Vrati mi se - Gijom Muso

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:39 am

First topic message reminder :



Ovo je najvažniji dan u Itanovom životu. Danas se žena koju je oduvek voleo udaje za drugog čoveka. Danas će im se pružiti nova prilika. Itan ima neverovatna dvadeset četiri sata da promeni čitav život, ili ga zauvek izgubi...

Jednog jutra Itan će dobiti pozivnicu za venčanje žene koju je nekada davno voleo, ali koju je ostavio kako bi se posvetio karijeri. On je sada jedan od najboljih psihijatara na Menhetnu - bogat, poznat, ali strašno usamljen. Ovo je dan kada je odlučio da ispravi grešku iz prošlosti i ponovo osvoji Selin. Posle zbrkana dvadeset četiri časa obavijena misterijom, Itana će ubiti nepoznati muškarac. Međutim, sledećeg jutra nešto neverovatno će se dogoditi - Itan će se probuditi i shvatiti da, igrom sudbine, ponovo proživljava isti dan.

Hoće li uspeti da na vreme iskoristi priliku koju je dobio?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:46 am




13. Živeti brzo


Ljubav mi, poput bumeranga,
Vraća prošle dane
Kada smo se voleli kao ludi,
Kada smo bili bezumno vezani.
SERŽ GENSBUR


DANAS
SUBOTA, 31. OKTOBAR 2007. 8 h 40 min
Itan je sedeo za volanom svog automobila i vozio prema jugu. Više nije mogao da se zavarava: nešto se pomerilo u normalnom poretku sveta i on se našao u potpuno nenormalnoj situaciji koje je samo on svestan. Protiv svoje volje, prekoračio je granicu i zaronio u neku drugu, neverovatnu realnost.
Zašto baš on? Da li je to bila šansa, ili unapred izgubljena bitka?
Pomislio je, uz kiseo osmeh, na onaj film u kojem igra Bil Mari. Pre nekoliko godina ga je čak koristio u jednoj seansi terapije: radi se o depresivnom voditelju vremenske prognoze, koji je zaglavljen u vremenskom tesnacu, u kojem beskonačno iznova proživljava jedan isti dan. Pokušavao je da se priseti još nekog detalja u vezi s tim filmom kada mu je blekberi zavibrirao u džepu. Bila je to producentkinja s televizije NBC, koja je bila zabrinuta što ga nema. Odgovorio joj je da je bolestan i da ne može da učestvuje u emisiji. Uzalud je pokušala da ga natera da se predomisli; prekinuo je vezu pre nego što je i počela da ga ubeđuje. Morao je da se pozabavi važnijim stvarima.
Kada je uspeo da dođe sebi, čvrsto je rešio da ne sedi skrštenih ruku, iako nije mogao da shvati to što mu se dešava. Naime, kad malo porazmisli, ako zaista ponovo proživljava isti dan, onda ga na kraju ne čeka ništa drugo do smrt. Neko u ovom gradu želeo je njegovu kožu, samo što je Itan ovoga puta bio u prednosti: bila mu je poznata ta činjenica i nije imao nameru da po drugi put zaradi tri metka. Da bi izbegao tu žalosnu sudbinu, morao je prvo da sazna identitet svog ubice. Da li ima neprijatelja? Pokušao je da u glavi napravi listu osoba koje bi mogle da imaju želju da mu naude.
Neka žena? Poslednjih godina, otkako je postao slavan, imao je brojne avanture, ali je sa svim devojkama od starta bio iskren: izlazio je samo s onima koje nisu želele da se vezuju i koje su, kao i on, jedino želele dobar provod, odlaske u dobre restorane, popularne diskoteke, fizičko zadovoljstvo, vikende na Long Ajlandu...
Sutradan bi se javile, ili se ne bi ni javile, sele na avion za Milano ili London, a onda bi prošlo i po nekoliko nedelja, pa čak i meseci. Te veze su nekako prestajale same od sebe, bez teških reči. Pokušavao je da se seti, ali nikako mu nije padala na pamet neka skorašnja romansa koja se loše završila.
Ko bi još mogao da bude? Njegove takozvane kolege? Sasvim je siguran da niko od priznatih stručnjaka i autora specijalizovanih za razvoj ličnosti nije bio preterano oduševljen kada se on pojavio niotkuda i brzinom svetlosti dospeo na sam vrh u njihovom poslu. Imao je više posla od njih pa im je tako oduzimao poveći komad tržišnog kolača, kao i prostor u medijima. Bio je mlađi, prodorniji, pisao je bolje knjige i držao zanimljivije seminare. Jedan od njih je dosta dugo pokušavao da ga diskredituje, ne štedeći zlonamerne komentare i koristeći poznanstva u medijima ne bi li izdejstvovao da ga ne pozivaju u neke od najpopularnijih emisija. To njegovo spletkarenje nakratko je imalo nešto efekta, ali je ubrzo izgubilo na značaju. U svakom slučaju, tip o kojem je reč možda jeste budala, ali sigurno nije ubica.
Sledeća mogućnost: pokeraško društvo, ali ni to mu nije izgledalo verovatno. U više navrata je dobijao lepe svotice, opelješio je neke od igrača za po nekoliko desetina hiljada evra, ali uglavnom se radilo o ljudima bogatim koliko i on sam, a sve su to bile regularne i fer partije.
Što se tiče njegovih kockarskih dugova, uvek ih je vraćao do poslednje pare, sve do ove epizode s klanom Džardino. S njima se, istina, upustio na malo klizaviji teren. Oni bi mogli da pokušaju da ga zastraše, o čemu svedoči i njegova povređena ruka. Međutim, ne bi imali nikakve koristi ako ga ubiju, jer onda nikada neće dobiti svoj novac.
Tako mu je ostao samo jedan trag koji bi mogao nekuda da vodi: neki bivši pacijent koji je želeo da mu se osveti. A to nije bilo nemoguće. Ako je vaš posao upravo to da pomažete ljudima koji se osećaju loše u vlastitoj koži, koji imaju problem u glavi, ne treba da vas začudi ako vam stižu preteča pisma u kojima vas neko optužuje da ste mu uništili život. I Itan ih je ponekad dobijao, pogotovo posle pojavljivanja na televiziji, ali sve do danas, nikada nije bilo nikakvih posledica. U svakom slučaju, nisu bila osnovana. Knjige, seminari, propratni proizvodi - to je bio biznis, ali rad s pacijentima je nešto drugo. Nije voleo da se igra s ljudskom patnjom i, sve donedavno, uvek se trudio da radi svoj posao najbolje što može.
Taj trag bi svakako vredelo pažljivije razmotriti, ali to bi značilo da iz plakara izvuče gomilu dosijea i nađe vremena da ih prouči. A vremena nije imao. Itan se vratio unazad i zaputio se velikom ulicom između Vol strita i Kineske četvrti.
Dakle, mora da postupi drugačije. Od svih ljudi koje je sreo prvog dana, dve osobe su očigledno znale o njemu nešto što on nije. Dva čoveka nisu izgledala nimalo iznenađeno što ga vide: Kertis Nevil i Šino Micuki. Možda će biti problem naći taksistu, ali je zato znao gde radi misteriozni kosooki doktor.
I tako je uključio migavac i skrenuo na put koji vodi prema podzemnoj garaži Bolnice Svetog Jude.


HOTEL SOFITEL, 44. ULICA,
8 h 45 min
Selin je bešumno zatvorila vrata sobe. Apartman je bio veličanstven, ali ona je bila suviše nervozna da bi u njemu uživala. Prevrtala se u krevetu od četiri ujutru, a san joj nikako nije dolazio na oči. Za nekoliko sati počinjala je njena svadba i bila je nervoza. Tako uzrujana, lutala je neko vreme po lavirintu hotelskih hodnika, sve dok nije stigla do lifta.
- Hi! How are you going today ?* - veselo joj je dobacio dobrodržeći veteran koji je na ramenu nosio torbu s kompletom štapova za golf. (*Engl. Zdravo! Kako smo danas? - Prim, prev.)
Uputila mu je učtiv osmeh. To je tog jutra bio njen maksimum.
- You go downstairs, right?* - upitao je pritiskajući dugme za prizemlje. (*Engl. Idete dole, zar ne? - Prim. prev.)
Potvrdila je i zapitala se gde li će on uopšte igrati golf na Menhetnu. Možda su uredili neki teren za golf u Central parku? Uostalom, u ovom gradu zaista ništa nije nemoguće...
Pogledala se u ogledalo u liftu. Izgledala je užasno. Imala je podočnjake, a lice joj je bilo umorno. Popravila je frizuru, namestila kragnu na košulji i pokušala da se nasmeši svom odrazu; ništa nije vredelo. Ovo je trebalo da bude najlepši dan u njenom životu, a njoj se plakalo.
Vrata lifta su se otvorila i ukazao se prostran hol popločan mermerom, sa zidovima obloženim tikovinom. Oko kamina su stajale fotelje presvučene kožom i platnom. Nameštaj je obasjavala topla svetlost vatre.
Selin je prošla pokraj recepcije i ušla u hotelski restoran da doručkuje.
Restoran je bio prisan i elegantan. Zvao se Gabi, po pariškoj manekenki koja je dvadesetih godina napravila karijeru u Njujorku. Francuski ambijent u stilu art dekoa podsećao je na doba čarlstona, Koko Šanel, Igora Stravinskog, Žana Koktoa...
Selin je tražila mesto u dnu sale. Želela je da bude sama i da razmisli na miru. Naručila je čaj koji je ubrzo stigao, zajedno s korpom svežeg peciva i jutarnjim novinama.
Njena želja da napravi svadbu u Njujorku bila je poigravanje vatrom; sad joj je to bilo jasno. Svaki put kada bi kročila u ovaj grad, bolna sećanja na ljubav s Itanom ošinula bi je poput biča. Vreme leči sve, kaže poslovica. Ona je mislila da se izlečila od te ljubavi, ali to nije bilo tačno. Nije zaboravila ni njegovo lice, ni njegov glas. Poslednjih pet godina je izdaleka pratila uspon u njegovoj karijeri. Zahvaljujući internetu, naručila je njegove prve knjige i gledala emisije u kojima je gostovao. Postao je poznata ličnost koja nije imala ničega zajedničkog sa zaljubljenim mladićem kog je nekada znala. Ipak, iza te fasade društvenog uspeha, ona je nazirala razočarano, nesrećno biće. Želela je da veruje kako on ponekad, tokom dana, pomisli na nju. Posle njihovog raskida, prošla je kroz sve faze: nada, očaj, mržnja, ravnodušnost, zaborav, novi žar ljubavi... U suštini, nikako nije mogla da se oslobodi te opsesivne ideje da Itan možda još uvek oseća nešto prema njoj, iako je bila u potpunosti svesna da u tome ima nečega patološkog, nalik fetišizmu. Ipak, bilo je to jače od nje. Bio je to bol koji je nosila negde u dnu srca i nije bila sigurna da li uopšte želi da on nestane. Ipak, ravnotežu, koja joj je bila neophodna, povratila je pored Sebastijana, svojih prijatelja i kolega.
Stvorila je sebi ušuškan i zaštićen život, gde je imala svoje mesto i svrhu. Život u kojem je bilo još toliko toga da se izgradi. I tako, kad ju je Sebastijan zaprosio, mislila je da je sposobna da okrene stranicu, ali što je taj čas bio bliži, to je više sumnjala u iskrenost svog obećanja.
Zavukla je ruku u tašnu i izvadila svečani koverat uvezan ukrasnom trakom. Bila je to pozivnica za Itana; oklevala je da mu je pošalje.
Čemu to? Da se još više poniziš pred njim? Da izdaš one koji te vole? Šta izigravaš, devojko?
Setila se sjajnog Trifoovog filma Žena iz susedstva, u kojem Depardje i Fani Ardan doživljavaju destruktivnu, pomamnu brakolomnu ljubav. Film se završavao tragično: dva hica iz revolvera koja su označavala kraj njihovih života. Eto čemu vode zanos, neugašena strast i ludo srce.
Ona neodlučno spusti koverat na sto.
U trenucima neodlučnosti, uvek se radije vodila intuicijom nego razumom. Dopadala joj se ideja da se u tom haotičnom bivstvovanju život ponekad sažali na nas i da nam pošalje neki znak kako bi nam pomogao. Za neke je to bilo prazno verovanje; možda i jeste, ali svet je postao toliko racionalan, toliko predvidljiv, da nije bilo ničeg lošeg u tome što neko pokušava da mu da malo duše.
Uzela je gutljaj čaja i pogledala kroz staklo na jesen i ljude koji su užurbano hodali Njujorkom. Zatim je spustila pogled na novine koje joj je doneo konobar. Otvorila ih je gotovo mahinalno. Na naslovnoj strani bila je fotografija čoveka ispred Bruklinskog mosta, iznad koje je pisalo:
PSIHIJATAR KOJI JE OSVOJIO AMERIKU


BOLNICA SVETOG JUDE
9 h 01 min
Itana je lift s parkinga dovezao direktno do ulaza u bolnicu. Bio je to izuzetno moderan zdravstveni centar, koji je otvoren nekoliko meseci pre toga, uz politička nadigravanja i polemike oko toga koliko je novca uloženo u njegovu izgradnju. Itan je u trenu prepoznao mesto na kojem se onesvestio one prethodne subote 31. oktobra, odeće umrljane krvlju, izubijanog lica i bez dva prsta na desnoj ruci.
Nesigurnim korakom zaputio se ka prijemnom šalteru.
Nadam se da taj lekar nije samo plod moje mašte!
- Šta mogu da učinim za vas? - upitala je službenica, visoka brineta sa žbunom kose u stilu osamdesetih.
- Tražim doktora Micukija - odgovorio je.
- Vaše ime, molim? - reče ona proveravajući spisak zakazanih pregleda.
Pre nego što je Itan stigao da odgovori, ona neoprezno upita:
- Vi ste gospodin Čenovit, zar ne? Dolazite zbog kompjutera...
- Hm... da - potvrdi Itan. - Mislim da sam malo poranio.
- Doktor vas čeka u svojoj ordinaciji, gospodine. Sedmi sprat, sala 707.
Osmehnula mu se i otvorila vrata od pleksiglasa, koja su vodila ka višim spratovima.
Na svu sreću, ponekad su neke stvari jednostavnije nego što se nadamo,..


HOTEL SOFITEL
9 h 05 min
Sebastijan je izašao ispod tuša i obmotao peškir oko struka, pevušeći:
Zora La Rousse
Ton lit est fait de mousse
Et tu dors à la belle étoile* (*Riđokosa Zoro, / krevet ti je od pene, / a ti spavaš pod zvezdama. Pesma iz televizijske serije Zora la Rousse (Riđokosa Zora), koja je emitovana u Francuskoj početkom osamdesetih godina XX veka. - Prim. prev.)
Eto, stigao je i taj veliki dan! Za nekoliko sati će se oženiti!
Obukao je platnene pantalone, košulju i somotski sako. Selin je odlučila da doručkuje sama, a ne da se izležava s njim u krevetu. Sigurno je nervozna.
Nekoliko trenutaka posmatrao je grad koji se pružao pod njegovim nogama: neboderi od stakla i čelika koji sijaju na suncu, saobraćaj, žamor tako karakterističan za Menhetn. Veoma impresivno, ali ne baš u njegovom stilu. U početku je čak bio i protiv kad mu je Selin najavila da planira da organizuje venčanje u Njujorku. On bi više voleo lepu svadbu u kući svojih roditelja, u okolini Tuluza.
Veliki broj njegovih prijatelja iz ugostiteljske branše odlučio se da ode iz Francuske zbog nepovoljnih ekonomskih uslova. Otvarali su restorane u Londonu, Njujorku ili Tokiju. On nije imao takvu nameru. Voleo je Francusku i svoj život: da porani ujutro, popije kafu listajući Parižanina, obavi kupovinu u Renžiju birajući samo ono najbolje za svoj restoran, da vidi sjaj zadovoljstva u očima svojih mušterija, da ide s drugarima da navija za PSŽ i Stad Franse*, da bude uz roditelje koji lagano stare... (*Fr. PSG - Paris Snkt-Germain ; Pariz Sen Žermen, pariški fudbalski klub; i Stade Français – pariški ragbi klub - Prim. prev.)
Ali za Selininu ljubav bio je spreman da žrtvuje mnogo toga.
Upoznali su se pre tri godine, u parku Monsuri. On je džogirao, a ona je bila na školskom izletu s razredom. Posmatrao ju je nekoliko minuta i odmah ga je osvojio njen šarm. Sve na njoj je odisalo blagošću i dobrotom: njen smeh, polet, način ophođenja prema deci. On je znao da joj se dopadne, da bude strpljiv, da joj pruži sigurnost. Jedina mrlja na toj savršenoj slici bila je što nisu mogli da dobiju dete.
Sebastijan je izašao iz sobe i pozvao lift.
- How are you today?* - upita ga punačka gospođa u drečavo- žutom kostimu. (*Engl. Kako ste danas? - Prim. prev.)
Čekala je ispred vrata sa svojim kučićima, tri kratkodlake čivave koje je gurala u dečjim kolicima.
- How are you today? - odgovori joj Sebastijan lakim južnjačkim naglaskom.
Ušli su u lift i krenuli ka prizemlju.
- Don't be afraid, mamma loves you* - tepala je žena svojim ljubimcima dok je lift podrhtavao. (*Engl. Ne plašite se, mamica vas voli. - Prim, prev.)
Dok je stajao u liftu ispred ogledala, Sebastijana odjednom obuze neka nesvestica. Zavrtelo mu se u glavi i osetio je nalet mučnine. U deliću sekunde, nešto je isplivalo na površinu njegovog mozga i savlada ga neprijatan osećaj da je već jednom doživeo ovu situaciju. Nije mogao daje smesti u neki određeni trenutak u prošlosti, ali ova scena mu je na neki čudan način bila poznata: ta žena u drečavoj odeći, njen unjkavi glas i tri psa umotana kao bebe. Odakle mu taj neprijatni osećaj već viđenog?
Čim su se vrata otvorila, pohitao je ka toaletu da se malo umije.
Varljivi osećaj je oslabio, ali nije nestao.
Otvori oči!
Trgnuo se kao da je negde u njemu popustila neka brana.
Pogledaj istini u lice!
Živeo je u ubeđenju da vodi jednostavan život, ali to je bila laž. Trudio se da poveruje u to da je u njegovoj vezi sa Selin sve u redu, međutim, to nije bilo tačno. Između njih je bilo mnogo prećutanih i mutnih stvari, kao i pitanja koja se on nije usuđivao da postavi plašeći se odgovora.
Ako ništa ne učiniš, izgubićeš je.
To mu je iznenada bilo jasno kao dan. Pokušavao je da se razuveri, da sam sebe ubedi da će posle venčanja njihov život krenuti nekim mirnim, sigurnim tokom. On je težio pravoj ljubavi i miru. Najviše od svega, želeo je da zasnuje porodicu - jer deca su prirodni produžetak svakog para. A Selini je ljubavni par bio samo dovoljan. Ona je tražila ludu, strastvenu ljubav. Za nju je taj vatreni zanos bio kao droga koju on nije mogao da joj obezbedi.
Selin mu je sve češće bežala, skrivala se u svojim mislima, ćutanjima i sanjarenjima. U tim trenucima bi mu se dešavalo da pomisli kako sigurno ima suparnika, nekog nevidljivog čoveka skrivenog u senovitim kutovima prošlosti o kojoj je nikada ništa nije pitao.
Možda je došlo vreme da to učini...
Obrisao je lice i pogledao se u ogledalo. Učinilo mu se da je za ovih deset minuta ostario deset godina. Izašao je iz toaleta i ušao u restoran. Potražio je pogledom Selin. Trebalo mu je nekoliko sekundi da je pronađe. Sedela je za pomalo zabačenim stolom, gotovo skrivenim iza neke ukrasne biljke.
- Kako si? - upita je dok je sedao preko puta nje.
- Jesi li dobro spavao?
Potvrdno je klimnuo glavom i raširio salvetu. Nakon poslednjeg trenutka premišljanja, rekao je:
- Mislim da nas dvoje treba da porazgovaramo.
Iznenađena njegovim ozbiljnim tonom, nabrala je obrve i pažljivo ga pogledala. Nastavio je nesigurnim glasom:
- Eto, mislim da treba da raščistimo neke stvari pre nego što se venčamo. Nikada te to nisam pitao, ali voleo bih da znam...
Zastao je. Bilo mu je pomalo neprijatno.
Gledala ga je bez reči, brade oslonjene na šaku.
- Voleo bih da znam da li postoji neki drugi čovek u tvojim mislima... da li postoji neko drugi u tvojoj glavi, u tvom srcu...
Zavladala je tišina. Jedan deo njega se još nadao da će Selin prasnuti u smeh i da će mu reći: Prekini da pričaš gluposti, ljubavi! Postojiš samo ti, i to vrlo dobro znaš!
Umesto toga, ona je polako rekla:
- Tako je, postoji neko drugi.
- Aha... A ko je on?
Oborila je oči i gurnula prema njemu novine koje su bile na stolu.
- On.


BOLNICA SVETOG JUDE
9 h 11 min
Itan je kucnuo na vrata nekoliko puta. Pošto nije dobio nikakav odgovor, rešio je da uđe.
Ordinacija doktora Micukija sastojala se od jednostavne, prilično ogoljene prostorije, iz koje se mogla videti reka. Hladnoću snežnobelih zidova ublažavao je dugačak paravan od bambusa toplih boja. Na radnom stolu je stajao minijaturni japanski javor, čija je krošnja padala naniže, kao da je tlo privlači sebi.
Itan je okačio jaknu na naslon jednostavne stolice i dao sebi slobodu da sedne i sačeka doktora. Pored računara je stajao još topao čajnik.
- Sipajte i sebi jednu šolju - začuo se neki glas.
Itan se okrenuo. Šino Micuki je stajao na vratima. Nije izgledao nimalo iznenađen njegovim prisustvom. Bio je to isti onaj čovek koji ga je lečio: omaleni Azijac, tananog ali žilavog tela, bezizražajnog lica, neodređenih godina i tamne, kratko ošišane kose.
Itan je skočio:
- Vi ste mi to uradili, zar ne? - reče optužujućim glasom i zamaha prišivenim prstima ispred njegovih očiju.
- Može biti - odgovori oprezno lekar. - Lepo urađeno, u svakom slučaju.
- Ponovo živim isti dan! - povika Itan. -I siguran sam da vi to znate.
- Ne znam ja ništa - reče doktor umirujućim tonom.
- Ne bi trebalo da sam ovde, trebalo bi da sam mrtav! Dobio sam metak u glavu.
Šino dohvati čajnik i napuni dve šoljice tečnošću koja se prijatno pušila.
- Ko to zna? Možda, na neki način, vi i jeste mrtvi.
- Kakve su to gluposti: čovek je ili mrtav, ili nije mrtav!
Šino je porazmislio nekoliko trenutaka, a onda je odgovorio:
- Volite li tarot?
- Više volim poker.
- Postoji jedna posebna karta u tarotu, trinaesta karta: simbol bez imena, koji svi nazivaju Smrt. Ona označava završetak neke faze, povratak na početak, ali koji nije kraj, već novo rođenje.
- Šta pokušavate da kažete? - planuo je Itan.
- Samo sam hteo da vam objasnim da ponekad moramo okrenuti stranu kako bismo na sledećoj mogli da napišemo nešto novo.
- Uvek imate spremne prigodne rečenice?
- Smrt je najveća učiteljica - odgovori Šino bez uzrujavanja.
- Najveća učiteljica?
- Ljudi žive kao da nikada neće umreti - reče lekar - a da bismo napravili nešto od svog života, moramo stalno biti svesni neumitnosti smrti.
- Da vam kažem nešto, stari moj, i ja serviram istu priču svojim pacijentima: treba se usredsrediti na suštinski važne stvari, živeti u skladu s pravim vrednostima, živeti svoj život tako da nam ne bude žao kada kucne poslednji čas. Tu pesmicu znam napamet. To mi je hleb!
- Nije dovoljno što je znate - primeti kosooki doktor - treba i da je primenite.
Itan je odmahnuo glavom i ustao sa stolice. Stao je kraj prozora obuzet ogorčenjem. Bolela ga je glava i drhtao je. Uopšte nije razumeo šta mu se dešava i to je pokvarilo osećaj olakšanja zbog toga što je još uvek živ. Ništa nije shvatao i sve je izmicalo njegovoj kontroli. Došao je ovde u nadi da će naći odgovore, ali lekar ih očito nije pružao.
Osim ako...
Itan se okrenuo i naglo pošao ka doktoru Micukiju. Ključajući od besa, uhvatio ga je za revere i pritisnuo uza staklo.
- Počinje da me zamara taj vaš instant budizam!
- Previše je besa u vama - odgovori Micuki bez želje da ulazi u raspravu.
- Hoćete li mi objasniti šta se sa mnom dešava? - urlao je ljutito Itan drmusajući ga.
- Ne bih znao. Smrt je ponekad samo granica. Granica između kraja jednog života i početka drugog.
- Ma kakvog drugog života! - eksplodirao je Itan još jače stežući Micukijev vrat. - Kažem vam da proživljavam isti dan! Kažem vam da sam mrtav!
- I šta s tim? Mislite li da patnje prestaju ako umrete? - upitao je Azijac, gotovo na rubu gušenja. - Žao mi je, ali to nije tako jednostavno. Sve što ste posejali, morate da požanjete, pre ili kasnije, tako stoje stvari.
- Opet vi s vašom smrdljivom karmom! Mene je neko hteo da smakne i vi ćete mi pomoći da saznam ko!
- Argh! Vi ćete mene... ubiti!
Itan je nakratko pojačao stisak.
- Pa šta? Mislio sam da ste spremni za to! Mislio sam da volite smrt! Ona je najveća učiteljica, zar nije tako? Dobro sam zapamtio lekciju!
Zatim je iznenada popustio stisak, kao da je odjednom shvatio šta radi. Neko vreme su stajali tako, bez reči. Šino je dolazio do daha, nameštajući kragnu, dok je Itan gledao u daljinu, prema Bruklinskom mostu koji se protezao preko rumene reke obasjane jesenjim suncem.
Uzeo je svoju jaknu i pomalo postiđeno krenuo ka vratima.
Ako želi odgovore, mora ih sam pronaći. I u trenutku kada se Itan tome više nije nadao, Šino Micuki se konačno smilovao.
- Taj dan, koji mislite da ponovo proživljavate... - počeo je. - Mislim da je to izuzetna prilika da ponovo donesete svaku od svojih pogrešnih odluka iz prošlosti.
Šino je malo sačekao, a onda je pojasnio svoju misao:
- Mislim da treba da prepoznate svoje greške i da shvatite da ne treba da ih ponovite, a ne da tražite tog svog ubicu.
Itan je nekoliko trenutaka razmatrao tu mogućnost. Već je skoro bio prekoračio prag ordinacije, kada mu je lekar doviknuo:
- Znate šta? Mislim da je smrt možda najbolje što vam se desilo u poslednje vreme...


RESTORAN HOTELA SOFITEL
9 h 21 min
Sebastijan je letimično pogledao članak posvećen Itanu i savio novine. U očima mu je na trenutak nešto zablistalo, ali se zaustavilo na ivici trepavica. Pogledao je Selin i s mukom rekao:
- Vas dvoje... kada je to počelo?
- Srela sam ga u Parizu, pre šest godina.
- I koliko je trajalo?
- Oko godinu dana.
Skrenuo je pogled. Pošto ništa nije rekao, Selin je nastavila:
- Oduvek, otkad me pamćenje služi, nadala sam se da ću jednog dana sresti nekoga...
- Nekoga?
- Nekoga ko mi je sličan i ko me razume. Nekoga s kim se nikada neću osećati usamljeno.
- I?
- On je pronašao mene.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:48 am





14. Čekao sam baš tebe


Takve su vam devojke, čak i da su ružnjikave, čak i da su priglupe, svaki put kad urade nešto simpatično, već si napola zaljubljen u njih, i onda si potpuno izgubljen. Devojke. To je strašno. Mogu da vas izlude. Kao od šale. Stvarno.
Dž. D. SELINDŽER, LOVAC U ŽITU.


PARIZ, AERODROM ŠARL DE GOL
6 GODINA RANIJE
PONEDELJAK, 10. SEPTEMBAR 2001. 7 SATI UJUTRU
Čekaonica za ukrcavanje.
Itan sedi, zavaljen u fotelji, nogu prekrštenih na putnoj torbi, i čeka avion kojim treba da se vrati u Sjedinjene Države. Po svoj prilici, očekuje ga dug dan: njegov let kasni, pomeren je za 10 i 30. To će prouzrokovati kašnjenje u Dablinu, gde preseda za Njujork. Sletanje je predviđeno za 18 i 20. Naporan put, ali zato je preko interneta dobio karte upola cene, što je jedino i bilo u skladu s njegovom finansijskom situacijom.
Jer u ovom trenutku, septembra 2001. godine, Itan je samo anonimni psihoterapeut i jedva spaja kraj s krajem. Proveo je nedelju dana u Parizu i to je bio prvi pravi odmor u njegovom životu, koji je iskoristio za obilazak gradskih četvrti i muzeja o kojima je toliko dugo sanjao: Luvr, Orse, Oranžeri, Ostrvo Sen Luja, Monmartr...
Ustaje iz fotelje, proteže se i gleda svoj odraz u izlogu fri-šopa. Mada nosi udobnu odeću za put, ipak izgleda pomalo seljački u ispranim farmericama, izlizanoj kožnoj jakni i kaubojkama. Šta mi bi da se ovako unakaradim? - pita se. Već godinama unazad trudio se da sakrije svoje skromno poreklo.
U Sjedinjenim Američkim Državama, Klintonova era bližila se kraju. Itan je svud oko sebe video svoje vršnjake kako postaju milioneri uzimajući start-up kredite. On nije imao takav njuh. Nije umeo da iskoristi šansu koju je pružala nova ekonomija. Ali želi da veruje da će uhvatiti sledeći voz jer, uprkos i dalje skromnim prihodima, ordinacija koju je otvorio u Harlemu počinje da izbija na dobar glas.
Malo je prošetao po čekaonici. Nešto je u vazduhu. Miris kraja jednog doba. Ima neki nejasan osećaj da treba da počne neko novo vreme, koje sasvim sigurno nosi mnogo više pretnji nego prethodno, i da samo treba nešto da se dogodi da bi ga pokrenulo.
Nekako predoseća da će dvehiljadite biti njegove godine i da dolazi njegovih pet minuta. Još ne zna kako, ni zahvaljujući kome, ali zna da će ugrabiti svoju šansu čim mu se ukaže. Odlučuje da se počasti doručkom u jednom od kafea u blizini piste, kako bi se malo okrepio za celodnevni napor koji ga očekuje.
Seda za šank i naručuje kroasan sa čokoladom i kafu s mlekom. Lenjo prelazi zamišljenim pogledom preko sale, uživajući u doručku. Oči mu se nakratko zaustavljaju na mladoj stjuardesi za stolom pored stakla koje gleda na pistu i hangare. Odiše elegancijom i pomalo je distancirana od okolnih dešavanja; sedi zadubljena u knjigu.
U prvom momentu, to je samo bezazlen pogled - više mu prija da gleda u lepu ženu, nego u avione - ali zatim počinje duže i ozbiljnije da je posmatra. Prvi zraci sunca tog poznog leta miluju nepomičnu priliku, pretvarajući je u Vermerovu sliku, sve dok konačno ne podigne oči i ne pogleda ga. Preplavljuje ga talas vreline, a srce mu poskoči. Ona ima anđeosko lice i pogled od zlata. Itan obuzima isto ono uzbuđenje, isti treptaji kakve je osetio na Tajms skveru pre devet godina, kada je ostavio Džimija i Marisu. Zna on da prepozna ključne trenutke u svom životu, a ovaj je jedan od njih.
Silazi s barske stolice i kreće prema njenom stolu, gonjen nekom višom silom. Ona je tu, sama na svetu, na nekoliko koraka od njega. Za manje od deset sekundi, on će joj se obratiti. Ali šta da kaže takvoj ženi?
Devet sekundi.
U Njujorku bi najčešće pokupio neku žensku subotom u diskoteci, i tu su se završavali svi njegovi ljubavnički podvizi.
Osam sekundi.
Čkilji pokušavajući da odgonetne naslov knjige koju čita: Nepodnošljiva lakoća postojanja Milana Kundere.
Sedam sekundi.
On nikada nije čitao Kunderu. Niko nije čitao Kunderu u njegovom bednom kraju, u južnom Bostonu. Niko nije čitao Kunderu na gradilištima na kojima je radio. Kasno je počeo da se zanima za kulturu i bilo je još mnogo stvari koje je trebalo da nadoknadi...
Šest sekundi.
Posle svih napora koje je uložio da postane neko drugi, ponovo ima utisak da je njegovo prosto poreklo ispisano na njegovom čelu i da mu to svako može nabiti na nos.
Pet sekundi.
Sve izmiče njegovoj kontroli. Prepušta se svom zanosu.
Četiri sekunde.
I dalje ne zna kako da joj se obrati. Odbiće ga, to je sigurno. Možda dobije i šamar... Ali, ima li drugog izbora osim da blefira?
Tri sekunde.
Čudno, nije se još ništa ni desilo, a već se boji da će je izgubiti.
Dve sekunde.
To je dakle ta ljubav na prvi pogled? Pre nekoliko nedelja, jedan od njegovih pacijenata mu je poverio kako se zaljubio u mlađu ženu i koliko se razočarao. Bila je to neuzvraćena ljubav koja ga je bacila u očaj. Dok ga je pažljivo slušao, Itan je razmišljao kako tako nešto njemu nikada ne bi moglo da se desi.
Jedna sekunda.
Žali što se tako nemarno obukao, što je neošišan i neobrijan. Otvara usta da nešto kaže, ali zna da će nastup plejboja biti potpuni promašaj i da će ispasti smešan.
Reci joj istinu. Ako je ona TA, razumeće.
- Da li verujete u pravu ljubav? - pita je sedajući kraj nje.
Selin s mešavinom opreza i radoznalosti gleda u čoveka koji se sam pozvao za njen sto. Ona se, inače, bez oklevanja rešava onih nasrtljivaca koji se nadaju da će ostvariti svoje fantazije sa stjuardesom, ali ovaj joj izgleda neobično ozbiljno.
- Da li mislite da prava ljubav postoji?
- Ne - odgovara ona uz grimasu.
- Ni ja - priznaje Itan - do pre tri minuta nisam ni ja mislio da postoji.
Ona otpija gutljaj kafe, ne znajući šta bi drugo. Ne progovara očekujući da on nastavi.
- Do pre tri minuta nisam verovao da postoji srodna duša, niti izgubljena polovina...
- Vi ste Amerikanac?
- Ne, Njujorčanin. Osmehuje se krajičkom usana.
- Radim na letu Pariz-Njujork, u 8 i 30.
- Selin!
Okreće glavu. Na ulazu u kafe stoje dve stjuardese u uniformi Er Fransa. Mašu joj u znak pozdrava i pokazuju joj na zidni sat.
- Evo me! - odgovara im uz osmeh.
Zatvara knjigu, vadi novac da plati račun i graciozno ustaje od stola.
- Moram da idem!
- Hajde da izađemo na večeru u Njujorku! - predlaže Itan prateći je dok izlazi iz kafea.
- Svašta! Pa mi se uopšte ne poznajemo!
- To će biti prilika da se upoznamo...
Pridružuje se koleginicama, ostavljajući Itana nekoliko metara iza sebe, ali on ne odustaje.
- Hajde, jedna neobavezna večera!
Selin se pravi da ga ne čuje.
- Ja ne bih imala ništa protiv - dobacuje mu je jedna od njenih koleginica, mala vragolasta brineta. - Zovem se Zoe.
Itan joj se osmehuje, a zatim ih pretiče i zastaje ispred Selin:
- A šta ako sam ja čovek vašeg života?
Tri devojke nastavljaju da čavrljaju, pomalo ismevajući ovog neobičnog tipa.
- Hajde, dajte mi šansu! - moli Itan. - To je samo mali sastanak!
- Da ste čovek mog života, ne biste se tako ponašali...
- Nego kako?
- Da ste čovek mog života, znali biste kako da me iznenadite i dirnete u srce. Ovako me samo zasmejavate.
- Pa smeh je dobar početak, zar ne?
- To je tačno - primeti Zoe. - Hajde, Selin, pruži čoveku šansu!
Međutim, tri stjuardese već ulaze u deo rezervisan samo za osoblje, a Itan ostaje iza njih.
- Pa-pa - dobacuju mu jednoglasno i odlaze prasnuvši u smeh.
Da ste čovek mog života, znali biste kako da me iznenadite i da me dirnete.
Itan nepomično stoji. Sve je upropastio, bez obzira na svoju slatkorečivost. Nije čak bio u stanju ni da joj se predstavi, da kaže kako se zove, čime se bavi, ili da barem u njoj pobudi najmanju želju da ga ponovo vidi.
Ispao je budala, simpatični klovn, što u suštini i jeste: sladak klinac koji bi da se igra s odraslima, ali nije tome dorastao.
Slomljeno se spušta na sedište i sklapa oči. Sedi tako neko vreme, bez ikakvog pokreta.
Kada se malo povratio, vidi da je 8 i 30. Na pisti je avion Er Fransa, koji poleće na vreme, noseći njegovu voljenu ka Menhetnu.
I šta ćeš sad?
Prema njegovoj proceni, Selinin avion će sleteti u Njujork u 10 i 40.
On mora da čeka još dobra dva sata, a pritom njegov let nije direktan.
Mani se. Nemoj izigravati junaka. Vrati se svojim ženskicama iz Nju Džersija. Nisu za tebe lepe Francuskinje koje čitaju Kunderu.
Kao progonjena životinja, osvrće se po aerodromu tražeći neki znak, neku ideju. I tada ugleda reklamni pano:
KONKORD: OKO SVETA BRZINOM OD DVA MAHA
PARIZ-NJUJORK BRŽE OD SUNCA!
Da ste čovek mog života, znali biste kako da me iznenadite i da me dirnete.
Ubeđuje službenike da ga puste napolje iz zone za ukrcavanje i hita ka šalteru Er Fransa: postoji let konkorda u 10 i 30 ovog prepodneva, koji stiže na JFK* u 8 i 25 uveče. U glavi mu sinu lampica, eureka koju će ubrzo politi hladan tuš: (*Aerodrom John F. Kennedy u Njujorku, skraćeno JFK. - Prim, prev.)
- 5.500 dolara.
Ponavlja službeniku svoj zahtev, pojašnjavajući mu da ne želi povratnu kartu, ali cena je upravo ta koju je čuo.
5.500 dolara za avionsku kartu!
Razmišlja nekoliko trenutaka. Njegova mršava ušteđevina iznosi ukupno 6.300 dolara. Mesecima je skupljao tu svotu i nameravao da je uloži u reklamu za svoju ordinaciju.
Neće valjda ostati bez prebijene pare zbog običnog hira!
Da ste čovek mog života, znali biste kako da me iznenadite i da me dirnete.
U 9 i 30, u pratnji stjuardese prolazi kroz privatne salone u zoni za ukrcavanje na konkord.
Svi su ljubazni prema njemu. 5.550 dolara, to je lepa sumica. Nude mu neverovatan izbor svežeg peciva i, mada je još rano, bordo i viski star 20 godina. Njegov izgled deluje opuštajuće u tom ambijentu punom poslovnih ljudi s čašom u ruci, koji razgovaraju o biznisu kao da su na terenu za golf. S čuđenjem gleda kroz staklo, posmatrajući delta krilo i tanani trup aviona, oko kojeg se pre poletanja roje mehaničari.
Formalnosti ukrcavanja obavljene su izuzetno brzo, a putnici se već smeštaju na kožna sedišta svetle boje, koja se nižu oko centralnog prolaza, po dva sa svake strane. Avion je poluprazan.
Tačno u 10 i 30, vitka, elegantna supersonična letelica zastaje pred pistom za poletanje. Na drugim pistama strpljivo čekaju ostali avioni, koji ustupaju pravo prvenstva konkordu. Pilot otpušta kočnice i četiri mlazna motora oslobađaju potisak od sedamnaest tona. Dolazi do silovitog ubrzanja koje traje manje od trideset sekundi, a zatim se velika bela ptica otrže od tla.
Itan sedi zavaljen u udobnom sedištu i još ne može da veruje da se zaista odvažio na takav potez. Kupio je tu kartu u naletu ludila, u momentu kada je strast neobjašnjivo nadvladala razum, ali sada mu taj postupak izgleda potpuno bezumno.
- Malo šampanjca, gospodine? - nudi ga stjuardesa.
Okleva na trenutak, kao da nije siguran da zaista ima pravo na to.
- Dom perinjoti roze iz 1993. godine - pojašnjava dok mu naliva čašu.
Proba piće: ima ukus breskve, ušećernog voća i meda. Zatim je red na kavijar, koji mu služe u čaši za votku: dva sloja jesetrine ikre razdvojeni su kremom od celera.
Itan gleda okolo: iza njega je starija gospođa, koja je rezervisala dva sedišta za svoje pudlice! U 11 sati, pilot objavljuje da se nalaze iznad Dovila, na visini od 9.000 metara, i da je vreme da probiju zvučni zid. Posada broda se rastrča da posluži ručak, a meni je sastavljen od specijaliteta poznatog francuskog kuvara Alena Dikasa. Salvete su od lana, a posuđe od srebra. Meni a la carte napisan je poetično da podstakne apetit. Nudi se širok izbor predjela i kuvanih jela, kao što su:
MEDALJONI OD BRETONSKOG JASTOGA
FONDI S PARADAJZOM I GLJIVAMA TARTUFI U GRČKOM sosu ILI
FILETI BRANCINA NA ŽARU
PRAZILUK U SOSU OD CELERA
AMERIČKA ČORBA OD ŠKOLJKI
Tu su i dve čarobne poslastice:
ŽELE OD ANANASA I EGZOTIČNOG VOĆA
SA UKUSOM LIMUNA I SVEŽE NANE I
HRSKAVI ČOKOLADNI MOKA DESERT
Itan se prepušta uživanju u vrhunskoj kuhinji i starim vinima, koja su pažljivo odabrana i poslužena uz pomenute specijalitete.
Avion sada ide brzinom od dva maha, kojom leti i puščano tane. Pilot ih obaveštava da se nalaze na gotovo 60.000 stopa: to je oko 18.000 metara, visina stratosfere, dok običan avion leti na 11.000 metara.
Itan priljubljuje lice uz prozorčić. Tu, u predvorju svemira, nebo izgleda sasvim drugačije. Ima intenzivnu ljubičastoplavu nijansu i neverovatno je bistro, daleko iznad bednih vremenskih uslova koji vladaju tamo dole. Ali najimpresivnije od svega je što se jasno vidi oblina Zemlje. Već počinje spuštanje ka Njujorku, a nakon 3 sata i 35 minuta leta, sleću na pistu.
Krenuo je iz Pariza u 10 sati i 30 minuta.
U Njujorku je sada 8 i 25.
Pretekao je vreme.
Da bi osvojio devojku.
Itan gleda na časovnik.
Selinin avion sleće tek za dva sata. Pošto je prošao carinu, odlazi do bankomata da proveri stanje na računu. Ako su njegovi proračuni tačni, trebalo bi da ima još 750 dolara. Međutim, bankomat mu dozvoljava da podigne samo 600. Uočava frizerski salon u okviru centra za lepotu u zoni međunarodnih letova, koji se upravo otvarao. Nažalost, to je bio salon za žene. Međutim, Itan toliko navaljuje da izvesna Dženi, poreklom iz Sisajd Hajtsa, Nju Džersi, prihvata da ga ošiša. Naoružana makazama i električnom mašinicom, pravi mu frizuru a la Dag Ros iz Urgentnog centra. Čak mu brije i bradu.


9 h 45 min
Itan ulazi u Armanijev butik i kupuje belu košulju, sivo odelo i crne cipele u kojima će i odšetati.


1o h 1o min
Ima još 40 dolara u džepu. U izlogu prodavnice slatkiša vidi predivnu sliku: buket ruža od čokolade i marcipana. Crvena, ružičasta, purpurna, plava, bela: ruže izgledaju prirodnije nego prave, a imaju ukus lešnika, narandže, pralina i đanduje. Đakonija košta 60 dolara.
Izvrće džepove - ostalo mu je još 43 franka koje nije stigao da promeni. U menjačnici za njih dobija 6 dolara. Ulazi u radnju sa svojih 46 dolara i pokušava da se cenjka s gazdom Italijanom, koji ne želi ni da čuje za to. Daje mu svoju posetnicu, nudi mu besplatnu psihoterapiju, obećava mu da će doći da mu plati sutra ujutru, ali ništa ne vredi: buket košta 60 dolara, a ne 46. Na kraju mu Itan priča sve: kako je seo na konkord da bi stigao na Menhetn pre te devojke, koja mu je zapala za oko i kojoj želi da pokloni buket. Pošto je ovo Njujork, gde su sva čuda moguća, poslastičar konačno pristaje i Itan izlazi sa svojim buketom.
Skoro je 11 sati kada članovi posade s leta AF004 počinju da pristižu na aerodrom. Itan se približava Selin s ružama u ruci, sveže obrijan, uredno podšišan, utegnut u novo odelo. U tom trenutku, nema nikakav plan, ali ni zadršku. Njegovi odbrambeni mehanizmi i strahovi su se istopili. Njegov postupak je čist, naivan, gotovo dečji.
Selin ide prema izlazu, zajedno sa Zoe i još dva stjuarda.
- Pre nego što vas dirnem, prvo ću vas iznenaditi - dobacio joj je Itan, pružajući joj slatkiše.
Selin isprva ne reaguje pošto ga ne prepoznaje. Kako bi ovaj čovek mogao biti isti onaj kog je srela jutros u Parizu? Zatim shvata šta je uradio i prestraši se. To je ipak preteran potez za nekog nepoznatog. Preteran, predivan, preskup. Neodmeren, nerazuman, patološki.
- Vi ste ludi! - kaže i oštro ga gleda.
Ubrzava korak ne bi li mu pobegla, ali on ne odustaje.
- Mislio sam da želite da vas neko iznenadi...
- Vi ste bolesni!
- Ovo je za vas - pruža joj buket.
Uzima slatkiše i baca mu ih u lice.
- Prestanite da me progonite! - viknu žureći ka izlazu.
Da bi se napravili važni, stjuardi pokušavaju da glume čvrste momke, sprečavajući Itana da prati Selin, ali on ih je odgurnuo i izašao iz terminala.
Selin i Zoe stoje u redu za taksi.
- Nisam želeo da vas uplašim - pokušava da je ubedi.
- U svakom slučaju ste prekardašili!
- Zovem se...
- Uopšte me ne zanima kako se zovete! - breca se Selin. - Ne želim da znam ništa o vama!
- Samo sam želeo da vam se dopadnem - pokušava da objasni. Ali devojka okreće glavu i ulazi u jedan od slobodnih taksija, posle Zoe.
Dok se taksista sprema da krene, Itan sa Selininih usana čita poslednju poruku koju mu upućuje:
- T-r-e-b-a d-a s-e 1-e-č-i-t-e.
Taksi polazi. On ostaje sam na trotoaru, bez prebijene pare, nema čak ni da plati prevoz do kuće.
- Samo sam želeo da ti se dopadnem - ponavlja, kao za sebe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:48 am






15. Nekoliko ljubavnih reči


Kada sam bila mala, za mene su luksuz bile bunde, dugačke haljine, vile na moru. Kasnije, mislila sam da to znači biti intelektualac. Sada mi se čini da je luksuz proživeti strast prema čoveku ili ženi.
ANI ERNO


MENHETN, SREDA, 11. SEPTEMBAR 2001.
TRG ISPRED SVETSKOG TRGOVINSKOG CENTRA


8 h 35 min
- Hajde sa mnom! - predloži joj Zoe.
- Ne - odgovori Selin. - To je tvoja rođaka, ne želim da vam pokvarim susret.


1O MINUTA PRE UDARA
- Ona radi za jednog advokata - ponosno objašnjava Zoe. - Kaže da ima predivnu kancelariju na pedesetom spratu. Zamisli kakav je samo pogled odozgo!
Nasred trga ispred Svetskog trgovinskog centra, dve devojke podižu pogled ka vrhu južne kule.
- Nemoj zaboraviti da slikaš - kaže Selin pružajući joj foto-aparat za jednokratnu upotrebu.
Zoe stavlja aparat u tašnu i ulazi u ogromni hol više zgrade.


9 MINUTA PRE UDARA
Pošto je Zoe otišla, Selin obuva rolere i kreće da se vozi pored mora. Nebo je vedro, a vetar prilično jako duva na južnom delu ostrva.


8 MINUTA
Selin vozi rolere po granitnom pločniku, jureći prema doku. U rukama drži kartonsku čašu: Starbaksovu mešavinu vrućeg cidera, karamele i šlaga. Na glavi ima slušalice. U septembru 2001. godine, Epl još uvek nije lansirao ajpod, tako da sluša muziku na diskmenu: CD Mišela Beržea, na kojem joj je najlepša pesma Quelques mots d'amour.* (*Fr. Nekoliko ljubavnih reči. - Prim, prev.)


7 MINUTA
Stiže do brodova koji voze između Bateri parka i Staten Ajlanda. Tu je već veoma živahno: turisti se ukrcavaju, a stanovnici predgrađa žure na posao.


6 MINUTA
Klizi između džogera i biciklista duž šetališta koje vodi do Bateri parka, zaobilazi malenu utvrdu, zamak Klinton, i nakratko se zaustavlja ispred magnolija u Houp gardenu, vrtu koji je otvoren u slavu žrtvama side.


5 MINUTA
Pomišlja na misterioznog neznanca kog je odbila juče na aerodromu. Seo je na konkord da bi je iznenadio! Nema šta, momak ima stila. Bilo je to nekako šmekerski, viteški. Taj čovek je učinio da se oseća kao junakinja nekog filma, ili knjige, bar na nekoliko minuta.


4 MINUTA
Tada se uplašila i oterala ga. Zašto je reagovala tako žestoko? Sada se gorko kajala zbog toga. Ko se još u njenom životu pomučio da joj priredi tako nešto? U svakom slučaju, nijedan od momaka s kojima je dosad izlazila...


3 MINUTA
A šta ako sam ja čovek vašeg života?
Čovek koji je mogao da uradi tako nešto u sebi sigurno nosi snagu i smelost kakve se ne sreću baš na svakom koraku. Ali ona je sve pokvarila. Nije znala ni kako se zove i sada neće moći nikako da ga pronađe. Koja si ti budala!


2 MINUTA
Nastavlja svoju vožnju obalama Hadsona, duž šetališta koje vodi pored mosta Aper Bej. Ne može da bude tužna po ovako lepom septembarskom danu. Samo se iznervirala, ali već će pronaći neki način da ga ponovo vidi. Da je u pitanju bilo koji drugi grad na svetu, nepovratno bi ga izgubila, ali ovde je drugačije. Ovo je Njujork i ovde je sve moguće. Ovde se sve može dogoditi!


1 MINUT
Dodatno ubrzava održavajući ravnotežu na rolerima. Na horizontu se ocrtavaju Kip slobode i ostrvo Elis. Obožava ovaj grad, obožava ovo mesto, i vetar koji joj šiba lice, i let galebova, i brzinu koja je opija. Širi ruke i uzvikuje od sreće. Oseća se slobodnom, oseća se lepom. Negde u ovom gradu, jedan čovek misli na nju. Čovek koji je želi, čovek koji je u stanju da pretekne vreme da bi je video!


0 minuta
Tog jutra, senka smrti imala je krila.


SELIN
Kasnije, kad god bi me neko pitao šta sam radila u trenutku kada se to desilo, govorila sam o vožnji rolerima, o Bateri parku, o Zoe, o pesmi koju sam slušala... Ali jedina istina je da sam tog zlosrećnog dana, kada se to dogodilo, mislila na tebe.
- Mama, dođi da vidiš!


ISTOG DANA
KUĆA U PARIŠKOM PREDGRAĐU
Sedamnaestogodišnji Vensan upravo je stigao iz škole i uključio TV. Na ekranu je haos, panika, težak crni dim, oblaci prašine, ljudi koji skaču u prazninu.
- Mama, dođi da vidiš! Ruše se kule Svetskog trgovinskog centra!
Njegova majka, Matilda, upada u dnevnu sobu. Nekoliko dugih trenutaka pilji u ekran ništa ne shvatajući; misli da se radi o nekom filmu, o specijalnim efektima. Onda odjednom kriknu:
- Tvoja sestra! Selin je u Njujorku!


SAT KASNIJE
Toma lupa na vrata iste kuće, krvavih očiju i gotovo bez daha. Ima pedeset i koju godinu, nosi crno odelo, otkopčanu košulju bez kravate, i narukvicu od slonove dlake, koja je istovremeno i diskretna i napadna. Lupa na vrata kuće koja je pre dve godine još uvek bila njegova, pre nego što je ostavio svoju ženu Matildu posle dvadesetčetiri godine braka. Razvod je bio težak. Njegova dva sina odbijaju da komuniciraju s njim otkad su saznali da imaju osamnaestomesečnog polubrata. To je mali dečak kog je dobio s Tatjanom, jednom od prodavačica u radnji koju vodi, velikom butiku visoke mode na Osmanovom bulevaru. Tatjana je dvadesetogodišnja Ukrajinka, koja ima mekanu kožu i telo poput lijane. S njom je zasnovao novi život. Kada ju je upoznao, imao je pedeset tri godine, dvadeset kilograma viška, visok pritisak, zabrinjavajuće povišen holesterol i utisak da se nalazi u predvorju starosti. Bilo mu je teško da podnosi teret godina, obuzet strahom od propadanja i smrti. Pod uticajem slovenske lepotice, sve je promenio preko noći. Zamenio je bensedin vijagrom, pačje batake sušijem, vino dijetalnom koka-kolom, a umesto odlazaka u lov počeo je da trči. Više nije vozio stari mercedes, već novi mini kuper.
Dok ga je supruga često omalovažavala, mladoj lepotici je sve kod njega bilo po volji. Probudila je u njemu mladalačka osećanja za koja je mislio da su zauvek nestala. Odrekao se udobnosti i sigurnosti koju nosi život jednog dekice, zarad novih životnih sokova, zaljubljenosti i statusa mladog tate. Bilo je tako dobro opet živeti punim plućima: ponovo držanje za ruku, poljupci u usta, krevet koji škripi!
Ipak, nije bio budala: znao je da nije sigurno kuda taj njegov novi život vodi, ali svesno je prihvatio taj rizik. Kao cilj je zacrtao desetak godina sreće. Otprilike toliko će moći da prati ritam svoje lepše polovine; njegove godine će moći da prođu kao iskustvo, a narukvica svarovski pomoći će mu da se iskupi kada ga telo izneveri.
Ta njegova sveža krv imala je visoku cenu: bivša žena ga je s razlogom mrzela, optužujući ga da je razorio porodično gnezdo izgrađeno na poverenju, trpeo je žestoko neprijateljstvo svojih sinova i podsmeh nekih prijatelja, koji bi sve dali da su na njegovom mestu, ali su mu prebacivali da je upao u zamku krize srednjih godina.
Od čitave porodice, jedino je njegova kćerka Selin nastavila da se redovno viđa s njim. Nije baš stala na njegovu stranu, ali nije ga ni osuđivala. Selin je razumela šta znači ljubavni zanos, mogla je da shvati kako strast može ume da nadvlada razum. Selin, koju je obožavao, a koja u ovom trenutku možda više nije među živima...
Matilda mu otvara vrata u suzama.
- Imaš li nekih vesti? - pita bez daha.
- Zvala sam njen hotel, ali niko se ne javlja.
- A mobilni?
- Nema 3G, ne radi joj u Americi, ali...
Matilda je briznula u plač.
- Govori, šta je? - uzviknu.
- Zvali su me roditelji njene koleginice, Zoe...
- I?
- ... kažu da se njihova kćerka dogovorila s rođakom koja radi u Svetskom trgovinskom centru da joj ode u posetu...
Ne! Zašto baš danas?
- ... i misle da je Selin s njom...
Toma se slomio. U dnevnu sobu su ušli i Vensan i njegov stariji brat Rafael, koji više ne živi s njima. Poslednji put kada je video svoje sinove, letele su uvrede i zamalo nije došlo do fizičkog sukoba. Međutim, večeras su složni kao jedan. Grli svoju decu, a oni ga ne odbacuju. Voleo bi da uzme stvari u svoje ruke, ali se oseća potpuno bespomoćnim. Mogu samo da čekaju. Naredni sati su užasni. Telefon zvoni svaka dva minuta: zovu članovi porodice i prijatelji koji se brinu da li je Selin u Njujorku. Svima suvo odgovara, prekorevajući ih što zauzimaju liniju.
Televizor i dalje radi, a oni zure u ekran sa zebnjom, kao da će na tom kanalu objaviti vest da je Selin poginula. Kažu da ima više hiljada mrtvih. Ne zna se da li među njima ima i Francuza, ali kako ih ne bi bilo? Po prvi put se čuju reči čiji će ritam obeležiti tok istorije predstojeće decenije: Rat protiv terorizma, Bin Laden, Al kaida...
Matilda i deca klonulo sede na kauču u krajnjem očaju. U naletima ih zahvataju talasi besa, straha i nade. Toma ih kradom gleda.
Kako je čudan taj osećaj, kao neka pauza, kao da su stavili u zagradu sva loša osećanja i opet postali porodica. Ovih nekoliko sati obrisalo je svu gorčinu razvoda. Tu su samo roditelji koji bi sve na svetu dali da im je kćer živa, i dva brata koji umiru od brige za svojom sestrom.
Zašto uvek moramo dočekati sahrane, nesreće i neizlečive bolesti da zakopamo ratne sekire?
A onda, u dva sata ujutru, stigao je poziv kojem se više nisu ni nadali. On se javio na telefon. Još nije rekla ni reč, a on je već znao da je to ona: njegova mala Selin, koju je nosio na ramenima kada je imala tri godine, koju je vodio u školu i na ples, kojoj je pomagao da radi domaći, koju je tešio kad ju je nešto mučilo.
Uključio je spikerfon. Njen glas je odjeknuo prostorijom. Osetio je ogromno olakšanje, kao da je čuo da se njegova kćerka ponovo rodila. Svi žele nešto da kažu, ali niko ne uspeva jer se guše u suzama. Ne mogu da pričaju dugo jer Selin zove iz konzulata. Zato svi uzbuđeno viču istu stvar, u kojoj je sadržana sva njihova ljubav i sva silina životne radosti, koja probija silinom bujice: Volimo te, Selin! Volimo te!
Ostali su tako još dugo nakon što su završili razgovor, zajedno, njih četvoro, u nemom zagrljaju.


3 SATA UJUTRU
Toma se pridružio svojoj ženi na verandi.
Izašla je da zapali cigaretu, prvu posle mnogo godina.
- Uvek imam jednu kutiju u rezervi, tamo u kuhinji.
- Za slučaj krize?
- Za slučaj sreće, ili nesreće.
On takođe uzima jedan marlboro. I on je odavno zvanično prestao da puši, ali večeras nije obično veče.
Nasmešio se Matildi i konačno se usudio da je pogleda u oči, koje su, oprane suzama, sijale nekom umirujućom svetlošću. Popušili su cigaretu u tišini; imala je ukus pomirenja.
- Idem - rekao je posle nekog vremena.
Obukao je sako i došao do kola koja su stajala na kraju pošljunčenog puta. Okrenuo se i kratko joj mahnuo rukom. Ona je za trenutak oklevala, a zatim rekla:
- Pazi kako voziš.


MENHETN, TRI DANA KASNIJE
PETAK, 14. SEPTEMBAR 2001. 19 h 50 min
Itan naručuje komad čiskejka i indijski čaj i seda na svoje uobičajeno mesto - za mermerni stočić u dnu sale.
Kafe Zavarski nalazi se u srcu Vest Sajda. Po uređenju podseća na neki bečki kafe s početka dvadesetog veka. Ambijent je znalački udešen u staromodnom maniru, a zidovi su ukrašeni starinskim ogledalima i kvalitetnim reprodukcijama dela Gustava Klimta. Pita od oraha, štrudla s jabukama i krofne imaju ukus davno prošlih vremena. Na sredini prostorije je violinista koji niže arije Mocarta, Paganinija i Sen Sansa.
Itan naliva sebi šolju čaja i uživa u njoj gledajući kroz prozor. Tri dana posle apokalipse, život se polako vraća u normalu. Na ulici, kao i svuda po gradu, izlepljeno je na hiljade oglasa na kojima je hiljade nepoznatih lica koja nisu dala znake života od utorka ujutru. Nešto niže prema jugu, vatra i dalje tinja, šireći opori miris gume i spaljenog mesa. Vatrogasci neumorno pretražuju ruševine, ali nisu našli nikoga još od srede.
S druge strane trotoara, na niskom zidiću položeno je cveće, poredani su dečji crteži, a mnogobrojne sveće gore u znak uspomene na nestale osobe iz kraja. Neprekidna reka ljudi prolazi pokraj ovog improvizovanog memorijalnog centra. Svako od njih je posvetio nekoliko minuta nabijenih emocijama žrtvama koje, najverovatnije, nikada nije ni sreo.
Itan izvuče hemijsku iz unutrašnjeg džepa i pribeleži u svesku Jejtsove stihove koje je maločas pročitao na stubu u blizini pešačkog prelaza:
Siromah sam i nemam ništa sem snova.
Prostirem ih pred tvoje noge.
Hodaj polako jer ideš po mojim snovima.
To je novina koja se može sresti na svakom koraku: ljudi prepisuju pesme i lepe ih po izlozima, banderama i autobuskim stajalištima. Čine sve što mogu da ublaže posledice nesreće i da olakšaju period žalosti.
Vadi knjigu iz torbe. To je roman koji je danas kupio tokom pauze za ručak: Nepodnošljiva lakoća postojanja Milana Kundere. Knjiga koju je čitala devojka na aerodromu. Ona zbog koje se upropastio, a koja ga je odbacila. Bez obzira na poniženje, misao na nju nastavila je da ga progoni, a njeno lice se stalno nametalo, probijajući se uporno kroz sva ova dešavanja u poslednja tri dana.
Njegova ordinacija nije prazna. Niko nije pošteđen prilikom rušenja kula. Svako je znao nekog ko je nastradao i mnogima je već sada potrebna pomoć psihologa. Ljudi su pokušavali da nastave s normalnim životom, a u isto vreme su strahovali od sledećeg napada. Sve je podvrgnuto sumnji i preispitivanju, a ljudi na svet gledaju drugim očima. Jedni se povlače, a drugi se gube u preterivanju. Više nego ranije, ljudi međusobno govore: Volim te.
A on?
Otkad se vratio u Njujork, pritiska ga samoća. Iako odbija da to sam sebi prizna, oseća nedostatak bliskosti. Da bi bar na trenutak pobegao od stvarnosti, okreće stranice romana. Zadubio se u čitanje, zastavši nad sledećim rečenicama:
Ljudi koji se udvaraju mnogim ženama mogu se podeliti na dve grupe. Jedni kod svih žena traže ostvarenje svog sna, svoju viziju žene. Drugi su gonjeni željom da spoznaju svu šarolikost koja odlikuje ženski svet.
- Da li je slobodno? - pita ženski glas.
Odgovara klimanjem glave ne podižući pogled. Misli da neko samo želi da uzme slobodnu stolicu. A onda se iznenadi kada ispred sebe primećuje ogroman buket ruža od čokolade i marcipana. Posetnica na buketu je... njegova. Ona koju je ostavio Italijanu u prodavnici slatkiša.
Diže pogled i...
- Da li verujete u pravu ljubav? - pita Selin sedajući pored njega.
On je prodorno gleda, zaškiljivši. Ona nastavlja:
- Ni ja. Do pre samo tri dana, ni ja nisam verovala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:49 am






16. Never Let Me Go*


(*Engl. Nikada me nemoj ostaviti. - Prim. prev.)


Naravno da ću te povrediti.
Naravno da ćeš me povrediti.
SEN EGZIPERI, PISMO NATALI PALE


DANI SREĆE:
SEPTEMBAR 2001 - OKTOBAR 2002.
ITAN
Ljubav je planula iznenada, kao posle udara groma. Samo jedan trenutak i nema više ničega. Odjednom je sve izvan vremena, izvan sveta. Odjednom, više ne postoji strah od života.
SELIN
Odjednom srce gori, pamet se muti, a u dnu stomaka je nekakav vrtlog. Život je u bestežinskom stanju dok srce treperi, a u glavi je sve naopačke.
ITAN
Odjednom, imaš svežu krv, novo srce, jasne i nove ideje. Dišeš samo kroz nju jer ona te je vratila samom sebi.
Gladan si njene kože, njenih usana, mirisa njene kose. Odsad, ona ima ključ. Od vrata raja. Od vrata pakla.
SELIN
Bez njega se pretvoriš u čekanje. Jer s njim živiš brzo, jako. Nadopunjavate jedno drugo i to vas opija, prerasta u zavisnost. Jer, u suštini, vas dvoje ste uvek želeli upravo to: otvaranje srca i prolivanje krvi.
ITAN
Napolju su haos, hladnoća, pisma s virusom antraksa, avganistanska invazija, američki novinari kojima Al kaida skida glavu. Ali ti više ne živiš u tom svetu. Napravili ste svoje sopstveno svetilište, malo ušuškano carstvo sa samo dva stanovnika.
SELIN
U našim američkim noćima sve delimo, prepuštamo se. Moja glava na njegovom ramenu. Naše isprepletane vlasi. Tupi huk krvi kroz njegove vene. Otkucaji njegovog srca koji se mešaju s mojima.
ITAN
Dva dana i ide nazad. Idem s njom na aerodrom. Svaki put se postavlja
isto pitanje: Kako da nađem snage da čekam dve nedelje da je ponovo vidim?
U metrou, koji me nosi nazad ka Menhetnu, osećam ukus njenih usana na svojim usnama.
U knjizi, koju mi je poklonila, podvukla je rečenicu koja me tera da se osmehnem: Da li čovek poblesavi od ljubavi, ili se zaljubljuju samo budale?
SELIN
Svaki put kada ga ostavljam, otvara se praznina, poput ujeda. U Roasiju* vlada tuga. Stvarnost me poliva hladnim tušem. (*Predgrađe Pariza u kojem se nalazi Aerodrom Sari de Gol. - Prim. prev.)
Kada padne noć, ležim sama u krevetu i razvijam veliko platno. U tom bioskopu satkanom od mojih snova, ja sam jedini gledalac i sama sebi puštam film u kojem se nas dvoje sastajemo. Beskonačno.
ITAN
Gledam je na aerodromu kako trči prema meni. U mom telu dolazi do eksplozije, lančane reakcije u mešavini feromona i adrenalina. To je najbolje što sam ikada doživeo. Bolje od svega što ću doživeti. Bolje nego da sedim u prvom redu na Mocartovom koncertu.
SELIN
Božični praznici u Njujorku.
Grad je okovan ledom i paralizovan polarnom zimom. Cele nedelje ne izlazimo iz njegovog malog stana u Grinič Vilidžu. Četrdeset ušuškanih kvadratnih metara sreće: to je površina zemlje naše ljubavi. Kroz prozor se vide pahuljice, svetla koja žmirkaju, inje na staklima. A unutra, toplota tela i dva daha, kao jedan. Gozba od gumenih bombona i kokosovog mleka. Čitamo pored rešoa.
On knjige iz psihologije, a ja Modijanove romane. Njegove džezerske ploče i moji CD-ovi grupe U2.
ITAN
„Zato što te volim."
SELIN
Mala radnja za tetoviranje u Ist Vilidžu. Juče mi je prvi put rekao volim te. Na mom ramenu je kratka iglica, koja sitnim ubodima iscrtava simbol. To je znak jednog drevnog indijanskog plemena, čiji su ga članovi koristili za iskazivanje same suštine ljubavnog osećanja: deo tebe je zauvek postao deo mene, zarazivši me poput otrova. Natpis na telu koji će mi pomoći da se suočim sa životom, kada više ne bude tako sladak.
- Da li vas boli? - brine se momak koji me tetovira.
Gledam iglicu koja ubada mastilo u moju kožu. Boli i smiruje. Kao ljubav.
ITAN
To je više od intuicije, to je izvesnost, užasna i neočekivana: predstavljaš opasnost za Selin jer nosiš smrt. To ubeđenje pojavljuje se ni iz čega i zalepi se za tebe kao neka zaraza. Traži te u snu, fizički te proganja, ne ostavljajući te na miru. Glavobolja koja tera na povraćanje, slike užasa koje te opsedaju, a ne možeš ih se rešiti. Nije to ni depresija, ni fantazija, ni delirijum. To je neka nepoznata, strašna sila, s kojom nema razgovora, niti dogovora. To je upozorenje koje je stiglo s mesta na koje ne želiš da odeš, od nekoga koga ne želiš da upoznaš. A mora se reagovati brzo i preostaje ti samo da se povinuješ. Ne možeš ni pokušati da shvatiš. Nekakav glas ti stalno šapuće:
Ako želiš da živi, ostavi je!


MRAČNI DANI OKTOBAR 2002 - DANAS
SELIN
Nikada se neću oporaviti od te ljubavi. Oduzeo si mi svetlost, snagu, veru. Moji dani su umrli, a moj život je mrtav. Sve je samo privid: da se smešim, da slušam, da odgovaram na pitanja. Svakog dana očekujem nešto, neki znak. Da me izbaviš iz ove crne rupe u koju si me gurnuo, i da mi kažeš zašto. Zašto si me ostavio?
ITAN
Idem Petom avenijom ranjenog srca. Nosi me reka prolaznika, kao nekog stranca u svemu što se dešava. Prvi put u životu osećam kako me energija ovog grada guši. Ne daje mi krila, nego me davi. Mislio sam da sam imun - na osećanja, na ljubav, na patnju. Ali nisam.
SELIN
Šanzelize, novembar. Hodam po Parizu. Dani zaliveni kišom i tugom, iako po gradu postavljaju božićne ukrase. Kada izgubiš ljubav, sve si izgubio. Izbegavam poglede, parove koji se ljube i drže se za ruke.
Tvrđava samoće. Prestonica bola.
Iz malog mozga iskače jedna rečenica. Godina 1992, Gimnazija Pol Elijar, daleka uspomena na polaganje maturskog ispita iz francuskog. Pesma koja u tom momentu ništa ne znači, pojavljuje se godinama kasnije i hvata te za grlo.
Bio sam toliko blizu tebe, da mi je hladno kad sam pored drugih.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:49 am






17. The Girl from New York City*


*Engl. Devojka iz Njujorka. - Prim. prev.)


U periodu sazrevanja postajemo svesni da nismo baš tako dobri kao što su nas puštali da verujemo, i mislimo da zbog toga život možda i nije tako sjaja kao što smo zamišljali.
MARSEL RIFO


MENHETN, DANAS
SUBOTA, 31. OKTOBAR 2007. 9 h 40 min
Lizi je pritisnula dugme na daljinskom upravljaču i pojačala zvuk. Nije mogla da veruje svojim očima: Itan se nije pojavio u emisiji. Umesto njega, tamo je sedeo Stiven Ostin, njegov najljući neprijatelj, i odgovarao na pitanja voditeljke! Govorio je dubokim, izveštačenim glasom, pokušavajući da gleda prodorno, kao jeftina imitacija Klarka Gejbla, sa svojim ofucanim šarmom koji je još uvek palio.
Ali kod koga?
- Ej, malo si ga preterao sa samopotamnjivanjem! - uzviknula je Lizi.
U svetlom sakou i raskopčanoj beloj košulji, s bradom od tri dana, Ostin se slatkorečivo hvalisao svojom novom knjigom. Bavio se ovim poslom već dvadeset godina i odlično je poznavao sve njegove strane. Bio je ciničan i pun sebe. Ni najmanje nije verovao u ono što piše, ali mora se priznati da se to ne vidi u programu. Taj jeftini donžuan mrzeo je Itana jer ga je smatrao krivcem za pad svoje popularnosti.
U poslednje vreme mu je čak nekoliko puta podmetnuo nogu. A ovaj poslednji udarac bio je vrhunac: spremno je uskočio da umesto njega gostuje u najgledanijem jutarnjem programu u zemlji!
Lizi se zabrinula zbog toga što njenog šefa nema u emisiji. Ako je Itan prihvatio da prepusti svoje mesto Ostinu, mora da se desilo nešto ozbiljno.
Pozvala ga je na mobilni, ali uključila se sekretarica.
Čudno.
Šta je moglo da mu se dogodi pa da odustane od učestvovanja u toj popularnoj televizijskoj emisiji? Možda mu se jednostavno pokvario budilnik? Ili ga muči težak mamurluk? Možda je nešto krenulo naopako u sinoćnjem izlasku?
Lizi je iznenada obuzelo neko loše predosećanje. A šta ako je nešto još
gore? Napad, prekomerna doza, samoubistvo...
Od pre nekoliko nedelja, slutila je da će se desiti nešto loše. Bila je svesna da Itan svakim danom sve više zastranjuje. Bilo je to nešto ozbiljnije od običnog zamora ili nedostatka motivacije. Itan više nije verovao ni u sebe, ni u svoje ideje. Lizi je mogla samo bespomoćno da ga gleda kako tone u sve dublji očaj, prekidajući sve veze s onom svetlijom stranom svoje ličnosti. Sakrio se u neku ledenu zemlju u kojoj su gospodarili bol i samoća.
Tako je ona razmišljala kad je zazvonio telefon. Na displeju se pojavio Itanov broj. Podigla je slušalicu ne čekajući drugo zvono.
- Stižem za minut - rekao je kao i obično.
- Šta vam se dogodilo?
- Kad bih vam rekao da sam vaskrsao iz mrtvih, ne biste mi verovali...
- Jeste li pijani? Šta je s vama?
Itan je slegnuo ramenima:
- Znao sam da mi nećete verovati.
Ali Lizi nije bila raspoložena za šalu:
- A ja sam se, zamislite, brinula za vas! I ta emisija koju ste propustili - reče prekorno, mahnuvši rukom ka televizoru. – Vaša predstavnica za štampu će poludeti...
Itan je sa smeškom pogledao u ekran.
- Koga nema, bez njega se može - rekao je. - Ustupio sam mesto starom dobrom Ostinu, a on se odlično snalazi! Uvek spreman za napad, uvek na ratnoj nozi!
- To vam je zabavno?
- Da, to mi je zabavno, zato što je potpuno nebitno.
- Juče ne biste rekli tako nešto.
- Juče sam bio drugi čovek. Juče ništa nisam video kako treba.
- Ne vidite vi kako treba već neko vreme - odbrusi mu Lizi okrećući se ka svom stolu.
Oborila je glavu, izmasirala očne kapke oklevajući nekoliko trenutaka, a zatim je rekla:
- Slušajte, moram nešto da vam kažem.
- Šta god želite, ali prvo moram da porazgovaram s njom.
- Skim?
- S onom devojčicom koja sedi u čekaonici.
- Nema nikoga u čekaonici - odvratila je iznervirano Lizi. - Rekli ste mi da nikome ne zakazujem za danas.
Itan je uznemireno pohitao u hodnik.
- Ali ima nekoga, jedna devojčica, zove se Džesi, znam to jer sam već jednom proživeo ovaj...
Naglo je otvorio vrata: čekaonica je bila prazna.
To je nemoguće... Ako je ovo isti dan, onda Džesi mora biti tu...
Lizi je njegovo ponašanje protumačila kao znak. Pokupila je nekoliko stvari, stavila ih u tašnu i izašla iz prostorije. Okrenula se na pragu i obratila se Itanu:
- Vama dugujem sve što imam. Bez vas bih i dalje radila po kućama, imala bih sto kila, a moja deca nikada ne bi izašla iz one bedne škole...
Itan se namrštio i mahnuo joj rukom da prekine.
Ali Lizi je nastavila:
- Da mi kažete da uradim bilo šta, ja bih to uradila. Da mi zapovedite da odem bilo kuda, ja bih otišla. Zato što ste dobar čovek i imate dar da vam ljudi veruju. Ali vi ste počeli da traćite svoj dar. Od pre nekog vremena, vi se gubite: više vas ništa ne razumem i ne mogu da vam pomognem. Zato vam nudim mogućnost izbora: ako se budete dozvali pameti, nastavićemo da radimo zajedno, a ako se i dalje budete upropaštavali, ja odlazim zauvek. Dok čekam da se odlučite, neću da gubim vreme! - završila je grubo.
Zatim je izašla, zalupivši za sobom vrata.
Itan je ostao da stoji nepomično nekoliko trenutaka, zatečen Lizinim ispadom i zaprepašćen činjenicom da Džesi nije tu. Navika ga je naterala da zapali cigaretu da bi pospešio misaone procese. Dan je počeo potpuno isto kao i juče: žena u njegovom krevetu, izgreban automobil, članak u novinama, ponašanje ljudi na Tajms skveru. Ali sada su događaji počeli da se razlikuju: Zašto Džesi nije došla kod njega? Itan je pomislio na teoriju haosa, koja je stekla popularnost kroz filmove i jeftine romane. Neki beznačajan uzrok može dovesti do neočekivanih posledica. Setio se one pričice Bendžamina Frenklina koju je učio u školi:
Zbog eksera je izgubljena potkovica.
Zbog potkovice je izgubljen konj.
Zbog konja je izgubljen jahač.
Zbog jahača je izgubljena bitka.
Zbog bitke je izgubljen rat.
Zbog rata je izgubljena sloboda.
A sve to zbog jednog eksera...
Zašto Džesi nije došla da zatraži njegovu pomoć? Šta je drugačije uradio toga dana što je moglo da je natera da se predomisli? Zatvorio je oči i vrteo u glavi njihov razgovor:
Mislila sam da je vaš posao da pomažete ljudima / Život je ponekad nepravedan i grozan / Došla sam baš kod vas / Želela sam da mi pomognete / Želela bih da se više nikada ne plašim / Čega se plašiš? / Svega / Izgledali ste mnogo ljubaznije malopre na televiziji /...
Izgledali ste ljubaznije malopre na televiziji!
Eto, to se promenilo.
Prošli put je gledala emisiju u kojoj se danas nije pojavio, i to ju je navelo da dođe kod njega. Pokušao je da rekonstruiše situaciju: tinejdžerka koja se loše oseća u svojoj koži, koja je na ivici samoubistva, vidi ga na televiziji, pronalazi adresu njegove ordinacije na internetu, okleva da dođe, ali se odlučuje na taj korak kada ga vidi u emisiji. Ako je razvoj događaja bio takav, Džesi mora de je negde u blizini; verovatno na nekom javnom mestu gde se može gledati NBC.
Sigurno u nekom kafiću.
Itan je pohitao napolje pun entuzijazma. Bio je vikend i ovaj deo poslovnog kvarta, koji gleda na luku, polako je oživljavao. To je bio onaj Njujork s razglednica, s neboderima koji se nižu u bezbroj perspektiva, na srebrnim talasima koji se iskre pod blistavim suncem.
Itan je instinktivno okrenuo leđa suncu, i zaputio se u mračniji deo grada, gde su spletovi uzanih ulica presecali nepreglednu šumu kula od betona, stakla i čelika.
Sistematski je upadao u sve zgrade koje su izdaleka ili izbliza podsećale na kafić: Starbaks u Vol stritu, suši restoran, hotelski bar... Već je hteo da odustane, kada je opazio svetleću reklamu: Storm kafe. To je bio logo sa salvete koju je devojčica ispustila u njegovoj čekaonici!
I zaista ju je tu pronašao, u kafeteriji u Front stritu. Sedela je za stolom pored prozora. Pogledao ju je kroz staklo i obradovao se. Bila je živa. I dalje krhka, plava i slabašna, ali živa. Stajao je tako nekoliko minuta, posmatrajući je srca ispunjenog neočekivanim olakšanjem. Bio je u žalosti za njom nekoliko sati i sada mu je bilo drago što je vidi. Njena drhtava prilika, tu, na nekoliko metara od njega, jednim potezom je izbrisala slike koje su ga neprestano proganjale: pucanj, krv, užas, njena ruka u njegovoj dok umire. Bila je živa, ali je bila negde drugde: mračna i zatvorena, gledala je u prazninu, daleko od sveta, daleko od života.
Ispred nje, na vidnom mestu - pored čaše s vodom - stajao je članak koji je isekla iz Njujork tajmsa:
PSIHIJATAR KOJI JE OSVOJIO AMERIKU
Itan je bio čvrsto rešen da ne dozvoli da dođe do tragedije. Gurnuo je vrata kafea. Umesto da osvaja Ameriku, pokušaće da spase jednu devojčicu.
- Zdravo Džesi, mogu li da sednem?
Devojčica je zabezeknuto podigla glavu i pogledala u čoveka koji je stajao ispred nje. Itan je seo ne čekajući odgovor. Stavio je na sto tacnu na kojoj su bile dve kafe, sok od narandže i tanjir s kolačićima.
- To je za tebe, kladim se da si gladna.
- Otkud... otkud vi mene poznajete?
- Ako ti poznaješ mene - rekao je pokazujući na novinski članak - zašto ne bih i ja tebe znao?
Pogledala ga je sumnjičavo. Bila je zabrinuta, ali i zainteresovana za ovaj razgovor koji je toliko puta zamišljala.
Itan je primetio da joj je odeća izgužvana, kosa neoprana i slepljena, a nokti izgrickani. Lice joj je bilo izmučeno od umora. Očigledno nije spavala kod kuće prethodne noći. Sigurno uopšte i nije spavala. Bacio je pogled na sedište pored nje i video bledoružičasti ranac. U njemu bi trebalo da bude oružje kojim je namerila da okonča svoje muke.
- Želela si da me vidiš, zar ne?
- Otkud vi to znate?
Grlo joj je bilo stegnuto, a glas je odavao više tugu nego bunt.
- Vidi, znam da patiš, da se bojiš i da ti u ovom trenutku život deluje bezvredno.
Džesi je zinula da nešto kaže. Usne su joj zadrhtale, ali nije ništa izustila. Itan je nastavio:
- Ipak, koliko god da si zbunjena, koliko god da ti je teško, ne smeš zaboraviti da u životu uvek ima nade i da za svaki problem postoji rešenje.
- Je li to recitacija za vaše pacijente?
- Ne, to zaista mislim.
Uhvatio je njen pogled. U raširenim zenicama poigravale su joj srebrnaste tačkice.
- Znam da se u poslednje vreme ponekad više plašiš života nego smrti. Znam da se sve češće skrivaš u svet mašte kako bi izbegla patnju. Ali ta tvoja mašta preti da te uništi.
Džesi je sedela nepomično, kao kip, ali je Itan osetio da ga prati:
- Nemoj slušati taj unutrašnji glas koji ti govori da bi smrt mogla da bude rešenje tvojih problema. Moraš se boriti, nemoj dozvoliti da te savlada strah. Smrt nije kraj patnje i straha.
- Kako vi to znate?
Itan je izvadio kutiju cigareta i stavio je na sto.
- Jer sam se već oprobao u tome.
Džesi nije bilo jasno na šta Itan cilja, ali njegova poslednja rečenica ju je navela da postavi sledeće pitanje:
- A da li se to nekada desilo vama?
- Šta to?
- Da poželite da umrete.
Itan je stisnuo usne, i zatresao glavom dok su mu žmarci prolazili niz kičmu. Izvadio je cigaretu i prineo je ustima. Povukao je zamišljeni dim.
- Da - priznao je - desilo mi se.


CENTAR MENHETNA ISPRED SUPERMARKETA HOLFUD
10 h 04 min
- Gledaj, mama, ja sam Indijanac: Vu vuvuvuvu vuhuuuuu!
- Prestani da se glupiraš, Robi, i ulazi u kola!
- Vu vu vu vu vu vuhuuuuu!
Meredit Džonston ubacivala je kese pune hrane u gepek Tojotinog SUV-a boje kajsije, držeći u naručju bebu koja je urlala. Mali dečak u indijanskoj odeći kružio je oko nje u svom ratničkom plesu:
- Vu vu vu vu vu vuhuuuuu!
- Robi, rekla sam ti da PRESTANEŠ i da uđeš u auto!
Postajao je nesnosan. Imao je samo pet godina, a ona je već izgubila svaki autoritet nad njim. A još i beba, koja nije prestajala da plače od... otkad se rodila, pre pet meseci. Nijedna noć odmora, ni minut predaha. Odakle joj samo tolika energija? Kako već nije izgubila glas od silnog cmizdrenja?
Meredit je žonglirala kupljenim stvarima. Jedan tetrapak s dušom, koji je otvorila još u supermarketu ne bi li ućutkala Robija, ispao joj je iz kese i pukao, pokvasivši joj antilop-cipele i čarape.
Dosta mi je svega! Dosta mi je svega!
-Vuvuvuvuvu vuhuuuuu! Ja sam Indijaaaanaaac!
I trebalo je još da se pravi da uživa u svemu tome! Da izigrava dobru mamicu dok je njen muž Alan na raftingu s drugarima. Ako je to uopšte istina! Kako da zna da umesto toga nije otišao na vikend sa svojom sekretaricom, onom fufom Britani koja ga je zatrpavala provokativnim mejlovima čak i kad je bio kod kuće! Neće to moći tako! Ovo drugo dete je rodila zbog NJEGA! ON je želeo veliku porodicu! Onda ima da se brine o svojoj deci, umesto da se švrćka s nekom tamo dvadesetdvogodišnjakinjom.
* * *

Itan je mahao rukama u želji da bude što ubedljiviji:
- Moraš da razumeš da život podrazumeva rizik.
- Rizik? - upitala je Džesi.
Sada ga je slušala sa zanimanjem. Koža joj je i dalje bila providna, a pogled pomalo neodlučan, ali Itan je u njemu naslućivao dobrotu i saosećanje.
- Rizik od neuspeha, patnje i gubitka.
Razmišljala je trenutak o njegovim rečima. Itan je uporno nastavljao:
- Mislim da čovek prvo mora da pati da bi uopšte mogao biti srećan. Mislim da u borbi protiv loših stvari dobijamo šansu da dođemo do sreće.
- To je lako reći - primetila je slegnuvši ramenima.
- Možda jeste lako reći, ali je istina.
- A da li ste vi srećni?
Itana je ovo pitanje izbacilo iz koloseka. U prvom trenutku je hteo da izbegne odgovor, a onda se odlučio da bude iskren:
- I nisam baš - priznao je gledajući je pravo u oči.
- Vidite, ni sami niste u stanju da primenite sopstvene savete! - odbrusila mu je s prezirom. - A pretpostavljam da imate sve: novac, slavu, žene...
- Nije to baš tako jednostavno, i ti to vrlo dobro znaš.
- Šta vam nedostaje?
Uvideo je da je ona preuzela inicijativu.
- Ono najvažnije - odgovorio je sa začuđujućom iskrenošću.
- A šta je najvažnije?
- Šta ti misliš?
Ostavila je da pitanje visi u vazduhu, smatrajući da na njega nema odgovora koji bi se mogao izraziti rečima. Tek sad je delovalo da se opustila. Uzela je jedan keks i umočila ga u kafu.
* * *

- Vu vu vu vu vu vuhuuuuu! Ja sam Indijanac!
- Robi, nemoguć si! Razumeš li? Nemoguć!
Meredit je sedela za volanom potpuno obeshrabrena. Zašto se danas osećala tako deprimirano? Zašto joj se sopstveni život činio kao potpuni poraz? Niz sitnih kompromisa koji su se skupili u veliki neuspeh...
- Vu vu vu vu vu vuhuuuuu!
Posao joj je bio stresan, bez trunke kreativnosti.
Zašto ne skupiš hrabrost da se baviš nečim drugim?
Muž? Kao devojka, nije se usuđivala da priđe momcima koji su joj se zaista dopadali, pa je završila sa dosadnim, predvidivim tipom, koji ju je sigurno varao na svakom koraku.
Zašto ga ne ostaviš?
Deca? Volela je svoju decu, ali su je potpuno iscrpljivala.
Šta se sad žališ, što si ih rađala?
Ne, kakva je to užasna ideja! Kako može da pomisli tako nešto? Nijedna majka osim nje ne misli tako. U svakom slučaju, niko ne piše o tome u časopisima. Seksualna pomagala, orgazam, svingeri, o tome se priča svaki čas, ali nikada nije pročitala članak pod naslovom: Imam dva čudovišta kod kuće.
Stvarno joj je bilo teško s njima. Beba je neprestano plakala, a dečak je bio nesnosan. Trebalo je presvući jednog, obući drugog, ispričati priču, otpevati uspavanku, odvesti ih u vrtić, kod siterke, u školu, na fudbal, na rođendane, kod dede i babe, kod lekara...
U svemu tome, ona više nije imala vremena za sebe. Nije imala vremena da se opusti i malo izdigne iznad tog života u beskonačno istom ritmu: posao - nabavka - kućni poslovi - sve uz osmeh. Kad je poslednji put pročitala neku knjigu? Kupila je poslednji roman Filipa Rota, kao i Haleda Hoseinija, ali nije stigla ni da ih otvori. U bioskopu se davao novi Kronenbergov film, ali ona neće otići da ga pogleda.
- Vu vu vu vu vu vuhuuuuu! Ja sam Indijanac!
Više nemam snage ni da mu kažem da ućuti.
Meredit je otvorila kasetu i potražila CD sa klasičnom muzikom: Hendlove arije koje izvodi Magdalena Kožena. Nešto lepo, umirujuće. Taman je htela da ga pusti, kad ju je Robi sasekao, mlateći joj pred očima CD-om sa muzikom iz svog omiljenog filma.
- Hoću Pirate s Kariba!
- Ne dolazi u obzir! - odrezala je Meredit. - Sad slušamo maminu muziku.
Kao i svaki put kada bi mu se neko usprotivio, počeo je da se dere:
- Hoću Pirate s Kariba! Pirate s Karibaaaaa! Hoću Pirate s KaribAAAAA!
* * *

- Na televiziji ne izgledate toliko umorno - primetila je Džesi.
Itan se nasmešio:
- To lepo pokazuje da ne treba verovati u sve što se prikazuje na televiziji.
- To i moja mama uvek kaže!
- E, tu je u pravu.
Otpila je gutljaj kafe posmatrajući Itana preko ivice čaše.
- Imate li dece?
- Ti bi da postaneš policijski inspektor kad porasteš?
- Ozbiljno, imate li ili nemate?
- Ne.
- Zašto?
- Zato što nije došlo do toga. Takav je život.
Izdržala je njegov pogled ne trepnuvši, a zatim je okrenula glavu.
- S druge strane, ti imaš roditelje i siguran sam da se u ovom trenutku brinu za...
- Ne znate vi moje roditelje! Oni nisu sposobni da se snađu, da urade nešto sa svojim životom!
- Siguran sam da ih i pored toga voliš.
- Ništa ne razumete.
- Kad si dete, misliš da tvoji roditelji nemaju mana i slepo ih voliš. Kasnije misliš da ih mrziš jer, na tvoje razočaranje, nisu toliko savršeni koliko si zamišljala. Ali još kasnije, naučiš da prihvatiš njihove mane jer shvatiš da ih i sama imaš. Možda je u tome poenta odrastanja.
* * *

- Mama, oćeš da mi kupiš ajfon? - pitao je Robi.
- A?
Meredit je skrenula u Front strit.
- Kupi mi ajfon! Kupi mi ajfon! Kupiiiimiiiiaaaajfoooon!
- Ne dolazi u obzir da dobiješ mobilni telefon sa šest godina.
- Ali tata mi je rekao da mogu da dobijem mobilni!
- Ne zanima me šta ti je otac rekao. Ne može.
- Kupi mi...
- Ako momentalno ne prestaneš, zviznuću te! Jel' jasno?
- Ako me udariš, reći ću te učiteljici i ići ćeš u zatvor!
Ne odgovaraj mu ništa, ne prihvataj njegovu igru.
Meredit je otvorila prozor da uđe malo svežeg vazduha. Udisala je duboko kako bi se malo smirila. Jedva je prošlo deset ujutru, a ona je na ivici snage. Treba joj čitav vikend odmora da napuni baterije i da se malo sabere. Na trenutak se videla na udobnom ležaju u salonu za masažu, kako leži na stomaku dok dve snažne ruke razbijaju sve čvorove besa u njenim ramenima i vratu, jedan po jedan... U ustima joj se topi šampanj -karamela, dok prijatna muzika...
-Vuvuvuvuvu vuhuuuuu! Ja sam Indijanac!
Meredit je poskočila i našla se u stvarnosti.
***

- A šta tebi fali u životu?
- Kao i vama, ono najvažnije - odgovori Džesi.
Itanu se dopala njena doskočica, iako mu nije dala pravi odgovor.
- Da li ja mogu da ti pomognem?
Nije gubio iz vida da joj oružje stalno stoji nadohvat ruke. Ona pucaljka, koju je već jednom uperila u sebe, okončavši svoj život u cvetu mladosti. Ali ovog puta Itan neće dopustiti sudbini da se tako poigra.
Džesi je slegnula ramenima, sklonila pramen kose s lica i skrenula pogled. Itan je primetio da se za vreme njihovog razgovora nije nasmejala ni jedan jedini put. Njena patnja i nesreća bili su gotovo opipljivi. Imao je želju da prihvati njen bol kao svoj, sve dok ga ne upije u potpunosti. Da bi u tome uspeo, morao je prvo da otkrije uzrok tolike tuge, a u tim godinama ljudski um nije baš tako lako razumeti. Retko je u mladalačkom dobu povod za takav čin neki zbilja traumatičan događaj, znao je to. Najčešće se radilo o nekoj sitnici - neka svakodnevna briga, iracionalni strah, običan raskid s dečkom - koja je bila dovoljan razlog da mlado biće digne ruku na sebe.
Džesi je i dalje, kao hipnotisana, gledala kroz prozor, u beskućnika koji je nespokojno spavao u haustoru preko puta. Koliko još ima vremena dok ga policija ne otera? Pet, deset minuta? Najviše četvrt sata.
- Koliko košta vaš sat? - upitala je iznenada.
Itan je mahinalno navukao rukav sakoa preko sata.
- Ne znam - odgovorio je pomalo posramljeno. - Mnogo.
- Pet hiljada dolara?
- Tako nešto - potvrdio je.
Sat je, zapravo, vredeo 18.000 dolara. Video ga je na sjajnom papiru kataloga neke avio-kompanije za vreme leta i kupio ga čim su sleteli. Predstavljao je neslavnu uspomenu na vreme kada je verovao da je to pravi luksuz: da možeš sebi momentalno da ispuniš i najmanji hir, ne pitajući šta košta.
- Ako prodate sat, mogli biste da platite kiriju ovom čoveku za godinu dana.
Bilo mu je neprijatno zbog ovih njenih reči pa je sada on slegnuo ramenima.
- Nije to tako prosto. U tvojim godinama čovek misli da su s jedne strane zli bogataši, a s druge dobri siromasi. Treba malo da porasteš, da ideš u školu, da naučiš ekonomiju! A šta ti činiš da bi pomogla nesrećnim ljudima?
- Ništa posebno - priznala je i zagledala se u svoju kafu.
Odmah je zažalio što je tako reagovao, ali mu je to dalo novu ideju. Skinuo je sat i stavio ga na sto. Bio je to model od belog zlata, klasičan i elegantan, s kaišem od krokodilske kože.
- Uzmi ga ako želiš. Možeš njime platiti ne jednu, nego tri godine stanarine.
Namrštila se.
- Poklanjate mi ga?
- Trampim se.
Malo se trgla.
- Za šta?
- Za taj pištolj koji nosiš u torbi.
Zaprepašćeno ga je pogledala.
- Otkud vi znate...
Prestravljeno je skočila.
- Čekaj! - viknuo je. - Meni možeš da veruješ.
- Ne! Ionako sve vreme lažete!
- Nisam te nijednom slagao - ubeđivao ju je.
- ZNAM da ste me najmanje jednom slagali!
Zgrabila je svoju ružičastu torbu i krenula.
Ali on je skočio za njom i oteo joj ranac iz ruku.
- Radim to zbog tebe! Da ne bi napravila neku glupost!
Za divno čudo, nije ni pokušala da povrati svoje stvari. Samo je želela da pobegne. Kada je stigla do vrata kafea, Džesi je zavukla ruku u džep i izvadila pištolj.
- Ovo tražiš? - dobacila mu je izazivački uz zloban osmeh. A zatim je nestala.
Sranje.
Oružje nije bilo u torbi nego u džepu.
Itan je pojurio iz kafea i potrčao za njom. Nije daleko odmakla, bila je samo nekoliko metara dalje, na trotoaru. Okrenula se, ubrzala korak, pokušavajući da mu pobegne.
- PAZI!!! - vrisnuo je Itan kad je krenula preko ulice.
* * *

- Gledaj mama, ja sam Indijanac! Vuvuvuvu vu vuhuuuuuu!
Meredit je dohvatila čokoladicu koja je stajala na polici iznad kasete.
Ostavi to govno.
Još nije smršala od trudnoće. Nije ni čudo kad je sve vreme nešto ždrala, tražeći u hrani utehu koju nije nalazila.
- Mama!
Iznervirano se okrenula i izdrala se na njega:
- Čula sam Robi! Ti si Indijanac, ti si Indijanac!
- Devojčica, mama! Prelazi ulicu! PAZI!!!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:50 am






18. In my secret life*


*Engl. U mom tajnom životu. - Prim. prev.)


Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti.
Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo.
ELSA TRIOLE


- PAZI!
Udarac je bio stravičan. Automobil je oborio devojčicu pre nego što je Meredit stigla da zakoči, pokosivši je iz punog zaleta. Džesi je udarila o haubu, a zatim poletela u vazduh i pala na vetrobran dostavnog kamioneta koji je naišao iz suprotnog smera.
Saobraćaj je odjednom prestao. Ulica je na trenutak utonula u tišinu, a zatim su se začuli zabrinuti uzvici.
Oko Džesinog tela okupila se grupica ljudi. Nekoliko znatiželjnih je spremno poteglo mobilni telefon: neki da pozovu hitnu pomoć, a drugi da slikaju upečatljiv prizor.
Itan i Meredit su se našli pored Džesi. Oboje su bili van sebe. Devojčica je beživotno ležala nasred ulice, zatvorenih očiju, lica bledog kao krpa.
Kola hitne pomoći stigla su za nekoliko minuta. Doktorka, bolničar i tehničar iz ekipe za reanimaciju prišli su i kleknuli pored tela da procene situaciju. Mlada meleskinja, doktorka-stažistkinja, sve je veoma sposobno organizovala. „Riko, počni s masažom srca. Pite, skini joj odeću. Mrdajte guzice, momci!" Scena hitne intervencije bila je toliko kao iz filmova i serija da je izgledalo kao da stvarnost podražava fikciju, a ne obrnuto. „Glazgov koma stepen 3, bez pulsa na butnoj arteriji. Sranje, gubimo je, momci, gubimo je!" U međuvremenu su pristigla i dva policajca i pokušavala da zadrže gledaoce koji su se gurali u prve redove da posmatraju ovu epizodu Urgentnog centra uživo. „Dajte aparat, odmah počinjemo s reanimacijom. Riko, gel! Ne tako, pobogu! Imaš li išta u toj svojoj tintari! I pazi bre na te elektrode! Pite, oslobodi pristup! Bliže malo, ništa ne vidim. Jel' ti to namerno radiš, šta je tebi!? Ajde, daj elektrode! Idemo odmah sa 200 džula! Pazite, krećemo!" I dok je Džesi lagano umirala, Itan je kleknuo nasred ulice i uzeo pištolj pre nego što ga policija nađe. „Proveri puls! Nastavljam s masažom. Otvori venu, intubiramo! Daj joj jedan miligram adrenalina i dve ampule amiodarona! I brže malo, Riko, šta se tu vučeš!"
Mlada doktorka je dlanom ritmično pritiskala Džesine grudi, približno 100 puta u minutu. „Ajde! Ajde! Ajde! Ništa, još jedan elektrošok! 200 džula! Pomerite se!"
Meredit je stajala malo po strani, ridajući na rubu histerije. Užasnuto je gledala katastrofu za koju je krivila sebe.
- Nisi ti kriva, mama - tešio ju je Robi. - Devojčica nije gledala dok je prelazila ulicu.
Drugi elektrošok uspeo je da uspostavi rad srčanog mišića. Džesino srce je ponovo počelo normalno da kuca i da tera krv kroz telo.
- Dobro je - reče Riko široko se osmehnuvši. - Krenulo je!
- I šta sad, hoćeš medalju? - odbrusila mu je doktorka.
Stavila je devojčici medicinsku kragnu i zatim naredila:
- Ajde, pakujte je i javite ortopedu!
Šta ti je smrt... Sekund nepažnje i desi se nesreća. Šta ti je život... Nekoliko električnih impulsa i srce ponovo kuca.
Riko i Pit su brižno položili Džesi na nosila i uneli je u kola hitne pomoći.
- Gde je vodite? - upita Itan.
- U Svetog Judu - odgovori Pit pokrećući motor. - Tu u blizini.
Itanova prva reakcija bila je da ode na parking po svoja kola i odveze se u bolnicu, ali kada se masa malo razišla, ugledao je taksi zaobljenih linija na trotoaru. Džinovski crnac, s jednim zatvorenim okom, stajao je naslonjen na haubu i gledao ga pušeći cigaretu.
- Šta vi tu izvodite, za ime boga?
- Igru Života i Sudbine - odgovorio je taksista. Saobraćaj se polako normalizovao. - Da vas povezem? - predloži mu Kertis Nevil, otvarajući vrata starog automobila.
- Nosite se!
- Uđite, bićemo u bolnici za pet minuta.
- Uopšte vas se ne plašim - reče mu Itan ulazeći u taksi.
- Znam. Jedina osoba koje se zaista plašite jeste vi sami.
Itan je porazmislio o njegovom odgovoru, ne želeći da prizna sebi da u njemu ima malo istine.
Kertis je vozio brzo, ne poštujući ograničenja brzine niti zakon o saobraćaju, kao da se ta pravila na neki način ne odnose na njega.
- Mislili ste da je možete spasti tako što ćete joj uzeti oružje?
- Spasao sam je - planuo je Itan.
Kertis se nagnuo da utiša zvuk na starinskom radiju s kojeg su dopirali zvuči ritam i bluz muzike iz vremena Motaun rekordsa.
- Morate nešto shvatiti, Vitakeru: i da proživite ovaj dan milion puta, nikada ne biste uspeli da je spasete.
- Jer je to njena sudbina, je li tako?
- Treba da razumete: ono što će se desiti nije na nama. A ako pokušamo nešto da promenimo, to je kao da se borimo protiv vetrenjača.
- Ja sam upravo dokazao suprotno, zar ne?
Kertis je prenebregnuo pitanje i primetio:
- Sva čovekova nesreća najčešće je posledica njegovih očajničkih pokušaja da deluju na stvari koje ne zavise od njega.
- Opet vaš repertoar prigodnih citata i oveštalih fraza. Odakle ste ovu izvukli?
- Iz knjige koju sam nedavno pročitao - priznao je Kertis. Preturajući po kaseti, izvukao je primerak u tvrdom povezu. Ne prestajući da vozi, taksista je otvorio knjigu na stranici označenoj presavijenim ćoškom. - Šta kažete na ovo: Mi, u stvari, i nemamo drugog izbora, nego da prihvatimo ono što nam sudbina šalje, bilo da je u pitanju bolest, tuga, ili smrt. Ili na ovo: Jedina stvar koja je zaista u našoj moći jeste način na koji reagujemo na ono što nas zadesi.
Itan je te rečenice znao napamet.
- A tek ovo - reče Kertis za kraj - Živeti znači biti slobodan. A biti slobodan znači prihvatati stvari koje nam se dešavaju takve kakve jesu.
Pružio je knjigu Itanu. Na koricama je bila njegova slika: beli zubi, plave oči, lice obrađeno u fotošopu.
- Vi znate kako stoje stvari jer to piše i u vašim knjigama – rekao je Kertis zaustavljajući taksi na bolničkom parkingu. - Međutim, kada ta mudra načela treba primeniti na sopstveni život, to već ide malo teže, zar ne?
Itan je zalupio vratima taksija, ne udostojivši ga odgovora. Ušao je u već poznati hol urgentnog centra. Na prijemnom šalteru ga je dočekala ista ona službenica s lavovskom frizurom, kod koje se raspitao o devojčici koja je malopre stigla kolima hitne pomoći.
Uputila ga je u sektor za politraume, gde se Šino Micuki pripremao za ulazak u operacionu salu. Doktor nije delovao nimalo iznenađeno što vidi Itana. U svakom slučaju, nije bilo vremena za objašnjenja. Devojčica je bila u groznom stanju: slomljena noga, iščašen kuk, polomljena rebra, iskidana creva...
- Sumnjam i na povredu mozga, hematom, krvarenje ili edem. Da ne pominjemo i nagnječenje kičmene moždine.
Itan je imao još pitanja, ali hirurg je morao da krene na operaciju. Stegnutog srca, s kamenom u stomaku, Itan se skljokao na stolicu i spustio glavu u šake. Operacija će sigurno potrajati, a neće biti od neke koristi.
Najednom ga je ophrvao umor i osetio se obeshrabrenim. Prema Micukijevim rečima, šanse su joj veoma mršave, a čak i da preživi, posledice će biti veoma ozbiljne.
Na trenutak je zažmurio. Pred očima mu se pojavila slika Džesi u invalidskim kolicima: staklenog pogleda, s pljuvačkom na ustima.
Svom snagom je udario pesnicom po aparatu za kafu koji je stajao pored njega. Ta nova šansa koju je dobio bila je samo varka! Opet je bio na istim mukama. Šta god da uradi, izgleda da je osuđen na to da proživi sve užase koje je nosio taj prokleti dan.
Podigao je Džesinu torbu koja je ležala na podu pored njegovih nogu. Bio je to bledoružičasti ranac, sav u nalepnicama, buntovnički išaran belilom. Nekoliko sekundi je oklevao, a onda je ipak odlučio da otvori spoljni džep. Unutra je bio mali ajpod, jedan od prvih modela koji se mogao naći na Ibeju za manje od 40 dolara. Baterija je bila na izmaku, ali Itan je uspeo da prelista sadržaj. Iznenadio se kad je video spisak pesama: uglavnom su to bili legendarni albumi i pesme s kraja osamdesetih i s početka devedesetih godina: Come As You Are, Nirvana; Loosing My Religion, REM; Nothing Compares 2 U, Šinejd O'Konor; Trejsi Čepman; Kjur; U2 i album Joshua Tree, kao i čuveni Unplugged koji je Klepton snimio nekoliko meseci posle smrti svoga sina. Bilo je i još starijih stvari: Led cepelin, Leonard Koen, Otis Reding, nekoliko hitova Boba Dilana... Muzika koja je obeležila njegovu mladost, ali činjenica da je to bio izbor četrnaestogodišnje devojčice delovala je prilično uznemiravajuće.
Otvorio je glavnu pregradu i nastavio da ispituje sadržinu ranca. Unutra je bio dnevnik uvezan u tvrde korice, od imitacije kože, na kojem je stajao natpis: In My Secret Life. Ovo otkriće ga je zagolicalo. Pokušao je da otvori knjižicu, ali bila je zabravljena malim metalnim katancem. Mogao je da ga otvori na silu, ali poštovao je granice privatnosti: ni on ne bi voleo da mu neki stranac čačka po tajnom životu.
Bile su tu i tri knjige, džepna izdanja požutelih stranica: zbirka pesama Emili Dikinson, Selindžerov Lovac u žitu i Markesova Ljubav u doba kolere.
Te knjige... On je kupio iste te knjige kad je bio tinejdžer, u doba kad je počeo da otkriva književnost, u doba kad je shvatio da postoje i druge stvari osim bejzbola i Em-Ti-Vija, u doba kada je osetio da, na neki način, više nikada neće biti sam.
Listao je roman koji je držao u rukama i došao do prve strane. Kada je pročitao brižljivo ispisano ime, smrzla mu se krv u žilama. Stajao je kao skamenjen, slušajući mukle otkucaje srca koje je sve brže tuklo.
To je bilo njegovo ime.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:50 am






19. Ožiljci na duši


Kad se sve sabere, život dođe kao neki triler, kao neka istraga koju o sebi vodimo svakog dana ne bi li rasvetlili svoje sopstvene mračne kutke.
ŽAN KRISTOF GRANŽE


To je bilo njegovo ime.
Te knjige i ploče bile su njegove.
Čak je i pištolj koji je držao u rukama - kolt 1911 sa sedefnom drškom - pripadao njemu. Osvojio ga u partiji pokera kad je imao devetnaest godina! Odlično se toga sećao: protivnik za stolom bio mu je Šon Denaro, klinac s ulice italijanskog dela Bostona. Pošto nije voleo oružje, hteo je da se reši tog pištolja, a Itan ga je dobio na kartama.
Itan je pogledao šta još ima u torbi: pakovanje keksa od kojeg su ostale samo mrvice, plastični neseser i kutijica helou kiti. Otvorio je novčanik; u njemu je bila samo jedna prilično mutna fotografija. Bila je to pomalo izbledela porodična slika, na kojoj je bila mala plavokosa devojčica s mamom i tatom. Džesi je pozirala sa Sneškom Belićem koji je bio za glavu viši od nje. Mora da je imala četiri-pet godina u to vreme; smejala se, umotana od glave do pete. Pored nje je stajala još mlada, crnpurasta žena i izazivački gledala u objektiv dok ju je čovek zaštitnički posmatrao.
Džesi, Marisa i Džimi...
Ta devojčica, koja je došla da zatraži njegovu pomoć pre nego što je izvršila samoubistvo, bila je Marisina i Džimijeva kćerka!
I dalje je kao hipnotisan zurio u sliku koju je držao drhtavim rukama. Kada je pre petnaest godina ostavio Marisu, trebalo je da se uzmu. Dakle, pronašla je utehu u Džimijevom naručju, koji je bio toliko veran prijatelj da je prigrlio napuštenu nevestu i napravio joj dete!
Na kraju krajeva, to i nije neko iznenađenje.
Uostalom, ta ideja mu je u poslednje vreme prošla kroz glavu nekoliko puta. U svakom slučaju, to je objašnjavalo otkud Džimi u Njujorku, na snimku njegove kamere za nadzor.
Sigurno je prečešljao čitav Menhetn tražeći svoju kćer. Džesi je odbegla od kuće, to je bilo jasno kao dan, vrlo uobičajena tužna priča o sukobu tinejdžera s roditeljima.
Ali zašto je Džesi došla kod njega? Zašto je slušala njegovu muziku, zašto je čitala njegove knjige i skupljala članke u njemu? Kakva je uloga njenih roditelja u svemu tome?
Vratio je stvari u torbu i ustao sa stolice. Nije bilo drugog načina da razreši ovu misteriju osim da ode u Boston i suoči se s Marisom. Ostavio je svoje podatke na prijemnom šalteru, zajedno s porukom za doktora Micukija, kako bi ga obavestili o toku operacije. Njegova kancelarija bila je samo nekoliko blokova dalje, pa je otišao po svoj maserati koji je bio parkiran u podzemnoj garaži.
I dalje je bio uznemiren. Stavio je sliku ispred sebe, pored volana, startovao je motor i krenuo uz betonirani izlaz na ulicu. Više je gledao u fotografiju nego kuda vozi. U pozadini je bila klackalica, a pored nje neko nakrivljeno drvo. Itan je mislio da zna gde je to; radilo se o bašti iza kuće Džimijevih roditelja, u bostonskom predgrađu u kojem je i sam proveo detinjstvo. Tamo je...
- Aaaahhhhhh!
Nagazio je na kočnicu i skrenuo ka Južnoj ulici, ali bilo je prekasno. Njegov automobil zakačio je zadnji točak bicikliste.
Sr... Nemoguće!
Otkopčao je pojas i iskočio iz kola da pomogne mladiću kog je oborio. Momak je živahno ustao s trotoara.
- Jeste li dobro?
- Sve je okej, brate, nije frka! Nisam od šećera!
Dobro je, za dlaku je izbegao katastrofu. Samo trenutak nepažnje i možete ubiti nekoga. U ovom gradu je sve isuviše brzo. Svi su nekuda žurili: i pešaci, i taksisti, i autobusi, i biciklisti. Bio je to nemilosrdan grad, mesto za ratnike i gladijatore, koji su neprestano morali biti na oprezu.
- Sigurni ste da je sve u redu?
- Ma da, kažem ti, nema frke.
Mladić je proveravao svoj bicikl. Itan mu pruži novčanicu od sto dolara.
- Slušajte, točak vam se možda iskrivio, uzmite ovo. A evo vam i moja posetnica, u slučaju da dođe do nekih komplikacija.
Dečko je strpao pare u džep i odjednom uzviknuo:
- Ej! Pa vi ste onaj lik sa televizije, jelda, onaj psihijatar?
Itan je potvrdno klimnuo glavom.
- Moja sestra vas gotivi.
Moja majka je pročitala sve vaše knjige / Moja kćerka kaže da su vaši
seminari fenomenalni / Moja sekretarica sakuplja vaše DVD-ove / Moja žena provodi svaku noć s vama, odnosno s vašim knjigama. To su mu ljudi govorili. Ispada da piše samo za žene...
- A najluđe je to što sam ja krenuo kod vas, u vašu kancelariju - nastavio je biciklista. - Nosim vam poštu.
Malo je prevrtao po torbici i izvukao koverat od finog papira boje badema, uvezan mašnom.
Pozivnica za Selinino venčanje...
- Da nemate jednu knjigu pri ruci? - upitao je momak. - Ako vam nije teško da mi napišete posvetu, za...
- Mislite za vašu sestru, je li tako?
- Da. Zove se Triša.
Itan je u gepeku pronašao primerak svoje najnovije knjige, uz novinski izveštaj koji mu je Lizi pripremila prethodnog dana, uoči emisije.
- A gde ste išli po to pismo - upitao je pokazujući na pozivnicu.
- U onaj francuski hotel u 44. ulici, između Pete i...
- Sofitel?
- Da, tako je.
Itan je potpisao svoje delo i završio s biciklistom.
Kada je ostao sam, parkirao se u zaustavnoj traci i uključio četiri migavca. Morao je da stane i da razmisli. Ispred njega su stajale Džesina fotografija i Selinina pozivnica. Pogledao je na sat: uskoro će podne. Da sada krene za Boston, ne bi stigao nazad na Menhetn pre devet sati uveče. Morao je da se odluči između Selin i Marise. Da mu je stvarno ostao samo jedan dan života, s kim bi želeo da ga provede? Sa Selin, naravno. Odlučio je da zasad zanemari to užasno predosećanje koje ga je i dalje mučilo, da predstavlja opasnost za nju. To će ostaviti za kasnije, ako uopšte bude bilo tog kasnije. Trenutno mu je najhitnije bilo samo jedno: da je vidi. Mogao je da stigne u njen hotel za manje od pola sata. A ovoga puta, osećao je onu snagu i žar bez kojih nema ljubavi.
Toliko godina je proveo daleko od nje! Koliko je samo vremena izgubio dobijajući neke beznačajne bitke! Prošao je pored onog najvažnijeg, ali sada je to najvažnije bilo nadohvat ruke, a on je bio čvrsto rešen da ovoga puta ne uprska.
Ponovo je pokrenuo motor i uputio se ka Midtaunu.
Ako život daje drugu šansu, ko bi bio lud da je propusti?
* * *

Međutim, mučila ga je jedna slika: Džesina plava kosa i njene suviše svetle oči, koje nisu bile ni Marisine, ni Džimijeve. Mučila ga je patnja i krhkost devojčice u koju je izrasla. Mučile su ga njene godine. Između četrnaest i petnaest...
Itan je zatvorio prozor na kolima. Odjednom mu je bilo hladno... Osetio je kako mu suze teku niz obraze.
Zatim je uključio uređaj za navigaciju i uputio se ka mostu Triboro. Vozio je ka Bostonu.
Sve do ovog trenutka, odbijao je da vidi istinu. Još juče nije ni znao da Džesi postoji. Ali zar nije pogodio u samom startu, čim su se prvi put pogledali?
Jer sada mu je sve bilo jasno.
Džesi nije bila Džimijeva kćerka.
Nego njegova.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:52 am






20. Džimi


Onaj ko ti više nije prijatelj, nije to nikada ni bio.
ARISTOTEL


PETNAEST GODINA RANIJE
Zovem se Džimi Kavaleti i imam 23 godine.
Mesec je oktobar, godina 1992. i nalazim se na Tajms skveru, usred sve te buke, muzike i mirisa hot-doga. Pored mene je Marisa, Itanova verenica. On je moj najbolji prijatelj i ide nekoliko koraka iza nas. Danas mu je rođendan, i Marisa mu je priredila iznenađenje: sačekala nas je posle posla i došli smo ovamo iz Bostona, u našem starom, doteranom mustangu.
Ranije, tokom popodneva, rezervisao sam nam sto u Rostbisu, da budemo sigurni da ćemo moći da uživamo u našem omiljenom jelu: hamburgeru s ananasom i hrskavom slaninicom. Okrećem se ka svom prijatelju:
- Hajde, Itane! Požuri!
Maše mi rukom da ne brinem. Ali zbijena gomila nosi nas sa sobom, ne pušta nas.
Na ulici je pokretni cirkus: mađioničar koji vadi zečeve iz šešira, patuljak pokazuje metar i po dugačkog, živog pitona, striptizeta pokazuje nešto drugo. Stari prodavač hot-dogova uključuje radio i čuje se Elvisov hit: Now or Never.
Sad ili nikad.
Nisam znao šta bih mu kupio. Da je meni rođendan, voleo bih da dobijem poslednji album Red hot čili pepersa, ali mislim da se Itan tome ne bi obradovao. Njemu bi se, recimo, dopalo da mu neko pokloni pretplatu na Njujork tajms. Raspitao sam se koja je cena, ali bilo je preskupo. Tako sam na kraju izabrao knjigu iz istorije, o predsednicima Sjedinjenih Američkih Država.
Moram naglasiti da Itan non-stop čita. Na gradilištu ga kolege zovu štreber, ali su zadovoljni kada nam izbori pauzu, ili veću dnevnicu pregovarajući sa nadzornikom. Ja mislim da je on veoma snalažljiv. Vidi stvari koje drugi ljudi ne vide. On čita zato što je snalažljiv, a snalažljiv je zato što čita. To je ono što mi se najviše dopada: sve što nauči iz knjiga, on odmah primenjuje u životu. Na primer, da dobije na pokeru. Knjige o pokeru prepune su komplikovanih matematičkih formula. Mislim da te knjige kupuje mnogo ljudi, ali ne verujem da ih svi čitaju, niti da stvarno razumeju šta u njima piše. Itan je sve razumeo i to nam donosi dobru lovu kad igramo zajedno, subotom uveče u stražnjim sobičcima nekih lokala. Zahvaljujući tome, uspeli smo da kupimo mustang i možemo priuštiti da svake druge nedelje gledamo Red sokse.
Vikendom često ide sa mnom na stadion. Pijemo pivo s drugarima, jedemo picu, a posle malo gluvarimo po Kvinsi marketu. Znam da bi više voleo da popodne provede u gradskoj biblioteci i da sve to radi samo zbog mene. Tako se i ja ponekad pravim da mi se ide u biblioteku, zbog njega. On zna da to nije istina, a i ja znam da on to zna. Ovo možda izgleda pomalo komplikovano, ali je, u suštini, vrlo jednostavno: to se zove prijateljstvo.
Marisa i Itan su predivan par. Marisa je bila najbolja ženska u našoj školi. Prvo se zabavljala sa Stivom Marinom, zvezdom fudbalskog tima. A onda je Itan uspeo da izađe s njom, iako nije bio ni blizu tako visok, lep i razvijen kao Stiv. Kao što mi je rekao pre neki dan:
„To je dokaz da ponekad inteligencija uspeva da nadvlada snagu."
Marisa je vrlo zanimljiva devojka. I ona je pametna, ali ne na isti način kao Itan. Više ima tu praktičnu inteligenciju i svakodnevnu snalažljivost. Ponekad ume da bude teška i cinična, ali je u suštini devojka na svom mestu. Nedavno sam nehotice čuo kada je rekla nekoj svojoj drugarici da za nju zabavljanje s Itanom predstavlja opkladu u budućnost.
Nisam baš najbolje razumeo šta je htela da kaže.
Dan je na izmaku. Stojimo na semaforu, na raskrsnici sa 50. ulicom, čekamo da prođe kolona vozila. Zajedno se okrećemo da vidimo gde je Itan. I dalje stojimo na istom mestu, još dugo, okruženi neonskim svetlima, reklamnim ekranima, saobraćajnom gužvom i policijskim sirenama.
Stojimo tako sve dok ne postane sasvim očigledno da je Itan nestao.


MENHETN OKTOBAR 1992.
6 SATI UJUTRU
Tražio sam ga cele noći: po restoranima, po radnjama i barovima u koje smo odlazili. Zvao sam svoje kod kuće da vidim da se nije slučajno njima javio. Išao sam čak i u policiju, ali oni su imali preča posla. Marisa je čekala kod kola. Ako se Itan jednostavno izgubio, svakako će na kraju doći do parkinga na kojem su ostavili auto. Čekali smo do izlaska sunca. Otišli smo iz Njujorka u cik zore, dok se nebo rumenelo iznad Menhetna.
Tokom povratka kući, Marisa se ponašala prilično neobično. Dok sam ja grickao nokte, ona je delovala pre rezignirano nego uznemireno. Izgledalo je kao da prihvata nestanak svog budućeg muža kao svoj usud. Ja sam, opet, pomišljao na ono najgore: da je doživeo neku nesreću, da ga je neko napao, kidnapovao...
- Trebalo bi nešto da shvatiš - rekla mi je posle nekog vremena.
- Šta to?
- Da tvoj drugar možda nije onakav kakvim ga zamišljaš.
- Šta hoćeš da kažeš?
- Zar ne shvataš da je zbrisao? Zar ne shvataš da više nije mogao da nas podnese? Zar ne shvataš da njega boli uvo za nas?
- Pričaš gluposti!
- Nećemo ga više nikada videti, Džimi. Stavljam ruku u vatru za to.
- Kako možeš da kažeš tako nešto o čoveku za kog treba da se udaš?!
Zaustila je da mi odgovori, ali u tom trenutku je njen oklop odjednom pukao. To je bio prvi put da sam je video kako plače. Ubrzo je prestala, izvadila je maramicu iz džepa, izduvala nos i priznala mi:
- Ja sam ovo već mnogo puta preživela u noćnim morama. Uvek sam znala da će Itan jednoga dana otići. Samo sam se nadala da će to biti malo kasnije...
Do samog kraja puta, nismo progovorili ni reč. Tek pred ulaskom u Boston, upitao sam je:
- A šta je bilo tvoje iznenađenje?
- A?
- Čime si htela da ga iznenadiš posle večere?
Okrenula je glavu. Pod zlatnim zracima sunca, izgledala je poput figure na nekoj graviri. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je rekla:
- Htela sam da mu kažem da sam trudna.


NOVEMBAR 1992 - APRIL 1993.
U narednom periodu sam nekoliko puta dolazio u Njujork. Vodio sam istragu ispitujući svakoga ko je mogao da sretne Itana: radnike na stanici, vozače autobusa, policajce. Prevrnuo sam sve bolnice, policijske stanice, mrtvačnicu, mesta na kojima se okupljaju beskućnici, benzinske pumpe.
Odbijao sam da poverujem u Marisine reči. Itan nikada ne bi tek tako otišao da mi ne kaže ništa, da mi ne ostavi poruku, da mi se ne javi. Pre šest godina, kada su mu jedno za drugim umrli roditelji, došao je da živi s mojom porodicom i gledao sam ga skoro kao brata.
Naravno, više puta sam sebi govorio kako on gubi vreme s nama, da je velika šteta što nije mogao dalje da se školuje. S druge strane, iz čisto sebičnih razloga, bilo mi je drago što imam tu sreću da mogu da provodim vreme s njim. Mada je tačno da je bio tajanstven. Dešavalo se ponekad da po pola sata gleda u prazno dok mu je glava bila bog zna gde. Kuda li je lutao u tim momentima? I sa kim?
Posle nekoliko nedelja, otvorio sam njegov izvod iz banke. Bio sam iznenađen kada sam video da ima popriličnu svotu na računu: skoro 30.000 dolara. To je sigurno dobijao na pokeru kada je išao da igra sam. Pogledao sam pregled potrošnje preko kartice: kupovao je u Filadelfiji, Vašingtonu, a zatim, tokom nekoliko nedelja, u Čikagu. Nažalost, račun je bio zatvoren nešto posle Božića.
Konačno sam mu ušao u trag u proleće 1993. godine, raspitujući se za njega u našoj bivšoj školi. Jedan fakultet iz Sijetla tražio je njegove podatke radi upisa.
Podigao sam novac sa štedne knjižice i kupio avionsku kartu do Sijetla. Nisam ništa rekao ni roditeljima, ni Marisi. Otišao sam u univerzitetski kampus i uronio u gomilu studenata. U to vreme je grandž bio u punom jeku i nisam morao da budem preterano lepo obučen kako bih se uklopio.
Našao sam ga u bašti fakulteta, kako razgovara sa svojim kolegama na zelenom travnjaku. Mislim da me je video izdaleka jer je krenuo ka meni pre nego što sam stigao do njih.
- Otkud ti ovde, Džimi?
Ni najmanje nije ličio na Itana kog sam znao. Smršao je i ošišao se. Nosio je sako, košulju i pantalone, a ne farmerice.
- Šta se dogodilo s tobom?
- Ne bi mogao da razumeš - odgovorio je odmahnuvši glavom.
- Barem pokušaj da mi objasniš!
- Šta bi, dođavola, hteo da ti objasnim!? Gušio sam se tamo! Zatupljivao sam se po gradilištima s likovima koji nikada nisu pročitali nijednu knjigu, koje ništa ne zanima, koji nemaju ni minimum kulture. Ubijalo me je to što nemam budućnost, planove, što više nemam snove!
- Ti si....
- Osvesti se, Džimi! Daj neki smisao svom životu. Nemoj biti suviše fin prema ljudima. Misli na sebe, a ne na druge.
Uopšte me nije pitao kako je Marisa, niti kako su moji roditelji. Precrtao nas je, kao i sve ostalo u svom bivšem životu. Ipak, pre nego što se okrenuo i otišao, rekao je:
- Daj mi jedan dobar razlog da se vratim.
Zinuo sam da mu kažem:
Marisa je trudna. Dobićeš kćerku, treba da se rodi sledeće nedelje. Možda bi se tada i vratio. Možda i ne bi.
Onda sam odlučio da uradim ono što mi je savetovao: da mislim prvo na sebe, a potom na druge.
Pomislio sam na Marisu koju sam potajno voleo. Nisam ništa rekao, i otišao sam.
U avionu, kojim sam se vraćao u Boston, počeo sam da razmišljam o imenu za devojčicu. O imenu za moju kćerku.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:52 am





21. Marisa


Jer; tako je to, mi smo barke koje se bore protiv struja što nas neprestano vuku ka prošlosti.
FRANSIS SKOT FICDŽERALD


DANAS
PREDGRAĐE BOSTONA, 16 h
Itan je prešao 350 kilometara a da nije napravio ni najmanju pauzu.
Parkirao se uz trotoar, na raskrsnici Houp strita i Džoj strita: Ulice nade i Ulice radosti.
Uvek najveće rupe nose najveselija imena, pomislio je zalupivši vratima.
Nad glavom su mu visili niski, sivi oblaci. Bio je nervozan. Zapalio je cigaretu i pošao niz ulicu u kojoj je proveo svoju mladost.
Sve je izgledalo još gore nego što je pamtio. Za proteklih petnaest godina, ovde niko ništa nije uložio, a ni struktura stanovništva se nije nimalo promenila. Videle su se posledice krize: zapuštene bašte, grafiti na fasadama, zabarikadirani prozori. Po trotoaru su se vukli delovi veš-mašina, nameštaj od šperploče, jeftine trice nagurane u kartonske kutije: bedni ostaci svakodnevice koju je prekinulo naprasno iseljavanje.
Svetska ekonomska kriza izbila je tek letos, ali ovde se krčkala još odavno. U poslednje tri godine, sudski izvršitelji neprekidno su krstarili ovim delom grada. Svaki čas je neko prinudno iseljavan, a ceo kraj se pretvarao u carstvo narko-dilera i uličnih bandi, koji su se okupljali po napuštenim zgradama i ruševinama.
Sve dok je kriza pogađala samo siromašne radnike, niko se nije preterano uzbuđivao. Tek kad je zadrhtao Vol strit, uzdrmao se čitav svet.
Klasika.
Itan je zgazio pikavac i odmah zapalio sledeću cigaretu. Ne bi odbio ni čašu viskija, ili gutljaj votke, kad bi mu neko ponudio.
Ovde se videlo naličje Amerike: radnička sirotinja, koja je ostala na margini, koja se retko prikazuje u filmovima, koja je igrala loto pokušavajući da ostvari američki san, ali pravi brojevi nikada nisu izlazili.
Odavde je tako očajnički želeo da pobegne.
Na trenutak se zaustavio ispred kuće koju su nekada davno iznajmljivali njegovi roditelji. Na očerupanoj fasadi bila je zakačena tabla na kojoj je pisalo: Too late! No Copper! No Boiler!* - kao upozorenje za zainteresovane lopove da ih je neko već pretekao. U glavu su mu navirale zbrkane uspomene, bez ikakvog reda. (*Engl. Zakasnili ste! Nema bakra! Nema bojlera! - Prim. prev.)
Nije sebi dopustio da se razneži. Nastavio je dalje. Iza ograda su lajali uznemireni psi. Desetak ogromnih klinaca igralo je košarku na deformisanom betonskom terenu, dok su s plejera na izmaku snaga dopirali zvuči repa.
Malo dalje odatle, na jednom zidiću, sedela je mlada crnkinja. Sama. Pisala je belešku o knjizi koju je čitala, na izlizanom laptopu boje mandarine. Imala je dredove, belu košulju, džemper (falsifikat marke ralfloren), ponosit pogled i želju da bude negde drugde. Itan je začkiljio pokušavajući da pročita naslov knjige koju je proučavala: Srce je lovac samotan, autorke Karson Makalers. Ta devojčica, to je on od pre dvadeset godina...
Prošao je raskrsnicu sa Park ulicom. Starac, koji je zalivao baštu, namerno ga je poprskao, uz bezubi osmeh: stari Mičel je još živ! Bio je senilan još pre petnaest godina. Potpuno paradoksalno, on je bio jedino što se ovde nije promenilo.
Konačno je stigao na desetak metara od broja 120: kuća Džimijevih roditelja, u kojoj je proveo poslednjih šest godina svog života u Bostonu.
Američka zastava, sva u dronjcima, tužno je visila nasred travnjaka. Na verandi je neka žena širila veš, dok se na radiju čula stara Springstinova pesma:
I was unrecognizable to myself...
... In the streets of Philadelphia.* (*Stihovi iz pesme Streets of Philadelphia Brusa Springstina: Nisam mogao da prepoznam sebe... Na ulicama Filadelfije. - Prim. prev.)
* * *

Vazduh je bio težak i vlažan, kao pred kišu. Marisa je odsutno kačila štipaljke na konopac za veš. Mislila je na svoju kćerku Džesi, koja je sinoć nestala, na svog muža Džimija, koji je otišao u Njujork da je traži, i na čoveka iz banke, koji je jutros došao da im kaže da će im uskoro zapleniti kuću. Nisu trebali da je otkupljuju posle smrti Džimijevih roditelja, kada su je vlasnici ponudili na prodaju. Trebalo je da odu daleko odatle, ali njen muž je bio toliko uporan!
Istina je da je u početku sve išlo kako treba, ali ima već pola godine kako nisu u mogućnosti da plate mesečnu ratu. Upali su u zamku kredita, kao i mnogi drugi. Zaista glupavo: zamenili su kredit od 250.000 dolara sa fiksnom kamatom na 25 godina za kredit sa rastućom kamatom. To im je u prvo vreme omogućilo da uštede koju stotinu dolara mesečno, što su odmah dalje ulagali u Džimijevo građevinsko preduzeće. A zatim je kamata porasla i oni više nisu mogli da otplaćuju mesečnu ratu. Marisa je radila prekovremeno u motelu u kojem je bila zaposlena, a Džimi je otpustio dva radnika. Pošto ni to nije bilo dovoljno, odlučila je da potroše novac sa štedne knjižice, namenjen za Džesino školovanje.
Uzalud.
Išla je u banku da pokuša da dobije reprogramiranje duga, ali ni to nije vredelo; procedura je već bila pokrenuta. U očajanju je angažovala advokata, ali to joj je donelo samo nove troškove. Sve samo zato što nije shvatila suštinu teksta napisanog sitnim slovima na ugovoru.
U poslednje vreme živela je u stalnom strahu: Džimi se ubijao od posla i postajao je nesnosan, Džesi je prolazila kroz težak period, a porodična kuća biće im oduzeta i prodata budzašto. Ali od sinoć je strah ustupio mesto panici, kada je njena kćerka...
Zastala je u po misli. Na ulici je stajao neki čovek i gledao je. Čovek kog nije videla čitavih petnaest godina i od kog je oduvek očekivala da se javi.
Ne nadajući mu se zaista.
* * *

Munja je zakrivudala nebom, a odmah potom se začula mukla tutnjava groma. Itan je otvorio kapiju i ušao u dvorište.
- Marisa! - obratio joj se nesigurnim glasom.
Gledao je svoju nekadašnju verenicu s mešavinom čuđenja i sažaljenja. Bili su isto godište - oboje su imali po trideset osam - ali ona je delovala mnogo starije. Figura joj je bila blago zaobljena, a prevremene bore brazdale su joj lice.
- Znam šta misliš - rekla je kao da mu čita misli. - Ali ni ti više nemaš dvadeset godina, a da budemo iskreni, deluješ mnogo starije nego na televiziji.
Ponovo se začula grmljavina, naglašavajući neprijatnost situacije.
- Video si se sa Džimijem pa si zato došao, zar ne?
Jedva je skrivala svoju zabrinutost.
- Ne - odgovorio je blago - upoznao sam Džesi.
- Doveo si je kući?
U glasu joj se javio tračak nade. Itan je tužno odmahnuo glavom.
- Pa gde je ona?
Neznatno je oklevao pre nego što je odgovorio:
- Nemam pojma.
Nije imao snage da Marisi kaže kako joj je kćerka u kritičnom stanju, na operacionom stolu u njujorškoj bolnici. I on je želeo da se nada da je Džesino stanje manje ozbiljno nego što je strahovao i da će se na kraju sve srediti.
- Zašto je pobegla od kuće? - pitao je.
- Ne tiče te se - odbrusila mu je Marisa.
Oluja koja se spremala konačno je počela. Spustio se jak pljusak praćen grmljavinom i sevanjem.
- Zašto mi nisi ništa rekla? - pitao je kad joj se pridružio na verandi.
Pošto nije bilo odgovora, ponovio je pitanje malo oštrijim tonom:
- Zašto mi nisi rekla da si trudna?
Pogledala ga je pravo u oči:
- Zato što mi nisi dao vremena.
- Nemoj, Marisa, suviše je lako prebaciti svu krivicu na mene!
- Slušaj, Itane, ti nisi želeo to dete i...
Prekinuo ju je:
- Možda je nisam želeo, ali sam ipak njen otac i imao sam pravo da znam!
Splet munja prošarao je nebo, a onda je oluja iznenada prestala, ostavljajući za sobom tešku, zagušljivu atmosferu. Marisa je protrljala oči da otera umor.
- Ne, Itane, ti si joj možda dao život, ali nisi njen otac.
- Jesam!
- Džimi ju je podizao četrnaest godina. Šta si ti radio? Nisi je ljuljao, nisi je tešio kada bi se uplašila...
Zgrabio ju je za ruku i grubo prodrmusao:
- A kako misliš da sam to mogao da radim? Nisam ni znao da postoji!
Stezao joj je ruku sve jače i jače, kao da će je time sprečiti da govori, ali ona mu je viknula u lice:
- Hajde, udari me! Ionako samo to i znaš da radiš! Da nanosiš bol drugima!
- Džesi je ipak došla kod mene kada su je sustigli problemi!
Pokušala je da se oslobodi i on je olabavio pritisak, odjednom postavši svestan neodmerenosti svoje reakcije.
Marisa je pobegla u kuću, a Itan se uz uzdah spustio na stepenice.
Čemu se nadao kada je pošao ovamo? Da će ga dočekati raširenih ruku? Nije uračunao ogorčenje koje je pobudio pre mnogo godina i koje je u međuvremenu samo narastalo.
- Jedna žena je dolazila kod nas, pre četiri-pet godina...
Itan je poskočio. Marisa se vratila na terasu. Delovala je smirenije, ali je nešto krila iza leđa.
- Neka Francuskinja - nastavila je. - Rekla mi je kako se zove ali sam zaboravila...
Selin...
Selin, koja nije znala gotovo ništa o njegovoj prošlosti, uspela je da dođe sve do Bostona!
- Šta je htela? - pitao je pokušavajući da sakrije uzbuđenje.
- Ne znam ni ja. Želela je da te razume, tako mi je rekla. Ipak, uspela sam da shvatim da si i nju ostavio, grubo i bez ikakvog objašnjenja, u tvom stilu.
- Šta si joj ispričala?
- Istinu.
- Svoju istinu - ispravio ju je.
- Ja drugu ne znam. Ali iznenadilo me je...
- Šta?
- Imala sam utisak da joj je, čak i posle toga, i dalje stalo do tebe.
Itan je oborio glavu i upalio cigaretu koju je pustio da lagano gori, gledajući u prazno dok su se na horizontu kovitlali teški, crni oblaci.
- Kad si već tu, hoću da ti vratim ovo!
Okrenuo se, a Marisa je svom silinom bacila nešto na njega. Bila je to izlizana sportska torba od skaja, sa znakom Olimpijskih igara u Los Andelesu 1984.
- Šta je to?
- Otvori pa ćeš videti.
Otkopčao je rajsferšlus: torba je bila pretrpana novčanicama od 50 i 100 dolara.
- To je tvoje: sav novac koji si Džimiju poslao za poslednjih deset godina. Ono što si mu uplaćivao svakog meseca na račun: 800 dolara mesečno u početku, a posle, kada si počeo da se pojavljuješ na televiziji, po 2.000...
Itan je spustio torbu na plastični sto. Marisa je nastavila:
- Možeš prebrajati: ne fali ni para, tačno 148.000 dolara. Toliko si procenio da vredi tvoj mali greh? To ti je pomoglo da lakše spavaš noću? Šta si ti umislio? Da nam treba tvoja milostinja da preživimo?
Pokušao je da je smiri, ali nije bilo pomoći.
- Bilo ti je zabavno da izigravaš dobrotvora?
- Samo sam želeo da vam pomognem - branio se Itan.
- Nije trebalo da nam pomažeš! Ako si želeo da odeš, onda je trebalo da ideš do kraja, stari moj: da zauvek spališ sve mostove iza sebe! Ali nisi imao dovoljno hrabrosti...
Marisa je dograbila torbu i počela da mu maše njome ispred lica.
- Vidiš, u ovom trenutku meni znači svaki cent, davim se u dugovima, i sigurno ću ostati bez kuće, ali više bih volela da crknem od gladi nego da pipnem tvoj šugavi novac!
Obuzeta besom, otvorila je torbu i okrenula je, a novčanice su počele da lepršaju po vazduhu kao jato divljih ptica.
- Ako zaista želiš da mi nekako pomogneš, Itane, vrati mi moju kćerku i mog muža. To je sve što tražim od tebe.
* * *
Kiša je prestala i odjednom je počeo da duva vetar. U daljini se začuo pseći lavež.
Itan je bio pogođen Marisinim neumoljivim rečima. Sišao je niza stepenice i vratio se Ulicom nade do svojih kola.
Basketaši, koji su pobegli s terena od kiše, urlali su vijajući novčanice koje je vetar raznosio po vazduhu kao uvelo lišće.
Devojčica s laptopom, koja se sakrila od nevremena ispod nastrešnice na autobuskoj stanici, gledala ih je bez reči. Na koricama njene knjige bila je crno-bela slika: četrdesete godine, mlada žena u nekom svom svetu, usamljena i melanholična.
Krhka, nežna Karson Makalers...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:52 am





22. Svetla grada


Ima zvezda koje su mrtve, ali još uvek sijaju jer je njihova svetlost upala u zamku vremena.
DON DELILO


DANAS 20 h 45 min
AUTO-PUT U DRŽAVI NJUJORK
Noć je odavno pala.
Itan je grozničavo i uzbuđeno vozio u pravcu Menhetna, ne poštujući ograničenja brzine. Svaka dva minuta bacio bi zabrinut pogled na svoj mobilni, nadajući se umirujućoj poruci doktora Micukija u vezi s Džesinim stanjem. Tri sata ranije dobio je kratko obaveštenje: STANJE STABILNO - OPERACIJA SE NASTAVLJA. Istog trenutka je nazvao bolnicu, ali mu se doktor nije javio.
Duboko ga je potresao razgovor s Marisom. Ona je s vremenom sav svoj bes preusmerila na njega, sve ogorčenje i krivicu za životne neuspehe, do te mere da mu nije priznavala nikakvo pravo na očinstvo. Ali on će već uspeti da je ubedi da promeni mišljenje. Nije bio uz Džesi prvih petnaest godina njenog života, ali odsad će se on starati o njoj. Nije bilo prekasno. Pod uslovom da prežive ovaj užasni dan.
Itan se vratio u rikverc i skrenuo ulevo da bi uhvatio izlaz Sou Mils parkvej. Pošto je pokazatelj količine goriva u rezervoaru malopre počeo da svetli, morao je da svrati na benzinsku pumpu. Dok je momak točio benzin, otišao je do toaleta da se umije. Jedno pitanje počelo je maločas da ga muči: Šta bi uradio pre petnaest godina da mu je Džimi rekao da je Marisa trudna? Da li bi se vratio u Boston i prihvatio svoju očinsku ulogu, ili bi ostao u Sijetlu i nastavio s novim životom koji je započeo?
Dugo je ispitivao svoje lice u ogledalu iznad lavaboa, kao da je istina bila ispisana u njegovim borama, u očima, ili liniji usana. Ali on nije mogao da odgovori na to pitanje. Ne može se stvoriti virtuelna prošlost. Ko bi mogao sa sigurnošću da tvrdi kako bi se ponašao u drugačijim okolnostima? Niko...
Ne našavši zadovoljavajući odgovor, izašao je iz toaleta i ubacio novčić u automat za kafu. Pumpa je bila okićena u bojama Noći veštica: narandžaste trake, izrezane bundeve, veštičje kape, horor maske kao iz filma Vrisak. Pored odeljka s časopisima stajale su knjige. Police su bile preplavljene primercima poslednjeg romana o Hariju Poteru, koji je uzdrmao primat čak i Stivena Kinga. Itan je uzeo mlaki kapučino, popio samo gutljaj i izašao u noć. Imao je samo jednu želju: da što pre stigne u bolnicu i bude pored svoje kćerke. Zapalio je još jednu cigaretu, ko zna koju po redu: Sutra prestajem. Ako još budem živ, ovog puta stvarno prestajem, kunem se - i otključao kola.
Kada je stigao do Menhetna, automobil je počeo da otkazuje: začuo se isti onaj zvuk pokvarene ploče, kao i prošli put. Itan se, zapravo, nije ni iznenadio: pošto se dan ponavljao, nije ga čudilo što se i s automobilom dešavaju isti problemi. Kada bolje razmisli, imao je sreće što je uspeo da stigne do Bostona i nazad. Kako se nalazio bliže svojoj kući nego bolnici, procenio je da, pre nego što ga maserati sasvim izda, ima veće šanse da stigne do luke. Ako bude uspeo, zameniće ga za motor koji je držao u jednoj od malih garaža na kraju parkinga.
* * *

- I nije baš toplo, a?
Itan je upravo izašao iz automobila, osećajući olakšanje što je uspeo da dođe do luke, kada je začuo glas koji mu se obraćao. Okrenuo se.
Snažan udarac pesnicom pogodio ga je u stomak, izbivši mu dah. Od drugog je odleteo na zemlju, a vilica mu je bridela. Bila su to dva terminatora s kockastim glavama i crnim naočarima, agresivni poput krvoločnih pasa. Uspravili su ga da bi ga bolje uhvatili.
Banda Džardinovih! Na njih sam potpuno zaboravio!
Ali oni očigledno nisu zaboravili na njega. Uprkos tome što je bilo hladno, dželat i dalje nije nosio košulju ispod smokinga. Umesto predstavljanja, uputio mu je snažan udarac pesnicom u pleksus.
- Gospođica Džardino čeka na svoj novac već dve nedelje - rekao je nakrivivši glavu.
- Važi, u redu je. Malo ti se izlizala ploča!
Plaćenik se namrštio. Nije mu bio jasan smisao Itanovih reči. Da bi sakrio zbunjenost, stisnuo je pesnicu i upozorio ga:
- Pljuvaćeš ti krv kad te dohvatim!
... a zatim je počeo da niže udarce, jedan za drugim, što mu je odlično išlo.
- Ima dugo da pljuješ krv!
Čim je počeo da ga udara, Itan je osetio malaksalost. Na njegovom telu su ostale posledice od prethodnog batinanja. Ali ta pojedinost promakla je njegovom mučitelju koji ga je zdušno voštio.
Njegov zadatak bio je tim lakši što Itan nije mogao da mrda rukama i nogama. Dva grmalja su ga držala čvrsto, poput stege.
Međutim, situacija se iznenada zakomplikovala. Iz mraka je iskočio neki čovek, koji se krio između dva vozila, i bacio se na mučitelja. Jednim oštrim udarcem ga je oborio na zemlju.
Zatim je započela tuča. Da bi priskočili u pomoć svom šefu, obe gorile su istovremeno popustile stisak. Itan se skljokao na beton. Usta su mu bila puna krvi, a očni kapci natekli. Njegovo samleveno telo ostalo je na zemlji, odakle je gledao neobičnu borbu koja se odvijala pred njim, ništa ne shvatajući. Ko je sad pa ovaj i odakle je ispao? Zašto je priskočio da mu pomogne? S mukom se podigao i skupio oči. Izgubio je sočivo prilikom batinanja i u polumraku ništa nije video. Nije bilo iznenađenja: njegovog spasioca su već lomile dve grdosije. S takvim protivnicima nije bilo velike šanse, osim ako ima neko oružje. Usredsređeni na svoj novi zadatak, plaćenici su u trenutku zaboravili na Itana, koji je imao sekundu-dve da pobegne. Ali nije iskoristio tu šansu koja mu se ukazala jer nije mogao da ostavi svog...
Džimija!
Ukipio se od iznenađenja. Taj čovek bio je Džimi!
Džimi je trpeo bol uhvaćen kao kleštima između dva grmalja.
Nema nikakve šanse, osim ako ima neko oružje.
Glavni batinaš je ustao i krenuo prema njima popravljajući sako. U ruci je nosio skakavac. Čuo se glasan klik kad je otvorio nož.
Klik se ponovio i u Itanovoj glavi.
... osim ako ima neko oružje...
Kako se ranije nije toga setio? Zavukao je ruku u džep i izvadio Džesin pištolj koji je pokupio s trotoara neposredno nakon nesreće. Uperio je oružje prema njima, ciljajući noge, ali on nikada u životu nije pucao, ne zna da nišani, nema pojma o razdaljinama, niti o trzaju...
Prvi hitac je opalio gotovo sam od sebe, a odmah za njim usledio je i drugi.
Dželat je urliknuo, uhvativši prvo butinu, pa koleno, a zatim se skljokao na tlo. Iznenađeni paljbom, pomoćnici su pustili Džimija da bi se pobrinuli za svog šefa. Uhvatili su ga između sebe i brzo uvukli u džip. U roku od dvadeset sekundi, njih trojica su se izgubila uz škripu točkova.
Na svu sreću, pucnjava nije privukla radoznalce pošto je u ovo doba noći parking bio prazan. Džimi je bio sav izubijan po licu. Dahtao je pokušavajući da dođe do vazduha. Skliznuo je niz Itanov auto i naslonio se na prednji točak. Itan se dovukao do kola i seo pored njega.
- Lepo sam ti govorio da će nam ta pucaljka doneti samo neprilike - rekao je pokazujući na pištolj koji je bio predmet mnogih rasprava tokom njihove mladosti.
- U međuvremenu nam je spasao život, zar ne?
- Kako si me pronašao?
- Tražio sam te na poslu i video sam da nisam jedini. Ovi tipovi su se svuda raspitivali o tebi. Pošto su izgledali veoma odlučno i informisano, odlučio sam da ih pratim. U svakom slučaju, znao sam gde ti se nalazi brod. Jednom sam ga video u nekom časopisu.
- Jesi li povređen?
- Dobro sam, ali ti momci, bogami, imaju tešku ruku.
- Ipak si izbegao najgoreg.
- Onog napaljenog klinca s kaubojskim šeširom?
- Da, ako ti je stalo da zadržiš sve prste na rukama, sklanjaj mu se s puta.
- Šta hoće od tebe?
- Dugujem pare njihovoj gazdarici: pokeraški dug.
Džimi je s nevericom odmahnuo glavom:
- Ti si izgubio u pokeru od žene?
- Da, došla su teška vremena, jelda?
Džimi nije mogao a da se ne osmehne.
- I koliko joj duguješ?
- Više od dva miliona dolara.
Džimi je otegnuto zazviždao.
- Gadno si se uvalio, a?
- Ako ti tako kažeš.
- A na TV-u izgledaš baš bezbrižno.
Sada se Itan nasmešio. Baš mu je prijalo što je ponovo bio sa svojim prijateljem. Šteta što je imao tako loše vesti.
- Moramo da krenemo - rekao je ustavši i pruživši mu ruku. - Moramo da idemo da vidimo Džesi.
Džimijeve oči su zaiskrile u mraku.
- Znaš gde je?
- U bolnici.
- U bolnici?
- Uđi u kola, sve ću ti objasniti - odgovorio je Itan, potpuno zaboravivši zbog čega je uopšte i dolazio u marinu.
PETNAEST MINUTA KASNIJE
Maserati je bez ikakvih problema stigao do parkinga Bolnice Svetog Jude. Itan i Džimi iskočili su iz kola i ušli u hol. Itan je pogledom potražio službenicu za prijemnim šalterom koju je video tog jutra, ali ona više nije radila.
Na njenom mestu bila je neka starija žena, strogih očiju. Izgledala je kao glavna časna sestra u samostanu. Osmotrila ih je sumnjičavim pogledom, budući da je malopređašnji doživljaj ostavio primetne tragove na njima.
- Dobro veče, želeli bismo da znamo da li ima novosti o stanju Džesi Kavaleti, devojčici koju je danas operisao doktor Micuki i koja...
- Da li ste joj vi neki rod? - presekla ga je bezobzirno.
- Ja sam njen otac - odgovorila su obojica u isti glas. Usledila je neprijatna tišina. Pogledali su jedan drugoga, a zatim je Džimi nespretno sročio:
- Da, tako je, mi smo njen otac.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:53 am






23. Srce živih


Pravi grob umrlih nalazi se u srcu živih.
TACIT


U DŽESINOJ GLAVI IZMEĐU SMRTI... ... I ŽIVOTA
- PAZI!
Prvo taj auto.
Kada sam ga ugledala dok prelazim ulicu, već sam znala da je prekasno.
Naleće pravo na mene. To je samo automobil, ali udar je tako snažan da meni deluje kao da je to lokomotiva s dvadeset vagona, koja me lansira u vazduh. Padam na nešto tvrdo i oštro. Osećam strahovit bol, a onda tonem u mrak. Kada otvorim oči, ponovo sam u vazduhu, ali ovoga puta je drugačije. Lebdim iznad ulice, gledajući svoje nepomično telo na tlu, vozila koja su se zaustavila i sve te ljude oko sebe.
- Riko, počni s masažom srca. Pite, skini joj odeću. Mrdajte guzice, momci!
Vidim ekipu hitne pomoći koja pokušava da me reanimira. Oblećem poput leptira oko doktorke koja mi pomaže.
- Glazgov koma stepen 3, bez pulsa na butnoj arteriji. Sranje, gubimo je, momci, gubimo je!
To je mlada meleskinja. Zove se Sedi. Otac joj je Jamajkanac, a majka Kanađanka. To je veoma čudno: vidim je prvi put u životu, a opet, čini mi se da je odlično poznajem. Znam sve o njoj: o njenom detinjstvu, nadama, ljubavima, tajnama.
- Dajte aparat, odmah počinjemo s reanimacijom! Riko, nanesi gel. Ne tako, pobogu! Imaš li išta u toj svojoj tintari!
Znam da se u ovom trenutku plaši da ne donese neku pogrešnu odluku i da ne ispadne glupa pred tehničarima. Zato grubim rečima skriva svoj strah.
- Ništa ne vidim. Jel' ti to namerno radiš, šta je tebi!? Ajde, daj mi elektrode! Idemo odmah sa 200 džula! Pazite, krećemo!
Vidim i njega, Itana Vitakera, mog oca. Stoji iza medicinskog osoblja, kida se zajedno s njima i bezglasno se moli da ne umrem. U ovom trenutku, mogu da prodrem kroz njegov oklop i da zavirim u njegovo srce. Tamo vidim ono što ne pokazuje nikome: njegov strah, sve što ga muči, potrebu za
ljubavlju koju ne ume da izrazi.
Letim oko njega kao anđeo. Volela bih da me vidi, kao što ja vidim njega, i da pronađe tu istu svetlost u meni.
- Otvori venu, intubiramo, daj joj jedan miligram adrenalina i dve ampule amiodarona. I brže malo, Riko, nemoj mi se tu vući!
Doktorka mi masira srce i to mi baš prija. Toliko mi prija da bih volela da potraje večno. Da čitavog života osetim dve ruke na mom srcu.
- Ništa, daj još jedan elektrošok! 200 džula! Pomerite se!
Izdižem se iznad njih, tako prozračna i vazdušasta, lagana poput pera, mekana kao da sam od vate. Vruće mi je, ali to mi ne smeta, kao da sam u nekoj prijatnoj kupki. Odavde sve vidim, ovde sve znam: da život ima smisao koji nas nadilazi, da ništa ne razumemo i da ničim ne gospodarimo.
- Dobro je - reče Riko, široko se osmehnuvši. - Krenulo je!
- I šta sad, hoćeš medalju? - odbrusila mu je Sedi.
Misle da se vraćam, ali nisu u pravu. Naprotiv, odlazim. Treba mi manje od sekunde da stignem do nekoliko kilometara udaljene železničke stanice, koja se nalazi između 42. ulice i Park avenije.
Moj otac, Džimi, izlazi iz voza i pokušava da se snađe na peronu. Dugo nije bio na Menhetnu i teško mu je da se orijentiše. Znam da nije spavao cele noći, znam da je ustao u cik zore, da je došao autobusom do Nju Hejvena, a zatim vozom do Njujorka. Znam da me traži i da ga muči osećaj krivice.
Lepršam i letim kroz vazduh poput ptice. Igram se ispod plafona u glavnom holu, koji je oslikan kao nebo i ukrašen hiljadama zvezda. Slećem na sat sa četiri brojčanika, koji sija nasred hola.
- Tata, tata!
Vičem, ali on me ne čuje.
Želim da mu kažem da mi je žao, da ga volim, i da...
Ali odjednom se sve zamutilo. Nešto me je dohvatilo i sada me nosi na neko drugo mesto.


MENHETN
BOLNICA SVETOG JUDE 21 h 50 min
Na izmučenom licu Kler Džulijani, mlade doktorke na specijalizaciji iz hirurgije, videli su se tragovi teške operacije kojoj je prisustvovala. Bilo joj je neprijatno kada bi pogledala ljude s kojima je razgovarala. Lica su im bila natečena; očigledno ih je neko isprebijao. Nije joj baš bilo najjasnije koji je od njih dvojice otac povređene devojčice.
Pošto nije bila sigurna, dok ih je obaveštavala o činjeničnom stanju, naizmenično je gledala jednog, pa drugog.
- Vaša kćer je doneta u kritičnom stanju. U saobraćajnoj nesreći je došlo do povrede glave, usled čega je pala u komu iz koje se nije budila. Snimili smo glavu jer smo strahovali od moždane smrti, a onda smo je preneli na odeljenje da zaustavimo krvarenje.
Na trenutak je zastala kao da želi da skupi snagu za nastavak. Micuki joj je baš uvalio gadan posao. Iako je imala iskustva s ovakvim stvarima, to joj nikada neće preći u rutinu. Naprotiv, činilo joj se da je svaki put sve teže i teže.
- Stanje joj se stabilizovalo, ali otkrili smo ozbiljnu povredu ispod prvog vratnog pršljena...
Kler je skinula hiruršku kapu otkrivajući pramenove kose ulepljene od znoja. Bilo joj je dosta borbe protiv usuda, bilo joj je dosta ovog posla u kojem se neprestano suočavala sa smrću. Nije više želela da razmišlja o smrti. Večeras je dobila želju da sve ostavi i sedne na avion. Pomislila je na Brazil, na plažu Ipanema, na preplanula tela Karioka* koji igraju odbojku, na bosa novu Kaitana Veloza, na pinja koladu koja se pije iz ananasa. (*Port. Carioca - lokalni naziv za stanovnike Rio de Žaneira. - Prim. lekt.)
- Na drugom snimku smo ustanovili da je kost napukla, kao i da postoji epiduralni hematom. Radi se o izlivanju krvi između kosti i...
- Znamo šta je hematom - presekao ju je Itan.
- Nalazio se dosta duboko i bio je na nezgodnom mestu, a dodatnu komplikaciju izazvala je i povreda venskog sinusa.
- Džesi je mrtva, jelda? - upitao je Džimi.
Kler nije izravno odgovorila. Morala je sve da izdeklamuje do kraja, da je ne bi ponele emocije.
- Doktor Micuki ju je hitno operisao kako bi pokušao da evakuiše hematom. Učinili smo sve što je bilo u našoj moći, ali... nije preživela. Žao mi je.
Džimi je jeknuo od bola, a zatim je njegov krik je zamro u promuklom jecaju.
- TI SI ZA SVE KRIV! - urliknuo je i udario Itana pesnicom tako jako, da je odleteo na metalna kolica na kojima su bili poredani sudovi za večeru.


U DŽESINOJ GLAVI IZMEĐU ŽIVOTA...
... I SMRTI
Lebdim iznad oblaka, laka poput vazduha. Odozgo više ne vidim ni zemlju, ni drveće, ni ljude. Lebdim i ništa više ne zavisi od mene. Prepuštam se nekoj sili koja me nosi, kao da na nebu postoji neki magnet koji me neodoljivo vuče u visine. Ali što se više penjem, to su oblaci tamniji i gušći, i počinju da deluju preteće. I uskoro osećam kao da se gubim u crnom dimu koji me guši i peče, kao usred požara. Vidim neki tunel, ali uopšte nije okupan svetlošću, kao što nam obećavaju u knjigama. Više je kao neki klizav i mastan podzemni hodnik, koji se oseća na vreo asfalt. Nailazim kao na neki svetlarnik, koji je slučajno ostao otvoren: to je prozor koji gleda na moju budućnost. Naginjem se da pogledam kroz njega, a ono što vidim ispunjava me užasom: ležim na krevetu, nepomičnih udova i izobličenog lica. Pokušavam da pomerim glavu, ali ne ide. Želim da ustanem, ali me drži neki nevidljivi oklop. Otvaram usta da zovem mamu, ali nemam glasa. U sekundi shvatam da imam mogućnost da ostanem živa, ali nikada ne bih prihvatila da mi život tako izgleda. I tako nastavljam dalje, jasno mi je da ću umreti. Prolaz prerasta u ogroman vir, nepregledan vrtlog širok nekoliko kilometara, gde duvaju snažni vetrovi. Uranjam u taj haotični predeo i davim se u silovitom kovitlacu.
Sada me je stvarno obuzeo strah. Nigde se ne nazire ni tračak ljubavi ili dobronamernosti. Dok propadam, na trenutak vidim nekoliko osoba: Tomija, četvorogodišnjeg dečaka iz komšiluka, kog je udario kamion dok je vozio bicikl; Fridu, majku moje majke, koja je umrla od raka pluća; gospodina Rodžersa, koji se bacio pod voz kada ga je ostavila žena. Tomi prolazi pored mene na svom malom crvenom biciklu, kratko mi klimnu glavom i nestade. Frida, koja me je oduvek mrzela, dunu mi dim cigarete u lice, a gospodin Rodžers, u odeći železničara, jaše na parnoj lokomotivi koja izgleda kao dečja igračka.
Što više tonem, sve je mračnije i imam sve manje vazduha. Prekriva me sloj gustih, plavičastosivih oblaka, u kojima počinjem da se gušim. Znam da me na kraju čeka ogromna čeljust koja će me progutati, i to će biti kraj. Toliko se bojim da vrištim i plačem kao beba. Urlam i zovem u pomoć, ali niko mi ne odgovara.
A onda ga odjednom ugledam na kraju maglene zavese: to je Itan, moj otac. Isti je kao jutros: u crnom džemperu i kožnoj jakni, izgleda kao neki umorni heroj. Ne razumem otkud on ovde, ali on nije nimalo iznenađen što
me vidi. Međutim, jasno mi je da je i on sasvim blizu tačke bez povratka.
- Džesi, Džesi!
Promičem pored njega velikom brzinom.
- Tata, ja se bojim! Bojim se!
Pružam mu ruku, ali on je ne hvata.
- Dođi sa mnom, tata! Bojim se!
- Ja... ne mogu, Džesi.
- Zašto?
- Ako krenem s tobom, onda je sve gotovo.
- Pođi sa mnom, kad te molim!
I on počinje da plače.
- Ako se vratim, Džesi, možda ćeš imati neke šanse.
Ne razumem šta mu to znači. Kakve šanse?
- Toliko se bojim, tata!
Osećam kako se koleba i kako ga boli moj očaj.
- Ako uspem da se vratim, imaću šansu da te spasem, a ovako ćemo oboje umreti.
Ništa ne shvatam. U svakom slučaju, više nema vremena za priču. Tonem u tu tešku, lepljivu maglu, koja me peče i ubija. Sada se toliko plašim, i toliko me sve boli, da mi je skoro žao što nisam odlučila da se vratim kada sam malopre dobila mogućnost izbora. Da živim, makar i bez ruku i nogu. Makar i kao biljka.
- Obećavam ti da ćeš živeti, Džesi! - dovikuje mi.
To su njegove poslednje reči, ali nije mi jasno zašto mi to kaže. Zato što vrlo dobro znam da je sve gotovo.


MENHETN
BOLNICA SVETOG JUDE 21 h 55 min
Džimi je otvorio vrata. Džesi je ležala zatvorenih očiju, u polumraku sobe ledenih boja. Ispod bledoružičastog čaršava virilo je mermerno lice poplavelih usana i beo grudni koš. Pored kreveta su stajali sistem za infuziju koji više nije bio potreban, zanemeli EKG i aparat za veštačko disanje. Dole, na pločicama, videli su se tragovi krvi koje još nisu stigli da očiste, i hirurški mantil i rukavice koji su, posle izgubljene bitke, odbačeni u besu.
Džimi je uzeo stolicu i prineo je krevetu na kojem je ležalo njegovo dete. Sedeo je kraj nje, pokušavajući da suzbije bol. A onda je položio glavu na njen stomak i tiho zaplakao.
Večeras se prekinula nit. U borbi s Karmom, ovu rundu dobila je Sudbina.


MENHETN
BOLNICA SVETOG JUDE, 22 h 05 min
Itan je gurnuo metalna vrata prema krovnoj terasi koju su kao pistu koristili helikopteri kada su prevozili hitne slučajeve i organe za transplantaciju. Vetar je šibao po terasi, s koje se video Ist river. Doktor Šino Micuki je stajao kraj ventilacionog otvora, gledajući u daljinu, nekuda iznad treperavih svetala velegrada.
- Dakle, nemate toliko hrabrosti koliko da sami priznate da ste uprskali? - dobacio je Itan prilazeći mu.
Doktorov izraz se nije promenio. Itan ga je izazivao:
- To nikako ne valja za vašu malu karmu: nosite na duši smrt jedne devojčice. To će vas sigurno vratiti nekoliko života unazad, zar ne?
- Ja sam uradio sve što sam mogao, - odgovorio je doktor.
- To se tako samo kaže.
Itan je izvadio cigaretu i potražio upaljač. Prevrnuo je džepove, ali bili su prazni. Mora da ga je izgubio u tuči na parkingu. Upitno je pogledao u Micukija, ali on je odmahnuo glavom.
- Ne pušim.
- Naravno da ne pušite, vi ste svetac. U stvari, budistički sveštenik.
Micukijev pogled se nije mogao prozreti, pa je Itan nastavio da ga provocira:
- Nema cigareta, nema alkohola, nema holesterola, nema jebanja...- Ophrvan bolom i osećajem krivice što nije uspeo da spase Džesi, imao je potrebu da svoj bes izlije na nekoga. Nastavio je: - Nema rizika, nema tuge, nema uzbuđenja, nema strasti, nema života! Samo vaša mala uskogruda egzistencija, vaš glupi zen i preporuke koje izvlačite iz kolačića sudbine*. (*Kolačići koji se služe u kineskim restoranima u Severnoj Americi, u koje su ubačene ceduljice sa predviđanjima ili aforizmima. - Prim. prev.)
- Opet taj vaš bes... - tužno reče Micuki.
- Da ti kažem nešto, Sidarta: za razliku od tvojih ubeđenja, bes znači život.
- Ipak se nadam da ćete jednog dana spoznati mir.
- Ali ja ne želim taj tvoj mir, stari moj. Ja ću se uvek boriti; jer, kada prestaneš da se boriš, znači da si mrtav.
Na trenutak je izgledalo kao da se odmeravaju, a onda je Itan okrenuo glavu i tužno pogledao ka nebu. Nisu se videle ni zvezde, ni mesec, ali znali su da su tamo, tik iza oblaka. Zapitao se gde li je Džesi sada. Da li postoji neka neizmerna, misteriozna stvarnost, iza ledenog zida smrti?
Ma daj, nema ničega. Osim mraka, hladnoće i ništavila.
Kao da mu čita misli, Šino Micuki reče:
- Ko može da bude toliko arogantan da pomisli da zaista zna šta se dešava posle smrti?
Itan se uhvatio za njegove reči:
- A po vama... Šta se dešava?
- Čak i za naučnike koji razmišljaju isključivo racionalno, nezamislivo je da se stvarnost sveta u kojem živimo zasniva samo na tome što mi možemo da razumemo.
- Tako dakle, vi, u stvari, ne znate ništa o tome.
- Znam da u pomanjkanju dokaza i izvesnosti možemo slobodno da biramo u šta ćemo verovati. I znam da sam ja već izabrao između svetla i tame.
Vetar je bio sve jači. Jedan iznenadan nalet podigao je kovitlac prašine, primoravši ih da zaštite lice rukama. Itan je zgazio cigaretu, koju nije ni zapalio, i otišao s terase, ostavljajući doktora njegovim razmišljanjima.
Kada je ušao u lift da siđe u prizemlje, našao se licem u lice s Kler Džulijani, mladom doktorkom koja im je saopštila da je Džesi mrtva. Ćutali su sve vreme vožnje. Razmenili su samo pogled koji je govorio više od hiljadu reči. Ona je razumela njegovu tugu, on je shvatao njen umor.
Kada su se vrata otvorila, Kler ga je očima ispratila do izlaza. Poželela je da pođe za njim i da mu se obrati. Iako nije bio u svom najboljem izdanju, taj tip je imao nešto u pogledu, nešto što nije mogla da definiše - kao da bi nečiju slabost mogao da pretvori u snagu. Na kraju mu ipak ništa nije rekla. Čitavog života se lepila za loše momke, a oni dobri prolazili su pored nje.
Itan je izašao kroz automatska klizna vrata u trenutku kada se jedno vozilo hitne pomoći zaustavilo ispred ulaza. Veče je već poodmaklo i prve žrtve Noći veštica počele su da pristižu u bolnicu. Vrata vozila su se otvorila i bolničari su izneli dvoja nosila: na jednim je ležala gotska princeza s maskom za reanimaciju, a na drugim Fredi Kruger, čiji je stomak bio krvav.
Itan je gledao kako ih nose pored njega. Gurnuo je ruku u džep i izvukao upaljač, ali sada više nije imao cigareta.
- Ima takvih dana, zar ne? - čuo se glas iza njegovih leđa.
Okrenuo se i...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:53 am






24. Samo sam želela da ti kažem...


Ne može da me slomi ako se suviše oslanjaš na mene, ali može ako me ostaviš.
GISTAV TIBON


MENHETN
PARKING BOLNICE SVETOG JUDE, 22 h 20 min
- Ima takvih dana, zar ne? - čuo se glas iza njegovih leđa.
Itan se okrenuo. Krupna, preteča silueta Kertisa Nevila ocrtavala se na svetlosti ulične svetiljke. Ostavio je uključen motor taksija koji je ostavio pored trotoara, dok su sva četiri migavca ritmično treptala.
- Ulazite? - upitao ga je otvorivši mu zadnja vrata. Itan je odmahnuo glavom, a kao jedini odgovor pokazao mu je srednji prst.
Seo je za volan svog automobila i izleteo s parkinga. Prešao je jedva stotinak metara, kada se začulo neko škljocanje, a zatim i zvuk pokvarene ploče.
O sranje! - pomislio je, setivši se cele priče. Kola su stala uz trotoar. U retrovizoru je opazio farove taksija koji se približavao. Staro vozilo ga je obišlo s leve strane i stalo naporedo s njim. Kertis je spustio prozor, pa je i Itan učinio isto.
- Hajde, dođite! - bio je uporan.
- Zamislite, imam veoma težak dan, pa kad bi mogli malo da me ostavite na miru...
- Uđite!
Kertis nije podigao glas, ali njegov poziv je više zvučao kao naredba nego kao predlog. Zatim je dodao:
- I vi i ja odlično znamo da baš i nemate nekog izbora...
Itan je uzdahnuo. Stvari su se komplikovale. Na kraju je ipak otkopčao pojas i pridružio se Kertisu na prednjem sedištu taksija.
- Žao mi je zbog vaše devojčice - rekao je polazeći - ali već sam vas upozorio da je ne možete spasti.
- Nosite se - odgovorio je Itan i zalupio vrata.
Ugašenih farova, stari taksi se živahno kotrljao, veselo prolazeći kroz crveno, ne obazirući se na to što mu vozila koja dolaze iz suprotnog smera besno signaliziraju. S kasetofona se glasno čuo loš snimak nastupa Marije Kalas. Na polici iznad volana, lagano je goreo indijski štapić u kamenoj posudici, šireći napadan miris kože, anisa i sandalovine.
- Hoćete li mi reći kuda idemo?
Kertis je blago odgovorio:
- Mislim da vrlo dobro znate kuda idemo.
Ne, nije znao, ili bolje rečeno, nije želeo da zna.
- Ma, šta vi u stvari hoćete od mene? Ko ste vi? Neka produžena ruka sudbine, šta li?
Veliki crnac je malo oklevao, a zatim je rekao:
- Možda je moja uloga da prenosim poruke.
- I kakve mi vesti nosite?
- Samo dobre, reče Kertis.
Grejanje je bilo podešeno na maksimum pa je vrućina bila nesnosna, kao u sauni. Itan je pokušao da otvori prozor, ali staklo nije moglo da se spusti. Odjednom ga je obuzeo osećaj klaustrofobije. Ovaj taksi mu je sve više ličio na pogrebna kola, a njegov šofer na Harona, koji, po mitskoj priči, u svom čamcu prevozi duše mrtvih na drugu stranu reke, u pakao. Prema kazivanju, prevoz je morao da se plati novčićem koji bi rodbina stavljala pokojniku u usta. Nesrećnici koji nisu imali da daju novčić bili bi osuđeni na beskonačno lutanje između dva sveta - živih i mrtvih.
Prekini da buncaš; ako već moraš da umreš, to neće biti ovde.
Itan je zatvorio oči i pokušao da udahne punim plućima. Morao je da ovlada situacijom. Ovaj čovek je samo običan luđak kog je sinovljeva smrt izbacila iz koloseka, a koji ima neku fiks-ideju u vezi s njim. Verovatno ga je gledao na televiziji pa je počeo da kupuje njegove knjige, a zatim i da ga prati i progoni. Na kraju je izmislio i celu tu priču o sudbini. Ništa specijalno: Njujork je proizvodio raznorazne luđake i manijake u ogromnim količinama.
Taksi je morao da stane na semaforu kod Gramersi parka, pošto je ispred njega bilo nekoliko vozila. Kertis Nevil je pogledao napolje. Na trotoaru, pored autobuske stanice, Džordž Kluni je držao šoljicu kafe iza stakla na reklamnom panou. What else?* Kada je okrenuo glavu, Kertis je ugledao cev pištolja. (*Engl. Šta drugo? Marketinški slogan iz reklame za kafu. - Prim, prev.)
- Izlazite iz kola! - naredio je Itan.
Kertis je sa uzdahom spustio ruke na volan:
- Ne bih to radio da sam na vašem mestu.
- Možda - prihvatio je Itan - ali zasad je pištolj uperen u vašu slepoočnicu, a ja donosim odluke.
Kertis je delovao sumnjičavo.
- Mislim da u vašem oružju nema municije i da niste ubica.
- A ja mislim da nećete rizikovati da umrete. I kunem vam se da ću pritisnuti obarač ako i dalje budete u ovim kolima kada se upali zeleno svetlo.
Veliki crnac se ukočeno osmehnuo.
- To se dešava samo u filmovima.
- Videćemo.
Na semaforu je i dalje gorelo crveno svetlo, ali uskoro će se upaliti zeleno. Kertis nije delovao uplašeno, mada su mu na čelu počele izbile sitne graške znoja.
Itan je preteći rekao:
- Ako toliko verujete u poredak stvari i neminovnost događaja, odgovorite mi na ovo pitanje: Šta ako vam je suđeno da večeras umrete?
- Ja neću umreti večeras - odgovori suvo Kertis ne skidajući pogled sa semafora.
- Mislim da ste suviše sigurni u sebe - reče Itan i još jače ga gurnu pištoljem.
Pola sekunde vladala je tišina, a onda...
- U redu! - uzviknu Kertis otvarajući vrata u istom trenutku kada se upalilo zeleno svetlo.
Izašao je iz automobila na ulicu, a Itan je uskočio na njegovo mesto i pritisnuo papučicu za gas.


22 h 35 min
Itan je vozio taksi Park avenijom.
Šta sad da radi?
Ovaj drugi dan bio je zaista neizdrživ. Dobio je drugu šansu, ali nije umeo da je iskoristi. Iako je znao kakvi su planovi sudbine, nije uspeo da je nadmudri. Nije bio sposoban da spase Džesi, da povrati Selin, da se pomiri s Džimijem i Marisom, niti da nađe svog ubicu.
Bio je kao obična marioneta kojom je neka viša sila upravljala po svom nahođenju. Za čoveka poput njega, koji je čitav život pokušavao da pobegne od unapred zacrtane sudbine, to je bilo nepodnošljivo i frustrirajuće. Na fakultetu su ga više privlačile filozofija i humanističke nauke, nego medicina, pa je provodio mnogo vremena u biblioteci, čitajući velike pisce. Sećao se Kamijeve rečenice, gde kaže da je jedini način da čovek zadrži svoje dostojanstvo uporan otpor prema sopstvenom položaju. To je bio njegov životni moto, samo što danas nije umeo da ga primeni.
Besno je udario pesnicom po volanu. Uvek taj bes... Taksi se zanosio, a kočnice su mu bile pri kraju. Itanu je trebalo vazduha. Spustio je staklo prozora s vozačke strane, zavrljačio mirišljavi štapić napolje i otvorio pokretni krov. Nalet promaje razvejao je suvo cveće i karte za tarot.
Zatvorio je prozor gunđajući. Ipak nije sve bilo toliko loše u ovom nenormalnom danu. Izvukao je veliki broj pouka, a mnoge epizode iz prošlosti sada su mu bile mnogo jasnije. Pre svega, saznao je da ima kćerku po imenu Džesi, koju je upoznao i odmah potom izgubio. U očajanju je pokušavao da se zakači za nešto pozitivno. Ponovo je pomislio na Selin. Baš ga je uzdrmalo kada mu je Marisa rekla da je Selin bila kod nje. Znači, išla je njegovim tragom, istražujući njegovu prošlost kako bi mogla da ga shvati. Selin, koja je u ovom trenutku već uveliko bila udata...
Da je vidi samo na trenutak...
Stigao je do kružnog toka na Kolumbovom trgu. Central park je bio sasvim blizu. Krenuo je Petom avenijom i skrenuo levo, neposredno pre konzulata Francuske. Sa svojim dotrajalim amortizerima, taksi je poskakivao napred-nazad dok je išao Ist drajvom, kao neka kamila. Zaustavio se na parkingu Loubovog spremišta za čamce, restorana u kojem je Selin organizovala svadbu.
Itan je zalupio vrata i krenuo u noć. Iznutra je dopirala živahna muzika, što je značilo da je slavlje u punom jeku.
- Dobar auto! - pecnuo ga je momak zadužen za parkiranje.
- Prođi me se! - odgovorio mu je Itan bacivši mu ključeve.
* * *

Itan je ušao u glavnu salu u trenutku kada je orkestar počinjao novu pesmu. U stilu Frenka Sinatre, mladi pevač je prilično ubedljivo zapevao Fly Me To The Moon.
U ogromnoj sali sa uglačanim parketom, većina stolova bila je slobodna. Nije bilo dekoracije u bojama francuske zastave, kao prvi put kada je bio ovde. Umesto toga, na stolovima su sada stajali klasični svadbeni aranžmani. Niko nije razgovarao na francuskom.
Čudno.
Preleteo je salu pogledom, ali nije prepoznao nijednu od osoba koje je već video. Izašao je na natkrivenu terasu nad jezerom. Uprkos vetru, nekoliko čamaca osvetljenih svećama u izdubljenim bundevama i dalje se ljuljuškalo na tamnoj vodi.
Kira, mlada šankerka, stajala je iza pulta i redala flaše. Itan je seo na jednu od barskih stolica i naručio martini ki lajm.
- Odmah, gospodine.
Konobarica je imala mančesterski naglasak, plavu kosu koja je izgledala pomalo jeftino, a nosila je košulju na kojoj je bilo otkopčano jedno dugme previše. Ipak, njene krupne oči nadomeštale su sve ostalo: prelepe crne oči, čiji je zamagljeni pogled odavao umor i istrošenost, kao kod svih kojima se sreća nije često smešila. I pre nego što mu je donela koktel koji je naručio, Itan je odmah osetio simpatiju prema njoj.
- Zar ovde nije u toku neka svadba? - upitao ju je, otpijajući gudjaj votke. - Venčanje s gomilom Francuza?
- Svadba je otkazana.
Itan je spustio čašu i pogledao je s nevericom.
- Kako to?
- Javili su nam jutros - objasnila je Kira. - Mladenci su se posvađali u poslednjem trenutku. Kao u filmovima.
- Poznajete ih?
- Poznajem mladu... Selin.
Itana su savladale emocije. Ustao je i naslonio se na ogradu. Preko puta, s druge strane jezera, nastavljala se proslava Noći veštica. Kosturi i veštice, na čelu s đavolom, vodili su veštičje kolo oko fontane Betezda.
Ne hajući za pravila ponašanja, Kira mu je prišla.
- Vi ste onaj iz konkorda, zar ne?
Itan se namrštio. Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati na šta konobarica cilja.
- Da - konačno je odgovorio - ja sam, ali kako vi znate da...
- Bila je jedna žena danas po podne - objasnila je. - Rekla mi je da će je možda tražiti jedan čovek. Popila je piće i osetila sam da ima potrebu da mi se poveri. Ispričala mi je svoju priču, odnosno vašu priču. Na kraju mi je dala sto dolara da vam nešto predam.
Pružila mu je koverat na kojem je pisalo samo: Message in a bottle* (*Poruka u boci. - Prim, prev.)
Itan je uzeo poruku drhtavom rukom i odmah prepoznao rukopis.
Itane, znam da su šanse da pročitaš ovo pismo jedan prema milion, ali to me nije sprečilo da ga napišem, u ludoj nadi da će ono na kraju i pak doći do tebe nošeno strujama današnjeg dana. A zašto i ne bi: negde sam pročitala da je NASA u svemir poslala poruke za vanzemaljce, znači...
I tako, htela sam samo da ti kažem...
Da ti kažem da si i dalje prisutan u mom životu i da ti hiljadu puta dnevno uputim svoje misli s nadom da će stići do tebe.
Da ti kažem da bez tebe lagano odumirem jer ti si moja jedina tačka oslonca.
Da ti kažem da i dalje čuvam sve što je naše: naše ukrštenice, naš pomešani dah, naše rastanke, našu svetlost - i da sve to leži u meni i truje me kao neka bolest od koje ne želim da ozdravim.
Da ti kažem da sam pokušala da se otrgnem od tebe, ali me sve ponovo tebi vraća. Otkad sam u Njujorku, osećam tvoje prisustvo više nego ikada. Uprkos svakoj logici, držim se kao davljenik za veru da me još uvek voliš, mada mi i dalje nije jasno zašto si me ostavio i da li ti je naša priča išta značila.
Ako te nikada više ne vidim, želim da znaš da ni za čim ne žalim. Da mi okrutni ujedi bola ne znače ništa u odnosu na našu ljubav.
Možda se sećaš one večeri u tvom malom stanu u Griniču, kada je snežna oluja zavejala Menhetn. Nismo izlazili čitavu sedmicu. Tog dana nije padao sneg, prvi put te nedelje. Mi smo stajali umotani u pokrivače i kroz prozor gledali grad. Pao je mrak, ali videla se jedna zvezda na nebu. Osetila sam tugu i samoću jer sam sutradan morala da se vratim u Francusku. Pokazala sam ti tu zvezdu i rekla: „Vidiš li tu usamljenu zvezdu, izgubljenu u nebeskom prostranstvu? To sam ja." Pogledao si me, a zatim si pružio ruku ka nebesima i, kao nekom čarolijom, zasijala je još jedna zvezda. I ti si rekao: ,,A to sam ja." Nekoliko trenutaka smo bili dve samotne zvezde na nebu iznad Menhetna. Ja nikada nisam ni tražila više: samo da znam da će neko uvek biti sa mnom.
I tako, ako čuda postoje, ako si dobio moju pozivnicu za venčanje, ako si došao ovamo i ako još nešto osećaš prema meni, znaj da će te jedna žena čekati sve do ponoći, na onom istom mestu gde se zaljubila u tebe.
Selin

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:53 am






25. Ipak pobeđuje sudbina


Ono što su muve za nestašnu decu, to smo mi za bogove: ubijaju nas iz zadovoljstva.
VILIJAM ŠEKSPIR


MENHETN
SUBOTA, 31. OKTOBAR
Na Menhetn se obrušila žestoka oluja. Nebo su presecale munje praćene udarima gromova, a kiša je nemilice pljuštala po ulicama, slivajući se niz ulaze u metro. Snažan vetar tresao je drveće, čupao crepove i razbacivao grane i raznorazne otpatke.
Te toliko burne večeri, čitav grad je bio potpuno blokiran jer je kiša onemogućila rad metroa, a taksisti su bili u štrajku. Na Medisonu je eksplodiralo gasno postrojenje. Kiša je omela saobraćajnu signalizaciju na Aper Ist Sajdu i došlo je do sudara u kojem su poginule dve osobe. U delu Sohoa nestalo je struje, a u jednoj ulici u Bruklinu naleti vetra iščupali su platan koji je pao na dostavni kamionet, usmrtivši vozača na licu mesta.
U južnom delu grada, more je besnelo pod udarima vetra pa nisu saobraćali ni feriboti. Šetalište kod Bateri parka izgubilo se u magli i kiši. Nigde nije bilo nikoga živog, osim mlade Francuskinje koja je nekoga čekala. Drhtala je dok se niz nju slivala kiša; čekala je ljubav.
Itan se probijao kroz kišu u starom taksiju.
Znaj da će te jedna žena čekati sve do ponoći, na onom istom mestu gde se zaljubila u tebe.
Samo da ne pogreši mesto. Selin se zaljubila u njega u lokalu Zavarski, bečkom kafeu u Vest Sajdu, gde ga je pronašla da mu preda onaj čuveni buket čokoladnih ruža.
Starudija se kotrljala 72. ulicom, a zatim skrenula nalevo, u Aveniju Amsterdam. Kada je stigao ispred kafea, video je da je gvozdena rešetka odavno spuštena. Itan je ipak parkirao olupinu i izašao na ulicu. Tražio je pogledom Selin. Na trotoarima nije bilo prolaznika jer kišobran nije bio nikakva zaštita od ovakve kiše. Očigledno ga niko nije čekao.
... na onom istom mestu gde sam se zaljubila u tebe.
Ne, bio je brzoplet i pogrešio je. Ponovo je seo u automobil i krenuo ka Bateri parku. Tamo ga je čekala; u senci 11. septembra, u blizini mesta gde je još lebdeo duh srušenih kula bliznakinja.
Itan je jurio najbrže što je mogao duž Sedme avenije. Kiša je lila sve jače i jače. Pokretni krov se pokvario i voda je ulazila u vozilo, a kočnice su radile tu i tamo, kao da se automobil pobunio zbog odsustva svog gazde.
Brisači su otkazali negde kod Vorikove ulice. Itan je ostavio gvožđuriju u blizini Zapadnog Brodveja i počeo da trči prema Bateri parku.
Pogledao je na sat: bilo je 23 sata i 11 minuta. Ako ga smrt stvarno opet čeka na kraju ovog dana, imao je vremena do ponoći.
Dok je trčao, nešto mu je ispalo iz džepa: bila je to karta koju je uhvatio u letu. Mora da je neka od karata za marseljski tarot, koji je bio Kertisova opsesija.
Zla kob...
Loš predznak...
Ne prestajući da trči, ponovo je pogledao na sat, da se uveri da li ima još vremena. A onda je video da je staklo slomljeno i da je sat stao.
Obuzela ga je strepnja. Okrenuo je glavu, tražeći neki javni časovnik. U blizini Crkvene ulice, na digitalnom displeju stajalo je: 23:59.
U trenutku kada je Itan primetio čoveka koji je išao prema njemu, već je bilo prekasno.
Ko je to?
Čovek je bio srednjeg rasta, prosečno građen. Nosio je trenerku zagasite boje i duks s kapuljačom koja mu je skrivala lice.
Ko je to?
Srebrnasta drška pištolja bleštala je u noći.
Prvi metak mu je probio grudi bacivši ga na trotoar. Svet oko njega se zavrteo. Pritisnuo je stomak rukom. Tamna prilika je krenula ka njemu odlučnim korakom.
Ko je to?
Morao je da sazna ko će ga ubiti.
Itan je pokušao da razazna crte lica svog ubice, ali on je ponovo opalio i sve se zamutilo.
Poslednji hitac pomešao se sa ukusom krvi i udarom groma.
Kertis je bio u pravu.
Uvek na kraju pobedi Sudbina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:54 am






TREĆI DEO


SPOZNAJA



26. Samo jedan tren


Život je san iz kojeg nas budi smrt.
PERSIJSKA POSLOVICA


Pet ujutro. Njujork se budi.
Pale se svetla u stanovima, jedno za drugim, a iz mraka izranja dugačka, treperava traka svetlosti koja povezuje Bruklin i Bronks.
Posle kratkotrajnog predaha, brojila za vodu i struju ponovo se zahuktavaju, dok hiljade uspavanih prilika baulja od sobe do kuhinje, pa na kratko tuširanje hladnom vodom.
Zevanje, šoljica kafe, činija pahuljica na brzaka, glas s radija: ... dobro došli na Menhetn 101,4. Uskoro će šest sati. Ima li još kojeg lenjivca u krevetu? Ne mogu da verujem! Požurite, sunce uskoro izlazi! A evo i nekih od naših današnjih tema: maskenbal povodom Noći veštica, degustacija bakinih kolača i šetnja Central parkom koji je okićen bojama jeseni. Vreme će biti lepo tokom čitavog dana, ali uveče nas očekuje nevreme. Posle vesti, vraćamo se muzici - slušaćemo Otisa Redinga i pesmu „Try a Little Tenderness". Ovo je radio Menhetn 101,4. Dajte nam samo deset minuta i daćemo vam čitav svet...
Centar grada, 6 sati i 30 minuta. Teretane su već krcate. U markiranim sportskim majicama i helankama po poslednjoj modi, zaposlene devojke se, tako skockane, otmeno znoje na biciklima i pokretnim trakama.
Sedam sati.
Već je sve u pokretu, ljudi počinju da se tiskaju na ulicama, grad pulsira, diše.
Za jedan deo od ukupno 11.000 vatrogasaca i 37.000 policajaca završava se beskrajna noć i počinje novi dan. Tog dana će se desiti tri ubistva, pet silovanja, dvesta devedeset pet provala i stotinu četrdeset tri požara.
Za manje od dvadeset četiri sata, hitna služba će primiti više od hiljadu i četiristo poziva.
Metro će prevesti više od tri miliona ljudi.
Trideset šest osoba će se zaglaviti u liftu.
Mnogi zaljubljeni će se poljubiti, ali tačan broj nije poznat.
Drugarice će pričati o momcima dok isprobavaju moderne krpice po kabinama u Mejsisu, Blumingdejlsu i Kanal džinu.
Drugari će uz pivo razglabati o svetu i žaliti se na devojke koje zaista nikada neće razumeti.
A četiri hiljade prodavača na pokretnim tezgama pripremiće na hiljade hot-dogova, pereca i kebaba.
Život...
Uskoro će 8 sati. U maloj luci kod Bateri parka, u blizini ogromnog staklenika pored Hadsona, luksuzna jahta čeka da se njen vlasnik probudi.


MENHETN DANAS
7 h 59 min 58 s
7 h 59 min 59 s
8 h 00 min 00 s
Itan je nekoliko trenutaka bunovno tapkao rukom pre nego što je uspeo da zaustavi sve glasnije zvono budilnika...
Glava mu je bila teška, a kapci slepljeni. Nije mogao da dođe do vazduha. S mukom se pridigao. Jahta je bila okupana zlatnom svetlošću.
Bacio je pogled na sat: subota, 31. oktobar.
Okrenuo je glavu: pored njega je i dalje ležala crvenokosa devojka, umotana u čaršave.
Sve je kretalo iz početka. Ali ovoga puta, Itan nije bio nimalo iznenađen. Samo je osetio veliko olakšanje, a odmah zatim prodoran bol u grudima.
Ustao je iz kreveta s ogromnim naporom. Tresla ga je groznica, glava mu je pucala, a od bolova u mišićima jedva se držao na nogama. S teškom mukom se odvukao do kupatila. Stomak kao da mu se raspadao, a srce mu je bolno tuklo u grudima. Odjednom ga je spopala žestoka mučnina. Čučnuo je ispred WC šolje i ispovraćao nekakvu mešavinu guste žuči i krvave sluzi.
Ustao je i obrisao znoj s lica. Kao što je već primetio prethodni put, svaki povratak u prošlost morao je debelo da plati. Zdravstveno stanje mu je bilo sve gore.
Ne verujem da će biti četvrtog dana, pomislio je otvarajući ormarić s lekovima. Progutao je tri brufena i stao ispod tuša. Naslonio se na zid kabine i izmasirao potiljak palčevima. Neka žućkasta tečnost neprijatnog mirisa slivala se niz njegove otečene, bolne kapke. Morao je da dlanovima otre oči kako bi uklonio lepljive niti. Osetio je novi talas mučnine. Uprkos zagušljivoj toplini vodene pare, zadrhtao je cvokoćući zubima od jeze. Izašao je iz tuš-kabine i ogrnuo se bademantilom. Drhtavim rukama je sipao u oči veštačke suze kako bi razdvojio slepljene kapke.
Kada se vratio u sobu, bacio je zabrinut pogled na budilnik. Nikako ne srne da gubi vreme. Mora naći snagu da proživi ovaj dan kao da mu je poslednji. Kreće u rat.
Obukao je toplu odeću: debele pantalone od sivog tvida, džemper s rol-kragnom i motociklističku jaknu Belstaf.
Bez obzira na drhtavicu i jezu koja ga je podilazila, morao je da izađe na svež vazduh. Dograbio je novčanik, izvadio 2.000 dolara za prostitutku i pohitao na palubu.
Stajao je nekoliko minuta dišući punim plućima, uživajući u pomisli kako sunce i slan vetar blagotvorno deluju na njega. Glavobolja je malo popustila, a drhtavica je polako prestajala. Kada je osetio da je spreman za akciju, krenuo je na parking.
- Dobar dan, gospodine Vitakere - pozdravio ga je čuvar luke.
- Zdravo, Felipe.
- Šta se desilo s vašim automobilom? Izgleda...
- Znam, izgleda grozno.
Poznati prizor slupanog auta - izgrebana vrata, slomljena maska, oštećena felna - bacio je Itana u očajanje: i dalje ga je jednako plašio taj večito isti, apsurdni i uznemiravajući početak.
- Malo sam ga upropastila. Nadam se da se ne ljutite na mene...
Okrenuo se da utvrdi kome pripada taj baršunasti glas i ugledao misterioznu crvenokosu ženu koja ga je sledila do parkinga. Bila je lepa i zgodna, umotana samo u čaršav s motivima vizantijskih mozaika, koji ju je pokrivao od grudi do kolena. Njena ustalasana kosa boje rđe plesala je poput vatre. Izgledala je kao da je pobegla sa neke Klimtove slike.
Itan ju je nesigurno pogledao.
- Ne prepoznajete me? - upitala ga je gotovo uživajući u tome.
- Ne - priznao je.
Nosila je naočare za sunce pa nije mogao da joj vidi oči.
- Dve hiljade za noć! - rekla je vraćajući mu novčanice. - Neko bi se na mom mestu uvredio. Ja ću to shvatiti kao kompliment.
Itan je pomalo postideno smotao svoj novac, ne prestajući da se pita ko je njegova čudnovata sagovornica.
Konačno je skinula naočare i on je uspeo da uhvati njen pogled. Njegov najveći talenat bio je umeće da prokljuvi ljude koje sretne, da prozre šta se krije iza njihove fasade.
Imala je tamnokestenjaste oči, koje su inteligentno sijale, privlačan osmeh i zračila je samopouzdanjem. Ipak, iza svega toga kao da se nazirala neka greška, prilično dobro sakrivena, ali bila je tu. Ta sitna nesavršenost davala je njenoj neizveštačenoj lepoti neku posebnu notu.
- Zamislite da imam trideset kilograma više - dobacila mu je provokativno.
Itan je zbunjeno pokušavao da se seti, ali mozak mu se vrteo u prazno. Siguran je da ne bi zaboravio ovu ženu da ju je ikada ranije sreo.
Pošto se neko vreme naslađivala njegovom nelagodnošću, misteriozna neznanka je odlučila da mu ipak da neki trag:
- Vi ste mi pomogli da pronađem sebe, doktore, vi ste mi omogućili da steknem slobodu.
Itan je skupio oči. Nazvala ga je doktorom, što znači da je ona neka njegova stara pacijentkinja.
- Morin!
Bila je to Morin O'Nil, jedna od njegovih prvih pacijentkinja u Harlemu. Setio se nezadovoljne, gojazne i usamljene Irkinje, koja je radila u jednom od bezbrojnih salona za manikir u njihovom kraju. Privlačna devojka, ali puna kompleksa. Navukla se na oksikodon* i sve češće je bežala u svoj mračni i turbulentni unutrašnji svet. Pomogao joj je da se izbori sa zavisnošću i podržao ju je u nastojanju da se dalje obrazuje. Međutim, jednog dana, bez ikakve najave, nije se pojavila na zakazanom sastanku, i on je smatrao da u njenom slučaju nije uspeo. (*Veoma snažan analgetik koji se dobija iz alkaloida opijuma, sa stimulativnim i opuštajućim svojstvima, ali koji razvija izraženu zavisnost. - Prim. prev.)
- Putovala sam - objasnila mu je. - Prvo u Aziju, a zatim u Južnu Ameriku. Bili ste u pravu: čovek može da počne iz početka, može u sebi da pronađe neslućenu snagu.
- Sećam se da ste se u ono vreme bavili crtanjem.
- Da, nastavila sam da se razvijam na tom polju. Kada sam se vratila iz Perua, Tifani se zainteresovao za moje kreacije: lansirali smo liniju nakita inspirisanu umetnošću Inka.
Gledao ju je blago, impresioniran takvom promenom. Bilo je zaista teško poverovati da je ona depresivna i zapuštena devojka, koju je nekada poznavao, postala ova zanosna mlada žena koja sada stoji ispred njega.
- Sve to dugujem vama. Bili ste strpljivi, niste me osuđivali i dali ste mi snagu kada sam bila slaba.
- Nisam ja tu ništa uradio - branio se on.
- Uradili ste ono najvažnije: vi ste prva osoba koja mi je ukazala na to da i ja imam dobrih strana. Svaki put kada bih odlazila od vas, ponela bih sa sobom delić vašeg prijateljstva, koje sam posle čuvala u svom srcu. Vi ste me naučili da se ne obazirem na budale i ubedili me da se u meni krije snaga koja tek treba da se probudi.
- Ipak, jednog dana se niste pojavili.
Pogledala ga je s ljubavlju.
- Mislim da veoma dobro znate zašto se nisam pojavila. Kako se to zove u psihoanalizi? Projekcija?
Ostavio je to pitanje da visi u vazduhu, sve dok ga vetar ne razveje.
- Vratili ste mi samopoštovanje...
Zastala je, a zatim nastavila:
-... ali, sudeći po tome u kakvom ste stanju bili sinoć, mislim da vi više ne poštujete sebe.
Itan je pomalo iznenađeno priznao:
- Uopšte se ne sećam šta smo sinoć radili.
- Ne čudim se: bili ste mrtvi pijani kad sam vas pokupila u WC-u Kluba 13.
Klub 13 bio je elitno mesto u Mitpaking distriktu. Itan je često navraćao tamo, ali se nije sećao da je otišao i sinoć.
- Izašli smo zajedno na ulicu. Htela sam da vam pozovem taksi, ali ste vi zapeli da idete svojim kolima. Pošto nisam mogla da vas pustim da vozite u takvom stanju, sela sam ja za volan, da vas odvezem kući.
- Imali smo saobraćajku?
- U kolima ste bili nesnosni. Odvezali ste pojas i urlikali da ćete iskočiti napolje Dok sam pokušavala da vas sprečim, izgubila sam kontrolu nad vozilom. Auto je izleteo na trotoar i udario u saobraćajni znak. Srećom, vozila sam polako pa niko nije bio povređen.
Itan je klimao glavom. Delovi slagalice konačno su počeli da se uklapaju, iako je i dalje nedostajalo mnogo toga.
- Skinula sam vas i smestila u krevet - nastavila je Morin - ali pošto sam se bojala da vas ostavim samog, ostala sam s vama celu noć.
Ostala je celu noć...
- Znači, mi nismo...
- Ne bismo ni uspeli, imajući u vidu vaše stanje! - našalila se Morin.
Itan se nasmešio i taj jedan tren, njih dvoje behu povezani nekom vrstom saučesništva.
- Mogu li vam ikako pomoći? - upitala ga je.
Očigledno je bila zabrinuta za njega.
A možda mu nije ispričala baš sve detalje.
- Biće sve u redu - rekao joj je umirujućim glasom. - Već ste učinili mnogo za mene i ja sam vam veoma zahvalan zbog toga.
Ali Morin nije bila zadovoljna njegovim odgovorom.
- Ipak, vidim da nešto ne štima.
U oku joj je zablistala iskra. Itan je raširio ruke i pokušao da joj osmehom stavi do znanja da ne treba da brine.
- Da vas odbacim negde?
- Ići ću taksijem - odgovorila je Morin.
- Taksisti danas štrajkuju!
- Naći ću već neki - odvratila je i pošla nazad da se obuče.
Itan se napravio da je nije čuo:
- Čekam vas ovde - dobaci joj gledajući je kako se udaljava prema brodu.
Kada je ostao sam, Itan je zaključio da mu se snaga povratila. Glavobolja je volšebno nestala, kao i groznica. Ponekad je toplina žene najbolji lek na svetu.
Bacio se na razmišljanje. Ako ne želi da mu ovaj dan bude poslednji, ne sme da pogreši. Ovoga puta će izbeći sve zamke koje je sudbina dosledno postavljala pred njega.
Za početak, neće ići kolima, koja su se svakog dana kvarila u najgorem mogućem momentu. Uzeće motocikl, kao što bi uradio da ga nisu omeli plaćenici familije Džardino. Zavukao je ruku u džep da izvadi daljinski upravljač koji otvara njegovu malu garaža u nizu u dnu parkinga. U njoj je stajala kopija čuvenog modela motocikla iz pedesetih godina: BMW R51/3, sa spuštenim sedištem i okruglim farom, blistave crne maske sa srebrnim delovima.
Upalio je motor, dao gas i izašao iz garaže tačno u trenutku kada je Kertis stigao na parking. U istom momentu, Morin je zalupila izlaznim vratima na jahti.
- Stižem! - doviknula je šoferu i pohitala prema taksiju.
Veliki crnac je izašao iz kola i naslonio se na haubu da sačeka svoju mušteriju.
- Lepa sprava - rekao je pokazujući na motocikl.
Itan mu ništa nije odgovorio. Stavio je kacigu i naočare.
Pre nego što je ušla u stari automobil, Morin je došla do Itana i poljubila ga u obraz.
- Hvala vam što ste mi pronašli taksi.
- Sam je došao.
- Slobodno me pozovite ako vam zatrebam - rekla je vadeći olovku iz tašne.
Kao neka tinejdžerka, napisala mu je svoj broj telefona na dlan, a zatim sela na zadnje sedište starog taksija.
Kertis ga je gledao s tužnim smeškom.
- Znate šta, Vitakere: baš ste mi simpatični - rekao mu je ulazeći u vozilo. - Ali morate shvatiti jednu stvar: bijete bitku koju niko nikada nije dobio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 8:55 am





27. Čovek koji nije trebalo da bude tu


Sada živite pitanja. Možda ćete tako, jednog dalekog dana, i ne opazivši, ući u srž odgovora.
RAJNER MARIJA RILKE


MENHETN DANAS
SUBOTA, 31. OKTOBAR 2007. 8 h 25 min
Itan je u punoj brzini projurio kroz Tribiku.* (*Tribika je četvrt u Njujorku. Engl. Tribeca ili TriBeCa, akronim od Triangle below Canal Street. - Prim, lekt.)
U glavi su mu se rojila pitanja. Da li će konačno uspeti da shvati šta mu se to dešava? Zašto stalno dobija novu šansu ako se događaji redaju na isti način, a on tu ništa ne može da promeni.
Ne sme da poklekne. Mora da da sve od sebe i pokuša da izmeni tok zbivanja, iako mu deluje da je ta borba unapred izgubljena. I dalje je jurio provlačeći se između vozila.
Bacio je pogled u retrovizor i počeo da pretiče kolonu vozila.
Ko je njegov ubica?
Ako stvarno neće biti četvrtog dana, kao što je to predosetio kada se jutros probudio, onda danas mora da otkrije ko to tačno u ponoć tako sistematično sasipa u njega tri metka.
Danas ili nikada.
Tri metka iz blizine, uvek istim redosledom: prvi u grudi, druga dva u glavu.
To ubistvo mu je bilo do te mere nelogično da je bio ubeđen da mu fali neki element da bi ga razumeo. Možda se u njegovom životu zbio i neki događaj čije posledice nije uspeo da sagleda. Možda u ovom gradu postoji neko koga je povredio, ponizio ili izdao a da toga nije ni svestan, pa sad ta osoba gaji tako jaku želju za osvetom da ne preza ni od ubistva.
Ali ko?
Koji to čovek - ili žena - krije svoje lice ispod te kapuljače.
A da li je to imalo neke veze s onim što je radio protekle večeri, čega se sećao samo maglovito?
Ponovo je pokušao da rekonstruiše zbivanja od sinoć, koristeći delove svog sećanja i ono što mu je Morin maločas ispričala.
Ostao je do kasno u kancelariji. Kada je izašao s posla, veče je već bilo dobrano poodmaklo. Pošto nije baš bio u formi, otišao je na piće u klub Socijalista, u kubanski lokal u Zapadnoj ulici, koji je gledao na Hadson. Do tog momenta se svega savršeno sećao: crno-belih pločica na podu, svetlozelenih zidova, sveća na stolovima i ventilatora na plafonu. Došao je sam, seo za šank i ispijao mohito u ritmu timbe i mamba. Posle toga je sve mutno. Nije se sećao da je izašao iz lokala, ali imao je neke druge slike u glavi: blago dekadentni ambijent lokala Hogs i Hefers, koji je bio popularan među motociklistima. Nastavljao je tradiciju kluba Ružni kojot, s nevaljalim devojkama u kratkim šortsevima, konobaricama u kožnim pantalonama i zidom koji su krasili grudnjaci armije posetiteljki. Mora da je tamo utapao tugu u viskiju i pivu, pre nego što je završio svoje tužno putešestvije u Klubu 13, gde ga je pokupila Morin. Nažalost, toga se uopšte nije sećao, iako se trudio da se skoncentriše.
Odakle mu taj parcijalni gubitak pamćenja? Selektivna amnezija? Posledica alkohola i droge?
I koji on to događaj u svom životu želi tako da sakrije od sebe?
Parkirao je motocikl u Džejninu ulicu i otišao peške do Kluba 13. Mit- paking distrikt se nalazio između Čelsija i Vest Vilidža, a obuhvatao je nekoliko blokova sa širokim, popločanim ulicama. Taj deo grada se naglo razvijao. Od pre nekoliko godina, nekadašnji mesarski kvart bio je u trendu. Umesto klanica, tu su se sada nalazili preuređeni stambeni prostori, ekskluzivni butici i otmeni kafići. Vladala je atmosfera u stilu serije Seks i grad... Međutim, ovoga jutra, odvratan smrad mesa vukao se ulicama, što je čudnovato odudaralo od šarma koji je ovo mesto imalo.
Ne zaustavljajući se, Itan je izvadio mobilni i ostavio poruku na sekretarici Lorete Kraun. Poznata producentkinja imala je udeo u vlasništvu nad klubom, pa je zahvaljujući njoj Itan uvek bio dobrodošao, bez obzira na rigorozne mere koje su primenjivali izbacivači. Nije baš nešto voleo to mesto, ali je često navraćao: tu je trebalo biti viđen, tu su dolazile poznate ličnosti koje zaista nešto znače, a tu su se, za vreme fešn-vika*, na nekoliko desetina kvadratnih metara, nalazile najlepše žene sveta. (*Engl. Fashion week - nedelja mode na kojoj modne kuće prezentuju svoje kolekcije. - Prim. prev.)
Stigao je ispred lepe zgrade od cigle, pozvonio na interfon i sačekao da mu otvore.
- Gospodine Vitakere?! - začudio se izbacivač, gorostas sa Haitija, s licem kao u lutke.
- Zdravo, Romule, treba mi Ganter. Da li je još tu?
- Pođite za mnom.
Krenuo je za njim. Ušli su u privatni lift i popeli se do poslednjeg sprata. Izašli su na galeriju koja se pružala iznad povelikog klupskog prostora. Povrh podijuma u obliku potkovice nalazio se pult za di-džeja, a okolo su bili poredani stolovi okruženi foteljama s ljubičastim leopardovim šarama. Ceo ambijent je bio u purpurno-ljubičastoj kombinaciji, a stubovi od ružičastog mermera raštrkani naokolo u prividno haotičnom poretku. U ovim jutarnjim časovima, lokal je zaposeo odred spremačica koje su zdušno uklanjale posledice jučerašnjeg provoda.
Nekoliko trenutaka kasnije, ušao je u kancelariju Gantera Kara.
- Itane! Ili si jutros poranio, ili nisi ni spavao - reče mu menadžer lokala, koji je sedeo za stolom ispred laptopa.
Ustao je da ga pozdravi. Imao je kratko ošišanu prosedu kosu, tamno odelo i naočare dolce i gabana, a trudio se da se ponaša kulturno i odmereno.
- Pođi za mnom, napolju ćemo moći da porazgovaramo na miru.
Povukao je Itana prema spiralnim stepenicama, koje su vodile na krovnu terasu preuređenu u kafe-bar. Terasa je bila prostrana, sva u palmama, s pogledom koji je pucao sve do Hadsona. Tu je bio i ogroman bazen s toplom vodom i podvodnom muzikom. Mesto se zvalo VIP kupatilo i nije mu se moglo ni prići kada je provod bio u punom jeku. U ovim ranim jutarnjim satima nije bilo nikoga i teško se moglo zamisliti da je samo koji sat ranije sve bilo prepuno ljudi koji su se tiskali naokolo da bi dobili privilegiju da ovde popiju koktel za 50 dolara.
- Šta mogu da učinim za tebe?
- Za početak, daj mi jednu kaficu.
Ganter je pucnuo prstima, a Romul je shvatio poruku.
- Još nešto?
- Sećaš li se da sam ja sinoć bio ovde?
- Šta to izvodiš?
- Da li se sećaš da si me video?
- Da, Itane, bio si ovde.
- Sam?
- Nemam pojma. Bila je gužva, rođendanska žurka...
- Potrudi se - presekao ga je.
- Sreli smo se - prisetio se Ganter - ali nismo razgovarali. Ne znam čak ni da li si me primetio. Izgledao si pomalo odsutno.
Haićanin je stavio šoljicu espresa ispred njega.
Itan mu je klimnuo glavom u znak zahvalnosti. Zavukao je ruku u džep, izvadio mobilni telefon i pročitao odgovor na svoju malopređašnju poruku.
- Moram da pogledam snimke sa kamere za nadzor - rekao je.
- Zašto?
- Hoću da vidim šta sam sinoć radio i s kim sam pričao.
- Ne mogu da ti ih pokažem, to je poverljivo.
Itan je sručio kafu u jednom gutljaju i rekao:
- Sad će te zvati Loreta, pa ćete se dogovoriti.
Ganter se namrštio i izvadio svoj mobilni, ajfon optočen dijamantima, i stavio ga na sto ispred sebe.
Itan je našao paklu cigareta u sakou - više nije bila prazna: povratak u prošlost je to sredio. Taman je hteo da zapali kad se setio svog obećanja.
Sutra prestajem. Ako još budem živ, ovoga puta stvarno prestajem, kunem se.
Ali ovo, zapravo, i nije bilo sutra.
Ipak, odlučio je da se pravi kao da jeste i odoleo iskušenju. Bezizražajno je posmatrao Gantera, očekujući Loretin poziv. Nije morao dugo da čeka. Dva minuta kasnije, dijamantski telefon zavibrirao je melodično.
- Dobar dan, gospođo - javio se Ganter.
Razgovor se sveo na monolog TV kraljice i nije potrajao duže od nekoliko sekundi.
- U redu, gospođo - rekao je menadžer pre nego što je spustio slušalicu.


SAT RANIJE
Nekoliko kilometara odatle, jedna devojka je otvorila oči u apartmanu velikog hotela. Selin je bešumno ustala, da ne bi probudila čoveka koji je spavao pored nje, i delimično razvukla zavese da vidi grad koji se prostirao pod njenim nogama. Menhetn se i dalje kupao u plavičastoj svetlosti, koju će vrlo brzo rasterati zlatni zraci. Zvuči saobraćaja, svetlost, pokret: sve ju je u ovom gradu podsećalo na Itana. Sve u ovom gradu je bolelo.
Nekakva senka je preletela preko stakla i nestala, kao drhtaj na mirnoj površini vode. Naglo se okrenula, ali u sobi je sve bilo nepomično. U istom trenutku, nju obuze kratak nalet snažne mučnine. Sve oko nje se zavrtelo i imala je onaj neprijatan deža vi. Otišla je u kupatilo kako bi se malo rasteretila. Ostala je dugo ispod tuša, sve dok nije osetila da joj je bolje. Kada je izašla iz tuš-kabine, nije više bila toliko uznemirena.
Ali daleko od toga da je bila potpuno opuštena.
* * *

- Vrlo je jednostavno - objašnjavao mu je Ganter otvarajući lap- top. - Sve što je snimljeno protekle noći prebačeno je na hard-disk. Ostavljam te da se sam zabavljaš. Zovi me ako nešto zapne.
Itan je pogledao u monitor: slika je bila podeljena na četiri dela, a na svakom je bio jedan kraj prostorije snimljen iz različitih uglova. Pomoću miša i tastature mogao je da prelazi s jedne na drugu kameru, kao i da uveća sliku. Snimak je bio sav u tamnocrvenim tonovima, pošto je nastao u polumraku. Glasovi se nisu mogli razabrati od preglasne muzike. Itan je pustio ubrzani snimak, sve dok prvi put nije ugledao svoj lik. Sudeći po vremenu koje je stajalo u dnu ekrana, stigao je u klub u 23 sata i 46 minuta. Bio je sam. Izbacivač ga je pustio da uđe bez ikakvih problema, iako je unutra bila privatna žurka. Mlada glumica iz popularne serije a la Pariš Hilton - o kojoj se više neće čuti ni reči kroz dve godine - slavila je rođendan u velikom stilu.
Itan je nastavio da pregleda snimke i ubrzo je uspeo da rekonstruiše tok večeri. Nekoliko puta je video svoju priliku na različitim mestima u prostoriji. Prvo je bio za šankom. Stajao je sam, ispijajući piće za pićem, ne obazirući se na zabavu iza njegovih leđa, a zatim se premestio za jedan zabačen sto. Slike su ubrzano promicale, a onda je odjednom pritisnuo pauzu kako bi zamrznuo scenu: neki čovek je sedeo s njim za stolom. Čovek srednje visine, u farmericama i crnom duksu s kapuljačom.
Njegov ubica!
Itan je osetio kako mu je srce poskočilo. Nekoliko sjajnih kapljica mu je orosilo čelo, a potočić ledenog znoja curio mu je niz leđa. Drhtavim rukama je nastavio da pregleda snimak. Njegov sagovornik je sedeo okrenut leđima. Iako je nekoliko puta okrenuo glavu, to nije bilo dovoljno da Itan razabere crte njegovog lica. Njihov razgovor, koji je kamera snimala na preskoke, potrajao je desetak minuta i delovao je potpuno uobičajeno. Posle te kratke diskusije, čiji sadržaj nije mogao ni da pretpostavi, čovek je nestao i više se nije pojavljivao na slici. Na drugim kadrovima videlo se da je Itan ostao u klubu još nekih pola sata, a poslednji snimak ga je prikazivao kako napušta lokal u Morininom zagrljaju, potpuno obeznanjen.
I to je bilo sve.
Razdirali su ga strah i nervoza. Ponovo je pustio film i, očiju prikovanih za monitor, pokušao da otkrije identitet svog ubice, tu i tamo zumirajući sliku. Da li je to muškarac ili žena? Bez sumnje je muškarac, ali, opet, nije mogao biti siguran. Da li ga zna od ranije? To je bilo nemoguće proceniti na tako nejasnom snimku, koji je dodatno izobličavao lice već sakriveno kapuljačom.
- Da li poznaješ ovog tipa? - pitao je Gantera pokazujući mu na ekran.
- Nikad ga u životu nisam video. A ti, Romule?
Haićanin je klimnuo glavom.
- Bio je ovde sinoć, gospodine Vitakere. Vi ste insistirali da ga pustim unutra.
Itan je bio potpuno izgubljen. Protrljao je očne kapke. Situacija mu je nanovo izmicala iz ruku. Čim bi se nešto učinilo iole jasnijim, pojavljivala bi se nova enigma, još misterioznija od prethodne.
Izašao je iz kluba i pošao Džejninom ulicom, potpuno okupiran onim što je upravo saznao.
I, šta ćeš sad?
Na koji front da se usredsredi i s kakvom strategijom? Masirao je slepoočnice kružnim pokretima, primetivši sa žaljenjem da glava ponovo počinje da ga boli i da ga hvata groznica. Zavukao je ruku u džep tražeći bilo šta: neki lek, žvaku s nikotinom. Ali nije našao ništa što bi mu bilo od pomoći.
Dok je palio motocikl, primetio je da je zaboravio kacigu i naočare na terasi Kluba 13, ali mrzelo ga je da se vraća po njih.
Što bi se trudio da preduzima zaštitne mere ako mu je sudbina već unapred zacrtana?
Što bi se trudio da izbegne ono najgore ako je najgore neizbežno?
Zvono mobilnog telefona trglo ga je iz mračnih misli. Bila je to producentkinja s televizije NBC, koja se brinula što kasni u emisiju. U jednom trenutku je pomislio da bi mogao da se pojavi u programu, ovoga puta igrajući po svojim pravilima, i da se obrati direktno Selini i Džesi, ali shvatio je da ne zna šta bi im rekao. Odustao je od te ideje i nije se ni javio na telefon.
Zgazio je na papučicu i dodao gas. Motor je urliknuo i jurnuo ka jugu.
Vozio je najbrže što je mogao, tako ranjiv i loman, izazivajući sudbinu, rugajući se životu. Dan tek što je počeo. Ako on nije mogao da dode do istine, neka istina dođe do njega. Sada je bio spreman da je dočeka.
Međutim, da li čovek uopšte može da u jednom danu ispravi sve greške koje je počinio tokom čitavog života?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vrati mi se - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu