Vrati mi se - Gijom Muso

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:39 am



Ovo je najvažniji dan u Itanovom životu. Danas se žena koju je oduvek voleo udaje za drugog čoveka. Danas će im se pružiti nova prilika. Itan ima neverovatna dvadeset četiri sata da promeni čitav život, ili ga zauvek izgubi...

Jednog jutra Itan će dobiti pozivnicu za venčanje žene koju je nekada davno voleo, ali koju je ostavio kako bi se posvetio karijeri. On je sada jedan od najboljih psihijatara na Menhetnu - bogat, poznat, ali strašno usamljen. Ovo je dan kada je odlučio da ispravi grešku iz prošlosti i ponovo osvoji Selin. Posle zbrkana dvadeset četiri časa obavijena misterijom, Itana će ubiti nepoznati muškarac. Međutim, sledećeg jutra nešto neverovatno će se dogoditi - Itan će se probuditi i shvatiti da, igrom sudbine, ponovo proživljava isti dan.

Hoće li uspeti da na vreme iskoristi priliku koju je dobio?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:40 am





Odrastao sam među knjigama, drugujući s nevidljim prijateljima na stranama koje su se pretvarale u prah i čiji miris još uvek čuvam na rukama.
Karlos Ruis Safon, Senka Vetra


Prolog


Niko vam ništa neće dati. Sve morate sami uzeti.
Iz filma DVOSTRUKA IGRA MARTINA SKORSEZEA


Često se naša sudbina nalazi na putevima koje biramo da bismo je izbegli.
LA FONTEN


Zamislite...
Vreva na Tajms skveru...
Uzvici, smeh, muzika.
Miris kokica, hot-doga, dima.
Neonska svetla, ogromni ekrani, svetleće reklame na fasadama nebodera.
Gužva u saobraćaju, mnoštvo taksija, policijske sirene i zvuči automobilskih truba.
I gomila sveta koja se tiska i gura. Nepregledna reka turista, uličnih prodavača i džeparoša.
A vi ste jedna kap u tom moru.
Imate dvadeset tri godine.
Vaša verenica i vaš najbolji prijatelj idu trotoarom na samo dva metra ispred vas. Ona se zove Marisa. Zabavljate se od prve godine gimnazije i treba da se venčate krajem meseca. S Džimijem se znate još duže: odrasli ste zajedno u istom radničkom kraju u južnom Bostonu.
Večeras proslavljate vaš rođendan. Njih dvoje su u vašu čast organizovali ovu malu šetnju Menhetnom, a vi ste prevalili put od Bostona dovde u malom, ofucanom mustangu.
Imate tek dvadeset tri godine, ali vaš život već izgleda beznadežno predodređen.
Da se razumemo, dobre vile se baš i nisu nešto gurale oko vaše kolevke kad ste se rodili. Vaši roditelji crnčili su celog života, ali to nije bilo dovoljno da vam plate studije, pa ste po završetku školovanja počeli da radite na gradilištima s Džimijem. Svakodnevicu vam čine džakovi cementa, skele, znoj i nadzornik koji se dere na vas.
A u slobodno vreme? Popijete koje pivo nakon posla, idete sa Marisom u nabavku, a dva puta nedeljno na partiju kuglanja s prijateljima.
Hipnotisani svetlima i pomalo odsutni, puštate da vas nosi ta gomila. Na svetlucavim ekranima promiču reklame za automobile koje nikada nećete voziti, za luksuzne satove koji vrede deset puta više od vaše plate, za odeću koje nose žene čiji pogled se nikada neće ukrstiti s vašim.
Vaša budućnost? Brak bez strasti, dvoje ili troje dece, crkavate na poslu da biste otplatili kredit za stan koji vam se ne sviđa.
I nastavićete da pijete pivo, idete na kuglanje i radite na građevini s Džimijem, a zapravo u tome ne učestvujete.
Imate tek dvadeset tri godine i već ste zaglibljeni u životu koji vam ne odgovara. Već odavno osećate da ste drugačiji od sveta koji vas okružuje. To ne znači da prezirete svoju porodicu, ili prijatelje. Nešto drugo je u pitanju: to siromaštvo koje ponižava, koje vas konstantno vređa. Ni Marisa ni Džimi nemaju taj osećaj. Oni se teše ponavljajući:
„Možda jesmo siromašni, ali barem smo srećni."
Ali da li je to stvarno tako?
Kako poverovati u to da život nema drugačiji ukus s one strane granice?
I dalje idete avenijom, jedan od mnogih u nepreglednoj gomili. S vremena na vreme, Džimi i Marisa se okrenu da vam klimnu glavom, ali vi namerno održavate malu distancu.
Pre nekoliko meseci, počeli ste, gotovo kradom, da kupujete knjige. Vuče vas sve jača i jača želja da se izdignete i da postanete nešto više od onoga što vam omogućava vaše poreklo. Na vokmenu slušate Baha i Mocarta, umesto repa i soula. A na poslu, uprkos poruzi ostalih radnika, uvek u pauzi za ručak prelistate članke u Njujork tajmsu.
Dan je na izmaku. I dalje posmatrate prizore na ulici. Mladi par izlazi iz hotela smejući se i ulazi u bleštavi kabriolet. Kao da su sišli sa stranica modne revije - imaju bele zube, drže se opušteno i elegantno kao što i priliči Novoj Engleskoj.
Imaju sve ono što vi nikada nećete imati.
U ovoj zemlji, gde uspeh, kako to vole da kažu, zavisi samo od tebe, imate utisak da niste na pravom mestu. Često se u tišini noći poigravate s idejom da sve ostavite i krenete od nule, da se vratite školovanju kako biste uspeli da se dočepate svog dela američkog sna.
Međutim, da biste do toga došli, morali biste da raskinete sa svojim okruženjem, svojom porodicom, verenicom, svojim prijateljima, a vrlo dobro znate da je to nemoguće. A da li je zaista tako?
Na uglu Pedesete ulice, stari prodavač hot-dogova na pokretnoj tezgi uključuje radio, čija je frekvencija podešena na neku stanicu sa rok muzikom. It's Now or Never, stari hit Elvisa Prislija širi se trotoarom. Sad ili nikad.
Prolazite pored novinskog kioska i bacate pogled na naslovnu stranu Njujork tajmsa. Šta se dešava u vašoj glavi u tom trenutku? Otkud ta suluda ideja?
Jednog dana, moja slika će biti na naslovnoj strani tih novina. Za petnaest godina, ja ću biti tu. Zaklinjem se.
Da li shvatate koje su posledice onoga što se spremate da učinite? Da li ste svesni da ćete, sve do svoje smrti, svake noći misliti na taj dan? Na dan kada ste u svom životu podvukli crtu. Na dan kada ste napustili sve one koji su vas voleli. Na dan kada ste, da biste sve dobili, najpre morali sve da izgubite. Sad ili nikad.
Izgubljeni u gomili turista, koristite priliku kada se smanjila gužva u saobraćaju, i pretrčavate preko avenije. Ni Marisani Džimi vas nisu videli. Sad ili nikad.
Za tačno trideset sekundi, vaša verenica će se okrenuti, ali vas neće biti.
Nikada više.
Za tačno trideset sekundi, naći ćete se ispred najvećeg i najčudnovatijeg od svih izazova.
Da postanete neko drugi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:40 am






Prolog 2


Kraj jedne ljubavi


Ja sam tebe volela, a ti si bio zaljubljen.
To nije isto...
Iz filma ŽENA IZ SUSEDSTVA FRANSOA TRIFOA


DESET GODINA KASNIJE
Neveliki kafić u Vest Sajdu, između Brodveja i Avenije Amsterdam. Ušuškana, prijatna atmosfera. Udobna sedišta od tamne kože i veliki šank od sjajnog metala. Širi se miris cimeta, vanile i meda. Sedite preko puta mlade žene u uniformi stjuardese. Selin Paladino.
Rukavom briše suze koje teku iz njenih zelenih očiju prošaranih zlatnim tačkicama. Poznajete se više od godinu dana. To je prekookeanska ljubav; živite u ritmu linije Pariz-Njujork, kojom ona stiže svake dve nedelje.
Sa Selin vam se dogodila romansa kojoj se niste nadali. Neverovatna ljubav na prvi pogled, koja se pretvorila u stanje blaženstva, otkrivajući vam dotad nepoznate svetove.
Logično, trebalo bi da ste najsrećniji čovek na svetu.
Ali vi niste običan čovek.
I odmah znate da ćete je jednog dana izgubiti.
A taj dan je upravo danas.
Naime, iako ste svakim danom sve zaljubljeniji, isto tako ste i sve ranjiviji, što ne želite. Još ne znate da možete biti osećajni, a da pritom ne budete slabi.
Osim toga, ubeđeni ste da je u osnovi vaše veze nesporazum: Selin vas voli zato što vas, u stvari, ne poznaje. Jednog dana će progledati i shvatiće da ste vi, u suštini, jedan ljigavi i ambiciozni gad.
Ali to nije glavni razlog.
Glavni razlog je to što vas neki unutrašnji glasić neprestano opominje: ako zaista voliš Selin, moraš je ostaviti jer se s tobom nalazi u opasnosti.
Odakle ta zloslutna misao? Nije ni vama jasno, ali vas do te mere proganja da je morate ozbiljno shvatiti.
Poslednji put gledate Selin. Suze joj teku i padaju po čokoladnom kolaču.
A kada je stigla na mesto sastanka, u kafić gde ste se obično nalazili, sva je blistala, presrećna što je došla da vam saopšti da je dobila premeštaj u ispostavu Er Fransa na Menhetnu.
- Konačno ćemo moći da živimo zajedno, da imamo dete...
Vaš stav je odjednom postao ukočen. Da živite zajedno? Još niste spremni za to. Dete? Iznosite joj čitav niz razloga zbog kojih ne bi bilo dobro da dobijete dete: više neće biti strasti, to nosi previše odgovornosti, ne želite da joj materinstvo bude važnije od vas...
Ona je šokirana. Zatim nastupa muk, dok ona nepomično sedi. To je previše. Ne možete da izdržite njen očaj, ustaćete i zagrliti je, ali onaj unutrašnji glas se ponovo javlja:
Ako ostaneš sa Selin, ona će umreti.
Tako sklanjate pogled i gledate u užurbane prolaznike na kiši, ali ih ne vidite.
- Ovo je kraj? - upitala je ustajući.
Ne usuđujete se da joj odgovorite i samo joj potvrdno klimnete glavom.
Posle petnaest dana, ponovo ćete doći u taj kafić. Jedan od konobara će vam pružiti koverat na kojem ćete prepoznati Selinin razvučeni rukopis. Odolećete želji da ga otvorite. Samo ćete se vratiti kući, sumnjajući u svoju sposobnost da prevaziđete taj ogromni gubitak. Zatim ćete uzeti jednu kutiju i u nju spakovati malobrojne stvari koje je ostavila kod vas, ili je na njima ostao njen trag: nekoliko komada odeće, neseser, Kašarelov parfem, stranicu iz knjige Belle du Seigneur, zbirku Aragonovih pesama, CD Nine Simon, jednu reprodukciju Modiljanija, američki plakat za film Srce na zimi, češalj od kornjačevine, japanski čajnik, njeno poslednje neotvoreno pismo...
Izlazite na ulicu iz svoje male zgrade u Grinič Vilidžu, neposredno iza Njujorškog univerziteta. Bacićete tu kutiju u kontejner preko puta, praveći se da vam je svejedno.
Ipak, usred noći, izaći ćete po hladnoći da uzmete pismo. Nikada ga nećete otvoriti, ali ćete ga čuvati kod sebe kao znak njenog prisustva.
Što je možda dokaz da i niste baš toliko ljigav tip.
Proći će godine.
Jedna, dve... pet godina.
Postići ćete društveni uspeh o kojem ste sanjali: bićete slavni, imaćete sportske automobile, putovaćete prvom klasom, kroz vaš krevet će defilovati manekenke, pojavljivaćete se na TV ekranima. S vremenom, ubedićete sebe da ste zaboravili Selin.
Ali bez nje, uvek ćete osećati da ste sami.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:40 am





PRVI DEO


BEKSTVO



1. Toga dana...


Naši stvarni neprijatelji kriju se u nama samima.
BOSIJE


MENHETN
SUBOTA, 31. OKTOBAR 2007. 7 h 59 min 57 s
Itanu Vitakeru ostalo je još tri sekunde sna na luksuznoj jahti ukotvljenoj na obali Hadsona. Spava čvrsto uljuljkan u carstvu snova, iz kojeg će uskoro upasti u dan pun košmara.
7 h 59 min 58 s
Još samo dve sekunde.
U tom trenutku, još se nije desilo ništa od tog čudnog niz događaja koji će ga dovesti u središte misterije i patnje. Posle tog tajanstvenog hodočašća, kojim će proći sam-samcit, biće rasturen na sastavne delove, a onda će se ponovo roditi. I biće primoran da se suoči sa svojim najgorim strahovima, najdublje pokopanim tajnama i najluđim nadama.
Da li ste zaista sigurni u to kakvi ste zapravo? A ako niste, šta biste bili spremni da date da biste zaista spoznali sebe?
7 h 59 min 59 s
Poslednja sekunda pre buđenja.
Poslednja sekunda pre Buđenja.
A šta ako svi mi tražimo nešto što već imamo?
8 h 00 min 00 s
Nagli trzaj.
Itan je nekoliko trenutaka bunovno tapkao rukom pre nego što je uspeo da zaustavi sve glasnije zvono budilnika.
Ono je na njega obično delovalo podsticajno, ali danas mu je izuzetno zasmetalo. Dugo mu je trebalo da se osvesti. Osećao se kao da ima groznicu i bio je sav zadihan, kao posle nekog velikog fizičkog napora. Grlo mu je bilo suvo, kao da danima ništa nije pio. Povraćalo mu se, a osećaj bola ga je kočio od glave do pete. Pokušavao je da otvori oči, ali je vrlo brzo morao da odustane od toga: kapci kao da su mu bili zašiveni, glava mu je pretila da eksplodira, a neka nevidljiva burgija uporno mu je svrdlala unutar lobanje.
Šta li je to juče radio kada se oseća ovako grozno?
Pokušao je da smiri srce koje je ubrzano kucalo, a zatim je s nadljudskim naporom pogledao kroz poluotvorene kapke. Blistava drvenarija sijala je na blagoj svetlosti koja je dopirala kroz okna malene jahte. Prostrana i udobna kabina pružala se čitavom širinom broda. Predstavljala je kombinaciju modernog dizajna i tehnologije i odisala je luksuzom. Ogroman krevet, najnovije tehničke sprave, elegantan nameštaj.
Dok je tako ležao na boku okrenut ka ivici kreveta i dolazio sebi, odjednom je osetio nečije prisustvo. Naglo se okrenuo i zažmirkao očima.
Neka žena.
Znači tako.
Bila je sva umotana u satenske čaršave; virilo joj je samo golo rame, prekriveno ružičastim mrljama.
Itan se nagnuo prema njoj i ugledao duguljasto lice nežnih crta, koje su delimično skrivali dugački kestenjasti uvojci rasuti u slapovima po jastuku.
Da li je poznajem?
I dalje ga je mučila žestoka glavobolja dok je pokušavao da se seti ko je ta žena i koje su okolnosti dovele do toga da završi u njegovom krevetu, ali...
Ništa.
U glavi mu je vladala potpuna praznina. Njegova memorija bila je kao kompjuterski program koji odbija da učita tražene podatke. Potpuno zbunjen, Itan je udvostručio napore: prisetio se da je uveče izašao s posla i da je potom otišao na čašu pića u kafić Socijalista, novo mesto u Zapadnoj ulici, koje je u poslednje vreme bilo u modi. U tom ambijentu kao iz filma Kuba libre, koji je podsećao na Havanu četrdesetih godina, popio je jedan mohito, pa drugi, pa treći... A posle toga... ništa. Zaista se potrudio da se skoncentriše, ali je, na svoju žalost, ustanovio da se ne seća ama baš ničega od sinoć. Prokletstvo!
U prvi mah je krenuo da probudi uspavanu lepoticu u nadi da bi ona mogla da mu osveži pamćenje, ali je odmah odustao od te ideje jer je znao da bi to bio buran razgovor.
Izvukao se iz kreveta bez i najmanjeg šuma i krenuo nesigurnim korakom kroz uzani hodnik do kupatila. Tuš-kabina je bila obložena nekim egzotičnim drvetom i mogla je da se koristi kao sauna. Podesio je slavine na funkciju sauna i, gotovo istog trena, kabina se ispunila vlažnom, vrelom parom.
Spustio je glavu među šake i počeo da masira slepoočnice.
Samo bez panike!
Veoma ga je uznemirilo to što ne može ničega da se seti. Bila mu je užasna ta pomisao da je izgubio kontrolu nad samim sobom. Čovek treba da bude odgovoran i da se trudi da upravlja svojim životom: upravo te poruke je ponavljao na stranicama svojih knjiga, na predavanjima i u televizijskim emisijama.
Radite ono što vam govorim, a ne ono što ja radim...
Osećaj panike iščezao je postepeno. S obzirom na to kako izgleda, nije morao da bude genije da bi zaključio šta se dešavalo prethodne večeri: išao je od lokala do lokala, to je sve. Malo je više popio, možda je dodao i koju crtu belog praha. A ta devojka? Verovatno neka manekenka na koju je naleteo u diskoteci i kojoj se verovatno nabacivao dok je još bio pri svesti.
Bacio je pogled na sat i zabrinuto konstatovao da je prilično kasno. Zamenio je vrelu paru mlazom ledene vode, nadajući se, mada ni sam nije zaista verovao u to, da će tim termičkim šokom uspeti da povrati sećanje.
Kada se vratio u sobu, video je da misteriozna neznanka i dalje čvrsto spava. Zastao je za trenutak, impresioniran kontrastom između njene bele kože i crvenkastog odsjaja kose. Obrisao se i proučio žensku odeću koja je bila razbacana po podu: veš viktorijas sikret, haljina dolce i gabana s dubokim izrezom, par cipela džimi ču, ukrašenih kristalima...
Samo skupe i kvalitetne stvari.
Nešto se tu nije uklapalo: devojka je bila isuviše lepa i isuviše otmena da se ne bi sećao kako joj se udvarao.
Itan je na fotelji pronašao malu tašnu i bez ikakvog srama ispitao njen sadržaj. Nije bilo lične karte, niti vozačke dozvole koja bi mu otkrila identitet uspavane lepotice. Samo naočare za sunce, puder, dve novčanice od sto dolara i mali presavijeni koverat u kojem je mogao biti kokain. Zabrinuto je zatvorio tašnu.
A šta ako je ova devojka prostitutka?
Itan je morao da razmotri i tu mogućnost. Nije sumnjao u svoju zavodničku moć. Znao je da ume sa ženama, ali ne i mrtav pijan, u četiri sata ujutru, a još se toga uopšte i ne seća.
Mada...
Otkad je postao poznat, počeo da se pojavljuje na televiziji i živi na jahti za milijardere, nije više morao preterano da se trudi da bi smuvao neku devojku. Bio je svestan da je to jedna od boljih strana popularnosti, mada je u tome ponekad bilo i nečega pomalo tužnog.
U svakom slučaju, ako je ova žena profesionalka, treba da joj plati. Ali koja je cena usluge? Hiljadu dolara? Pet hiljada? Deset hiljada? Nije imao predstavu. Na kraju se odlučio za nešto između i u tašnicu ugurao četiri novčanice od po petsto dolara.
Ostavio je torbicu na noćni stočić, na vidnom mestu. To nije bilo baš za pohvalu, znao je, ali tako to ide. Takav je život. Pomislio je da bi bilo lepo da pridoda još nešto, na primer nekoliko iskrenih reči kao objašnjenje, ali je odustao, a kao izgovor mu je poslužilo to što je jutro već poodmaklo. Nije imao vremena. Uostalom, već nekoliko godina nije imao vremena da se objašnjava sa ženama. Jednom je imao nekoga. Nekada davno, postojala je devojka s kojom je sve bilo drugačije. Oterao je lice te devojke iz svoje glave. Zašto je ponovo mislio na nju upravo danas, kada su prošle godine otkad je okrenuo tu stranu u knjizi svog života? Ponovo je pogledao na sat i popeo se na palubu, ubeđen da se jeftino izvukao iz neprijatne priče.
Salon je bio u skladu s ostalim prostorijama na jahti: otmen i pun svetlosti, s kožnom bež sofom i ogromnim prozorima. Mala ugaona trpezarija s narneštajem od hrastovine i stakla nalazila se odmah do dobro opremljene kuhinje, u kojoj su stajali funkcionalni elementi jednostavnih linija.
Itan je uzeo bočicu toaletne vode koja je stajala na polici, između njegovih fotografija s Barakom Obamom i Hilari Klinton. Poprskao se malo tim mirisom koji je odisao muškim notama kože i duvana. Isticao je svoju muževnu stranu i nije prihvatao moderne tendencije na kojima su insistirali neki muškarci, po svaku cenu forsirajući ženstvene aspekte svoje ličnosti.
To su gluposti.
Ovog jutra bi trebalo da učestvuje u važnoj emisiji na kanalu NBC. To znači da mora biti u besprekornom izdanju, koje će odgovarati slici koju je brižljivo gradio: saosećajni psihoterapeut, strogih načela, ali opuštene pojave, nešto poput hibrida dobijenog ukrštanjem Frojda, Majke Tereze i Džordža Klunija.
Otvorio je garderobu i izabrao svoje omiljeno odelo - sako i pantalone prada, od mešavine svile i vune, koje je upotpunio košuljom oksford i parom cipela marke santoni.
Kada krećeš napolje, odeća koju imaš na sebi mora da vredi najmanje 4.000 dolara. Toga se moraš pridržavati ako želiš da budeš dobro obučen.
Ispred ogledala je zakopčao dugme na sakou - savet Toma Forda kako da izgledate deset kilograma mršavije - i nabacio prividno neobavezan izgled, kao kada je prošle godine pozirao za izdanje Voga posvećeno poznatim njujorškim ličnostima. Izabrao je model hemptons iz svoje kolekcije satova i na kraju obukao mantil barberi. Duboko u sebi, bio je svestan da sav taj luksuz, zapravo, ne znači baš ništa, da je čak pomalo i smešan. Ali bio je na Menhetnu! Morao je da vodi računa o svojoj spoljašnjosti jer danas sve zavisi od izgleda.
U kuhinji je pojeo nekoliko zalogaja peciva, a zatim izašao napolje, gde ga je raščupao vetar koji je prilično jako duvao njujorškim zalivom. Stavio je lagane naočare za sunce modernog oblika i zastao da na trenutak osmotri dan koji se rađao.
Nije mnogo ljudi znalo za neveliku luku Severna uvala. To je bila mala prijatna oaza u centru grada, nedaleko od Bateri parka i mesta na kojem su nekada bile kule bliznakinje. Marina Svetskog trgovinskog centra, oko koje su stajale četiri velike zgrade od granita i stakla, nalazila se naspram elegantnog trga na kojem se uzdizala impresivna staklena bašta sa ogromnim palmama.
Veliki broj džogera, sa slušalicama ajpoda na ušima, obučenih u sportsku odeću po poslednjoj modi, trčali su svoju jutarnju turu, zagledani u ostrvo Elis i Kip slobode. Itan je zapalio cigaretu, kao da im prkosi, trljajući ruke da se zagreje. Iako nije tako izgledalo, vetar je duvao snažno, ali on je voleo tu svežinu u vazduhu na početku jeseni. Podigavši pogled prema nebu, ugledao je jednu usamljenu divlju gusku kako leti prilično nisko. Protumačio je to kao dobar znak.
Ovaj dan je počeo prilično neobično, to je istina, ali ponovo je osećao da je pun snage i spreman da se suoči sa životnim izazovima. Današnji dan biće veoma važan.
- Dobar dan, gospodine Vitakere - pozdravio ga je čuvar luke kada se pojavio na malom parkingu.
Itan mu nije uzvratio pozdrav. Stajao je kao sleđen ispred svojih kola - bio je to najnoviji maserati kupe, elegantni metalik-crni automobil - i sav ojađen procenjivao nastalu štetu: maska je bila slomljena, prednji levi blatobran ulubljen, jedna felna uništena, a na vratima je bila duboka brazgotina.
To nije moguće!
Uopšte se nije sećao da je doživeo bilo kakvu nezgodu. Kada ga je vozio poslednji put, karoserija automobila bila je u savršenom stanju - zaslepljujuće bleštava.
U trenutku ga je ponovo uhvatilo ono grozničavo stanje. Nešto ozbiljno se dogodilo protekle noći. Nešto čega se uopšte ne seća.
Ma nije, brineš se bez razloga, kao i obično. Bio si pijan i mora da si udario u neku ogradu. To je sve.
Odvešće maserati na popravku u ponedeljak i biće kao nov. To će ga koštati nekoliko desetina hiljada dolara, ali novac ne predstavlja nikakav problem.
Itan je otključao vrata kupea, seo za volan i našao se ušuškan u prijatnoj kabini, obloženoj skupocenim drvetom i italijanskom kožom s besprekornim šavovima. Samo za trenutak, delovalo je da ga je umirio blagi miris luksuza, ali taj osećaj je ubrzo nestao. Zažalio je što nije probudio crvenokosu lepoticu koja je spavala u njegovom krevetu. Ona je bila jedina osoba koja je mogla da mu kaže šta se desilo prethodne noći. Itan je za trenutak zastao i poželeo da krene nazad prema brodu, ali se odmah predomislio. Da li zaista želi da zna? Više nije bio toliko siguran. To je bila prošlost, a pre petnaest godina je naučio da ne treba da se opterećuje prošlošću.
Okrenuo je ključ u bravi i taman je hteo da krene s parkinga kada mu se javila nejasna ideja, koja se odmah pretvorila u užasnu pomisao. A šta ako je devojka s kestenjastim loknama...
... u stvari mrtva?
Ma ne, to je glupost. Zašto mu tako nešto pada na pamet? Odlično se seća da je osetio njen blag i topao dah kad se probudio. Bio je gotovo siguran u to.
Gotovo siguran, ali ne sasvim...
Zgrčio je pesnicu i udario po volanu.
Lupetaš gluposti!
Paranoja se ponovo javljala. Kako je postajao uspešan i bogat, razvijala se i ta pojava koja se hranila stalnim strahom da će preko noći izgubiti sve ono što je sticao petnaest godina.
Prestani da sebi zagorčavaš život tim suludim teorijama!
Ovo je delovalo na Itana kao elektrošok pa je odmah od sebe oterao loše misli i nervozu.
Ovoga puta je stvarno krenuo s parkinga. Dao je gas do daske samo da bi osetio zadovoljstvo kada začuje urlik V8 motora od 400 konja.
Danas će biti divan dan. Bio je siguran u to. Veliki dan. Ludi dan.
MENHETN
SUBOTA, 31. OKTOBAR. 8 h 53 min
Ali Along
the Watchtower
Akordi gitare Džimija Hendriksa, koji su dopirali iz jedanaest zvučnika u kolima, zvučali su savršeno, nadjačavajući tupi, smirujući zvuk motora. Itan je brzo prošao kroz poslovnu četvrt koja je tokom radne nedelje bila prepuna ljudi, ali je ovog subotnjeg jutra bila gotovo pusta, a zatim se uputio ka Midtaunu.
Nije mu mnogo trebalo da povrati poljuljano samopouzdanje.
Brzina, plavetnilo neba, zraci sunca koji su se prelamali na staklenim fasadama nebodera - kao da je sve bilo tu samo da bi istaklo čari Njujorka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:41 am





2. Čovek u žurbi


Vrlo dobro znam šta ne želim, ali ne i ono što hoću.
MONTENJ


A Itan je obožavao Njujork.
Njujork je grad u kojem se osećate kao kod kuće i kada dođete niotkuda.
Ipak, ovoga jutra nešto nije bilo kako treba. Ulice su izgledale kao deo filmskog dekora, kao da to nije onaj isti, svakodnevni Njujork! Namrštio se gledajući pešake, kola i zgrade, ali nije uspeo da utvrdi šta nije u redu.
Nervozno je pritiskao dugme na radiju da nađe neku lokalnu stanicu:
... hiljade taksista je ovoga jutra na Menhetnu stupilo u štrajk u trajanju od četrdeset osam sati, u znak protesta protiv najave gradskih vlasti da se planira uvođenje obaveze korišćenja GPS-a i automata za platne kartice...
Eto šta je nedostajalo u celoj priči i zbog čega se saobraćaj tako brzo odvijao: nema taksija! Bez čuvenih žutih vozila, Menhetn kao da je izgubio deo svog identiteta.
... narušavanje privatnosti, prema rečima taksista, koji strahuju da će takav sistem, pored visokih troškova, omogućiti vlastima da prate njihovo kretanje. Kako navode predstavnici štrajkača, ovaj protest je veoma masovan, a učestvovaće gotovo svi njujorški taksi prevoznici, što će prouzrokovati značajne probleme u saobraćaju. Na putevima ka aerodromima Kenedi i Njuark već se formiraju kolone, a slična situacija je i ispred stanice Pensilvanija...
Itan baci pogled na sat na instrument-tabli; trebalo je da učestvuje u čuvenoj jutarnjoj emisiji Subotom u Americi, koja se emitovala uživo. To je izuzetno popularna emisija, koju svakog vikenda gleda više od šest miliona gledalaca. Svaki put kada bi se u njoj pojavio, skočila bi prodaja njegovih knjiga i DVD-ova, a lista čekanja za njegova predavanja i konferencije produžila bi se za nekoliko nedelja.
Postao je medijski poznat pre tri godine, takoreći za jedan dan. Iako su ga ponekad zvali doktor, Itan nije bio lekar. Imao je nameru da završi medicinu u Sijetlu, ali je posle četiri godine studiranja shvatio da to nije za njega. Studije medicine bile su previše skupe, a i trajale su predugo. Uostalom, nije želeo da radi u bolnici, a nije video sebe ni kao lekara opšte prakse, koji čitavog života leči prehlade i glavobolje.
S druge strane, privlačilo ga je sve što je, na ovaj ili onaj način, u vezi sa psihologijom. Vrlo brzo je uočio koliko njegova slatkorečivost utiče na druge ljude. Zašto ne bi stavio svoj talenat u službu onoga što ga zaista zanima, a to su lavirinti ljudskog uma? Međutim, pošto je bio praktičan, a želeo je uspeh, potražio je nešto što bi imalo i prođu u modernom životu. U knjigama i medijima su se sve češće pojavljivali izrazi kao što su razvoj ličnosti, lekcije o sreći, kvalitet života, samopoštovanje, zadovoljstvo... Itan je uvideo da se u toj oblasti, koja je bila u procvatu, nalazi i njegova šansa koju ne sme da propusti. I tako je napustio fakultet i otvorio malu ordinaciju za psihoterapiju, između Morningsajd Hajtsa i Istočnog Harlema.
Godinama se bavio problemima pacijenata koji su patili od depresije, zavisnosti, artritisa i bolova u leđima. Tek kasnije je shvatio koliko mu je taj period bio od koristi. U toku rada s tom lokalnom klijentelom, i on sam se malo-pomalo obrazovao. Dopunjavao je svoja znanja iz oblasti psihologije i čitao stručnu literaturu, čak je učestvovao i na nekoliko seminara koje su držali treneri za poboljšanje kvaliteta života, duhovne vođe i slični gurui koji propagiraju razvoj ličnosti. Od tih elemenata, koje je pokupio s raznih strana, Itan je izgradio sopstvenu metodu, zasnovanu na bazi već oprobanih, ili sasvim novih tehnika, kao što su pozitivan pristup, kognitivno-bihevioristička terapija*, sofrologija, igra uloga, pozorište, psihodrama (*Terapija za otkrivanje neuroza, u okviru koje se koristi teatralizacija pomoću improvizovanih scenarija sa više učesnika. - Prim. prev.), svetlosna terapija, akupunktura, afektivna komunikacija... Bio je jedan od prvih na Menhetnu koji je uveo metodu walk and talk, koja se sastojala od razgovora s pacijentima dok šetaju stazama Central parka. Šta ima veze što nisu baš sve ove metode lečenja naučno utemeljene: ako neka tehnika daje pozitivne rezultate, zašto se onda ne bi primenjivala?
A onda, pre četiri godine, njegov život je poprimio sasvim drugi tok. Do toga je došlo na prilično neobičan način. Jedne večeri, pred samo zatvaranje, u njegovu ordinaciju došla je žena tajanstvenog izgleda, sa dečakom od desetak godina. Iako je imala naočare za sunce i svilenu maramu na glavi, odmah je prepoznao Loretu Kraun, producentkinju i voditeljku poznate emisije koja je nosila njeno ime. A kako se čuvena crnkinja, koju su ubrajali među najbogatije i najuticajnije osobe u svetu šou-biznisa, uopšte našla u njegovoj skromnoj ordinaciji u Harlemu?
Odgovor se sastojao od tri reči: njena kućna pomoćnica. Nekoliko meseci pre toga, Itan joj je pomogao da se reši hronične glavobolje nakon samo tri seanse akupunkture. Bila je toliko zadovoljna da je svima pričala o tome, pa je glas stigao i do njene gazdarice.
U stvari, Loreta je kod njega došla zbog svog sina, koji je patio od posttraumatske neuroze posle iznenadne smrti njegovog oca, koja se pod tragičnim okolnostima desila dve godine ranije. Dok su se vozili brodom, otac je popustio dečakovim navaljivanjima i dozvolio mu da nakratko preuzme kormilo, a on je to iskoristio da razvije jedro. Otac je pod naletom vetra iznenada izgubio ravnotežu i pao u more, a dečak, koji nije znao kako da se izbori s jedrom, skočio je za njim u ledenu vodu Atlantika. Sat kasnije, spasioci su izvukli samo jednog preživelog.
Od te užasne nesreće, dečaka je proganjao osećaj krivice, na koji su se nadovezali napadi anksioznosti, košmari i flešbekovi koji su ga vraćali usred tog dramatičnog događaja. Kada je došao kod Itana, dečak je patio od nesanice i nervoze, nije bio u stanju da se skoncentriše, a u školu nije išao nekoliko meseci.
Loreta Kraun vodila je dete kod najpoznatijih psihologa na Istočnoj obali, ali ni antidepresivi, ni beta blokatori, ni hipnoza nisu davali nikakav rezultat - dečak je i dalje imao iste tegobe.
Itan je imao sreće i dobru intuiciju. Uz pomoć nekoliko seansi pokretanja očiju*, uspeo je da pomogne dečaku da ponovo proživi taj užasni događaj, upotrebljavajući elemente sećanja kako bi mozgu omogućio da preradi preživljenu tragediju. (*Pokreti očiju, ili Eye Movement Desensitization and Reprocessing (EMDR), predstavlja terapiju koja se koristi prvenstveno u lečenju sindroma posttraumatskog stresa. Bazirana je na pokretanju očiju, slično kao u toku sna, kojim se mozgu omogućava da obradi neprerađene ostatke traumatičnih događaja iz prošlosti. - Prim. prev.)
Loreta Kraun je osetila potrebu da se oduži Itanu zato što joj je izlečio sina. Podstakla gaje da napiše knjigu o svom terapeutskom radu, a zatim gaje pozvala da gostuje u njenoj emisiji. Za dvadeset godina, koliko je radila taj posao, kraljica tok-šoua postala je prava institucija. Loretinu emisiju prenosilo je više od sto pedeset lokalnih kanala. Kada je gledanost bila velika, imala bi više od petnaest miliona gledalaca, od kojih su osamdeset posto bile žene. Poput Larija Kinga, Loreta je bila zvezda pop kulture i imala neverovatan uticaj na milione svojih gledateljki. Kada je ona preporučila Itanovu knjigu u svojoj emisiji, on se našao među najprodavanijim autorima. To je za sobom povuklo seriju članaka u novinama pa su mladog terapeuta počeli da pozivaju i u druge emisije na televiziji i radiju. Posle samo šest meseci, Itan je postao neizbežan gost u svim emisijama koje su imale bilo kakve veze sa psihologijom.
On je oberučke prihvatio svoju šansu i danas se nalazio na čelu malog finansijskog kraljevstva. Plasirao je na tržište svoje učenje u formi knjiga, konferencija, preskupih predavanja, veb-sajtova, DVD-ova, audio-knjiga, zen-kalendara i CD-ova za relaksaciju. Nedavno su mu čak i neki univerziteti ponudili da drži kurs o sreći, disciplinu koja je bila u modi na mnogobrojnim fakultetima otkad je mladi psiholog Tal ben Šahar uveo ovaj predmet na Harvardu.
Itan je u programu ulivao poverenje. Imao je prijatno lice, samo-pouzdanje, a pritom nije bio arogantan. Nikada se nije postavljao kao neki duhovni vođa, čime je još više ulivao poverenje. Njegove reči bile su uglađene, pune zdravog razuma, prilagođene našem vremenu punom sumnje. Podsticao je ljude da se pozabave sobom bez tegobnih psihoanaliza i upotrebe antidepresiva - iako je on sam bio zavisan od prozaka; propagirao je jednostavan način života neopterećenog materijalnim vrednostima - mada je on sam živeo u luksuzu i izobilju; isticao je važnost porodice, prijatelja, društvenih odnosa - dok je on živeo kao samotnjak...
Radite ono što vam govorim...
Itan je skrenuo ne zaputivši se direktno ka Brodveju. Iako je kasnio, želeo je da prođe Tajms skverom: to je bilo poslednje što mu je ostalo da raščisti sa svojom prošlošću. Naime, pre petnaest godina, pre tačno petnaest godina, jedne jesenje večeri, on je napustio svoj stari život u nadi da će postati neko drugi.
Zaustavio se ispred Mariota i predao ključ od kola vrataru, ali umesto da uđe u hotel, prešao je na drugu stranu avenije.
Tajms skver je bio gotovo pust. Na sredini ulice stajala je grupa veselih Japanaca. Slikali su jedni druge, uzvikujući jata, kao u svojoj omiljenoj televizijskoj seriji.
Itan je zapalio cigaretu. Sanduče s novinama je i dalje bilo na istom mestu kao i u njegovom sećanju. Ubacio je novčić i uzeo primerak Njujork tajmsa. Otvorio je novine i izvadio dodatak pod nazivom Kultura i umetnost, na čijoj je naslovnoj strani bila njegova velika slika, odmah ispod naslova:
PSIHIJATAR KOJI JE OSVOJIO AMERIKU
Trebalo je da se članak pojavi sledeće nedelje, ali je Itan, zahvaljujući svojim vezama, uspeo da izdejstvuje da izađe ranije, kako bi na taj način obeležio svoju neobičnu godišnjicu za koju je samo on znao. Preleteo je očima preko članka: bio je prilično laskav i zvučao je kao hvalospev.
Udario je stisnutom šakom u metal telefonske govornice. Eto, uspeo je! Održao je obećanje: naslovna strana Njujork tajmsa za petnaest godina. Stigao je do vrha krenuvši sa dna i kao što ljudi kažu: Ono što uradiš u Njujorku, možeš ponoviti bilo gde...
S druge strane ulice, dva radnika su menjala staklo na izlogu Virdžin megastora. Gledajući ih, Itan je video sebe kako pre petnaest godina radi na gradilištima s Džimijem. Možda je po prvi put shvatio koliki je put prevalio. Pre petnaest godina, prešao je preko ove iste ulice. Samo petnaest metara do druge strane, petnaest godina da se dostigne slava. Navrle su mu uspomene, ali on ih je oterao.
Naravno, da bi stigao dovde, morao je sve da žrtvuje i da ostane potpuno sam, ali ulog je bio vredan toga. Dok je posmatrao vozila koja su se kretala prema jugu, osetio je dašak melanholije. Ipak je malo čudno što nema nikoga s kim bi podelio uspeh, zar ne?
Na samo jedan tren, u njegovoj glavi se pojavi slika: Selinine zelene oči kako ga gledaju. Trepnula je, i sve je nestalo. Itan zadrhta i prože ga osećaj nesavladivog razočaranja.
Ne, šta ti je! Život je divan. Imaš sve što želiš. A vrlo dobro znaš da je svaki čovek u stvari sam. U najtežim situacijama u životu, uvek si sam. Sam si kada ljubav odlazi, kad se pojavi policija u ranu zoru, sasvim si sam kada ti lekar saopštava da imaš rak, i dok crkavaš...
Primorao je sam sebe da otera negativne misli. Da bi izbegao depresiju, koja je tipična pojava posle velikih uspeha, morao je po svaku cenu da pronađe novi izazov za vreme koje dolazi. Razmišljao je nekoliko trenutaka: možda politika... Već je dobio nekoliko poziva da se priključi opštinskim aktivnostima. Osećao je da može da postane gradonačelnik Njujorka ako bi se potpuno posvetio tome. Ne na sledećim izborima, ali što da ne na onim narednim, za osam godina.
Upravo je razmišljao o tome kada mu je blekberi zazujao u džepu.
Zvali su sa NBC televizije da vide zašto ga još nema.
* * *

Itan je peške prošao nekoliko blokova koji su ga delili od Rokfelerovog centra. Išao je Petom avenijom, a zatim se odvojio između 49. i 50. ulice i zaputio duž cvetnog prolaza Čanel gardens, koji je vodio do Tauer plaze. Zastave su glasno lepetale na vetru koji je remetio savršenu simetriju vodoskoka. Emisija se danas ne snima u studiju, već na otvorenom, u javnosti, na poznatoj čistini nedaleko od klizališta, pred očima pozlaćenog Prometeja od bronze.
Itan je stigao upravo na vreme da ga na brzinu našminkaju i da se pojavi ispred kamera gde ga je sačekala Madlin Devin, zvezda informativnog dela emisije. Bilo je predviđeno da razgovor traje pet minuta, između priloga uživo o Džejmsu Blantu i izveštaja o istrazi misterioznog nestanka Alison Harison, naslednice ogromnog bogatstva, koja je bila poznata po svom raspusnom načinu života.
Kraj reklamnog bloka. Kreću u program za trideset sekundi. Utegnuta u kostim pastelne boje, Madlin Devin je još jednom prelistala svoje beleške. Lice joj je bilo kao u lutke, s porculanskim zubima, a plava kosa začešljana u punđu. Šminkerka je završila s popravljanjem pudera na njenom licu i, sva doterana, voditeljka najavi:
- Naš sledeći gost je stručnjak za emocionalnu inteligenciju i samopoštovanje. Njegovi saveti nam pomažu da prebrodimo teške trenutke i da život posmatramo s veselije strane. Njegove knjige su u vrhu na listama najprodavanijih i otkrivaju nam neverovatne strane naše ličnosti. Dame i gospodo, pozivam vas da pozdravite Itana Vitakera!
Itan je seo na svoje mesto praćen gromkim aplauzom. Nije bilo lako pojaviti se posle Džejmsa Blanta, ali bio je spreman da ih zaspe dovoljnom količinom svog uobičajenog šarma.
Ispred kamera je vladala topla atmosfera: ispred svakog gosta stajala je šolja tople kafe, a bila je tu i velika korpa s pecivom i voćem, što je stvaralo utisak da je grupa drugara izašla na doručak. Madlin Devin započela je razgovor prijateljskim tonom. Emisija se emitovala u udarnom terminu i koncept je bio opušten. Itan je znao da ne mora da se pribojava nezgodnih pitanja. Ključna stvar bila je da izgleda dovoljno ubedljivo i da se smeška. Opustio se, spustio gard i uglađeno započeo razgovor.
Voditeljka: Na vašim predavanjima, i u knjigama koje pišete, često ističete da je neophodno zauzeti pozitivan stav prema životu...
Itan: Tako je. Svima nama je u interesu da se rešimo negativnih misli i da vidimo čašu koja je dopola puna, a ne dopola prazna. Da bismo to postigli, potrebno je da se prethodno oslobodimo predrasuda koje imamo o sebi, a koje nas sprečavaju da napredujemo. Moramo eliminisati sumnju iz svog uma! Ne treba više da mislimo želeo bih, nego želim. Ne treba više da mislimo mogao bih, već mogu.
Budući da je večito deklamovao jedne te iste rečenice, Itan je i sam sebi delovao kao neki robot.
Voditeljka: Ne treba mešati zadovoljstvo i sreću, zar ne?
Itan: U pravu ste: trčanje za kratkoročnim zadovoljstvima ne vodi do dugoročne sreće. Prava sreća je kada ste okrenuti prema drugome, kada ugrađujete sebe u kvalitetan odnos, dajući svoj maksimum u ljubavi i prijateljstvu, kada učestvujete u humanitarnim akcijama... Individualizam nije ništa drugo do iluzija. Samo ako budemo doprinosili dobrobiti drugih ljudi, imaćemo mogućnost da dostignemo svoju sopstvenu sreću.
Toliko lepih rečenica koje on sam nikada ne primenjuje! Kako je samo lako izigravati učitelja i prosipati mudrost, ali da ih primeni u svom životu - to je već nešto sasvim drugo.
Itan: Živimo u društvu koje je sve bogatije, ali to ne znači da je i sve srećnije.
Voditeljka: Zbog čega to kažete?
Itan: Pa, Madlin, u našoj zemlji se potroši tri četvrtine od ukupne količine antidepresiva koji se proizvede u svetu...
Voditeljka: Kako možemo da izađemo iz tog začaranog kruga?
Itan: Tako što ćemo dati više smisla svom svakodnevnom životu.
Voditeljka: Što znači?
Itan: Madlin, zar nikada niste imali utisak da vam izmiče kontrola nad sopstvenim životom? Zar nikada niste imali utisak da živite u svetu punom tričarija? U svetu u kojem naše želje oblikuju reklame, u svetu u kojem ono što kupujemo zavisi od toga kako to izgleda našem susedu, a način na koji razmišljamo od onoga što čujemo na televiziji...
Sve češće je osećao zamor tokom ovih medijskih šarada, ali zar je mogao drugačije u ovoj epohi konkurencije, u kojoj je pojava najvažnija?
Voditeljka: Da li postoji recept za sreću?
Itan: Moramo se usuditi da se promenimo, da uzmemo svoj život u svoje ruke, moramo se usuditi da rizikujemo i pokušamo da upoznamo sebe.
Voditeljka: Da li su svi ljudi sposobni da dostignu sreću?
Itan: Moje je mišljenje da sudbina ne postoji. Mislim da moramo u potpunosti preuzeti odgovornost za ono što nam se dešava, ali takođe mislim da svako od nas ima predispoziciju za sreću, koju bi trebalo da razvija.
Itan zatrepta nekoliko puta skrivajući zevanje koje je bilo posledica burne noći. Morao je da se skoncentriše. Nije voleo emisije koje idu uživo jer je i najmanji lapsus mogao biti fatalan. Neko uspelo pojavljivanje u medijima može da vas lansira ka zvezdama, ali fijasko u emisiji može da vas košta karijere. Nekoliko sekundi se poigravao svojim strahom. Šta bi bilo kada bi izjavio nešto neumesno na temu nacionalnih manjina, žena, vere, seksa? Šta bi bilo kada bi izvalio nešto poput: Znate, Madlin, sinoć sam kresnuo prostitutku, a bio sam toliko pijan da sam u povratku kući slupao auto... Snimak bi nekoliko dana bio hit na Ju tjubu i Dejlimoušnu, a to bi mu uništilo profesionalnu reputaciju i bacilo ga nazad na dno, da tavori u siromaštvu i anonimnosti. Potrudio se da se usredsredi. Bacio je pogled na monitor - njegova plava košulja je baš dobro izgledala u programu, a krema za potamnjivanje učinila je da deluje kao da je upravo stigao s odmora - i namestio glas da bi ubedljivo nastavio:
Itan: Moramo naučiti da živimo u sadašnjosti. Ako se suviše osvrćemo na prošlost, neprestano će nas mučiti kajanje i griža savesti. Ako suviše očekujemo od budućnosti, uljuljkujemo se u iluzijama. Vredi živeti jedino u sadašnjosti...
Voditeljka: Poslednji savet za naše gledaoce?
Itan: Požurite da živite, požurite da volite, jer nikada ne možete znati koliko još vremena imate. Svi mi uvek mislimo da imamo vremena, ali to nije tačno. Samo jednog dana shvatimo da smo prešli preko tačke bez povratka, ali tada je suviše kasno.
Voditeljka: Tačka bez povratka?
Itan: To je trenutak kada shvatimo da više ne možemo nazad. Trenutak kada shvatimo da smo propustili svoju šansu...
Itan je sedeo u garderobi, dok su mu skidali šminku. Bio je zadovoljan svojim nastupom: baš mu se svideo taj koncept koji je iznašao na kraju intervjua - tačka bez povratka. Bila je to veoma zanimljiva ideja koju će sigurno razraditi na seminarima ili u nekoj knjizi. Madlin Devin mu je prišla s obiljem pohvalnih reći. Trebalo joj je nekoliko kadrova na kojima je Itan u trenutku dok nešto radi, da ih postavi na veb-sajt emisije.
- Bilo bi idealno kada bismo mogli da vas snimimo u vašoj ordinaciji, ako nemate ništa protiv?
Itan nije bio oduševljen njenim predlogom, ali to nije pokazao. Nije imao ni najmanju želju da mu ovog jutra neko njuškalo zabada nos po stvarima.
- Frenk odmah može krenuti s vama - predloži Madlin pokazujući rukom na jednog od kamermana. - Biće gotovo za sat.
Itan je oklevao samo delić sekunde. Ne može se reći ne Madlin Devin, ne može se reći ne kanalu NBC. To je bio biznis, a kao što je rekao Vorhol, dobar biznis je najbolja umetnost. S druge strane, nije planirao da ide na posao ovoga jutra. Preteća i tajanstvena slika crvenokose devojke neprestano mu je lebdela pred očima. Imao je samo jednu želju: da se vrati na svoj brod i da se uveri da više nije u njegovom krevetu.
- Onda, Itane, da li smo se dogovorili?
Ne, Madlin, ne danas, odlučio je da joj kaže. Umesto toga, začuo je sebe kako izgovara:
- Naravno, recite Frenku da me prati.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:41 am





3. Misterija Vitaker


Tuga se uvlači kroz isti onaj prolaz, na koji ste pustili svet privida i besmisla.
ELEN GRIMO


MENHETN
SUBOTA, 31. OKTOBAR 10 h 35 min
Vol strit 120, neboder u art deko stilu, imao je solidnu osnovu i prostirao se duž čitavog bloka jedne od najslavnijih ulica na svetu. Nije bio tako duguljast kao njegov sused Kontinental centar koji je izgrađen u postmodernističkom maniru, u obliku osmougla i zastakljene fasade, ali nije sve u visini. Ima nešto i u osobenosti, šarmu i pojavi. A kada se meri po ovim kriterijumima, Vol strit 120 prolazi prilično dobro sa svojom fasadom od kamena začuđujuće beline, oštrim uglovima i dobro projektovanim linijama.
Itan je prošao kroz ulazni hol hitro poput strele, dok ga je kamerman s mukom pratio, jedva ga sustižući u tom lavirintu od ružičastog mermera, crvenog granita i hroma. Pre nego što su se vrata lifta zatvorila za njima, aktivirao je hends-fri slušalicu na uhu i pozvao Lizi, svoju asistentkinju. Razgovor je trajao čitave dve sekunde. Dovoljno da joj Itan najavi:
- Tu sam za minut.
* * *

Trideset spratova više, Lizi je spustila slušalicu, pitajući se kako će njen šef biti raspoložen ovoga jutra. U poslednje vreme je sve češće bivao neprijatan, bezvoljan i umoran; delovao je kao da mu je svega dosta. Bila je uz Itana sve vreme dok se uspinjao lestvicama uspeha, od male ordinacije u Harlemu do ove luksuzne zgrade u Vol stritu. Kada su se upoznali, pre devet godina, Lizi je bila nezaposlena, debela, ružna, bez ikakve kvalifikacije i bez imalo samopoštovanja.
Da bi ostvarila pravo na novčanu potporu službe socijalne pomoći, morala je da radi nekoliko sati kao spremačica u firmama u komšiluku, kojima je bila potrebna ta vrsta usluge. Tako je dospela do Itana, kojem je više trebala sekretarica nego spremačica. Ona se tako dobro snašla da ju je Itan zaposlio puno radno vreme. Ubrzo pošto se proslavio, prodao je svoju malu ordinaciju i preselio se u luksuzan i komforan prostor u prestižnoj četvrti. Lizi se nije nimalo nadala da će ostati da radi kod njega. Znala je koliko je Itan ambiciozan i nije sumnjala u to da će mladi terapeut zaposliti asistentkinju koja odgovara standardu njegove nove klijentele. Neku zgodnu i vitku lepoticu, svetlih očiju, prefinjenih manira i odgovarajućeg ponašanja. Devojku koja ima sve što ona nema, koja predstavlja sve ono što Lizi nije. Na njeno iznenađenje, Itan joj je predložio da ostane. Iako je bila dirnuta takvim izrazom poverenja, ipak nije želela da prihvati njegovu ponudu:
- Žao mi je, ali ja to neću umeti.
- Šta?
- Nisam na nivou vaše nove klijentele. Mislim da ja nisam za to. Mislim da nisam dovoljno obrazovana.
Odmahnuo je glavom i, odbacivši jednim pokretom ruke sve njene argumente, razgovor je bio završen.
To je zaista volela kod njega: umeo je da motiviše ljude. To je bio njegov pravi dar i razlog njegovog uspeha. On nije uvek bio baš u potpunosti svestan toga; bilo je to nešto izvan njega. Umeo je da jednom rečju i jednim pogledom vrati pacijentima veru u sebe.
Da bi bila na nivou, najpre je oslabila dvadeset kilograma, operisala nos, promenila frizuru i zamenila farmerice i majice, koje je dotad nosila, sakoima i pantalonama Done Karan.
Zatim je počela da ide kod istog frizera kao i Dženifer Koneli, postala je redovna mušterija u salonu lepote u koji je dolazila i Sara Džesika Parker, a od pre nekoliko nedelja je krenula na tretmane botoksom, mada se prethodno zaklela da nikada neće podleći tom iskušenju.
Danas, kada se pogleda u ogledalo, izgleda joj je kao da živi u telu neke druge osobe. Bio je to čudan osećaj, nekako lagan i neodređen. Ponekad joj se činilo kao da joj je i koža postala svetlija.
U njenom životu je, naizgled, sve postalo jednostavnije. Plata i bonusi koje je dobijala od Itana omogućili su joj da oba deteta pošalje u najbolje škole i da majci obezbedi boravak u dobrom staračkom domu. Uprkos tome, Lizi je s nostalgijom pomišljala na srećne dane koje su proveli u Harlemu, gde su im dolazili manje imućni pacijenti, uglavnom crnci. Nasilje, obeshrabrenost i rizik bili su svakodnevne pojave, ali zato im nije falilo ni dinamike i živosti. Sada je novac pristizao u ogromnim količinama, što joj je omogućavalo mnogo toga, ali je ovde sve bilo preveliko, previše čisto, preterano uravnoteženo, isuviše glatko. Nekadašnje pacijente zamenili su malobrojni, birani klijenti: uspešni poslovni ljudi, profesionalni sportisti, političari, kvazipopularne medijske ličnosti. Ovde nije bilo pravog života.
A šta je Itan mislio o svemu tome? U suštini, nije znala. Viđala ga je svaki dan, ali on se držao rezervisano. Šta je zaista znala o njemu? Gotovo ništa. Bili su u nekom čudnom odnosu. Nisu bili prijatelji u pravom smislu te reči, ali su nekako prećutno znali da mogu da računaju jedno na drugo. Lizi mu je dugovala sve i bila je u stanju da učini mnogo toga za njega. Sastavila je čak i listu: lagala bi na sudu pod zakletvom, trpela bi posledice njegove greške, pomogla bi mu da sakrije leš usred noći...
Ipak, u poslednje vreme je osećala da je njen šef nekako iscrpljen, što bi se ponekad graničilo s autodestrukcijom. Već nekoliko puta ga je pronašla rano ujutru kako spava na kauču u kancelariji, pored niskog staklenog stola na kojem su se videli tragovi alkohola i kokaina. To ju je istinski zabrinulo, budući da je njen gazda dotad uglavnom bio trezvenjak. Šta se s njim dešava? Tog jutra ga je gledala na televiziji. Otkako se emisija završila, telefon je neprestano zvonio i ona je već zakazala previše klijenata. Sajt za prijavljivanje na seminare bio je gotovo preopterećen, dok je na Amazonu, na listi najprodavanijih knjiga, Itan bio odmah uz Stivena Kinga i Džona Grišama.
Po Lizinom mišljenju, njegov današnji nastup nije bio ništa posebno, izuzev na kraju razgovora, gde je bio zaista ubedljiv. Svideo joj se taj pojam koji je upravo lansirao - tačka bez povratka, i bila je sigurna da će upravo to biti naslov njegove sledeće knjige ili tema konferencije.
Ipak, iza njegovog besprekornog ponašanja i šarma, ona je prepoznala bezvoljnost i umor. Neprestano je morao da vodi računa o tome kako izgleda i šta govori, kao i da unapred izbegava nezgodna mesta. Poslednjih dana je osećala da će uskoro pući i da je veoma blizu granice. Ali čega? Nije znala kako da nađe način da shvati tog čoveka. Osećala je da je stigao do kraja i imala je potrebu da mu pomogne da se izbori sa stresom i nemirom koje je prikrivao preteranom dinamikom i osmehom na licu. Možda bi trebalo da iskreno porazgovara s njim, ali u ovom trenutku nije imala hrabrosti. Barem ne ovog jutra jer Itan ima neki drugi problem koji treba rešiti.
* * *

Malopre, kada je Lizi došla na posao, zatekla je jednu vrlo mladu devojku kako čeka ispred vrata kabineta. Kako je uspela da se provuče pored portira? Nije joj bilo jasno. Svejedno, bila je tu. Sedela je naslonjena na zid, držeći stisnutom šakom članak o Itanu iz Njujork tajmsa.
- Želim da vidim Itana Vitakera - rekla je zapovednim glasom. Lizi je pokušala da smiri situaciju tako što joj je objasnila da prvo mora da zakaže razgovor.
- A pošto si maloletna, moraju da zakažu tvoji roditelji.
- Želim da ga vidim danas - odgovorila je devojka.
- To je nemoguće.
- Sačekaću ga.
Lizi je izvadila telefon da pozove obezbeđenje, ali se predomislila. Previše je lako rešavati probleme upotrebom sile, a i nije ljudski. I tako je dopustila maloletnoj devojci da sedi u čekaonici, iako je znala da se to Itanu neće dopasti.
-I, kakav sam bio? - pitao je Itan Lizi dok se kamerman pripremao za snimanje.
- Odličan, kao i uvek - odgovorila je pružajući mu šoljicu kafe. - Ali bili ste malo umorni, zar ne?
- Toliko se primetilo?
- Nije, ne brinite.
Stavila je ispred njega probranu poštu i jutarnju štampu i primetila:
- U svakom slučaju, onaj deo s tačkom bez povratka, to je bilo odlično.
- Drago mi je da vam se svidelo. I meni se tako čini. A članak u novinama?
- Pravi hvalospev. A i slika je lepa, rekao bi čovek da ste Džordž Kluni.
To nije bila istina, ali je znala da će mu pričiniti zadovoljstvo.
- Da li već ima reakcija?
- Poslala sam vam najnovije podatke. Bićete prijatno iznenađeni.
Itan je zadovoljno ušao u kancelariju i uključio svoj srebrni makbuk da prebaci na njega podatke s blekberija. Lizi je ponudila kafu kamermanu koji je kroz prozor osmatrao grad, ushićen veličanstvenim pogledom.
Zatim se nagnula k Itanu i promrmljala:
- Imamo mali problem.
Dala mu je znak da pođe za njom u hodnik.
- U čemu je stvar?
- Neko je u čekaonici.
- Rekli smo da danas nema zakazivanja.
- Znam, ali...
- Ko je to?
- Neka devojka. Želi da vas vidi... Bila je veoma uporna.
- Objasnite joj da to nije moguće, to je sve. Na vama je da to rešite. To je vaš posao.
Pre nego što je krenuo nazad u svoju kancelariju, Itan je prišao Lizinom radnom stolu i bez ikakvog ustručavanja počeo da pretura po fioci.
- Imate li one vaše tablete protiv glavobolje? Boli me glava otkako sam ustao!
Lizi je zapovedničkim pokretom zatvorila fioku, rešena da ne dopusti da se tako postupa s njenim stvarima. Uzela je dve tablete iz svoje tašne i bez reči ih pružila šefu.
Itan s prezirom pogleda u tablete brufena.
- Treba mi nešto jače!
Lizi se okrenu prema polici, zgrabi jednu od knjiga i baci je na sto. Na koricama je bio nasmejani, smireni lik koji je zračio poverenjem.
Itan Vitaker
ŽIVOT BEZ LEKOVA
dosad prodato 400.000 primeraka
- Možda bi trebalo i sami da primenite neki od ovih predivnih saveta koje dajete drugima!
Itan nije rekao ni reč. Lizi mu je skresala, ali to je i zaslužio.
Preplavio ga je talas obeshrabrenja. Bio je iznuren i prazan... Osećao je samo neku nejasnu mučninu i strah. To je bio strah koji ga, zapravo, nije ni napuštao i kojeg se bezuspešno pokušavao rešiti još od jutros, kad se probudio pored te žene i kad je otkrio velika oštećenja na svom automobilu. Ponovo je pokušao da se maksimalno skoncentriše ne bi li došao do nekog delića sećanja na prethodno veče. Jasno je video sebe kako ulazi u bar Socijalista u devet uveče. Sećao se kubanske muzike i tekile. Ali šta je bilo posle toga? Nekoliko slika mu je polako dopiralo do svesti, mešajući se sa bolom: urlici motora, devojke koje igraju na šanku, konobarice u kožnim grudnjacima koje se uvredljivo deru u megafon. Znao je to mesto! Hogs i Hefers, bar za motocikliste u Mitpaking distriktu. Bilo je to pomalo dekadentno mesto, koje je poslužilo kao inspiracija za film Ružni kojot. A zatim? Video je... video je... nije više ništa video...
Glava ga je užasno bolela.
Nikako nije smeo da prihvati da izigrava budalu pred ovim kamermanom. Trebalo je da se odmah vrati na brod i da pokuša da razreši jutrošnju misteriju.
Iznenada mu je sinula ideja: seo je na Lizinu stolicu i podigao slušalicu. Naravno, na brodu je imao i telefon. Trebalo je samo da pokuša da pozove, možda će mu se misteriozna neznanka javiti. I zaista, posle tri zvona, neko je podigao slušalicu:
- Halo?
Osoba s druge strane žice nije odgovarala, iako se moglo čuti kako diše.
- Halo? - ponovio je Itan. - Ko ste vi?
Nije bilo odgovora.
Tišina je potrajala još neko vreme, a onda je osoba na jahti spustila slušalicu.
Lizi je protresla glavom, začuđena nepovezanim ponašanjem svog poslodavca.
- Objasniću vam kasnije - obeća joj Itan ustajući sa stolice.
Sve više ga je brinuo neobičan razvoj događaja.
Lizine preokupacije bile su drugačije prirode:
- Mislim da imate pacijentkinju koja vas čeka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:41 am






4. Džesi


Predmet mog interesovanja je ljubav, pomanjkanje ljubavi, umiranje ljubavi, bol koji prouzrokuje gubitak onoga što nam je najneophodnije.
DŽON KASAVETES


Itan je neraspoloženo otvorio vrata čekaonice.
Brižljivo uređena prostorija bila je okupana onom čeličnoplavom svetlošću tako karakterističnom za Menhetn. Devojčica od trinaest-četrnaest godina sedela je sklupčana na kožnoj sofi svetle boje. Brada joj je počivala na kolenima dok je praznim pogledom zurila ka prozoru. Oči su joj se razvedrile kada je Itan ušao u sobu, pa su se nekoliko sekundi procenjivački gledali. Bila je bleda i imala je podočnjake. Duga plava kosa bila joj je začešljana unapred, skrivajući jedan deo njenog umornog lica. Izgledala je tanano i krhko, iako je na sebi imala teksas prsluk i preveliku pilotsku jaknu.
- Gde su ti roditelji? - upita Itan bez ikakvog uvoda.
- Umrli su - uzvrati mu kao iz topa.
Itan je zavrteo glavom.
- Nisu, lažeš - reče bez oklevanja.
- Vi znate kada neko laže?
- Da, to mi je posao.
- Mislila sam da vam je posao da pomažete ljudima.
Itan se potrudio da bude malo ljubazniji:
- Kako se zoveš?
- Džesi.
- Koliko imaš godina?
- Sedamnaest.
- Ne, koliko stvarno imaš godina?
- Četrnaest.
- Slušaj, Džesi, ti si još dete i ne mogu da te primim bez prisustva roditelja ili staratelja. Razumeš?
- Imam dovoljno novca da vam platim.
- Nije u pitanju novac.
- Naravno da jeste. Vi tako razgovarate sa mnom zato što mislite da sam siromašna.
Itan je uzdahnuo. Mahinalno je stavio ruku u džep i napipao kutiju cigareta.
- Mislila sam da je to zabranjeno - reče ona pokazujući cigaretu koju je držao u ustima.
- Vidiš li ovde nekoga da puši? - upita on pokazujući joj da cigareta nije upaljena.
- Da sam neko bogataško dete i da sam došla s roditeljima, drugačije biste me tretirali, zar ne?
- Da, tako je - odgovori Itan umornim glasom.
- Takav je život?
- Da, takav je život, ponekad je grozan i nepravedan. Da li ti se sviđa taj odgovor?
- Izgledali ste mnogo ljubaznije na TV-u - reče ona razočarano.
Itan je bacio pogled na sat. Pomislio je na čoveka koji ga čeka u kancelariji, na ženu na njegovom brodu, na telefonski razgovor koji ga je dodatno uzdrmao. Razmišljao je o preziru koji je maločas video u Lizinom pogledu, i o razočaranju koje je sada osećao kod ove devojčice.
- Zašto si došla?
Džesi je oklevala.
- Želela sam... da mi pomognete.
- Slušaj, moja asistentkinja će ti dati adresu jednog mog kolege, koji je specijalista dečje psihologije. Reci mu da sam te ja poslao.
- Ali ja sam htela da razgovaram s vama!
- Ja ne mogu da ti pomognem.
- Ali u novinama piše da vi...
- Ne treba verovati svemu što piše u novinama - presekao ju je.
Sklonila je pramen kose s lica i Itan na trenutak ugleda njene oči: imala je izgubljen pogled, koji bi ga ranije, dok je još imao dušu, sigurno dirnuo. Njegove reči bile su sasvim suprotne onome što je pomislio:
- Hajde, pokupi svoje stvari i lepo se vrati kući, važi?
- Da li znate gde je moja kuća?
- Ne, i ne želim da znam.
Ona razočarano pognu glavu i dohvati ranac. Iz njega je ispala papirna salveta s upadljivim logom nekog kafića u Front stritu. Zatim krenu ka izlazu, gurnuvši Itana u prolazu.
On je iznervirano uhvati za ruku i lagano je prodrma:
- Zaboga, u čemu je tvoj problem?
Gledali su se u oči, u želji da proniknu jedno drugom u dušu. Džesi je u Itanovom pogledu naslutila beskrajan umor. On je video neizreciv užas koji je proganjao devojčicu.
- U čemu je tvoj problem?
Okrenula je glavu.
- Želela bih... želela bih da se više nikada ne plašim.
- A čega se plašiš?
- Svega.
Prvi put posle mnogo godina, Itan je osetio neki pozitivan impuls.
- Sačekaj me ovde - rekao je. - Dolazim za desetak minuta.
* * *

Kada se vratio u svoju kancelariju, Itan je zatekao kamermana kako ga nestrpljivo čeka. Izvinio se zbog kašnjenja i zamolio ga da završe što je brže moguće. Poslušno je sledio sva njegova uputstva. Sve je bilo gotovo za pola sata, uglavnom zahvaljujući Lizinoj pomoći. Dok je snimatelj pakovao svoje stvari, Itan je na brzinu bacio pogled na radni sto gde je stajala pošta koja je pristigla toga dana. Jedno od pisama privuklo mu je pažnju: bila je to pozivnica za venčanje, na finom papiru i ukrašena mašnom.
Otkad se probudio toga jutra, delovalo mu je da ga očekuje težak dan. Kada je pročitao žensko ime koje je krasilo pozivnicu, postalo mu je jasno da će biti užasan.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:42 am




5. Sve je moguće


Uvek ću voleti ono što sam nekada voleo, čak i kad ga više ne budem imao.
ANDRE BRETON, LUDA LJUBAV


SELIN, SEBASTIJAN,
I NJIHOVI RODITELJI
SA ZADOVOLJSTVOM VAS POZIVAJU NA SVADBU S NADOM DA ĆETE SVOJIM PRISUSTVOM UVELIČATI VENČANJE KOJE ĆE BITI ODRŽANO U SUBOTU, 31. OKTOBRA, U 14 SATI, u BAŠTI SPREMIŠTA ZA ČAMCE, 72. ISTOČNA ULICA, SEVERNI PARK DRAJV, CENTRAL PARK, NJUJORK
NAJLJUBAZNIJE VAS MOLIMO DA NAM POTVRDITE SVOJE PRISUSTVO DO 15. OKTOBRA
Itan je kao skamenjen stajao s pozivnicom u ruci. Ovo saznanje ga je sasvim porazilo.
Selin...
Selin se danas udaje i želi da on to zna. Potražio je adresu na koverti, ali nije bilo ni markice, niti bilo kakvog podatka pošiljaoca. Sigurno je neko jutros doneo tu pozivnicu, ali s kojim ciljem? Da ga obavesti, ili da mu se ruga? U glavi je čuo kako mu glas bivše ljubavi šapuće: Eto, vidiš, ništarijo jedna, mogu da živim i bez tebe, srećna sam bez tebe, volim nekog drugog...
Zatvorio je oči i kristalno jasno ugledao njen lik: nežne crte, vatreni pogled, nepokorne pramenove kose koji su se oteli iz punđe. Osetio je miris njene kože, začuo njen zarazni smeh i boju njenog glasa dok izgovara njegovo ime.
I to ga je dotuklo.
Pokušao je da se suprotstavi tom osećaju i da otera uspomene, kao što je to vrlo uspešno radio već godinama. Ta priča je završena. Baš dobro što je Selin našla svoju sreću. Ne zaboravi da si ti nju ostavio. Za njeno dobro. Izgleda da njegovi odbrambeni mehanizmi danas nisu funkcionisali. Umesto da se smiri, osetio je peckanje u kapcima.
Gde bi on bio danas da nije napustio Selin?
Gde bi bio?
Da bi izbegao znatiželjni pogled snimatelja, okrenuo je glavu i stao ispred staklenog zida, nevoljno posmatrajući grad i zaslepljujuće nebo iznad njega. Na ivici plača, stavio je ruke na staklo i približio lice prozoru. Uhvatio je svoj odraz, kao u ogledalu. Koliko dugo se zaista nije pogledao u ogledalo?
Ispred njega je bio slab i usamljen čovek, pun protivrečnosti. Čovek na rubu ponora, iskidan tugom i stidom; čovek koji se bori sa samim sobom. Bila je to borba bez milosti, protiv unutrašnjeg neprijatelja: tog ljubaznog psihoterapeuta, besprekornog, idealnog zeta kog je on sam stvorio, tog svog preterano savršenog dvojnika koji mu je doneo slavu i bogatstvo, ali je zauzvrat preuzeo kontrolu nad njegovim životom i na kraju ga uništio.
Žmirnuo je i osetio kako mu suze teku niz obraze. To mu je bilo neobično jer je u poslednje vreme plakao samo kad bi se napio. Možda se nikada u životu nije osetio toliko ranjivim, kao da je u njemu popustila nekakva brana i oslobodila njegove emocije. Ipak se ne može unedogled živeti suzdržano i bezosećajno.
Još je iza sebe osećao prisustvo kamermana koji ga je sprečavao da se u potpunosti prepusti svom bolu. Zašto taj davež već jednom ne izađe iz kancelarije?
Odlazi, molim te. Gubi se.
Itan je hteo da se okrene i da ga natera da požuri, ali pribojavao se da će ga glas izdati.
Želeo je samo da ostane sam. Da navuče zavese i da se obeznani od alkohola. Da se lepo nadozira i ispere mozak votkom; da pribavi privremeni pasoš za neko mirno mesto, neki lepši i bolji svet gde bi ga Selin i dalje volela; za veštački raj gde niko ne bi spavao u kartonskim kutijama, gde automobili ne bi eksplodirali na ulicama, gde se ledene kape na polovima ne bi topile neverovatnom brzinom i gde bi rak bio samo naziv horoskopskog znaka.
Njegovo lice je sada bilo na samo nekoliko milimetara od staklenog zida, jedine prepreke između njega i praznine. Spustio je pogled. Prizor je izazivao vrtoglavicu: kanal Ist river i Morska luka Južne ulice na Menhetnu. Jasno su se videla velika jedra brodova ukotvljenih duž mola, a u pozadini čelična užad i gotički stubovi Bruklinskog mosta.
Sto dvadeset metara niže, na trotoarima, u restoranima, parkovima i radnjama, život je išao svojim tokom, ali Itan je bio daleko od toga. U tom trenutku, osećao je jedino poriv da se baci u prazninu, da završi sve na ovaj ili onaj način, samo da više ne bi osećao bol. Sklopio je oči. Video je pištolj, i metke koji ulaze u burence. Osetio je hladnu i tvrdu cev na svojoj slepoočnici. Zamislio je kako njegov prst povlači obarač, a onda...
U BLIZINI ODJEKNU UŽASAN PRASAK, POPUT PUCNJA IZ PIŠTOLJA, A ZATIM SE ZAČU PRODORAN VRISAK.
* * *

Silina pucnja u trenutku osvesti Itana i prekinu njegovo samosažaljevanje.
Lizi?
Zatim trka, adrenalin, izmaglica krikova i krvi.
Itan istrča iz kancelarije. U hodniku nije bilo nikoga. Iz čekaonice se začuo još jedan vrisak. Pojurio je unutra i zatekao svoju asistentkinju pokraj Džesi. Krv je bila posvuda. U prvi mah, Itanu nije bilo jasno šta se dešava: Lizino telo zaklanjalo je devojčicu i on nije znao koja od njih dve je povređena. Približio se i otkrio jeziv prizor. Deo Džesine glave bio je raznet, a iz krvave rane, koja je izobličila njeno mlado lice, virili su delovi mozga.
To nije istina.
Itan se poput robota spustio kraj devojčice. U njenoj desnoj ruci ležao je pištolj.
Džesi je izvršila samoubistvo.
Ne! Četrnaestogodišnje devojčice ne pucaju sebi u glavu, čak ni u ovo naše bolesno doba.
Itan se okrenuo prema Lizi koja je uzela telefon da pozove pomoć, iako je znala da to nije potrebno: čovek nije morao da bude lekar da bi shvatio da devojčici nema pomoći.
Itan se bespomoćno nagnu prema Džesi i stavi joj ruku na obraz.
U praznim očima leša su se još ogledali panika i užas koje je i maločas video kod nje, i Itana obuze očajanje.
Tražila si moju pomoć, a ja sam te odbio. Pokazala si mi koliko patiš, ali ja nisam reagovao...
Privukao mu je pažnju odraz pokreta u staklu. Okrenuo se i video snimatelja koji je izvadio kameru.
Ta gnjida snima ovo!
Itana su savladali bes i ogorčenje i on skoči da udari voajera. Kamerman je izbegao Itanovu pesnicu i pohitao prema izlazu sa ekskluzivom u rukama. Itan je trčao za njim sve do pomoćnih stepenica, ali uprkos tome što je nosio kameru, snimatelj mu je već tu odmakao. Itan je ubrzo odustao. Nije imao snage da nastavi poteru. Vratio se i kleknuo pored Džesinog tela. Neka tajanstvena sila natera ga da je uzme za ruku, kao da želi da joj pruži podršku dok putuje na onaj drugi svet, u koji on, uzgred rečeno, uopšte nije verovao.
Dok je tako držao njen vlažni dlan, napipao je krajičak zgužvanog papira. Bila je to njena poslednja poruka pre nego što je okončala svoj život:
Ionako niste mogli da mi POMOGNETE...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:42 am





6. Ono što biti mora


Sudbina je ono što nam se događa onda kada se tome ne nadamo.
MARSEL PRUST


MENHETN
SUBOTA, 31. OKTOBAR, 13 h 08 min
Itan je izašao iz policijske stanice u 66. distriktu u pratnji svoje advokatice posle intenzivnog dvosatnog ispitivanja. Dok je silazio niza stepenice, nakratko ga zaslepi iznenadna, jaka svetlost. Zaštitio je oči rukom, a onda prepoznao odsjaj bliceva. Fotograf je stajao u zasedi, iza mermernog stuba. U želji da ga zaštiti, advokatica ga je pogurala nazad u glavnu zgradu.
- Jeste li pročitali knjigu Lomača taštine?* - upitala je dok ga je vukla prema jednom od sporednih izlaza. (*Roman Toma Vulfa objavljen 1987. godine, u kojem se govori o bogatom biznismenu iz Vol strita. Posle saobraćajne nezgode, u kojoj je kolima oborio mladog crnca u Bronksu, postao je plen novinara, a ceo njegov svet se srušio. - Prim. prev.)
- Zašto?
- Zato što se pripoveda o tome što bi moglo da vam se dogodi - reče ona rezigniranim glasom. - Svi mediji, koji su vas obožavali dok ste se uspinjali putem slave, biće prvi koji će se naslađivati vašim sunovratom...
- Ali ja nisam ništa uradio! - branio se.
- Ponekad je dovoljno da se čovek nađe na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, pa da mu to uništi život.
- Mislio sam da vi treba da me branite!
- Hrabrost čoveka ogleda se u njegovoj sposobnosti da podnese istinu. Tako piše u vašim knjigama, zar ne?
Itan je zaustio da kaže nešto u svoju odbranu, ali nije našao nikakav ubedljiv argument.
Došli su do službenih stepenica koje su izlazile na malo zadnje dvorište, stešnjeno između parkinga za policijska vozila i skela na susednom gradilištu.
Predložila mu je da ga odbaci, ali Itan je želeo da prošeta. Njegova kancelarija nalazila se samo nekoliko ulica odatle, tako da je ubrzo stigao do Vol strita 120, gde je otkrio da je policija zapečatila vrata njegovog kabineta. Razočaran, sišao je na parking u suterenu zgrade i ušao u svoja kola. Ostao je tako nekoliko dugih trenutaka, skupivši se na sedištu u mutnoj pomračini garaže. Zašto se osećao kao neki zločinac? Zašto se detektiv koji ga je ispitivao toliko trudio da se on tako oseća? Itan zvanično nije bio osumnjičen ni za šta, ali imajući u vidu žrtvine godine i ekstremnu agresivnost njenog čina, ovaj događaj će izazvati ogromno interesovanje javnosti koja će tražiti žrtvenog jarca.
Sve se odigralo tako brzo.
Sklopio je oči i protrljao kapke. U glavi su mu se redali jutrošnji događaji, u svoj svojoj surovosti, pričinjavajući mu bol: pucanj iz pištolja, ludilo koje je zatim usledilo, dolazak policije, snimak kamere za nadzor u čekaonici i, kao vrhunac, bela pogrebna kola koja odvoze telo deteta.
Ta devojčica, Džesi... Policajci nisu pronašli nikakav lični dokument u njenom rancu, tako da nisu znali ništa o njoj, osim imena.
Nije pokazao ni mrvicu radoznalosti, niti saosećajnosti. Nije joj postavio nijedno pitanje o njenim strahovima i patnjama. A ona je došla baš kod njega, a ne kod nekog drugog. Isecala je članke iz novina koji su govorili o njemu, gledala je emisije u kojima je gostovao. I eto dokle ju je sve to dovelo. Tražila je podršku, zvala ga je u pomoć, a on ju je ostavio da se sama bori sa svojim očajanjem.
Sada bi, naravno, dao sve da može da se vrati tri sata unazad. Uvek je tako posle nekog tragičnog događaja: da sam samo znao, kada bih ponovo mogao, samo da dobijem novu šansu... ali, nažalost, ne može se nazad.
Škljocaj foto-aparata paparaca trgnuo je Itana iz razmišljanja.
Otvorio je oči i ugledao istog fotografa koji ga je čekao ispred ulaza, kako detaljno slika unutrašnjost njegovih kola. Svaki blesak bi ga paralisao poput strujnog udara. Pokušavajući da se odbrani, okrenuo je ključ u bravi i maserati kupe naglo pojuri primoravši paparaca da uzmakne. Krivudajući između stubova, Itan je nastavio da juri fotografa još pedesetak metara, a zatim ga je ostavio na miru i izašao iz garaže.
Bez jasno određenog cilja, Itan je krenuo Fultonovom ulicom i došao do Brodveja. Pred očima mu se ponovo pojavilo Džesino lice.
Nije shvatao kako nije predvideo šta će se dogoditi. Sada su mu se jasno ukazivali znaci koji su ga morali upozoriti: ožiljci na podlaktici, bleda koža koja ga je podsećala na uveli cvet, lucidni cinizam koji nije bio u skladu s njenim godinama... Ali sve je sad prekasno.
U tom uzrastu, samoubistvo nije izraz slobode. Kakve su to zlokobne sile mogle da nateraju četrnaestogodišnju devojčicu da raznese sebi glavu u lepo jesenje jutro? Kakav bol? Kakvo poniženje? Kakav bes? Griža savesti? Sa kakvim to užasom više nije mogla da se nosi?
Sva ta pitanja trebalo je da postaviš njoj, kada je bila ispred tebe... Trebalo je da razgovaraš s njom, da uspostaviš atmosferu poverenja. To je trebalo da učiniš, ali ti si bio zaglibljen u svoje male lične probleme.
S Brodveja se zaputio u Malu Italiju i nastavio ka Noliti i Ist Vilidžu. Vozio je ne znajući kuda ide. Samo je želeo da pobegne. S druge strane, bio je svestan da mora u potpunosti snositi posledice svojih dela.
Naravno, nisi ti lično pritisnuo obarač, ali bićeš odgovoran za to do kraja života.
U televizijskim nastupima i na konferencijama, često je govorio o samoubistvima, izbacujući brojke koje je naučio napamet: „U svetu svakog dana više od 3.000 ljudi izvrši samoubistvo, što znači da se na svakih 30 sekundi ubije jedna osoba."
Jedna osoba na svakih 30 sekundi? Hajde, meri vreme, da vidiš šta to tačno znači:
1... 2... 3... 4... 5... 6... 7... 8... 9... 10... 11... 12... 13... 14... 15... 16... 17... 18... 19... 20... 21... 22... 23... 24... 25... 26... 27... 28... 29... 30... Jedna žrtva.
1... 2... 3... 4... 5... 6... 7... 8... 9... 10... 11... 12... 13... 14... 15... 16... 17... 18... 19... 20... 21... 22... 23... 24... 25... 26... 27... 28... 29... 30... Dve žrtve.
1... 2... 3... 4... 5... 6... 7... 8... 9... 10... 11... 12... 13... 14... 15... 16... 17... 18... 19... 20... 21... 22... 23... 24... 25... 26... 27... 28... 29... 30... Tri žrtve.
1... 2... 3... 4... 5... 6... 7... 8i.. 9... Brzo to ide, a?
A malopre nisi bio toliko pametan dok je to dete umiralo u tvojim rukama, nakon što je sebi raznelo mozak. Smrt uživo je mnogo rečitija nego brojke u knjigama, jelda?
* * *

Kada je prošao kroz raskrsnicu Bauerija i Stojvesantove ulice, automobil mu se pokvario. Motor je odjednom počeo da škripi kao igla na nekoj izlizanoj ploči, a vozilo se zaustavilo nekoliko metara dalje.
Samo mu je još to falilo.
Itan je zalupio vrata automobila i stao na trotoar. Pogledao je oko sebe. Nalazio se na početku ulice Sejnt Marks plejs, u srcu Ist Vilidža. Za poslednjih deset godina, gotovo ceo Menhetn bio je propisno sređen i uglancan, ali ovaj čudnovati kraj je i dalje odolevao.
Podigao je haubu uzdahnuvši. To je bio praktično nov automobil koji je platio 140.000 dolara...
Sumnjičavo se nagnuo nad motor.
Dobro, nemoj se sad pretvarati da se razumeš u automobile...
Potražio je u novčaniku polisu osiguranja. Pozvao je broj nadležne službe i zamolio da mu pošalju šlep-vozilo.
- Imaćemo slobodno vozilo tek za dva sata, osim ako se ne radi o hitnom slučaju - rekla je dispečerka uz izvinjenje.
- Dva sata! - zagrcnu se Itan.
- Zbog štrajka taksista, za volan su seli i mnogi koji odavno nisu vozili - objasnila je. - Zatrpani smo saobraćajnim nezgodama.
Zlovoljno je prekinuo vezu. Zatvorio je haubu, zapalio cigaretu i nervozno uvlačio dimove.
Kroz nestvarno praznu ulicu duvao je južni vetar i nosio oblake prašine, uvelo lišće i poneki papir koji je ispao iz kontejnera. Ovo svakako nije bio najčistiji deo Menhetna. Nekada je to bio oronuo i ozloglašen kraj, gde su živeli dileri droge, marginalci i prostitutke i gde je često dolazilo do žestokih sukoba s policijom. Ipak, ovde je bilo i bitnika i džeza, cvetali su supkultura, rok i pank. Naokolo su još lebdeli duhovi legendi: Telonijus Mank, Endi Vorhol i Žan Mišel Baskijat stvarali su ovde; Peti Smit, Polis i Kleš nastupali su u klubu CBGB, koji se nalazio nekoliko metara niz ulicu. Naravno, s vremenom se ova četvrt menjala i postajala prometnija, ali je u ovom kraju i dalje postojala ta nezavisna andergraund atmosfera.
Itan je načinio nekoliko koraka duž Sejnt Marks plejsa. Nekoliko puta je prošao ovuda i ostalo mu je u sećanju da je to živahna ulica, puna barova, prodavnica starih stvari i polovne odeće i radnji za tetoviranje i pirsing. Međutim, ovog subotnjeg popodneva, Sejnt Marks plejs delovao je potpuno obamrlo; izgledao je kao neki grad duhova.
Začuo je škripanje guma i okrenuo glavu. Taksi, koji je iznenada iskrsnuo, očešao se o njega u prolazu i zaustavio se nekoliko metara dalje.
Čudno...
To nije bio tradicionalni ford kraun viktorija, kakav se mogao sresti na ulici svaki čas, nego stariji model, vremešni čeker zaobljenih linija, koji se mogao videti samo u starim filmovima. Onakav kakav je vozio Robert de Niro u Taksisti.
Itan se namrštio.
Mora da pripada nekoj kolekciji oldtajmera...
Na krovu automobila svetleo je znak koji je poručivao da taksi nije na raspolaganju mušterijama. Što je još čudnije, bilo je uključeno i svetlo koje služi da policiju upozori na opasnost.
Itan se iz radoznalosti približio vozilu. Dok se naginjao ka prozoru, staklo se spustilo i pojavilo se ogromno lice:
- Da li vam je potreban prevoz?
Vozač je bio izuzetno krupan crnac, obrijane glave i svetlucave kože. Levo oko mu je bilo poluzatvoreno, što mu je davalo melanholičan izgled.
Itan odstupi za korak, iznenađen ovim neočekivanim predlogom.
- Radite?
- Moglo bi se tako reći.
Psiholog je oklevao. Predlog je bio primamljiv: on u svakom slučaju nije imao nameru da dva sata čeka šlep-vozilo, a maserati je, na sreću, stajao tako da ne ometa saobraćaj. I zato je otvorio vrata žutog taksija i seo na zadnje sedište.
Vozač je krenuo ne sačekavši da mu Itan kaže kuda da vozi.
Kada je primetio da vozilo nema taksimetar, Itan se je počeo da se pita u šta li se to uvalio. Kao i svi u Njujorku, čuo je priče o divljim taksistima koji su ponekad pljačkali turiste, ali sumnjao je da se ovde radi o tome: uprkos svom izgledu ragbiste, taksista je zračio nekom neočekivanom blagošću.
- Težak dan? - upita on gledajući Itana u retrovizoru.
- Hm... ne, sve je u redu - odgovori Itan uznemiren pitanjem. Pažljivije je pogledao vozača. Poput Roberta Mičama u filmu Noć lovca, imao je tetovaže na svakoj ruci. Slova L. O. V. E. i F. A. T. E.* bila su mu ispisana na prstima kao svedočanstvo da mu je život verovatno bio buran. Na dozvoli za rad, koja je visila na poleđini vozačevog sedišta, stajalo je njegovo ime - Kertis Nevil, kao i teritorija na kojoj radi - Bruklin. (*Engl. love - ljubav, i Jate - sudbina; igra reči, umesto uobičajenog hate - mržnja. - Prim. prev.)
- Niste vi krivi za to što se dogodilo - reče odjednom glasom punim razumevanja.
- Šta?
- Mislim na samoubistvo te devojčice. - Itan zadrhta.
- O čemu pričate?
- Znate vi odlično.
- Vi... vi ste me videli na televiziji, zar ne? - upita psihoterapeut, misleći na scenu koju je kamerman kradom snimio. Dakle, pohitali su da je brže-bolje emituju!
Kertis nije direktno odgovorio:
- Ne može se ništa protiv neumoljivog toka stvari - rekao je tiho. - Ne može se ništa protiv smrti i njene neumitnosti.
Itan je uzdahnuo. Nije želeo da se svađa s njim. Podigao je pogled ka glavnom retrovizoru. Na njemu je bila okačena brojanica od sedefa i srebra, koja je visila posred vetrobranskog stakla.
- Ne možete se boriti protiv sudbine - nastavi crnac. - To je samo iluzija.
Itan je odmahnuo glavom i spustio prozorsko staklo ne bi li udahnuo malo svežeg vazduha. Ovo nije bio prvi put da sluša buncanje prosvetljenog. Samo ne treba prihvatati njegovu igru, to je najhitnije.
- Mislim da je sudbina te devojčice bila da umre - nastavi vozač. - Mislim da ne biste uspeli da je spasete čak i da ste joj poklonili više pažnje.
- Mi ne snosimo nikakvu odgovornost, to hoćete da kažete? - morao je ipak da upita Itan jer nije mogao da istrpi to preterano pojednostavljivanje svega.
Kertis ovoga puta malo zastade da razmisli, a onda je ozbiljnim tonom pojasnio:
- Mislim da postoji određeni opšti poredak. Poredak koji ne može da se poremeti, niti da se naruši.
- Vi zaista verujete da je sve već zapisano? - upita Itan pomalo s prezirom.
- Bez ikakve sumnje. Dok čitate stranicu 66 strane 67 i 68 već su napisane.
- A da li postoji slučajnost?
Kertis je odmahnuo glavom:
- Mislim da slučajnost ne postoji. Ili, da kažemo, slučajnost, to je... to je Bog.
Eto, slučajnost, to je bog koji se šeta inkognito...
- A šta je sa slobodom odlučivanja?
- To što vi nazivate slobodom odlučivanja, nije ništa drugo do puke predstave. To je samo iluzija koja nas truje, terajući nas da verujemo da možemo promeniti stvari koje uistinu ne zavise od nas. Nikada vam to nije upalo u oči? Nekim ljudima se život uvek smeši, a drugima se sudbina večito ruga.
Itan je napamet znao ove reči. Neki od njegovih pacijenata uglavnom su to bile osobe koje su odbijale da prihvate krivicu u nekom tragičnom događaju - već su mu držali slična predavanja. Ali kakva je potisnuta krivica proganjala Kertisa Nevila?
Itan pažljivije pogleda oko sebe. U kabini je bilo kojekakvih drangulija: figura Device, anđeo čuvar, suvo cveće koje je visilo na sedištima... marseljske tarot karte bile su umešno povezane selotejpom u celine. Bilo je tu i nekoliko dečjih crteža, čak i na prozorima. Sve je podsećalo na neki... mauzolej. U Itanovoj glavi je sve odjednom došlo na svoje mesto.
- To je vaš sin? - upita pokazujući na sliku malog dečaka u posrebrenom ramu, koja je stajala na instrument-tabli.
- Da, to je Džoni.
- Koliko ima godina?
- Šest.
Itan je oklevao da postavi sledeće pitanje. A šta ako se vara? A šta ako...
- Umro je, zar ne?
Reči su mu se same otele iz usta.
- Da - potvrdio je vozač gotovo nečujnim glasom. - Pre dve godine, za vreme letnjeg raspusta.
- Kako se to desilo?
Kertis nije odmah odgovorio. Pustio je da vlada tišina, usredsredivši se na put kao da nije čuo pitanje. Zatim je, za nekoliko trenutaka, počeo svoju tragičnu priču. Govorio je teško i isprekidano, preturajući po odlomcima sećanja koje je s mukom pokopao duboko u sebi.
- Bio je lep dan - počeo je skupivši oči. - Pravio sam roštilj u dvorištu... Džoni se pored mene brčkao u bazenu na naduvavanje, dok je njegova majka pevušila neku pesmu na verandi... Naš irski hrt Zefir igrao se na travi nekim starim frizbijem... Živeo je s nama već tri godine, u miru i slozi... Bio je to stamen pas, izuzetno jak i snažan, ali vrlo dobroćudan i odan... Dobro smo ga obučili: uprkos tome što je bio krupan, bio je veoma pitom, i samo ponekad je lajao.
Itan je ćutao, pažljivo slušajući Kertisovu priču. Nije mu promakla ni najmanja nijansa u njegovom glasu.
- Onda, bez ikakvog razloga... pas se iznenada bacio na Džonija i počeo da ga ujeda, napadajući mu grudi i vrat, a onda ga je dočepao za glavu...
Kertis je zastao i neko vreme ništa nije rekao. Šmrknuo je nekoliko puta, otirući svoje bolesno oko pre nego što je nastavio:
- Morao sam da se borim s njim golim rukama. I pre nego što sam uspeo da ga odvojim od Džonija, bilo mi je jasno da je kasno: pas ga je unakazio i raskomadao kao neko parče mesa. Džoni je umro držeći me za ruku, u helikopteru koji ga je vozio u bolnicu.
Tišina.
Odrazi oblaka kao da preskaču s jedne staklene fasade na drugu.
- Kada mi je sin umro, osećao sam neizreciv bol, a kada me je žena ostavila, ona mi nikada nije oprostila to što se dogodilo Džoniju, bio sam nekoliko puta u iskušenju da i sam umrem, sve dok nisam shvatio.
- Šta ste shvatili? - blago upita Itan.
- Da nisam ja kriv.
Automobil je nastavljao svoj put, prošavši kroz Medison skver i Grand central, išao je ka Midtaunu.
- Niko nije kriv - nastavi Kertis. - Koliko god to užasno zvučalo, mislim da je čas naše smrti negde zapisan i da ne možemo učiniti ništa da ga izbegnemo.
Itan je slušao taksistu s mešavinom saosećanja i skepticizma. Kertis je očigledno izgradio čitav filozofski sistem, koji mu je služio kao odbrambeni oklop. Cela ta priča o sudbini mu je omogućila da nastavi da živi i da se ogradi od krivice i bola koji su ga proganjali.
- Postoje zbivanja čiji tok ne možemo zaustaviti - nastavio je Kertis. - Ono što se mora dogoditi, to se dogodi, bez obzira na sve naše pokušaje da to sprečimo.
- Ako se držimo tog vašeg stava, onda niko ni za šta ne bi bio kriv: za napade, silovanja, ubistva...
Kertis je razmišljao o Itanovim rečima dok je taksi prolazio kraj hotela Plaža, nastavljajući duž Central parka.
- Možete li da mi objasnite nešto? - upita posle izvesnog vremena.
- Recite.
- Kada ste ušli u taksi, zbog čega mi niste dali adresu na koju da vozim?
- Stvarno ne znam - priznao je Itan. - Možda zato što ni sam nisam znao kuda sam krenuo.
Prošavši pored muzeja Frik kolekcija, automobil je uronio u Central park i nastavio vožnju duž Ist drajva.
- Mogao sam vas napasti - reče Kertis uz slabašan osmeh - mogao sam vas opljačkati...
Itan je odmahnuo glavom.
- Imate dobroćudan izraz lica - našalio se - ulivate poverenje.
U tom trenutku, njih dvojica bili su kao neki saučesnici. Itan je pogledao kroz prozor: jesen je bila poodmakla, a Central park prekriven lišćem plamenih boja. Deca su po zemlji duž Severnog Park drajva poredala bundeve raznih veličina, kao najavu za predstojeću Noć veštica. Iza drveća su se videle strme obale jezera koje...
Itan se iznenada ukočio: Central park, jezero... Da li je to bio slučaj, ili nešto drugo?
Dobio je odgovor na to pitanje nekoliko sekundi kasnije, kada se taksi zaustavio na raskršću 72. istočne ulice i Severnog Park drajva. Nalazio se ispred Loubovog spremišta za čamce, restorana u kojem je Selin pravila svadbu! Itan se nervozno nagnu ka Kertisu:
- Ko ste vi u stvari?
- Samo običan taksista koji želi da vam pomogne.
- Zašto ste me dovezli ovde? - upita psihoterapeut pretećim tonom. - Kako ste znali da...
Kertis je izašao iz taksija i otvorio vrata mušteriji. Itan je bio besan. Osećao se namagarčenim. Izvukao se iz vozila i stao ispred ogromnog crnca, koji je bio viši od njega za glavu. Sada mu je bio mnogo manje simpatičan.
Nepomućenog raspoloženja, Kertis je seo za volan i pokrenuo motor.
- Zašto ste me dovezli ovde? - ponovio je Itan udarajući po vratima automobila.
Pre nego što je krenuo, Kertis je spustio prozor i, kao da je to najočiglednija stvar na svetu, odgovorio:
- Zato što je to vaša sudbina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:43 am






7. Selin


Tako se i zaljubljujemo - dok u voljenoj osobi tražimo nešto što ni sama nikada nije otkrila.
ERI DE LUKA


CENTRAL PARK, SPREMIŠTE ZA ČAMCE
SUBOTA, 31. OKTOBAR , 13 h 32 min
Itan je pokazao svoju pozivnicu na ulazu. Uveli su ga u ogromnu glavnu salu Lejksajd dajning. Parket je bio toliko uglačan da je izgledao kao klizalište. Grupice zvanica stajale su i razgovarale između stolova sa satenskim stolnjacima i orhidejama boje slonovače. Za ovu priliku, poznati restoran je bio u plavo-belo-crvenoj boji, a posvuda se čuo razgovor na francuskom, pošto je većina gostiju pristigla prethodnog dana s aerodroma Šarl de Gol.
Itan je preleteo salu pogledom, ali nije poznavao nikoga. Za vreme njihove veze, koja je trajala više od godinu dana, nije upoznao nikoga od Selinine porodice i prijatelja. Bili su dovoljni jedno drugom, a vreme koje bi proveli s nekim društvom smatrali su protraćenim.
Izašao je na terasu, gde je bio postavljen šank, i naručio martini ki lajm. Čim je okusio votku s ukusom vanile, osetio je prijatnu vrelinu u grlu i stomaku. To ga je, posle svega što je pretrpeo od jutros, za trenutak opustilo. Ipak, predah je kratko trajao. Da bi produžio taj prijatni osećaj, morao bi da naruči još jednu votku, pa drugu, treću, petu, a zatim i celu flašu... Osetio je nelagodnost i shvatio da ne zna kako će se vratiti kući. Izvadio je telefon iz džepa i ukucao broj službe za iznajmljivanje luksuznih vozila, čije je usluge već koristio. Dao je adresu restorana i rekli su mu da će vozilo stići za manje od četrdeset pet minuta.
Odmakao se od šanka da ne bi podlegao iskušenju. Terasa je bila izuzetno prostrana i nadvijala se nad jezerom pružajući prekrasan pogled na sunčanu površinu vode. U tom čarobnom ambijentu, Selin i njen budući muž dočekivali su zvanice pre početka ceremonije venčanja. Itan ju je izdaleka osmotrio: u vazdušastoj haljini od organdina i čipke, izgledala je kao anđeo. Duga kosa joj je bila skupljena u punđu, kao u balerine, što je isticalo lep oblik njene glave.
Nije se mnogo promenila za ovih pet godina, ali Itanu se učinilo da vidi neku ozbiljnost koje ranije nije bilo. Beše to nešto neodređeno: osmeh joj nije bio tako širok, pogled joj je bio manje blistav, jednostavno, nije bilo one njene spontanosti.
Uprkos tome što pušenje nije bilo dozvoljeno, zapalio je cigaretu i nastavio da je proučava kao hipnotisan. Osetio je nešto neobično, između bola i mira. U jednom trenutku se preznojavao, a već sledećeg je cvokotao od hladnoće, kao da je njegovo telo tek neki kostur koji klopara. Srce mu je krvarilo, izlivajući vreli, smrtonosni otrov, koji ga je bar privremeno ugrejao.
U jednom momentu, Selin je okrenula glavu ka njemu i pogledi su im se susreli. Itan je uzalud pokušavao da odgonetne šta znači plamen koji je zaiskrio u očima njegove stare ljubavi: Da li je to žaljenje? Tračak ljubavi? Mržnja? Želja za osvetom? Iako je osećao da je na neprijateljskom terenu, približio se grupici u kojoj je stajala, naslonio se na ogradu i glumio da je zadubljen u posmatranje čamaca i venecijanskih gondola kako klize po svetlucavoj vodi.
- Dakle, ipak si došao - dobacila mu je Selin, pridruživši mu se koji trenutak kasnije.
- Koliko znam, ti si mi poslala pozivnicu! - Zatim je dodao: - Drago mi je da te vidim. Mnogo je vremena prošlo od našeg poslednjeg susreta.
Selin je odmahnula glavom.
- To je bilo juče. Za mene je to bilo juče.
Povukla ga je malo u stranu. Stali su pored žbuna plamenih jesenjih boja, koji je visio preko terase. Nekoliko trenutaka su ćutali posmatrajući kanue. Čamčići su klizili u ritmu muzike amaterskog džez orkestra koji je svirao na suprotnoj obali, u blizini fontane Betezda.4 (4Fontana Betezda u Central parku dobila je ime po biblijskom lekovitom izvoru kod Jerusalima, u srpskom prevodu Biblije ustaljen kao Vitezda (vid. Jevanđelje po Jovanu 5:2). - Prim. lekt.)
Ona je prva progovorila:
- Drago mi je što sam ponovo u Njujorku. Oduvek sam maštala o tome da se udam na Menhetnu. Sećaš li se kada smo poslednji put bili ovde?
Sećam se svake sekunde koju sam proveo s tobom.
- Ne baš.
- Jezero je bilo zaleđeno i prekriveno snegom. U stvari, u pravu si, to je bilo veoma davno.
- Živiš u Francuskoj?
- Da, u mestu koje se zove Angjen le Ben. To je banja. Sebastijan tamo drži restoran... Baš nedavno je dobio zvezdu od Mišlena.
Itan je začkiljio i okrenuo glavu da osmotri čoveka u crnom fraku i belom prsluku, koji je razgovarao s prijateljima, sve vreme jednim okom prateći svoju verenicu. Zarazan osmeh, simpatična njuška, atletska građa. Ona vrsta savremenog čoveka koji je uspešan u svim oblastima: moderan menadžer preduzeća, koji se redovno bavi sportskim aktivnostima, pažljiv otac i savršen ljubavnik...
- Još uvek radiš u Er Fransu?
- Ne. Dojadio mi je taj posao. Dala sam otkaz pre pet godina da bih se pripremila za konkurs za školskog nastavnika. Predajem u Belvilu, u odeljenju za decu s posebnim potrebama. Taj posao me zaista ispunjava.
Selin je zaćutala. Počinjao je da duva vetar. Zadrhtala je i namestila ešarpu biserne boje, koja joj je pokrivala dekolte. Njena haljina marke karven, s bretelama od fine čipke, delimično je otkrivala tetovažu na ramenu u obliku indijanske šare. Bio je to simbol koji im je nekada nešto značio, ali sada je izgledao potpuno besmisleno.
- Sasvim mi je jasno šta misliš, Itane: pristojan posao, kuća izvan grada, simpatičan mužić... Misliš da sam postala sve ono što nisam želela da budem.
Iznenađen njenom izjavom, Itan reče prijateljskim tonom:
- Ne, varaš se. Ti si izabrala ono što ti odgovara, a ja sam srećan zbog toga.
- Prestani da mi podilaziš: ja sam izabrala ono što si ti uvek prezirao: porodicu, stabilnu vezu, običan svakodnevni život!
Podigla je glas i jedan deo zvanica se naglo okrenuo ka njima, pitajući se ko li je taj čovek, kog svi prvi put vide i zbog kog se mlada tako ponaša petnaestak minuta pre početka ceremonije venčanja.
- Mislim da mi ovde nije mesto - reče Itan. - Iskreno rečeno, nije mi baš sasvim jasno zbog čega si me uopšte pozvala.
- Da bi mi dao poklon.
- Poklon?
- Tvoj poklon biće istina.
- Kakva istina?
- Razlog zašto si me ostavio.
Malo je ustuknuo osetivši opasnost:
- To smo već razjasnili.
- Ne, ništa mi nismo razjasnili! Doveo si me pred svršen čin: tvoje objašnjenje trajalo je tri minuta, a ja sam otišla i više se nikada nismo videli.
Itan je tražio način da okonča raspravu:
- Ne mogu sva pitanja u životu imati odgovor.
- Prekini da naklapaš kao u svojim knjigama! Šta misliš, gde si? U nekom romanu Paula Koelja? Sačuvaj svoju slatkorečivost za televiziju!
Itan je odmahnuo glavom:
- Slušaj, sve je to sada daleko od nas - rekao je umirujućim tonom. - Nismo bili srećni zajedno. Ti si želela brak, decu, sigurnost... Sve što ti ja nisam mogao pružiti.
Selin je skrenula pogled. Zoe, njena najbolja prijateljica, mahnula joj je da požuri, pokazujući joj na sat. Sveštenik je trebalo da stigne svakog trenutka, a gosti su počeli da se smeštaju na svoja sedišta.
- Idem - reče Itan uzevši je za ruku da bi se pozdravili - Želim ti mnogo sreće!
Uprkos svojoj nameri, nije mogao da se pomeri. Držao je njenu ruku zagledan u daljinu. U pozadini su se ocrtavali neboderi, kao da izranjaju iz vatrometa jesenjih boja koje su se pretapale u eksploziji žute, tamnocrvene i narandžaste.
Što je više Itan odlagao polazak, to su teži bili pogledi gostiju koji su se pitali šta će on tu i zašto se tako ponaša. Sa žaljenjem je pustio Selininu ruku i zapalio još jednu cigaretu.
- Nisi se rešio te loše navike - primetila je. - Mislila sam da u Njujorku više niko ne puši!
- Ja ću poslednji prestati - reče on i ispusti kolut dima.
- Ako misliš da si zanimljiv...
- Stiv Makvin je pušio, Džejms Din je pušio, Džordž Harison je pušio, Kšištof Kješlovski, Alber Kami, Net King Kol, Serž Gensbur...
- Svi su oni mrtvi - primetila je blago, pre nego što mu je izvukla opušak iz usta i bacila ga u vodu.
Bio je to gest iz prošlosti, izraz pažnje iz vremena kada je brinula o njemu. Kada je njihova budućnost još uvek imala smisla.
Ali Selin nije dozvolila da taj osećaj potraje.
- Gledala sam te jutros na televiziji. U poslednje vreme, prosto ne mogu a da te ne vidim negde. Ima te svuda: u emisijama, u časopisima...
Posmatrao ju je ispitivački. Oklevala je, a onda je odlučila da odigra svoju poslednju kartu.
- Mislim da nisi dobro, Itane. Bez obzira na tvoj uspeh, mislim da nisi srećan.
Nabrao je obrve.
- Šta ti znaš o tome?
- Da li se sećaš zašto smo se zaljubili? Sećaš li se zašto su naša osećanja bila tako snažna? Zato što sam ja mogla da vidim u tebi ono što drugi nisu ni slutili. Kao i ti u meni.
On se brecnu:
- Sve su to gluposti, kao tekst za glumca u nekom filmu!
- Vrlo dobro znaš da sam u pravu.
- Slušaj, žao mi je što moram da te razočaram, ali u mom životu je sve u najboljem mogućem redu: bogat sam, poznat, imam zavidnu poziciju, brod, kuću u Hemptonsu...
- I šta to dokazuje?
Bio je zbunjen njenim napadima. Stajao je ispred nje sa željom da se brani.
- Kad si tako pametna, reci mi šta nije u redu u mom životu?
- Ništa nije u redu, Itane: život ti je prazan i usamljen. Sam si, nemaš prijatelja, porodicu, nemaš želja. A najžalosnije od svega je što si ti toga svestan, ali ne činiš ništa da to popraviš.
Uperio je prst u nju i zaustio neko opravdanje, ali je odustao. Odustao je i od toga da joj ispriča šta je preživeo nekoliko sati ranije, kada se Džesi ubila, maltene njemu pred očima.
- Zakasnićeš - jedino je to rekao.
- Čuvaj se, Itane - rekla je odlazeći.
Već je odmakla nekoliko metara, kada se okrenula:
- Čula sam ono što si rekao jutros u emisiji: ono o tački bez povratka...
Upitno ju je gledao. Ostavila je tu rečenicu da visi u vazduhu nekoliko trenutaka, a zatim mu dobacila, kao izazov:
- E pa, vidiš, u našoj priči je ta tačka bez povratka za deset minuta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:43 am





8. Tačka bez povratka


Šansa je kao Tur de Frans: dugo se čeka, a brzo prolazi.
Iz FILMA ČUDESNA SUDBINA AMELIJE PULEN ŽAN-PJERA ŽENEA


CENTRAL PARK, SPREMIŠTE ZA ČAMCE
SUBOTA, 31. OKTOBAR 14 h 05 min
U bašti restorana bile su poredane stolice od obojenog drveta. U sredini je bio prolaz koji je vodio do male bine na otvorenom. Uz zvuke pesme Here Comes the Sun, Selinin otac je prošao preko travnjaka vodeći svoju kćer do oltara, iza kojeg je stajao sveštenik dobroćudnog izraza lica. Započeo je ceremoniju recima:
- Draga moja braćo, skupili smo se danas da proslavimo, u radosti i molitvi, sveto stupanje u brak između žene i čoveka koji su jedno drugom obećali da će se voleti, da će...
Itan nije stigao da ode iz Spremišta za čamce. Sedeo je na barskoj stolici za šankom i krajičkom oka posmatrao ceremoniju venčanja, pitajući se sve vreme šta je Selin htela da kaže tim poslednjim rečima. Šta je tačno značila ta njena proročka izjava? I zašto je izabrala baš pesmu Džordža Harisona Here Comes the Sun - Dolazi sunce? To je bila pesma koju je slušala s njim. Ona je bila njegovo sunce. Jedina osoba koja je unosila svetlost u njegov život.
Kakve sve gluposti čoveku padaju na pamet kada je zaljubljen! - uzdahnuo je, naručivši još jednu votku, nadajući se da će uz alkohol sve lakše podneti.
- ... Draga Selin, dragi Sebastijane, pred vama je izbor. Izbor za koji ste želeli božji blagoslov. Jer ti, Gospode, ti držiš naše živote u svojim rukama, ti si jedini gospodar prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ti si Selini i Sebastijanu podario ljubav koja ih veže...
Upozorila ga je: „U našoj priči je tačka bez povratka za deset minuta. Za deset minuta biću udata, za deset minuta vrata će se zatvoriti."
Poslednji poziv, poslednja šansa.
- ... Danas, na ovaj dan pun nade, vaša veza će krenuti novim putem, rascvetaće se i učvrstiti. Na ovaj dan pun nade, Selin i Sebastijane, vi ćete jedno drugom potvrditi ljubav, odanost i poštovanje koje osećate jedno prema drugome. Svi mi ovde prisutni bićemo svedoci vašeg sjedinjavanja.
Naš je zadatak da vas u tome podržimo i da vam pružimo...
Itan je sišao sa stolice i krenuo ka bašti. Osetio se usamljenim, kao da su ga svi napustili. Vrtelo mu se u glavi. I ta nesnosna glavobolja, koja ga je mučila otkad se probudio... Džesina smrt, sati policijskog ispitivanja i dve martini-votke samo su je pogoršali. Zadrhtao je od straha i hladnoće i zakopčao dugme sakoa. Umalo nije posrnuo.
Sveštenik je sada delovao svečanije, nastavljajući govor ispred budućih supružnika:
- ... Zadatak braka je da zajednicu muškarca i žene učini svetom. U okviru braka rađaju se i podižu deca, supružnici jedno drugome pružaju utehu i podršku, u bogatstvu i u siromaštvu, u zdravlju i bolesti...
Selin je imala pravo kada mu je rekla da je njegov život potpuno prazan. Bio je zatočenik sopstvene samoće i destruktivnog individualizma. Niko mu ništa nije značio. Deljenje, ljubav, nežnost - ti pojmovi su mu postali potpuno strani. Odjednom je shvatio da nema ni jednog jedinog prijatelja, još otkad je pre petnaest godina onako kukavički ostavio Džimija usred Njujorka. Istina je da se to desilo nekako samo od sebe. Da bi pobegao od tog prosečnog života koji mu je bio suđen, sve je napustio i crpao snagu iz svoje samoće. Jer on je uvek smatrao da biti sam znači biti jak, i da će, ako nekoga zavoli, izgubiti tu svoju snagu Sada mu je bilo jasno da stvari nisu baš tako jednostavne, ali bilo je kasno.
- ... Brak je ozbiljna zajednica, koju ne treba shvatati niti je zaklju-čivati olako, nepromišljeno, ili iz hira. To je zavet za sva vremena, jer ono što Bog sastavi, čovek nikada neka ne rastavi...
Eto, došli su do tačke bez povratka. Biće tu za jedva desetak sekundi, a za deset minuta već će biti davna prošlost. A šta bi se dogodilo da se popne na podijum, prekine ceremoniju i kaže Selin da je voli? Da je ovo neki film, to bi bio pravi potez. Da je ovo film, sve bi se sredilo za tri minuta. Itan bi bio nasmejan, samouveren, opušten. Avaj, nisu bili u filmu, a on je bio sve samo ne junak. Bio je uzdrman, rastrzan i izjedala ga je sumnja.
- ... stoga, ako neko od vas zna neki valjan razlog koji stoji na putu ovoj zajednici, neka sada govori, ili neka zauvek ćuti...
Neka sada govori, ili neka zauvek ćuti...
Reči su odjeknule u tišini, i činilo se da će njihov eho zauvek ostati da visi u vazduhu. Selin je lagano okrenula glavu, kao da ga traži pogledom. Trenutak koji je usledio potrajao je čitavu večnost i Itan je u jednom momentu zaista pomislio da će prekinuti ceremoniju.
Zbog njihove nedovršene priče.
Zbog ljubavi koja i dalje živi.
Zbog njega, i zbog nje.
Međutim, to su bile samo reči. Šta je on zaista mogao da ponudi Selin? Pomislio je na pitanje koje mu je maločas postavila: „Zašto si me ostavio?"; izbegao je odgovor, ali istina je bila da ni on sam nije znao. Dugo posle njihovog raskida, verovao je da je predstavljao opasnost za Selin. Da su ostali zajedno, bio je uveren da bi se njegova ljubav pretvorila u otrov, bombu, nož. U početku mu je to ubeđenje pružalo izvesnu utehu. A tada se predao radu. Posle toga se sreo s Loretom Kraun i postao je slavan. Dok se penjao lestvicom uspeha, bol je postao blaži, a on je sebe ubedio da su njegova strahovanja bila samo plod mašte, jednostavno sredstvo kojim je maskirao činjenicu da se poneo kao đubre. Istina je da je napustio Selin, isto kao što je onomad napustio Marisu i Džimija, zato što nije hteo da zavisi ni od koga, zato što je hteo da bude slobodan, da nema nikakva ograničenja, niti obaveze. „Radim ono što ja želim, kada ja želim i kako ja želim." Istina je da je neko vreme sladostrasno uživao u toj slobodi. Ali, s uspehom i novcem, došao je i cinizam, koji je išao uz isprazna zadovoljstva: alkohol, žene, drogu, kocku. Sve dok više nije mogao da podnese ono što je postao.
Sada, dok mu se život raspadao u paramparčad i dok je pokušavao da bude iskren prema sebi, više nije bio siguran ni u šta. Samo koji trenutak pre nego što će Selin izgovoriti sudbonosno da, ponovo je imao taj isti predosećaj - da predstavlja opasnost za nju. Opet se javio onaj iracionalni, opterećujući osećaj o kojem ništa nije znao, osim da je zlokoban i preteći. Shvatio je da ako jednom u životu treba da preuzme odgovornost za nešto, onda će to biti sada, da zaštiti ženu koju voli, makar ih to i rastavilo.
Itan pogleda Selin poslednji put, kao da je hteo da zauvek ureže njenu sliku u sećanje, a zatim skrenu pogled.
Kraj njihove ljubavi.
Tačka bez povratka.
* * *

Posle ove kratke stanke, ceremonija se nastavila uobičajenim tokom; mladenci su se zakleli na vernost i zatim razmenili burme. Gosti su kamerama i foto-aparatima beležili najdirljivije trenutke venčanja koji će se naći na snimku sa svadbe. Posle će njih dvoje za svaku godišnjicu braka taj snimak puštati deci, sa suzama u očima.
- Selin, vi ste uzeli Sebastijana sebi za muža. Da li mu dajete obećanje da ćete bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla?
-Da.
- Bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla bla-bla nosite ove burme, kao zalog vaše ljubavi i rešenosti da budete verni jedno drugom.
Dok su deveruše s korpama veselo obilazile goste, prikupljajući darove, Itan je naručio još jedno piće i pregledao poruke i mejlove na svom blekberiju: uznemirena pitanja koja su nizali Lizi i njegov agent, pozivi za intervjue, znak da se zahuktala medijska mašina, klijenti koji su otkazivali učešće na seminarima. Nije čak bio ni iznenađen. Mora da se snimak Džesinog samoubistva vrteo na svim kanalima. Tako je to u doba modernih komunikacija: jedna slika vam može uništiti ugled za tren oka. Nekoliko sati ranije bio je psihijatar koji je osvojio Ameriku, a sada je ubica četrnaestogodišnje devojčice...
Sic transit gloria mundi. Tako prolazi zemaljska slava.
U poslednjoj poruci su ga obaveštavali da ga automobil koji je naručio čeka ispred Spremišta za čamce.
Itan je iskapio čašu i izašao iz restorana baš kada je Selin prolazila kroz kišu ružinih latica, u naručju svoga muža.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:44 am







9. Kineska četvrt



Ako ne poznaješ ni sebe ni svog protivnika, izgubićeš svaku bitku.
SUN CU, UMETNOST RATOVANJA


Doktor Šino Micuki presekao je gomilu koja se užurbano kretala kroz Kanal strit. Bilo je izuzetno živahno u Kineskoj četvrti ovog popodneva.


MENHETN, KINESKA ČETVRT
SUBOTA, 31. OKTOBAR, 14 h 32 min
U Kineskoj četvrti je brujalo kao u nekoj šarenoj košnici. Posvuda su se širili jaki, omamljujući mirisi, osećao se smrad kuhinja, kamfor i sandalovina. Na svakom koraku bile su istovetne tezge, na kojima su se nudili jeftini suveniri, stvari od svile, lampe, lastavičja gnezda, drobljene pečurke, sušene krabe, piratski DVD-ovi, lažne Vitonove tašne za deset dolara, falsifikati svih vrsta... Čuo se kantonski, mandarinski, birmanski, filipinski, vijetnamski. Čovek bi mogao pomisliti da se nalazi u Hong Kongu, Šangaju, ili Guangdžou...
Kineska enklava razvila se oko Motove ulice i obuhvata desetak blokova oko Konfučijeve zgrade, nedaleko od četvrti Mala Italija. Bio je to kvart gde je živeo običan narod, sa uskim ulicama koje su bile načičkane zgradicama živih boja. Sredinom XIX veka, kada su prvi kineski mornari - kojima su se uskoro pridružili i njihovi zemljaci iz Kalifornije, zaposleni na izgradnji železnice, počeli da razvijaju ovaj ozloglašeni deo donjeg Ist Sajda, niko nije mogao ni da pretpostavi da će on postati najveća kineska enklava u zapadnom svetu. Poslednjih godina, baš kao što Kina preuzimala vodeću ulogu u svetskoj ekonomiji, Kineska četvrt gotovo da je progutala Malu Italiju. Stara italijanska četvrt postala je samo jedno od zanimljivih mesta za posetioce Njujorka; svela se na Ulicu dudova, s nekoliko restorana za turiste.
Šino Micuki je polako došao do Kolumbovog parka i svratio u mali restoran u Motovoj ulici, u koji je često dolazio. Seo je za sto u dnu prostorije, s pogledom na ogromnu, pozlaćenu statuu Bude na zlatnom lotosovom listu. Konobarica mu je izvežbanim pokretom nasula šolju zelenog čaja, a zatim mu dogurala kolica prepuna malih bambusovih činijica, u kojima je bio veliki izbor dim suma* ozbiljno i zamišljeno posmatrao. (*Kin. dim sum, hrana servirana u malim porcijama. - Prim. prev.). Šino Micuki izabrao je raviole kuvane na pari, marinirane pileće nožice i dve kugle pirinča sa susamom. Uživao je u svom obroku dok ga je Šakjamuni6 (6Jedno od Budinih imena. - Prim. prev.)
Šino Micuki je trebalo da počne da radi tek za sat, ali on je uvek ranije dolazio u bolnicu. Voleo je da se privikne na atmosferu i da postigne koncentraciju koja mu je bila neophodna za njegov posao hirurga. Danas je bio dežuran, a kao i svake godine za Noć veštica, i večeras će u bolnicu dospeti gomila povređenih, pijanih i ranjenih.
Šino je završio s jelom oborenih očiju. Tu i tamo bi podigao pogled da osmotri lepu konobaricu prkosnog osmeha. Nije bila ravnodušna prema njemu. Bio je gotovo siguran da bi prihvatila da izađe s njim kada bi je pozvao da pogledaju novu izložbu u muzeju MoMa*, da odu u bioskop ili na karaoke. Ali Šino Micuki je odavno odustao od bilo kakvog ljubavnog života. Izabrao je život u duševnom miru, daleko od muka koje donose želja i strast. Budući da svako žanje ono što poseje, on je posvetio život pročišćavanju svoje karme. Naravno, neće sva njegova dobra dela uroditi plodom u ovom životu, ali nema veze: sačekaće sledeći, ili onaj posle njega. Ciklus ponovnog rađanja traje vekovima pre nego što se dostigne Buđenje. (*Engl. MoMa — The Museum of Modem Art, Muzej moderne umetnosti u Njujorku. - Prim. prev.)
Ustao je i izašao u gradsku vrevu. Prepustio se gomili koja ga je ponela niz Motovu ulicu. Za desetak minuta stigao je u Bolnicu Svetog Jude8 (8Kod nas apostol Tadej, odnosno Juda Tadej. - Prim. lekt.), koja se nalazila između Kineske četvrti i Finansijskog distrikta. Prošlo je tri minuta otkako je stupio na dužnost, kada je čovek na izmaku snage gurnuo ulazna vrata i sručio se u bolnički hol. Njegovo odelo Prada i košulja Oksford bili su crni od krvi.


MENHETN - CENTRAL PARK
SUBOTA, 31. OKTOBAR DVADESET MINUTA RANIJE
- Evo automobila koji ste naručili, gospodine.
Itan je uzeo ključeve koje mu je pružio mladi službenik agencije i sumnjičavo pogledao stari crveni ferari koji je stajao na parkingu restorana; bio je previše u stilu osamdesetih.
- Samo to ste imali? - upitao je potpisujući formulare o iznajmljivanju.
- Imamo ogroman broj poziva, zbog štrajka taksista - izvinio se mladić.
Itan je seo za volan starog automobila nezadovoljnog izraza lica. Učinilo mu se da liči na Toma Seleka u prvim epizodama Magnuma.
- Da li su havajska košulja i lažni brkovi u gepeku ili u kaseti?
- Izvinite, gospodine?
- Nema veze, previše ste mladi - dobacio je u polasku.
Izašao je iz Central parka i produžio Petom avenijom. Tog popodneva, kao stvorenog za šoping, trotoari najpoznatije avenije na svetu bili su preplavljeni prolaznicima. Odsustvo taksija, koje je poremetilo čitav grad, pešacima je davalo lažni utisak da mogu da prelaze preko ulice bez ikakve opasnosti.
Itan je sedeo za volanom starog ferarija, krećući se prema Bateri parku. Nije bio skoncentrisan na vožnju. Njegov duh je lutao, obuzet bolnim slikama koje su se pretapale jedna u drugu, kao u nekom delirijumu: Selin, u venčanici i puna života; i Džesi, raznete glave i izvrnutih očiju.
Malo ispred Medison skvera primetio je ogroman hamer sa zatamnjenim staklima, koji mu se opasno približavao. U istom trenutku, opkolile su ga dve crne limuzine. Stešnjen između njih, Itan je nekoliko puta zatrubio, ali u Njujorku su automobilske sirene spadale u uobičajene zvuke i niko ih više nije primećivao. Osetio je strah. Dva automobila nastavila su da idu uporedo s njim: pokušao je da ubrza, ali oba pratioca su ga odmah sustigla. Naglo je zakočio. Ferari se dobro držao, ali bio je nizak i duguljast, dok je hamer bio snažan poput tenka.
Iznenada, limuzina s leve strane je ubrzala i našla se ispred njega, ostavljajući mu samo malo prostora kroz koji se on spremno provukao, skrećući ka Kuperovom trgu. Međutim, to je bila zamka. Oni su predvideli njegov potez i kao jedan skrenuli za njim, uhvativši ga opet u sendvič. Automobili su se međusobno češali, što ih je nateralo da uspore i da se na kraju zaustave u Baueriju.
Itan je jedva stigao da odveže pojas, a dve gorile u odelima već su se nadnosile nad njim. Zgrabili su ga za ramena i bez objašnjenja poveli prema hameru.


MENHETN
DVE NEDELJE RANIJE
LUKSUZNI APARTMAN U ROKFELEROVOM CENTRU
Salon je ogroman, prostorija s najmanje trista kvadratnih metara, uređen kao potkrovlje, sa staklenim zidovima koji na sve četiri strane pružaju pogled na njujorške nebodere. Ambijent je u retro stilu, ali deluje prijatno. U jednom uglu je pijanista, koji veoma uspešno improvizuje neke poznate džez melodije. Oko velikog lakiranog stola sedi sedam muškaraca i jedna žena, koji igraju poker od početka večeri.
Svi muškarci su u smokingu, prema važećim standardima oblačenja. Žena je, s druge strane, obučena napadno i prilično originalno: skupe farmerice s astrahanskim kaišem, lakovane kožne sandale s leopardovim šarama, strukirana košulja od puplina, veliki privezak u obliku glave pantera. Ona je na poziciji delioca, mada karte deli krupije. Itan sedi preko puta nje. Pred njim stoji najveća gomila žetona. Naučio je da igra poker još kao mladić, sa svojim drugom Džimijem. Tokom godina, postao je solidan igrač. Čak je nekoliko puta učestvovao u WSOP-u - Svetskom kupu u pokeru, i to na Prvenstvu sveta u Las Vegasu, gde se dva puta plasirao u finale teksas holdema za 1.000 dolara. Stekao je zavidno iskustvo i izveštio se u tumačenju ponašanja drugih igrača. Posmatra sve: od pogleda saigrača, preko položaja njihovih ruku i pokreta tela, do krvi koja im pulsira kroz slepoočnice. Naučio je da bude strpljiv, da podnosi pritisak, da brzo odlučuje, kao i da zavara protivnike skrivajući svoj strah.
Dva igrača, koja sede levo od žene, bacaju blajndove. Krupije svakome daje po dve karte, koje oni samo ovlaš podižu. Itan se naslađivao nekoliko trenutaka pre nego što je pogledao svoje karte. U poslednjih nekoliko nedelja izgubio je mnogo, ali večeras je sreća ponovo bila na njegovoj strani. Pošto više nije mogao da izdrži neizvesnost, pogledao je karte koje je dobio, strogo vodeći računa da ih drugi ne vide.
A♦️ A♣️
U trenutku je osetio kako mu srce ubrzava. Dva asa: čuvene ručne rakete, najbolje početne karte koje dolaze jednom u dvesta deljenja. Počinje licitacija u smeru kazaljke na satu. Kada red dolazi na mladu ženu, ona podiže ulog i ne gledajući karte. Itanu postaje jasno da ona namerava da ovu partiju odigra naslepo, što je vrhunac rizika i pritiska. Zove se Maksin Džardino. Njen otac je bogati građevinski preduzimač. Poznata je po tome što voli da blefira i igra nepredvidive poteze, čime izvodi iz takta saigrače koji ne mogu da joj pariraju finansijski. Već u prvom krugu pola stola odustaje i partija se nastavlja učetvoro. Krupije izvlači jednu kartu i reda flop: tri karte na stolu, okrenute licem ka igračima, tako da svi mogu da ih vide. Svako od igrača ih kombinuje s dve karte koje ima u ruci, praveći što bolju kombinaciju.
K♥️ 6♥️ J♠️
Itan pokušava da sakrije svoje razočaranje. Ponuđene karte ne znače ništa kada se spoje s njegovom početnom rukom, mada njegov par asova i dalje ostaje u igri.
Kreće novi krug licitacije. Maksin podiže ulog, i dalje ne gledajući svoje karte. Još jedan igrač odustaje. Itan prati. On zna da, uprkos uvreženom mišljenju, poker nije hazarderska igra, već igra duše, prefinjena i kompleksna, prava metafora života u kojoj se čovek suočava sa opasnošću, prevarom i blefom, u kojoj je bitnije da se iskoristi šansa nego se ima sreće.
Zasad su šanse na njegovoj strani.
Krupije izvlači novu kartu i okreće je:
K♥️ 6♥️ J♠️ 10♠️
Ovoga puta, rizik i uzbuđenje su na vrhuncu. Itan zna da su u ovom trenutku njegove šanse da dobije 1:10. Ima šanse jedan prema deset da sledeća karta bude dama, što bi značilo da će imati najjaču kentu, takoreći pobedu u rukama. Licitacija počinje odustajanjem šestog igrača. Ostaju samo njih dvoje: Itan i Maksin, koja još nije okrenula svoje karte. Ulog već prelazi milion dolara, a Maksin nema nameru da se zaustavi. Igraju bez limita, sa slobodnom licitacijom i ulozima. Svaki put kada Maksin podigne ulog, Itan je prati, sve dok oboje ne ostanu bez žetona. Ona mu predlaže da se u toku igre dokupe, a krupije odmah potom okreće river kartu:
K♥️ 6♥️ J♠️10♠️ Q♥️
Njegovo lice je potpuno bezizražajno dok netremice gleda pet karata na talonu. Ispred njega, Maksin uzima cigaretu iz metalne tabakere ukrašene pitonom. Uživa u tom momentu koji označava početak prave igre, jer na kraju se uvek sve svodi na to: suočavanje sa nepoznanicom koju krije onaj drugi.
Poslednji krug licitiranja ide nebu pod oblake, u mešavini izazova i zavođenja. U ovom duelu, oboje traže nešto drugo. Za njega je to samoistraživanje, suočavanje sa strahovima iz detinjstva, zaborav izgubljene ljubavi i uzaludno traganje za svetlom u noći. Za nju to pak predstavlja izlaganje opasnosti, istrebljivanje, skrivenu želju bogomoljke.
Sada na stolu ima više od pet miliona dolara. Itan je uložio skoro dva miliona. Nema taj novac, ali to nije bitno pošto će pobediti. U svojoj glavi vidi ruku koja dobija: petokaratni niz do asa.
K♥️Q♥️ J♠️ 10♠️
Oseća se dobro, toliko dobro da priželjkuje da ovaj trenutak traje večno. Čak je dopustio sebi i luksuz da razmišlja o tome šta će uraditi s novcem koji dobije. Dolazi i trenutak za spuštanje, trenutak da pokaže šta ima. U mrtvoj tišini, reda svoje karte na sredinu stola.
Zatim je Maksinin red. To je neobičan trenutak jer mlada žena još nije ni pogledala svoje karte, pa će ih zato njih dvoje otkriti zajedno. Ona okreće svoje dve nepoznate karte - četvorku i devetku herc. Spaja ih sa zajedničkim kartama i dobija sledeću kombinaciju:
K♥️ 6♥️ 4♥️ 9♥️ Q♥️
Boja herc: niz od pet karata istog znaka, ruka jača od kente.
Maksin podiže oči ka Itanu i doživljava onaj siloviti, neočekivani užitak koji samo poker može da joj pruži. Itan podnosi poraz bez ikakve reakcije, ali je i te kako svestan da se upravo uvalio u probleme do guše.


MENHETN
DANAS
Od prvog udarca pesnice, prokrvario mu je nos, drugi ga je pogodio u jetru, a treći u želudac.
Na zadnjem sedištu hamera, Itan je preživljavao zversko batinanje.
Držala su ga dva čoveka u crnom, s crnim naočarima, četvrtastih vilica i terminatorskih pesnica, dok ga je treći siledžija terao da zažali što nije isplatio kockarski dug. Batinaš je izgledao manje uglađeno, ali je bio originalniji od svojih kolega: ispod smokinga nije imao ništa, na glavi je nosio kaubojski šešir, kosa mu je bila duga i masna, a brada tri dana nebrijana. Podsećao je na karikaturu sadističkog dželata i delovalo je kao da uživa u izvršavanju svoga zadatka. Na samom početku, Itan je refleksno stegnuo trbušnjake, ali udarci su se nizali takvom brzinom da ih je na kraju opustio i prepustio se. Sada se samo molio da ova katastrofa ne potraje večno. Koliko dugo još mora da trpi ovu torturu? Krv mu je šikljala iz nosa, natapala mu odeću i kvasila ceradu kojom su gorile brižljivo zastrle zadnje sedište džipa. Vozilo je ponovo bilo u pokretu, zaštićeno zatamnjenim staklima.
Konačno je došao tren kada se dželat umorio:
- Gospođica Džardino čeka svoj novac već petnaest dana - izjavio je milujući svoju bolnu pesnicu.
- Nabaviću... nabaviću ga uskoro - promucao je Itan - ali... dajte... dajte mi još malo vremena...
- Već smo ti dali vremena.
- To je ogromna svota... ne mogu tek tako da pronađem dva miliona!
- Od danas je dva i po miliona.
- Šta? Ne možete tako!
- Smatraj to kamatom - pojasnio je batinaš, zarivši mu krvnički pesnicu u stomak.
Itan je ovoga puta imao osećaj da se nešto u njemu slomilo. Dvojica pomoćnika su u istom trenutku popustila stisak i njihova žrtva se skljokala na pod između dva sedišta.
Zažmurio je od bola. Kako da dođe do tolikog novca? Teorijski gledano, bio je bogat: novac je samo priticao - što od seminara i konsultacija u ordinaciji, što od basnoslovnih ugovora za knjige. Međutim, vodio je rastrošan život, a što je najgore, kao akcionar je investirao izuzetno veliku sumu u izgradnju luksuznog centra za lečenje bolesti zavisnosti u blizini Majamija. To je trebalo da bude ultramoderna klinika, specijalizovana za lečenje ovisnika, koja će mu verovatno doneti čitavo bogatstvo kada počne da radi, ali koja ga je u ovom momentu papreno koštala. Mogao bi da proda sve što ima, ali to ne bi bilo dovoljno. Brod? Uzeo ga je na lizing. Kola? U onakvom stanju... Akcije na berzi? Njihova vrednost je prilično opala za vreme krize. A najgore je tek trebalo da usledi, posle snimka Džesinog samoubistva koji se vrteo na svim TV stanicama. Uostalom, mora da je to podstaklo i ovo batinanje. Dok je bio uspešan, porodica Džardino ga nije dirala, ali i oni su shvatili da se kolo sreće okrenulo.
- I, šta je s tim parama, jel' ih imaš ili nemaš? - pitao je krvnik nestrpljivo.
Itan se s mukom pridigao i obrisao nos rukavom košulje.
- Mogu da ih skupim - uveravao ga je - ali ne odmah. Treba mi...
- Koliko ti treba vremena?
- Najmanje dve nedelje.
- Dve nedelje - ponovio je - dve nedelje...
Izvadio je iz džepa debelu cigaru i zagrizao vrh, ali nije je upa- lio. Zatim je pročačkao po metalnom pretincu i izvukao neku vrstu makaza s dugačkim sečivima. Uzdahnuo je i dve gorile su istog trenutka uhvatile Itana. Kršniji od njih dvojice stegao je njegovu šaku i stavio je pred svog šefa, koji je, naoružan sečivom, pokušao da ščepa jedan od Itanovih prstiju. On je stisnuo pesnicu, otimajući se, ali uzalud.
Ne desnu ruku, ne kažiprst!
Sve do poslednjeg trenutka, Itan je bio ubeđen da je to blef i da samo žele da ga zastraše. Batinanje je jedna stvar, ali sečenje prstiju je nešto sasvim drugo, a porodica Džardino je ipak imala neki ugled. Ipak, možda bi trebalo da se malo podrobnije raspita o njima...
Začulo se krckanje - užasan, tup zvuk - trenutak kasnije, Itan je shvatio da njegov kažiprst više nije deo njegove ruke i da leži na plastičnoj ceradi. U jednom nestvarnom deliću sekunde, dok bol još nije stigao do mozga, i dalje je mogao da poveruje da se ovo, zapravo, nije desilo. Zatim je šiknula krv, a bol je u momentu postao nepodnošljiv. Itan je zaurlao, ali to nije bio kraj njegovih muka.
- Dve nedelje, dva prsta! - hladno odreza mučitelj. Uhvatio je svojim užasnim oružjem i Itanov srednji prst. - I budi srećan što ti nismo odsekli još nešto - dodao je i svom snagom stisnuo sečiva.
Kada mu je pao i drugi prst, Itanu se zamaglio vid. Njegovo telo je sada bilo samo bol: nije imao vazduha jer još nije uspeo da povrati dah od udaraca koje je istrpeo pre nekoliko minuta. Gubio je svest dok je motor hamera urlao. Vrata automobila su se otvorila, gorile su ga izbacile na asfalt, a zatim su se izgubili uz škripanje guma.
Itan je ležao s licem u prašini. Nije imao snage da ustane. Do svesti su mu jedva dopirali uzvici prolaznika i zvuk saobraćaja, ali osećao je da se gubi. Da li će mu neko pomoći, ili će ga pustiti da crkne? Borio se svom snagom i, uglavnom zbog toga što je stigao do krajnje granice očaja, nekako uspeo da povrati prisebnost. S teškom mukom se pridigao, vodeći računa da se ne oslanja na ranjenu ruku. Uz osećaj gnušanja, potražio je svoje prste na trotoaru. Našao je prvo jedan, a zatim i drugi, i pokupio ih zdravom rukom. Laktom je obrisao krv koja mu je i dalje curila iz nosa. Samo ne treba da gleda ranu. Oko njega su bili zabrinuti prolaznici, koji su ga samo posmatrali. Većinom su to bili Azijci, ali bilo je i turista. Nalazio se u Kineskoj četvrti! Pogledao je pažljivije i video da se nalazi u čuvenoj zavojitoj Dojerovoj ulici, gde su pripadnici kineske mafije imali običaj da se obračunavaju, ubijajući jedni druge kao muve. Njegovi napadači baš i nisu imali smisla za humor.
Požuri!
Nije dobro poznavao ovaj kraj, ali morao je brzo da nestane. Noseći svoja dva prsta u ruci, krenuo je Motovom, jednom od glavnih saobraćajnica u ovom kvartu. Trčao je nasumice, sav grozničav, zadihan i izgubljen u toj šumi nerazumljivih ideograma. Usred brojnih radnji načičkanih reklamama i neonskim svetlima ugledao je prodavnicu biljnih preparata. U izlogu su stajali osušeni morski konjici, tigrove kosti, rog nosoroga i neki čudotvorni lek protiv ptičjeg gripa. Gurnuo je vrata radnjice i prešao pogledom po unutrašnjosti. Na desetine plastičnih kutijica s korenjem, peteljkama, cvetovima i lišćem više od pedeset različitih vrsta biljaka. Itanu je trebalo nekoliko sekundi da uoči ono što mu je trebalo: plastične kesice s patent-zatvaračem, u kojima su mušterije dobijale svoje dragocene preparate. Dograbio je jednu kesicu i ubacio u nju svoje odsečene prste.
Požuri!
Noseći kesu u rukama, izjurio je napolje u pravcu Ulice dudova, koja je bila prepuna restorana. Zagledao ih je redom u prolazu, sve dok ispred jednog nije naišao na tezgu sa svežom ribom. Umalo se nije srušio na samom ulazu, ali nekako je, uz nadljudski napor, uspeo da se održi na nogama. Gurnuo je krupnu sabljarku koja je bila izložena na postolju, dograbio jednu od bambusovih posudica koje su služile za kuvanje na pari, i zahvatio što je mogao više leda. Da bi sprečio neminovno i nepovratno truljenje odsečenih prstiju, zaronio je plastičnu kesicu s njenim sadržajem u led i poklopio posudicu.
Sad trči!
Trči!
Trči!
Kineska četvrt, subota po podne, kao i bilo koja druga.
Kineska četvrt, grad u gradu, sa svojim pravilima i poretkom.
Kineska četvrt, sa tom zbijenom gomilom ljudi, natpisima na mandarinskom i krovovima u obliku pagoda. U svežini koju pruža Kolumbov park, stariji Kinezi se ogledaju u bespoštednim partijama ma-džonga. Drugi, usamljeniji tipovi, izvode spore i precizne pokrete tajđićuen.
Duž Čatamovog trga, u blizini budističkog hrama, jedan čovek trči kao bez duše. Sav je od krvi i znoja. Probada ga sa strane, nedostaju mu dva prsta na ruci, jedno rebro mu je slomljeno, a jetra mu je u podlivima, kao i želudac. Suze mu teku niz obraze i mešaju se s krvlju. Bilo bi sasvim očekivano da se sruči tu, na licu mesta, kao pas - od umora, od posledica batinanja, od pretrpljenog straha, ali on nastavlja da trči stežući bambusovu kutiju u rukama.
Čudno. Upravo proživljava najgori dan svoga života i bez sumnje je nadomak smrti, ali ipak...
Ipak, upravo u ovom trenutku, on se oseća življim nego ikada ranije.
Zna da je malopre, na tom trotoaru, dotakao dno ambisa u koji je tonuo već mesecima. Ipak, podigao se i odbacio nogama od dna. Još ne zna da li će to biti dovoljno da ponovo dođe do površine i da se izvuče iz ovog užasa. Možda i neće. Možda je već prekoračio tačku bez povratka. U ovom momentu, on je usredsređen samo na jedno: da ostane na nogama kako bi mogao da nastavi trči. Da trči do Bolnice Svetog Jude, gde će gurnuti ulazna vrata i sručiti se u hol.
U svom odelu Prada i košulji Oksford, koji se crne od krvi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:44 am





10. Instant karma


Kad neko zna da zna, slušaj ga.
Kad neko zna da ne zna, nauči ga.
Kad neko ne zna da zna, probudi ga.
Kad neko ne zna da ne zna, beži.
KINESKA POSLOVICA


BOLNICA SVETOG JUDE
SUBOTA, 31. OKTOBAR 15 h 25 min
Doktor Šino Micuki je pažljivo proučavao ranjenu ruku koju je upravo previo. Uvio ju je kompresivnim zavojima, a zatim je očistio dva patrljka i stavio ih na nepromočivu gazu položenu na led. Oba odsečena prsta stigla su u dobrom stanju, budući da je pacijent - koji je još ležao u nesvesti - bio dovoljno priseban da ih ne stavi direktno na led, što bi uzrokovalo oštećenje tkiva.
Sada je samo trebalo reagovati brzo, ali staloženo, nikako brzopleto. Šino je nekoliko minuta razmišljao da li ima osnova za prišivanje prstiju. Rez je bio čist, što je bilo mnogo bolje nego posle gnječenja ili čupanja. Uspeh operacije je umnogome zavisio i od mesta amputacije. Stopa uspešnosti bila je najviša kod rezova u korenu prsta, ali se u tim slučajevima takođe najčešće javljala ukočenost i nedostatak osećaja. Pacijent je izgubio mnogo krvi, ali je bio relativno mlad, što je ostavljalo prostora za nadu da bi uspeo da povrati funkcionalnost u prstima. S druge strane, kutija cigareta, koja je virila iz džepa njegovog sakoa, nije mu nikako išla u prilog, s obzirom na to da je duvan jedan od uzročnika arteroskleroze i povećava rizik od tromboze krvnih sudova.
- Doktore, šta ćemo? - upitala je glavna sestra koja je bila dežurna s njim.
Šino je još trenutak oklevao, a onda je odgovorio:
- Pokušaćemo operaciju.
Dok je po protokolu davao lokalnu anesteziju, nije mogao a da se ne zapita kako je došlo do povrede. Teorijski gledano, on bi morao da obavesti policiju ako posumnja da je reč o napadu ili mučenju, a ovaj momak očigledno nije slučajno odsekao prste dok je kosio travnjak u dvorištu ili pravio policu za dečju sobu.


17 h 30 min
- Ni slučajno se ne pomerajte!
Kada je Itan otvorio oči, Šino Micuki je radio već dva sata. Spojio je kosti šrafovima i sada je povezivao nerve i krvne sudove. Itanu je trebalo nekoliko minuta da stvarno dođe sebi. U njegovom umu su se preplitale mučne, uznemiravajuće slike: Džesi, Selin, misteriozna crvenokosa žena, dva batinaša u odelima FBI agenata, Kusturičin dvojnik i njegovo grozomorno oružje...
- Moji prsti... - upita o zabrinuto okrenuvši se doktoru.
- Tu su - smirio ga je Šino. - Trenutno ste samo pod lokalnom anestezijom, tako da se nipošto ne smete pomerati!
Pošto se pobrinuo za tetive i nerve, hirurg je veštim pokretima, gledajući kroz mikroskop, ušio krvne sudove koncem i iglom promera stotog dela milimetra.
Operacija je trajala još tri sata, uz povremene kratke razgovore između lekara i pacijenta.


18 h 05 min
- Loše mi je - požalio se Itan pokazujući na stomak. Šino je izbegao odgovor.
- Čitav naš život je patnja. Rođenje je patnja. Starenje je patnja. Izgubljena ljubav je patnja. Smrt je patnja...


18h 52 min
Itan nije mogao da leži mirno i Šino ga prekori strogim glasom:
- U vama ima previše nestrpljenja i previše besa.
U znak izvinjenja, Itan je, naginjući glavu, slegnuo ramenima.
- Taj bes - ponovi Šino kao za sebe - on će vas i ubiti.
- Bes je koristan - branio se Itan. - Bes je znak pobune.
Kosooki doktor je odmahnuo glavom i na trenutak podigao glavu sa onoga što je radio, samo da bi svom pacijentu uputio strog pogled.
- Bes je neznanje, a neznanje je patnja.


19h 28 min
Šino se odlučio da Itanu postavi pitanje koje mu je bilo na usnama, pitanje koje je već postavila sestra, ali na koje nisu dobili pravi odgovor. Upitao je nehajno:
- Kako ste zaradili tu povredu?
- Već sam vam rekao: nesreća.
- Čijom greškom?
- Greškom sudbine - odgovorio je Itan pomislivši na Kertisa Nevila, neobičnog taksistu kog je upoznao ranije tog popodneva.
- Sudbina ne postoji - hladno odreza Šino. - Sudbina je izgovor za one koji odbijaju da preuzmu odgovornost za sopstveni život.
Izgledalo je kao da je hirurg ponovo zapao u ćutanje, ali nije mogao da se suzdrži a da ne dovrši svoju misao:
- Stvar je u tome što uvek žanjemo ono što smo posejali.
- Zakon karme, zar ne?
- Da, to je zakon - odgovori doktor s ubedenjem - dobra dela vode sreći, a loša patnji...
Prošlo je nekoliko sekundi, a zatim je dodao:
- ... bilo u ovom životu, ili u nekom posle njega.
Itan je ćutao. Šta da odgovori hirurgu koji govori kao džedaj. Uvek ga je zanimalo pročišćavanje karme u budizmu: svest o sopstvenim greškama, griža savesti, odluka da više ne treba činiti pogrešne stvari, iskupljenje... Kada se tako gleda, sve izgleda vrlo jednostavno, ali praktična primena tih principa sasvim je druga stvar.
Doktorove reči su ga naterale da pomisli na neobičan razgovor koji je nekoliko sati ranije vodio s Kertisom Nevilom, taksistom koji živi u ubeđenju da su sve naše odluke već zacrtane prstom sudbine.
Koliki je udeo slobode u našem životu?
Šta stvarno određuje naše postojanje: karma ili sudbina?


20 h 52 min
Operacija je bila završena. Obučen u bolničku pidžamu, Itan je ležao u krevetu u zasebnoj sobi. Sistem katetera hranio je njegov organizam analgeticima i antikoagulansima.
Napolju je pala noć, a on to nije ni primetio.
Doktor Šino Micuki ušao je u njegovu sobu da mu da još nekoliko saveta. U ruci je držao paklu marlboroa koju je uzeo iz džepa Itanovog sakoa.
- Samo jedna cigareta i može doći do spazma arterija - zapretio mu je.
Približio se krevetu i proučavao ruku svoga pacijenta. Lagano je pritisnuo prišivene prste da bi proverio njihovu boju i temperaturu.
- Jao!
- Samo jedna cigareta i ugrozićete operisane prste. Samo jedno ovo govno i upropastićete sav moj popodnevni trud!
- Razumem.
- Sve je još veoma sveže. Treba da prođe desetak dana da bismo videli da li će vaš organizam prihvatiti prišivene prste.
- Da stisnemo palčeve onda - ubaci Itan da malo opusti atmosferu.
Ali Šino nije čak ni primetio šalu. Njegovo lice je i dalje bilo prožeto istom ozbiljnošću. Itan je potražio njegov pogled i uhvatio ga na nekoliko sekundi.
- Hvala vam za sve što ste učinili - rekao je jednostavno.
Doktor je skrenuo pogled.
- Voleo bih da sam mogao više da vam pomognem - rekao je zastavši kraj velikog prozora. - Da vam pomognem da pronađete put koji vodi iz mraka, iz neznanja u kojem tavorite.
Tako je...
Doktor je govorio vrlo uopšteno, ali Itan je imao snažan utisak da zna više o njemu nego što pokazuje. Isti osećaj imao je i ranije toga dana, dok je razgovarao s taksistom. Nije znao da li je pored njega mudrac ili luđak.
- Moraćete sami da otkrijete taj put - rekao je Šino, izlazeći iz prostorije. - Mudrost nikada ne možete dobiti na tanjiru. Da je drugačije, to ne bi bila mudrost.
Kada je lekar otišao, Itan više nije imao snage da razmišlja o njegovim rečima. Bio je strahovito iscrpljen i samo što nije ponovo zaspao kada je njegov blekberi zavibrirao na pokretnom stočiću kraj njega. Dograbio ga je zdravom rukom i pokušao da proveri mejlove, što mu je uglavnom i uspelo. Najviše ih je bilo od Lizi, koja ga je preklinjala da joj se javi. Bio je na ivici da to zaista i učini, ali je odustao. Nije znao šta bi joj rekao. Preleteo je i ostale: uglavnom su to bili novinari koji su ga zaskakali i otkazivanja učešća na seminarima. Zatim je naišao na obimnu poruku, s omanjim filmom u prilogu, koja je privukla njegovu pažnju: bio je to mejl od službe za obezbeđenje u luci.
Šta li se još dogodilo?
Prošle godine, posle jedne provale, ugovorio je sa službom za obezbeđenje da mu odmah proslede video-snimke, čim se neki sumnjivac približi njegovom brodu. Na ekranu je video neku osobu s kačketom na glavi kako lupa na vrata kabine, na gornjoj palubi jahte. Slika je bila nejasna i nije se moglo videti mnogo toga. Međutim, u jednom trenutku, čovek je podigao glavu. Itan ga je odmah prepoznao.
Bio je to Džimi!
Nije video svog prijatelja četrnaest godina. Šta li je tražio kod njega, i to baš danas, kada mu se život raspao u paramparčad?


23 h 57 min
Bila je skoro ponoć kada je Itan otvorio oči. Na kraju je konačno zaspao, u miru i tišini bolnice. Nije dobio odgovor na pitanje koje ga je mučilo. Bio je to veštački san, izazvan analgeticima, pod budnim okom sestre koja je bila zadužena da nadgleda njegovu cirkulaciju. Sada se osećao bolje. Prvi put posle mnogo vremena, jasnije je sagledavao stvari u svom životu. Danas je prišao tik do onog najgoreg, okrznuvši vrhovima prstiju tačku bez povratka. Naizgled je sve izgubio: bogatstvo, ugled, ljubav. Ipak, postao je svestan jedne veoma bitne činjenice: većina ljudi verovala je u neki suštinski princip koji je davao smisao njihovom životu, pa bili to bog, proviđenje, sudbina, ljubav ili porodica. A on? U šta je on verovao? Ako izuzmemo novac i ambiciju, njegov život nije bio zasnovan ni na kakvoj višoj vrednosti. Ali još je mogao to da promeni.
S mukom se pridigao u krevetu. Sve ga je bolelo i činilo mu se da su mu kosti krhke kao da su od stakla. Oprezno je sišao s kreveta, vukući za sobom splet cevčica. Soba je imala sićušnu terasu koja je gledala na Ist river. Čulo se kako napolju zavija vetar. Padala je kiša, a nebo bi tu i tamo osvetlila munja.
Itan je otvorio staklena vrata, ali je ostao na pragu.
Danas je sve izgubio, ali još je bio živ.
I što je najvažnije, imao je snage da podvuče crtu u svom životu, kao što je to učinio pre petnaest godina. Da iskoristi novu šansu, da se izgradi iz početka. Prodaće sve što ima, rešiće tu priču s kockarskim dugom, a zatim će otići iz Sjedinjenih Država. Izgledalo je potpuno ludo, ali u ovom trenutku mu se činilo da ima snage da ponovo osvoji Selin. Ono najlepše tek dolazi, pomislio je posmatrajući hiljade svetala kako se ogledaju na površini reke.
Od buke koju su pravili vetar i kiša nije čuo kako se otvaraju vrata. Samo je video odraz senke kako preleće preko stakla i osetio nečije prisustvo iza sebe. Kada se okrenuo, ugledao je cev vatrenog oružja upereno u njega.
Ko?
Skamenio se. U sobi je vladao polumrak. Nije mogao da vidi lice napadača. Samo je srebrna cev pištolja blistala punim sjajem.
Prvi metak mu je prošao kroz grudi, izbacivši ga na terasu. On sa zaprepašćenjem zgrči pesnicu na stomaku. Prilika je odlučnim korakom išla ka njemu.
Ko?
Nepoznati je ponovo opalio.
Drugi metak ga je pogodio u glavu.
Itan je užasnuto kriknuo i ispružio ruke da se zaštiti. Osećao je kako mu se na licu ledena kiša meša s krvlju, muteći mu vid. Sve oko njega je bilo zamagljeno, a on je još jednom pokušao da vidi lice svog ubice.
Ko?
Trebalo bi da zna.
Treći metak mu je rasturio lobanju, prebacivši ga preko ograde, zajedno sa spletom cevčica koje je povukao za sobom. Baš čudno. Samo nekoliko sekundi pre toga, mislio je da je ispred njega novi početak, a evo gde je sada surovo otrgnut iz sveta živih.
Ko?
Pao je s terase, glavom napred, sa više od trideset metara visine. To je, dakle, bila njegova sudbina: da se rascopa kao lubenica o pločnik bolničkog parkinga. Izgledalo mu je da je kazna ipak preteška. U trenutku lucidnosti, ponovo se zapitao ko je imao razlog da ga ubije.
Nikada neće saznati.
Činilo mu se da vidi sopstveno telo kako se batrga u praznini, okupano kišom i nošeno vetrom. U njegovoj glavi su se ukrstile dve slike: prvo ona devojčica Džesi, za koju nije bio u stanju da odvoji mrvicu vremena. Zatim uspomena iz detinjstva: prva cigareta s Džimijem, jedinim pravim prijateljem kog je ikada imao.
Kakva šteta!
Šteta što je toliko često donosio pogrešne odluke. Šteta što je toliko često rasipao svoj život.
Poslednja njegova misao bila je upućena Selin, ženi koju nikada nije prestao da voli. Bio je srećan što ju je video tog dana. Bila je tako lepa u venčanici. Lepa, ali ne i srećna. Začeprkao je po sećanju, potraživši novu uspomenu. Njihova fotografija, na početku ljubavi, snimljena jednog prolećnog dana na plaži Vodenog taksija, tom neverovatnom parčetu peska koje gleda na vrtoglave nebodere na Menhetnu.
Na slici su bili nasmejani, srećni, zaljubljeni, puni vere u budućnost.
Itan se držao za tu predstavu što je duže mogao. To je bila slika s kojom je želeo da umre.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:45 am






11. Bolest ljubavi


U crnoj noći u duši,
Uvek je tri sata ujutru.
FRANSIS SKOT FICDŽERALD


MENHETN, 44. ULICA
Noć između subote i nedelje 2 h 45 min
Selin Paladino je skidala šminku u kupatilu, u jednom od apartmana hotela Sofitel. Sebastijan, njen muž, upravo je zaspao u susednoj sobi. Selin je skinula venčanicu i otvoreno se pogledala u ogledalo.
I šta ćeš sad?
Rastresla je dugu ravnu kosu, ispitivački gledajući svoje još mlado lice, s visokim jagodicama i bademastim očima. Na ramenu joj je bio indijanski znak koji je istetovirala na početku ljubavne priče s Itanom.
Itan...
Danas ga je ponovo videla na nekoliko minuta, ali odmah zatim ga je opet izgubila. Palo je i nekoliko teških reči, koje su bile posledica ogorčenja. Ovog popodneva, kada su razgovarali, osetila je da je ranjiv, na izmaku snage, ali ipak ga je napala. Iako to nije sebi otvoreno priznala, nadala se da će se nešto dogoditi za vreme venčanja. Naime, ona je oduvek verovala da je upravo on pravi čovek za nju: neko poseban, koga neprestano tražimo celog svog života, kome možemo pokazati i najgori deo sebe i ko će nas voleti uprkos tome.
I šta ćeš sad?
Večeras, u toj sobi luksuznog hotela, izgledala je sama sebi kao da igra u nekoj farsi. Suviše dugo je bila zarobljena u ulogama koje joj ne odgovaraju. Činila je ustupke, prilagođavala se očekivanjima porodice, prijatelja i društva, a na kraju je postala strana sama sebi. Ponovo je osetila napad usamljenosti koja ju je razarala.
Pobeći.
Obukla je farmerice, bluzu i crni džemper i obula stare kikersice. Nije zastala ni sekundu, nije dozvolila da je razum odgovori od iracionalne ideje koja ju je iznenada obuzela.
Kučka se vratila.
Znala je da će ih sve razočarati: na prvom mestu Sebastijana, naravno, ali i porodicu i rođake koji su zbog nje došli čak u Njujork, da zajedno proslave taj dan koji je trebalo da bude najlepši u njenom životu.
Niko je neće razumeti: ne možeš se tek tako okrenuti i otići.
Bešumno je otvorila vrata kupatila. Sebastijan je spavao. Pored ulaznih vrata stajali su njihovi koferi, spakovani i spremni za sutrašnji polazak na Havaje, na medeni mesec. Selin je dohvatila svoju torbu i u nju ubacila neseser.
Itan ju je odmah razumeo. Tamo gde su svi videli ljupku Selin, vrednu studentkinju, prelepu stjuardesu, učiteljicu velikog srca, on je naslutio ponor, samoću, procep u duši.
Navukla je bisernosivi kaput, bacila poslednji pogled na ono što je bilo njen život, i izašla iz sobe.
Iz hodnika.
Iz lifta.
Nema kajanja.
U Parizu je bila angažovana kao volonter u raznim organizacijama: narodnoj kuhinji, Ružičastim košuljama*, SOS službi. Radila je sa beskućnicima, narkomanima, prostitutkama. I svaki put je njihov bol osećala kao svoj. To je, izgleda, bila jedina stvar koju je dobro radila u životu: spasavanje davljenika. Ali zar nije to i najplemenitije što čovek može da radi u životu? (*Fr. Les Blouses Roses - dobrotvorna organizacija za poboljšavanje kvaliteta života bolesnika. - Prim. prev.)
Kuda ćeš?
U dubini duše, uvek je verovala da će pre ili kasnije roditi Itanovo dete i da će joj materinstvo omogućiti da tu vatru strasti preoblikuje u toplinu ljubavi. Sada je znala da se to nikada neće dogoditi. A nije želela dete s drugim čovekom.
Pobeći, ali kuda?
U hotelskom holu je sela za računar s besplatnim pristupom internetu i ukucala adresu sajta svoje banke. Pomoću svega nekoliko klikova mišem, prebacila je sredstva sa štedne knjižice na tekući račun.
Kada je izašla na pločnik 44. ulice, grad je zahvatila snažna oluja koja je nosila sve pred sobom. Krovovi su se tresli, a kanalizacioni odvodi i stanice metroa bili su odmah poplavljeni. Vratar joj je predložio da uzme jedan od automobila sa šoferom, koje je hotel unajmio zbog štrajka taksista. Htela je da prihvati ponudu, kada se, potpuno neočekivano, jedan taksi zaustavio na nekoliko metara od nje. Oklevala je: na zaobljenom krovu starog automobila bila su uključena sva tri svetla, što je značilo da vozilo nije na raspolaganju mušterijama.
- Treba li vam prevoz, gospojice? - ipak ju je upitao taksista spuštajući prozor.
Bio je to ogroman crnac, obrijane glave, ali dobroćudnog izraza lica. Selin je ušla i sela. S mešavinom zainteresovanosti i čuđenja, pogledala je dečje crteže i marseljske tarot karte, koji su krasili unutrašnjost vozila. S radija se čula pesma The Heart of the Saturday Night; promukli glas Toma Vejtsa je imao neku melanholičnu, ali utešnu notu.
- Aerodrom Kenedi - rekla je naslanjajući čelo na hladno prozorsko staklo okupano kišom.


Aerodrom Kenedi 3 h 42 min
Selin je ostavila napojnicu taksisti i pošla ka terminalu za odlaske.
Nekoliko minuta se šetkala po aerodromskom holu, prepuštajući se praznini ogromnog prostora. S njenog ajpoda se čulo ledeno zavijanje Bjork, čopor krvoločnih vukova Rejdioheda, a onda odjednom stara šansona: Žilber Beko pevao je o njoj:
Et maintenant que vais-je faire
Maintenant que tu es partie?
Tu mas laissé la terre entière
Mais la terre sans toi c'est petit* (*I šta sad da radim / sad kad si otišla?/ Ostavila si mi čitav svet, / ali bez tebe je on mali. - Prim. prev.)
Podigla je pogled prema redu letenja na obaveštajnoj tabli za odlaske.
Rim, Los Anđeles, Otava, Majami, Dubai...
Na koje mesto na planeti čovek mora da pobegne da bi zaboravio da mu neko nedostaje?
Johanesburg, Montreal, Sidnej, Brazilija, Peking...
Na koje mesto na svetu čovek mora da pobegne da zavara trag svom bolu, svojoj senci, svom životu?
Kupila je kartu u jednom pravcu za Hong Kong, na šalteru Amerikan erlajnsa.
Avion je polazio za dva sata.


MENHETN
HOTEL SOFITEL, SOBA 2904 , 3 h 51 min
Očiju crvenih od plača, Sebastijan je netremice gledao u reč napisanu crvenim ružem na velikom ogledalu u kupatilu:
OPROSTI
Bio je slomljen, ali nije bio iznenađen.
Maločas, dok je Selin odlazila, samo se pravio da spava. Ležao je skamenjen, nesposoban da bilo šta preduzme. Šta sad da radi? Kako da ovo objasni porodici, drugovima s ragbija, gostima restorana?
Ipak, kada se bolje razmisli, uzroci koji su doveli do ovog loma bili su veoma duboki, mada se on trudio da ih ne primećuje. Pomislio je na sve one aktivnosti kojima se Selin bavila pored svog stalnog posla: narodne kuhinje, volontiranje u bolnicama i SOS centrima. Nije razumeo to njeno angažovanje, kao ni njenu opsesiju da po sveskama besomučno ispisuje razmišljanja, utiske i misli, koje bi odmah zatim preškrabala.
A i to što nikako nisu mogli da dobiju dete, čak ni posle lekarskih pregleda i niza analiza, koje su potvrdile da nema nikakvih bioloških uzroka za to. I koliko ju je samo puta zatekao usred noći kako nepomično stoji kraj prozora dok joj misli lutaju hiljadama kilometara daleko od njihovog doma.
Često se pitao na šta, na koga to Selin misli u tim trenucima. Danas posle podne, kada se taj neobični čovek pojavio na njegovoj svadbi, samo koji minut pre početka svečanog čina, Sebastijan je u vazduhu osetio pretnju. U očima tog čoveka ogledala se ista ona patnja koju je video kod svoje žene, a dok ih je posmatrao kako stoje zajedno, gotovo da je mogao oseti neku vrstu strujnog kola između njih.
Visoki napon koji može da ubije, ali i da pokrene srce kao defibrilator.
Nije doživeo javno poniženje na svadbi, ali ga je katastrofa sačekala u tami spavaće sobe.
Poslednjih meseci se često pitao da li njegova žena pati. Čak je o tome porazgovarao s jednim prijateljem doktorom, koji je mislio da se radi o depresiji.
Ali bilo je to nešto mnogo gore.
Bolest ljubavi.


AERODROM KENEDI 4 h 07 min
Selin je čekala svoj let. U aerodromskoj knjižari kupila je Herald tribjun, roman Harukija Murakamija i najnoviji broj Pari mača, sa Sesilijom* na naslovnoj strani. U delu rezervisanom za zaposlene, jedan od radnika je dobio nalog da preuredi izlog sa bestselerima. Povukao je poslednju knjigu Itana Vitakera, složivši gomile primeraka u kutije, a zatim je uklonio i njegovu kartonsku figuru u prirodnoj veličini. (*Odnosi se na bivšu suprugu francuskog predsednika Nikole Sarkozija. - Prim. prev.)
Iznad kase je bio okačen televizor. Kanal NSNBC upravo je emitovao kratke vesti. Na plazma-ekranu bila je slika čoveka koji kleči kraj okrvavljenog tela. Voditeljka je komentarisala:
... četrnaestogodišnja devojčica danas je izvršila samoubistvo u ordinaciji čuvenog psihoterapeuta Itana Vitakera. Čovek kog „Njujork tajms" jutros nazivao „psihijatrom koji je osvojio Ameriku", danas je svoju reputaciju...
Začuvši Itanovo ime, Selin je podigla pogled prema televizoru upravo u trenutku kada je spikerka zastala i pritisnula sićušnu slušalicu na uhu, kako bi bila sigurna da je dobro razumela ono što joj govore. Na ekranu se videla noć, parking, rotaciona svetla kola hitne pomoći i policije, žute trake za zabranu pristupa.
... upravo smo dobili novu informaciju. Prema rečima našeg reportera, telo Itana Vitakera, izrešetano kuršumima iz pištolja, pronađeno je na parkingu Bolnice Svetog Jude, u koju je Vitaker primljen nekoliko sati ranije. Osveta, obračun ili neka prljava posla? Više o tome saznaćemo narednih dana, po završetku policijske istrage. Do tada...
- Gospođo?
Zabrinuti prodavač ustao je sa stolice: jedna od mušterija se onesvestila u radnji.
- Gospođo? Da li ste dobro? Gospođo?


BOLNICA SVETOG JUDE. 4 h 20 min
Kertis Nevil zaustavio je svoj umorni taksi na bolničkom parkingu i gurnuo vrata Elvisovog dajnera. Kada bi radio noćnu smenu, često bi svratio u taj retro restoran brze hrane, koji se nalazio u metalnom vagonu preko puta ulaza u urgentni centar. U ove sitne sate, ovde bi uglavnom za pauzu dolazilo bolničko osoblje na dežurstvu. Kertis je prišao pultu da naruči hamburger, pomfrit i nekoliko kriški pečene slanine.
U dnu prostorije je, pravih leđa i bezizražajnog lica, sedeo doktor Šino Micuki. Ispred njega je bio tanjir salate i činija supe.
- Da li je slobodno?
Kosooki doktor je polako podigao pogled i video ispred sebe džinovskog crnca širokih ramena. Dao mu je znak glavom da može da sedne.
Kertis Nevil je spustio svoju tacnu i seo na tapacirano sedište. Micuki je primetio njegovo odumrlo levo oko, kao i slova L. O. V. E. i F. A. T. E. istetovirana na njegovim prstima. Njihovi pogledi su se na trenutak ukrstili. Večeras su Sudbina i Karma sedele za istim stolom.


4 h 30 min
Galebovi kriče kružeći nebom u mrtvoj noći. Preko puta ostrva Ruzvelt stoji stara, dugačka zgrada: Njujorški institut za sudsku medicinu.
U zgradi je beskonačan niz podzemnih hodnika.
U jednom od hodnika, iza matiranog stakla, nalazi se ogoljena, ledena prostorija, osvetljena jakim, plavičastim svetlom. Prostorija se oseća na bolnicu, strah i smrt i predstavlja najveći stepen ljudske samoće i očaja.
U toj prostoriji stoje dva čelična ležaja na točkićima, jedan pored drugog.
Na prvom je čovek izlomljenog i mecima izrešetanog tela. Nije uvek donosio baš najpametnije odluke u životu, ali zaslužio je da sazna razlog svoje smrti.
Na drugom leži leš devojčice kojoj nedostaje deo glave. Lice joj je kao od voska, koža plavičasta, a crte iskrivljene od užasne smrti.
Tražila je pomoć, ali na njene pozive niko nije odgovorio.
Njih dvoje su se danas sreli, ali nisu umeli da ostvare kontakt. Njihove staklene oči kao da su gledale negde daleko.
Na neko nepoznato, strašno mesto.
Gde ćemo svi otići.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:45 am








DRUGI DEO


BORBA



12.Dan posle..


Život je jedno veliko iznenađenje.
Zašto smrt ne bi bila još veće?
VLADIMIR NABOKOV


MENHETN DANAS
7 h 59 min 58 s
7h 59 min 59 s
8h 00 min 00 s
Trgnuo se.
Itan je nekoliko trenutaka bunovno tapkao rukom pre nego što je uspeo da zaustavi sve glasnije zvono budilnika...
Prestravljen, grozničav i bez daha, naglo se uspravio i pogledao oko sebe. Na jahti je sve bilo mirno, a blaga zlatasta svetlost dopirala je kroz okrugle brodske prozore. Bio je kod kuće, na svom brodu!
Nemoguće: prosvirala su ga tri metka i pao je s visine od trideset metara! Bio je mrtav!
Proverio je datum na svom satu: subota, 31. oktobar.
Okrenuo je glavu: zamotana u čaršave, kraj njega je i dalje ležala mlada crvenokosa žena. Isti snežnobeli ten, ista vatrenocrvena kosa, isto sazvežde rumenih mrlja po koži.
Skočio je iz kreveta. Preplavljen osećajem panike, ustrčao je uza stepenice koje su vodile u salon, a zatim izašao na palubu.
Sunce, vetar s mora, krici galebova, prva jesenja svežina, kule od stakla i granita, zimska bašta, šetalište s drvoredom po kojem su trčali džogeri, more, grad, pokret...
ŽIVOT!
Srce mu je tuklo kao ludo. Panika je u trenutku ustupila mesto euforiji. San! To je bio samo san! Sve to se dogodilo samo u njegovoj glavi! Sve je smislio njegov mozak, bio je to samo plod mašte jednog krajnje deprimiranog čoveka, koji je u poslednje vreme isuviše često mešao alkohol, kokain i antidepresive.
Prokleti košmar!
Majica mu je bila natopljena znojem, grlo suvo, a kapci slepljeni. Sručio se na stolicu od tikovine. Drhtao je dok su mu suze tekle niz obraze. Ovde, dok mu je vetar milovao lice, osetio je nešto najbolje na svetu: osetio je da je opet živ nakon što je prošao kroz pakao. Ta užasna mora omogućila mu je da započne bolan put samospoznaje.
To ga je osvestilo i pomoglo mu da se reši laži, straha i imitacije života kojoj je robovao. Sve je ponovo imalo draž. Život je svetinja, jedno predivno bogatstvo koje se ne sme traćiti, nego se mora što bolje iskoristiti.
Ponovo je sišao u kabinu i na brzinu se istuširao. Bio je potpuno zaokupljen razmišljanjem. Sve je to, dakle, bio plod njegove mašte: Selinina svadba, samoubistvo onog deteta, susret s otelotvorenjima Sudbine i Karme, čak i njegovo ubistvo!
Ali šta bi to trebalo da znači?
Čitao je Frojda. Znao je da snovi imaju izuzetno važnu ulogu u održavanju psihičke stabilnosti jer omogućuju otkrivanje potisnutih želja. Ipak, ovaj njegov košmar bio je nešto više od pukog uvida u njegovu podsvest. Kako bi običan san mogao da bude tako uverljiv, tako celovit i povezan i da mu donese takvu katarzu, kao posle dugogodišnje psihoanalize?
Kada se vratio u sobu i ponovo ugledao devojku na krevetu, sav se naježio. Ako je uspavana lepotica bila samo san, otkud sad tu? Prevrtao je to pitanje po glavi i na kraju je morao da prizna da ju je pokupio sinoć i da je njegova noćna mora bila neka konfuzna mešavina zbivanja od prethodne večeri.
Nije bio baš sasvim zadovoljan ovim objašnjenjem. Mehanički se obukao; ništa od elegantnog odela ovoga puta - izabrao je obične farmerice, crnu rolku i staru kožnu jaknu. Kao u svom snu, nije mogao da se odluči kako da postupi s nepoznatom devojkom. Da li treba da je probudi? Zanimalo ga je da čuje šta ima da kaže, a u isto vreme ga je i plašilo to što bi mu rekla; jer, i dalje nije mogao da se seti gotovo ničega što je juče radio. Šta li se to desilo sinoć kada u njegovom umu ne postoji nikakav trag o tome? Iz straha od onoga što bi mu rekla, ipak je odlučio da je ostavi da spava. Izvukao je iz novčanika onih istih 2.000 dolara i pohitao napolje.
- Dobar dan, gospodine Vitakere - pozdravio ga je čuvar luke kada je stigao do malog parkinga.
- Dobar dan, Felipe.
- Šta vam se dogodilo s automobilom? Grozno izgleda!
Automobil?
Iznova se u stvarnosti ponavljalo njegovo snoviđenje: maserati kupe bio je izudaran i izgreban na istim mestima kao u njegovom snu. Itana je zaprepastila ova podudarnost. Da li je njegov košmar, u stvari, bio neka vrsta predskazanja? Ne, nikada nije verovao u takve stvari. Ponovo se radilo samo o konfuznom sećanju na jučerašnju nesreću. Ništa više. Ušao je u kola, okrenuo ključ i pošao ka izlazu s parkinga.
S radija se začula gitara Džimija Hendriksa. Itan je izbacio CD i počeo da pritiska dugme za podešavanje frekvencije, sve dok nije našao stanicu koju je tražio:
... ovoga jutra je hiljade taksista na Menhetnu stupilo u štrajk u trajanju od četrdeset osam sati, u znak protesta protiv najave gradskih vlasti...
Ovo je zaista bilo veoma uznemirujuće, taj osećaj da se sve ponavlja, kao da svira pokvarena ploča. S druge strane, svi već danima pričaju o tom štrajku. Sasvim je, dakle, normalno što je i to ubacio u svoj san.
Prošao je kroz Finansijski distrikt, krenuo Brodvejom i zaustavio se na Tajms skveru. Ista ona grupica pripitih japanskih studenata urlala je jata nasred avenije, isti radnici menjali su staklo na izlogu Virdžina...
Ubacio je nekoliko novčića u aparat za prodaju štampe i otvorio Njujork tajms, na čijoj je naslovnoj strani bila njegova fotografija:
PSIHIJATAR KOJI JE OSVOJIO AMERIKU
Naime, zašto uopšte nije bio iznenađen? Pročitao je prve redove i zaključio, već pomiren sa sudbinom, da je tekst isti kao u njegovom snu! U snu koji, očigledno, više nije samo san. Bilo je previše sličnosti i previše stvari koje su se podudarale da bi se moglo raditi o pukom slučaju.
Odjednom je osetio neuobičajen bol u desnoj ruci, kao neko grčenje mišića. Bacio je pogled i zadrhtao od onoga što je video: na kažiprstu i srednjaku jasno su se videli ožiljci, malo iznad korena prsta. Osetio je i da su mu prsti pomalo ukočeni. Nije bilo nikakve sumnje: neko mu je prišio prste! Ali kada? I ko? Ožiljci su bili sveži, stari najviše nekoliko nedelja. Obuzelo ga je užasno predosećanje. Otkopčao je jaknu i zadigao džemper: na grudima, upravo onde gde ga je pogodio prvi metak, nalazio se otečen šav, što je značilo da je nedavno bio operisan. Kako je to moguće? Sav sluđen, po drugi put toga dana proverio je koji je datum. Ovoga puta, pogledao je u novine: i tamo je stajalo da je subota, 31. oktobar 2007.
Bio je potpuno izbezumljen. Došao je do automobila i klonuo, s glavom među rukama, pitajući se šta mu se to dešava. Otkad se probudio, pokušavao je da se razuveri i da sam sebe ubedi da je sve ono što je preživeo bio samo običan noćni izlet u svet snova.
Ali istina, koja se nazirala, bila je mnogo strašnija.
Šta ako on uopšte i nije sanjao ovaj dan, nego ga, jednostavno, ponovo proživljava?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu