Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:57 am

First topic message reminder :



Ovo je priča o dvoje ljudi koji su oličenje potpune suprotnosti, a izmedju kojih se rasplamsala neverovatna ljubav. On je boem, a ona umetnica žestoke naravi. Niki će uneti nešto potpuno novi u Sebastijanov savršeno organizovani život. Ubrzo, oni će se venčati i dobiti blizance- Kamilu i Džeremija.Ali priča se ovde ne završava. Brak im neminovno kreće ka gorkom kraju: afere, optužbe, prezir.. Nakon teškog razvoda, oboje dobijaju starateljstvo nad jednim detetom. Sebastijan Kamilu odgaja vrlo strogo, dok se Niki drži popustljivosti prema Sebastijanovim nestašlucima.

Godine su prolazile. Oboje su daleko jedno od drugog izgradili nove živote.Jednog dana Džeremi iznenadno nestaje. Da li je pobegao od kuće? Ili je kidnapovan? Niki nije imala izbora - morala je da se obrati za pomoć bivšem mužu koga skoro da nije videla sedam godina. Kako bi spasili njihovo najdragocenije dete, Niki I Sebastijan moraće da ujedine snage i zajedno krenu u potragu za izgubljenim detetom. Tokom potrage, blizina čini svoje. Oni će ponovo osetiti bliskost I zapitaće se da li je zaistva sve zauvek nestalo..


Poslednji izmenio Mustra dana Uto Jul 03, 2018 8:01 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:23 am




43.

Pošto je Niki morala da povrati snagu, smestili su se, pomalo neoprezno, u jedan kafe u Ulici Vijej di Tampl. U samom centru Marea već je bilo živo, iako je tek bilo jutro.
Sebastijan izbroja novčiće koje je Niki imala u novčaniku, jedan po jedan. Prethodne večeri razmenila je 50 dolara na Severnoj stanici, ali ih je iskoristila da plati taksi do mosta Alma. Ostalo im je samo nesrećnih šest evra, i to je bilo njihovo celo bogatstvo. Sasvim dovoljno da podele jednu kafu s mlekom i krišku hleba s maslacem.
„Imaš li nešto za pisanje?”
Niki pretraži ranac i napipa nalivpero vretenastog oblika, obloženo tankim pločicama sedefa. Sebastijan je prepoznao jedan od svojih starih poklona, ali uzdrža se od bilo kakve primedbe.
On s katanca prepisa dva niza cifara na papirnu salvetu.
48 54 06

2 20 12

„Trebalo je da se setim ranije”, požali se Sebastijan. „Ipak je bilo očigledno.”
„Šta je bilo očigledno?”
„Stepeni, minuti, sekunde…”, reče.
„Dobro, prestani da budeš tajanstven i objasni mi!”
„Reč je o geografskim koordinatama izraženim u seksagezimalnom sistemu…”
„Zabavno ti je da izigravaš profesora?”
„… drugim rečima, geografska širina i dužina”, završi on dopunjujući prepis.
Širina: S 48 55406

Dužina: 12 20 12

Ona načas razmisli o toj informaciji i postavi pitanje koje se samo nametalo:
,,A kom mestu odgovaraju te koordinate?”
„To još nisam saznao”, priznao je pomalo obeshrabren. „Treba ih uneti u GPS.”
Ona poćuta nekoliko sekundi, a zatim predloži:
,,U stanju si da ukradeš auto?”
On slegnu ramenima.
„Mislim da nemamo izbora.”
Ispiše svoju kafu s mlekom do poslednjeg gutljaja i odoše s klupice.
Prolazeći kroz bar, Sebastijan primeti prazan sto na kojem je neki gost ostavio novine. Pažnju mu je privukla slika na naslovnoj strani. On raširi novine sa strahom u stomaku. Njegova fotografija bila je na naslovnoj strani Parižanina. Mora da je neki video-amater snimio diverziju na brodu. Sebastijan je netremice gledao sliku zločinca kao da je to neki potpuni stranac. A ipak, taj što nožem preti kapetanu bio je on. Uostalom, zapis ispod slike nije ostavljao nikakvu nedoumicu: TEROR NA SENI!
Idilično veče sinoć se pretvorilo u košmar kada je par američkih begunaca kao taoca uzeo kapetana broda na kojem se nalazilo dve stotine ljudi. (Fotografije i izjave očevidaca na strani 3) „Ko zna, možda ćemo se jednog dana smejati ovome”, prošaputa Niki.
„Bojim se da će to biti u dalekoj budućnosti. Sada smo u potrazi za oba naša deteta.”
Krenuli su Ulicom Rivoli ka trgu ispred Gradske skupštine.
„Dobro, preuzimam komandu nad operacijom!”, reče Niki.
„Zašto? Da li si stručnjak za krađu automobila?”
„Ne, ali hoću da i meni objave sliku u Parižaninu.”
Smestili su se ispred pešačkog prelaza koji je vodio ka zgradi opštine 4. arondismana. Propustili su nekoliko zelenih svetala. Niki je vrebala savršenu žrtvu. Pojavila se u vidu proćelavog debeljuškastog pedesetogodišnjaka koji je vozio poslednji model nemačkog automobila.
„Pusti mene, ali budi spreman da reaguješ.”
Bilo je crveno svetlo za vozila. Niki nabaci spontano držanje, a zatim pređe nekoliko metara preko pešačkog prelaza pre nego što će naglo okrenuti glavu ka vozaču. Njeno lepo lice zasijalo je svetlošću iznenadnog i neočekivanog prepoznavanja.
„Hello!”, reče mu i mahnu.
On blago podiže obrve, okrenu se da bi se uverio da se obraća njemu, a zatim isključi radio. Ona mu priđe i savi se do visine vrata.
„I didn’t expect to run into you here!”30, reče ona gledajući ga u oči.
Čovek spusti prozorsko staklo, ubeđen da ga je s nekim pomešala.
„I think you have mistaken me for someone else…”31
,,Oh, don’t be silly! You mean you don’t remember me?”32
Upali se zeleno svetlo.
Čovek se dvoumio. Neko je trubio iza njega. Bilo mu je teško da skrene pogled s mlade žene koja ga je gledala kao nekog boga s Olimpa. O, otkad mu niko nije uputio takav pogled!
Sebastijan je posmatrao scenu sa odstojanja. Znao je da Niki ima taj dar. Bilo je dovoljno da ude negde i da se svi okrenu za njom. Žene bi zbog nje dobijale napade ljubomore, a muškarci su zevali, zbunjeni. Tek tako, bez reči, i bez dela. Jedva primetan pokret glave, nekoliko varnica u očima, začetak iskre koji je sve lovce ohrabrivao da misle da imaju šanse.
„Sačekajte, parkiraću se nešto dalje”, odluči vozač.
Niki mu uputi osmeh kao znak da su se razumeli, ali čim je vozilo krenulo napred, ona Sebastijanu dade rukom znak koji je nedvosmisleno govorio: „Sad je red na tebe!”
Lakše je reći nego uraditi pomisli primičući se automobilu koji se upravo zaustavio na malom popločanom delu na Trgu Bodoaje. Čovek izađe iz vozila i zaključa ga jednim klikom. Sebastijan jurnu na njega, snažno ga gurnu i obori na zemlju.
„Izvinite, gospodine”, reče on i sagnu se da mu otme ključeve.
Otključa vrata brzo i pusti Niki da sedne za volan.
„Ulazi brzo!”, viknu ona.
Sebastijan osta skamenjen, uznemiren zbog siline udarca koji je zadao tom neznancu čija je jedina greška bila to što im se našao na putu na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme.
„Zaista mi je žao”, izvini se on još jednom, proveravajući da ga nije ubio. „Verujte da se radi o hitnom slučaju i da ćemo se pobrinuti za vaš…”
„Ma požuri već jednom!”, povikala je Niki.
On otvori vrata i sede do nje. Odmah je nagazila gas i skrenula u Ulicu Arhiva.
Dok su prolazili kroz 4. arondisman, Sebastijan uključi GPS. Nakon kratkog podešavanja uređaja, uneo je koordinate s katanca:
Širina: S 48 54 6

Dužina: I 2 20 12

Zatim zadade navigaciji da pronađe traženu tačku i odredi putanju.
Samo da se nisam prevario, molio se dok je program obrađivao podatke.
Gledajući sve vreme napred, Niki je često bacala pogled i na ekran. Ubrzo je zasvetlela odredišna tačka, a zatim se pojavila i adresa: Lekijeova ulica broj 34b, u Sent Uanu!
Iznenada ih obuze uzbuđenje. Mesto je bilo sasvim blizu. Po navigaciji, tek šest-sedam kilometara!
Niki ubrza ostavljajući Trg Republike za sobom. U kakvu opasnost su sada krenuli?


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:23 am






44.

„Toni, jedan dupli espreso”, reče Konstansa.
„Već ste popili tri, kapetane…”
„Pa? Nećeš valjda da se žališ zbog toga? Ja ti sama donosim polovinu prometa u kafeu!”
„To je tačno”, priznade kafedžija.
,,I donesi mi jedan slatki brioš.”
„Žao mi je, imam samo kroasane.”
„Tvoji kroasani su bajati, hoćeš li mrdnuti…”
„Okej, okej, kapetane… Nema potrebe za vulgarnostima. Kupiću vam jedan brioš u pekari.”
„Kad već ideš, donesi mi i hleb sa suvim grožđem. I uzmi mi novine.”
Toni obuče jaknu i stavi kačket uzdišući.
„Da li gospođa markiza želi još nešto?”
„Hoćeš li da pojačaš grejanje? Smrzavam se ovde.”
Dok je izlazio, Konstansa stade iza kase noseći svoj računar pod rukom.
„Paziću na radnju!”
„Da li ćete se snaći sami u slučaju da nagrnu gosti?”, sumnjičavo je upitao Toni.
Ona podiže pogled sa ekrana i osmotri salu.
„Vidiš li još mnogo ljudi u ovom kafeu osim mene?”
Uvređen, Toni sastavi ljutiti izraz lica i ode ne želeći više da postavlja pitanja.
Pošto je ostala sama, Konstansa je promenila frekvenciju na radiju da bi slušala Frans Info. Posle pregleda najvažnijih novosti, novinarka je ukratko podsetila na pokušaj uzimanja talaca prethodne večeri na brodu kompanije Krstarenja Parizom.
Pošto su okarakterisani kao veoma opasni, policija aktivno traga za beguncima…

Konstansa se, zapravo, aktivirala. Odštampala je liste poziva koje joj je poslao Lorenco Santos, njen kolega u Njujorškoj policiji. Naoružana flomasterom i penkalom, obeležavala je i zapisivala Larabijeve telefonske pozive i promene na računu koje su joj delovale sumnjivo.
Dobila je potvrdu onoga što joj rekla i recepcionerka u Grandu na Bitu. Kako se čini, Sebastijan Larabi je tamo rezervisao apartman nedelju dana ranije. Ipak, da li je zaista on izvršio uplatu? Nije bilo ničeg lakšeg od falsifikovanja brojeva ispisanih na bankovnoj kartici. Bilo ko iz njegove okoline mogao je to da uradi. Ali zašto? Konstansa bi želela da ima pristup bankovnim izvodima i pozivima Niki Nikovski, ali Santos joj je poslao samo dokumente koji se odnose na Larabija. To donekle nije ni bilo čudno, jer je poternica raspisana za njim, a ne za njom.
Prinela je šolju ustima, da popije kafu pre nego što se ohladi, ali iznenada je spusti na sto. Jedna stavka u izvodu sa Sebastijanovog bankarskog računa privukla joj je posebnu pažnju. Pej pal nalog od prošle nedelje. Iznos od 2.500 evra na račun graditelja violina. Ona je frenetično okretala strane listinga, Santos je odradio posao do kraja: zahvaljujući broju transakcije, uspeo je da otkrije odakle isplata dolazi. Francuska banka, tačnije, agencija Nacionalna banka Pariza u Sen Uanu, izvršila je uplatu sredstava s računa knjižare Fantomi i anđeli.
Konstansa ukuca ime knjižare u pretraživač. Adresa: Lekijeova 34b, u Sent Uanu, knjižara je bila specijalizovana za preprodaju retkih i polovnih knjiga.
Jednim žustrim pokretom zaklopi računar, sakupi papire, gurnu sve to u torbu i izjuri iz kafea.
Šteta za slatki brioš…



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:23 am




45.

Automobil je pokazao prve znake slabosti u blizini stanice Port de Klinjankur. Dok su Niki i Sebastijan zalazili u Bulevare maršala, migavci na automobilu iznenada se uključiše. Niki je bezuspešno pokušavala da ih isključi.
„Nemački kvalitet nije više kao nekada”, bio je ironičan Sebastijan ne bi li opustio atmosferu.
Žureći da što pre stigne, Niki je ubrzala, spuštajući se ispod mosta perifernog bulevara, kako bi što pre stigla do Sent Uana.
Prošli su kroz južni deo čuvene buvlje pijace, ali taj raj za preprodavce polovne robe bio je živ samo vikendom, a u tim jutarnjim satima nijedno od malih skladišta krpa i nameštaja još nije bilo otvoreno. Gledajući krajičkom oka navigaciju, Niki se uputila Fabrovom ulicom koja se pružala duž spoljašnjeg prstena periferne brze saobraćajnice. Dok je vozilo prolazilo pored gvozdenih zastora ispisanih grafitima, sirena se blokirala i počela da svira iz sve snage.
„Šta se dešava?”, zabrinu se Niki.
„Izgleda da je auto opremljen tragačem”, uzdahnu Sebastijan. „Ja imam sličan sistem zaštite u jaguaru. U slučaju krađe, radio-odašiljač aktivira na daljinu sirenu i upozorenja.”
„To nam nije trebalo! Svi se okreću!”
„A i alarm će poslati lokaciju vozila policiji! Ovo baš i nije trenutak za…”
Niki naglo ukoči i pope se na trotoar. Izađoše iz vozila koje je nastavilo da trubi i prepešačiše skoro jedan kilometar, koliko im je ostalo do Lekijeove.


Na njihovo veliko iznenađenje, na broju 34b nalazila se knjižara. Fantomi i anđeli zapravo su bili pariški ogranak jedne američke antikvarnice. Sebastijan i Niki odškrinuše vrata radnje, podozrivi, ali u isto vreme i znatiželjni.
Čim su ušli, specifični miris starih knjiga vratio ih je u neko drugo doba: u doba izgubljene generacije i bitnika. Gledano sa ulice, knjižara je odavala utisak uzane radnjice, ali unutra su gospodarile velike police koje su se pružale po nekoliko desetina metara.
Knjige su zauzimale čak dva sprata, čije je zidove prekrivalo na hiljade
izdanja svih dimenzija. Zbijene na tamnim drvenim policama, naslagane u redovima sve do plafona, ili pak postavljene u izlogu, knjige su zauzimale i
najmanji raspoloživi prostor.
U vazduhu je lebdeo miris slatkog hleba, cimeta i čaja. Tišinu je remetila samo džez melodija koja se čula izdaleka. Sebastijan je prišao policama i počeo da razgleda: Ernest Hemingvej, Skot Ficdžerald, Džek Keruak, Alan Ginsberg, Vilijam Barouz, ali i Dikens, Dostojevski, Vargas Ljosa… Da li je raspored sledio neku logiku ili je bio određen zakonom haosa? Mesto je, u svakom slučaju, imalo dušu, atmosferu koja ga je pomalo podsetila na njegovu radionicu za izradu violina. Isti mir, isti osećaj zaustavljenog vremena, ambijent zaštitnog mehura: „Ima li koga?”, upitala Niki ulazeći.
U samom dnu prostorije u prizemlju, prostor je bio preuređen u oltar kurioziteta koji kao da su izašli iz Lavkraftovih, Poovih ili Dojlovih priča. Na nekoliko kvadratnih metara, među gomilom knjiga u tvrdim povezima, gurali su se i herbarijumi, stilizovane šahovske figure, razne preparirane životinje, mumija sa sve posmrtnom maskom, erotske slike i zbirka fosila. Niki je počešala glavu sijamske mačke koja se protezala u dubokoj fotelji. Očarana ambijentom, prstima je prelazila preko ebanovine i požutele slonovače starog klavira. Bila je u nekom drugom dobu, daleko od interneta, digitalnih tableta i elektronskih knjiga po sniženoj ceni. Knjižara je bila nalik muzeju, ali ipak mesto koje, nažalost, nije imalo nikakve veze s Džeremijem. Očigledno su skrenuli s puta.
Iznenada je zaškripao pod na spratu. Niki i Sebastijan istovremeno pogledaše nagore. Držeći nož za papir u ruci, stari knjižar sišao je niz klimave stepenice koje su, izgleda, vodile ka salonu za čitanje.
„Da li mogu da vam pomognem?”, upita mrgodnim tonom.
Impresivnim držanjem, riđom kosom i bledim licem, čiča je odavao utisak moći, a sa izgledom proždrljivca, podsećao je na starog glumca iz Šekspirovih komada.
„Izgleda da smo pogrešili”, izvini se Sebastijan na nespretnom francuskom.
„Vi ste Amerikanci?”, upita čovek grubim glasom.
Stavio je naočare da bi bolje osmotrio posetioce.
„Pa ja vas poznajem!”, uzviknu.
Sebastijan odmah pomisli na svoju sliku na naslovnoj strani Parižanina.
On se obazrivo povuče unazad i upozori Niki da učini isto.
Sa živošću koja je odudarala od njegove težine, starac skoči do kase i
poče da pretražuje fioku da bi iz nje izvukao fotografiju.
„To ste vi, zar ne?”, reče pružajući sliku Sebastijanu.
To nije bio članak iz novina, već jedna pomalo izbledela fotografija njega i Niki, napravljena u Tiljerijeu, sa muzejom Orse u pozadini. On okrenu sliku i prepozna na poleđini sopstveni rukopis: Pariz, Kej Tiljerije, proleće 1996.
Slika je napravljena tokom njihovog prvog putovanja u Francusku. U to doba bili su mladi, zaljubljeni, nasmešeni i činilo im se da život širi ruke samo za njih.
„Gde ste pronašli ovu fotografiju?”, upita Niki.
„Pa u romanu!”
,,U kom romanu?”
„Onom koji sam kupio na internetu pre nekoliko dana”, objasni on zaputivši se ka izlogu.
Zinuvši od čuđenja, Niki i Sebastijan krenuše za njim.
„Vrlo fina stvar”, nastavi on. „Jedan prodavač ponudio mi ga je po ceni upola manjoj od prave vrednosti.”
On pažljivo podiže zaštitno staklo i uze knjigu s elegantnim roze-crnim omotom.
„Ograničeno izdanje Ljubavi u doba kolere Gabrijela Garsije Markesa. U svetu postoji samo trista pedeset primeraka koje je autor potpisao.”
Nepoverljiv, Sebastijan pregleda knjigu. To je bio njegov poklon za Niki, nakon noći koju su proveli u malom hotelu u Bit o Kaju. Nakon razvoda se baš i nije pokazao kao fer igrač. Obuzet potrebom da negira svoju ljubav, zahtevao je i knjigu koja je tad dostizala i po nekoliko hiljada dolara na internet aukcijama. Ali kako je ta knjiga mogla da se nađe u ovoj knjižari kada ju je on čuvao kući, na Menhetnu, u sefu?
„Ko vam je prodao ovu knjigu?”
„Izvesni Sebastijan Larabi”, pojasnio je knjižar nakon što je izvukao sveščiću iz džepa na džemperu. „Tako mi je barem prodavač saopštio u imejlu.”
„To je nemoguće! Ja sam Larabi i ja vama ništa nisam prodao!”
„Ako je tako, onda je neko ukrao vaš identitet, ali ja tu ništa ne mogu.”
Zabezeknuti, Niki i Sebastijan pokunjeno razmeniše poglede. Šta je značila ova nova zagonetka? Kojim putem je sada trebalo da krenu? Niki uze lupu s kase i pogleda fotografiju pažljivije. Sunce je zalazilo na nebu purpurne boje. Na fasadi muzeja Orse uočavala su se dva velika časovnika koja su pokazivala pola sedam. Mesto, vreme. Tiljerije, 18 h i 30 min. To je možda bio još jedan sastanak…
Ona zausti da podeli svoja zapažanja sa Sebastijanom, ali neko otvori vrata knjižare. Podigoše pogled ka pridošlici. Mlada plavuša u farmerkama i kožnoj jakni.
Policajka koja je prethodnog dana pokušala da ih uhapsi na brodu…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:24 am








46.

Fantomi i anđeli.

Čudno ime za knjižaru, pomisli Konstansa gurajući teška gvozdena vrata. Jedva da je kročila nogom u radnju kada je ugledala zidove prekrivene knjigama, koji su oblikovali čudesan lavirint znanja. Podiže pogled ka policama i spazi i troje ljudi. Krupni starac, čije lice su skoro progutale debele naočare od kornjačevine, razgovarao je pored kase s dvoje klijenata. Oni razmeniše poglede. Jedva da je imala vremena da ih prepozna, oni su se već dali u beg.
Larabijevi!

Izvuče pištolj iz futrole i krenu za njima. Knjižara je bila dugačka više od dvadeset metara. Da bi osigurali put ka izlazu, Amerikanci su prevrtali sve za sobom: police, izloge, ukrase, lampe, lestvice, ormane s policama. Mlada policajka skoči preko kauča, ali nije mogla da izbegne masivni drveni tabure koji je Niki bacila ka njoj. Kao poslednje sredstvo odbrane, ona pokri lice laktom kako bi izbegla predmete koji su leteli ka njoj. Stolica silovito udari u njenu podlakticu i ona ispusti oružje uz bolni krik.
Gadura! razbesnela se dok je podizala s poda zig zauer.
Vrata u samom dnu radnje vodila su ka malom produženom zapuštenom dvorištu. Jureći za Larabijevima, Konstansa se popela uz zidić koji je gledao na Ulicu Žila Valesa. Tada joj se samopouzdanje vratilo jer je imala begunce na nišanu.
„Ni korak dalje!”, povikala je.
Pošto su Amerikanci ignorisali njeno upozorenje, pucala je u vazduh da ih uplaši. Međutim, bez ikakvog efekta. Sunce je već bilo visoko na nebu. Zaslepljena svetlošću, postavila je dlan iznad čela. Primetila je njihove siluete kako zalaze za ugao ulice. Konstansa nastavi da trči, rešena da uhapsi Larabijeve po svaku cenu.
Ostajući bez daha, s oružjem u ruci, uđe u garažu Pelisjea, koja se nalazila na uglu sa Ulicom Pola Bera. Otvoren ka trotoaru, hangar je skrivao desetak motorizovanih rikši. Od pre nekoliko meseci, ovi tricikli tipični za Indiju i Tajland, umnožavali su se na ulicama prestonice, zabavljajući turiste i pojedine Parižane. Poredana jedna pored drugih, egzotična vozila čekala su na remont, punjenje gorivom ili popravku.
„Izađite odatle!”, viknu Konstansa hodajući polako s prstom na okidaču.
Što je više odmicala, svetlost je bivala sve slabija, a skladište je osvajala pomračina. Spotakla se na kutiju s alatom i umalo nije pala. Iznenada ču zvuk motora i okrenu glavu. Uperi pištolj ka mašini, ali rikša je jurila pravo na nju. Ona se baci na zemlju, zakotrlja se i pridiže u jednom skoku. Za volanom je bila Larabijeva dodavala je gas! Ovoga puta, Konstansa odustade od upozorenja i opali pravo u vetrobran, koji se razlete u paramparčad, ali begunci se nisu zaustavili. Poče da trči za njima nekih dvadesetak metara, ali je bez vozila to bila unapred izgubljena trka.
Sranje!

Parkirala je kupe ispred izloga knjižare. Jurnula je ka svom automobilu, bacila se na kožno sedište i krenula s punim gasom. Na jednom kratkom delu puta vozila je u nedozvoljenom smeru, kako bi se što pre dočepala Ulice Pola Bera.
Ni traga od Larabijevih.
Smiri se…

Držeći čvrsto jednom rukom volan, a drugom menjač, ona skrenu u podzemni prolaz koji seče perifernu brzu saobraćajnicu. Kupe izlete iz tunela i u punoj brzini ulete u 18. arondisman.
Vozeći dugom i pravom Bineovom ulicom, Konstansa još više ubrza i, sa olakšanjem, primeti motornu rikšu. Ušavši u Ornanov bulevar, znala je da je najteži deo posla iza nje: vozila je sportski automobil s dvesta konja dok su se Larabijevi vukli u rikši brzinom anemičnog puža. Nemaju kud!
Grčevito je stegla volan i usredsredila se na put. Saobraćaj je bio prohodan, a bulevar širok poput osmanovskih glavnih saobraćajnica. Konstansa je ubrzala kako bi što pre stigla begunce. Rikša je ličila na skuter s klupicom pozadi, koja je bila pokrivena krovom. Niki je sedela na sedištu, dok se Sebastijan držao za krov krntije.
Sačuvaj hladnokrvnost…

Obišla je tricikl da bi mu naglo presekla put, ali je Niki izbegla blokadu skrenuvši u traku rezervisanu za javni saobraćaj.
Konstansa opsova okrećući vozilo pod ručnom. Brzo pređe razmak koji ju je delilo od begunaca, ali Larabijevi prođoše kroz crveno na raskrsnici kod Trga Albera Kana. Da ne bi mnogo zaostala, ona se probi na silu, izazvavši nagla kočenja i hor sirena.
Sustigla je rikšu na početku Ulice Emel. Ona je bila uža, jednosmerna, ali je saobraćaj bio ispresecan radovima na više mesta. Barijere, ograde s rešetkama, privremeni semafori, odvojene trake, skele, zaštitne mreže na fasadama: sve se udružilo protiv njenog kupea.
Zaglavljena u saobraćaju, Konstansa je bila besna što nema sirenu i rotaciono svetlo. Legla je na sirenu kupea i prešla na trotoar kako bi se izvukla iz gužve. Radnici na jednom od gradilišta su je psovali, ali ona je nastavila da izvodi slalom, koristeći snagu svog vozila da se vrati na ulicu. Pomislila je da uzme telefon i traži od Bocarisa da pošalje pojačanje, ali odustala je od toga. Ovakva vožnja zahtevala je svu pažnju.
Rikša se s lakoćom provlačila između vozila, ali nedostajala joj je brzina. Pošto nije mogla da se kreće brže od toga, nije ni mogla da umakne RCZ-u. Konstansa je još jednom uspela da sustigne tricikl. Mislila je da ih ima u šaci, a onda je ugledala Sebastijana kako demontira krov od tkanine i metala.
Neće valjda…

Dok je Konstansa postajala svesna opasnosti, Larabi je otkačio krov i bacio ga na njen vetrobran.
Pazi!

Mlada žena gurala je kolica na trotoaru i upravo je krenula preko pešačkog prelaza na drugu stranu. Konstansa ju je videla u poslednjem trenutku. Naleže na pedalu za kočenje i okrenu volan iz sve snage, za dlaku izbegavši dečja kolica. Vozilo je izgubilo kontrolu i snažno udarilo u trotoar. Branik se otkačio s jedne strane, primoravši Konstansu da zakoči u poslednjem trenutku. Izađe na asfalt, pomeri rikšin krov koji se zaglavio na brisačima i jednim udarcem noge odvali branik iz ležišta. Mogla je da nastavi dalje.
Očigledno, Larabijevi su bili vešti…
Međutim, otpor ju je samo podsticao. Kao igra mačke i miša, iz koje će ona nužno izaći kao pobednik: s maksimalnom brzinom od trideset kilometara na sat, tricikl neće moći da beži doveka. Držeći nogu na gasu, Konstansa je ponovo krenula u poteru. Dok su oba vozila ulazila u Kistinovu ulicu, RCZ je udario u zadnji deo majušnog tricikla baš kada je turistički vozić s Monmartra pristizao s desne strane. Niki je izgubila kontrolu nad rikšom i udarila u jedan od vagona turističkog vozića. Konstansa se zaustavi nasred ulice i iskoči iz kupea ne otvarajući vrata. Izvadi pištolj, steže prste oko drške i uperi cev ka triciklu.
„Izađite iz vozila s rukama na potiljku!”, viknu.
Ovoga puta imala ih je u šaci.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:24 am





47.

„Brzo!”, naredi Konstansa.
Ispruženih ruku, čvrsto je stezala zig zauer, držeći Sebastijana Larabija i njegovu bivšu ženu na nišanu.
Ona baci jedan žustri pogled oko sebe, procenjujući situaciju.
Na prvi pogled, u vozu nije bilo dece. Sudar je bio spektakularan, ali niko od putnika nije ozbiljno povređen. Jedan Japanac žalio se na bol u ramenu, neka žena držala se za koleno, a tinejdžer masirao vrat. Iako su povrede bile neznatne, svi su bili preplašeni. Više straha nego štete.
Konstansa je pomerala pogled, prelazeći s Larabijevih na mesto udesa.
Nakon početnog zaprepašćenja, šok je polako nestajao. Kako digitalna kultura nalaže, čim su došli sebi, ljudi su zgrabili mobilne telefone neki da pozovu pomoć, drugi da se jave porodici, ali većina da snimi scenu.
Takve reakcije odgovarale su Konstansi: za manje od jednog minuta, dobiće pojačanje koje je čekala.
Primičući se svojim zatočenicima, mlada policajka izvadi par lisica iz džepa farmerki. Ovoga puta neće dozvoliti da joj Larabijevi pobegnu. Obećala je sebi da će im i na najmanji pokret pucati u noge.
Zaustila je da ponovi upozorenje, ali vilica joj se ukoči. Njene ispružene ruke iznenada počeše da drhte, a tlo da izmiče pod nogama.
Ne sad…

Naleti stresa tokom potere izazvali su novu krizu…
Pokušala je da proguta pljuvačku i oslonila se na vrata vozila da se ne bi srušila. Dah joj posta isprekidan, nevidljivi teret pritisnu joj grudi, a krupne graške znoja krenuše niz lice. Držeći sve vreme oružje u ruci, ona obrisa lice rukavom jakne, boreći se da ne izgubi tlo pod nogama. Užasna mučnina nagrizala joj je želudac, zujalo joj je u ušima i vid joj se mutio.
Uložila je poslednji napor da zadrži pištolj u rukama, ali svet oko nje je lelujao.
Zatim sve postade crno i ona se onesvesti.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:24 am






48.

Južni Bruklin


Naselje Red Huk


6 h ujutru


Lorenco Santos parkirao se na trotoar ispred Nikinog stana u zgradi od crvene cigle. Ugasio je motor i uzeo cigaretu iz jakne. Prinese je usnama, upali i potom sklopi oči uvlačeći prvi dim. Opor ukus duvana preplavi mu grlo, donoseći smirenost koja je bila kratkog daha. Nervozan, udahnu još jednu dozu nikotina, pogleda prikovanog za upaljač s poklopcem od belog zlata, koji mu je poklonila Niki. Poigrao se elegantnom pravougaonom kutijom ukrašenom njenim inicijalima i lepom futrolom od krokodilske kože. Zatim je, zagledan u neku neodređenu tačku, više puta udario po upaljaču, zabavljajući se metalnim zvukom koji je nastajao pri svakom otvaranju reljefastog poklopca.
Šta mu se dešava?
Proveo je još jednu besanu noć u kancelariji, iznuren, progonjen slikom žene koju voli, a koju je zamišljao u zagrljaju drugoga. Nije imao nikakvih vesti o njoj već 24 sata i to ga je izluđivalo. Strast ga je proždirala, noseći sve na svom putu. Ludeo je od prevelike ljubavi, a to ga je uništavalo, malo-pomalo. Bio je svestan da je ta žena toksična, da je njen uticaj na njegovu karijeru i život potencijalno fatalan, ali bio je uhvaćen u zamku, dotučen i nesposoban da se vrati korak nazad.
Popušio je cigaretu do filtera, bacio opušak kroz prozor, a zatim izašao iz Fordovog krauna i ušao u nekadašnju fabriku pretvorenu u stanove.
Popeo se stepeništem sve do pretposlednjeg sprata i otvorio vatrostalna vrata pomoću svežnja ključeva koji je pokupio prilikom poslednje posete.
Te noći imao je otkrovenje: ako želi da pojača izglede da sačuva Niki, mora najpre da pronađe njenog sina. Morao je da uspe u onome gde je Sebastijan Larabi očigledno podbacio. Ukoliko bi uspeo da spase Džeremija, Niki bi mu bila večno zahvalna.
Dan još nije svanuo. On uđe u salon i pritisnu prekidač. U stanu je bilo ledeno. Da bi se zagrejao, skuvao je kafu, zapalio još jednu cigaretu i popeo se na sprat. Petnaestak minuta pretraživao je svaki kutak Džeremijeve sobe, ali nije pronašao ništa korisno, osim mobilnog telefona, koji je derle ostavilo na svom radnom stolu. Prvi put ga nije primetio, ali sada mu se to učinilo čudnim. Današnji tinejdžeri ni u klozet ne idu bez mobilnog, a Džeremi je još imao i smartfon, tako da ga je ta zaboravnost čudila. Uzeo je telefon. Pošto nije imao lozinku, iskoristio je nekoliko minuta da pretraži aplikacije s igricama. Onda je naleteo na nešto vrlo zanimljivo: program za diktafon. Znatiželjan, on pregleda sačuvane snimke aplikacije i otkri niz numerisanih fajlova, koji su u svom nazivu sadržali ime koje se ponavljalo: DrMarionKrejnl
DrMarionKrejn2

(…)

DrMarionKrejn l0

Santos se namršti. Ime mu je bilo poznato. On pusti prvi snimak i odmah se seti odakle. Kada se Džeremi pojavio na sudu, sudija je njegovoj društvenokorisnoj kazni dodao i obavezno psihološko savetovanje. Psiholog Marion Krejn bila je određena da radi s njim. A dečak je snimio sve seanse!
Ali zašto? Da li je to neovlašćeni snimak ili je to bio deo terapeutskog procesa?
Nije ni bitno, na kraju krajeva, pomisli policajac, sležući ramenima. Poput nekog voajera, on bez ustezanja presluša snimke na kojima je tinejdžer razotkrivao svoju porodičnu intimu.
Dr Krejn: Da li bi mogao da mi ispričaš nešto o svojim roditeljima, Džeremi?
Džeremi: Moja majka je genijalna. Uvek je dobre volje, optimista i uliva poverenje. Čak i kada ima problema, ona to ne pokazuje. Šali se, duhovita je. Svemu prilazi s dozom humora. Još dok smo bili deca, moja sestra i ja, ona nas je preoblačila u likove iz priča i pravila predstave da bi nas zabavila.
Dr Krejn: Ona te, dakle, razume? Možeš da pričaš s njom o svim problemima?
Džeremi: Pa da, ona je baš kul. Umetnica je i poštuje tuđu slobodu. Pušta me da izlazim, veruje mi. Poznaje moje najbolje drugare. Puštam joj moje kompozicije na gitari. Zanima je moja strast za filmom…
Dr Krejn: Da li je ona trenutno s nekim u vezi?
Džeremi: Da, s jednim pandurom. Tip je mlađi od nje. Zove se Santos. Pravi majmun…
Dr Krejn: Ti ga, reklo bi se, ne voliš mnogo?
Džeremi: Baš ste pronicljivi…
Dr Krejn: Zašto?
Džeremi: Zato što je on, u poređenju s mojim ocem, običan bednik. Osim toga, ta veza neće potrajati.
Dr Krejn: Zašto si tako siguran u to?
Džeremi: Zato što ona menja dečka na svakih šest meseci. Treba da shvatite nešto, doco: moja majka je lepa. Zaista lepa. Ima neku vrstu privlačnosti koja izluđuje tipove. Gde god da ode, nikad ne omane: muškarci se okreću za njom, a u očima im zasija primitivni nagon lovca. Znam i zašto. Tipovi jednostavno polude. Kao onaj vuk iz crtanih filmova Teksa Ejverija ispadne im jezik, iskoče im oči. Shvatate?
Dr Krejn: A tebi to smeta?
Džeremi: Njoj to smeta. Ili se barem pravi da joj smeta. Ja mislim da to nije tako jednostavno. Ne morate da budete psiholog da biste shvatili da joj je to potrebno kako bi bila sigurnija u sebe. Mislim da ju je moj otac baš zbog toga ostavio…
Dr Krejn: Hajde da pričamo o tvom ocu…
Džeremi: Prosto je: prvo, on je sušta suprotnost mojoj majci. Ozbiljan, rigidan, racionalan. Voli red, za sve ima plan. S njim nema mnogo zabave, to je sigurno…
Dr Krejn: Da li se dobro slažeš s njim?
Džeremi: Ne baš. Pre svega, retko se viđamo od razvoda. A drugo, mislim da se on nadao da ću se više truditi u školi. Da ću biti kao Kamila. On je veoma obrazovan, ne mislim samo na školu. Zna sve o svačemu: o politici, istoriji, ekonomiji. Uostalom, moja sestra ga zove Vikipedija…
Dr Krejn: Da li te muči pomisao da ćeš ga razočarati?
Džeremi: Ne baš. Možda malo…
Dr Krejn: Da li te zanima njegov posao?
Džeremi: Njega smatraju jednim od najumešnijih graditelja violina na svetu. On pravi violine koje su bolje od Stradivarijevih, mislim da to nešto vredi. Zarađuje puno love, ali ja mislim da je njega, u stvari, baš briga i za violine i za novac.
Dr Krejn: Ne razumem.
Džeremi: Mislim da je mog oca baš briga za sve. Mislim da je ljubavna epizoda s mojom majkom jedini period kada je zaista bio srećan. Ona je unela fantaziju koja nedostaje u njegovom životu. Otkad su se razišli, kao da je ponovo počeo da živi u crno-belom svetu…
Dr Krejn: Ipak, on deli život s drugom ženom, zar ne?
Džeremi: Da, s Natalijom, ona je balerina. Pravi kostur. Viđa je tu i tamo, ali ne žive zajedno, a mislim da on to i ne planira.
Dr Krejn: Kada si se poslednji put osećao bliskost sa svojim ocem?
Džeremi: Ne znam više…
Dr Krejn: Potrudi se, molim te.
Džeremi: Možda leta kada sam imao sedam godina… Išli smo porodično u obilazak nacionalnih parkova: Josemiti, Jeloustoun, Veliki kanjon… baš super putovanje. Prešli smo cele Sjedinjene Države. To je bio poslednji raspust pre razvoda.
Dr Krejn: Da li se sećaš nečeg posebnog?
Džeremi:Da… Jednog jutra smo išli na pecanje samo nas dvojica i on mi je ispričao kako je upoznao moju majku. Zašto se zaljubio u nju, kako se našao s njom u Parizu i kako je znao šta treba da učini da ga ona zavoli. Sećam se da je izgovorio rečenicu: „Kada nekoga zaista voliš, nijedna tvrđava nije neosvojiva.” To dobro zvuči, ali nisam siguran da je tačno.
Dr Krejn: Možemo li da razgovaramo o razvodu tvojih roditelja? Za tebe je to bio težak period, zar ne? Videla sam u tvom školskom dosijeu da si imao poteškoća da naučiš da čitaš, čak i da si patio od disleksije…
Džeremi: Da, bio sam očajan zbog razvoda. Nisam verovao da razvod potrajati. Mislio sam da je to samo trenutna svađa i da će s vremenom oboje napraviti po korak dobre volje i da će se pomiriti. Ali to ne ide tako. Što više vremena prolazi, ljudi se sve više udaljavaju i postaje sve teže obnoviti vezu.
Dr Krejn: Ako su se tvoji roditelji razveli, to je zato što nisu više bili srećni zajedno.
Džeremi: To su gluposti! Mislite li da su sada srećniji? Moja majka guta pilule, a otac je tužan da tužniji ne može biti. Jedina osoba koja može da ga nasmeje i dalje je moja majka. Na mnogim fotografijama, iz perioda pre razvoda, oboje se smeju. Svaki put kada gledam te slike, meni krenu suze. Ranije smo bili prava porodica. Ujedinjena, spojena. Ništa nas nije doticalo…
Dr Krejn: Znaš li da je to klasičan fenomen?
Džeremi: Šta?
Dr Krejn: Da deca iz razvedenih brakova idealizuju svoje roditelje kao par. Ti nisi Kupidon, Džeremi. Ne treba da gajiš nadu da ćeš ih opet videti zajedno. Moraš da staviš tačku na prošlost i prihvatiš realnost kakva jeste. Razumeš li šta želim da kažem? Ne treba da se mešaš u ljubavni život svojih roditelja. Ne možeš ponovo da ih spojiš Džeremi: Ali ako ne mogu ja, ko će onda?
Mladićevo pitanje ostalo je bez odgovora. U tom trenutku, Santosu je zazvonio telefon, grubo ga odvojivši od intimnosti psihoanalitičke seanse. On pogleda ekran. Pozivni broj odgovarao je stanici Njujorške policije.
„Santos”, reče on javljajući se,
„Keren Vajt, nadam se da vas nisam probudila, poručniče.”
Antropolog iz 3. policijske stanice. Najzad…
„Imam dobre vesti za vas”, nastavi ona.
Policajac oseti nalet adrenalina. Već je napustio sobu i silazio niz stepenice ka prizemlju.
„Zaista?”
„Verujem da sam identifikovala poreklo tetovaže s vašeg leša.”
„Jeste li u stanici? Jeste! Dolazim!”, reče zatvarajući za sobom vrata.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:25 am






49.

Kada se Konstansa osvestila, iznenadila se što se nalazi… u svom krevetu.
Nije imala na sebi ni cipele, ni jaknu, ni futrolu za pištolj. Zavese u sobi bile su navučene, a vrata poluotvorena. Osluškujući, čula je glasove koji šapuću u dnevnoj sobi. Ko ju je doveo kući? Bocaris? Hitna pomoć? Vatrogasci?
Ona s teškoćom proguta pljuvačku. Jezik joj je bio lepljiv kao da je žvakala papir, ruke i noge ukočene, a dah kratak. Oštar, probadajući bol pulsirao joj je u desnoj slepoočnici. Pogledala je koliko je sati na radio-budilniku podne. Bila je u nesvesti duže od dva sata…
Pokušala je da ustane, ali desna strana tela bila joj je teška, bolna i utrnula. Iznenada je shvatila da je vezana za uzglavlje kreveta!
Besna, počela je da se otima, ali to je samo uzbunilo njene otmičare.
„Calm down!” rekla je Niki ulazeći u sobu s čašom vode u ruci.
„ What the fuck are you doing in my house! 33“, zaurla Konstansa.
„Nismo imali gde drugde da odemo.”
Konstansa se uspravi na jastuku kako bi došla do daha.
„Kako ste znali gde živim?”
„Našli smo obrazac za pošiljke u vašem novčaniku. Očigledno ste se skoro preselili. Lepa gajba, inače…”
Mlada policajka odmeri Amerikanku pogledom. Bila je otprilike njenih godina. Isto lepo i koščato lice, isti prodoran pogled, isti podočnjaci koji su odavali stres i umor.
„Slušajte, plašim se da ne razumem sasvim vaše motive. Ako se uskoro ne javim, moje kolege će se svakog minuta pojaviti ovde. Kuća će biti opkoljena…”
„Ne verujem u to”, reče Sebastijan ulazeći u sobu.
Konstansa s gorčinom shvati da je pod rukom držao njen medicinski dosije.
„Niste imali pravo da kopate po mojim stvarima!” pobunila se.
„Veoma mi je žao što ste bolesni, ali sam potpuno siguran da niste na zvaničnom zadatku”, odgovori on smireno.
„Stavljate sami sebi prst u oko.”
„Zaista? Od kada panduri voze lične automobile dok su na zadatku?”
Konstansa ne odgovori ništa. Sebastijan nije odustajao:
„Od kada policijski kapetan kreće sam u intervenciju, bez ekipe za podršku?”
„Trenutno imamo problema s brojem zaposlenih”, odgovori ona prkosno.
„Ah da, zaboravio sam… Takođe sam našao kopiju i vašeg otkaznog pisma, u jednom fajlu na vašem računaru.”
Konstansa primi i ovaj poslednji udarac. Suvog grla, ona nevoljno prihvati čašu vode koju joj je pružila Niki. Slobodnom rukom protrljala je kapke, očajna što je potpuno izgubila kontrolu nad situacijom.
„Treba nam vaša pomoć”, priznade Niki.
„Moja pomoć? A šta očekujete od mene? Da vam pomognem da napustite zemlju?”
„Ne”, ispravi je Sebastijan. „Da nam pomognete da nađemo svoju decu.”
Niki i Sebastijanu trebalo je više od jednog sata da Konstansi ispričaju detalje niza događaja, koji su njihove živote preokrenuli naglavačke za samo nekoliko dana. Sedeći za kuhinjskim stolom, oni su zajedno popili dva puna čajnika japanskog zelenog čaja i ispraznili kutiju galeta sen mišel.
Pod utiskom njihove priče, Konstansa je hvatala beleške tokom celog razgovora, ispisavši desetak strana u školskoj svesci.
Iako joj je Sebastijan privezao nogu za stolicu, osećala je da se odnos snaga uporno menja u njenu korist. Ne samo da su se dvoje Amerikanaca upleli u priču koja bi mogla da ih smesti iza rešetaka do kraja života, već su bili i očajni zbog nestanka blizanaca.


Kada je Niki završila s pričom, mlada policajka je jednom duboko uzdahnula. Priča Larabijevih bila je neverovatna, ali njihova tuga mogla se osetiti na kilometar. Protrljala je potiljak i primetila da je migrena postala blaža, mučnina nestala, a telo povratilo snagu. Lekovito svojstvo istrage…
„Ako zaista želite da učinim nešto za vas, najpre morate da me odvežete!”, naredi ona autoritativno. „Zatim bi trebalo da analiziram snimak otmice vašeg sina.”
Sebastijan je posluša i oslobodi je iz lisica. Za to vreme, Niki je otvarala Konstansin računar i povezivala se na svoju poštu kako bi prenela snimak na
hard-disk.
„Evo šta smo dobili”, reče puštajući snimak.
Konstansa pogleda jednom film od četrdesetak sekundi, a zatim ga odmah pusti još jednom zaustavljajući snimak u strateški bitnim momentima.
Niki i Sebastijan nisu gledali u ekran, već u lice osobe u koju su položili svoje poslednje nade.
Koncentrisana, Konstansa je još jednom pustila usporeni snimak, a onda ga je isključila:
„Ovo je izmišljotina!”
„Kako?”, reče Sebastijan.
Konstansa je pojasnila svoju misao:
„Ovaj film je montaža. Dobro, možda nije, ali definitivno nije snimljen na stanici Barbes.”
„Ali…”, usprotivila se Niki.
Konstansa podiže ruku da bi je prekinula.
„Kada sam došla u Pariz, živela sam četiri godine u maloj sobi za služavke u Ulici Ambroaz-Pare, preko puta bolnice Lariboazjer. Putovala sam metroom sa stanice Barbes-Rošešuar barem dvaput dnevno.”
„I?”
Policajka pritisnu pauzu da bi zaustavila sliku.
„Dve linije prolaze kroz Barbes“, objasni. „Broj 2, čiji je peron na otvorenom, i broj 4, koja je u podzemlju.”
Ona svojim penkalom pokaza tačku na ekranu i nastavi da obrazlaže:
„Na ovom snimku stanica očigledno nije na otvorenom. Može, dakle, biti samo linija 4…”
„Slažemo se”, potvrdi Sebastijan.
„Ali stanica linije broj 4 poznata je po velikom nagibu i ogromnom svodu u pravcu perona, što je vrlo neuobičajeno.”
„To ovde nije slučaj”, složi se Niki.
Sebastijan približi lice ekranu. Njegova ekskurzija do Barbesa i nesrećni susret s dilerima švercovanih cigareta ostavili su mu brojne bolne uspomene, ali uopšte se nije sećao tačnog izgleda stanice.
Konstansa otvori svoj mejl.
„Postoji nepogrešiv način da saznamo gde je ovaj film snimljen”, reče ona i poče da sastavlja mejl.
Objasnila je da želi da pošalje video svom kolegi, komesaru Marešalu,
koji je upravljao regionalnim ogrankom saobraćajne policije, službe koja je upravljala i Brigadom za železničku mrežu.
„Frank Marešal poznaje pariški metro kao svoj džep. Sigurna sam da će znati o kojoj se stanici radi.”
„Pazite, bez nameštaljki!” zapreti Sebastijan nagnuvši se nad njenim ramenom. „Mi nemamo više šta da izgubimo. Ne pokušavajte da nas izradite, inače… Uostalom, pre samo tri sata pokušavali ste da nas uhapsite. Zašto biste iznenada bili spremni da nam pomognete?”
Konstansa slegnu ramenima i kliknu na ikonu za slanje.
„Zato što verujem u vašu priču. I budimo realni vi zaista više nemate drugog izbora osim da mi verujete…”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:25 am





50.

Konstansa je pušila cigaretu za cigaretom iščitavajući beleške. Poput studenta udubljenog u zapise s predavanja, podvlačila je, zaokruživala, crtala šeme sa strelicama, da bi podstakla misli, da bi došla do nečega nevidljivog, ali očiglednog.
U glavi joj se postepeno gradio jedan mogući scenario, sve dok nije postao gotovo jedini verovatan. Zvono na njenom telefonu prekide je u razmišljanju. Pogledala je ekran: komesar Marešal.
Ona se javi, a zatim uključi spikerfon da bi Niki i Sebastijan mogli da prate razgovor. Marešalov zavodnički i samouvereni glas odzvonio je prostorijom:
„Hello, Konstansa!”
„Zdravo, Frank.”
„Jesi li konačno rešila da prihvatiš moj poziv na večeru?”
„Da, naravno, biće mi veoma drago da najzad upoznam tvoju ženu i decu.”
,,A, ali ne… ma znaš šta sam hteo da kažem…”
Konstansa odmahnu glavom. Marešal je bio njen instruktor u Kan Eklizu34. Bili su u vezi pred sam kraj njene obuke. Strastvena i destruktivna veza. Svaki put kada je pretila da će prekinuti, Frank se zaklinjao da će se razvesti od žene. Ona mu je dve godine verovala, a zatim ga je, umorna od čekanja, napustila.
Ipak, Frank je ostao veran svojoj navici. Nije moglo da prođe ni šest meseci, a da on ponovo ne okuša sreću, iako su do sada svi pokušaji bili uzaludni:
„Slušaj, Frank, nemam puno vremena za šalu sada.”
„Molim te, Konstansa, ostavi mi…”
Ona ga prekinu suvim tonom:
„Pređimo na stvar, hoćemo li? Film koji sam ti poslala nije snimljen bezbednosnom kamerom na Barbesu, zar ne?”
Marešal uzdahnu razočarano, a onda odgovori profesionalnim tonom:
,,U pravu si. Čim sam video snimke, odmah sam znao da su napravljeni na fantomskoj stanici.”
„Fantomskoj stanici?”
„Malo ljudi to zna, ali mreža metroa obuhvata i neke stanice koje se ne pojavljuju na mapama”, objasni Marešal. „Često je reč o stanicama koje su zatvorene posle Drugog svetskog rata i nikada više nisu otvarane. Da li si, na primer, znala da postoji stanica tačno ispod Marsovih polja?”
„Ne”, reče Konstansa.
„Kada sam odgledao sekvence više puta, zaključio sam da je tvoja fantomska stanica definitivno mrtvi peron na stanici Port de Lila.”
„Šta zoveš mrtvim peronom?
„Na liniji 11, na stanici Port de Lila, postoji peron koji je zatvoren za saobraćaj od 1939. On ponekad služi za obuku vozača ili testiranje novih vagona, ali uglavnom ga iznajmljuju za snimanje filmskih scena ili reklama, čija se radnja dešava u pariškom metrou.”
„Jesi li ti to ozbiljan?”
„Apsolutno. S vremenom, mrtvi peron razvio se u pravi filmski studio. Potrebno je samo da dekorateri promene plakate i tablu sa imenom stanice i stvore iluziju bilo koje stanice, u bilo kojem vremenu. Tu je Žene snimio scene iz Amelije Pulen, a braća Koen kratkometražni film o Parizu…”
Konstansa oseti kako je obuzima uzbuđenje.
„Siguran si da je moj filmić tamo snimljen?”
„Utoliko sigurniji što sam prosledio tvoj fajl službeniku u transportnom preduzeću koji je zadužen za filmove. Potvrdio je da je to snimljeno kod njih.”
Brz, inteligentan, efikasan: Frank je možda bio prostak, ali i prokleto dobar policajac…
„Uostalom, tip se savršeno seća snimanja jer je to bilo prošlog vikenda”, pojasnio je Marešal. „Tokom dva dana, peron je bio na raspolaganju učenicima filmske škole koja se zove Otvoreni konzervatorijum francuskog filma.”
„Jesi li i njih zvao?”, pitala je Konstansa.
„Naravno. Čak sam otkrio i autora tvog filma, ali da bi saznala ime tog šaljivdžije, moraćeš da pristaneš na večeru sa mnom.”
„To je ucena!”, pobuni se ona.
,,I meni liči baš na to”, priznao je. „Kada nešto zaista želimo, sva su sredstva dozvoljena, zar ne?”
,,U tom slučaju, možeš da se nosiš. Doći ću do informacije sama.”
„Kako želiš, draga moja…”
Spremala se da prekine kada joj je Sebastijan grubo prodrmao rame i tiho izgovorio:
„Prihvatite!”
Niki se pridruži zahtevu bivšeg muža kuc-kajući po okviru ručnog sata Konstansi ispred nosa.
„Okej, Frank”, uzdahnu, „pristajem da večeram sa tobom.”
„Obećavaš mi?”
„Časna reč!”, dodade ona.
Zadovoljan, Marešal saopšti rezultate svoje istrage:
„Direktorka konzervatorijuma rekla mi je da su u njenoj školi trenutno američki studenti u okviru školske razmene, uglavnom učenici slične njujorške ustanove s kojom je škola zbratimljena.”
„I neko od američkih studenata snimio je taj film?”
„Da. Kratkometražni film u okviru dela posvećenog Alfredu Hičkoku pod naslovom 39 sekundi. Aluzija na 39 stepenika…”
„Hvala, gospodine profesore, poznajem i ja klasike… Imaš li ime tog studenta?”
„Zove se Sajmon. Sajmon Tarner. Smešten je u Međunarodnom univerzitetskom naselju, ali ako nameravaš da ga saslušaš, savetujem ti da požuriš jer se večeras vraćaju u SAD.”
Čim je čula momkovo ime, Niki se ujede za usnu da ne bi vrisnula.
Konstansa završi razgovor i okrenu se ka njoj.
„Poznajete ga?”
„Naravno! Sajmon Tarner je Džeremijev najbolji prijatelj!”
S laktom na stolu i bradom naslonjenom na desnu ruku, Konstansa je na trenutak ostala zamišljena, a zatim reče:
„Mislim da treba da priznate ono što je očigledno. Vaš sin je simulirao sopstvenu otmicu.”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:26 am






51.

„Budalaštine!”, viknu Sebastijan izbezumljeno.
Konstansa se okrenu ka Amerikancu.
„Razmislite… Ko bi mogao lako da dođe do vaše kreditne kartice i sefa? Ko zna koji broj odela nosite?”
Graditelj violina klimnu glavom, nemoćan da prihvati činjenice.
Konstansa nastavi da ga zasipa pitanjima, naizmenično odmeravajući i Niki i njenog bivšeg muža:
„Ko je znao za vaše prvo romantično putovanje u Pariz? Ko je bio dovoljno upućen u vašu odlučnost i istrajnost da bi znao da nećete oklevati da sednete u avion i dođete u Francusku da tražite sina, ko je znao da ćete uspeti da odgonetnete zagonetku Mosta umetnosti i misteriju katanca?”
Nikino lice se izobliči.
„Kamila i Džeremi…”, priznade ona. „Ali zašto bi to učinili?”
Konstansa je okrenula glavu ka prozoru. Pogled joj se izgubio u daljini, a glas joj je već zvučao manje odlučno:
„Roditelji su mi se razveli kada mi je bilo četrnaest godina”, prisećala se. „To mi je možda bilo najteže doba u životu, obeleženo dubokom patnjom i preispitivanjem svega u šta sam verovala…”
Zapalila je cigaretu polako i povukla dugačak dim, a onda nastavila:
„Mislim da se većina dece razvedenih roditelja potajno nada da će jednoga dana njihovi roditelji biti ponovo zajedno i…”
Odbijajući tu pretpostavku, Sebastijan je naglo prekide:
„Vaše nagađanje je bez osnova. Zaboravljate kokain, uništen stan, ubistvo Drejka Dekera! Da ne govorimo o poluludoj grdosiji od čoveka koji je hteo da nas ubije!”
,,U pravu ste, moja teorija ne može sve da objasni”, priznade policajka.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:27 am





52.

„Uđite, poručniče”, pozva ga Keren Vajt podižući pogled s njegovog dosijea.
Santos gurnu vrata kancelarije sudskog antropologa, a devojka ustade da bi ubacila kafu u aparat na polici.
„Espreso?”
„Što da ne”, odgovori joj posmatrajući jezive slike na zidu.
Podbula i isečena lica, iskasapljena tela, posekotine, usta iskrivljena kricima užasa…
Santos skrenu pogled sa stravičnih prizora i netremice pogleda devojku dok je spremala dve kafe.
U tesnoj suknji, s malim okruglim naočarama, strogog izgleda i visoko podignute punđe, Keren Vajt ličila je na nekadašnje učiteljice. Iako su je prozvali Mis Skeleton, brojne kolege sanjarile su o njoj. Njen zadatak u Njujorškoj policiji bio je da identifikuje ljudske ostatke: kosti, zube ugljenisana tela, leševe u poodmaklom stanju raspadanja. Bio je to složen posao, s obzirom na to da ubice, svesne napretka naučne policije, u poslednje vreme sve češće do neprepoznatljivosti unakaze žrtve, kako bi onemogućili identifikaciju.
„Imam autopsiju za deset minuta”, upozorila ga je pogledavši na sat.
„Pređite odmah na poentu”, složi se policajac i sede.
Keren Vajt ugasi svetla. Svitalo je, ali zbog niskih i sivih oblaka u prostoriji se još uvek zadržala pomračina. Antropolog pritisnu dugme daljinskog upravljača da bi upalila ravan ekran na zidu.
Nakon jednog klika, iz projektora se pojaviše slike s autopsije maorskog gorostasa kojem je Sebastijan Larabi prerezao vrat u baru Drejka Dekera.
Bilo je nečeg odvratnog u bakarnoj komadini mesa na stolu od inoksa, pod zaslepljujučim reflektorima, ali Santos je već navikao na te prizore. Čkiljio je kroz trepavice i čudio se impresivnom broju tetovaža koje su prekrivale žrtvino telo. Ne samo da se nisu završavale na licu, već su proždirale čitavo telo: sa spiralama na butinama, ogromnim plemenskim motivom na leđima, brazdama i ornamentima na grudima.
Keren poče da objašnjava stojeći ispred ekrana:
„Zbog obeležja i posekotina na licu, i ja sam, kao i vi, najpre pomislila da je žrtva polinežanskog porekla.”
„Ali nije?”
„Nije, motivi su slični, ali ne odgovaraju u potpunosti strogom polinežanskom kodeksu. Mislim da je ovaj pripadnik bande.”
Santos je poznavao taj ritual. U bandama poreklom iz Centralne Amerike tetovaža je otkrivala pripadnost nekoj od njih i simbolično označavala doživotnu povezanost s grupom.
Keren Vajt uperi daljinski u pravcu ekrana na kojem se pojavi novi niz snimaka.
„Ove fotografije snimljene su u kalifornijskim zatvorima. Ovi zatvorenici pripadaju različitirti kriminalnim grupama, ali uvek važi isto pravilo: kad god počine novo zlodelo za svoju zajednicu, dobijaju pravo da dodaju još jednu tetovažu. Zvezda na ruci, na primer, znači da ste nekoga ubili, ista takva zvezda na čelu znači da ste ubili bar dve osobe…”
„Telo tako postaje kriminalni CV“, zaključi Santos.
Antropolog potvrdi klimanjem glave, a onda nastavi da uvećava jednu tetovažu.
„Kod našeg prijatelja nailazimo na simbol crvene zvezde s pet kraka. Tetovaža mora da je veoma duboka, pošto deluje kao da je reljefna.”
„Jeste li je analizirali?”
„Vrlo detaljno. Da bi se napravio ovakav rez, verovatno je korišćen tradicionalni nož s kratkim sečivom. Međutim, najzanimljiviji je pigment koji je ubacivan u kožu. Mislim da je reč o posebnoj vrsti čađi koja se odbija od smole jedne vrste drveta koja se uglavnom sreće na jugu Brazila, kraj reke Parane paranski bor.”
Keren se zadrža nekoliko sekundi pre nego što prede na ostale slike:
„Pronašla sam ove fotografije zatvorenika iz brazilskog zatvora u Rio Branku.”
Santos ustade da bi se približio ekranu i pronađe na telu zatvorenika iste crteže kao kod Maora: iste izvijene ornamente, ista ispupčenja koja se uvijaju u spirale.
Keren nastavi:
„Ove zatvorenike povezuje to što pripadaju istom kartelu trgovaca drogom koji se zove Seringeiros, iz amazonske državice Akre, nalazi se između Perua i Bolivije.”
„Seringeiros?”
„Tako su nekada zvali radnike koji su sakupljali kaučuk. Akre je bila
jedna od vodećih proizvođača. Pretpostavljam da se ime zadržalo.”
Ona isključi ekran i upali svetla. Santosa su mučila brojna pitanja, ali ga Mis Skeleton bezobzirno isprati:
„To je to, ostalo je na vama, poručniče!”, reče ona izvodeći ga u hodnik.


Santos se nađe na pragu Policijske uprave u Erikson Plejsu. Sunce je sijalo na vedrom nebu i zasipalo svetlošću trotoare Kanalske ulice. Zatečen otkrićima Keren Vajt, hteo je da razmisli. Zato je otišao u Starbaks, koji se nalazio pored zgrade policije. Naručio je toplu kafu i seo za sto da sredi misli.
Kartel Seringeiros…

Iako je već deset godina radio u odeljenju za suzbijanje narkotika, nikada nije čuo za njih. U tome nije bilo ničega čudnog njegov svakodnevni posao sastojao se od stavljanja lokalnih preprodavača iza rešetaka, a ne u raskrinkavanju međunarodnih mreža. Uključio je laptop i povezao se na bežični internet. Brza pretraga odvela ga je do internet sajta Los Anđeles tajmsa. Kartel se pominjao u članku od prošlog mesec PAD KARTELA
SERINGEIROS

Nakon dvogodišnje istrage, brazilske vlasti nedavno su uspele da raskrinkaju mrežu preprodavača droge u amazonskoj državi Akra, brazilskoj saveznoj državi na krajnjem zapadu. Organizovan po kolumbijskom modelu, kartel Seringeiros razgranao se u više od dvadeset država Federacije. Kokain poreklom iz Bolivije stizao je u Brazil avionom, a potom bi se snabdevanje velikih gradova u zemlji nastavilo drumskim saobraćajem.
Pablo Kardoza zvani Imperator, koji se sada nalazi u zatvoru, vodio je pravo mafijaško carstvo i čitavu vojsku plaćenika, za koju se sumnja da je na nesvakidašnje nasilan način izvršila egzekuciju pedesetak konkurenata.
Već odavno odomaćen u državi Akre, kartel Seringeiros je svake godine u Brazil unosio više od pedeset tona kokaina zahvaljujući brojnim tajnim pistama za sletanje rasutim po amazonskoj džungli.
U neprekidnim dvosmernim letovima, krijumčarski dvomotorci prenosili su hiljade kilograma čistog kokaina, koji je zatim deljen na manje pošiljke i usmeravan ka velikim metropolama, gde su snabdevali dilere na veliko, pre svega u Riju i Sao Paulu.
Kako bi osigurao vlast, kartel Pabla Kardoze s vremenom je ispleo široku mrežu korupcije i pranja novca, u kojoj su učestvovale stotine ljudi, između ostalih i neki poslanici, direktori preduzeća, gradonačelnici, sudije, pa čak i načelnici policije, koji su sada optuženi da su zataškali brojne istrage ubistava koje je počinila ova mafijaška organizacija. Već je sprovedeno nekoliko talasa hapšenja, a planiraju se i novi.


Santos je dugo tražio ostale informacije kako bi upotpunio ono što je upravo saznao iz članka.
Šta sada da radi?
Obuzet grozničavim uzbuđenjem zbog istrage, pokušao je da složi misli. Bilo je krajnje očigledno da neće dobiti odobrenje od svojih pretpostavljenih da vodi istragu u Brazilu. Bilo je mnogo administrativnih i diplomatskih prepreka. U teoriji, mogao bi da pozove brazilske kolege i da im dostavi izveštaj, ali je znao da tim potezom neće dobiti ništa konkretno.
Iako je bio iznerviran, posetio je nekoliko sajtova avio-kompanija. Rio Branko, glavni grad države Akre, nije baš bio u komšiluku. Štaviše, grad je bio toliko loše povezan da je let iz Njujorka podrazumevao najmanje tri presedanja! Putovanje je bilo očigledno skupo, ali ne preterano, oko 1.800 dolara preko neke lou kost kompanije. Imao je na svom računu toliko novca.
Nije dugo oklevao.
Nikina slika ponovo mu se pojavi u mislima. Kao da je neka spoljašnja sila upravljala njime, Santos sede u kola, stade ispred svog stana da pokupi nešto stvari i krenu ka aerodromu.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:27 am





53.

Konstansa spusti prozor na kolima kako bi pokazala svoju trobojnu karticu radniku obezbeđenja ispred Fondacije Sjedinjenih Američkih Država.
„Kapetan Lagranž iz Brigade za potragu za beguncima, otvorite mi kapiju, molim vas.”
Studentski grad nalazi se u 14. arondismanu, preko puta parka Monsuri i nove tramvajske stanice Marešo. Konstansa je parkirala kupe ispred veličanstvene zgrade od žućkaste cigle i belog kamena. Ušla je u hol u kojem se nalazila recepcija u pratnji Niki i Sebastijana i zatražila broj sobe Sajmona Tarnera.
Po dobijenom obaveštenju, trio se uputio na peti sprat, gde se nalazio čitav niz malih umetničkih ateljea za studente likovnih umetnosti i gluvih soba namenjenih muzičarima.
Konstansa gurnu vrata ateljea, ne potrudivši se ni da pokuca. Uglađeno podšišan, u modernoj majici, cigaret-pantalonama i patikama u vintaž stilu, mladić, koji je tek prešao dvadesetu, pokušavao je da zatvori kofer na neraspremljenom krevetu. Bio je mršav kao grana, s pirsingom u obrvi. Zbog tanušne građe i blagih crta, izgledao je kao androgin i pomalo izveštačeno.
„Da ti pomognem, lepi?”, upita ga Konstansa pokazujući mu značku.
Student u trenutku izgubi prisebnost. Lice mu preblede, a zatim izgubi čvrstinu.
„Ja… ja sam američki državljanin!” mucao je dok ga je Konstansa hvatala za ruku.
„To je lepa replika iz filma, dragi moj! U stvarnosti je to već viđeno”, dobacila mu je gurajući ga da sedne na stolicu.
Kada iza nje ugleda Larabijeve, Sajmon poče da viče.
„Kunem vam se, gospođo, pokušao sam da urazumim Džeremija!” vikao je gledajući u Niki.
Sebastijan i sam priđe mladiću i čvrsto ga zgrabi za rame:
,,U redu je, sinko, verujemo ti. Smiri se i ispričaj nam sve iz početka, važi?”
Zamuckujući, student poče da priča ispovest. Kao što je Konstansa i naslućivala, Džeremi je zaista radio na tome da pomiri roditelje.
„Bio je ubeđen da će vam se povratiti osećanja ako nekoliko dana provedete zajedno”, objasni Sajmon.
„Već nekoliko godina je razmišljao o tome. U poslednje vreme, ta misao prerasla je u pravu opsesiju. Čim je uspeo da pridobije sestru za svoj cilj, počeo je da smišlja plan kako da vas natera da zajedno krenete u Pariz.”
Sebastijan je zaprepašćeno slušao mladićevu priču, ne uspevajući da prihvati istinu.
„Jedini način da vas natera da prestanete da se opirete, bio je da vas ubedi da vam se jedno od dece nalazi u velikoj opasnosti”, nastavi Sajmon. „Tako mu je palo na pamet da simulira sopstvenu otmicu.”
Zastao je nekoliko sekundi da povrati dah.
„Nastavi!”, požurivala ga je Niki.
„Džeremi je upotrebio svoju ljubav prema filmu da vas primora da budete jedinstveni kako biste ga spasli. Osmislio je čitav scenario sa znacima, otmicom i lažnim tragovima.”
Konstansa se nadovezala:
,,A koja je bila tvoja uloga?”
„Nikakva. Ja sam odavno planirao ovaj boravak u Parizu, a Džeremi je to iskoristio da me pita da napravim kratkometražni film u kojem će on biti žrtva napada i otmice u metrou.”
„Ti si nam poslao film?”, upita Sebastijan.
Mladić potvrdi klimnuvši glavom, a zatim nastavi da objašnjava:
„Ali na snimku nije Džeremi, već Džulijan, moj ortak. Pomalo liči na vašeg sina, ali zapravo je samo obukao njegovu odeću: kačket, jaknu i majicu sa Šutersima. Poverovali ste, zar ne?”
„Tebi je ovo još i zabavno, budalo?” Sebastijan je, iznerviran, grubo prodrmao Sajmona.
Iscrpljen, pokušavao je da napravi hronološki sled događaja:
„Ti si nas pozvao iz onog kafea La Langue au chat?”
„Da. To je bila Kamilina ideja. Baš smešno, zar ne?”
,,A, zatim?”, postajala je nestrpljiva Konstansa.
„Ispoštovao sam do tančina Džeremijeva uputstva: ostavio sam njegov ranac u ormariću na Severnoj stanici, katanac sam okačio na Most umetnosti i odneo u vaš hotel odeću koju je Kamila tražila da kupim.”
Sebastijan je bio van sebe:
„Nema šanse da je i Kamila učestvovala u ovoj lakrdiji!”
Sajmon slegnu ramenima:
„Ipak… Dok ste bili u Njujorku, ona vam je maznula karticu i rezervisala
hotel na Monmartru i romantičnu večeru na brodu na Seni.”
„Nije istina!”
„Istina je!”, odgovori mladić. ,,A šta je s knjigom kod knjižara? Ko ju je, po vašem mišljenju, ukrao iz vašeg sefa i prodao je na internetu pod vašim imenom?”
Pred dokazima koji su se gomilali, Sebastijan potonu u nemo zaprepašćenje. Prilično smirena, Niki stavi ruku na Sajmonovo rame:
„Kako bi trebalo da se završi ova potraga?”
„Pronašli ste fotografiju, zar ne?”
Ona klimnu glavom:
„To je bio poslednji delić slagalice?”
„Upravo tako: sastanak u parku Tiljerije. Kamila i Džeremi planirali su da se tamo nađu s vama u pola sedam, kako bi vam rekli istinu, ali…”
Sajmon je zastao tražeći reči.
„Ali šta?”, trže ga Konstansa.
„Nisu došli u Pariz kao što je bilo predviđeno”, reče uplašeno. „Džeremi mi se ne javlja već nedelju dana, a Kamila ne odgovara dva.”
Drhteći od besa, Sebastijan mu zapreti kažiprstom:
„Upozoravam te, ako je ovo još jedna od tvojih laži…”
„Istina je, kunem se!”
„Ali droga i ubistva, to nije bio deo tvog prokletog plana?”, planuo je.
Sajmonu se lice izobliči:
„Kakva droga? Kakva ubistva?” upita iznenada uspaničen.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:28 am






54.

Opijen od besa, Sebastijan uhvati Sajmona za kragnu i podiže ga iz stolice.
,,U sobi moga sina našli smo kilogram kokaina! Nemoj mi reći da o tome ništa ne znaš!”
„Nemoguće! Ni Džeremi ni ja ne uzimamo kokain!”
,,U svakom slučaju, ti si ga nagovarao da igra poker!”
„Pa šta? To nije zločin!”
„Moj sin ima samo petnaest godina, kretenu!”, zaurla i tresnu ga o zid.
Sajmonu se tresao svaki delić tela. Lice mu se krivilo u grču. Očekujući da dobije udarac pesnicom, zatvori oči i podiže ukrštene ruke uvis.
„Trebalo je da ga zaštitiš umesto što si ga odvukao kod Drejka Dekera!”, nastavi Sebastijan.
Sajmon otvori oči i promrmlja:
„De… Deker? Tip iz Bumeranga? Nisam ja Džeremiju tamo vodio! Sreo ga je u ćeliji policijske stanice u Bušviku, kad su ga policajci uhvatili zbog krađe video-igre!”
Potresen ovim saznanjem, Sebastijan pusti Sajmona.
Niki nastavi dalje:
„Hoćeš da kažeš da je Deker predložio Džeremiju da dođe da igra poker u njegovoj birtiji?”
„Da, i ta debela svinja se zbog toga žestoko pokajala jer smo ga Džeremi i ja odrali za 5.000 dolara. I to pošteno!”
Sajmon je malo povratio samopouzdanje. Izravnao je majicu nastavljajući:
„Deker nije hteo da nam plati. Zato smo mu obili stan i maznuli kofer u kojem je krio lovu.”
Metalni kofer za poker…
Niki i Sebastijan pogledaše se sa užasavanjem.
U trenutku shvatiše da je krađa kofera uzrok svih nesreća.
„U tom koferu bio je skoro kilogram koksa!” povika Sebastijan.
Sajmon razrogači oči.
„Ali ne…”
„Bio je sakriven u pakovanjima žetona”, objasni Niki.
„Nismo ništa znali o tome!”, branio se mladić. „Hteli smo samo da
pokupimo novac koji nam je Drejk dugovao.”
Dok su oni razgovarali, Konstansa je ćutala sve vreme, pokušavajući da u glavi rekonstruiše sled događaja. Malo-pomalo, delići slagalice dolazili su na svoje mesto, ali nešto ju je zabrinjavalo.
„Reci mi, Sajmone, kada ste ukrali kofer?”
Momak razmisli:
„Malo pre nego što sam pošao u Francusku, pre petnaestak dana.”
„Džeremi i ti se niste plašili da će Deker hteti da se osveti kada shvati da ste ga pokrali?”
On sleže ramenima:
„Nije bilo šanse: osim naših imena, nije znao ništa o nama. Ni prezimena, ni adrese. Znate, samo Bruklin ima dva i po miliona stanovnika!”, dobaci on s visine.
Konstansa zanemari tu opasku:
„Rekao si mi da vam je Deker dugovao 5.000 dolara, a koliko je novca
bilo u koferu?”
„Malo više”, priznade Sajmon. „Ali ne mnogo. Možda 7.000 dolara koje smo podelili srazmerno dobitku. Bili smo zadovoljni tim malim bonusom… uostalom, Džeremiju je bio potreban novac za njegov plan i…”
Stao je usred rečenice.
„Za šta?”, insistirala je Konstansa.
Pomalo postiđen, Sajmon spusti pogled:
„Pre nego što se s vama nađe u Parizu, hteo je da provede nekoliko dana u Brazilu…”
Brazil…
Niki i Sebastijan ponovo uznemireno razmeniše poglede. Dva dana ranije, kada su ispitivali Tomasa po izlasku iz gimnazije, mladić im je spomenuo neku Brazilku koju je Džeremi, kako je tvrdio, upoznao na internetu.
„To je i meni rekao”, potvrdi Sajmon. „Noćima je čatovao s nekom lepom Kariokom. Stupila je s njim u kontakt preko fan-stranice Šutersal na Fejsbuku.”
„Rok grupe? Čekaj, tvoja priča nešto ne štima”, potvrdi Niki. „Šutersi nisu Koldplej. Oni sviraju u malim i polupraznim lokalima i zabačenim klubovima. Kako bi neka devojka iz Rio de Žaneira mogla da bude obožavalac neke garažne grupe iz Bruklina?”
Sajmon neodređeno mahnu:
„Ovo je doba interneta…”
Sebastijan duboko uzdahnu. Iako je bio veoma iznerviran, upita bez vikanja:
,,A ti, znaš li tu devojku?
„Zove se Flavija. Po slici bi se reklo da je živa vatra.”
„Imaš li njene slike?”
„Da, Džeremi je šerovao nekoliko na Fejsbuku“, objasni vadeći računar iz ranca.
Povezao se na bežični internet i ulogovao na društvenu mrežu, ubacio podatke i u nekoliko poteza sakupio na jednoj stranici desetak fotografija prelepe devojke. Plavuša, bistrog pogleda, zadivljujućih oblina i blago preplanule kože.
Konstansa, Niki i Sebastijan skupiše se ispred ekrana, detaljno proučavajući mladu Brazilku preterano savršene lepote: lice kao u Barbike, tanki struk, naglašene grudi, duga loknasta kosa. Flavija na plaži, Flavija surfuje, Flavija pije koktel, Flavija igra odbojku na plaži s drugaricama, Flavija u kupaćem kostimu na vrelom pesku…
„Šta još znaš o ovoj devojci?”
„Mislim da radi u nekom koktel-baru na plaži. Džeremi mi je rekao da se zacopala u njega i da ga je pozvala da provede nekoliko dana kod nje.”
Sebastijan je odmahivao glavom u neverici. Koliko godina ima lepotica? Dvadeset? Dvadeset dve? Koji idiot bi mogao da poveruje da se ova devojka zaljubila u njegovog balavog petnaestogodišnjeg sina?
„Gde se tačno nalazi ova plaža?”, upita Niki.
Konstansa kucnu po ekranu.
„Ipanema“, reče ona.
Uvećala je sliku kako bi se na sredini ekrana video pejzaž s visokim brdima iznad mora i peščana plaža.
„Ove planine bliznakinje su Dva brata. Iza njih zalazi sunce”, objasni mlada policajka. „Bila sam tamo na odmoru pre nekoliko godina.”
Obrađujući sliku, zahvaljujući natpisu na suncobranima, uspela je da pronađe bar u kojem je radila Flavija bar Kašasa. Ona to zapisa u svoju beležnicu.
,,A Kamila?”, upita Niki.
Sajmon klimnu glavom.
„Videvši da se Džeremi ne javlja, zabrinula se i htela je da mu se pridruži
u Riju. Ali rekao sam vam: otkad je stigla u Brazil, ne javlja se na telefon…”
U Sebastijanovoj glavi mešali su se beznađe i iscrpljenost. Zamišljao je svoju decu izgubljenu, bez novca, u beskrajnom gradu bez zakona.
Neko mu spusti ruku na rame.
„Hajdemo u Rio!”, predloži Niki.
„Bojim se da to nije moguće. Podsećam vas da ste vi begunci za kojima je raspisana međunarodna poternica. Svima je prosleđen vaš opis. Neće proći ni deset minuta na aerodromu u Roasiju, na vas će skočiti specijalna antiteroristička jedinica…”
„Možda biste vi mogli da nam pomognete”, zamolila je Niki na ivici suza. „Reč je o našoj deci!”
Konstansa uzdahnu i okrenu glavu ka prozoru. Vratila se dvadeset četiri sata unazad, kada joj je na mobilni stigao dosije Larabi. Prelazeći prve stranice, ni za trenutak nije pomislila da će ova istraga, naizgled obična, dobiti tako neobičan obrt. Ipak, morala je da prizna da joj nije trebalo mnogo vremena da oseti sažaljenje i saosećanje prema ovom neobičnom paru i njihovoj blesavoj deci. Poverovala je u njihovu priču i pokušala da im pomogne do kraja, ali sada je naišla na nepremostivu prepreku.
„Žao mi je, ali ne vidim način kako da vas izvedem iz Francuske”, izvinila se izbegavajući Nikin pogled.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:28 am






55.

„Dobro došli na let, gospođo Lagranž! Dobro došli, gospodine Bocaris!”
Niki i Sebastijan preuzeše svoje karte i pođoše za šarmantnom stjuardesom avio-kompanije TAM35 do svojih sedišta u biznis klasi. Sebastijan joj je predao jaknu, ali je kod sebe zadržao dva dragocena pasoša koje su im pozajmili Konstansa i njen pomoćnik.
„Neverovatno da je upalilo”, odahnuo je gledajući fotografiju Nikole Bocarisa u pasošu. „Ovaj lik je bar petnaest godina mlađi od mene!”
„Htela bih da verujem da izgledaš mlađe”, dodade Niki, „ali istina je da tipovi na pasoškoj kontroli uopšte nisu revnosni.”
Bojažljivo je gledala kroz prozorčić signalizaciju koja je svetlela u mraku. U Parizu je pljuštalo. Kiša je potopila piste i u baricama na asfaltu pravila svetleće, srebrne linije. Grozno vreme nije joj pomoglo da smiri fobiju od letenja. Kopala je po toaletnoj torbici po jednu je dobio svaki putnik i pronašla masku za spavanje. Stavila ju je na oči, priključila slušalice na sinovljev ajpod i stavila ih u uši, nadajući se da će što pre zaspati.
Savladati strah.
Štedeti snagu.
Znali su da uloga koju treba da odigraju u Brazilu neće biti laka. Izgubili su mnogo vremena u Parizu. Ako hoće da pronađu svoju decu, moraće da deluju brzo.
Uljuljkana muzikom, Niki je polako savladavao san, tonula je malo pomalo u drugi svet, u međuzemlju snova i sećanja. U više navrata naviralo joj je isto osećanje. Gotovo živo sećanje na porođaj. Tada je prvi put iskusila kako izgleda razdvajanje od dece. Kada je doktor prekinuo pupčane vrpce koje su ih spajale, kao da je prekinuo i vezu koja ju je mesecima ispunjavala dok ih je nosila i osećala kako mrdaju u njenoj utrobi.


Boing 777 poleteo je pre više od dva sata i već je prelazio južne delove Portugala. Sebastijan vrati stjuardesi poslužavnik sa obrokom da mu ne bi smetao.
Vrteo se na sedištu. Najviše bi voleo da može da zaspi, ali bio je isuviše nervozan za to. Kako bi ubio dosadu, otvorio je turistički vodič koji mu je dala Konstansa i preleteo preko prvih redova: Rio de Žaneiro je megalopolis s dvanaest miliona stanovnika, poznat širom sveta po karnevalu, peščanim plažama i dobrom provodu. Međutim, drugi grad po veličini u Brazilu takođe razjedaju nasilje i kriminal. Sa skoro pet hiljada ubistava zabeleženih prošle godine, brazilska država Rio je i dalje jedno od najopasnijih mesta na svetu. Stopa ubistava, trideset puta veća nego u Francuskoj, predstavlja…
Obuze ga drhtavica. Isprepadan ovakvim uvodom u temu, prekide čitanje usred rečenice i odloži vodič u mrežicu ispred sebe.
Nije trenutak za paniku.
Misli mu skrenuše brzo ka Konstansi Lagranž. Bila je prava sreća što su je Niki i on sreli u ovakvoj nevolji. Bez nje bi sada već spavali u zatvoru. Platila im je avionske karte, obezbedila dokumenta, novac i telefon.
Potresla ga je nepravda koja je zadesila tu ženu. Bolest ju je pokosila u cvetu mladosti i života. Po onome što je mogao da razume, pregledajući letimice njen medicinski dosije i nakon razgovora s njom, nije joj bilo pomoći. Zar joj je sudbina već isklesana u kamenu? U svom životu je, u više navrata, sretao ljude koji su, boreći se besomučno protiv smrti, uspevali da opovrgnu lekarske prognoze. Jedan ugledni onkolog u Njujorku, dr Garet Gudrič, izlečio je tumor Sebastijanovoj majci. Obećao je sebi da će sve učiniti da Konstansa ode kod njega na pregled, iako joj to možda neće pomoći.
Dok je razmišljao o sinu, obuzelo ga je pomešano osećanje besa i divljenja. Bes zbog adolescentske nepromišljenosti, kojom je Džeremi sebe doveo u veliku opasnost i pritom u nju uvukao i sestru. Ali bio je i iskreno dirnut. Činjenica da je Džeremi režirao svoju otmicu, i to samo da bi spojio njega i Niki, otkrivala mu je dečakovu skrivenu patnju koja ga je izjedala još od razvoda. Gotovo protiv svoje volje, Sebastijan je morao da oseti ponos zbog upornosti svoga sina. Džeremi ga je iznenadio.
Prevario. Oduševio!
Sebastijan zatvori oči. Dok je razmišljao o prethodna tri dana, obuze ga vrtoglavica. Život mu se preokrenuo za nekoliko sati. Iskočio je iz šina i potpuno se oteo kontroli. Sedamdeset dva sata brige i straha, ali i uzbuđenja.
I Džeremi je shvatio ono što je bilo neosporno: Sebastijan se uz Niki oseća živim. Pola anđeo, a pola đavo, zračila je životnom energijom i pomalo adolescentskom izazovnošću, pomešanom sa životinjskom privlačnošću koja ga je duboko uznemiravala. Gonjeni opasnošću koja je visila nad njihovom decom, uspeli su da prevaziđu nesporazume i da rade kao tim. Uprkos prošlosti, uprkos njihovim nepomirljivim naravima koje su bile predodređene za sukobe. Istina je da još nisu znali da razgovaraju drugačije osim kroz svađu, kao i da je svako još preživao svoju ozlojeđenost, ali kao i prvog dana njihove veze, postojala je privlačnost, eksplozivni koktel saučesništva i čulnosti.
Život je uz Niki poprimao tok urnebesne komedije: on je bio Keri Grant, a ona Ketrin Hepbern. Morao je da se pomiri s činjenicom da je više od svega voleo da se s njom smeje, svađa i raspravlja. Uz nju je svakodnevica bila bogatija i uzbudljivija. Palila je iskricu koja je činila suštinu života.
Sebastijan uzdahnu i utonu u svoje sedište. U glavi mu je ipak treptalo crveno svetlo, koje ga je upozoravalo da se pribere. Ako želi da pronađe decu, ne bi ni slučajno trebalo da se ponovo zaljubi u bivšu ženu.
Jer Niki mu je trenutno bila i glavni saveznik i najveći neprijatelj.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:29 am





ČETVRTI DEO


Devojka sa Ipaneme36


Ma koliko da su sjedinjeni,

između dvoje uvek postoji jaz,

iznad koga ljubav […] može samo

da spusti jedan klimavi mostić.

Herman Hese



56.

,,Taxi! Taxi! Um taxi para leva-lo ao seu hotel!”

Naelektrisana atmosfera, zbunjujuće brujanje, dugačak red za preuzimanje prtljaga i ispred carinske kontrole, ogromni aerodrom Galeao kupao se u vlažnoj, nesnosnoj toploti kao u parnom kupatilu.
,,Tdxi! Taxi! Um taxipara leva-lo ao seu hotel!”

Iznureni od putovanja, Niki i Sebastijan prođoše hordu taksista koji su presretali turiste na ulazu u hol i uputiše se ka šalterima rentakar agencija. Kratko sletanje u Sao Paulo pretvorilo se u večnost. Iz nerazumljivog razloga, piste su bile preopterećene i let im je kasnio više od dva i po sata, tako da su sleteli tek u 11 h i 30 min.
„Promeniću novac dok ti iznajmiš kola”, predloži ona.
Složivši se s ovom raspodelom zadataka, Sebastijan stade u red i izvadi Bocarisovu vozačku dozvolu. Kada je na njega došao red, premišljao se koji model da uzme. Da li će se njihova istraga svesti na vožnju po gradu ili će ih odvesti na nepristupačnije terene? Pošto nije bio siguran, odluči se za mali lend rover koji je pokupio sa usijanog parkinga.
Kupajući se u znoju, skinuo je jaknu i seo za volan dok je Niki na mobilnom telefonu slušala Konstansinu glasovnu poruku.
Kao što su se dogovorili, mlada policajka im je rezervisala hotelsku sobu u četvrti Ipanema, blizu plaže gde je, navodno, radila Flavija. Ona je nastavila da vodi istragu i poželela im sreću.
Iscrpljeni od putovanja, vozili su se u tišini, prateći putokaze (Zona Jug Centar Kopakabana) koji su ih usmeravali ka jugu, od ostrva Governador do centra grada.
Sebastijan obrisa čelo i protrlja oči. Oblaci su bili niski, teški i gusti od zagađenog i zagušljivog vazduha pa mu se vid mutio, a kapci su ga pekli. Kroz zatamnjena stakla, pejzaž je izgledao mutno, zasićen narandžastim nijansama kao prljava reljefna slika.
Posle svega nekoliko kilometara, stajali su nepomično u saobraćajnoj gužvi. Pomireni sa sudbinom, gledali su kroz prozor okolni predeo. Na hiljade kuća od cigala protezalo se unedogled duž auto-puta. Dvospratne građevine, s terasastim krovovima ispresecanim žicama za veš, odavale su utisak kao da stoje jedna preko druge, da se prepliću u grozdove stepenastih zgrada u nestabilnoj ravnoteži. Lavirintska, haotična, džinovska favela37 usitnjavala je pejzaž, razbijala i izvijala perspektivu, sekla horizont, da bi na kraju sve povezala u kubistički kolaž smeđih tonova, boje rđe i ugarka.
Postepeno, struktura grada se menjala. Jeftine stambene jedinice ustupile su mesto industrijskoj zoni. Reklamni panoi su na svakih sto metara najavljivali Svetsko fudbalsko prvenstvo i Olimpijske igre 2016. Usredsređen na ova dva sportska takmičenja, grad kao da je sav bio u radovima. Iza mreže nenaseljenih površina izdizala su se divovska gradilišta: buldožeri ruše preostale zidove, bageri kopaju zemlju, kamioni s prikolicama neprekidno se vrte u ustaljenoj koreografiji.
Zatim prođoše kroz šumu oblakodera u poslovnoj četvrti i uđoše u južni deo grada, u kojem se nalazila većina velikih hotela i tržnih centara. Glavni grad Karioka konačno je poprimio onaj očekivani izgled s razglednica, izgled Čudesnog grada38, kojeg zapljuskuje more i okružuju brda i planine.
Na kraju putovanja, lend rover se zaputi uz obalu, polako se krećući čuvenom Avenida Vijeira Soto.
„Ovde je!”, reče Niki pokazujući zgradicu s čudnom zelenom fasadom od drveta i mermera.
Ostaviše džip vrataru i uđoše u hotel. Bio je moderan i prefinjen kao i čitav kvart, ukusno opremljen nameštajem iz pedesetih i šezdesetih godina XX veka, koji kao da je preseljen iz neke epizode serije Momci s Medisona.
Predvorje je ostavljalo dobar utisak: engleska cigla, lagana muzika, parket, presvučene sofe, starovremska biblioteka. Naslonili su se nervozno na pult od amazonskog drveta i prijavili se pod imenima Konstansa Lagranž i Nikola Bocaris.
Niki i Sebastijan zadržali su se u sobi tek onoliko koliko im je bilo potrebno da se osveže i da sa svog balkona ugledaju mahnito valjanje talasa koji su se razbijali o obalu. Prema hotelskoj brošuri, ime Ipanema poticalo je iz američko-indijanskog dijalekta, koji u prevodu glasi Opasne vode. Dogovorili su se da toj uznemirujućoj slučajnosti ne pridaju previše važnosti. Napustili su sobu, odlučni da pronađu devojku sa Ipaneme.
Čim su kročili napolje, ponovo su se našli u nemilosti vrućine, smrada izduvnih gasova i saobraćajne buke. Beskrajna bujica trkača, skejtera i biciklista borila se za mesto na trotoaru. U toj četvrti nalazilo se i mnoštvo luksuznih radnji, teretana i klinika za estetsku hirurgiju.
Niki i Sebastijan pređoše ulicu da bi došli do širokog šetališta oivičenog palminim drvećem, koje se pruža duž plaže. Staza je pripadala uličnim prodavcima, koji su se borili za parče asfalta i lukavo nadmetali da skrenu pažnju kupcima. Opremljeni frižiderima, metalnim kantama ili pravo iz kioska, nudili su vodu u kokosovom orahu, mate čaj, lubenice i hrskave kokade kolačiće od kokosa s karamelom, kao i goveđe medaljone čiji su se ljuti mirisi širili celom avenijom.
Američki par krenuo je na plažu malim ozidanim stepeništem. Ipanema je bila lepša od svoje susetke Kopakabane. Pružala se obalom od belog peska, sa užarenim i zaslepljujućim odsjajem dugim tri kilometra. Bilo je vreme ručka i mesto je vrvelo. Okean je svetlucao, podrhtavao pod snagom struje koja je bacala na plažu besne talase raznih boja. Niki i Sebastijan napustiše obeleženi deo plaže, namenjen isključivo gostima njihovog hotela. Nastavili su držeći se svog cilja bara u kojem je radila Flavija.
Na svakih sedamsto metara plaže nalazila se kula osmatračnica: ponto koji služi kao orijentaciona tačka i sastajalište kupača. Budući da je bio ukrašen zastavom duginih boja, izgleda da je Ponto 8 bio sastajalište homoseksualaca. Niki i Sebastijan prošli su ga i nastavili dalje. Do njih su stizale kapljice vode s okeana. Izdaleka su prepoznali obrise ostrva Kagaras, koja su se kupala u vatri, kao i Dva brata, planine bliznakinje, koje su zapazili i na Sajmonovoj fotografiji.
Krupnim koracima nastavili su da prelaze peščano prostranstvo, provlačeći se između ljudi koji su igrali fudbal i odbojku na plaži. Plaža je bila uzavrela i ličila na modnu pistu za donje rublje i kupače kostime.
Ipanema je definitivno bila razuzdana. U vazduhu je lebdeo autentični erotski naboj. Zgodne i mršave kupačice prsile su se da bi što bolje istakle veštačke grudi, i uvijale kukovima u minijaturnim kupaćim kostimima pred surferima izvajanih tela, koji su se svi namazali uljem za sunčanje.
Niki i Sebastijan stigoše i do Ponta 9, očigledno najuglednijeg kutka na plaži, sastajališta mladih bogataša iz Rija.
„Dobro”, zaključi Niki, „tražimo lepu polugolu plavušu koja se zove Flavija i služi koktele u baru…”
„Kašasa“, uzdahnu Sebastijan pokazujući luksuznu slamnatu kolibu.
Uputili su se ka baru. Kašasa je bila letnji bar namenjen bogatim gostima u markiranim pareima i ogromnim naočarama, koji su pili mohito od 60 reala slušajući remiks verzije bosa nove. Odmeravali su jednu po jednu konobaricu, a sve su imale isti opis: oko dvadeset godina, manekenska građa, mali šorts, ogromni dekolte…
„Hello, my name is Betina. May I help you?39“, upita ih jedno od tih bića.
„Tražimo devojku”, objasni Niki, „koja se zove Flavija…”
„Flaviju? Da, ona radi ovde, ali danas je odsutna.”
„Znate li gde živi?”
„Ne, ali mogu da se raspitam.”
Ona pozva jednu od svojih koleginica, još jednu Barbiku plave kose, svetlih očiju i kristalno sjajnog osmeha.
„Ovo je Kristina. Ona živi u istom kraju gde i Flavija.”
Mlada Brazilka ih pozdravi. Uprkos lepoti, u njoj je bilo nečeg tužnog i krhkog. Graciozna, ali beživotna boginja.
„Flavija već tri dana ne dolazi na posao”, saopšti im ona.
„Znate li zašto?”
„Ne. Obično zajedno siđemo kada radimo u istoj smeni. Ali nje više nema kod kuće.”
„Gde živi?”
Ona neodređenim pokretom ruke pokaza prema brdima.
„Kod svojih roditelja, na Rosinji.”
„Jeste li pokušali da je zovete telefonom?”
„Da, ali dobila sam samo sekretaricu.”
Niki izvadi Džeremijevu sliku iz novčanika.
„Jeste li videli ovog mladića?”, upita je pokazujući sliku.
Kristina odmahnu glavom.
„Ne, ali znate, kod Flavije, momci brzo dođu i brzo odu…”
„Da li možete da nam date njenu adresu? Hteli bismo da postavimo nekoliko pitanja njenim roditeljima.” Mlada Brazilka se namršti:
„Rosinja nije mesto za turiste! Ne smete tamo da idete sami.” Sebastijan je insistirao, ali je jednako nailazio na odbijanje. „Da li biste onda vi mogli da nas odvedete?” predloži Niki. Ova mogućnost nimalo nije oduševila konobaricu: „To je nemoguće, tek sam stigla na posao.”
„Molim vas, Kristina! Nadoknadićemo vam dnevnicu. Ukoliko vam je Flavija prijateljica, trebalo bi da joj pomognete!”
Mamac je uspeo. Kristina je očigledno počela da oseća krivicu.
„Dobro, sačekajte.”
Otišla je da zatraži dozvolu, po svemu sudeći, od svog gazde, mladića u pripijenoj majici koji je ispijao kajpirinju40 s gošćom dvostruko starijom od sebe.
„Može”, potvrdila je po povratku. „Da li imate automobil?”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:30 am





57.

Lend rover je bio težak, ali se s lakoćom peo zavojitim putem koji je vodio do favele Rosinja. Sebastijan je vozio i pažljivo sledio Kristinina uputstva. Mlada Karioka ih je sa zadnjeg sedišta od plaže vodila najpre kroz rezidencijalna naselja južnog dela, zatim ih je izvela na Gaveanski put, uzani drum koji je vijugao uz padinu brda, jedini kojim se dolazilo do velike favele u Riju. Kao i većina siromašnih kvartova, Rosinja je nikla u brdima koja se izdižu iznad grada. Niki se naslonila na prozor i posmatrala hiljade domova koji su se ugnezdili na padinama. Nagomilane kućice zaklanjale su vidik smeđim ciglama i ostavljale utisak da će se svakog trenutka srušiti.
Kako su sve više silazili s asfalta41 i približavali se brdima, jedna nedoslednost odmah im je zapala za oko: upravo se iz favela pružao najlepši pogled na grad. Ova teško pristupačna orlovska gnezda nudila su panoramski pogled na plaže Leblon i Ipanema, ali imala su i dominantan položaj, poput tvrđava. Idealno mesto za osmatranje grada u podnožju, što objašnjava zašto narko-dileri postavljaju svoje štabove u favelama.
Sebastijan prebaci u niži stepen prenosa. Ulaz u favelu nije bio daleko, ali je dvostruka lakat krivina, kao usko grlo, blokirala saobraćaj. Jedino su stari motocikli i taksi-motocikli uspevali da se uz eksplozivni zvuk probiju kroz gužvu.
„Najjednostavnije je da ovde stanemo”, bio je Kristinin savet.
Sebastijan je parkirao kola pored puta. Zatim su izašli iz terenskog vozila i prešli pešice stotinak metara koji su ih razdvajali od ulaza u naselje Rosinja.


Na prvi pogled, favela nije imala nikakve veze sa slikom bede opisanom u turističkim vodičima. Dok su se Niki i Sebastijan pripremali da stupe na ulice nasilja, našli su se u sasvim normalnom gradskom kvartu, naoko gostoljubivom. Ulice su bile čiste, kuče od betona, s tekućom vodom, strujom i kablovskom televizijom. Istina, neke trospratne zgradice išarane su grafitima, ali veselim bojama pa su doprinosile vedrom raspoloženju.
,,U Riju, tek jedan od pet Karioka živi u faveli”, pričala je Kristina.
„Većina ljudi koji ovde žive su pošteni radnici: dadilje, kućne pomoćnice, vozači autobusa, medicinske sestre, čak i profesori…”
Niki i Sebastijan prepoznaše mirise začina, medaljona i kukuruza, koje su osetili i na plaži. Atmosfera je bila prilično mirna, između apatije i umerene vreve. Iz kuća je na sav glas treštao baile fank42. U glavnoj ulici, klinci su šutirali loptu zamišljajući da su Nejmar. Sedeći za stolom na terasi, muškarci svih starosnih doba pijuckali su bamberg pilsen iz flaše, dok su se žene, ponekad vrlo mlade, bavile bebama ili čavrljale naslonjene na prozore.
„Nedavno su nas posetili i vojska i policija”, objasnila je Kristina kada su prošli ispred ogromnog živopisnog murala išaranog kuršumima.
Zatim skrenuše s glavnih i zaputiše se u splet okomitih i uskih ulica, lavirint strmih sokaka koji se sužavaju u stepeništa. Okruženje se postepeno menjalo i favela je poprimila neprivlačniji izgled. Sada su kuće ličile na popravljene brodove posle oluje; gomile smeća ispred vrata postajale su sve veće, iznad glava su im visili isprepletani električni kablovi kojima su se na divlje priključivali na struju. Pomalo zabrinuti, Niki i Sebastijan su se s teškoćom probijali kroz decu koja su nagrnula oko njih da prose.
Ulice više nisu imale nazive, a ni kuće brojeve. Preteće senke zgrada nadvijale su se nad otvorenim odvodima za otpadne vode. Ustajale barice ležale su po ćoškovima privlačeći rojeve komaraca.
„Opštinske vlasti zadovoljavaju se time da pokupe smeće samo iz glavnih ulica”, objasni Kristina.
Predvođena mladom konobaricom, trojka ubrza korak rasterujući pacove na svom putu. Pet minuta kasnije, izbili su na drugu padinu brda, sa još neuglednijim kućama.
„Tu je”, reče kucajući na prozor jedne straćare s koje su otpadali delovi propale fasade.
Nakon nekoliko trenutaka, pogrbljena starica im otvori vrata.
„To je Flavijina majka”, saopšti im Kristina.
Iako je bilo vruće, nosila je debeli šal.
„Bom dia, Senhora Fontana. Voće ja viu Flavia?”

„Ola, Cristina!”, pozdravi je starica, a onda joj nešto odgovori na pitanje, stojeći i dalje iza odškrinutih vrata.
Kristina se okrenu prema Larabijevima da bi im prevela:
„Gospođa Fontana već dva dana nema vesti od svoje kćeri i…”
Devojka još nije završila rečenicu, a žena je nastavila. Ne znajući ni reči portugalskog, Niki i Sebastijan mogli su da prisustvuju razgovoru dve Brazilke samo kao pasivni posmatrači.
Kako ova žena može da ima dvadesetogodišnju kćer? pitala se Niki posmatrajući staru Karioku. Njeno lice, prošarano dubokim borama, bilo je sasušeno, iskrivljeno od briga i nedovoljno sna. Lako bi mogla da ima i sedamdeset godina. Isprekidana žalobnim jecajima, njena brbljivost bila je nepodnošljiva.
Kristina je bila primorana da je prekine kako bi objasnila:
„Kaže da je početkom sedmice Flavija ugostila jednog mladića Amerikanca i njegovu sestru…”
Niki otvori novčanik i pokaza joj sliku blizanaca.
„Eles sao os unicos! Eles sao os unicost“, prepoznala ih je.
Sebastijan oseti kako mu srce ubrzano kuca. Nikada nisu bili bliže cilju…
„Gde su otišli?”, prekide je on.
Kristina nastavi:
„Dva naoružana muškarca upala su u kuću prekjuče u zoru. Oteli su Flaviju i vašu decu.”
„Muškarci? Koji muškarci?”
„Os Seringueiros“, povika starica. „Os Seringueiros! Os Seringueiros!”
Niki i Sebastijan počeše pogledima da požuruju Kristinu.
„Seringueiros…”, promrmljala je. „Ne znam ko je to.”
Vika je privukla susede. Dežurne alapače ostavile su telenovele i s prozora uživale u uličnoj predstavi. U blizini kuće, ljudi umornih pogleda stišavali su decu kako bi čuli o čemu je reč.
Kristina je razmenila još nekoliko reči sa staricom.
„Pristala je da nam pokaže Flavijinu sobu”, reče ona. „Izgleda da su vaša deca tamo ostavila neke stvari.”
Nervozni, Niki i Sebastijan pratili su ženu kroz straćaru. Unutrašnjost kuće bila je jednako neudobna kao što je i spolja izgledala. Šperploče, sklepane na brzinu, služile su kao pregradni zidovi. Flavijina soba bila je tek zajednička prostorija oivičena krevetima na sprat. Sebastijan je prepoznao na jednom dušeku Kamilin kožni ranac u boji karamele, koji je koristila za putovanja. Bacio se grozničavo na ruksak i izručio sve stvari: farmerke, dva džempera, donji veš, neseser. Nije bilo ničega posebnog, osim možda… mobilnog telefona njegove ćerke. Pokušao je da uključi aparat, ali baterija je bila prazna, a punjača nije bilo. Iznerviran, gurnu telefon u džep da bi kasnije mogao da ga pogleda. U svakom slučaju, imali su jedan trag. Pre nego što su ih oteli ti tajanstveni seringeirosi, Kamila i Džeremi bili su gostoljubivo primljeni kod mlade Brazilke…
Starica je ponovo počela sa žalopojkama. Vikala je, plakala, štucala, prizivala Boga za svedoka, dizala pesnicu. Mlada konobarica opominjala je Larabijeve da je vreme da krenu. I napolju su strasti uzavrele. Potpuno neupućeni u dešavanja, susedi su prišli bliže i očigledno uživali u dolivanju ulja na vatru. Nekoliko ih se okupilo ispred kuće i galamilo. Napetost se gotovo mogla opipati; netrpeljivost je rasla. Očigledno je da u tom naselju više nisu dobrodošli.
Odjednom im se starica direktno obrati.
„Kaže da je Flavija oteta zbog vaše dece”, prevede Kristina. „Optužuje vas da ste joj navukli nesreću na kuću.”
Situacija se zaoštravala. Jedan pripiti komšija gurnu Niki, a Sebastijan za dlaku izbeže kofu otpadaka koje je neko prosuo kroz prozor.
„Pokušaću da ih smirim. Idite! Ja ću se već snaći za povratak.”
„Hvala ti, Kristina, ali…”
„Odlazite!”, ponovila je. „Mislim da niste svesni opasnosti…”
Klimnuvši glavom, Niki i Sebastijan se bez pogovora odlučiše da napuste mladu Karioku. Ispratile su ih psovke i pretnje. Trčećim korakom vratiše se na put, trudeći se da pronađu put u mreži uskih i strmih uličica koje su vodile u favelu.
Kada su stigli do dvostruke lakat krivine gde su ostavili auto, njihovi progonitelji su odustali. Međutim, lend rovera više nije bilo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu