu kabinu? Možda i mogu s obzirom na to da koristi kreditnu karticu. Ma sigurno mogu, ali biće im potrebno vremena. Do tada će Niki i on već napustiti marinu Arsenala.
Zato odluči da oproba sreću i okrenu broj svoje majke u Hemptonsu. Ona se javi nakon drugog zvona.
„Pa gde si ti, Sebastijane? Policija je dolazila da me ispituje danas po podne i…”
„Ne brini se, mama.”
„Kako da ne brinem! Zašto govore da si ubio dvoje ljudi?”
„Komplikovano je…”
„To je opet zbog Niki, zar ne? Nikada nisam volela tu ženu, znaš to! U šta te je sad uvukla?”
„Pričaćemo o tome neki drugi dan, ako možeš…”
„ A Kamila? Gde je ona? Policija i nju traži.”
Sebastijan oseti kako mu izbija hladan znoj. S teškom mukom uspeo je da razdvoji paralisane vilice i pitao:
„Zar Kamila nije kod tebe? Juče po podne krenula je vozom kod tebe!”
Srce je počelo silovito da mu lupa. Pre nego što je i zaustila da odgovori, on je već znao odgovor:
„Ne, Sebastijane, Kamila nije sa mnom. Nije ni dolazila kod mene.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:22 am






TREĆI DEO


Misterije Pariza


Vreme, on to sada zna, ne leči ništa.

Vreme je samo prozor kroz koji možemo da

vidimo sopstvene greške, jer to su, izgleda,

jedine uspomene kojih se jasno sećamo.

R. Dž. ELORI, VENDETA



41.

Sedam sati ujutru.
Temperatura je pala.
Na uglu Lila ulice i Muzaje, gvozdeni zastor malog kafea upravo se podigao. Stolice su još bile poredane na stolovima, aparat za kafu sporo se pokretao, a grejanje je s teškoćom osvajalo prostor. Gazda Toni prigušeno zevnu pre nego što će prineti doručak svojoj jedinoj gošći, koja je veoma poranila.
„Izvolite, kapetane.”
Sedeći na jednoj klupici za svojim malim računarom, Konstansa mu se zahvali pokretom glave.
Da bi se zagrejala, mlada policajka obavi prste oko šoljice.
Ozlojeđena zbog neuspeha, provela je noć iščitavajući dosije o Larabijevima i osluškujući krčanje policijskog radija u pozadini. Provela je čitave sate istražujući sve dokumente koje je imala kod sebe, u potrazi za nekom naznakom koja bi joj pomogla da im ponovo uđe u trag. Nije pronašla ništa, a ni njene kolege nisu bile uspešnije: iako su svima prosledili detaljan opis, dvoje Njujorčana više niko nigde nije primetio.
Sorbije, njen šef, pozvao ju je u cik zore da joj očita lekciju. Prihvatila je kritiku bez komentara. Bolest nije mogla biti opravdanje. Ovaj peh bio je neoprostiv. Ona, čiji je rad ocenjivan kao besprekoran, napravila je grešku samo zbog prevelike samouverenosti, potcenivši protivnika poput najnaivnije početnice. Smešan način da se započne kapetanska karijera. Larabi i njegova bivša žena jesu imali ludu sreću, ali pokazali su i izuzetnu preduzimljivost i hladnokrvnost, kvalitete koji su Konstansi sinoć užasno nedostajali.
I dalje je jedina žena u suženom timu istražitelja Nacionalne brigade za potragu za beguncima. Elitna jedinica, specijalizovana za poteru za kriminalcima u bekstvu, koju su često poredili s američkim maršalima, bila je jedinstvena u Evropi.
Pošto je došla iz sudske policije, Konstansa je već bila iskusna u nalaženju ljudi. Godinama se borila i trudila samo da bi se pridružila ovoj službi. Posao je bio svrha njenog života. Ona je u njemu briljirala, dajući odlučujući doprinos hapšenjima više slavnih begunaca, koji su bili traženi zbog teških krivičnih dela ili spektakularnih bekstava. Najčešće Francuza, ali i stranaca za kojima je izdat međunarodni nalog za hapšenje. Otpila je jedan dugi gutljaj kafe, zagrizla kroasan i ponovo se bacila na posao. Izgubila je jednu rundu, ali bila je rešena da u sledećoj pobedi.
Koristeći Tonijev bežični internet, Konstansa je prikupila još nekoliko dodatnih informacija. Ime Sebastijan Larabi bilo je i te kako zastupljeno na mreži. U svojoj branši bio je prava zvezda. Kliknula je na link koji ju je doveo do njegovog portreta u Njujork tajmsu, od pre dve godine. Tekst je nosio naslov: Čovek zlatnih ruku. Obdaren izvanrednim sluhom i izuzetnom veštinom, graditelj violina je, sudeći po članku, bio sposoban da napravi izvanredne instrumente, koje su se na svim probama naslepo pokazale ubedljivo bolje od Stradivarijevih, i to na Stradivarijevom domaćem terenu. Larabijeve izjave bile su zanimljive, pune neobičnih detalja iz istorije izrade gudačkih instrumenata i strasti koja je pojedine violiniste vezivala za njihov instrument. Članak je bio ilustrovan i s nekoliko fotografija. Na njima se mogao videti Larabi u svojoj radionici, vrlo elegantno obučen. Gledajući slike, bilo je teško zamisliti ga kako u prljavom bruklinskom baru kolje narko-dilera.
Konstansa obuzda napad zevanja i nekoliko puta ponovi vežbu istezanja. Do sada je uspevala da predupredi umor i paralizu. Sve dok je bila prikačena na svoju istragu, osećala se zaštićeno, ali trebalo je da se potpuno preda poslu, da radi pod punim pritiskom, da napreduje.
Zatvorila je oči kako bi se bolje usredsredila. Gde su Larabi i njegova bivša žena proveli noć? Policija im je za petama, gotovo je sa udobnošću luksuznih hotela i večerama na brodovima. Pre ih kasnije, biće uhvaćeni. Pre ili kasnije, ostaće bez novca, pomoći i kontakata. Život u bekstvu je paklen, naročito za ljude koji nisu okoreli kriminalci. Obično se Konstansa ne bi brinula. Ona bi, poput pauka, samo isplela mrežu i čekala da usamljeni i očajni sami ušetaju. Intuicija i sreća veoma su važne, ali strpljenje i detaljna analiza su ono što zaista dovodi do rešavanja ovakvih slučajeva. Dakle, vreme je najbolji saveznik onih koji tragaju za beguncima. Međutim, upravo je vreme ono što njoj nedostaje. Trebalo bi da ih sateraju u ćošak još danas.
U teoriji, Brigada za potragu za beguncima mogla je da zatraži saradnju drugih službi u policiji i žandarmeriji, kako bi brže sprovela prisluškivanje, organizovala praćenje i dobila direktan pristup svim elementima koji su povezani sa istragom. Međutim, međunarodne dosijee bilo je mnogo teže dobiti. Informacije koje stignu iz zemlje porekla često su filtrirane, parcijalne ili bi kasnile.
Pregledavši dosije, primetila je da je istrage u Njujorku uglavnom vodio poručnik Lorenco Santos iz 87. policijske stanice u Bruklinu. Pogledala je na sat. U Njujorku je bilo dva ujutru. Prekasno da zove Santosa. Osim ako…
Ona odluči da okuša sreću, okrenu centralu policijske stanice i skoro savršenim engleskim zatraži kancelariju poručnika:
„Santos”, odgovori lep dubok glas.
Pun pogodak.

Jedva da je Konstansa uspela da se predstavi, njujorški policajac već je pitao za novosti u istrazi. Momak je bio od iste sorte kao i ona: lovac koji je živeo samo za posao. Razočarao se kada mu je Konstansa objasnila da su Larabijevi još u bekstvu i postavio joj milion drugih pitanja o napredovanju istrage. Konstansa je to iskoristila da mu objasni svrhu poziva. Htela bi da pogleda poslednje liste poziva i bankarske izvode Sebastijana Larabija.
„Ti papiri su kod mene”, potvrdi Santos. „Pošaljite mi zvanični zahtev, poslaću vam ih.”
„Potrebni su mi sada!”, insistirala je.
Da bi ga ubedila, dala mu je svoju imejl adresu, ali on završi razgovor ne želeći ništa da obeća.
Imala je vremena samo da dovrši svoje pecivo i naruči još jednu kafu kada melodičan zvuk objavi da je stigao novi mejl.
Santos nije gubio vreme.
„Imaš li štampač, Toni?”, upita ona skidajući podatke.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:23 am






42.

„Niki, probudi se!”
„Mmm…”
„Pustio sam te da spavaš malo duže, ali treba da krenemo.”
Sebastijan podiže jedan od klizećih zastora koji su štitili kabinu od dnevne svetlosti.
„Mnogo ljudi već šeta kejom”, požurivao ju je. „Evo, našao sam ti odeću da se presvučeš.”
Niki se naglo trže iz sna. Ustade i načini nekoliko koraka.
„Da li ti je zglob bolje?”, zabrinu se.
Ona potvrdi klimanjem glave. Otok na zglobu se povukao. Iako je bol još osećala, bio je podnošljiv.
„Kako si to nabavio?”, upita ona ugledavši odeću savijenu preko stolice.
„Ukrao sam ih s mostića na jednom čamcu. I molim te, nemoj mi samo reći da nije tvoja veličina ili da ti boja ne odgovara!”
Ona navuče farmerke od neobrađenog džinsa, džemper sa rol-kragnom i patike. Zaista joj ništa od toga nije pristajalo. Ujela se za jezik, ali nije mogla da se suzdrži a da ne uzvikne:
„Ti zaista misliš da ja nosim broj 42?”
„Nije bilo izbora!”, iznervirao se. „Izvini što nisam svratio do Montenjove avenije!”
On je uhvati za ruku i odvuče s broda.
Vazduh je bio suv i svež. Vedro nebo žive plave boje podseti ih na jutra nad Menhetnom.
„Prestani da me vučeš za ruku!”
„Moramo da se udaljimo što je pre moguće. Noćas sam koristio tvoju bankovnu karticu da telefoniram. Možda je poziv zabeležen.”
Dok su prolazili Sent Antoanovom, on joj ispriča šta je tokom noći otkrio: pogrešan trag s poljskim telefonskim brojem i Kamilin nestanak, koja nije ni stigla do bake.
Kada je čula za ćerkin nestanak, Niki je dobila napad panike. Pošto nije mogla da diše, naglo se zaustavila nasred trotoara. Jedna ruka joj se ukruti, dlan joj se zgrči. Graške znoja pojaviše joj se na čelu i klizriuše niz vrat. U grlu joj zastade knedla, izazivajući ubrzano lupanje srca od kojeg poče i da je guši.
„Molim te, nemoj sada da posustaneš”, žalio se Sebastijan. „Diši, Niki.
Smiri se.”
Ali to ništa nije pomagalo. Zbog krize nastale usled grčeva i štucanja, koji su bivali sve jači, Niki je pretila opasnost da se sruši nasred ulice. Sebastijan pribeže svom poslednjem adutu. Snažno je ščepa za ramena.
„Gledaj me, Niki. Smiri se. Znam šta znače cifre s katanca. Razumeš? Pronašao sam čemu odgovaraju cifre!”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu