Gijom Muso – Zato što te volim

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:03 am



Knjiga Zato što te volim Gijoma Musoa je priča u kojoj jednoga dana petogodišnja Lajla nestaje u tržnom centru. Njeni roditelji su duboko potreseni ovom tragedijom, toliko, da odlučuju da se razidju. Posle pet godina, Lajla se pojavljuje na istom onom mestu na kojem je bila pre nego što joj se izgubio svaki trag. Ona je živa, ali je zbog nekog veoma čudnog i nepoznatog razloga potpuno prestala da govori.

Svi su veoma srećni zato što se vratila, ali ih i muči niz pitanja kao što su ta gde je Lajla provela sve ovo vreme, sa kim, i pre svega, zašto se ona vratila? Ovo je dirljiva ljudska drama ali I čarobna ljubavna priča koja će vas odvući u misteriju i držaće vas u neizvesnosti, neverovatna priča čiji kraj nećete tako lako moći da zaboravite.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:04 am




Samo roman na najbolji način može da pokaže koliko je stvarnost slaba i nedovoljna da zadovolji čovekove apetite, ostvari njegove želje i snove.
~ Mario Vargas Ljosa ~
Najpre, jedna poruka autora:
Da biste sačuvali iznenađenje, ne otkrivajte vašim prijateljima kraj romana.


1. Noć u kojoj je sve počelo


Moramo se na ovo navići: na najvažnijim raskrsnicama života, ne nalazimo znakove.
~ Ernest Hemmgvej ~


Decembar 2006.
Božično veče u centru Menhetna
Sneg pada od jutros bez prestanka. Uprkos prazničnom osvetljenju, „grad koji nikada ne spava" izgleda ukočen od zime, usporen. Za jedno praznično veče, saobraćaj je iznenađujuće redak. Tlo prekriveno snegom je klizavo, pa je svako kretanje otežano.
Na uglu Medison avenije i 36. ulice, limuzine se smenjuju ujednačenim ritmom. Svaka se zaustavlja ispred ulaza u velelepnu zgradu u renesansnom stilu. To je knjižara Morgan, jedna od najprestižnijih kulturnih fondacija Njujorka, koja danas slavi stogodišnjicu postojanja. Sada su se svi uputili prema novom paviljonu od stakla i metala, koji svojim modernim dizajnom uvodi ovu građevinu u XXI vek. Na poslednjem spratu, dugačak hodnik vodi do široke prostorije u kojoj je, u staklenim vitrinama, izloženo blago ove institucije: jedan primerak Gutenbergove Biblije, oživljeni rukopisi iz srednjeg veka, crteži Rembranta, Leonarda da Vinčija i Van Goga, Volterova i Ajnštajnova pisma, pa čak i jedan deo papirnog stolnjaka na kome je Bob Dilan napisao reči pesme „Blowin in the Wind".
Masa se polako stišava, zakasnele zvanice zauzimaju svoja mesta. Jedan deo sale za čitanje specijalno je preuređen za ovo veče, kako bi privilegovani gosti mogli da uživaju u sonatama Bramsa i Mocarta u izvođenju violinistkinje Nikol Hadavej.
Muzičarka, praćena aplauzom, izlazi na scenu. To je mlada žena od tridesetak godina, šik i inteligentnog izgleda. Sa frizurom u stilu Grejs Keli podseća na Hičkokove junakinje. Nastupala je u poznatim internacionalnim salama i s velikim orkestrima. Od prvog izdatog diska, u svojoj šesnaestoj godini, osvojila je mnogobrojne nagrade. Pre pet godina, jedna drama joj je srušila život. Taj događaj burno su propratile televizija i štampa, tako da je od tada njena popularnost prešla krugove obožavalaca muzike.
Naklon publici i Nikol postavlja svoj instrument. Njena klasična lepota savršeno se uklapa u eleganciju dvorane, kao da je violinistkinji mesto zapravo tu, među antičkim gravurama i rukopisima renesanse. Jednim sigurnim i dubokim pokretom gudalo pronalazi dijalog sa žicama.
Tako će potrajati do kraja nastupa.
Napolju, u hladnoj noći, sneg nastavlja da pada. Ali, ovde je sve tako rafinirano, komforno, luksuzno.
Na manje od pet stotina metara odavde, u blizini metro stanice Grand central, podižući poklopac od šahte, pomalja se jedna čupava glava, lica iskrivljenog od udaraca, izgubljenog pogleda. Čovek iz svog naručja spušta crnog labradora i s mukom se penje na trotoar prekriven snegom. Teturajući se, prelazi ulicu i ne obraća pažnju na zaglušujuću buku sirena. Beskućnik, mršav i jadan, u izlizanom prljavom mantilu pored koga prolaznici ubrzavaju korak ili se, instinktivno, udaljavaju.
To je normalno. On je svestan da ga se ljudi boje, da smrdi na mokraću, prljavštinu i znoj. Iako ima samo trideset pet godina, izgleda kao pedesetogodišnjak. Nekada, on je imao posao, ženu, dete i kuću. Ali, bilo je to davno. Sada je on samo senka koja luta. Fantom uvijen u prnje, koji mrmlja nerazumljive reći. Svoje drhtavo telo jedva uspeva da uspravi, vukući se umesto da hoda.
Koji je danas dan? Koliko je sati? Koji je mesec?
On više ne zna. U njegovoj glavi sve je pomešano. Svetla grada rastapaju se u njegovim očima. Ledene, snežne pahulje nošene vetrom, seku mu lice poput noža. Smrznutih stopala, bolnog stomaka, čini mu se da će mu se kosti polomiti. Prošlo je već dve godine otkad je napustio ljudsko okruženje i uvukao se u utrobu ovog grada. Kao i milioni ostalih beskućnika i on boravi u metro stanicama, šahtovima i podzemnoj železnici.
Mogu da odahnu pošteni građani i turisti: opštinska politika nulte tolerancije donela je svoje plodove, temeljno čisteći površinu Menhetna. Ali, dole, ispod tih svetlih oblakodera, postoji jedan paralelan grad. Jedan Njujork ljudskih olupina, koji ispunjavaju čitav sistem tunela, niša i rupa. Milioni „ljudi-krtica" razmilelih dole, beže od stalne presije policije, sklupčani u tunelima, među izmetom i pacovima.
Tako je to.
Čovek vadi iz džepa bocu nekog lošeg pića. Naravno da pije. Kako bi drugačije izdržao? Jedan dobar gutljaj, zatim još jedan. Da zaboravi hladnoću, strah i smrad. Da zaboravi svoj nekadašnji život.
§

Poslednji pokreti gudala Nikol Hadavej. Dva takta tišine ispunjene nepostojećim. Ta famozna Mocartova tišina, gotovo da je i to sam Mocart, uskoro biva prekinuta gromoglasnim aplauzom. Violinistkinja se naklanja publici, prihvata buket cveća, zatim prelazi dvoranu kako bi primila bezbroj čestitki. Iako su sve zvanice oduševljene, Nikol je svesna da njen nastup nije bio grandiozan. Ona je sonate odsvirala perfektnom tehnikom, preciznošću lasera i sa mnogo energije. Ali, ne i svojom dušom. Odsutna, rukuje se sa nekoliko gostiju. Primičući usnama čašu šampanjca, smišlja kako da se izgubi odavde.
„Draga, hoćeš da se vratimo?"
Ona se okreće, umirena ovim prijatnim glasom. Erik, njen pratilac, stoji pored nje držeći čašu martinija u ruci. On je advokat. Poslednjih nekoliko meseci njih dvoje su, uglavnom, zajedno. Uvek predusretljiv, bio je tu u jednom trenutku u kojem joj je bio mnogo potreban.
„Da! Vrti mi se u glavi. Vodi me kući!"
Pretpostavljajući njen odgovor, on se već uputio prema garderobi. Pridržava joj kaput od sivog flanela. Nikol ga oblači i steže okovratnik. Na brzinu se pozdravljaju sa svojim domaćinima. Iako na spratu prava žurka zapravo tek počinje, oni se već spuštaju mermernim stepenicama.
„Pozvaću ti taksi." Predlaže Erik stigavši do izlaza. „Idem po moj auto parkiran ispred kancelarije, pa ću ti se pridružiti."
„Idem s tobom. Nema ni pet minuta do tamo!"
„Šališ se?! Po ovakvom nevremenu?!"
„Prijaće mi da prošetam na svežem vazduhu."
„Može biti opasno."
„Otkad je opasno prošetati tri stotine metara? Osim toga, i ti si sa mnom."
Ćuteći, silaze na trotoar i kreću ka Petoj aveniji. Hodaju brzo dok zima ujeda. Saobraćaj je i dalje proređen. Tihe, teške pahulje padaju na grad. Već su na sto metara od mesta gde je parkiran auto, tačno iza Brajant parka. Kada je vreme lepo, ovo je prijatno mesto, okruženo zelenilom, idealno za šetnju, piknik ili partiju šaha pored fontane. Ali, večeras, ovde je sablasno, mračno, pusto...
„Daj pare!"
Nikol vrisnu. Pred očima joj, poput munje, zasvetli oštrica.
„Kažem, daj pare!" Naređuje tip sa nožem u ruci. Njegova obrijana glava izviruje iz tamnog mantila, dužine do kolena. Ćelom dužinom njegovog lica, na kome su utisnuta dva sitna oka koja luđački sjaje, proteže se ožiljak.
„Brže!"
„U redu, u redu." Popušta Erik vadeći iz džepa novčanik i pružajući mu svoj brajtling i mobilni telefon.
Pošto se dočepao toga, tip prilazi Nikol, otima joj tašnu i kutiju sa violinom. Muzičarka pokušava da sakrije svoje zaprepašćenje, ipak, nedovoljno jaka da izdrži pogled napadača, ona zatvara oči. Dok joj njegova ruka kida bisernu ogrlicu, ona u sebi recituje alfabet naopako. Što-brže. Kao što je radila kada je bila dete, da pobedi svoje strahove.
Z Y X W V U...
Bilo je to sve čega se setila da uradi, kako bi se koncentrisala na bilo šta, čekajući da ovaj trenutak bude samo ružna uspomena.
T S R Q P O...
Otići će, dobio je šta je tražio: novac, mobilni telefon, nakit...
N M L K J I H...
Otići će. Nema svrhe da nas ubije.
G F E D C B A...
Ali, otvorivši oči, vidi da je i dalje tu, kako podiže ruku u kojoj drži nož, nameravajući da je povredi. Erik je video da će je tip napasti, ali, paralisan strahom, nije učinio ni pokret kako bi joj pomogao.
Zašto Nikol nije iznenađena njegovom reakcijom?
U svakom slučaju, ona sada više nema vremena da beži. Kao nemoćan gledalac, hipnotisano gleda u nož koji će joj prerezati grlo. Znači, to bi bio sav njen život? Jedan obećavajući početak, onda, u sredini, period obasjan zvezdama, zatim padanje u bezdan i, najzad, jedan odvratan kraj, iznenadan, bez upozorenja. Sa groznim osećajem junakinje jedne nedovršene priče...
Čudno. Kažu da u trenutku umiranja čoveku pred očima prolaze svi važni događaji iz njegovog života. Nikol, zapravo, vidi samo jedan prizor: jednu plažu koja se proteže u nedogled, na kojoj nema ništa osim dve osobe koje radosno pokazuju rukom u njenom pravcu. Uspeva da raspozna njihova lica. Prvo je lice jedinog čoveka koga je ikada volela i koga nije znala da zadrži. Drugo je lice njene kćerke, koju nije znala da zaštiti.
Mrtva sam.
Ne. Još nisam. Zašto?
Neko se iznenada pojavio niotkuda.
Beskućnik.
Nikol najpre pomisli da je i ovaj došao da ih napadne, ali je ubrzo shvatila da je on pritekao u pomoć. Zapravo, on je taj koji je, u poslednjem trenutku, primio ubod noža u svoje rame. Iako ranjen, on uspeva da se podigne, da se kao zver baci na napadača, koji je sada ostao bez noža, i da mu otme opljačkani plen. Sledi žestoka i neizvesna borba golim rukama. Iako fizički slabašan, beskućnik ima prednost. U pomoć mu pritiče i njegov pas, labrador tamne dlake, pa protivnik, najzad, beži.
Ipak, njegova pobeda je ostavila posledice. Na ivici snage, ruši se u sneg, licem na ledeni trotoar.
Nikol već trči prema njemu, gubeći usput u snegu svoju lakovanu cipelu. Sada je već tu, kolenima u bljuzgavici, nagnuta nad čovekom koji joj je spasao život. Primećuje tragove krvi u snegu. Zašto je ovaj beskućnik rizikovao svoj život zbog nje?
„Ostavićemo mu dvadeset dolara kao znak zahvalnosti", neodmereno predlaže Erik, uzimajući iz snega svoj novčanik i mobilni telefon.
Sada, kada je prestala opasnost, advokat je povratio svoju oholost.
Nikol ga prezrivo posmatra.
„Zar ne vidiš da je ranjen?"
„Onda ću pozvati policiju."
„Treba pozvati hitnu pomoć a ne policiju."
S teškoćom je uspela da neznanca postavi na leđa. Stavlja svoju ruku na njegovo rame koje i dalje krvari, zatim mu se zagleda u lice skriveno u gustoj bradi. Ne prepoznaje ga sve dok ne sreće njegove užarene uči, pogleda uprtog u nju.
Nešto se slama u njoj. Oseća kako je preplavljuje neki topao talas. Još nije svesna da li je to bol ili olakšanje. Da li je to rana ili nada što se pojavilo u noći? Nadvija se nad njim približavajući svoje lice njegovom, kako bi ga zaštitila od snežne mećave koja ih okružuje.
„Šta radiš to?" brine se Erik.
„Ne telefoniraj nikome i idi po auto", naređuje mu ona uspravljajući se.
„Zašto?"
„Ovaj čovek... poznajem ga."
„Kako to, poznaješ ga?"
„Pomozi mi da ga odvedem mojoj kući", kaže, ne odgovorivši na njegovo pitanje.
Erik odmahuje glavom, a onda, uzdahnuvši:
„Sranje, pa ko je taj tip?"
Zagledana u daljinu, Nikol posle duge pauze šapuće:
„To je Mark, moj muž."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:05 am






2. Nestanak


Nikada nismo tako slabo zaštićeni od patnje, kao onda kada volimo.
~ Frojd ~


Bruklin, na drugoj obali reke, topla, ušuškana kućica u viktorijanskom stilu, ukrašena izrađenim kulicama i olucima.
U kaminu pucketa jaka vatra.
I dalje u nesvesti, MarkHadavej je ležao na krevetu u dnevnoj sobi, nogu umotanih u debele deke. Nagnuta nad njegovim ramenom, dr Suzan Kingston završavala je ušivanje rane.
„Rana je površinska", objasni ona Nikol, skidajući rukavice. „Više me brine njegovo celokupno zdravstveno stanje. Ima jak bronhitis a telo mu je prekriveno hematomima i oteklinama."
Malo ranije te iste večeri, dok je u krugu svoje porodice jela puding, doktorku Suzan pozvala je komšinica, Nikol Hadavej, moleći je da dođe i pregleda njenog ranjenog muža. Iako iznenađena, nije oklevala ni trenutak. Njen suprug i ona dobro su poznavali Nikol i Marka. Družili su se, često izlazili zajedno, isprobavali nove italijanske restorane u Park sloupu, zabavljali se obilazeći antikvarnice Bruklin hajtsa i vikendom trčali po ogromnom travnjaku Prospekt parka. Sve dok se, pre pet godina, nije dogodila strašna nesreća.
Danas je sve to izgledalo tako daleko, gotovo nerealno.
Očiju uprtih u Marka, Suzan nije mogla da se odupre osećaju zgražavanja.
„Jesi li znala da živi na ulici?"
Nikol odmahnu glavom, nemoćna da govori.
Jednog jutra, dve godine ranije, njen muž joj je rekao da odlazi, da ne može više tako da živi, da više nema snage. Ona je učinila sve da ga zadrži, ali ponekad ni sve nije dovoljno. Od tada nije imala ih novosti o njemu.
„Dala sam mu jednu dozu sedativa i antibiotik", objasni Suzan slažući svoj pribor u torbu. Nikol je isprati do vrata. „Doći ću sutra ujutru", obeća Suzan, „samo... "
Zastade upola rečenice, osećajući se istovremeno i postiđeno i užasnuto, zbog onoga što će reći:
„...ne puštaj ga da ode u ovakvom stanju, ili će... umreti."
§

„I?"
„Šta i?"
„Šta ćemo da radimo s njim?" upita Erik. „Sa tvojim mužem?"
Sa čašom viskija u ruci, advokat je nervozno šetao od jednog do drugog kraja kuhinje i nazad. Gledajući ga, Nikol oseti pomešanost umora i gađenja. Šta je uopšte radila sa ovakvim tipom poslednjih, skoro, godinu dana? Šta ju je to spojilo s njim?
„Odlazi, molim te", prošaputa ona. Erik zavrte glavom.
„Ne dolazi u obzir da te ostavim u ovakvom trenutku."
„A kada sam imala nož pod grlom, nije ti smetalo da me ostaviš?"
On se ukoči, ponižen. Trebalo mu je nekoliko trenutaka pre nego što je pokušao da se opravda.
„Ali, nisam imao vremena da..." poče, ne uspevajuči da završi rečenicu.
„Odlazi!" reče jednostavno Nikol.
„Ako je to ono što zaista želiš... Ali nazvaću te sutra", dodade pre nego što je nestao.
Odahnuvši pošto se oslobodila Erika, Nikol se vrati u dnevnu sobu. Ugasi sve lampe i tiho privuče fotelju do kreveta, kako bi bila što bliže Marku. Prostoriju je osvetljavao samo crvenkasti plamen žeravice iz kamina i vladala je prijatna atmosfera.
Iscrpljena i zbunjena, Nikol stavi ruku na ruku svog muža i zatvori oči. Nekada, bili su tako srećni u ovoj kući. Bili su ludi od radosti onog dana kada su je pronašli. Bila je to jedna od onih kuća sagrađenih krajem XIX veka, sa fasadom od smeđeg kamena i lepim dvorištem. Preuzeli su je pre deset godina, neposredno pre rođenja njihovog deteta, želeći da ono raste daleko od vreve Menhetna.
Na policama biblioteke nekoliko uramljenih fotografija podsećalo je na dane sreće. Na prvoj, čovek i žena, ruka u ruci, nežnih pogleda. Romantičan odmor na Havajima i avanturistički prelazak Velikog kanjona na motociklima. Zatim jedna fotografija sa ultrazvuka i, nekoliko meseci kasnije, fotografija buckaste bebe na svoj prvi Božić. Na jednoj od poslednjih, beba je već postala krezuba devojčica. Ona ponosno pozira ispred žirafa u zoološkom vrtu u Bronksu, namešta svoju kapu na snežnoj Montani i predstavlja kameri svoje dve zlatne ribice, Ernesta i Kapucina.
Miris srećnih dana, zauvek nestalih...
Mark se nakašlja u snu. Nikol obuze jeza. Čovek koji je spavao na krevetu nije više nimalo ličio na onoga za koga se ona nekada udala. Jedino su njegove diplome i zahvalnice, okačene na zidu, dokazivale da je Mark jednom bio mlad i uspešan psiholog. Budući da je bio specijalist za psihološku rezilijentnost, često su ga pozivali FAA i FBIu slučajevima avionskih nesreća i svedočenja. Posle 11. septembra, učestvovao je u vladinom psihološkom programu, organizovanom za pomoć porodicama žrtava, kao i zaposlenima u Svetskom trgovinskom centru, koji su preživeli nesreću. Zato što se, iz i jedne takve nesreće, nikada ne izlazi bez posledica. Jedan deo nas zauvek ostaje zatvorenik u tim kricima, vatri i krvi. Vi ste možda preživeli, ali vas neprestano prati osećaj odgovornosti, osećate se nekako prljavo, izjeda vas zebnja, i stalno muči jedno pitanje, na koje nikada nećete dobiti odgovor: Zašto ste baš vi preživeli, vi, a ne neko drugi? Vi, a ne vaše dete, vaša žena, vaši roditelji...
Paralelno sa svojim psihološkim istraživanjima, Mark je beležio svoja iskustva i u žutoj štampi. U svojim člancima, trudio se da pokaže nove vrste terapije - igre uloga, hipnoze... - na kojima je marljivo radio sa svojim saradnikom i prijateljem iz detinjstva, Konorom Mekojem. Malo-pomalo, Mark je postao čuveni psiholog, koji se često mogao videti u televizijskim emisijama, i ta iznenadna popularnost je njega i Nikol postavila na medijsku scenu Njujorka. Prestižni Venitiferje u jednom svom broju, posvećenom poznatim parovima Njujorka, baš njima posvetio članak na četiri stranice sa glamuroznim fotografijama što, zaista, nije malo!
Ali, ova bajka na glatkom papiru, već sutradan se raspršila u paramparčad. Jednog martovskog popodneva, njihova kćerka Lajla, nestala je u jednom tržnom centru u Orindž Kauntiju, na jugu Los Andelesa. Poslednji put je viđena kako gleda igračke u izlogu Diznijeve prodavnice. Njena dadilja, studentkinja iz Australije, ostavila ju je nekoliko minuta samu. Samo dok je u Dizelovom butiku pored probala jedne farmerke, koje su bile na sniženju...
Koliko je vremena prošlo dok ona nije primetila da je devojčica nestala?
„Najviše pet minuta", ubeđivala je devojka policijske detektive. Isto kao da je rekla večnost. Svašta se može dogoditi u pet minuta.
Zna se da su prvi sati, koji slede po utvrđivanju nestanka deteta, odlučujući. Tada postoje najveće šanse da se ono pronađe živo. Posle četrdeset osam sati, mogućnosti se opasno smanjuju.
Tog 23. marta kiša je lila kao iz kabla. Iako se nestanak dogodio usred dana i na mestu prepunom ljudi, policiji je bilo teško da pronađu svedoke. Ni pregledanjem snimaka video-nadzora, nije otkriveno ništa više nego što se utvrdilo saslušanjem dadilje, odgovorne za nesavesno čuvanje ali ne i za nestanak deteta.
Onda, dani su prolazili....
Tokom nekoliko sedmica, više od stotinu policajaca, potpomognuti psima tragačima i helikopterima, prečešljavali su region. Uprkos velikom naporu FBI-ja, nije pronađen nikakav trag koji bi omogućio pronalazak deteta.
...zatim meseci...
Odsustvo tragova zbunjivalo je policiju. Nije bilo ni otmičara s pozivom na otkup, nikakvog znaka.
...pa godine...
Pet godina je fotografija male Lajle bila okačena na aerodromima, železničkim stanicama, poštama, pored fotografija druge nestale dece....
Ali, Lajlu nisu pronašli.
Kao da je isparila.
§

Za Marka, život je stao tog 23. marta. 2002.
Nestankom njegove kćerke obuzeo ga je krajnji očaj. Potpuno skrhan patnjom i osećajem odgovornosti, on se udaljio od svog posla, svoje žene, svog prijatelja. Prvih meseci, angažovao je privatne detektive da preispitaju slučaj do najsitnijih detalja.
Bezuspešno.
Zatim se i sam upustio u uzaludno istraživanje.
To traganje, osuđeno na neuspeh, trajalo je tri godine. A onda, nestao je i Mark, i od tada se nije javljao ni svojoj ženi, ni Konoru.
Nikol je bila izgubljena.
U početku, njen očaj je bio tim veći što je osećala dvostruku odgovornost: ona je insistirala da povede Lajlu u Los Anđeles, gde je imala seriju nastupa; ona je angažovala dadilju čijom krivicom je došlo do nesreće. Njen način da se suprotstavi tom užasu bila je hiperaktivnost. Nizala je koncerte i snimanja, pristajala da otkriva svoju tragičnu ispovest u novinama i na televiziji, bila žrtva ružnog voajerizma.
Ipak, bilo je dana kada je bol bio nepodnošljiv. Onda bi Nikol iznajmila sobu u nekom hotelu i sklupčala se pod prekrivače kao u zimskom snu.
» Svako je preživeo na svoj način.
§

Iznenada, puče cepanica u kaminu. Mark napravi jedan nagli pokret i otvori oči. Odjednom se uspravi i nekoliko sekundi ostade tako, pitajući se gde je i šta mu se dogodilo. Ugledavši Nikolino lice, poče da se priseća svega.
„Jesi li povređena?" I „Ne, zahvaljujući tebi."
Na trenutak je izgledalo kao de će opet izgubiti svest ali on iznenada skoči.
„Ostani u krevetu, molim te, moraš da se odmoriš!"
Kao da nije čuo njene reči, on napravi nekoliko koraka prema ustakljenoj lođi. Tamo, s druge strane stakla, svetlela je ulica, bela i tiha.
„Gde je moja odeća?"
„Bacila sam je, Mark, bila je prljava."
„A moj pas?"
„Dovela sam ga ovde zajedno sa tobom, ali... pobegao je."
„Odlazim." Povika, posrćući prema vratima. Ona stade ispred njega, preprečivši mu put.
„Slušaj me, noć je, ti si povređen, iscrpljen... Dve godine se nismo videli. Moramo da razgovaramo."
Pruži ruku prema njemu, ali je on odgurnu. Pošto se zakačila za njega, on, u prolazu, obori nekoliko polica. Jedna fotografija pade na pod uz zvuk razbijenog stakla. Mark je podiže i vrati na mesto. Pogled mu pade na fotografiju svoje kćerke. Zelenih nasmejanih očiju, s osmehom na usnama, odavala je sreću i radost življenja.
Srce mu se steže i on zajeca, oslonjen o zid. Nikol se šćućuri na njegove grudi i ostadoše dugo tako, malaksali, u zagrljaju, deleći isti bol. Nežna koža na gruboj, fini miris gerlan parfema pomešan sa smradom ljudi koji žive na ulici.
§

Držeći ga za ruku, Nikol muža odvede do kupatila. Pošto mu je namestila toplu vodu, ona izađe. Zanesen opojnim mirisom šampona, Mark skoro pola sata ostade pod toplim, opuštajućim mlazom. Umotan u veliki peškir, on izađe u dugačak hodnik, ostavljajući tragove vode na uglačanom parketu. Otvorivši vrata svog nekadašnjeg ormara, uveri se da mu je garderoba i dalje tu. Ni ne pogledavši svoja nekadašnja odela: armani, bos, zenja... tragovi života koji više nije bio njegov, navuče bokserice, farmerke, majicu dugih rukava i džemper.
Siđe niz stepenice kako bi se pridružio Nikol u kuhinji. Kombinacija drveta, stakla i metala ispunila je ovu prozračnu prostoriju igrom svetlosti. Duga radna površina oplemenjenih linija protezala se dužinom zida, dok je na sredini dobro opremljeno ostrvce mamilo na kuvanje. Nekada, ovde je odjekivalo radošću, dok je porodica zajedno doručkovala, dok su se užinali ukusni keksi, i za vreme romantičnih večera udvoje. Ali, već dugo vremena u ovoj kuhinji niko nije kuvao.
„Pripremila sam ti tost i omlet", reče Nikol sipajući vruću kafu u šolju.
Mark je seo ispred pripremljenog tanjira, ali se gotovo odmah trgnu i ustade. Ruke počeše da mu se tresu. Pre obroka, morao je da pije. Alkohol. Pred zapanjenim pogledom Nikol, on grozničavo otvori prvu flašu vina koja mu je pala pod ruku i, u dva duga gutljaja, napola je isprazni. Istog trena umiren, on smaza svoj obrok u tišini, sve dok se Nikol, najzad, ne usudi da upita.
„Gde si bio, Mark?"
„U kupatilu", odgovori ne gledajući je.
„Ne, gde si bio poslednje dve godine?"
„Dole."
„Dole?"
„U tunelima metroa, šahtama, kanalizacionim odvodima, sa drugim beskućnicima."
Sa suzama u očima, njegova supruga zavrte glavom u znak nerazumevanja.
„Ali zašto?"
„Dobro znaš zašto", reče on, podižući ton.
Nikol mu priđe i uhvati ga za ruku.
„Ali, Mark, ti imaš ženu, posao, prijatelje."
On odgurnu njenu ruku i ustade od stola.
„Pusti me na miru!"
„Objasni mi jednu stvar", povika, kako bi ga zadržala, ,,šta dobijaš živeći kao klošar?"
On je oštro pogleda.
„Ja živim tako jer drugačije ne mogu. Ti možeš, ali ja, ja ne mogu."
„Ne pokušavaj da mi namećeš osećaj krivice, Mark."
„Ne prebacujem ti ništa. Započni nov život, ako možeš. Mene muči patnja koju ne mogu da prevaziđem."
„Ti si psiholog, Mark. Pomogao si ljudima da prevaziđu sve vrste nesreća."
„Ovu patnju, ja ne želim da prevaziđem, jer je to jedino što me drži u životu. To je sve što mi je ostalo od nje, razumeš? Ne prođe nijedan minut, a da ne mislim na nju, da se ne pitam šta joj je mogao uraditi otmičar, da se ne pitam gde bi mogla biti u tom trenutku."
„Ona je mrtva, Mark", izusti Nikol hladno.
Bilo je to više nego što je mogao da podnese. Mark krenu rukom ka njoj, uhvativši je za vrat kao da će je udaviti.
„Kako možeš da kažeš tako nešto?"
„Prošlo je već pet godina, Mark!" povika Nikol, oslobađajući se. „Pet godina bez i najmanjeg traga, bez ikakvog poziva za otkup."
„Nada uvek postoji..."
„Ne, Mark, gotovo je. Ne postoji više realna šansa. Ona se ne može odjednom pojaviti. To se nikada ne dešava, razumeš, NIKADA."
„Prestani!"
„Ako ikada bude nešto pronađeno, biće to njen leš, ništa drugo."
„NE!"
„Da! I nemoj misliti da samo ti patiš. Šta bih ja mogla da kažem, ja koja sam pored kćerke izgubila i muža?" Ne odgovorivši, Mark jurnu iz kuhinje. Nikol krenu za njim, odlučna da napadne. „Nikada nisi pomislio da možemo imati još dece? Nikada se nisi pitao da li, vremenom, ova kuća može ponovo da oživi!"
„Pre nego što ću imati još dece, želim da pronađem svoju kćerku."
„Dozvoli da pozovem Konora. Traži te svuda već dve godine. On ti može pomoći da se izvučeš iz ovoga."
„Ne želim da se izvučem. Moja kćerka pati i ja hoću da patim sa njom."
„Ako nastaviš da živiš napolju, umrećeš! Da li je to ono što želiš? Onda nastavi! Pucaj sebi u glavu!"
„Ne želim da umrem jer hoću da budem tu kada se ona pojavi."
Nikol je bila potrebna pomoć. Ona uze svoj mobilni telefon i ukuca Konorov broj.
JAVI SE, KONORE, JAVI SE!
Negde, u noći, nekoliko puta odjeknu zvono telefona. Nikol postade jasno da se Konor neće javiti i da je izgubila bitku. Sama, ona neće uspeti da zadrži muža.
U dnevnoj sobi, Mark opet leže na krevet i ostade spavajući sledećih nekoliko sati.
U zoru se probudi, dohvati sa čiviluka ranac, stavi unutra ćebe, nekoliko pakovanja keksa i više boca alkoholnih pića. Nikol u taj prtljag dodade i mobilni telefon, bateriju i punjač.
„Ako odlučiš da pozoveš Konora, ili, ako te ja tražim."
Kada Mark otvori vrata kuće, napolju je sneg bio prestao da pada i prva svetla dana bojila su grad u plavičasto.
Čim Mark zakorači na snežni pokrivač, pojavi se crni labrador, kao u magiji, iskočivši iza kontejnera i zakevta. Mark ga srdačno pomilova po glavi. Huknu u svoje dlanove kako bi ih zagrejao, stavi ranac na leda i uputi se ka Bruklinskom mostu.
Stojeći na pragu, Nikol je gledala čoveka svog života kako nestaje u jutru. Onda, istrča na ulicu i povika za njim:
„Potreban si mi!"
Kao bokser kome je odbrojano, on se zaustavi na desetak metara ispred nje i načini jedan pokret rukama blago ih šireći, kao da je hteo da kaže da mu je žao.
Potom nestade iza ugla.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:05 am





3. Neko ko liči na mene


Život je niska strahova.
~ Bjork ~


„Devojčica koja je maštala o bidonu goriva i šibici"
~ Naslov romana Stiga Larsona ~


Kabinet doktora Mekoja nalazio se u jednoj od staklenih zgrada prestižnog Tajm Vorner centra na krajnjem zapadu Central parka.
Konor je na to bio jako ponosan, jer je želeo da njegovim pacijentima bude prijatno i da dobiju najbolju negu. Metodom od usta do usta, klijentela nije prestajala da se širi, mada njegove metode, nešto drugačije od klasičnih, nisu podržavale sve njegove kolege.
Te božične noći Konor je još bio u svom kabinetu, udubljen u dosje jednog svog pacijenta. Zevajući, on pogleda na sat. Jedan sat i trideset minuta ujutru. Ionako, niko ga nije čekao. Konor je živeo za svoj posao i nije imao ni devojku ni porodicu. Svoj prvi kabinet osnovao je sa prijateljem iz detinjstva, Markom Hadavejem, sa kojim je delio strast za psihologiju. Obojica su odrasli u jednom opasnom delu Čikaga. Obojica su već bili upoznali stradanje, pre nego su svoju karijeru i energiju posvetili pronalaženju različitih metoda terapije. Njihov uspeh bio je sjajan sve dok Marka nije pogodila nesreća. Konor mu je pomagao najbolje što je mogao, sprovodeći sa njim istragu oko nestanka njegove kćerke, kada je policija već bila digla ruke od slučaja. Ali, njegova pomoć nije bila dovoljna; onda je i Mark nestao, polomljen bolom. Odlazak svog saradnika potpuno je zbunio Konora. Ne samo što je izgubio najboljeg prijatelja, već je doživeo i najveći profesionalni neuspeh.
Da bi odagnao ružne misli, Konor ustade iz fotelje i natoči sebi piće.
„Srećan Božić!" reče nazdravljajući svom odrazu u ogledalu.
Sva od stakla, prostorija se kupala u čarobnom svetlu pružajući vrtoglav pogled na park. Sve je ovde bilo svedeno i jednostavno. Na metalnoj polici dve skulpture ala Đakometi izgledale su kao da lebde u prostoru, dok je monohrom Roberta Rejmana na zidu ostavljao zbunjene sve koji su na slici videli samo uokvirenu belinu. Sam Konor, bio je fasciniran najfinijim varijacijama svetlosti na platnu.
Otkriti sakriveno, videti nevidljivo...
Sama srž njegove profesije.
S čašom u ruci, doktor pregleda nekoliko fotografija na svom laptopu. To su bili medicinski snimci, koji su predstavljali jedan deo mozga njegovog pacijenta. Svaki put kada je gledao ove uobičajene snimke, Konor je bio opčinjen.
Patiti, voleti, biti srećan, nesrećan: sve se dešavalo unutra, u misteriji našeg mozga, medu milijardama neurona. Želja, sećanje, strah, agresivnost, misao, san, zavisili su delom od lučenja različitih hemijskih supstanci, neurotransmitera, zaduženih za prenos poruka od jednog do drugog neurona. Strastan poznavalac poslednjih otkrića nauke o neuronima, Konor je bio jedan od pionira analize bioloških uzroka depresije. Studije u kojima je učestvovao pokazale su, na primer, da jedna čestica, kraća od naslednog gena, osobi daje predispozicije za depresiju ili samoubistvo. Ljudi se, dakle, ne rađaju sa jednakim sposobnostima za suprotstavljanje životnim iskušenjima. Ali, Konor nije mogao a da to ne smatra genetičkim determinizmom. Uveren da su biologija i psiha usko povezane, mladi doktor je oduvek nastojao da se obrazuje u oba domena: psihologiji i neurologiji. Naravno, određuje nas naš nasledni materijal, ali tokom čitavog života, mozak može da se reprogramira afektivnim odnosima i ljubavlju.
U svakom slučaju, on je bio tog uverenja da ništa nije zauvek i definitivno završeno.
Doktor popi naiskap svoju dozu viskija, obuče jaknu i izađe iz kancelarije. U zgradi se nalazio hotel s pet zvezdica, nekoliko restorana i jedan džez klub. Sa svakog sprata dopirali su zvuči slavlja, što je još više isticalo usamljenost mladog psihologa.
U liftu, on proveri da li su u tašni svi dosijei koje je planirao sutradan da proučava. Za dva dana je trebalo da počne kolektivna psihološka seansa koju je pripremio, a da bi bio efikasan, taj oblik terapije morao je biti perfektno pripremljen.
Stiže u suteren gde se nalazio parking. Ovde je pristup bio zaštićen sistemom skeniranja očne mrežnjače. Konor ispoštova proceduru i dođe do svog auta. Srebrni kupe aston martin, bleštao je neverovatnim sjajem. Jedan pritisak na ključ za otvaranje bolida i miris kože unutra. Doktor spusti tašnu na suvozačevo sedište pa izađe iz garaže, koja je vodila na Kolumbus skver. Krupne pahulje i dalje su padale čineći tlo klizavim. Zatim uđe u 6. aveniju, vozeći u pravcu Tribeka.
Zvuci elektronske muzike Radioheada, upućivali su na neizvesnu i dehumanizovanu budućnost, u kojoj će čovek izgubiti sve bitke. Muzika je sasvim odgovarala njegovom trenutnom raspoloženju, koje ga odavno nije napuštalo. Prolazeći pored Brodveja on dodade ubrzanje pa zamalo ne izlete s kolovoza. Sve češće, zabavljalo ga je da se igra sa opasnošću. Jedan od načina da se oseti živim. Na početku Grinič Vilidža zaustavi se na crvenom svetlu. Spustivši glavu na volan, on polako zatvori oči.
Moram doći sebi!
Doskora, verovao je da je zahvaljujući svojoj profesiji prevazišao stare strahove. Napisao je i knjigu Preživeti, u kojoj je ispričao ličnu priču, kako bi poručio da ima nade. Međutim, Markov odlazak je sve to bacio u vetar, i on se opet nađe u opasnom beznađu, u jednoj destruktivnoj samoći, mučen osećajem odgovornosti. Masirao je slepoočnice, kad ga trgnu zvonjava mobilnog telefona. Dohvati ga iz džepa od jakne i ugleda na ekranu ime:
NIKOL HADAVEJ
Nikol? Otkako izlazi sa tim advokatom Erikom, zaista se retko čuju. Taj Erik, jedan glupan. Nadajući se da će čuti nešto o Marku, lako je u to sumnjao, srce mu brže zakuca. Uzbuđen, on krenu da odgovori kad...
„Sranje!"
Odjednom se otvoriše suvozačeva vrata aston martina i jedna ruka se dočepa njegove kožne tašne. Ne razmišljajući, Konor istrča iz automobila i pojuri lopova... to jest, ženskog lopova. Kroz guste pahulje on raspozna dugu kosu devojčice koja je na grudima stezala svoj plen. Trčao je sve brže, rizikujući pri svakom koraku da padne na klizavi trotoar. Bio je na samo dva metra od nje, kad ona, iznenada, odluči da pređe ulicu, zakrčenu automobilima uz opasnost da je pregaze.
Mala devojčura!
Uprkos opasnosti, Konor joj prepreči put. Ni po koju cenu nije želeo da izgubi dosijee koji su bili u tašni. U njima je bio intimni život, najličnije tajne njegovih pacijenata.
Sada je već bio pristigao, nadoknađujući svoje zaostajanje iza delikventkinje. Videvši da je devojčica na izmaku snage, baci se telom napred i pade svom težinom na nju. Ona pade licem na sneg, nepomična, s rukom savijenom na leđima.
„Vraćaj to!" naredi Konor otrgnuvši joj tašnu.
Pošto je uzeo što je njegovo, doktor se polako uspravi, držeći čvrsto za ruku malu protivnicu primoravajući je da se podigne.
„Pustite me!" vikala je, otimajući se.
Ne obazirući se na njenu viku, Konor je povuče nekoliko metara do ulične svetiljke. Tek tu ju je zapravo, dobro video.
Bila je to devojčica od petnaestak godina, štrkljava i krhka, bledog tena, duge kose, uništene izbledelim pramenovima koji su postali crvenkasti. Na sebi je imala iznošenu lakovanu jaknu, ispod koje je virila mini suknja i nekoliko slojeva pocepanih čarapa.
„Pustite me!" ponovi.
I dalje neosetljiv na njene molbe, Konor je jače stegnu. Šta je tako mlada devojka tražila usred božične noći, sama?
„Kako se zoveš?"
„Odjebi!" uvredi ga ona.
„Kad je tako, vodim te u policiju!"
„Kretenu!"
Toliko se gicala da joj je iz džepa jakne ispao novčanik. Konor ga spretnom rukom izvadi iz snega. Unutra, na identifikacionoj karti, pronađe podatke o devojčici:
Ivi Harper rođena 3. septembra 1991.
„Šta radiš napolju, u dva sata ujutru, Ivi?"
„Vraćajte taj novčanik! Nemate pravo!"
„Ne znam da li si ti ta, koja treba da govori o nečijem pravu!" primeti Konor.
Pošto je pusti, ona se povuče nekoliko metara, ali ne otrča. Gledala ga je drsko. Konor se zagleda u nju. Drhtala je od hladnoće. Oči su joj bile našminkane crnim krejonom, ali ta maska vampira krila je svetle oči preplašenog deteta. Te oči sijale su čudnom odlučnošću.
„Slušaj, odvešću te tvojim roditeljima."
„Ja nemam roditelje!" reče, izmičući se.
„Pa gde onda živiš? U nekom domu? U hraniteljskoj porodici?"
„Odjebi!"
„To si mi već rekla", uzdahnu doktor. „Je li to sve što si naučila u školi?
Ta devojčica ga je nervirala, ali mu je na neki način bila simpatična. Ivi ga je podsećala na nekog, ali nije znao na koga. Naročito je osećao da je preplašena. Takođe, osetio je da ona pati i da ta patnja vlada njenim bićem.
„Treba li ti novac?"
Bez odgovora. Samo te oči koje odaju užas, i koji ona pokušava da sakrije.
„Za drogu, zar ne? Potrebna ti je tvoja doza? Moraš da je imaš?"
Ivi se usprotivi:
„Ja nisam narkos."
„Ideš li ti u neku školu?"
„Šta te to briga?"
Konor priđe i pokuša na drugi način da joj se približi.
„Znaš, ja sam doktor, mogao bih ti pomoći da pronađeš neko prenoćište."
„Hoćeš da me spasiš, je li?"
„Hoću da ti pomognem."
„Neću tvoju pomoć!"
„Šta onda hoćeš?"
„Pare, eto, samo to."
„Pare, za šta?"
„Sranje, ti si policajac, je li?"
Konor otvori Ivin novčanik na čičak traku i pogleda unutra. Ništa. Bio je potpuno prazan. Ni najmanjeg novčića. Zatim vrati njenu identifikacionu kartu na mesto i vrati devojčici novčanik. Ona ga zgrabi.
„Vodim te na večeru?"
„Šta hoćeš za uzvrat?"
„Ništa, Ivi?" obeća joj vrteći glavom.
Ona ga sada sumnjičavo pogleda. Život ju je naučio da se čuva ljudi, čak i onih koji, na neki način, odaju sigurnost.
„Zašto bi želeo da mi pomogneš?"
„Zato što me podsećaš na nekoga!"
Kao da je trenutak oklevala, zatim reče:
„Idem, neću tvoju večeru!"
Ali, Konor je insistirao:
„Znaš šta, ima jedan restoran, u Četrnaestoj ulici, zove se Alberto. Vidiš li gde je to?" I protiv svoje volje, ona klimnu glavom u znak potvrđivanja. „Ja idem po auto, a onda ću tamo na dobru večeru. Alberto je u Njujorku kralj hamburgera. Nešto sasvim drugačije od Meka, videćeš..."
„Ništa ja neću videti."
,,U svakom slučaju, ja ću biti tamo. Onda, ako za deset minuta pristaješ na jedan sočan hamburger sa hrskavim hlebom, lukom, krastavčićima i prženim krompirima, znaš gde ćeš me naći."
Hodajući sredinom trotoara, polako, on se pope na ulicu. Bio je prešao dvadesetak metara, kad se okrenu. Pahulje, koje su i dalje padale, srebrnkasto su svetlucale pod uličnim svetiljkama, pa je ulica izgledala bajkovito. Kao ukočena od hladnoće, Ivi se nije pomakla ni centimetar. Konora ganu njena krhkost, njeno mrtvačko bledilo, kao da je nešto u njoj već bilo mrtvo.
„Neću doći", ponovi devojčica.
„Ti odlučuješ", uzvrati Konor.
§

Petnaestak minuta kasnije, sedeći za stolom u kafeteriji, Ivi je halapljivo gutala hamburger apetitom nekoga ko dva dana nije jeo. Bio je to staromodan restoran koji je podsećao na Nju Džerzi, sa klupama presvučenim izlizanim skajem, zarđalim hromom. Na zidu iznad kase kolekciju fotografija s posvetom, pomislili biste da su Džek Nikolson, Brus Springstin ili Skarlet Johanson nedavno posetili ovo mesto. U dnu restorana, stari aparat širio je zvukove Kleptonove gitare za pet-šest gostiju usamljenika. Napolju, na trotoaru, Konor je pušio cigaretu, gledajući ispitivački Ivi kroz staklo kako bi otkrio šta se krije iza lica te devojčice.
Ivi je svoju jaknu smotanu u loptu bila spustila pored sebe na klupu. Ispod otkopčanog džempera videla se crna majica sa natpisom Kabbalists do it better. Oko vrata, na srebrnom lančiću visio je privezak u obliku naopakog krsta i jedna zvezda petokraka. Večerala je tako halapljivo da se sva bila umazala kečapom. Dok se brisala papirnom salvetom, Konor primeti da je imala zavoje na zglobovima. Upadoše mu u oči tragovi samoranjavanja na unutrašnjoj strani ruke. Bilo bi malo reći da je ova devojčica loše. Konor je video kontraste u njoj. Bila je puna odlučnosti, a istovremeno, na ivici propadanja.
Taj talenat, sposobnost da zaviri u dubine ljudske duše, delio je sa Markom još od njihovog detinjstva.
Mark...
Pri pomisli na svog prijatelja pogled mu se ukoči. Još kao deca, obećali su da će uvek moći računati jedan na drugog. Tokom niza godina uspevali su zajednički da premoste teškoće od kojih ih život nije čuvao. Ali, Lajlin nestanak srušio je sva njihova obećanja.
Konor povuče poslednji dim cigarete i baci opušak u sneg. U toj božičnoj noći, činilo mu se da nosi sve nevolje ovoga sveta na svojim leđima. Šta je tražio tu, u tri sata ujutru, smrzavajući se, umesto da je bio u svojoj kući. Ne može nastaviti ovakvim životom. Kostim Majke Tereze bio je pretežak. Možda je bilo vreme da napravi pauzu, zaboravi na pacijente, ode iz Menhetna i na nekom drugom mestu započne novi život.
Da se ponovo rodi.
Nekoliko trenutaka opuštala ga je pomisao na ovu mogućnost, dok ne postade svestan da ga Ivi posmatra kroz staklo. On podiže glavu i, prvi put, pogledi im se sretoše. Konoru tada postade jasno na koga ga je podsećala ova devojčica.
Na njega samog.
I ne poznavajući je, on je osećao da njih dvoje dele isti bol. Ona je svoj nosila kao zastavu, a on je svoj skrivao iza titule doktora. Mada, na kraju krajeva, pripadali su istoj grupi.
Konor odluči da se vrati u toplu kafeteriju. Gitara Boba Dilana bila je zamenila Kleptonovu. Shelter from the storm. Sklonište od oluje. Jedna od njegovih omiljenih pesama, koju je Dilan napisao 1975, posle razlaza sa njegovom ženom Sarom. Još jedan dokaz o pozitivnom uticaju patnje na umetničku kreativnost...
„I, šta kažeš za hamburger?" upita sedajući na klupu ispred nje.
„Nije loš", primeti Ivi pijuckajući milkšejk.
Konor se nagnu prema devojčici. Ako je hteo da joj pomogne morao je da sazna nešto više o njoj. Zato joj se obrati što je mogao više ubedljivo.
„Malopre, rekla si mi da ti treba novac..."
„Pusto to", dobaci ona.
„Ne, objasni mi, te pare, za šta su ti potrebne? Želim da razumem."
„Nema šta da se razume!"
„Ako to gledaš tako..."
Konor duboko uzdahnu. Zašto đavo uvek želi da upravlja ljudima protiv njihove volje?
Neraspoložen, ustade od stola i ode do šanka da poruči pivo, sve vreme držeći Ivi na oku. Zabrinuta, ona je grickala nokte, nalakirane crnim lakom, lica okrenutog prozoru.
Plaćajući pivo, Konor pregleda sadržaj svog novčanika: tri novčanice od sto dolara koje je ranije podigao na bankomatu. Kako bi se osećao sigurnije, imao je potrebu da uvek sa sobom nosi veću količinu gotovine. Klasičan refleks nekadašnjeg siromaha. Jedna ideja mu pade na pamet. Spusti se sa barske stolice i krenu ka klupi gde je Ivi prikupljala svoje stvari spremajući se da ode.
„Igraćemo jednu malu igru", reče stavljajući na sto jednu od novčanica od sto dolara.
„Kako se zove ta tvoja igra? Korupcija maloletnika?"
„Učinilo mi se da si htela da zaradiš novac..."
Posmatrala je novčanicu sa osećajem prezira i radoznalosti. On pokri jedan njen deo svojom rukom i Ivi primeti da mu na domalom prstu fali zaglavak.
„Ako hoćeš, tvoja je", on povuče novčanicu prema Ivi. „Odgovori na moje pitanje i tvoja je."
Ona ga pogleda, oklevajući da prihvati igru u kojoj nije poznavala pravila. Ali, na kraju:
„Hajde, postavi pitanje..."
„Za šta ti je potreban novac?" upita Konor fiksirajući je pogledom.
Ivi primače ruku zelenoj novčanici.
„Da kupim pištolj", hrabro odgovori.
Dohvati novčanicu i stavi je u svoj džep, prkosno gledajući Konora.
To je bio najlakše zarađen novac u njenom životu.
Konor se sledi. Bio je zaprepašćen devojčicinim odgovorom. Pred očima mu se pojavi slika vatrenog oružja, zatim prasak i krik. Jedno daleko sećanje koje se iznenada pojavi. Neraspoložen, on izvuče drugu novčanicu iz džepa i stavi je na isto mesto na stolu.
„Za šta ti treba pištolj?"
Ovog puta Ivi je duže vremena oklevala. Prvo pomisli da slaže, ali joj se učini da bi Konor to osetio. Na neki način, istina je bila retka i dragocena i sto dolara, koje joj je davao, bile su cena te istine.
„Zato što hoću da ubijem jednog čoveka."
Ove reči padoše kao presuda. Ošamućen, Konor obori glavu, užasnut devojčicinim odgovorom. Ipak, on razmota i treću novčanicu, stavi je na sto i postavi svoje poslednje pitanje:
„Zbog čega želiš da ubiješ čoveka?"
Ovog puta, Ivi nije oklevala. Već je bila otišla predaleko da bi se povukla. Zgrabi poslednje dolare pokretom kojim se kupi dobitak na pokeru.
„Da se osvetim."
U Konorovoj glavi, iz prošlosti iskrsnuše tri reči - jedna neumoljiva osveta - od kojih ga prođe jeza kroz leđa.
„Kako to, da se osvetiš? Kome? Zbog čega?" Ali, Ivi je već bila obukla jaknu i umotala se šalom.
„Žao mi je", reče ustajući, „ali to su dva dodatna pitanja a ti više nemaš čime da platiš."
Uhvaćen u sopstvenu zamku on ju je nemoćno gledao, dok je za sobom zatvarala vrata restorana.
„Čekaj!" viknu da bi je zadržao. Sustiže je na ulici. Sneg je i dalje padao ujednačenim ritmom prekrivajući grad svojim teškim i tihim ogrtačem. „Ne možeš tako da odeš. Hladno je, opasno. Pronaći ću ti prenoćište."
Bez reči, ona mu okrenu leđa. Kao zadnje sredstvo, Konor joj stavi u džep vizitkartu sa svojim podacima.
„Ako se predomisliš..."
Mada je znao da neće doći do toga.
Prelazeći ulicu, Ivi zastade nasred pešačkog prelaza, okrenu se ka Konor u i po prvi put, ona upita njega:
„Podsećam te na nekog... na koga?"
Ispred kafeterije, Konor je pušio još jednu cigaretu. Kolutovi plavog dima, zgusnuti od hladnoće, podizali su se iznad njegove glave.
„Na mene."
Ona ga pogleda, iznenađena i zbunjena njegovim odgovorom. Poslednji put, pogledi im se sretoše, a onda Ivi produži dalje. Gledajući je kako nestaje u noći, Konor je nervozno povlačio dimove cigarete.
Uskoro je izgubi iz vida. Ipak, on ostade još dugo tako, blesavo zagledan u tragove njenih stopala otisnutih u snegu. Naravno, nije on mogao baš svakog da spasi. Ali, šta bi mogla očekivati od života jedna petnaestogodišnja devojčica, izgubljena, bez novca, usred zimske noći na Menhetnu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:05 am





4. Put u noći


Kada se gledaš u ogledalu i želiš da ga razbiješ, nije ogledalo to što treba da bude slomljeno, nego si ti taj, koji treba da se promeni.
~ Nepoznat autor ~


Konor parkira auto u Brum strit a zatim prošeta kroz dva mala naselja koja su ga delila od sopstvene kuće. Kao i drugi delovi grada i Soho je bio prekriven snegom koji je skrivao svetleće reklame umetničkih galerija, restorana i modnih butika. Zastade ispred jedne zgrade sa gvozdenom armaturom. Njena nedavno obnovljena fasada bila je okićena sa stotinu lampica, dok je na trotoaru nedovršeni Sneško Belić uzaludno čekao šešir, šargarepu ili lulu.
„Uvek imaj ovo sa sobom, drugar", reče doktor, vezujući mu svoj šal.
U holu, Konor pokupi svoju poštu i pozva lift. Mašina ga odvede do poslednjeg sprata gde se nalazio njegov stan, veliki industrijski prostor preuređen u antičkom stilu. Unutra, nije se osećao ni miris kolača ni pečene ćurke. Nije bilo ni božične jelke ni dečje sobe. Hladno i beživotno. Pre pet godina, kupio je ovaj stan kao simbol socijalnog uspeha, ali ga nikada nije potpuno opremio ni dekorisao.
Previše posla, komplikacije... a uglavnom, niko s kim bi podelio poslove opremanja.
Dok je svoj život posvetio upoznavanju duša drugih ljudi, on sam bio je zagonetan i misteriozan. Voleo je žene, ipak, sve njegove dotadašnje veze bile su bez perspektive. Čak i kada je sve bilo u redu, dolazio je momenat kada mu je partnerka zamerala na njegovoj zatvorenosti. Kako bi mogao priznati da u ljubavnim odnosima nije uspevao da uspostavi onaj nivo intimnosti koji ga je vezivao za njegove pacijente.
On zevnu, otvori frižider i izvadi bocu šardonea koja je već bila načeta. Natoči sebi čašu i vrati se u dnevni boravak. Kako je u stanu bilo hladno, on popi piće naiskap i ne odoli potrebi da naspe još jedanput.
Te večeri, on oseti da se u njemu rada stara potreba za autodestrukcijom. Proveo je život boreći se protiv nje, ali je znao da ta borba zahteva neprestanu opreznost.
Odveza kravatu, napravi nekoliko koraka do zastakljene terase, a onda se sruši na krevet. Pred očima mu je i dalje bila slika te čudne devojčice, Ivi, koja je htela da mu ukrade torbu. Mislio je na tugu koju je video u njenim očima i bi mu žao što ništa nije mogao da učini za nju. U glavi su mu odzvanjale njene zabrinjavajuće reči sve dok nije dobio migrenu: „hoću da ubijem jednog čoveka", „da se osvetim".
„Nemoj da učiniš tu glupost", prošaputa, kao da ga je Ivi mogla čuti. „Šta god da ti je uradio taj tip, nemoj ga ubiti."
U tom trenutku, zazvoni telefon. On podiže obrve. Sigurno je Nikol. Posle svega što se dogodilo bio je zaboravio da joj se javi.
Podiže slušalicu.
To nije bila Nikol.
Bio je to glas jedne mlade žene potpuno pometene strahom, koja je sebe okrivljavala za neko ubistvo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:05 am



5. Svetlost


Niko ne može dočekati zoru a da ne prođe putem noći.
~ Halil Džubran ~


Tri meseca kasnije.
Zima je na izmaku, početak proleća.
Bledoružičasta zora rađa se na Ist sajdu, sluteći jedan sunčan dan. Nedaleko od obala Ist Rivera nalazi se Notrdam, mala španska parohijska crkva, zaglavljena između jednog skladišta i jedne bezlične zgrade. U njoj se nalazi centar za privremeno prihvatilište beskućnika. Iako samo sa osnovnim uslovima - okrnjene pločice, rasklimane pregrade, pokvarena instalacija - ovo mesto je bilo omiljeno onima koji žive na ulici. Nasuprot oficijelnim prihvatilištima, znali su da im ovde neće postavljati pitanja i da mogu pronaći hranu i čistu odeću.
U velikoj spavaonici u podrumu budilo se desetak beskućnika, koji su ležali na poljskim krevetima, dok su se, u zajedničkoj prostoriji u prizemlju, ranoranioci služili skromnim doručkom. To je mesto čuda dvadeset prvog veka: za jednim stolom mlada ali već krezava žena srče kafu iz činije; do nje, neki ogroman Rus amputirane ruke nespretno mrvi keks da bi što duže uživao u njemu; pored prozora stari, mršav crnac, neosetljiv na hranu, zgrčio se u vreći za spavanje, ponavljajući svoju dosadnu žalopojku.
Odjednom vrata se otvaraju i ulazi čovek guste brade, u crnom mantilu. Iako nije ovde spavao bio je redovan posetilac. Odskora, navikao se da dolazi da bi napunio bateriju mobilnog telefona u sali gde se ručalo.
Nezainteresovan za sve oko sebe, Mark Hadavej se polako dovlači do jednog ugla i ruši se pored utičnice za struju u koju uključuje hromirani aparat. Od Božića nije video svoju ženu. On sada više ni na šta ne liči. Kosa čupava, pogled ugašen, lice ulepljeno prljavštinom. Odavno, napustio je svet živih i kreće se kroz gustu maglu. Poslednja etapa pre kraja.
Primljena je nova poruka.
Metalni glas iz telefona nije skrenuo njegovu pažnju dok...
„Mark? Ja sam..."
Ali, ovaj glas je prepoznao: to je njegova žena. Iako je bio u bunilu, on nasluti jecaje u glasu:
„Javi se, hitno je."
Kratka pauza, zatim:
„Moram nešto da ti kažem..."
U tom trenutku Mark je ubeđen da će mu Nikol javiti kako je pronađen Lajlin leš. Iznenada vidi užasnu scenu: jedan džin, zver, mala devojčica koja vrišti u noći, ali...
§

»Ti si...
Više ne uspeva da diše. U slepoočnicama mu odzvanjaju otkucaji srca.
„...ti si bio u pravu", nastavlja Nikol.
Opet tišina. Ovaj put ništa ne pretpostavlja, ništa ne razume. Onda:
„Pronašli su je..."
Zatvara oči, nalazi snagu da prošapuće molitvu, ne znajući tačno kome da je uputi.
„Živa je, Mark."
Talas vreline prolazi mu telom parališući ga. Sada on počinje da plače.
„Lajla je živa."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:06 am






6. Živa


Voleti, znači paziti na samoću drugog, nikada je ne ispunjavajući, čak i ne prepoznavajući je.
~ Kristijan Boben ~


Mark i ne presluša ponovo poruku. Lajla je bila živa. Minut ranije, pregledao je čitulje, ali sada se osećao preporođenim, oduševljen novošću koju je upravo čuo.
Izađe iz prihvatilišta, ostavši bez daha pretrča čitavu Ulicu Stenton i stiže do Male Italije. Nekoliko puta pokuša da zaustavi taksi, ali nijedan ne prihvati da ga poveze. Ionako, nije imao ni dolar u džepu. Nema veze, prošvercovaće se u metrou do Bruklina. U vozu, sruši se na sedište da bi došao do vazduha. Ostao je bez daha, pogled mu se mutio, ali nije smeo da se slomi. Ne sada. Morao je da se smiri, brzo da se savlada. Iako mu je glava bila na ivici da eksplodira i srce bubnjalo sto šezdeset otkucaja u minutu.
DOĐI SEBI. Moraš opet da postaneš onaj od pre. Uradi to za Lajlu. Ona je ŽIVA. To si ti oduvek znao. Ne znaš tačno kako, ali si ODUVEK znao.
On zatvori oči i pokuša da dovede svoje misli u red.
Zato si se odupreo želji da se ubiješ. Da bi bio ovde kada je pronađu. Sada ćeš morati da joj pomogneš. Moraš biti jak zbog NJE.
Dugo ostade u tom položaju, ne gledajući oko sebe ništa osim nazive stanica u koje je ulazio voz.
U toj zbrci koja je vladala njegovim mozgom, odjednom mu sinu ideja. Intuicija, više nego realna misao. Datum! Proveri datum!
Na sedištu ispred njega, nalazio se jedan primerak Njujork posta od tog jutra. Dograbi novine, grozničavo ih pregleda tražeći datum: subota 24. mart 2007. Nikolina poruka u telefonu bila je od prethodne večeri. Znači, juče su pronašli Lajlu.
23. mart. 2007!
Sam taj datum nije predstavljao ništa posebno, ali u njegovoj glavi i njegovom srcu., bio je označen crvenom bojom.
Bio je 23. mart 2002. kada je Lajla nestala.
Pre pet godina.
Na isti dan.
§

Mark stiže do tihe male ulice u Bruklinu, u kojoj se nalazila kuća koja je nekada bila „njegov dom", ali to više nije tako. Na trotoaru ugleda policijski auto, nepropisno parkiran.
U dva koraka on pretrča ulazne stepenice, zalupa na vrata i ne pokušavajući da pozvoni.
Nikolino lice pojavi se na vratima. Njen pogled, otkrivao je sve: patnju zbog njegovog odlaska, snagu duboke ljubavi. Zatim zagrljaj, prekinut dolaskom agenta FBI-ja, sakrivenog iza njegove žene.
„Dobar dan, doktore Hadavej." Policajac pokaza svoju identifikaciju. „Frenk Maršal, kancelarija FBI-ja u Kaliforniji, mislim da me se sećate."
Mark se okrenu prema njemu. Mora da ga je Nikol bila odala, jer policajac nije bio iznenađen videvši ispred sebe klošara. Bio je krupan, poput Eda Harisa: robustan, isfeniran, dobroćudnog izgleda. On je vodio slučaj Lajlinog nestanka.
„Gde je ona?" upita Mark. „Gde je Lajla?"
Nikol otvori usta, ali Maršal odgovori umesto nje.
„Treba biti oprezan, doktore Hadavej", upozori, krenuvši prema stolu na kome se nalazio lap-top. „Za sada nismo sto posto sigurni da se radi baš o vašoj kćerki. U toku je DNK analiza koja će nam, sigurno, reći više." Maršal pritisnu tipku i na ekranu se pojavi lice devojčice. „Ova fotografija je napravljena sinoć, nekoliko časova nakon što su je pronašli."
Mark se nagnu nad ekran.
„Lajla!" uzviknu bez dvoumljenja. „To je naša kćerka!"
„Nadam da je tako", odgovori Maršal.
„Hoću da je vidim!"
„Doktore, ona nije u Njujorku."
Mark priđe Maršalu.
„Gde je ona?"
„U Los Anđelesu, na klinici, Sent Frensis memorijal."
„Kako... kako je ona?"
„Još je teško bilo šta reći. Doktori vrše sva ispitivanja. Rano je za..."
„Da li je... zlostavljana?"
„Zaista još ništa ne znamo."
Mark prasnu:
„Kako to ne znate ništa!"
Bio je toliko blizu policajca da ga je mogao dohvatiti. Mrsko ga odmeri pogledom.
„Smirite se", predloži Maršal ustuknuvši. „Sve ću dovesti u red, kao što sam već učinio sa vašom ženom."
Nikol ih povede do kuhinje i pripremi kafu. Dva čoveka sedoše jedan pored drugog, Maršal izvadi svoj notes sa beleškama, kako bi bio siguran da ništa neće zaboraviti.
„Devojčica stara desetak godina pronađena je juče po podne, oko i sedamnaest časova, lutajući alejama tržnog centra Sanšajn plaža u Orindž Kauntiju u Los Anđelesu." Mark stavi glavu u ruke, Maršal nastavi: „Njena starost, sličnost, mladeži, ožiljak na bradi: sve nas navodi da mislimo da se radi o vašoj kćerki."
„Taj tržni centar", uzdahnu Mark, „tamo je..."
„Tamo je nestala, tačno pre pet godina, na isti dan", završi Maršal.
Na Markovom licu pojavi se izraz neverice.
„Isti sat, isto mesto, posle pet godina..."
„Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je slučajnost, slažem se sa vama."
„ A Lajla, šta vam je ona rekla?"
„To i jeste problem, doktore Hadavej, vaša kćerka NIŠTA nije rekla." Mark podiže obrve. „Nije progovorila ni jednu jedinu reč", objasni Frenk, "ni pred nama ni pred medicinskim osobljem koje brine o njoj od juče po podne."
Potpuni mutizam?
§

Mark je već razmišljao iz ugla doktora. U svojoj karijeri, imao je mnogo slučajeva dece obelele od mutizma.
„Dovoljno sam čuo!" reče ustajući sa stolice. „Krećem za Los Anđeles. Idem po Lajlu."
„Rezervisali smo vam karte za danas ili sutra", odgovori Frenk ustajući. „Nazovite me kad budete spremni. Naš auto će vas odvesti na aerodrom."
„Spremni smo", odbrusi Mark. „Nema šta da se čeka."
U prostoriji nastade neprijatna tišina, a onda Nikol reče:
„Ne!"
Mark se začuđen okrenu prema njoj. Umesto odgovora, ona prstom pokaza prema staklenim vratima. Mark pogleda staklo i vide na njemu svoj odraz, kao u ogledalu. Bio je to odraz mršavog, prašnjavog stranca duge, prljave kose, guste brade, ranjavih usta, zakrvavljenih očiju. Ulivao je strah.
„Ne želiš da te vidi takvog, zar ne?"
„Sreća da svi moji klijenti ne rade kao vi", progunđa Džo Kalahan, jedan od poslednjih tradicionalnih brica u Bruklinu. „Dve godine pauze od poslednjeg šišanja, zaista nije pametno, doktore Hadavej! Da i ne govorimo o bradi!"
§

Starom frizeru trebalo je dobrih sat vremena truda da dovede posao do kraja. Na kraju dobro obavljenog zadatka, on postavi ogledalo iza Markovog potiljka kako bi mu pokazao novu frizuru.
„Nadam se da sledeći put neću tako dugo čekati", obeća Mark.
Sa kosom kraćom deset centimetara i sveže obrijan, on ugleda lice koje nije bilo lako prepoznati.
Posle frizera, Mark svrati do jednog butika u Park Sloup, gde je često išao dok je još bio mlad, nadobudan doktor pun ambicija. Jedne platnene pantalone, dobro skrojena jakna, najnoviji model polo majice sa srebrnkastim krokodilom... naravno da odelo čini čoveka. Nekoliko sati ranije on je bio samo olupina koja se vukla po prljavštini, a evo kako je, s malo kozmetike i nekoliko parčadi garderobe, uspeo sve da obmane.
Vrati se kući pešice. Ispred više nije bilo policijskog auta.
Dobro da su ih se rešili!
Krenu da pozvoni ali se seti da mu je Nikol bila vratila ključeve. Otključa vrata i prođe hodnikom. Prozori su bili otvoreni. Dnevna soba bila je okupana prolećnom svetlošću, mirisalo je na bergamot i cvet narandže. U stereo-uređaju vrteo se CD Kita Džereta, prskajući prostoriju kišom kristalnih nota. The Koln Concert: apoteoza Džereta, najbolji improvizovani koncert svih vremena, koji se sviđao čak i onima koji inače nisu slušali džez. Marka obuzeše emocije. Ovaj disk za njega je imao sentimentalnu vrednost: Nikol mu ga je poklonila na početku njihove veze.
„Nikol!" pozva Mark.
Tišina. Mora da je na spratu.
Pope se, preskačući po dve stepenice.
„Nikol!" i Otvori vrata kupatila.
Nikog.
Zastade na ulazu njihove spavaće sobe. Zakačena o vrata, jedna razglednica koja predstavlja dva isprepletana tela kako lebde u maglovitom pokrivaču. Mark odmah prepozna La Valse, skulpturu Kamij Klodel, koja im se dopala u muzeju Rođen, tokom njihove prve posete Parizu.
Muzika Džereta, strast Kamij Klodel. Dva kolačića, madeleines, koje je ostavila Nikol i koji su ga vratili u davnu prošlost. Ali, gde je bila njegova žena? Zbunjen, on uze razglednicu i na poleđini ugleda nekoliko reči napisanih na brzinu.
Mark, ljubavi,
Ne brini za mene! Dobro sam, ali ne mogu sada da idem u Los Anđeles.
Znaj da ono do čega mi je sada najviše stalo jeste to da opet budem sa tobom i našom kćerkom. Ali, to je nemoguće. Na ovo putovanje moraš otići sam. Oprosti mi što ti ne mogu otkriti više. Kasnije, shvatićeš. Šta god da se desi dalje, znaj da sam te uvek volela i da ću te uvek voleti.
Nikol

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:06 am






7. Made in heaven


Došao je kada sam bila uplašena I njegovim dolaskom, moj strah se smanjio.
~ Emili Dikinson ~


Dvanaest sati kasnije Los Anđeles
Bolnica Sent Frensis memorijal
Lift nije prestajao da se penje. Skučeni unutra, Mark Hadavej i Frenk Maršal gledali su se popreko. Pre nego što je kabina stigla na odredište, agent FBI-ja odluči da postavi pitanje koje mu je peklo usta:
„Vama nije čudno što nam se vaša žena nije pridružila?"
Mark ne odgovori ništa, ostavljajući Franka u neprijatnom osećaju da govori u prazno.
„Ipak", nastavi Frenk, „njena kćerka, za koju je verovala da je mrtva, pronađena je i..."
„Šta, u stvari, hoćete tim da kažete?" prekide ga Mark, iznerviran.
Frenk je namerno kratko oklevao, onda reče:
„Ako imate neke informacije u vezi sa vašom suprugom, koje su nama nepoznate, ako postoji neka sumnja, treba da nam to kažete. Eto šta hoću da kažem."
Ali, Mark nastavi da ga ignoriše i, pri tom mu, čak, okrenuvši leđa. Morao je da zaboravi tu čudnu poruku koju mu je ostavila Nikol i koju nije razumeo. Tada, morao je da misli samo na svoju kćerku koju će videti za nekoliko minuta. Ništa drugo nije bilo važno.
„Još nešto", dodade Frenk, „zbog potreba ovog slučaja, FBI ne želi da se objavi da je pronađena vaša kćerka. Nismo dali informaciju štampi i želimo da novinari ostanu po strani, za sada."
„Zašto?"
„Imamo naše razloge", obazrivo odgovori policajac.
Ali Mark napade:
„Koje mi, naravno, nećete reći. Uvek vaša opsednutost tajnama. Završeno je sa svim tim. Ne možete više ništa da mi namećete!"
Izazvan Markovim ponašanjem, Frenk pritisnu dugme za hitne slučajeve, zaustavljajući lift između dva sprata kako bi raščistili situaciju.
„Da se razumemo, Hadavej: pustiću vas da povedete kćerku u Njujork, pod uslovom da poštujete nekoliko pravila."
„Naporni ste. Pokrenite taj lift!"
„Zahtevam da psiholog iz FBI-ja svakodnevno prati vašu kćerku. Kada bude odlučila da priča, mi ćemo je ispitivati."
To je bilo previše za Marka. Za manje od sekunde on uhvati federalnog agenta za kragnu jakne i nasloni na ogledalo lifta neočekivanom silinom koja zaljulja kabinu.
„Ja sam psiholog, razumeš! Moja kćerka neće ići ni kod koga drugog. Ja sam specijalista za te slučajeve, najbolji u svom domenu."
Frenk nije pokušavao da se odbrani, jednostavno primeti:
„Vi ste, možda, bili najbolji. Ali trenutno, vi ste samo jedan agresivan i impulsivan čovek, koji je dve godine proveo na ulici. Ne baš neki kvaliteti koji bi umirili dete u stanju šoka, složićete se."
Mark stegnu pesnice, pritiskajući ga još jače.
„Vi niste bili sposobni da pronađete Lajlu! To što je ona sada ovde, nije vaša zasluga. Zato me ostavite na miru. Ja preuzimam kontrolu. Slučaj je završen."
Mark oslobodi svoju žrtvu i pritisnu dugme za pokretanje lifta.
Frenk popravi okovratnik dodajući neutralnim tonom:
„Slučaj će biti završen onda kada otmičar vaše kćerke bude uhapšen."
§

Vrata lifta se otvaraju ispred dugačkog hodnika sa staklenim prozorima o koje udaraju vetar i kiša. Pala je noć i svetla grada stapaju se u beskraju, nad gradom anđela.
Mark nastoji da sledi uputstva koja su mu dali. Lajlina soba nalazi se na kraju hodnika.
Ugleda vrata, na četrdesetak metara ispred njega.
Soba 466.
Četrdeset metara.
Bolnica vrvi od doktora i medicinskih sestara, ali Mark ne čuje ništa. Obavijen svojom tišinom, on polako nastavlja kao da treba da zaroni na dah. Nestrpljiv je i pun treme. Kako bi se opustio, ponavljao je sebi da je spreman na sve mogućnosti: možda ga kćerka neće prepoznati ili će biti agresivna, možda će on biti nemoćan da joj se obrati, možda...
Trideset metara.
Vreme se razvlači u beskonačnost. Zašto je toliko uplašen? Ipak, on je taj koji je bio u pravu. Pet godina, sam protiv svih, upotrebio je svu svoju energiju kako bi odbacio pretpostavku da je Lajla mrtva. Više se borimo glavom nego pesnicama. Tu lekciju su, on i Konor, poneli iz njihovog teškog detinjstva iz opasnog dela Čikaga. To uverenje ih je vodilo pri izboru profesije. A kada je bol prejak i kad udarci postanu neizdrživi, onda se zavučemo u sebe i čekamo da oluja prođe. Uvek dođe trenutak kada se neprijatelj umori. Uvek dođe trenutak kada se, najzad, ukaže nada za spas.
Dvadeset metara.
Što je bliže, više u sebi oseća sve ono što je podnosio poslednjih nekoliko godina. Predugo je pet godina u dubokoj tami, znajući da njegova kćerka pati a da ne može ništa učiniti za nju. Teško je, kao jedini način, izabrati i sopstvenu patnju, kao poslednji pokušaj zajedništva.
Deset metara.
Još nekoliko koraka i završiće se košmar.
Trenutno, teško mu je da poveruje u to.
On još nije stigao do vrata kad se ona polako odškrinuše.
Najpre, raspoznaje samo oreol kovrdžave kose iznad velike, roze pidžame. A onda, devojčicu, u pratnji medicinske sestre, kako podiže glavu prema njemu.
To je ona! Porasla je, naravno. Ipak, njemu se čini tako mala, tako slaba... U njegovom srcu je eksplodirala tempirana bomba, ali, da je ne bi uplašio, savladava se da joj ne potrči u susret, pa joj, kratko, maše f rukom.
Celim telom on drhti.
Nemoj da odeš, Lajla, nemoj da odeš!
Devojčica se nije pomerila. Mark se usuđuje da je pogleda u oči.
Hiljadu osam stotina dvadeset osam dana od kada je nestala. Pripremao se da ugleda jedno unezvereno i zbunjeno dete, ali u njenim očima nije video ni užas ni patnju. Naprotiv, izgledala je smirena i tiha. Štaviše, ona ga gleda blago se smešeći, pušta ruku medicinske sestre i trči mu u susret. Mark se saginje i, konačno, uzima je u naručje.
„Sve je u redu, dušo", kaže, podižući je. Čvrsto je grli preplavljen beskrajnom zahvalnošću. Taj osećaj jači je od onog što je osetio kada se ona rodila.
„Gotovo je", šapuće joj na uho. „Gotovo je."
Da bi susret učinio opuštenijim, Mark stavlja ruku u svoju torbu i odande vadi malog plišanog zeca, koga se setio da ponese iz Njujorka.
„Poneo sam ti tvog belog zeca. Sećaš li se? Nikad nisi zaspala bez gospodina Zeca."
Devojčica uzima igračku i naslanja je na svoje grudi.
„Gotovo je, dušo", ponavlja Mark, kao da želi sam sebe da ubedi. "Idemo kući."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:07 am




8. Terminal


Sanjati nemoguć san
Nositi tugu zbog odlazaka
Goreti od moguće temperature
Otići gde niko ne odlazi.
~ Žak Brel ~


Danas
25. mart - osam časova ujutru Aerodrom u Los Anđelesu


MARK
Taksi se zaustavi ispred terminala 2, ali Mark ne izađe odmah. U toku vožnje do aerodroma, Lajla je zaspala naslonjena na njegovo rame, pa nije želeo grubo da je probudi. Pošto su napustili bolnicu, prespavali su u jednom hotelu u centru. Lajla i dalje nije progovorila ni reč, ali je delovala smireno i srećno što ga vidi. I „Govorićeš ponovo", obeća on uspavanoj devojčici. U to je bio siguran. Trebalo je samo da se oseti zaštićeno i zbrinuto. A Mark će učiniti sve da joj ulije poverenje.
Kroz zatamnjena stakla berline, uplašeno je gledao gužvu koja je vladala na ulazima u aerodrom. Mrzeo je Los Anđeles, njegov zagađen vazduh, njegovu površnost i naprasitost. Uvek mu se činilo da ovaj ogromni grad guši sve pod sobom: i prirodu i ljude. U pregrađenom delu automobila još nekoliko trenutaka osećao se sigurno, uljuljkan čistim intonacijama violine koje su dopirale iz zvučnika.
Ova muzika... poznata mi je.
„Lepa je ova muzika, šta je to?"
„Bahova Čakona", odgovori taksista, meloman, pružajući mu omot CD-a.
Mark razgleda glamuroznu fotografiju na omotu: violinistkinja u laganoj odeći, licem naslonjena na ogledalo, odavala je utisak dvoglavog bića, seksepilnog i zabrinutog. Na žutoj etiketi prestižne marke bilo je ispisano ime muzičarke i program resitala:
Nikol Hadavej svira Baha Partitas for solo violin.
Mark ne stiže da se zbuni. Lajla je otvarala oči. Pogleda u svog oca smešeći se i kratko zevnu.
„Hoćeš da obučeš jaknu, idemo na avion", predloži Mark.
Devojčica se spremi i oni izađoše iz automobila uputivši se ka terminalu.
U holu odlazaka, tenzija je bila maksimalna. Nedelju dana ranije, u Engleskoj je bila otkrivena nova teroristička zavera, što je posejalo paniku s obe strane Atlantika, izazivajući seriju lažnih uzbuna. Antiteroristička opreznost bila je povećana s kritičnog na opasan nivo i svaki dan je bilo otkazivano po nekoliko letova. Mark proveri da li je to slučaj i s njihovim avionom, zatim se uputi na čekiranje. Znao je da pojačana kontrola putnika i prtljaga usporavaju ukrcavanje pa je hteo što pre da obavi tu formalnost. Usred gužve čvrsto je stezao Lajlu za ruku, ne želeći da rizikuje da je opet izgubi.
„Doktore Hadavej! Doktore Hadavej!" Mark se okrenu, iznenađen ovim prozivanjem, i nekoliko metara iza njega, nepoznat čovek trčao je prema njemu.
„Mikael Filips, radim za Herald", predstavi se. Mark podiže obrve.
„Želeo bih nekoliko reči od vaše kćerke", reče reporter, vadeći iz džepa magnetofon.
„Nemamo ništa da vam kažemo", odgovori Mark, zagrlivši Lajlu i krenu dalje žureći.
Ali, novinar mu prepreči put, trudeći se da bude ubedljiv: „Nudimo vam dogovor: sedamdeset pet hiljada dolara za intervju i nekoliko fotografija..."
„Nosite se do đavola!" opsova Mark.
Okrenuvši se, on se uveri da je novinar iskoristio svoj mobilni telefon da napravi fotografiju. Sve kako bi zaštitio Lajlu, uhvati Filipsa za vrat, stežući jako, sve dok reporter ne odluči da ispusti telefon. Aparat pade na pod i Mark ga zgazi.
„Platićete mi za ovo!" zapreti novinar, masirajući vrat. Mark ga nekoliko sekundi gleda, iznenađen svojom impulsivnošću i brzinom kojom se odigrala ova svađa.
Pošto se okrenuo i nastavio prema ukrcavanju, začu Filipsa koji ga je upozoravao:
„Vi ste u velikom sranju Hadavej, a niste ni svesni. Istraživao sam i pronašao informacije koje sam vam mogao dati. Vi ne znate istinu. Ni o vašoj ženi ni o vašoj kćerki!"


IVI
Aerodromski autobus, koji polazi iz stanice Union, doveze svoje putnike ispred terminala 2. Među njima, jedna petnaestogodišnja devojka, u gotik fazonu. Ivi je poslednja izašla. I dalje pospana, ona požuri u hol za odlaske i, žmirkajući, pregleda ekrane, proveravajući vreme svog leta. Prethodnu noć prespavala je na klupi pa je bila sva ukočena. Krčalo joj je u stomaku. Zglobovi su joj pucali a kosti bile tako slabe, kao da će se svakog časa polomiti. Čežnjivo pogleda u deo gde je Starbaks prodavao kafu i kolače, ali, u džepu nije imala ni dolara. Izgladnela, ona diskretno pokupi iz korpe za otpatke ostatak nečijeg đusa i kolača.
Za nekoliko sati biće u Njujorku. Posle mučne neprilike, zbog koje je morala da bude u Los Anđelesu, ubuduće će moći da pronađe čoveka koga je tražila. Imala je njegovu adresu: zgrada na severu Menhetna. Kada ga bude pronašla, ubiće ga.
Ubiće ga.
Ubiće ga.
A posle će, možda, bol bit manji.


ALISON
Ogroman automobil oštrih ivica, agresivne maske, s teškoćom se parkira na treći nivo parkinga u suterenu terminala 2.
Unutrašnjost poršea kajen, poput svemirskog broda, ispunjavala je do maksimuma pojačana muzika, mešavina repa i R'n'B-ja. Za volanom, mlada, dvadesetšestogodišnja žena, Alison Harison: platinastoplava kosa, kratko ošišana, slim farmerke Notify, laso kaiš, strukirana kožna jakna.
Alison prekide kontakt, i sruši se na volan. Celo njeno telo obuzimala je jeza. Ako je htela da je puste da se ukrca, morala je da se smiri. A za to nije bilo stotinu načina. Pretraži po svojoj hermes tašni i pronađe malu pudrijeru od slonovače. Uznemirena, ušmrka dve crte kokaina a onda protrlja nozdrve s malo belog praha. To je bila jedina solucija da se ne bi srušila. Bez kokaina, osećala se jadnom, nemoćnom da se suprotstavi. Od pre nekoliko godina izgubila je kontrolu nad količinom koju je uzimala, ali prah je i dalje imao efekta.
Zaista, za manje od jednog minuta Alison vrati prividno samopouzdanje i opet se oseti jakom i sposobnom da sve kontroliše. Uskoro, ovo zadovoljstvo pretvoriće se u aroganciju i hipersenzibilnost. U međuvremenu, morala je da skupi dovoljno snage da uđe u taj avion i vrati se u Njujork.
Skide svoje naočare za kratkovidost i zameni ih sočivima u boji: jedno oko roze, drugo plavo. Ogledajući se u retrovizoru, pokupi kosu leptir šnalom. Tako sređena, izađe iz automobila, posrćući na visokim potpeticama, vukući kofer na točkice. Baš kada su paparaci počeli da škljocaju, Alison ugleda svoj odraz na staklu berline koja se upravo parkirala. Staklo joj posla okrutnu, ali realnu sliku.
Sliku nadrogirane drolje koja je vredela milijardu dolara.
Evo ih tu, sve troje, na nekoliko metara jedno od drugog, u malom pozorištu sačinjenom od ovog hola aerodroma.
Mark
Ivi
Alison
§

Oni se ne poznaju, nikada nisu jedno s drugim razgovarali, ali već imaju nešto zajedničko.
Sve troje su na prekretnici svog života, ogorčeni, na ivici provalije.
Sve troje imaju bolnu prošlost.
Svakom je život bio srušen patnjom ili smrću.
Svako od njih se oseća i žrtvom i odgovornim.
Ali za nekoliko minuta, svi će biti u istom avionu.
I njihovi životi će se promeniti.
§

„Ovako: ja prolazim prvi a ti me prati, važi, Lajla?"
Mark skide jaknu i kaiš, stavi ih na pokretnu traku, pa zakorači kroz kontrolna vrata. Nije zazvonilo.
„Hajde sad ti." Reče kćerki uzimajući svoje stvari sa trake.
Devojčica sva smirena dođe do oca, ali se njenim prolazom aktivira alarm sistema za obezbeđenje.
„Ispraznite džepove i skinite cipele."
Ne bi ti smetalo da budeš malo ljubazniji, pomisli Mark, prostrelivši pogledom tipa iz obezbeđenja. U stvari, atmosfera na aerodromu tog jutra bila je naelektrisana. Tenzija je bila pojačana velikim prisustvom vojnika, postavljenih da učestvuju u pretresanju i kontroli.
Doktor čučnu pored kćerke kako bi joj pomogao da se izuje. Pretraži njene džepove, ali bili su prazni.
„Biće sve u redu, dušo."
U čarapama, Lajla ponovo prođe kroz kontrolna vrata aktivirajući po drugi put alarm. Čudno, na sebi je imala samo farmerke, majicu i jaknu. Mark se začudi.
„Vaša mašina je pokvarena."
Ne obazirući se na njegovu opasku, stražar obezbeđenja priđe devojčici.
„Okrenite se, devojčice, i podignite ruke."
Lajla posluša i čovek joj detektorom proveri celo telo.
U blizini njenog temena, aparat iznenada poče da reaguje.
„Šta sad ovo znači?" iznervira se Mark.
Stražar nije znao da mu odgovori. On ponovi postupak izazivajući isti efekat a zatim pozva svog kolegu da mu zameni detektor. Ali, ni novi aparat nije rasvetleo situaciju: sve je ukazivalo na to da je ispod Lajline kože bilo postavljeno neko metalno telo! Zbunjen, stražar stavi slušalice i pogleda prema kameri za videonadzor kako bi se obratio nevidljivom sagovorniku: :
„Gospodo, imamo problem..."
§

Mark i njegova kćerka nađoše se u jednoj kancelariji bez mnogo nameštaja, koja je podsećala na prostorije za ispitivanje.
„Objasnite mi nešto, gospodine Hadavej, da li je vaša kćerka nedavno bila podvrgnuta nekom hirurškom zahvatu?"
„Ja ne... ne znam", priznade Mark.
„Da li je moguće da joj je nešto ugrađeno u predelu temena: neka bubica ili nekakav implantat?"
„Ne znam."
Šef obezbeđenja ga ljutito pogleda.
„Kako to ne znate? Je li to vaša kćerka ili nije?"
„To je duga priča", reče umornim glasom. Kondoliza se okrenu prema Lajli.
„Da li te boli glava, pozadi u predelu temena?" Devojčica ju je gledala ne trepćući i dalje u potpunom mutizmu. „Znači, maca ti je pojela jezik." Mark skoči sa stolice.
„Idemo!" odluči uzimajući kćerku za ruku. „Nema veze za avion, iznajmiću auto."
„Nećete mrdnuti odavde." Potvrdi njegova sagovornica pokazujući na naoružanog vojnika na vratima.
„To ćemo videti", prasnu Mark. ,,A sada, vratite mi moj pasoš, | nisam ni za šta kriv."
Razgovor je poprimao konfliktan ton, kad zazvoni telefon.
„Da?" reče Kondoliza pritiskajući dugme interfona. „Gospođo, zovu iz FBI-ja", objavi sekretarica, „agent Frenk Maršal."
„Recite mu da pozove kasnije."
„Kaže da je hitno."
„U redu. Preuzeću poziv." Odluči isključivši interfon.
Mark je opet sedeo na svojoj stolici, iznenađen ovom Frenkovom intervencijom, pitao se kakav će uticaj ona imati na dalji tok situacije.
Razgovor je bio kratak, obeležen sa dva „da" i jednim „u redu, gospodine", koje je izgovorila Kondoliza. Ne slažući se s onim što je morala da učini, ona se okrenu prema Marku izvinjavajući se i reče:
„Sve je u redu, doktore Hadavej", pružajući mu pasoš, „izvinite zbog uznemiravanja, želim vam oboma prijatan let."
Iznerviran ovom ponižavajućom kontrolom, Mark pomisli da bi im prijao jedan dobar doručak. U holu Bon Cafea, lanac kafeterija u vlasništvu jednog Francuza, Mark poruči dva bogata doručka. On i Lajla smestiše se za mali sto pored zelene biljke. Sa zadovoljstvom primeti da njegova kćerka ima dobar apetit, da uživa jedući svoj kroasan a la parisienne, pijući ceđenu pomorandžu. On se zadovolji jednom kafom, prelistavajući besplatan primerak USA tudej.
Terminal je bio okupan blagom belom svetlošću. Kad su Mark i Lajla ustali, jedna mlada devojka neprimetno priđe, sede za njihov sto i prigrabi ostatak đusa i jogurt, koji nije bio ni načet.
Ivi takođe, iskoristi priliku da pročita naslove dnevnih novina. Polovinu naslovne strane činio je jedan članak sa velikom fotografijom.
Samoubistvo milijardera Ričarda Harisona.
Osnivač grupe Grin Kros, jedne od svetskih lidera u veletrgovini, umro je juče u Njujorku u sedamdeset drugoj godini života. Milijarder je pronađen na svom brodu, u lokvi krvi, pošto je lovačkom puškom pucao sebi u glavu. Naši izvori tvrde da je Ričard Harison ostavio svojim bližnjim jedno pismo u kome otkriva razloge svog postupka. Veleposednik, koji je pre dve godine objavio da boluje od Alchajmerove bolesti, nije više mogao da podnosi ovu tešku bolest.
Sahrana je sutra posle podne na Menhetnu.
Bilo je to 1966. godine u jednom malom gradu u Nebraski, kada je Ričard Harison postavio kamen temeljac svoje prve prodavnice jeftine robe. Uspeh je stigao odmah pa je ubrzo mogao otvoriti i druga prodajna mesta, najpre u regionu a zatim i čitavoj državi. Grin Kros nije prestajao sa rastom tako da danas broji više od šest stotina supermarketa širom Sjedinjenih Država. Izuzetan čovek, čuven po svojoj umerenosti, Ričard Harison je trideset godina živeo u istoj kući. Izgleda da novac nije mnogo promenio svakodnevni život ovog vlasnika kompanije, koji je uživao u imidžu „gospodin Obični", ničim ne ističući svoje bogatstvo.
Diskrecija i asketizam, nasuprot njegovoj jedinoj kćerki Alison, o čijim skandalima redovno piše žuta štampa.
Ivi prekide čitanje novina pošto joj pažnju skrenu buka koja je dopirala iz okoline automatskih vrata. Opkoljena vojskom fotoreportera, zaslepljena blicevima, Alison Harison je ulazila na terminal. Mršava kao grančica, lica skrivenog velikim naočarima, bilo joj je teško da podnese gomilu koja ju je okruživala bombardujući pitanjima:
BLIC-BLIC-BLIC Alison! Ovamo Alison! BLIC-BLIC Kako podnosite, Alison? BLIC U kakvim odnosima ste bili s vašim OCEM? Čini se da ste bili posvađani. A DROGA, je li gotovo Alison? BLIC-BLIC Kako izgleda naslediti MILIJARDU DOLARA? Alison! Postoji li trenutno neko u vašem životu? BLIC-BLIC Da li ćete se vratiti u bolnicu? A droga, Alison! Niste odgovorili, DA LI JE ZAISTA GOTOVO? BLIC
Pitanja su je udarala kao šamari. Alison je laskalo u početku kada su mediji bili tek počeli da se interesuju za nju. Neko vreme, činilo joj se da ona drži kontrolu i da može da koristi štampu u svoju korist. Onda je njena popularnost postala prevelika i upala je u zamku. Sada, ne prođe ni jedan jedini dan, a da neki novinar, ili bilo ko s mobilnim telefonom, ne pokuša da joj ukrade parče intimnosti.
BLIC-BLIC
Da bi se zaštitila, Alison rukom sakri lice. Uspomene iz prošlosti navreše brzinom bumeranga.
FLEŠ......BEK

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:07 am







9. Alison prvi fleš bek


Osam godina ranije.
Naslednica imperije Grin Kros izazvala skandal na Tajms skveru
(AP - 18. oktobar 1999.)
Sinoć je na Tajms skveru, posle žurke organizovane povodom njenog devetnaestog rođendana, u jednom in restoranu, Alison Harison izazvala gužvu. Devojka, očigledno pijana, izvela je striptiz nasred ulice, u prisustvu brojnih posmatrača, koji su događaj ispratili podrugljivim opaskama i dobacivanjima.
Otkako je prekinula studiranje da bi se „potpuno posvetila" noćnim izlascima i šopingu, kćerka milijardera Ričarda Harisona redovno puni novinske stupce svojim ekscentričnim nastupima i ponašanjem razmaženog deteta.
§

Kapriciozna Alis
(AFP - 23. decembar 1999.)
Za vreme svog boravka u Parizu, bogatašica šokirala osoblje hotela George V.
Nakon što je opustošila butike na Šanzelizeu, rezervisala je još jednu sobu (pored one za njenu luksuznu pratnju) samo da bi u nju smestila pakete. „Bilo je najmanje trideset kutija cipela", izjavila je sobarica hotela.
§

Stiv i Alison: ozbiljna veza
(Online - 14. januar 2000.)
Kanal e-Muzic objavio je prošle nedelje a od sada je i zvanično: bubnjar rok grupe Gear i naslednica Grin Krosa, već dve nedelje su u romantičnoj vezi.
Tridesetjednogodišnji Stiv Glen, čuven po svom imidžu lošeg momka i sklonosti ka alkoholu. Stiv i Alison: jedan eksplozivni koktel koji će sigurno privlačiti paparace.
§

Skandal u Chourchevel
(AFP-12. februar 2000.)
Naslednica Grin Kros imperije definitivno se nije pojavila prošlog vikenda u prestižnom skijalištu na Alpima, iako je bila rezervisala dve staze za lično korišćenje.
„Niko je nije video. Verovatno je bila uplašena medijskom presijom zbog uslova koje je tražila. Ovde ne volimo 'specijalne propusnice'", navodi jedan lokalni izvor pod velom anonimnosti.
Milijarderka kleptoman
(AP-3. maj 2000.)
Zaista, Alison Harison ne propušta priliku! Đavolasta plavuša uhapšena je juče posle podne zbog krađe garderobe u vred-nosti od oko hiljadu dolara, u jednom renomiranom butiku na Beverli Hilsu.
Njen otac je već najavio da će se obratiti Džefriju Veksleru, jednom od najuspešnijih advokata, kako bi joj osigurao odbranu.
§

Alison oslobođena!
(AP-8. jun 2000.)
§

Stiv i Alison: raskid
(Online - 18. decembar 2000.)
§

Alison Harison optužena za bekstvo sa mesta događaja
(Telegraf - 3. januar 2001.)
Biti milijarder ne znači biti izvan zakona. Kako navodi Internet sajt Internet O.M.Z.com, Alison Harison je pobegla posle izazivanja lakše saobraćajne nesreće, u kojoj, na sreću, nije bilo žrtava.
Ovaj incident bi za nju ostao bez posledica da jedan prolaznik nije scenu snimio mobilnim telefonom. Ljuta zbog objavljivanja dokaza, Alison je pozvala advokata Džefrija Vekslera da pronađe dogovor sa vlasnikom oštećenog automobila.
§

Alison Harison ima novog dečka
(Online - 12. februar 2001.)
Posle raskida sa rokerom Štivom Glenom, poznata zvezda utehu pronašla u zagrljaju Ostina Tajlera, glumca TV serije Pacific Palisade, koga je upoznala na snimanju jedne reklame.
§

Alison Harison troši bogatstvo na Roksija!
(AP-6. maj 2001.)
Naslednica ne prestaje sa modnim ludostima čak i kad je u pitanju njen... pas. Ogrlica sa dijamantima, garderoba poznatih dizajnera, terapije kod psihijatra za pse: ništa nije previše za Roksija, pudlicu koju vodi svuda sa sobom.
„Za razliku od ljudi, Roksi me nikada ne bi napustio", potvrdila je Alison, kako bi opravdala ove troškove.
§

Vruć video-snimak Alison, na netu!
(Online -20. jul 2001.)
Pošto joj je u jednom noćnim klubu u Majamiju ukraden mobilni telefon, bogata naslednica strahuje od zloupotrebe podataka iz aparata. Pored adresa i telefonskih brojeva ličnosti iz džet-seta, u telefonu se nalaze lične fotografije i snimci. Između ostalog, jedan kratak snimak u trajanju od dva minuta, u kome su Alison i njen dečko ,,u žestokoj akciji", već se pojavio na Internetu.
„Šokirana sam jer je moja intima izložena javnosti", izjavila je Alison, „želela bih da se izvinim mojim prijateljima i porodici."
Ubrzo posle te prve reakcije, naslednica je uspela da povrati svoj ponos:
„Vođenje ljubavi je nešto sasvim prirodno, odbijam da se osećam krivom za bilo šta", potvrdila je.
§

Alison Harison lansirala sopstvenu kolekciju donjeg veša
(AP-6. avgust 2001.)
Njeni modeli biće dostupni samo u radnjama Grin Kros.
§

Alison Harison ponovo sama?
(Online-28. avgust 2001.)
§

Alison prihvata kabalu
(Rojters - 9. septembar 2001.)
Kao i većina sličnih njoj u Holivudu, ekscentrična plavuša objavila je da je prihvatila kabalu, religiju po poslednjoj modi.
„Ne odvajam se od svoje narukvice od crvenog konca, pomogla mi je da oteram nevolje i omogućava mi da ostanem u kontaktu sa mojom duhovnim snagom."
§

Alison kreirala parfem
(AP - 29. septembar 2001.)
Na redu je da naslednica Harison kreira svoj parfem. Ova devojka će, u saradnji sa prestižnom markom parfema (vlasništvo njenog oca), lansirati parfem koji bi trebalo da se nađe u prodaji za Novu godinu.
§

Alison Harison, već slomljena?
(Online - 28. oktobar 2001.)
§

Alison Harison želi da se oproba kao glumica
(Imdb.com -20. novembar 2001.)
§

Od jednog do drugog sportiste...
(Online - 5. decembar 2001.)
Izgleda daje Alison Harison vrlo zainteresovana za sport. Posle fudbalera Dejvija de Lalune, sada je olimpijski šampion u plivanju, Džon Aldrin, na redu da padne u kandže bogate naslednice.
§

Parfem koji je dizajnirala Alison doživeo neuspeh
(AP - 8. januar 2002.)
§

Alison Harison uhapšena zbog vožnje u pijanom stanju
(Rojters - 12. januar 2002.)
Starleta i zvezda džet-seta, Alison Harison, uhapšena je u noći između subote i nedelje u Los Anđelesu zbog vožnje u pijanom stanju, navodi jedan policijski izvor.
Hapšenje se dogodilo u dva časa i petnaest minuta na Beverli Hilsu, nakon što je policijska patrola primetila automobil mlade devojke kako opasno krivuda putem.
Policajcima nije dugo trebalo da pronađu skoro praznu flašu tekile na zadnjem sedištu automobila. Alko-test pokazao je da je gospođica Harison bila pod znatnim dejstvom alkohola.
Ostaje da državni tužilac odluči kada će devojka morati da odgovara pred sudom.
§

Alison osuđena!
(Rojters - 24. februar 2002.)
Alison Harison danas je osuđena na kaznu u iznosu od hiljadu dolara i oduzimanje vozačke dozvole u periodu od šest meseci, zbog vožnje u pijanom stanju 12. januara.
Naslednica će, takođe, morati da prati program o opasnostima alkohola pri vožnji.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:08 am



10. U avionu


Suočen sa teškoćom, čovek ima samo tri mogućnosti;
1. da se bori;
2. da ne čini ništa
3. da beži
~ Anri Labori ~


Danas
25. mart 2007. - deset sati ujutru
Aerodrom u Los Anđelesu
„Dame i gospodo putnici, kapetan Mekarti sa svojom posadom želi vam dobrodošlicu na erbas A380, koji leti iz Londona za Njujork. Molimo vas da zauzmete vaša mesta i sačekate poletanje. Šangri-la erlajns želi vam prijatan let."
Ulazeći u avion, Mark ostade začuđen veličinom ove letilice. Dužina erbasa sastojala se iz dva integralna mosta koji su mogli da prime pet stotina putnika. Da bi se izbegla gužva, prilaz kabinama odvijao se sa dva pokretna mosta, od kojih je svaki vodio na različit nivo. Držeći čvrsto Lajlu za ruku, Marku je trebalo deset minuta da pronađe njihova sedišta, toliko je avion bio ogroman. Posle kraćih kašnjenja isporuke, singapurska kompanija Šangri-la erlajns, bila je prva koja je koristila ovaj evropski avion i nije štedela na luksuznom opremanju enterijera. Sa velikim prozorima i dosta prostora između sedišta, čak je i ekonomska klasa bila osvetljena i komforna.
Mark i njegova kćerka imali su dva sedišta, jedno pored drugog, iza unutrašnjeg mosta aviona. Kada su stigli do svojih mesta, mlada devojka od oko petnaest godina, prljave kose, već je kunjala na sedištu pored prozora. Na njenom krilu bio je ofucan ranac na kome je stajala etiketa:
Ivi Harper
Lajla sede na svoje mesto, između svog oca i Ivi. Nosila je roze majicu sa motivima iz Alise u zemlji čuda, koju joj je Mark kupio u djuti-fri šopu. Follow the white rabbit... stajao je slogan ispod slike zeca utegnutog u odelo, sa ogromnim džepnim satom u šapici.
„Jesi li dobro?" upita Mark, i ne očekujući odgovor.
Devojčica ga blago pogleda. On oseti kako mu se srce steže ali mu uspe da suzdrži emocije. Iz kese na kojoj je bila reklama neke knjižare, on izvadi blok za crtanje, pakovanje flomastera i dve knjige: jednu slikovnicu za najmlađe i prvi tom Harija Potera.
„Kupio sam dve jer... ne znam da li znaš da čitaš", priznade Mark stavljajući sve na stočić. „Pre pet godina, ja sam ti čitao priče pred spavanje. Sećaš li se?"
On otpi gutljaj mineralne vode iz flaše koja se nalazila ispred njega i nastavi svoj monolog, tonom punim poverenja.
„Znaš, dušo, ja ne znam ništa o tome šta ti se desilo. Ne znam ko te je čuvao sve ovo vreme. Pretpostavljam da ti je bilo teško i da si se plašila. Užasno plašila. Znam da si se osećala usamljeno i sigurno si mislila da smo te ja i mama napustili. Ali to nije istina. Nijednog trenutka nismo prestali da mislimo na tebe i učinili smo sve da te pronađemo."
Otvorenih usta, pažljivo, devojčica je uporno gledala svog oca.
„Ne znam sećaš li se mog posla, anđele... Kada bi me ti pitala čime se bavim, odgovarao bih ti da sam doktor, ali malo neobičan doktor, koji leči povrede na duši. To je teško objasniti: ljudi dolaze kod mene kada ih boli unutra. Boli ih, jer su doživeli nesreće koje su im ostavile rane na srcu. Te bolove je teško lečiti..."
Činilo se da doktor bira reči, a onda nastavi:
„Često, ti ljudi se osećaju krivim zbog nečega, iako ni za šta nisu odgovorni. Moj posao je da ih ubedim da se iz tog bola mogu ponovo roditi. Nijedna rana nije dvostrana. U to sam duboko ubeđen: svoje patnje možemo transformisati u snagu. Nije to nikakva magija. To traje dugo. Ponekad, izlečenje nije potpuno. Bol, zapravo, ne nestaje. On ostaje, skriven duboko u nama, ali nas pušta da se vratimo našem životu i nastavimo put. Znam da to nije lako razumeti, ali ti si inteligentna devojčica."
Mark napravi još jednu pauzu pre nego što će završiti:
„Dušo, sve ovo ti objašnjavam da znaš da ću sve učiniti kako bih te zaštitio i bio sa tobom, ali moraš me pustiti da ti pomognem. Kada budeš spremna, treba da mi pričaš, da mi ispričaš sve što ti se dogodilo. Znaš, meni možeš sve reći. Ne zato što sam doktor, nego zato što sam tvoj tata. Razumeš?"
Kao odgovor, Lajla mu uputi blag osmeh. Zatim pažljivo razgleda obe knjige i odluči se za Harija Potera.
Mark je nekoliko minuta pažljivo posmatra: ona je zaista čitala.
Zna da čita, pomisli on. Neko ju je naučio da čita... Ali ko?
Dok je Lajla pažljivo okretala stranice svog romana, Mark je činio sve što je mogao kako bi sakrio svoju zabrinutost. Mučilo gaje hiljadu pitanja na koja nije znao odgovor; ko je bio ukrao njegovu kćerku? Zašto ju je oslobodio posle pet godina? Zašto je bio prisutan taj užasni mutizam? Kako objasniti scenu sa kontrolnim vratima? Da li je zaista Lajli pod kožu ubačeno strano telo? Bez sumnje, ali kakvo? Neka pločica, možda... da bi mogli daje lokalizuju? Da bi joj pratili trag? Ali zašto? A Nikol? Zašto je sada i ona nestala, kao da je zbog nečega krivila sebe? Da ne govorim o onom novinaru koji je znao da se Lajla pojavila, iako FBI nije objavio ništa. Zašto ga je upozorio:
„Vi ne znate istinu! Ni o vašoj ženi ni o vašoj kćerki!" Vi ne znate istinu...
§

Istovremeno, na prednjem mostu aviona, nastade nemir među stjuardesama i stjuardima. Svi pogledi bili su uprti u Alison Harison, koja je upravo ulazila u salon prve klase, komforan prostor sa oko šezdeset fotelja, dizajniranih na elektronsko upravljanje.
Jedna vitka i elegantna stjuardesa isprati Alison do njenog sedišta.
„Dobro došli na Šangri-la erlajns, gospođice. Naša ekipa vam je na raspolaganju i želi vam prijatno putovanje."
Sa sunčanim naočarima na nosu, Alison se stropošta u svoju fotelju. Javna mesta joj odnedavno ne prijaju. Tamo se nije osećala sigurno. Uvek je bilo desetine očiju uprtih u nju i bar jedan paparaco amater, spreman da upotrebi svoj mobilni telefon u nadi da će prodati snimak nekom tračerskom sajtu, koji će od toga napraviti senzaciju.
Problem je bio što se ona više nigde nije osećala sigurno. Od pre nekoliko godina, njen život sastojao se iz beskrajnog niza grešaka i ekscesa koji su je svakodnevno uništavali, i ta milijarda dolara koju je trebalo da nasledi, nije ništa mogla da promeni. U životu, one stvari koje najviše vrede, nemaju cenu. Alison je trebalo dugo da to shvati. Suviše dugo.
§

Dugačka letilica stiže na početak piste i napravi pauzu pre svog zaleta.
„Poletanje za jedan minut!" Upozori kapetan.
Sa svojih petsto šezdeset tona i dva mosta na dva nivoa, ova mašina više je ličila na putnički brod nego na običan avion. Kako može ovakvo čudo da se podigne u vazduh? Upita se Ivi, gledajući kroz prozorsko okno. To je bio tek drugi put da se vozila avionom i nije joj se uopšte dopadalo.
Pilot dade gas i četvoromotorna letilica uze zamah na pisti. Ivi poče da gricka nokte. Važi, polećeš... pomisli ona.
Pogleda uplašeno oko sebe, ali niko nije izgledao zabrinut zbog vremena koje je avionu trebalo da poleti. Bilo bi stvarno glupo da sada umre, ne ostvarivši svoju osvetu.
Točkovi aviona i dalje su se kotrljali, kotrljali, kotrljali...
Pogled na pistu, sa drugog nivoa, bio je impresivan. Sa visine od preko dvanaest metara, putnici su preko velikih krila posmatrali pistu.
Ima neki problem, primeti Alison, ovo sranje trebalo je već da bude na nebu. Ipak, pomisao na nesreću nije je užasnula. Posle svega, smrt bi možda bila rešenje: kraj njenim patnjama, strahovima i krivici. Kraj svemu...
Već nekoliko puta, pokušavala je da završi sa životom, ali uvek bi nešto zasmetalo njenoj nameri: pogrešna doza lekova, vene presečene na pogrešan način, brza hitna pomoć...
Do sada, nije stigla do svog kraja.
Do sada.
§

Mark je uplašeno osećao vibrirajuću pistu, ispod dvadeset točkova prvog nivoa aviona. Da li mu se samo činilo, ili avion zaista nikako da poleti?
U pregradici ispred sedišta tehnička brošura aviona ponosno je isticala da je snaga turboreaktora jednaka onoj od šest hiljada automobila.
Kad si tako snažan, zašto već jednom ne poletiš?
Markov zabrinut pogled susrete sa sa pogledom devojke koja je sedela pored prozora. Ni ona nije izgledala smireno. Jedino Lajla, na sedištu između njih dvoje, zadubljena u svoju knjigu, nije obraćala pažnju na ono što se dešavalo oko nje.
Poleti! Poleti!
Stigavši na kraj piste, džinovski avion kao da zastade na trenutak, pre nego je podigao svojih petsto šezdeset tona, izazivajući „uuuff" olakšanja kod nekih putnika.
§

U gotovo manastirskoj tišini, avion dostiže do prve etape na visini od hiljadu stopa, za manje od šest minuta.
Nervozan i uznemiren, Mark se vrpoljio na svom sedištu. Ruke su mu se tresle, kapljice znoja svetlucale su mu po čelu i slivale se niz leđa. Užasna migrena pritiskala mu je glavu kao da će mu istisnuti mozak.
Mark je znao uzrok ovome: apstinencija od alkohola. Već trideset šest sati nije popio ni kap alkohola i to je počelo da mu smeta. Sinoć pred spavanje, a onda i jutros, imao je neodoljivu želju da isprazni mini-bar u hotelskoj sobi. Zbog velike radosti što je opet sa svojom kćerkom, uspelo mu je da se kontroliše, ali ulica je od njega napravila alkoholičara. Bio je siguran da će sam moći da se izvuče iz tog pakla, ali za to je trebalo vremena. U svojoj karijeri, lečio je alkoholičare u periodu apstinencije pa je znao šta će se desiti ako ne popije: gubitak svesti, delirijum, vizuelne i audio halucinacije, kriza nerava.
Na sedištu pored, Lajla podiže pogled sa knjige i pažljivo se zagleda u njega. Da bi odglumio da je dobro, Mark joj namignu i ohrabrujuće se nasmeši, ipak, nešto mu je govorilo da je Lajla poznavala njegovo zdravstveno stanje.
„Da li vam je dobro, gospodine?"
Bila je to devojka na sedištu do prozora, što je postavila pitanje. Mark je pažljivo pogleda: polužena-poludete, prljave, izblajhane kose, ofucane garderobe u gotik fazonu, sa tugom u očima koja je skrivala bolna životna iskustva i pored njenih mladih godina.
„Sve je u redu", uveri je. „Kako se zoveš?"
Ona kratko okleva da mu odgovori. Uvek to nepoverenje, duboko u njoj. Ali Mark joj ne nečim ulivao sigurnost. Njegov topao pogled podsečao ju je na onog doktora koga je srela pre tri meseca na božično veče, i koga nije zaboravila. Trudila se da mu to ne pokaže, za ono malo vremena koliko su bili zajedno, ali osećala je neverovatnu bliskost sa njim. Često bi, u trenucima sumnje i samoće, uhvatila sebe kako misli na njega. Onda, strah postade slabiji i jedna zamagljena nada za lepšim životom prođe joj kroz misli.
„Zovem se Ivi", odgovori.
„Ja sam Mark Hadavej, a ovo je moja kćerka, Lajla."
„Zdravo, Lajla", reče Ivi, okrenuvši se devojčici.
„Ona ne... ne priča", objasni Mark.
Ivi pogleda u Markove ruke.
„To je potreba za alkoholom?"
„Molim?"
„Pokušavate da prestanete da pijete? Zbog toga se tresete..."
„Ne!" Slaga doktor, odjednom malo postiđen. „Zašto to kažeš?"
„Zbog moje majke, i ona je bila takva."
On zastade na trenutak a zatim upita:
„Tvoja majka, šta se desilo s njom?"
„Umrla je."
„Ah, žao mije."
Signal za vezanje pojaseva se ugasio, što je putnicima dalo znak da mogu da ustanu sa svojih sedišta.
Ivi predloži:
„Ako želite da odete po osveženje, ja mogu pričuvati vašu kćerku."
„Hvala, ali biće sve u redu." Odgovori Mark, ovaj put on je bio nepoverljiv.
„Mislim da ako brzo ne popijete nešto, uskoro ćete se osećati veoma loše."
Mark sagleda situaciju racionalno. Tačno je da se osećao sve lošije. U nekoliko sati, odjednom je napustio svoj život beskućnika, ali namučio se da povrati svoje stare osobine. Naročito je potcenio posledice brutalne apstinencije od alkohola, pre nego što se ukrcao u ovaj avion.
On pogleda u Lajlu. Da li je može ostaviti na nekoliko minuta samu, sa ovom Ivi, koju nije poznavao? Kako bi mogla reagovati njegova kćerka? Sa druge strane, ako je hteo da bude sposoban da joj pomogne, bila mu je potrebna čašica-dve da dođe sebi.
„Dušo, tata se vraća za pet minuta. Ti me čekaj ovde, sa ovom devojkom, važi?" Zatim se okrenu prema Ivi. „Na sredini gornjeg nivoa ima bar. Ako budeš imala i najmanji problem sa Lajlom, odmah dođi po mene, jasno?"
Ivi potvrdno klimnu glavom.
Mark ustade i uputi se najpre prema toaletu. Suvog grla, užarenog lica, osećao se i dehidrirano i mokro od znoja. Uđe u malu kabinu, svu od hroma, keramike i ogledala. Čak i na ovom posebnom mestu, veliko okno pružalo je pogled na nebo. Toalet je bio luksuzan i čist, sa izuzetkom jednog grafita: crtež sprejom na većem delu zida. Mark prepozna „tri majmuna mudrosti", koje je imao priliku da vidi u budističkim hramovima tokom jednog seminara u Japanu. Prvi je rukama pokrio oči, drugi uši, a treći usta. Jedna rečenica je objašnjavala sliku: ne vidim ništa, ne čujem ništa, ne govorim ništa. Prema verovanju, onome ko sledi ovaj moto, dešavaće se samo dobro.
Razmišljajući o ovoj neobičnoj poruci, Mark skide svoj sat, opra ruke i poprska lice hladnom vodom, izbegavajući da se pogleda u ogledalu iznad lavaboa.
On osuši ruke ispod automatske sušilice i napusti ovu malu prostoriju. Samo što je izašao, seti se: zaboravio je svoj sat na polici. Po povratku u toalet, on uze sat i požuri da izađe, ali se iznenada zaustavi.
Nije moguće...
Na zidu, umesto crteža sa majmunima, nalazila se dugačka slika, koja je bila na neki način užasavajuća i morbidna. Ona je sadržavala više simbola, koje je imao prilike da vidi dok je studirao psihologiju: najpre peščani sat, zatim jedna kosa, a onda kostur. Drugim recima, vreme koje prolazi i koje traćimo, neizbežna i iznenadna smrt, prah u koji ćemo se vratiti. Zatim jedan dugačak i opasan prolaz: most presude, simbolišući teškoće prelaska u nadrealno. Na kraju, jedne merdevine, merdevine pozdrava, opšti simbol uzdizanja duše, pored kojih je stajao čovek sa glavom vuka: Anubis, vođa mrtvih, zadužen da čoveka posle smrti prati kroz lavirinte nadrealnog.
Preko ove slike, kao neka mantra, stajalo je:
NIŠTA NE TREBA DA NAS PLAŠI SVE SE MOŽE RAZUMETI
Mark osta zapanjen. Sigurno nije sanjao! Hipnotisan slikom, nije mogao da izađe iz toaleta. On što je video ga je uznemirilo, iako nije shvatao tačan smisao slike.
Natera sebe da izađe, ali samo što je bio zatvorio vrata, ne mogade da se zadrži a da ih opet ne otvori, pa ugleda novi grafit na mestu prethodnog! Ovog puta, vatrena ptica, ogromnih krila, raširenih preko celog zida: Feniks, neverovatna ptica, koja se uvek ponovo rađala iz svog pepela.
Preko ove slike novog oživljenja, stajalo je:
ČOVEK MOŽE BITI UNIŠTEN ALI NE IPOBEĐEN
Ovog puta Mark se zaista zabrinu.
Sigurno buncam!
Halucinacije za koje je sumnjao da su nastale zbog apstinencije od alkohola, materijalizovale su se na jedan mučan način. Celo njegovo telo ga je peklo. Prsti su mu se tresli, puls samo što nije eksplodirao. Trebalo bi da se rehidrira, da uzme sedative i vitamine. Ali ništa od toga nije imao nadohvat ruke. Sve što mu je preostalo, bila je njegova volja. On zatvori oči i sakupi poslednje atome snage kako bi se izborio sam sa sobom, za samo malo spokoja.
Sve što vidiš je nestvarno. Sve je u tvojoj glavi. Nema nikakvih grafita. Te slike smrti i oživljavanja, to su tvoje patnje i strahovi: posledice dve godine života provedenog na ulici. Ne treba da se brineš. Lajla je sa tobom i uskoro ćeš videti Nikol. Uspećeš da rekonstruišeš svoju porodicu i sve će biti kao nekada.
Kada je otvorio oči, nije bilo ni traga grafitu. Zid je opet izgledao čist.
„Dobro, jeste li već jednom obavili tu misiju?" Viknu nestrpljivo čovek s druge strane vrata.
Malo ohrabren svojom malom pobedom nad samim sobom, Mark požuri da izađe iz kabine, obećavši sebi da do kraja putovanja neće kročiti u nju.
§

Ozbiljno shvatajući svoju ulogu „starije sestre", Ivi je brižno pazila na Lajlu, ne skidajući pogled s nje nijednog trenutka. I dalje nema, devojčica je crtala flomasterom po svim bloku, apstraktne forme, kao što to čine sasvim mala deca. Ivi ju je gledala sa saosećanjem, u isto vreme i ganuta i opčinjena njenim mutizmom.
Bilo je prošlo deset minuta otkako je Mark otišao, kad Lajla podiže pogled sa svog crteža.
Ona otvori usta i desi se čudo:
„Kaži, od čega je umrla tvoja mama?" upita Lajla devojku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:14 am




11. Ivi prvi fleš bek


Las Vegas, Nevada
Jedno predvečerje meseca oktobra
Dve godine ranije
Neobrađeno zemljište prekriveno korovom i otpadom, negde u predgrađu Las Vegasa, daleko od svetala i neona Stripa (najpoznatija ulica grada u kojoj su veliki hoteli i turističke atrakcije).
Na tom terenu četrdesetak prikolica, većinom olupina sa razbijenim staklima, rasklimanim vratima i polomljenim krovovima. Poslednja parcela, do ulice, za različitu populaciju: radnici skromnih primanja, nesrećnici uništeni od pokera ili ruleta, koji su mislili da tu ostanu nekoliko dana „samo dok se ne izvade", ali koji se nikada nisu izvukli iz te đavolske igre.
U dnu terena, jedna prikolica u malo boljem stanju, sa limenom nadstrešnicom i okružena malom ogradom, što ovom točkašu daje lažni izgled kućice. Pod tremom, plastični sto na kome je impozantna gomila knjiga, stari radio-aparat, koji hvata neku stanicu sa kantri muzikom, kao i mali akvarijum, u kome neprestano pliva jedna rahitična ribica.
Za stolom sedi Ivi, trinaestogodišnjakinja, grickajući olovku kojom će podvući poslednji paragraf testa iz književnosti, da bi ga sutradan predala svom profesoru.
Iznenada, iz pravca susedne prikolice, neko je opominje:
„Date prisa, Evie, vamos a llegartarde al trabajo"* (*Požuri, Ivi, zakasnićemo na posao!)
"Ya voy, Carmina, dame dos minutos."* (*Stižem, Karmina, samo još dva minuta.)
Devojčica se brzo vraća u prikolicu a zatim izlazi, perući zube još jednom proverava test, ispravljajući nekoliko grešaka na brzinu.
„Požuri!"
Migel, šef održavanja čistoće hotela Oasis, nije bio strpljiv. Ivi je morala da ga moli kako bi je zaposlio nekoliko puta nedeljno, i pored njenih godina. Nezahvalan posao, plaćen na crno, pet dolara na sat.
Devojčica uzima sa stola otvorenu flašu, pa ispira usta neverovatnom mešavinom koka-kole lajt i zubne paste, da bi onda sve to ispljunula u žardinjeru. Zatim pakuje svoj školski pribor u ranac, pa se vraća u prikolicu da se pozdravi sa majkom.
„Idem ja, mama!"
Tereza Harper leži na donjem nivou kreveta na sprat.
Ima trideset četiri godine, ali izgleda dvadeset godina starije, zbog hroničnog hepatitisa koji vuče godinama i koji je prerastao najpre u cirozu, a onda u tumor. Nekoliko meseci ranije, operacijom joj je odstranjeno tri četvrtine jetre zahvaćene tumorom, i ona sve lošije podnosi posledice lečenja: temperatura, mučnina, umor, iznemoglost.
Tereza uzima kćerku za ruku.
„Čuvaj se, dušo."
Skoro godinu dana, otkako je prestala da radi, njih dve žive samo od onog što devojčica zaradi i malo socijalne pomoći.
„Ne brini", odgovori Ivi.
Polako zatvara vrata prikolice i trči do komšinice, Karmine, sa kojom zajedno radi kao čistačica u hotelu Oasis.
§

Ivi ulazi u Karminin auto, stari pontijak, pocepanih sedišta i s auspuhom iz koga izlazi crn dim. Karmina je Meksikanka, debela i stroga. Ima troje dece i muža, koji nije ni za šta i uglavnom je bez posla. Kako ona ne voli da priča bez potrebe, tokom celog puta ne otvara usta, što Ivi uopšte ne smeta. Devojčica zatvori oči. Veoma je zabrinuta zbog jedne novosti koju je čula pre nekoliko dana: vlasnik zemljišta na kome je njihova prikolica odlučio je da ga proda investitoru, koji će tu sagraditi zabavni park. Nije ništa rekla majci, da je ne brine, ali se sama pitala šte će biti s njima ako ih izbace odatle. Od pre tri godine, i pored Terezine bolesti i njene neizvesne svakodnevice, njih dve su konačno pronašle neki mir, posle jednog bednog i jadnog perioda. Alkoholizam, droga, prostitucija... Tereza je kroz devedesete godine prošla kao kroz dugačak mračan hodnik, često deleći sa drugim nesrećnicima pribor; slamčice za ušmrkavanje heroina, vatu i igle, uz put pokupivši jedan teži oblik hepatitisa.
Tereza je jedno vreme bila na meti socijalnih službi, koje su htele da joj oduzmu kćerku i daju je na usvajanje. Da se ne bi razdvojila od majke, Ivi je od ranog detinjstva ispoljavala neverovatnu zrelost i samostalnost. I u njenim najranijim sećanjima, uvek je ona bila glava porodice. Njoj je Tereza, u periodima kada je bila pri čistoj svesti, davala deo novca na čuvanje, kako ne bi sve potrošila na heroin. Uvek je ona bila ta koja je išla u nabavku, plaćala račune, rešavala probleme s komšijama, konačno, ona je pomogla majci da se izbori sa paklom u koji je uvukla droga.
Ona, koja je na kraju postala majka svojoj majci.
§

„Stižemo." Upozorava Karmina prodrmavši Ivi. „Spremi svoje stvari." Ivi otvara oči i uzima ranac sa zadnjeg sedišta.
Automobil prolazi Bulevarom Las Vegas. Trenutno je noć. Kroz mnoštvo neonskog svetla, hoteli sjajnih fasada međusobno se nadmeću svojim džinovskim razmerama. Ogromni Oasis, bleštav i sjajan, guta pontijak koji ulazi u suteren, u parking rezervisan za zaposlene u hotelu.
Sa tri hiljade soba, četiri bazena, robnom kućom, hotel je zaista grandiozan. Ovde je sve prekomerno: unutrašnji vrt sa hiljadu palmi kroz koji protiče mala reka, plaža sa sitnim peskom, zoološki vrt u kome dremaju lavovi i beli tigrovi, improvizovana ledena stena na kojoj se gegaju debeli pingvini, akvarijum zapremine sto hiljada litara i u koji mogu da stanu pingvini. U sobama, mermernim od poda do plafona, dekor je urađen na principima feng šuija, a plazma ekrani protežu se do toaleta. Da bi sve funkcionisalo besprekorno, ova mašina zapošljava hiljade nevidljivih: sobarice, čistačice, razne vrste majstora...
Ivi pripada tim nevidljivim. Svake večeri dobija različito zaduženje. Večeras, pridružiće se Karmininoj ekipi koja treba da očisti stepenište za poslugu; trideset spratova, povijenih leđa, sa krpom u rukama. I tako satima...
Dva sata ujutru
Ivi pravi desetominutnu pauzu na krovu hotela. Odavde, sa oko sto metara visine, ona je iznad Las Vegasa i njegove reke svetala, koja teče dužinom Stripa.
Ivi je rođena u ovom gradu koji mrzi, kao što mrzi i tu masu turista koji dolaze da naprave njihovo jadno venčanje ili potroše svoje dolare u kazinu. Nikada joj nije bilo jasno šta ljudi nalaze u ovom ogromnom zabavnom parku gde je sve kič, imitacija, kopija...
U Las Vegasu se na svakom koraku nalaze poker-aparati. Ima ih svuda: na benzinskim pumpama, u supermarketima, restoranima, barovima, praonicama. Sa druge strane, teško je naći mesto gde se mogu kupiti knjige. Knjige su ono što Ivi najviše voli, naročito romani i poezija. Otkad joj je profesorka iz škole otkrila ljubav prema literaturu, to je postao njen tajni vrt, ulaznica u svet mašte, neočekivana mogućnost da izađe iz običnosti kojom je život pritiska.
U jednoj od mnogobrojnih zalagaonica u gradu pronašla je paket knjiga, snižen na dva dolara: Sto godina samoće, Buka i bes, Zločin i kazna, Miševi i ljudi, Lovac u žitu, Orkanski visovi.
Markes, Fokner, Dostojevski, Stajnbek, Selindžer, Bronte, Volf... po ceni jednog pakovanja čipsa.
Četiri sata ujutru
Ribati, ribati, ribati...
Čini joj se da joj sada sva odeća smrdi od te prljave vode. Leđa su joj slomljena i pada od pospanosti. Da bi izdržala, razmišlja o budućnosti i o svojoj majci. Tereza je na listi čekanja za transplantaciju jetre. Ali organi su veoma retki i Ivi se boji da njena majka neće poživeti do tog dana. Mora izdržati, brine se, mora izdržati još nekoliko meseci. Ali, istovremeno, ona se oseća krivom što nestrpljivo iščekuje smrt donatora organa.
Šest sati ujutru
Ivi uzima od poslovođe svoju zaradu u gotovini i napušta hotel Oasis. Malo niže niz bulevar, jedna kafeterija uslužuje prve jutarnje mušterije. Ivi voli da sedne u dnu sale, malo izolovano, za jedan od stolova što gledaju na ulicu. Ovde ima na raspolaganju sat vremena, dok ne stigne autobus kojim se odvozi u školu. Ceo sat za sebe, jedini momenat u toku dana kada sebi može da dozvoli da radi ono što zaista voli: da čita i piše.
Ovog jutra, ona poručuje toplu čokoladu i vadi iz svog ranca jednu knjigu koja je oduševljava. Nedavno, pronašla ju je na noćnom stočiću u jednoj od hotelskih soba. Sigurno ju je neki gost zaboravio. Ovaj put, to nije ni roman, ni zbirka poezije, nego esej koga je napisao neki neuropsihijatar iz Njujorka.
Neki Konor Mekoj.
Knjiga se zove Preživeti.
Kao da ju je napisao za nju.
On joj priča tačno ono što je ona preživela: o toj potrebi da ojača kako bi imala hrabrosti da se suoči sa najgorim, o tom oklopu koji je godinama pažljivo gradila i koji je čuva da ne potone. Ali, između redova, Ivi je pronašla jednu poruku, nešto što je i ona sama predosećala ali nije uspevala jasno da formuliše: ne treba se mnogo zaštititi, tako postajemo potpuno neosetljivi. Naše srce se pretvara u led, postajemo živi mrtvac i život gubi svoje ukuse zauvek.
Iz tog razloga, ona pokušava da sagradi svoj unutrašnji vrt, malu bubicu nade i lakoće koju čuva skrivenu, duboko u sebi, spremnu da se izlegne onda kada...
Njena budućnost? Ponekad voli da zamišlja sebe kao pisca, ili psihijatra, kako bi i ona mogla da pomogne onima koji pate.Ipak, potpuno je svesna toga da neće moći da studira. Univerzitet nije za kćerku narkomanke koja živi u prikolici i mora da radi noću, da bi mogla samo da se prehrani.
Ivi uzima gutljaj tople čokolade i beleži nešto u svoju svesku.
Često se oseća usamljeno.
Veoma usamljeno.
Rado bi podelila svoje misli sa nekim ko bi je razumeo. Ali, nemajući nikoga, ona svoje sumnje i tajne poverava svom dnevniku.
Na kraju te sveske napisala je jednu listu. To su deset tajnih želja, koje bi želela da joj se ostvare u životu. Zna ona dobro da ima malo šanse da ti napisani redovi jednog dana postanu stvarnost, ipak, mora se ponekad sanjariti, inače...
1. da moja majka dobije novu jetru i ozdravi.
2. da pronađemo novi smeštaj, ne mnogo skup.
3. da moja majka nikada više ne uzme drogu ili alkohol.
4. da nikada u životu ne budem žrtva droge ili alkohola.
5. da odemo nekoliko dana na odmor daleko od Las Vegasa.
6. da studiram u Njujorku.
7. da jednog dana saznam koje moj pravi otac.
8. da uvek budem svesna toga da u životu ima i lepih stvari.
9. da jednog dana upoznam nekog ko će me razumeti.
Za desetu želju je malo komplikovanije. Bila je nešto napisala, pa ju je bilo sramota i izbrisala je. Ali ako malo razmisli, to bi moglo biti:
10. da se jednog dana neko zaljubi u mene.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:14 am




12. Mark i Alison


Sve nosimo iz detinjstva. Nismo mi ti koji govorimo reći.
Reči su te koje govore o nama.
~ Vitold Gombrovic ~


Danas u avionu
Jedanaest sati i četrdeset pet minuta
Let A380 nastavlja se ujednačenom brzinom, presecajući oblake što se ljuljuškaju na nebu iznad planina.
Mark se pope velikim stepenicama koje povezuju dva nivoa aviona. Stiže na središnji deo gornjeg nivoa u kome je smešten Floridita, dugačak bar, ponos ove avio-kompanije. Opuštajuća muzika, sofisticirano osvedjenje, klub-fotelje, kožni dvosedi; sve sa ciljem stvaranja jedne prijatne i blage atmosfere. U ovom luksuznom ambijentu, bilo je lako zaboraviti da se nalazite u avionu.
Mark sede na jednu od visokih barskih stolica postavljenih oko šanka. U šanku, crnac s brkovima i afro frizurom, u stilu Džeksonfajv, neodoljivo je podsećao na barmena iz serije The Love Boat, Ajzaka.
„Dupli viski, bez leda", poruči doktor.
Odmah se osećao bolje. Sama činjenica da će uskoro piti skoro da je bila dovoljna da ga smiri. Takođe, kada je Ajzak poslužio porudžbinu, Mark dozvoli sebi taj luksuz da malo odloži prvi gutljaj. Okrenu se oko sebe. Putnici su u sve većem broju pristizali u bar. Jedna mlada žena, pomalo provokativna, sede na stolicu pored njega. Čekajući da poruči piće, Alison je klimala glavom u ritmu muzike; neka mešavina elektro i bosa stila.
„Čime da vas poslužim, gospođice?" upita barmen.
„Jedan daikiri, molim vas. Bez šećera, ali s malo soka od grejpfruta.
Alison pogleda u Marka i pogledi im se sretoše.
„To se zove Hemingvejev specijalitet", precizira doktor.
„Molim?"
„Koktel koji poručujete, gorki daikiri, izmislio ga je Ernest Hemingvej.
Kako Alison nije imala komentar, Mark pomisli da bi trebalo da precizira:
„Hemingvej, pisac."
„Znam ko je Hemingvej, hvala!"
„Oprostite", izvini se doktor. „Nisam želeo da vam bude neprijatno."
„Nema potrebe, ja sam samo..."
Pod talasom emocija koje nije uspela da savlada, Alison prekide rečenicu i okrenu glavu. Zainteresovan, Mark ju je pažljivije pogledao: kosa boje samoubistveno plavo, vitka linija, stil kol-gerle... Ona se sagnu da dohvati svoju tašnu i Mark primeti deo tetovaže pri dnu njenih leda. On prepozna budistički simbol - točak zakona.
„Gospođice, da li vam je dobro?" zabrinu se on.
„Dobro je", uveri ga Alison. „Samo, kada ste spomenuli Hemingveja, to je bio omiljeni pisac mog oca."
Ona pogleda Marka pravo u oči i oseti se iznenađujuće dobro. Taj čovek je zračio čudnim magnetizmom, punim topline i ljudskosti, što joj odmah uli poverenje i natera je da nastavi:
„Otac mi je umro, pre nekoliko dana", nastavi ona. „Ubio se."
„Žao mi je."
„Lovačkom puškom, kao..."
„...kao Hemingvej", završi Mark. Alison tužno klimnu glavom. „Zovem se Mark Hadavej."
„Alison Harison."
Posle više od celog minuta oklevanja, Mark se najzad usudi da joj postavi pitanje koje ga je mučilo:
„Zašto polovina ljudi u ovom avionu gleda u vas, Alison?" Mlada žena zbunjeno priznade:
„Poslednjih godina mnogo me je bilo po novinama, u stvari, previše..."
„Ah!"
„Kladim se da ste već videli moju sliku u štampi. Ako ne, onda ste sigurno jedini."
„Već pet godina nisam otvorio nijedne novine." Uveri je doktor.
„Stvarno?"
„Stvarno."
Alison pogleda Marka sa radoznalošću.
Doktor oseti da je ova mlada žena imala potrebu da se poveri.
„Onda, Alison, recite mi šta sam propustio za ovih pet godina."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:15 am



13. Alison drugi fleš bek


Moja patnja je moja osveta samom sebi.
~ Alber Koen ~


Pet godina ranije.
Alison Harison uhapšena u Dubaiju zbog posedovanja droge
(AP- 11. septembar 2002.)
Čuvena naslednica uhapšena je na aerodromu u Dubaiju, gde je trebalo da provede nekoliko dana odmora. Gospođici Harison sudiće se sledeće nedelje. Priznala je da je sa sobom imalakokain, namenjen ličnoj upotrebi, ali je tvrdila da nije konzumirala drogu na teritoriji Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Ovo nije prvi put da nestašna naslednica podiže prašinu oko sebe, ali do sada, sve njene prestupe sređivao joj je otac sumama i od po nekoliko hiljada dolara. Međutim, kako se trenutna afera dešava izvan teritorije Amerike, moglo bi doći do drugačijeg raspleta. Podsetimo da Dubai, veoma važan centar poslovnog sveta i turistička destinacija u punoj ekspanziji, kad je u pitanju droga ima jedno od najstrožih zakonodavstava na svetu.
§

Alison Harison zbog 2 grama kokaina
osuđena na 3 godine zatvora u Dubaiju!
(AP - 18. septembar 2002.)
Kćerka biznismena Ričarda Harisona, osuđena je jutros na tri godine zatvora. Tribunal ju je proglasio krivom za unošenje kokaina na teritoriju Ujedinjenih Arapskih Emirata, kao i za posedovanje istog.
§

Bloomberg TV
...moćni biznismen Ričard Harison, osnivač grupe super-marketa Grin Kros, jutros je odleteo za Dubai, gde bi trebalo...
§

Najnovije: Alison Harison ipak pomilovana u Dubaiju
(AP - 19. septembar 2002.)
Zaokret u aferi Harison: samo nekoliko časova pošto je osuđena na tešku kaznu zatvora, Alison Harison jutros je pomilovana od strane guvernera Dubaija.
Odmah po izricanju pomilovanja, plavokosa naslednica napustila je teritoriju Ujedinjenih Arapskih Emirata, da bi se privatnim avionom svog oca vratila u Sjedinjene Države.
§

„Alison, čuješ li me?"
Ričard Harison sedi naspram svoje kćerke u avionu.
To je čovek srednje građe. Nosi naočare za kratkovidost, na sebi ima rolku, somotske pantalone i grube cipele. Odavno je stekao naviku da se krije iza tog izgleda običnog čoveka, ali u poslovnim krugovima, on je jedan uvažen i bitan čovek.
„Šta nije u redu, dušo?"
Devojka, koja je bila sklupčana u svojoj fotelji, brade naslonjene na kolena, drznu se na njegove reči:
„Kako se usuđuješ da me pitaš šta nije u redu, posle onoga što si učinio?"
„To što sam uradio, uradio sam za tvoje dobro, i veruj mi, rado bih to zaboravio."
„Trebalo je sama da se snađem..."
Tišina.
„Ne možemo se vratiti unazad", odgovori Ričard, „ali ti moraš uzeti život u svoje ruke, jer ja neću uvek biti tu da ispravljam tvoje pogrešne postupke."
„Baš me briga, imaću tvoje pare."
Iako povređen, njen otac ipak ne odustaje:
„Moraš da prestaneš sa drogom i da se posvetiš nečemu", ubeđuje je Ričard, „nečemu što bi za tebe imalo neki smisao. Mogla bi da rukovodiš fondacijom koju je osnovala tvoja majka..."
„Ostavi mamu tamo gde i jeste!"
„Samo pokušavam da ti pomognem."
„Onda me pusti na miru!"
Ričard prihvata napade ne trepnuvši.
„Ta agresivnost prema samoj sebi i prema drugima, ta potreba da povređuješ i budeš zla: znam da ti, u stvari, uopšte nisi takva, Alison. Znam da si pametna i osećajna. Samo, prolaziš kroz jedan težak period. Ako sam ti učino loše, tražim oproštaj, ali, preklinjem te, ne propadaj dublje, jer ne bi mogla nikada da se odatle izvučeš."
Bez odgovora.
§

Alison na lečenju od zavisnosti
(Online - 4. januar 2003.)
Naslednica Grin Kros imperije danas je dobrovoljno stigla na kliniku Kulidž u Malibuu, da bi pobedila svoju zavisnost od droge i alkohola.
„Gospođica Harison odlučila je da preduzme drastične mere za svoju dobrobit i dobrobit svoje porodice." Izjavio je Džefri Veksler, njen advokat, obraćajući se novinarima.
Alison odbijena!
(Online - 14. avgust 2003.)
Alison Harison zabranjen ulazak u avion Junajted erlajnsa jer je bila pod dejstvom alkohola. Čekajući svoj let za Los Anđeles na aerodromu u Majamiju, mlada žena popila je više koktela u baru aerodroma, odakle je izašla teturajući se. Osoblje avio-kompanije odbilo je da je pusti na ukrcavanje u avion.
„Gospođica Harison nije vređala nikoga, ona je samo bila pijana, što je i ona sam priznala." Rekao je jedan radnik u Junajted erlajnsa.
§

Ričard Harison ostavlja tri četvrtine svog bogatstva dobrotvornim organizacijama
(.Rojters - 28. oktobar 2003.)
Milijarder Ričard Harison izjavio je da namerava da pokloni deset milijardi dolara dobrotvornim i humanitarnim organizacijama. Ova suma, koja inače predstavlja skoro tri četvrtine njegove imovine, biće podeljena raznim organizacijama, medu kojima i Shania Fondation, koju je pre više od dvadeset godina osnovao zajedno sa svojom prvom ženom (umrlom 1994.), a kojom danas rukovodi njegova sadašnja supruga Stefani Harison.


Februar 2004.
Spavaća soba obojena pastelnim bojama u novoj klinici za lečenje od zavisnosti. Kroz prozore, pogled se pruža na snežne planine Montane. Alison pakuje svoje kofere. Ričard otvara vrata i tužno je gleda.
„Razgovarao sam sa direktorom. Ne želi te više ovde. Misli da dovodiš u opasnost ostale pacijente."
„Sve su to gluposti. Jedina osoba koju stavljam u opasnost sam ja."
Ričard joj nespretno pomaže da složi jedan džemper, ali mu ga kćerka grubo otima iz ruku. I dalje uporan, poslovni čovek uzima svoju torbu od stare kože i iz nje vadi jednu plastificiranu brošuru i avio-kartu.
„Slušaj, kažu da u Švajcarskoj ima neka nova institucija. Nije klinika u klasičnom smislu, više mesto gde bi mogla da se odmoriš..."
„Umorna sam od svih tih mesta, tata."
„Onda se vrati kući."
I ne pokušavajući da mu odgovori, Alison odlazi u kupatilo i uključuje fen. Ričard insistira, povisuje ton kako bi nadjačao zvuk aparata:
„Slušaj me, Alison..."
Da bi privukao pažnju svoje kćerke, isključuje fen iz struje.
,,U Njujorku ima jedan novi doktor koga bih voleo da konsul- tuješ, doktor Konor Mekoj, inovator u svetu psihijatrije. Eksperimentiše nove metode, verujem da bi mogao da ti pomogne."
„Znaš šta, tata? Vratiću se sama taksijem."
„Barem pročitaj njegovu knjigu", predlaže, pružajući joj delo tog neuropsihijatra.
Kako Alison ne reaguje, Ričard stavlja knjigu u kćerkin kofer: Preživeti od Konora Mekoja. Dodaje i vizitkartu doktora, zatim uzima svoju tašnu i priprema se da napusti prostoriju. Pre nego što će izaći, poslednji put se okreće Alison.
„Ima još nešto što bih želeo da ti kažem. Hoću da to znaš pre nego što mediji objave."
Najednom zabrinuta, Alison izlazi iz kupatila. Instinktivno je osetila da je nešto veoma važno.
„Šta?"
„Uskoro ću umreti."
§

Ričard Harison boluje od Alchajmerove bolesti
(CNN.com - 15. mart 2004.)
Biznismen Ričard Harison, star sedamdeset jednu godinu, boluje od Alchajmerove bolesti, izjavio je juče ujutru njegov portparol, advokat Džefri Veksler.
„Ričard zaista boluje od ove bolesti", potvrdio je advokat Veksler. „Prvi znaci bolesti ispoljili su se pre dve godine, ali Ričard je ostao veoma aktivan. Pored nekoliko odsustava, on je potpuno svestan šta mu se događa i nastavlja svako jutro da ustaje kako bi otišao na posao."
Podsetimo daje ova neurodegenerativna bolest i dalje neizlečiva. U odsustvu velikog napretka u naučnom istraživanju, u sledećih četrdeset godina moglo bi biti petnaest miliona Amerikanaca obolelih od ove bolesti, u odnosu na današnjih četiri i po miliona.


2005.
Jedne jesenje noći u Las Vegasu.
Nezadovoljan, Rasel Malon, menadžer hotela Oasis, brzim korakom prolazi kroz ogroman hol od mermera i stakla da bi stigao do specijalnog lifta. Zatvara se u providnu kabinu i podiže u vazduh, vertikalno preletevši impozantni centralni atrijum gde su u jednoj mešavini megalomanije i neumerenosti u luksuzu postavljeni u prirodnim veličinama neki od najpoznatijih starorimskih spomenika: Fontana di Trevi, Titova trijumfalna kapija, pa čak i jedan deo Koloseuma. Lift odvozi Rasela do tridesetog sprata gde se nalaze najluksuzniji apartmani. Na trenutak zastaje ispred apartmana u kome je Alison Harison. Nekoliko gostiju je dolazilo na recepciju žaleći se na buku koja dopire iz apartmana bogate naslednice. U stvari, čak se i u hodniku čuje muzika, pojačana do maksimuma. Rasel prepoznaje glas Kurta Kobejna The Man who Sold the World, Nirvanina obrada pesme Dejvida Bouvija, tokom legendarne emisije MTV Unplugged. U jednom trenutku, on se priseća tih godina sa fakulteta i Džoane, njegove bivše devojke, koja mu je poklonila taj disk. U to vreme bio je srećan i još bezbrižan. Ali taj povratak u prošlost ne potraja, i već ga njegove dužnosti i odgovornosti vraćaju u realnost.
„Gospođice Harison!" viče lupajući na vrta. „Da li je sve u redu?"
Pre nekoliko minuta, više puta je pokušavao da joj telefonira, ali ona nije podizala slušalicu. Pošto ne dobija odgovor, odlučuje se da upotrebi svoju karticu i uđe u apartman.
„Gospođice Harison!"
Prolazi kroz sve prostorije pre nego što se odlučuje da otvori vrata kupatila. Cela prostorija je u pari. Sa dozom strepnje, on povlači zavesu na kadi, potom, psuje.
U kadi je drhtavo telo Alison Harison, šake i zglobovi duboko isečeni. U njenoj sobi, na noćnom stočiću, stoji knjiga koju nije stigla da otvori.
Preživeti, Konora Mekoja.
§

Jun 2006.
Nautilus je luksuzan hotel na Karibima, koji se nalazi u moru na dubini od petnaest metara. To je jedno od najnovijih mesta u modi, gde se okuplja jedna elita: novi bogataši, ultrabogataši, zvezde, i pseudozvezde šou-biznisa i mode. Ovaj hotel pod morem predstavlja providnu građevinu koja omogućava pogled na podvodni svet, pod uslovom da niste klaustrofobični.
Duboka je noć. Soba broj trideset tri. Dva pijana čoveka izlaze iz prostorije, razmenjujući nekoliko nepristojnih opaski na račun devojke koja spava na krevetu.
Nekoliko sati kasnije, Alison se budi. Glava je boli i žuri u toalet da povraća. Vraća se teturajući se i stropošta se na krevet. Na podu prazna flaša tekile, dva prezervativa, tragovi kokaina...
Alison plače.
Nije sposobna da se seti šta se zapravo dogodilo.
Do sada joj se često događalo da pomisli kako je dotakla dno, ubeđena da dublje ne može tonuti.
Ali, svaki put, pokaže se da to nije tačno.
Zato što je dno mnogo dublje, nego što se pretpostavlja.
§

Novembar 2006.
Most na autoputu, noć u Los Anđelesu. Jedan betonski prolaz, koji se uzdiže nad lavirintom autoputeva, nekoliko kilometara od ukrštanja.
Alison zaustavlja svoj automobil na mestu za parkiranje u hitnim slučajevima. Zakoračila je preko zaštitne ograde i razočarano posmatra reku automobila, dvadeset metara ispod nje. Ruke joj čvrsto stežu metalnu ogradu, a visoke štikle drhte na uglačanom betonu, poslednji oslonac ispred ambisa.
Nikada nije bila bliže kraju. Već dugo vremena ona je zatvorenik svog života, svojih postupaka, svoje prošlosti. Već dugo vremena kako živi u neprekidnoj agoniji, kako se sama sebi gadi.
Valjda je pakao tamo gde više ne postoji nada.
Znači, večeras, to je kraj.
Game over.
Bilo je vreme.
Policijske sirene zavijaju u noći. Najpre jedan automobil a zatim dva motora, zaustavljaju se u blizini. Četiri čoveka formiraju polukrug na pet metara iza nje. Kako se približavaju, ona vrišti i sva četvorica se zaustave. Oni su tu, ali ne mogu ništa da učine. Ako hoće, ona će skočiti. Poslednji trenutak slobode pred ponorom. Zabluda da i dalje postoji izbor.
„Ne činite to, gospođice!"
Govori joj najmlađi među policajcima. Crnac koji jedva da ima dvadeset godina: nežne građe poput Otisa Redinga, ista melanholična boja glasa, isti brčići adolescenta.
„Ponekad nam se čini da je to jedini izlaz, ali nije tako..."
U njegovom glasu osećaju se emocije i istina. Čini se da taj dečak prepoznaje sebe u njoj. Treba reći da je on, pre pet godina, izgubio sestru bliznakinju. Ona se zaključala u porodični auto, stavivši u usta crevo od kaučuka, prikopčano na auspuh. On je otkrio njeno telo, otvorivši vrata garaže. Niko nije video šta se dogodilo.
„Nema drugog života, gospođice", uverava Alison, prilazeći joj. „Život je samo jedan..."
Hvata je za ruku i ona se prepušta.
§

Danas u avionu. Trinaest časova
Alison je završavala svoju priču. Ona obori pogled, pomalo začuđena i postiđena svojim tolikim poveravanjem potpunom strancu. Mark ju je saslušao s velikom pažnjom. Dok mu je pričala, ona se osećala zaštićenom, kao da je u nekoj kapsuli.
Zapravo, trebalo je samo nekoliko sekundi i u Marku se probudio psihijatar, hvatajući beleške u mislima, pokušavajući da Alisonino iskustvo poveže sa iskustvom nekog od svojih nekadašnjih pacijenata. On sam, pronašao je malo spokojstva. Uspostaviti kontakt sa ljudima, obrnuti tok; to je oduvek voleo. Zaustaviti pad u ponor svog pacijenta i pomoći mu da se polako vrati svom životu.
Mark se zagleda u mladu ženu. U tom stadijumu, mogao je da joj postavi samo jedno pitanje.
„Zbog čega želite da kaznite sebe?"
Alison skrenu pogled i oseti neki čudan grč, znak da je Mark bio u pravu. Naravno da je ta sila za samouništenjem imala neki koren. Ona otvori usta i, u jednom trenutku, zaista pomisli da će mu priznati svoju tajnu i osloboditi se tog bola koji je nagriza godinama. Ali reči ostadoše u grlu i suze navreše na oči.
Mark je želeo da nastavi dijalog, ali avion se zatrese i Ajzak prosu koktel koji je posluživao. Neko vrisnu, svetla zatrepereše.
„Dame i gospodo, ulazimo u zonu turbulencije, molimo vas da zauzmete vaša sedišta i vežete sigurnosne pojaseve."
Čulo se nekoliko negodovanja među posetiocima bara, ali svi poslušaše.
„Moram se pridružiti svojoj kćerki, na donjem nivou", objasni Mark, ustajući sa stolice.
„Razumem." Odgovori Alison.
Tako se rastadoše, ne dodavši više ni reč, ali svako od njih pročita u očima onog drugog obećanje da će se uskoro opet videti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:15 am



14. Točak života


Točak života okreće se takvom brzinom da nijedan čovek ne može dugo da ostane uspravan. I najzad, točak se uvek vrati na polaznu tačku.
~ Stiven King ~


Avion se silovito ljuljao iznad oblaka.
Jako zabrinut, Mark brzo krenu ka svom mestu. Kako je mogao da ostavi svoju kćerku bez nadzora duže od pola sata? U jednom momentu, on oseti da ga hvata panika. Šta ako, umesto Lajle, pronađe samo prazno sedište? Požuri kroz gužvu, odgurnu nekoliko putnika da bi što pre stigao. I šta ako njegovo dete opet nestane i to njegovom krivicom? Žureći, on oseti pod nogama kako se pod aviona trese. Šta ako...
Nekoliko metara ispred svog sedišta, on odjednom stade. Lajla se nije bila ni pomerila. Sa flomasterom u ruci, ponosno je pokazivala svoje crteže tinejdžerki.
„Je li bilo sve u redu?" Mark upita zabrinuto, sedajući.
"Jeste", odgovori Ivi, pri tom klimajući glavom.
Doktor se okrenu da pogleda crteže, koje je njegova kćerka nacrtala u međuvremenu.
„Mogu li da pogledam?" Upita, milujući svoju devojčicu po kosi.
I dalje tiha, devojčica pomeri svoju ruku sa stola, da bi svom ocu omogućila da uzme blok.
Devojčica je bila obojila nekoliko listova. U svojoj psihološkoj praksi, Mark je dosta koristio crteže kako bi svojim mladim pacijentima pomogao da bolje komuniciraju. Nekada, on je posedovao pravi talenat za dešifrovanje i analizu crteža. Pažljivo posmatrajući ono što je obojila njegova kćerka, on oseti pravo olakšanje: bili su to crteži vedrih boja, puni leptira, zvezda i cveća. Iako već dugo vremena nije praktikovao analizu, bio je ubeđen da Lajlini crteži nisu delo deteta koje je preživelo nasilje i traumu.
„Veoma je lepo, dušo." Pohvali je on.
Vraćajući listove bloka na stočić, nešto privuče njegovu pažnju: jedan geometrijski oblik, koji se pojavljivao na svakom crtežu, a za koji je on mislio da je cvet ili zvezda.
Taj simbol predstavljao je točak zakona. Zakona ljudske sudbine, kome nijedna sila ne može promeniti tok, zakona neprekidnog obnavljanja: rađanje, umiranje, ponovno rađanje...


Ovaj isti simbol video je, maločas, istetoviran na Alisoninim leđima! Taj isti krug, oduvek je fascinirao Konora. Krug podeljen na osam delova, koji čoveku treba da pokaže put oslobođenja od patnji.
„Zašto ovo crtaš, dušo?" Upita zabrinuto, gledajući Lajlu u oči.
„Ne znam." Tiho odgovori devojčica.
Mark zaneme od čuda. Lajla mu je, upravo, odgovorila. ONA JE GOVORILA. Da li je on dobro čuo, ili se njegova svest opet igrala s njim?
„Dobro si, dušo?" Upita, nesiguran da će dobiti odgovor.
„Jesam, samo mi se malo spava."
Mark oseti ogromno olakšanje, ali na trenutak zastade da razmisli kojim načinom da nastavi komunikaciju. Nestrpljiv da svojoj kćerki postavi hiljadu pitanja, morao bi, takođe, biti pažljiv, da ne bi prenaglio.
„Baš je veliki ovaj avion, je 1' da?" primeti Lajla, smešeći se.
„Jeste", potvrdi Mark, uzvrativši joj osmeh „najveći na svetu".
„Da li leti brzo?"
„Veoma brzo."
„ A uopšte se ne čini!" primeti, naginjući se ka Ivi, da bi, gledajući kroz prozor, proverila brzinu.
„Tačno", složi se Mark. „Čini nam se da stojimo iznad oblaka, a zapravo, krećemo se veoma brzo, skoro hiljadu kilometara na čas; to je optička varka."
„Optička varka?"
„To znači, da nas, ponekad, ono što vidimo prevari." Objasni on.
„Stvarno?"
Izgledalo je da na trenutak razmišlja o tome, a onda, ona pro-meni temu.
„Mogu li da dobijem jedan eskimo?"
,,U redu. Stjuardese će ga sigurno posluživati, kada izađemo iz turbulencije."
„Ja ću jedan od čokolade, sa bademima", izjavi devojčica, vrlo ozbiljno.
„Dobar izbor."
„To je Häagen Dazs", precizira ona.
„Misliš?"
„Sigurno: videla sam ih izložene u frižideru, kad smo stigli. I, veruj mi, to nije bila optička varka."
Lajla mu uputi osmeh, ponosna na svoj odgovor.
Mark se oseti ponovo rođenim. Pronašao je svoju kćerku, onakvu kakvu je poznavao: razdraganu, punu života i dobro raspoloženu.
Opet se u njemu rodi pomalo blesava nada da će sve opet biti kao nekada. Ali, najpre je trebalo da shvati razloge Nikolinog iznenadnog nestanka a, naročito, da rasvetli slučaj Lajlinog nestanka. Njegova kćerka odjednom je ponovo govorila. Trebalo je to da iskoristi što više je ispitujući, a da je pri tom ne uznemiri.
„Dušo, hoćeš li da mi kažeš šta ti se dogodilo?" Upita umirujućim tonom, naginjući se ka devojčici.
„Šta mi se dogodilo kada sam bila mala?"
On klimnu glavom.
„Sada, nemoj ništa da se brineš. Ponovo ćeš videti mamu, kuću, tvoju sobu, školu. Sve će doći na svoje mesto, ali najpre treba da mi kažeš, gde si bila sve ove godine, a naročito... sa kim"
Lajla otvori usta kao da će odmah odgovoriti, a zatim odustade i neko vreme ostade razmišljajući. Najzad, ona predloži:
„Treba samo da pitaš mamu."
Mark oseti kako mu se krv ledi u žilama.
„Mama zna šta ti se dogodilo?"
Lajla potvrdno klimnu glavom.
„Ne", reče Mark, „varaš se."
„To je istina", potvrdi Lajla, ljuta što se sumnja u njene reči.
„Sigurna si?"
„Uverena", uzvrati bez imalo oklevanja.
Sav zbunjen, Mark ču sebe kako je pita:
„Da li si videla mamu u poslednjih pet godina?"
„Naravno, često je viđam."
Lajla nežno pogleda svog oca. Njene oči su sjajile. Jednom rečju, ona završi razgovor.
„Sada bih da spavam, tata."
I dalje šokiran, Mark ostade nepomičan nekoliko trenutaka, pre nego što odgovori:
„Naravno dušo, odmori se."
On pritisnu dugme za spuštanje naslona na sedištu. Lajla se opusti, zatvori oči i prepusti Ijuljuškanju od brujanja motora.
Mark se nađe u velikoj neodlučnosti. Koliko ozbiljno da shvati njene reči? Iako je izgledala smirena, Lajla je morala biti pod traumom zbog njene otmice. U njenim recima možda je, na neki način, bilo istine, ali Mark odbi da poveruje kako je Nikol, manje ili više, mogla biti umešana u otmicu rođenog deteta.
Lajla je čvrsto spavala. Mark je nežno pogleda i ostade tako sve dok ne uskladi sopstveni ritam disanja sa njenim. Polako, pomilova joj pramen kose iza uha. Lajla je imala Nikoline crte lica i Markov pogled. Uglavnom, svi su tako komentarisali: „Ima mamin osmeh i tatin pogled."
Međutim...
Međutim, Mark je znao da to nije istina. Iz jednog jednostavnog razloga: Lajla nije bila njegova biološka kćerka.
§

Kada je pre deset godina upoznao Nikol, ona je bila na početku trudnoće. Bila je upravo izašla iz veze sa šefom francuskog orkestra, Danijelom Grevinom. Šezdesetogodišnjak, briljantan, uspešan, poznat u celom svetu, Grevin je imao vanbračne veze sa muzičarkama kojima je bio šef. Njegova avantura sa Nikol trajala je svega nekoliko nedelja, a ona je bila ta koja je inicirala raskid.
Kada je saznala da je trudna, Nikol je, suprotno očekivanjima, odlučila da zadrži bebu, čak i ne obavestivši Grevina. Njen susret sa Markom izbrisao je sve te uspomene. Mark je Lajlu voleo i podigao kao svoje dete. On je bio taj koji je stavio ruku na Nikolin stomak da oseti bebin prvi pokret, on, koji je držao ruku svoje žene na porođaju. On je bio tu za njen prvi udisaj, prve korake, prve reči. Presrećan u ulozi oca, on je brzo zaboravio na pravu vezu sa Lajlom. On i Nikol bili su odlučili da to sačuvaju samo za njih dvoje.
To je bila njihova tajna.
To je bila njihova ljubav.
To je bilo njihovo dete.
Nikome, nikada, nisu pričali o tome. Ni Konoru, čak ni detektivima koji su ispitivali ceo njihov život u vreme Lajlinog nestanka. Grevin je umro od srčanog udara, krajem devedesetih godina i vremenom se ta tajna potpuno ugasila i nestala.
Jer, ljubav tka porodične veze, a ne krv.
Sve vreme sedeći na svom mestu pored prozora, Ivi nije promaklo ništa od razgovora Marka i njegove kćerke. I protiv svoje volje, tinejdžerka nije mogla a da često ne pogleda u pravcu doktora. Ne znajući mnogo o njemu, mogla je da pretpostavi u kakvoj muci se nalazi ovaj čovek i kako je jako vezan za svoju kćerku. Osetila je koliko je on zbunjen, slomljen nekim bolom, i naslutila da je, pre nekoliko godina, on verovatno bio drugačiji.
„Hvala što si je pričuvala", reče joj Mark, pokazujući na Lajlu.
„Nema na čemu."
„Mislim da zaslužuješ nekoliko objašnjenja", konstatova on.
Radoznala, Ivi se okrenu prema Marku, koji joj u grubim crtama ispriča svoju priču od Lajlinog nestanka do njenog misterioznog pojavljivanja, pet godina kasnije.
„Želeo bih da znam da li ti je moja kćerka nešto ispričala, dok sam bio odsutan? Da li ste razgovarale?"
„Malo..."
„Šta to znači?"
,,U stvari, postavila mi je jedno pitanje."
„Koje?"
„Želela je da zna šta se desilo sa mojom majkom."
Zainteresovan, Mark je požuri da nastavi:
„I, šta si joj ti odgovorila?"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu