Gijom Muso – Zato što te volim

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:03 am

First topic message reminder :



Knjiga Zato što te volim Gijoma Musoa je priča u kojoj jednoga dana petogodišnja Lajla nestaje u tržnom centru. Njeni roditelji su duboko potreseni ovom tragedijom, toliko, da odlučuju da se razidju. Posle pet godina, Lajla se pojavljuje na istom onom mestu na kojem je bila pre nego što joj se izgubio svaki trag. Ona je živa, ali je zbog nekog veoma čudnog i nepoznatog razloga potpuno prestala da govori.

Svi su veoma srećni zato što se vratila, ali ih i muči niz pitanja kao što su ta gde je Lajla provela sve ovo vreme, sa kim, i pre svega, zašto se ona vratila? Ovo je dirljiva ljudska drama ali I čarobna ljubavna priča koja će vas odvući u misteriju i držaće vas u neizvesnosti, neverovatna priča čiji kraj nećete tako lako moći da zaboravite.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:15 am




15. Ivi, drugi fleš bek


Las Vegas, Nevada Nekoliko meseci ranije
Bila je skoro ponoć.
Nekadašnji teren za kampovanje, ustupio je mesto početku izvođenja radova potpuno utonulom u mrak. Jedino još desetak prikolica zauzimaju nekoliko mesta.
Točkaš „porodice" Harper osvetljen je jednom svećom. Ove noći Ivi ne radi. Ispružena na krevetu, ona lista neki stari časopis slušajući utišan radio. Njena majka spava pored. Ispred nje, plastični stočić pretrpan lekovima. Ivi počinje da zeva pa se sprema da ide u krevet, kad u prostoriji odjeknu zvono njenog mobilnog telefona koji radi na pretplatnu karticu i koji ona retko koristi.
„Halo?"
To je poziv iz bolnice. Doktor Kreg Dejvis, koordinator za transplantacije jetre, ima za nju dobru vest: možda ima jedan transplantant za njenu majku! Treba hitno da dođu!
U jednom koraku, Ivi je već pored majčinog kreveta.
„Mama! Probudi se, mama!"
Tereza se teško uspravi. Ivi joj, u nekoliko reci, objašnjava situaciju i pomaže da se spremi. Manje od pet minuta kasnije, dve žene su već pred vratima najbliže komšijske prikolice.
„Mi smo, Karmina! Treba nam auto, hitno je!"
Posle predugog čekanja, konačno se otvaraju vrata, samo, umesto njihove prijateljice, pojavljuje se njen muž, Rodrigo, koji ih dočekuje nizom uvreda.
„Pero que cono pasa? Esta gente siempre jodiendome..."*(*"Šta sad hoćete? Opet nam dosađujete?")
Ivi se ne potresa i gleda pravo u Meksikanca: uvrede na španskom, poznaje ih koliko i njega! Posle ove razmene ljubaznosti, Rodrigo - koji pokušava da se izvuče glumeći ljutnju - na kraju prihvata da im se pridruži. I evo ih, sve četvoro, u starom pontijaku iz 1969. sa iscepanim sedištima i auspuhom koji datira od pre uvođenja ekoloških normi. Automobil ide cikcak putanjom. Deset puta zamalo nisu udarili u trotoar ili ogradu. I deset piva je Rodrigo popio, pre nego što je seo za volan...
Samo da stignu.
§

Dok Ivi i Tereza ulaze u hol, doktor Kreg Dejvis ih lično čeka na ulazu.
„Moramo reagovati brzo!" saopštava, prateći ih u lift.
Biomedicinska agencija koja vrši raspodelu organa kontaktirala ih je kasno večeras. U stvari, sve je počelo posle podne, kada je jedan par doživeo saobraćajnu nesreću vozeći motocikl. Oboje su nosili kacige i nisu brzo vozili. Čovek je prošao skoro bez ogrebotine. Njegova žena nije ustala: povreda lobanje. Hitna pomoć ju je odvezla na reanimaciju, u bolnicu San Bernardino, gde je učinjeno sve kako bi je spasili. Ali, bilo je prekasno. Iako je dijagnoza smrti usled loma lobanje konstatovana odmah, trebalo je vremena da porodicu ubede na davanje organa. Uvek želimo da verujemo da se može dogoditi čudo. Jedan internista je objašnjavao njenom mužu da kod cerebralne smrti sve funkcije neurona bivaju uništene. Ovaj ga je slušao, ali ga nije čuo. Držao je ruku svoje žene. Ona je još disala, iako veštački. Koža joj je bila topla i čuli su se otkucaji njenog srca. Ipak, to više nije bio život. Samo iluzija života.
Muž, najzad popusti, nešto pre dvadeset jedan čas, kada je shvatio da jedini način da produži život svoje žene jeste, možda, da učini da ona živi kroz druge. Odmah, medicinske ekipe su amputirale srce, pluća, pankreas, bešiku i poslale ih na različite destinacije: Los Andeles, San Dijego, Santa Barbara...
Što se tiče jetre, sačuvali su je u kutiji od čelika, punoj leda, koji obezbeđuje potrebnu temperaturu. Zamrznuti paket helikopterom je dopremljen u Las Vegas. Tereza je bila prva na listi čekanja. Taj transplantat čekala je više od dvadeset četiri meseca. Manjak transplantata, ali i njena retka krvna grupa, značajno su produžili vreme čekanja. Još mesec ili dva i bolest bi je odnela.
„Upravo je oslobođena jeda operaciona sala", objašnjava doktor Kreg Dejvis. „Moći ćemo da vas operišemo za sat vremena. Za to vreme će vam uraditi nalaz krvi."
„Volela bih da moja kćerka bude pored mene", traži Tereza.
„Može ostati uz vas sve dok vas ne prebacimo u operacioni blok", konstatuje doktor, prateći svoju pacijentkinju do sobe.
Zatim, sve se dešava jedno za drugim: medicinska sestra uzima krv na analizu, razgovor sa anesteziologom koji je ubeđuje:
„Osećaćete se kao novi"; tuširanje, a onda, čekanje.
Tokom nekoliko minuta, Ivi je u oblacima. Bol u stomaku, od straha da će izgubiti majku, koji ju je godinama mučio, polako je nestajao. Oseća kako se u njoj nešto topi. Ove večeri, ona želi da veruje da će se sve dobro završiti.
Uvek je verovala u taj transplantat. Mesecima je pažljivo čitala sajtove i forume na Internetu, kako bi što bolje razumela prirodu bolesti svoje majke. Ona zna da ova operacija predstavlja poslednju šansu. Naravno da transplantat neće, kao magijom, „izbrisati" hepatitis, naravno da postoji opasnost da virus zarazi i transplantat, ali procenat šanse da dugo pozivi prilično je visok.
Tokom prošle nedelje, Ivi je nekoliko puta išla u crkvu.
Tajno.
Posle dugo vremena, opet se molila.
Šta drugo ostaje kada više nema izbora?
Kada je bila mala pronalazila je utehu maštajući kako je njen anđeo čuvar uvek pored nje. Kasnije, ulaskom u adolescenciju, nije više verovala ni u šta. Ni u anđele, ni u Boga, ni u karmu. Odnedavno, opet je počela sebi da postavlja mnoga pitanja. Često joj se činilo da oseća prisustvo neke čudne sile, kao da su njena prošlost i budućnost već bili zapisani negde u velikoj knjizi sudbine...
Prošlo je već sat vremena od razgovora sa anesteziologom.
A onda, sat i petnaest minuta.
Zašto traje toliko dugo?
Ponovo Ivi oseća bol u stomaku. Odmor je bio kratkotrajan. Dok doktor Kreg Dejvis, u pratnji medicinske sestre, konačno ulazi u sobu, devojčica instinktivno predoseća loše vesti.
„Imamo rezultate vaših analiza, Tereza", nezadovoljno kaže doktor. Ivi prestrašena gleda u doktora, koji pokazuje njenoj majci jedan papir. „Vi ste pili alkohol nedavno!" Nervira se Dejvis. „Iako znate da to onemogućava proces."
Nekoliko trenutaka, ove reči kao da stoje u vazduhu. Nestvarne.
Slomljena, Ivi se okreće prema majci.
„Nisam pila ništa, doktore!" Ubeđuje Tereza, začuđena.
„Radili smo analize na osnovu dva uzorka. Oba puta rezultat je bio pozitivan. Niste ispoštovali ugovor, Tereza: najmanje šest meseci pre transplantacije, stroga apstinencija. Bili ste pod ugovorom."
„Nisam ništa pila!" Opet se brani Tereza. Ali doktor je ne sluša.
„Pozovite sledećeg pacijenta sa liste čekanja", naređuje medicinkoj sestri. „Ne smemo izgubiti transplantat."
„Ja nisam lažljivica", viče Tereza.
Ovog puta, ona više ne gleda u Krega Dejvisa, već u Ivi. Njena kćerka je ta koju ona želi da ubedi. Ona zna da je bitka sa doktorom unapred izgubljena. Štaviše, nikada nije ni bila uverena u tu priču o transplantaciji. Ona predoseća da će uskoro umreti, ali želi da sačuva Ivi no poverenje.
„Uveravam te da nisam opet pila, dušo", kaže ustajući iz kreveta. Ljuta, Ivi se izmače dva koraka unazad.
„Tu rečenicu si ponovila sigurno sto puta od moje treće godine, mama..."
,,U pravu si, ali sada..." „Više ti ne verujem." „Ovog puta je istina."
„Zašto si sve upropastila, mama?" pita, uplakana.
„Dušo..." počinje Tereza uhvativši je za ruku. Ali Ivi je grubo odgurnu.
„MRZIM TE !" Viče devojčica, bežeći.
§

Danas u avionu
Trinaest časova i četrdeset pet minuta
„MRZIM TE !" Završi Ivi. „To su bile poslednje reči koje sam uputila majci."
„Od tada je više nisi videla?" upita Mark.
„Nisam. Nikada više."
Doktor je neko vreme ćutao, duboko ganut pričom ove devojčice. Posle kratke pauze, avion zahvati novi talas turbulencije. Uzburkan nevidljivim silama, ovaj vazdušni kolos izgledao je kao da mu je hladno i da „škljoca zubima".
,,A posle?" u jednom momentu, Mark nastavi.
„Posle, ona je mrtva."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:16 am




16. Ivi, treći fleš bek


Las Vegas, Nevada
Na groblju u Mauntin vjuu pada jaka kiša i duva vetar.
Sanduk sa telom Tereze Harper spušta se u zemlju. Sveštenik je odavno napustio ovo mesto, okolo je skoro pustoš. Pored grobnice, jedino Ivi i Karmina, mole se.
Jedna munja zasvetli nebom, ubrzo praćena grmljavinom.
„Čekam te u autu." Predlaže Karmina, iako kiša počinje duplo jače da pada.
Ostavši sama, Ivi kleči pored groba i briše suze besa koje joj se slivaju niz omršavelo lice. Devojčica majku nije videla od njihove svađe u bolnici, pre dva meseca. Bez transplantata, Tereza nije mogla preživeti više od nekoliko nedelja. Naravno, tumor, droga i alkohol su je ubili, kao i njeno uništavanje sopstvenog života, umesto da ga je živela. Ali u ovom trenutku, Ivi ne može da se odupre osećaju krivice. Kada konačno odlučuje da se vrati na parking, mokra je od glave do pete: celim telom ona drhti.
Skrivena ispod kišobrana, jedna žena je gleda kako se približava. Ona je izdaleka posmatrala ceremoniju, ne usudivši se da prisustvuje. Njen sivi kišobran, strukirani kostim i moderna frizura daju joj dozu živahnosti, iako izgleda bolešljivo. Ona otvara gepek limuzine boje antracita, odande vadi peškir i pruža ga Ivi, koja se približava.
„Obriši se, ili ćeš se na smrt razboleti", upozorava, glasom u kom se oseća lagan italijanski akcenat.
Iznenađena, Ivi prihvata čist peškir i zaštitu ispod širokog oboda kišobrana. Brišući lice, onapažljivo osmotri svoju sagovornicu i zaključi da je previše elegantna da bi bila prijateljica njene majke.
„Zovem se Meredit Deleon..." predstavlja se žena pred njom.
Nekoliko trenutaka okleva, a onda završava rečenicu:
„...ja sam ubila tvoju majku."
§

„Pre godinu dana, dijagnostikovan mi je tumor na jetri", počinje Meredit.
Dve žene sede jedna naspram druge u kafeu Heven, koji se nalazi pored puta za groblje. Ispred njih su dve šolje vrućeg čaja.
„Bolest je već bila u poodmakloj fazi i odmah je bilo jasno da se samo transplantacijom mogu spasiti. Na nesreću, moja krvna grupa je nulta, a u tom slučaju se najduže čeka.
„Isto kao moja majka", konstatuje Ivi.
Meredit potvrđuje klimnuvši glavom a zatim nastavlja:
„Pre dva meseca, jedne večeri, telefonirao nam je doktor Kreg Dejvis. Ja i moj suprug Pol, više puta smo se videli sa njim kada sam bila u bolnici. Rekao nam je da možda ima jedan transplantat, ali da postoji neki problem."
„Problem?"
„Problem je bila tvoja majka: ona je bila ispred mene na listi primaoca organa..."
Ivi najednom obuzima jeza, ali nešto blokira njene misli da se suoče sa svim užasom situacije.
„Kreg Dejvis nam je jasno stavio do znanja da, ako smo spremni na jedan finansijski korak, on će se snaći kako da skine tvoju majku sa liste primaoca."
Sleđena od užasa, Ivi konačno shvata: spekulisali su analizama Terezine krvi kako bi pokazali da je ona sve vreme pila.
Čini joj se da u glavi čuje vapaje svoje majke kako je ubeđuje:
JA NISAM LAŽLJIVICA!
UVERAVAM TE DA NISAM OPET PILA, DUŠO.
Ne, njena majka nije lagala a, ipak, nijednog trenutka Ivi nije poverovala u njene reči...
Mereditino lice iskrivljeno je od bola, ali ona je odlučna da nastavi putem istine:
„Ja sam, najpre, odbila. Taj postupak učinio mi se odvratnim. Ali, čekala sam već predugo a organi su bili retki... Tako sam, na kraju, pristala. U tom stadijumu bolesti bila sam konstantno vezana za krevet i paralisana bolovima, više mrtva nego živa. Pol dobro zarađuje. Posle nekoliko razgovora, on i Dejvis su se složili oko sume od dve stotine hiljada dolara, ali do samog kraja, Pol je odluku prepustio meni, bio je to je izbor koji ne bih poželela nikome."
U jednom trenutku Meredit odluta, nošena mislima, prolazeći opet kroz te mučne momente.
„Volela bih da mogu reći kako sam to uradila zbog moje dece", priznaje ona, „ali to ne bi bilo istina. Uradila sam to jer sam se plašila smrti, to je sve."
Meredit je govorila iskreno. Ova ispovest leži joj na srcu još od operacije.
„Život nas ponekad stavlja u situacije iz kojih ne možemo izaći a da ne pogazimo vrednosti koje branimo." Zaključuje ona, više za sebe.
Ivi zatvara oči. Jedna suza klizi joj niz obraz, ali je ona ne briše.
Poslednji put Meredit uzima reč da bi razjasnila:
„Ako želiš da prijaviš policiji, ja ću sve ponoviti kao što sam i tebi rekla, svesna svoje odgovornosti. Sada je na tebi da odlučiš."
Ona ustaje od stola.
„Uradi ono što smatraš pravednim." Savetuje, pre nego što će izaći iz kafića.
§

Karminin stari pontijak parkira se ispred autobuske stanice. Ivi zatvara suvozačeva vrata i uzima iz gepeka jednu malu torbu i ranac. Autobus za Njujork uskoro će krenuti. Rasprodavši nešto malo stvari koje su pripadale njenoj majci, Ivi je jedva dobila dvesta dolara, čime je i platila kartu u jednom pravcu do Menhetna. Tamo odskora radi doktor Kreg Dejvis. Ona ga je najpre tražila u Las Vegasu, ali je sumnjivi doktor izgleda otišao na Istočnu obalu, odmah posle smrti njene majke.
„Sigurna si da želiš da ideš?" Pita Karmina prateći je do autobuskog stajališta.
„Sigurna."
Celog svog života, debela Meksikanka krila je osećanja. Svoju decu vaspitavala je strogo i strpljivo je gradila oklop koji ju je činio ravnodušnom u svakoj situaciji.
„Čuvaj se", kaže, lagano lupivši devojčicu po obrazu, gest koji je za nju predstavljao jasan izliv nežnosti.
„Važi", odgovara Ivi, ulazeći u autobus.
Obe znaju da se sigurno više nikada neće videti. Karmina joj pridržava prtljag i, poslednji put, maše joj rukom. Ivi će tek kasnije otkriti tri stotine dolara, koje je Meksikanka gurnula u njen ranac.
Konačno, autobus kreće.
Zavaljena u svoje sedište, Ivi je naslonila glavu na prozor. To joj je prvi put da napušta Vegas.
Za nekoliko sati biće u Njujorku.
A onda, uradiće ono što smatra pravednim.
Ubiće Krega Dejvisa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:16 am




17. Losing my religion


Ponekad budućnost već živi u nama a da mi to i ne znamo, i naše reći koje zvuće kao neistinite, opisuju buduću stvarnost.
~ Marsel Prust ~


Danas u avionu. Četrnaest časova
„Šta se zatim dogodilo?"
Zvučni signal se oglasio, najavljujući izlazak iz zone turbulencije, istovremeno oslobađajući Ivi iz transa u koji je pala pričajući svoju priču.
„Šta se desilo u Njujorku?" Mark insistira. „Jesi li pronašla ubicu tvoje majke?"
„Ja..."
Adolescentkinja na momenat zaćuta. Iznenađena tolikim poveravanjem, počela je da se dvoumi da li da nastavi. Ovog čoveka poznavala je tek nekoliko sati. Kako je mogla da mu prizna svoje najintimnije tajne, ona koja obično nije imala poverenja ni u koga? Svojim pogledom, pojavom i načinom na koji ju je slušao, činilo se da on ispoljava jaku empatiju prema njoj, što ju je destabilizovalo. Osetivši se iznenada u opasnosti, ona pronađe način da se spasi.
„Moram do toaleta", opravda se.
Marku bi jasno da je izgubio kontakt sa Ivi. On ustade sa svog sedišta kako bi devojčici omogućio da prođe, i sa žalošću je gleda dok se udaljavala. Njena priča ga je ganula i potresla, surovo ga vrativši u njegovo i Konorovo detinjstvo.
On opet pogleda u svoju kćerku. Uljuljkana brujanjem četiri motora, spavala je zatvorenih šaka, glave okrenute prema svetlosti prozora.
Avion opet postade stabilan. Jedna zelena lampica zasvetle, pokazujući putnicima da ubuduće mogu da koriste mobilne telefone. GSM mreža ugrađena u pilotsku kabinu, zapravo je omogućavala slanje i primanje poziva. Mark se iznenadi videvši kako većina putnika žurno uzimaju svoje telefone i preslušavaju poruke. On duboko uzdahnu. U tri godine, društvo za komunikaciju je dostiglo novu stepenicu svog razvoja. Uskoro, ljudi će sebi ugrađivati jednu malu slušalicu kako bi nastavili da telefoniraju dok spavaju, dok sanjaju, dok rade one stvari... Nikada ljudi nisu tako puno komunicirali, nikada tako malo slušali jedni druge. Rugajući se savremenom društvu, Mark se seti da je imao sa sobom Nikolin telefon. Uze ga iz svoje jakne i - kako ljudsko biće nije stvoreno da se razlikuje od ostalih - učini upravo ono što je pre nekoliko sekundi zamerao drugima. Nije imao novih poruka, ali je bilo više propuštenih poziva, svi sa istog broja, koji mu je bio nepoznat. Otkako je otišao, nekoliko puta je pokušao da pozove svoju ženu u Njujork. Bezuspešno. Izgleda da se Nikol nije bila vratila njihovoj kući, a on nije imao ideju gde bi ona mogla biti.
On, ipak, pokuša da pozove prikazani broj.
Jednom, zatim još jednom je zvonilo. Onda se uključi sekretarica:
Dobar dan, dobili ste broj...
Poruka se prekinu ne ostavljajući Marku vremena da prepozna sagovornika.
„Mark?"
On odmah prepozna glas svoje žene.
„Nikol? To sam ja. Jesi li dobro? Mnogo sam zabrinut."
„Ja... neću moći dugo da razgovaram, dušo."
Mark oseti jaku napetost i duboku zabrinutost u glasu svoje žene. I pored svoje ljutnje, on najpre pokuša nju da uveri kako je Lajla dobro.
„Ja sam sa Lajlom. Ona je odlično! Pričala je sa mnom!" Na zvuk svog imena, devojčica pogleda i protrlja oči, zevajući. „Hoćeš da pričaš sa mamom?" Predloži Mark, pružajući joj slušalicu.
„Ne", odgovori Lajla. Iznenađen, Mark insistira:
„Dušo, kaži nešto mami, biće joj drago..."
„NE!" Ponovi odlučno, odgurnuvši slušalicu. Zbunjen, Mark ostade nekoliko trenutaka zagledan u svoju kćerku, dok ga Nikol ne opomenu:
„Mark, slušaj, moraću da prekinem." Ali doktor je nije slušao.
„Čekaj! Zašto ne želi da priča sa tobom?"
„Znam šta se desilo Lajli." Prizna Nikol. Njena izjava odjeknu poput detonacije.
„Šta to govoriš?" zagrcnu se Mark. Od iznenadnog osećaja besa i razočaranja stegnuše mu se šake. „Znala si da je živa?"
„Žao mi je", izvini se ona.
„Ma, šta se dešava, do đavola? Hoćeš li mi konačno reći istinu?"
„Ne traži mi to."
„Bio sam skoro umro od tuge!" Prasnu Mark. „Svih ovih godina, gledala si me kako patim! Gledala si kako se uništavam, a znala si da je živa."
„Nije tako kao što ti se čini, Mark. Ja..."
„SAD JE DOSTA."
Iza, čuo se muški glas kako upozorava njegovu ženu da prekine vezu.
„Ko je taj tip?" upita doktor.
„Komplikovano je. Ja..."
„NIKOL, PREKINI!" Naredi joj glas.
„Ko je sa tobom?" vikao je Mark.
„Nije tako kao što ti se čini", ponovi ona.
„PREKINI, ILI ĆEŠ SVE UPROPASTITI!"
„Volim te", dodade ona.
I to bi sve.
§

Nepomičan, izgubljenog pogleda, Marku je bilo teško da dođe sebi. Prošlo je deset minuta od njegovog kratkog razgovora sa Nikol. Pokušao je opet da pozove isti broj, ali ovaj put nije se uključivala ni sekretarica. Njegova žena mu je lagala u vezi sa njihovom kćerkom: jedna užasna laž; gora od prevare; gora od svega. Prvi put, u njemu se pojavi opasna sumnja. Da li zaista poznaje ženu kojom se oženio. Od juče, u njemu se gomilalo mnogo pitanja na koja nije imao nijedan odgovor.
Prvo, novinar koji ga je pratio na aerodromu, onda njegova kćerka, koja je izgledala kao da se brani od Nikol, ali on nije pridavao nikakvu pažnju njihovim reakcijama. Nije znao šta mu je činiti. On oseti u glavi, u srcu, u telu, neki psihički i fizički haos. Pre samo četrdeset osam sati još je živeo na ulici, lutajući suterenima grada, preživljavao grejući se alkoholom.
Sve zbog sreće jer je pronašao Lajlu, činilo mu se da se iz svega izvukao sam. Uspeo je da povrati samokontrolu i savlada posledice delirijum tremensa, ali se njegov svet još jednom poče rušiti, i malopređašnja pobeda ne izdrža ovaj novi udarac. Nemoćan, on pokuša da učvrsti svoje ruke koje ponovo počeše da drhte. Znojio se, gušio, morao je da se pokrene.
On ustade i pogled mu pade na njegovu kćerku. Ona je opet spavala. Disala je polako i ujednačeno, lice joj se kupalo u beloj svetlosti. To mu bi dovoljno da se smiri. I postade mu jasno da ga jedino ona može spasiti. Bila mu je potrebna, kao i on njoj. Dok je bio sa njom, on ju je štitio, a na neki način, i ona njega.
§

Ivi je bila naslonjena na lavabo toaleta, povraćajući svoj mršavi doručak, koji je bila pojela pre nekoliko sati. Od jutros, osećala je mučninu koja se u avionu još više pojačala. Inače, u poslednje vreme, njene zdravstvene smetnje su se povećale: nesvestica, glavobolja, zujanje u ušima... najzad ta njena osetljivost, koja se toliko pojačala da ju je učinila slabom.
Ona se uspravi, obrisa usta i prsnu se vodom po licu. U ogledalu, njen odraz učini joj se ružan. Sevajući bol pritiskao joj je čelo a slepoočnice pulsirale. Zagušljivost i zatvorenost ove male prostorije činile su je klaustrofobičnom. Morala je brzo da izađe ili je rizikovala da se uguši. U glavi joj se pretumbalo na desetine slika, u deliću sekunde. Uspomene, strahovi, nekoliko srećnih trenutaka, koji su odmah zatim nestajali. Nakratko, učini joj se i da je čula nešto kao gunđanje.
Kad je pošla da izađe odatle, oseti jak svrab na ramenu, koji je natera da se češe preko majice. Umesto da joj olakša, njen gest samo pojača peckanje koje se ubrzo pretvori u bol. Gotovo protiv svoje volje, češući raskrvari kožu, nošena tim nepoznatim ludilom. Podižući rukav majice, na levom ramenu ona ugleda jedan ljubičast znak.
Iskosi se ispred ogledala, da bi u odrazu mogla bolje da vidi taj čudni oblik istetoviran na njenoj koži:

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:17 am



18. Preživeti


Postoji dosta uspomena, samo što ih je neko naelektrisao i zakačio za naše trepavice, pa čim počnemo da mislimo na njih, peku nas oči.
~ Matijas Malzije ~


Danas u avionu
Četrnaest časova i petnaest minuta
Na visini od preko dvanaest hiljada metara, let 714, poput ptice koja preleće široka polja, nastavlja svoj put prema Njujorku.
Ivi zatvori vrata toaleta, prestrašena onim što je upravo videla. Na čelu su joj se presijavale kapi znoja: disala je ubrzano, osećala je jezu. Ko joj je, bez njenog znanja, istetovirao to sranje na ramenu, koje je neverovatno podsećalo na znak sa crteža one devojčice što je sedela pored nje? Vraćajući se, ona se teturala, pokušavajući da prođe pored stjuardesa koje su posluživale obrok i putnika koji su ispružali noge kako bi izbegli flebitis ili plućnu emboliju, nove sindrome ekonomske klase, o kojima im mediji ne prestaju da govore u svim reportažama.
Stigavši do svog mesta, Ivi polako sede, pazeći da ne probudi Lajlu. Zahvali se Marku što je uzeo obrok za nju.
„Nešto nije u redu?" upita on ugledavši njeno iskrivljeno lice.
„Samo sam umorna", reče, znajući dobro da ga ne može prevariti.
„Ako mogu nešto da učinim..."
„Možete mi dodati moj ranac."
Mark dohvati torbuljak koji je bio gurnuo ispod svog sedišta. Kako rajsferšlus nije bio dobro zatvoren, dok je uzimao ranac iz njega ispade jedna knjiga. Mark se sagnu da je dohvati. Bila je to koncem povezana knjiga, izlizanih korica i iskrzanih stranica, mnogo puta prečitavana. Znatiželjan, on baci pogled na naslov:
Preživeti
Konor Mekoj
On se iznenadi. Pre nekoliko godina, Konor je napisao tu knjigu da bi se oslobodio demona iz svoje prošlosti. To je bilo jedno kompleksno delo, u kome su jednako dobro vođeni psihološki zapisi kao i sećanja iz detinjstva. Na osnovu sopstvenog iskustva kao i najzanimljivijih terapija koje je lično vodio, Konor je svoje čitaoce upućivao kako da pobede svoje strahove, razumeju svoje nemire, i prebrode svoje patnje. Štampana od strane nepoznatog izdavača, odstupajući od zadatih standarda, knjiga nije bila reklamirana, niti se o njoj govorilo u štampi. Metodom od usta do usta, ipak je pronašla svoje čitaoce i stekla mnoge pristalice.
Mark okrenu knjigu u rukama. Na slici iz gimnazije, sa korice se melanholično smešio Konor. Dobro je poznavao taj osmeh. Ovaj iznenadni susret sa slikom svog prijatelja izazva u Marku jake emocije. Bili su jako bliski. Pre sopstvenog pada na dno, njih dvojica su delili sve. Zašto ga nije pozvao da mu javi novosti u vezi sa Lajlom? Kako to da nije mislio o tome?
„To je moja omiljena knjiga", objasni Ivi. „Da li ste je vi čitali?"
„Napisao je moj najbolji prijatelj", izjavi doktor, pružajući joj delo.
„Vaš najbolji prijatelj? Vi ste Mark koga vrlo često spominje?"
„Da, odrasli smo zajedno, u istom delu Čikaga."
„Znam."
„Zašto kažeš da ti je to omiljena knjiga?" želeo je da zna doktor.
„Zato što mi je pomogla. Glupo je što kažem, ali ponekad mi se čini da je napisana za mene."
„To je, bez sumnje, najlepši kompliment", reče Mark.
„Ali, uvek sam se pitala..." poče Ivi.
„Šta?"
„To o čemu on priča u knjizi, da li je istinito?"
„Sve je istinito." Potvrdi Mark. Posle kratkog ćutanja, on razjasni: „Ali, nije ispričao svu istinu."
Ivi podiže obrve.
„Kako to mislite?"
„Postoje vrlo važne stvari koje Konor nije mogao da ispriča."
„Zašto?"
Mark se zagleda u Ivi. Ponekad, osećao se krivim jer je donosio zaključke o nekom u deliću sekunde. Da li je on uopšte bio sposoban da oceni može li joj verovati?
Ona je od naših, umiri ga unutrašnji glas.
„Zašto nije mogao sve da ispriča?" insistirala je Ivi.
„Da ne bi otišao u zatvor", odgovori Mark.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:18 am




19. Mark i Konor, prvi fleš bek


Novembar 1982.
Predgrađe Čikaga
Mark i Konor su desetogodišnjaci
Kvart Grinvud u južnom delu Čikaga mesto je prepuno siromaštva i nasilja. Opustošen pejzaž proteže se kilometrima: izrovani trotoari, napuštene zgrade, olupine izgorelih automobila, đubrišta. Radnje su retke: nekoliko prodavnica skrivenih iza metalnih zavesa, samo jedan supermarket, jedna jedina banka, nijedna bolnica. Jedino je prodaja alkohola uspešna.
To je Bagdad pod bombama, u srcu Amerike.
U Grinvudu su skoro svi crnci. I skoro svi su siromašni. Još odavno, svi koji su mogli napustili su ovo mesto u kome ne postoji nada, koje neprestano truli.
Mali Mark Hadavej živi sa svojim ocem, domarom u jednoj državnoj školi u getu. Njegova majka otišla je kada mu je bilo tri godine. Kada bi on pitao:
„Zašto nas je mama napustila?", otac bi mu uvek odgovarao:
„Zato što nije bila srećna."
Ne, ona nije bila srećna u toj školi zaštićenoj poput tvrđave. Mesto je stvarno ličilo na staru kasarnu: prozori zazidani, vrata blindirana, a detektori metala svakog jutra zapište na pištolje i noževe. Svuda je nasilje opasnih bandi. Grupe roditelja ili penzionisanih policajaca bile su postavljene da pokušaju da uspostave red, ali bez uspeha. Mnoga deca dolaze u školu sa strahom. Većina njih su već bili očevici pucnjava ili ubistava, pa pate od posttraumatskih posledica.
Sedam časova uveče. Zima je. Škola je pusta. U jednoj od učionica, na poslednjem spratu, pali se svetio.
Mark, desetogodišnjak, uputio se ka biblioteci postavljenoj na zidu u dnu prostorije. Iskreno govoreći, „biblioteka" je krupna reč za opisivanje police na zidu na kojoj je desetak jeftinih romana. Svake večeri, kada njegov otac počne da prazni limenke piva, Mark dolazi da uradi domaći zadatak na ovom mestu gde voli da bude u tišini. Otac mu je alkoholičar, ali nije nasilan. Posle tri-četiri badvajzera, on počne da vređa Regana, Kongres, opštinu, crnce, Azijate, Latinoamerikance, bivšu ženu, kompletno društvo odgovorno za njegovu bedu i nesreću.
Mark prelazi prstom preko romana poredanih na polici, sve dok se ne zaustavi na svom cilju: Ubiti pticu rugalicu, Harper Li.
Pročitao je već dvesta strana, ali se trudi da čita samo po jedno poglavlje za veče, da bi što duže uživao. To je divna priča o jednom advokatu, koji sam odgaja svoje dvoje dece u jednom malom gradu u Alabami za vreme velike krize, tridesetih godina dvadesetog veka. Život teče mirno do jednog dana kada dobije naredbu da brani jednog crnca, lažno optuženog za silovanje belkinje. I pored netolerancije i predrasuda svojih sugrađana, advokat se trudi da pokaže istinu.
Mark seda u jednu klupu, vadi iz papirne kese sendvič sa puterom od kikirikija, i udubljuje se u čitanje. Ta knjiga mu greje srce, dajući mu nadu da, ponekad, inteligencija i čestitost mogu pobediti nasilje i zlo. Inteligencija... odnedavno, postao je svestan da mu ona ne nedostaje, iako su mu u školi ocene osrednje. Treba reći da u njegovom razredu ne vole mnogo dobre učenike, kojima redovno razbijaju vilice u školskom dvorištu. Tako je on rešio da krije svoje kapacitete, da se pravi kao da sledi gomilu, a da se sam kultiviše.
Iznenada, u tišini učionice, on čuje neki tup zvuk koji se ponavlja. Zabrinut, on podiže glavu. Kanalizacija? Pacov? Zvuk dolazi iz ostave u koju profesor ostavlja pribor za crtanje i slikanje. Osećajući i strah i radoznalost, Mark se nekoliko trenutaka dvoumi pre nego što će odlučiti da otvori vrata ostave i tamo otkriti dečaka, njegovog vršnjaka, skrivenog u dnu ormara.
Nepoverljiv, dečak izlazi iz svog skrovišta i žuri ka vratima. Ovde, strah je svuda i udarci često preduhitre reči. Ipak, stigavši do vrata, on se okreće, i jedan momenat, dva dečaka se iznenađeno gledaju.
„Šta radiš ovde?" Pita Mark.
Iako njih dvojica nisu nikada razgovarali jedan sa drugim, znao ga je iz viđenja: čudak i osobenjak, poput nekog sa druge planete. Činilo mu se da zna njegovo ime: Konor.
„Spavao sam", odgovara mu ovaj.
On je poput Haklberija Fina. Raščupane kose, mršav, nosi prljavu i omanjalu odeću. Konor se okrenuo da izađe iz prostorije a Mark ga pita:
„Jesi li gladan?"
Već tad je imao instinkt da intuitivno prepozna problem kod drugog.
„Pomalo", priznaje Konor, zaustavljajući se.
U stvari, od jutros ništa nije pojeo. U sadašnjoj hraniteljskoj porodici on živi jako teško: ponižavanja i kazne su svakodnevni, navodno da bi se „naučio životu". Samo što je on već poznavao život. Napušten od roditelja još na rođenju, od jedne do druge hraniteljske porodice, on je preživeo i pretrpeo svašta. Samo što ujedi klize po njemu ne grizući ga.
Da bi se zaštitio, navikao je da se zatvara u svoj unutrašnji svet od koga je samo on imao ključeve.
„Uzmi", nudi ga Mark, pružajući mu polovinu svog sendviča.
Zbunjen, Konor jedan trenutak okleva. Nikada nije mogao računati ni na koga, osim na samog sebe. Zbog uskraćene ljubavi i pažnje, naučio je da se pazi od svega. Zato, on gleda Marka pravo u oči, i dešava se nešto čudno: jedno nemo prepoznavanje, obećanje jednog prijateljstva. Konor prihvata polovinu sendviča i seda pored Marka. Na trenutak, bili su deca kao i sva ostala.


1982,1983,1984... U dobru i zlu...
Ubuduće, Mark i Konor se svake večeri sreću u toj istoj učionici. Napolju su haos, droga, zapaljeni automobili, bande koje se međusobno ubijaju, oružje koje ide od ruke do ruke. Oni su sebi stvorili malu oazu mira, u kojoj nemaju strah u stomaku. Tokom nedelja, meseci, godina, upoznali su se i stekli poverenje jedan u drugog.
Mark je neposredan, istrajan, empatičan, ali je slabiji i povodljiv.
Konor je tih i razuman, ali i veoma tajanstven i već obuzet traganjem za savršenstvom.
Oni su rešili da se ujedine protiv nevolje. Zajedno rade domaće zadatke, čitaju, slušaju muziku i često se smeju. Prvi put u životu, otkrili su da život nije samo patnja i samoća. Prvi put u životu, shvatili su da odnosi medu ljudima nisu samo nasilni. Svaki od njih pronaći će u onom drugom afektivnu sigurnost, poverenje i snagu.
Poverenje u smislu da, šta god se desilo, postoji neko na koga se može računati.
Snaga da nikada ne dozvole da padnu na dno.


Februar 1984.
Šest je sati ujutru, u Čikagu, i nebo je već pomalo plavičasto. Kao i obično, Konora budi hladnoća. On spava u trpezariji, na dušeku postavljenom direktno na pod, bez prekrivača. Ustaje, odlazi u kuhinju, umiva se nad sudoperom, i napušta stan pre nego što su se ostali probudili. Grad je hladan kao led. Da bi stigao do škole, najjednostavnije bi bilo da uhvati autobus ispred zgrade, ali su zatvorili stanicu, kako bi se smanjio kriminal. To je jedna od specifičnosti Grinvuda, da autobusi ne voze ako nemaju policijsko obezbeđenje. Tako Konor pređe sve ulice pešice, sakupljajući u prolazu prazne limenke, koje će kasnije prodati za nekoliko dima* (*1 dima - 10 centi). Uveče, sa ostalim dečacima njegovih godina, ponekad odlazi na benzinsku pumpu nudeći klijentima da im za nekoliko dolara naspe gorivo, opere automobil ili obriše stakla. Vremenom je upoznao način na koji u i kvartu funkcionišu nasilje, nepravda i tajni zakoni. Ali, moguće je nešto razumeti, ali se nikada ne navići na to.
Kada je stigao u 61. ulicu, sunce je upravo izašlo i obasjava delove Hajd parka. Ovo je jedno neobično mesto. Ovo je i dalje geto, ali prestižni univerzitet Čikaga je tu, veoma blizu, sa godišnjim školarinama od trideset hiljada dolara i učenicima iz prestižnih porodica. Geto i univerzitet: treći svet i „hram znanja", na samo nekoliko metara jedan od drugog. Svaki put kad prolazi tom ulicom, Konor pogleda ka zapadu, prema studentskim domovima. Zašto je život toliko drugačiji sa jedne i sa druge strane zida? Jednima tako lak, drugima tako težak.
Postoji li u svemu tome neki smisao? Neka logika da nas Bog stavlja u iskušenje? Konoru zaista nije jasno. Jedino u šta je ubeđen, jeste da u njemu ima snage da pređe „na drugu stranu". On će sa Markom jednog dana otići iz ovog kvarta. Ali gde? I šta će raditi?
Još nije sasvim jasno, ali u njegovoj glavi se nazire početak odgovora: pomagati ljudima poput njega.


Avgust 1986.
Mark i Konor su četrnaestogodišnjaci
„Dvadeset-dvadeset!"
Na jednom košarkaškom terenu, užarenom od vrućine, Mark i Konor, goli do pojasa, okupani znojem, vode žestok duel. Na betonu, saundblaster sa zvučnicima koji krče, emituje Living in America, najnovije od Džejmsa Brauna.
Konor ima loptu i pokušava da poentira s teške pozicije. Lopta odskače o metalni obruč, na trenutak se dvoumi, ali ne ulazi u koš. . Mark hvata loptu i akrobatskim potezom postiže koš odnoseći pobedu, zatim plesom Sijuksa prkosi svom drugu.
„Pustio sam te da pobediš." Pravda se Konor.
„Kako da ne. Jesi li video onaj potez Medžika Džonsona?" Premoreni, dva dečaka sedaju jedan pored drugog na metalnu ogradu. Dele jednu bocu koka-kole, zgrejane na suncu. Trenutak ćute, zatim nastavljaju konverzaciju na njihovu omiljenu temu: kako izaći iz geta?
U poslednje vreme to im je postala opsesija. U getu nema budućnosti, nema perspektive. Jedina realna ambicija ovde je preživeti ili pobeći. Mark i Konor maštaju o tome da dobiju stipendiju za jedan od koledža iz centra. Ocene su im dobre, ali to neće biti dovoljno da se zaboravi na nisku reputaciju njihove škole.
Vrlo brzo su shvatili da su sami sebi jedina šansa i da ne vredi čekati na pomoć institucija. Ali, da bi otišli treba im novac, mnogo novca. A jedini način, koji omogućava da se do njega dođe, jeste droga.
U kvartu, droga je svuda. Moć, biznis, društveni odnosi, sve zavisi od trgovine drogom. Ona ne zaobilazi nikoga. Svako ima barem jednog roditelja, prijatelja ili partnera narkomana ili dilera. Droga sa sobom vodi četiri jahača apokalipse: nasilje, strah, bolest i smrt. Pojedini policajci učestvuju u trgovini, ostavljajući deo zaplenjene droge za sopstvenu upotrebu ili preprodaju.
Mark i Konor znaju da jedan iskusan diler zaradi više hiljada dolara nedeljno. Neki njihovi drugari iz razreda već su prestali da dolaze u školu, priključili su se nekoj bandi i učestvuju u toj unosnoj trgovini. Tako se jednog dana u njihovim glavama rodila ideja:
„Zašto i mi ne bismo uradili isto?" kaže Mark.
„Šta isto?" pita Konor podižući obrve.
„Dobro znaš o čemu pričam. Pametni smo i snalažljivi. Mogli bismo iskoristiti situaciju. Zargo nam je već predlagao da radimo za njega. Znaš koliko on dobija nedeljno?"
Konor se nervira:
„Ne želim da vidim sebe kao narkomana."
„Pričam ti o trgovini, a ne o drogiranju. Ako se dobro snađemo, za dve godine imaćemo ušteđevine da platimo studiranje. To je iz dobrog razloga."
„Nisam siguran da je to dobra ideja."
„Ne bismo bili prvi! Znaš li šta je radio Kenedijev otac za vreme cenzure? Ilegalno je uvozio alkohol. Tako je on stekao bogatstvo. Zahvaljujući tome njegov sin je postao predsednik i zahvaljujući tome su nastala građanska prava."
„Sve si pomešao!"
Sada se Mark ljuti:
„Nađi mi onda drugi način da odemo! Koji drugi izbor imamo da bismo mogli studirati? Ako ne odemo odavde, za deset godina bićemo ili na groblju ili u zatvoru."
„Nemam čarobni štapić", priznaje Konor „ali ako pogazimo..."
Odjednom, glas mu podrhtava, jer ga je obuzeo nemir. Guta pljuvačku pa, gledajući svog druga pravo u oči, završava rečenicu.
„...ako pogazimo sopstvene vrednosti, pogazili smo sve."
Mark želi nešto da kaže, ali umesto toga, on steže pesnice, okreće se prema metalnoj ogradi i udara je svom snagom. Besan je i ljut na sebe što je imao takvu ideju. Razumejući njegov užas, Konor mu stavlja ruku na rame.
„Ne brini", teši ga, što je moguće uverljivije, „videćeš da ćemo jednog dana imati sreće. Ne znam kako, ali obećavam ti da ćemo otići odavde."


13. oktobar 1987.
devetnaest časova trideset šest minuta
Savijenih nogu, s knjigom na kolenima i rukama na ušima, Konor sedi, pokušavajući da se isključi iz haosa kojim je okružen. Ali, nemoguće je da se koncentriše! Previše je bučno: televizor u dnu dnevne sobe koji niko ne gleda, ali niko i ne isključuje, muzika u sobama, vriska dece koja se tuku i svađaju. Nigde mesta gde bi mogao da radi domaće zadatke. Nigde nijednog mirnog kutka. Učionica koju su on i Mark koristili posle nastave, postala im je nedostupna otkad je nekom suviše opreznom noćnom čuvaru palo na pamet da ih istera odande.
Iznerviran, Konor izlazi iz stana, lupajući vratima. Dolazi do stepeništa, ali se tu ne zadržava. On zna da je to mesto prepuno dilera. Najzad, zavlači se u ostavu za smeće, gde je poredano nekoliko metalnih kontejnera. Mračno je i hladno. Konor zagleda svaki kontejner i konačno pronalazi sklonište u jednom od njih, koji je prazan i ne smrdi mnogo. Uzdahnuvši, iz džepa vadi olovke i otvara knjigu. Mučno je tako biti izbačen da bi mogao raditi domaći, ali on je obećao da neće odustati od borbe kako bi mogao da ode na studije. Ko zna, možda se sreća nekad okrene...
Ubrzo, udubljuje se u knjigu koju mu je preporučio jedan profesor: Popularna istorija Sjedinjenih Država, Hauarda Zina. Jedna impresivna predstava o SAD, na osnovu svedočenja različitih populacija: Indijanaca, robova, ratnih dezertera, vlasnika fabrika tekstila. Jedan neobičan način da se prikaže istorija, kakvom su je različiti ljudi doživeli, u odnosu na oficijelnu verziju iz školskih udžbenika.
Začitan, Konor nije čuo korake koji se približavaju. Podigavši glavu, on ispred sebe vidi dva tipa koje je znao iz viđenja: dva mala šefa lokalnih bandi, koji ga gledaju, rugajući mu se:
,,ŠTA JE, PEDERU, VALJAŠ SE U SMEĆU?"
Konor skače pokušavajući da pobegne, ali već je prekasno. Banditi ga hvataju i bacaju nazad u kontejner.
„ZNAŠ ŠTA MI RADIMO SA SMEĆEM?" Pita jedan glas, iznad njega.
Dečak pokušava da ustane i stavlja ruku na nos. Krv je svuda po i njemu.
„ZAPALIMO GA!" Vrišti diler.
Konor podiže glavu prema svojim agresorima i konstatuje da I jedan od njih drži u ruci bidon goriva. Nema vremena ni da viče, a već su mu torzo i noge skvašeni.
„HOĆEŠ VATRE?" predlaže jedan od bandita paleći šibicu.
Užasnut, Konor želi da veruje kako oni hoće samo da ga uplaše, iako zna da za ovakvu vrstu tipova ljudski život nema nikakvu vrednost.
I zaista, šibica pada pravo na njega i benzin se pali istog trenutka. Konor vidi sopstveno telo kako gori kao baklja, dok se poklopac kontejnera polako zatvara.
On se guši, bori se, pokušava da izađe iz ovog metalnog kaveza. Konačno, kontejner se prevrće i oslobađa ga, ali njegovo telo i dalje gori. Preplavljen bolom, on trči u svim pravcima, dolazi do ulaza u zgradu i baca se na tlo, da bi ugasio plamen. Malo-pomalo, njegov vid se zamagljuje.
Sreća se okrenula, ali ne u pravcu u kojem je on želeo. U trenutku, on shvata da se njegov život srušio i da više ništa ne može biti kao pre. Zatim, pada u komu.
On ima petnaest godina.
Hteo je samo da uradi domaći zadatak.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:18 am




20. Mark i Konor, drugi fleš bek


13. oktobar 1987.
Dvadeset jedan sat i osamnaest minuta
Sirene i rotaciona svetla, ambulantna kola jure u parking hitne pomoći bolnice Chicago Presbyterian. Nesvesnog, na nosilima, Konora su odmah oprali toplom vodom da bi rashladili opekotine. Delovi izgorele odeće zalepljeni su mu za kožu, neophodna je lokalna anestezija kako bi se otklonili. Pošto je priključen na aparat za disanje, ekipa hitne pomoći mu uključuje infuziju i vode ga na odeljenje za opekotine, gde ga preuzima doktorka Lorina Mekormik.
Ona je prva odredila dijagnozu: pedeset procenata telesne površine je zahvaćeno; obe ruke, obe noge, grudni koš pretvoreni su u rane. Donji deo vrata, desna šaka, takođe su zahvaćeni. Neke od opekotina su duboke, predstavljajući životnu opasnost.
Lorina sa svojom ekipom postavlja Konora na aparat za praćenje disanja kao i u veštačku komu, pre nego će početi lokalne tretmane na bazi antiseptika i antibakterijskih krema. Zatim se opekotine prekrivaju sterilnim gazama, koje će redovno menjati cele noći da bi se postigla vlažnost i maksimalna dezinfekcija.
Pretvoren u mumiju, opkoljen aparatima i infuzijama, Konor odmara zatvorene oči u miru bolnice. Pored njegovog uzglavlja, Lorina Mekormik nežno ga gleda. Ovaj dečak bi joj mogao biti sin.
Iako je njena smena odavno završena, ona ne može da se odluči da izađe iz sobe. Svet takav kakav je, čini joj se sve više neprijateljski, dehumanizovan i prepun nasilja. Ona ima četrdeset četiri godine, i zna da sigurno nikada neće biti majka. Razlog leži u njenoj karijeri, u neuspelim ljubavima, ali i tom strahu, koji nikada nije uspela da savlada: da neće biti sposobna da zaštiti dete u svetu koji je poludeo.
Ona je duboko u svojim mislima kad, iznenada, otvaraju se oba krila na vratima sobe i uleće jedan adolescent a za njim radnik obezbeđenja.
„Pustite me da ga vidim, to je moj drug!" Urla Mark, dok ga ogroman crnac, tri puta veći od njega, drži za vrat.
Lorina je zainteresovana i ubeđuje stražara da pusti dečaka.
„To je moj drug!" ponavlja Mark, prilazeći Konorovom krevetu.
„Gde su njegovi roditelji?" Pita Lorina. „Poznaješ li ih?"
„On nema roditelje."
Lorina prilazi Marku.
„Ja sam doktorka Mekormik." Objašnjava. „Ja sam se pobrinula za tvog druga."
„Da li će umreti?" pita Mark sa suzama u očima.
Lorina vidi vapaj u očima adolescenta.
„Da li će umreti?" Ponavlja Mark. „Recite mi istinu, molim vas."
„Njegovo stanje je kritično...." priznaje Lorina.
Na trenutak, ona zastaje, zatim primećuje:
„...ali, možda postoji šansa."
Pokretom ruke, ona poziva Marka da sedne na stolicu.
„Hoćeš da znaš istinu, pa evo, reći ću ti: tvom prijatelju izgorelo je više od pola telesne površine. Tokom dva dana, držaćemo ga u veštačkoj komi. To znači da je on uspavan i da ne trpi bolove. Mlad je i dobrog zdravlja, nema opekotina respiratornih organa i nije udisao toksični gas. To su dobre vesti."
„A loše?"
„Problem je, što rane mogu da se inficiraju. Kada je koža izgorela, ona nas ne štiti od bakterija. Znači da naš organizam nema način da se štiti od napada bacila. Postoji opasnost da se to desi tvom prijatelju: pogoršanje njegovih rana ili septicemija. To je..."
„...infekcija krvi, znam." Dovršava Mark.
„Znači, moramo da budemo strpljivi i molimo se da sve bude dobro."
„Verujem u Boga", kaže Mark. „Da li i vi verujete?"
Lorina ga gleda, zbunjena.
„Ja... više ne znam."
„Ja hoću u vas da verujem", odlučuje Mark. „Spasite ga, molim vas.
§

U Konorovoj glavi
Između života... ...i smrti. Letim. Ne, padam.
Slobodan pad prema nebu koje je beskrajno. Lagan sam. Podižem se. Klizim po vatiranom tepihu. Kupam se u svetlosti. Dobro sam.
Vidim sve. Razumem sve. Sve je već zapisano.
Sve ima svoj smisao: dobro, zlo, patnja...
Dobro sam.
Ali znam, ovo neće potrajati.
I znam, sve ću zaboraviti.
§

15. oktobar 1987.
Pošto su prošli prvi kritični sati, Lorina Mekormik se trudi da, što je brže moguće, odstrani sve mrtve površine. Konorova koža kao da je isprana. One delove, koji su umazani krvlju, zamenila je jedna granulasta i gruba površina. Još je rano da se tačno odredi kolika je dubina ozleda. Trenutno, njegovo stanje je stabilno, ali još postoji rizik od infekcija.
Lorina, zatim, svojim skalpelom pravi rezove na grudima i vratu adolescenta, kako bi se smanjila cirkulacija i time izbeglo produbljivanje rana. Potom odstranjuje deo od dva kvadratna centimetra kože sa donjeg dela Konorove zadnjice. Taj uzorak će poslati u jednu laboratoriju u Boston, u kojoj je pre dve godine pronađena metoda koja omogućava obnavljanje ćelija sa jednog malog uzorka kože. Tehnika je još na eksperimentalnom nivou, ali ona želi da je isproba. Iako je svesna toga da lečenje traje godinama i da ostaju ozbiljne posledice.
Konačno, ona odlučuje da smanji dozu sedativa kako bi Konor polako povratio svest.
§

U Konorovoj glavi
Između života...
...i smrti
I dalje letim, ali sporije i manje snažno.
Malo-pomalo, moje telo postaje teško kao olovo.
Napuštam visine da bih se vratio svojim ljudskim osećanjima. Opet me je strah. Od patnje. Od smrti. Oko mene, oblaci gube svoju belinu i pretvaraju se u purpurnu, vrelu, zagušljivu maglu. Boli me svuda. Gorim. Sada je sve crveno, sve je lava, sve se topi. Sve je tužno.
Kraj putovanja. Otvaram oči i...
§

16. oktobar 1987.
Dok Konor otvara oči, nalazi se u ogromnoj i osvetljenoj prostoriji odeljenja za opekotine. U glavi mu bruji tup i nejasan zvuk. Najpre pokušava da napravi jedan pokret, ali mu je odmah jasno da to nije dobra ideja. Onda spušta glavu i gleda svoje telo umotano u zavoje. Odjednom, vraća se sećanje na dramu i on je prestravljen.
„Zdravo, stari moj", kaže mu Mark, prepun emocija.
„Dobro došao, Konore", dočekuje ga Lorina. „Kako si?" Dečak je gleda, otvara usta, nesposoban da progovori.
„Nemoj da brineš", teši ga Mark, „dobro će se brinuti o tebi."
§

17. oktobar 1987.
Uz pomoć jedne bolničarke, Lorina skida jednu od bandaža sa grudi svog mladog pacijenta. Konor je sam tražio „da vidi". A sada, ono što vidi ga užasava. Ako je na početku i imao neku želju da liči na čoveka, ona je nestala čim je pogledao u svoje rane. Zbog njih mu se čini da je postao čudovište, jedna vrsta smežuranog čoveka slona. Plače mu se. Ne vidi izlaz. Kako će se izvući iz ovoga?
„Normalno je da se plašiš." Kaže Lorina gledajući ga pravo u oči.
Konor ne zna šta tačno da misli o ovoj doktorki. Ponekad deluje gruba i bezobzirna dok govori. Ali, izgleda da Mark ima poverenja u nju. Ona je od naših, čak gaje i uveravao prijatelj.
„Objasniću ti", počinje Lorina sedajući pored njega. „Transplantovali smo kožu životinjskog porekla na tvoje najdublje rane."
„Životinjsku kožu?"
„Da. Kožu svinje, to je uobičajena procedura. Tvoj odbrambeni mehanizam će je odbaciti, ali neko vreme služiće ti kao prirodni flaster, da bi se izbegle infekcije."
,,A posle?"
„Posle ćemo transplantovati kožu čoveka."
„Odakle ćete uzeti tu kožu?"
„Uzećemo tvoju kožu. To se zove autotransplantacija. Žiletom ću odseći jednu određenu površinu kože sa mesta gde na telu nemaš opekotine. Potom ću je transplantovati na tvoje rane."
„To neće biti dovoljno!" Konor viče. „Svuda sam izgoreo."
„Moraš imati poverenja u mene", zahteva Lorina.
„Kako da imam poverenja, ako mi ne govorite istinu?"
,,U pravu si", priznaje doktorka, „to neće biti dovoljno. Zato smo poslali uzorak sa tvojim ćelijama u jednu laboratoriju u Boston, gde će se one reprodukovati kako bi dobili veću površinu tvoje sopstvene kože. Da li razumeš?"
„Razumem da ću crći."
§

Novembar 1987.
Prva transplantacija.
Neopisiv bol koji ne reaguje na sedative.
Konorova desna ruka vezana je za longetu; vrat mu je zarobljen u gipsu.
Mark ga svaki dan obilazi. Čita mu knjigu Grof Monte Kristo, Aleksandra Dime. Nemilosrdna osveta jednog čoveka, žrtve nepravde i zatvorenika tokom petnaest godina. Nemilosrdna osveta...
§

Božić 1987.
Konor je mršav, strašno izgleda.
Da li je moguće izgubiti petnaest kilograma za dva meseca? Lorina mu objašnjava da, i pred toga što unosi veliki broj kalorija, trpi značajne katabolizme koji iscrpljuju organizam, čineći ga podložnim infekcijama.
Desna ruka mu je duboko zahvaćena.
25. decembra, primorani su da mu amputiraju deo prsta.
Srećan Božić!
Januar 1988.
Od napada na njega, policajci su samo jednom dolazili da ga ispituju. Sve im je ispričao. Dao im je čak i imena i adrese, ipak nije bilo hapšenja.
Ali Mark se raspitivao: oba dilera i dalje su se kretali po kvartu, ne krijući se, ne pokušavajući ni da budu diskretni. U Konorovoj glavi rađa se jedna ideja. Ona o nemilosrdnoj osveti.
§

Februar 1988.
Na nekim mestima organizam ne prihvata transplantate. Koža je ogoljena. Sve se mora iz početka.
Kako je njegova desna ruka nepokretna, primoran je da piše levom.
Da bi vežbao, satima u jednoj svesci crta skice i portrete. Uvek isto lice. Lice koje ga opušta. Lice jedne žene, koje se pojavilo odnekud. Žene koju, još, ne poznaje...
§

Proleće-leto 1988.
Transplantacije se smenjuju jedna za drugom, malo-pomalo koža se obnavlja i nastaju ožiljci koje treba stegnuti elastičnim zavojima.
Odnedavno, nastavio je obrazovanje dopisnom školom za hospitalizovanu decu. Nije se bunio. To je jedino što ga je tešilo pored Markovih svakodnevnih poseta.
§

Jesen 1988.
Opekotine na nogama još su ga primoravale da ostane u krevetu. Već godinu dana je kako ga muče užasne patnje. Nijedan dan bez bolova. Nijedna noć bez košmara.
Jedino što je izvesno: iz jednog ovakvog putovanja ne izlazi se netaknut.
Ne izlazi se bolji. Ne izlazi se jači.
§

Decembar 1988.
Božično je jutro.
Lorina Mekormik otvara vrata Konorove sobe. Prvi put u poslednjih četrnaest meseci je krevet prazan. Prethodnog dana, dečak je prebačen u centar za rehabilitaciju u drugom delu grada, ali ona nije bila tu kada je otišao.
Lorina nekoliko trenutaka stoji nepomična pod hladnom plavičastom svedošću koja ispunjava prostoriju. Ponekad, kada neki od njenih pacijenata napušta bolnicu, ona oseća veliku prazninu. Naročito je to slučaj danas. Ispod jastuka, Konor je ostavio kovertu adresiranu na nju. Najpre je bio napisao „doktorka Mekormik", zatim je izbrisao tu suviše zvaničnu titulu i jednostavno stavio:
Lorina
Ona stavlja kovertu u džep mantila. Otvoriće je kasnije, kada bude u svojoj kući. Fioka noćnog stočića pretrpana je papirima. Lorina ih pregleda: na desetine crteža na kojima je lik koji ga opseda, lik mlade žene, njoj nepoznate.
Dugo joj je pogled prikovan za ove skice.
Zatim, odlučuje da ih složi u Konorov medicinski dosje.
Možda će nekad saznati nešto više o ovome.
§

Jun 1989.
Konor dobija diplomu na kraju školske godine.
Napušta centar za rehabilitaciju i odlazi u jedan dom za mlade.
Tokom šest meseci redaju se seanse sa kineziterapeutom i maserom, da bi se povratila pokretljivost udova. Njegovi vrat i torzo su crveni i pomodreli. Zarastanje rana uz retrakciju primorava ga da iznova uči najjednostavnije radnje: hodanje, hranjenje, sedenje, pisanje...
Ali, druge, iako nevidljive rane, muče njegovu dušu i čine da na neki drugi način pati.
Prvi put posle godinu i po dana, izlazi na ulicu i plaši se svega: automobila, ljudi, života... Najmanja buka ga prestravi. Sve je tako brzo. Sve je samo agresija.
Da bi izdržao bol, ubeđuje sebe da postoji samo jedan izlaz: nemilosrdna osveta.
§

Oktobar 1989.
Nije mu trebalo dugo da ih pronađe. Dva dilera smestili su se u jednu ruiniranu zgradu, iza pruge. Nekoliko dana zaredom, Konor ih je pratio, beležio njihove navike i raspitivao se. Za dve god ine ova dva tipa su napredovali. Oni više nisu preprodavci u kraju, već pravi gangsteri koji kontrolišu dobar deo trgovine heroinom u južnom kvartu. Kako se retko kreću sami, Konor je sačekao pravi trenutak.
A pravi trenutak je večeras.
Video ih je kako izlaze iz kafića, i mogao primetiti da su pijani. Na parkingu, brzo su uleteli u stari mustang, bordo boje. Konor ih je pustio da se malo udalje, a sam odlučio da put pređe pešice i još više oseti svoje rane.
Kada konačno stiže ispred napuštene zgrade, dva sata je ujutru. Ulazi u mračan ulaz gde su počupani svi sandučići za poštu. U mraku, penje se stepenicama. Više se ne boji. Dolazi ispred vrata koja se tresu od preglasne muzike s druge strane. On otvara vrata nogom - pokret koji je vežbao stotinu puta, tokom programa za rehabilitaciju.
Dva tipa sede na pocepanom krevetu i gledaju ga iznenađeni. Potpuno su pijani i nadrogirani. Konor ulazi dublje u sobu. Stan je siromašan, osvetljen ružnom, žućkastom svetlošću. Na jednoj kartonskoj kutiji, koja služi kao stočić, leže špricevi, kesica praha i pištolj sa srebrnkastim nišanom stavljen na otvoren kofer, prepun dolara.
Jedan od dilera pruža ruku u pravcu pištolja, ali je prekasno. Konor je prevrnuo kutiju i prvi se dočepao oružja. Okreće nišan prema dvojici ljudi, spreman da puca. Ovi ga gledaju vrteći glavama.
„Sranje, pa ko si ti?" pita jedan od njih.
„Ko sam ja...?"
Konor se sledio. Ovu scenu je zamišljao hiljadu puta, ali nijednom nije pomislio da ga njegovi agresori neće čak ni prepoznati. Stavlja ruku u džep i vadi dva para lisica, kupljenih kod jednog korumpiranog policajca, po pedeset dolara za oba.
„Vežite se za radijator!" naređuje.
„Čekaj, da se dog..."
Odjek pucnja prekida dilerovu rečenicu. On stavlja ruku na svoju butinu i uverava se da krvari.
„Vežite se!" Ponavlja Konor.
Nasilnici izvršavaju naređenje, vezujući se za radijator u dnu sobe, iz koga već odavno ne dopire toplota. Ko sam ja? Konor isključuje muzički stub koji emituje neki agresivni rep. Ko sam ja?
Skida svoju jaknu i otkopčava košulju. Sada je go do pojasa pred onima koji su ga napali i pokazuje im svoje opekotine, kao u nekom primitivnom ritualu. Ko sam ja?
Dvojici dilera ništa nije jasno. Njihove oči su prepune straha i užasa. Konor izlazi u hodnik, uzima bidon goriva, koji je doneo sa sobom, i vraća se u prostoriju. Ko sam ja?
Sada su uloge zamenjene. Žrtva postaje agresor a agresor postaje žrtva. Dobro postaje zlo, zlo postaje dobro.
Ko sam ja? Pita se, sipajući gorivo na svoje nekadašnje agresore.
Oni urlaju, ali ih Konor ne čuje. U njegovoj glavi, drugi krici odzvanjaju kao eho:
ŠTA JE PEDERU, VALJAŠ SE U SMEĆU? ZNAŠ ŠTA MI RADIMO SA SMEĆEM? ZAPALIMO GA! Ko sam ja? Pita se paleći šibicu.
U trenutku kada vatra počinje da gori, on se seća da je jednom rekao Marku: Ako pogazimo sopstvene vrednosti, pogazili smo sve.
§

Iste noći pet sati ujutru
Bordo mustang parkira se na trotoaru, u blizini jedne državne škole. Konor izlazi iz auta, kupi šaku kamenčića i gada u jedan od prozora domarovog stana.
Posle samo nekoliko sekundi, Mark se pojavljuje na prozoru.
„Šta ti je, Konore, vidiš li koliko je sati?"
„Oblači se, Mark! Ponesi svoj novčanik, novac i dokumenta."
„Zašto?"
„Ne postavljaj pitanja!"
Posle pet minuta, Mark se pridružuje svom prijatelju.
„Šta se dogodilo?" Pita. „Izgledaš grozno."
„Ulazi", naređuje, pokazujući na mustang.
„Čije je ovo?"
„Upadaj, objasni ću ti usput."
Konor seda za volan i kreće ka centru. Nakon pet minuta, okreće se prema Marku i pita ga:
„Sećaš se da sam ti rekao: Jednog dana imaćeš sreće da odeš odavde i studiraš?"
„Naravno da se sećam."
„E pa, danas je tvoj srećan dan", govori pružajući mu metalni kofer, koji je pokupio kod dilera. Mark, otvorivši ga, zviznu.
„Odakle ova lova?"
„Time ćeš platiti studiranje."
„Ali..."
„Vozim te do železničke stanice. U šest i petnaest ima voz za Njujork. Uzećeš novac sa sobom i više nikad nećeš kročiti ovde. Je li ti jasno?"
,,A ti, kad ćeš mi se pridružiti?"
„Nikad", odgovara Konor dok ulaze na parking u suterenu stanice.
§

Šest sati ujutru
Dva dečaka sede jedan pored drugog u automobilu parkiranom na stanici. Konor upravo završava svoju priču i Mark je zapanjen.
„Treba da kreneš", kaže Konor gledajući na sat. „Voz će otići."
„Ali šta ćeš ti da radiš?" Pita Mark, sav u šoku.
„Predaću se policiji", odgovara izlazeći iz mustanga. Mark, izlazeći i on, stade ispred svog prijatelja.
„Ne idem bez tebe!"
„Prestani sa žalopojkama!" Nervira se Konor. „Ja se nikad neću izvući, gotovo je! Ostavio sam tragove svuda. Pajkanima neće trebati ni dva sata da dođu do mene."
„Nije sigurno, vatra uništi sve", kaže Mark. ,,A i ta dva tipa, ko će njih žaliti? Niko! Policija će misliti da se radi o svođenju računa između gangstera. To je sve."
Dva dečaka dolaze na peron. Iako je rano jutro, putnici sa svih strana užurbano pristižu.
„Ajde, srećno, ortak."
„Pođi sa mnom!" Viče Mark, penjući se u voz. „Uvek smo govorili da ćemo otići zajedno."
On želi da kaže još nešto, ali mu glas pokriva oštar zvižduk, signal za polazak. Sa perona, Konor ne pušta svog prijatelja da govori.
„Slušaj, Mark, moraš biti jak. Ti možeš započeti novi život, ali za mene je prekasno; nemam više snage ni za šta, ja više nisam ništa."
Šef stanice proverava da li su sva vrata zatvorena.
Konor korača po peronu. Odjednom, sav strah iz njega izlazi na površinu. On drhti, uspaničen. U njegovoj glavi sve se meša. Zvuci se deformišu pre nego ih čuje. Odjednom je totalna tišina. Tetura se, zatim stropoštava.
Mark je već skočio na peron. Naginje se nad svog prijatelja, hvata ga za ramena i svom snagom gura u voz.
Posle poslednjeg zvižduka, voz polako kreće, treskajući se uz jako pištanje.
Kada je lokomotiva izašla iz stanice, zapljusnuli su je prvi zraci sunca. Mark pogleda kroz prozor. Purpurna i narandžasta svetlost probijala se kroz oblake.
Celog svog života, sećaće se boje neba tog jutra.
Jutra, kada su zajedno otišli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:18 am




21. Iznad oblaka


Mi smo kao orah, moramo biti slomljeni da bi nas upoznali.
~ Halil Džubran ~


Danas u avionu Petnaest časova
Daleko.
Ispod letelice, debeo sloj oblaka prekriva ceo pejzaž, još više izolujući avion od planete ljudi.
Mark se ne seća da se ikad toliko nekom poverio. Ovo putovanje u svoje detinjstvo na trenutak mu je prijalo i pomoglo da zaboravi Nikolinu prevaru. Na neki način, on se oslobodio otkrivajući se. Osvrt unazad, omogućio mu je da bolje sagleda prošle događaje. U intervalu od petnaest godina, eksplodirale su dve bombe, prvo u životu njegovog prijatelja a zatim u i njegovom. Jedna je zamalo zauvek uništila Konora i pretvorila ga u kriminalca. Druga - Lajlin nestanak - gurnula je Marka u stanje samouništenja, koje ga je dovelo pred vrata smrti. U oba slučaja, njihovo preživljavanje nije imalo za rezultat bogzna šta: borbu i jedno parče sreće.
Ivi je, očarana, slušala Markovu priču. Mlada devojka je u Konorovom detinjstvu čula eho sopstvene sudbine. Kao mlad, Konor je verovatno i sam postavljao ista pitanja koja nju danas muče: Kako preživeti bol? Da li je osveta najbolji odgovor na nepravdu?
Ona se okrenu prozoru i dožive osećaj beskraja, gledajući okean oblaka.
Zatim, zatvori oči i utonu u sećanja...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:18 am



22. Ivi, četvrti fleš bek Njujork


Božična noć 2006.
Dva sata i trideset minuta ujutru
Ledeni vazduh je štipao.
Tela ukočenog od zime, Ivi je drhtala usred Grinič Vilidža. Kako još od jutra nije ništa pojela, osećala je krčanje u stomaku. Boleli su je mišići i zglobovi a njeno disanje se odmah pretvaralo u paru. Tokom tri nedelje, otkad je u Njujorku, njena ušteđevina istopila se kao sneg na suncu i više nije imala u džepu ni dolar. Na početku, bila se smestila u jedan jeftini hotel u Harlemu, zatim u neki dom u Amsterdam aveniji, ali večeras nije znala gde da prespava. A trebalo je da izdrži još desetak dana: toliko joj je trebalo da ubije Krega Dejvisa. Otišla je u bolnicu u kojoj je odskoro radio ubica njene majke, ali su joj tamo rekli da doktor provodi praznike kod svojih rođaka u Evropi. Njegov povratak očekivao se prve nedelje januara. Nema veze, Ivi će čekati do tada. Osveta je najslađa kada se servira hladna...
U zgradama bogatog kvarta, koje su je okruživale, doček se bližio kraju. Iza prozora dopirala je praznična atmosfera: muzika, smeh. U Šestoj aveniji, nabasala je na jednu reklamu: Dopustite da vas ponese božična atmosfera! Zatim, malo dalje: Večeras, sve je moguće! Ona podiže pogled ka nebu. Porodica, tradicija, snovi nikada nisu imali mesta u njenom svakodnevnom životu. A što se tiče fraze „božična atmosfera", to je glupost koju vidimo u starim filmovima, a koja zapravo nikad i nije postojala. Ili, možda, koja je odavno mrtva i zamenjena grozničavom kupovinom.
Srebrni aston martin svetlucajući prođe pored nje u punoj brzini, zatim se nekoliko metara ispred zaustavi na crvenom svetlu semafora. Dok je Ivi prolazila pored, primeti na sedištu suvozača nonšalantno spušenu kožnu tašnu, kao i da je isključen svetleći signal koji pokazuje automatsko zaključavanje. Devojčica zastade, a onda se vrati tri koraka unazad kako ne bi bila primećena. Naslonjen na volan, čovek koji je izgledao kao da mu je loše, masirao je sebi slepoočnice. Ivi je oklevala. Nikada ništa nije ukrala, ali ovo je izgledalo tako lako: otvoriti vrata, zgrabiti tašnu i uzeti je u trku. Jedan takav auto vredeo je bogatstvo, kožna tašna - na kojoj je slavni monogram LV - sigurno nije bila lažna. Odsekla bi ruku da će u tašni pronaći stotine dolara u kešu. Ne računajući lovu koju bi dobila preprodajom, ako se dobro snađe. Time bi sebi omogućila da preživi još dve nedelje. Time bi sebi omogućila da se osveti.
U automobilu, tip je upravo uzimao svoj mobilni telefon da odgovori na poziv. Za manje od sekund vremena, Ivi otvori vrata, dočepa se svog plena i trčeći pobeže. Nakon pedeset metara, mrzovoljno se okrenu: mislila je da će on lako odustati. Na njenu nesreću, čovek je bio mlad i trčao brzo.
Kakav idiot!
Sneg je i dalje padao krupnim pahuljama, čineći tlo klizavim. Kada Ivi shvati da će biti uhvaćena, ona, spremna na sve, iznenada pređe ulicu prepunu automobila, rizikujući da bude pregažena. Ali, nije joj pomoglo. Čovek joj prepreči put i posle nekoliko trenutaka baci se na nju, snažno je pritisnuvši na ledeno tlo. Glava joj pade na trotoar, ali sneg ublaži udarac.
„Vraćaj mi to!" Naredi ćovek zavrćući joj ruku iza leđa.
§

Dva sata i trideset sedam minuta ujutru
„Pustite me!" Viknu Ivi, koprcajući se.
Čovek je već bio uzeo svoju tašnu, ali joj je i dalje čvrsto stezao ruku. On je povuče ispod svetiljke, što omogući Ivi da ga pažljivo razgleda. Krupan, taman tip, elegantan, vitak, umornog lica. Njegov taman pogled i podignute obrve, koji kriju zabrinutost, davali su mu lik manekena iz poslednjeg kataloga Hugo Boss. Ovog čoveka je već negde srela. Ali, gde?
„Kako se zoveš?" upita je.
„Odjebi!" opsova ona.
§

Dva sata i četrdeset minuta ujutru
„Slušaj, ja sam doktor, mogu ti pomoći da pronađeš neko prenoćište."
„Hoćeš da me spaseš, je li?"
„Hoću da ti pomognem."
„Ne želim tvoju pomoć!"
§

Dva sata i četrdeset dva minuta ujutru
„Vodim te na večeru?" predloži on.
§

Dva sata i četrdeset tri minuta ujutru
„Idem, neću tvoju večeru."
§

Tri sata i jedan minut ujutru
Sedeći na klupi presvučenoj skajem, Ivi je završavala svoj hamburger, dok je kroz prozor gledala čoveka koji je pušio cigaretu. Predstavio se kao doktor, ali da li je to bila istina? Rekao je da želi da joj pomogne, ali da li je bio iskren? Naučila je da se toliko čuva ljudi, da ju je sve u njegovom ponašanju zbunjivalo. Želela je da mu veruje, ali se suviše plašila da ne bude prevarena.
„I, šta kažeš za hamburger?" upita, pridružujući joj se.
§

Tri sata i četrnaest minuta ujutru
„Čekaj!" povika, da bi je zadržao. „Ne možeš tek tako otići. Jako je hladno. Pronaći ću ti prenoćište."
Gledala gaje dok se približavao, ali je samo odmahnula glavom, čak mu i ne odgovorivši.
„Uzmi bar ovo", posavetova je, gurajući joj u džep svoju vizitkartu. „Ako se ikada predomisliš..."
Ali Ivi je znala da se to neće dogoditi.
§

Tri sata i četrdeset pet minuta ujutru
Ostavila ga je pre pola sata i počinje da žali. Toliko joj je hladno da joj se kosti tresu. Migrena, njen iskren prijatelj još od detinjstva, setila se da joj se vrati tolikom silinom da je osećala mučninu i stala nasred trotoara, suviše slaba da nastavi dalje.
Pogledala je zgrade koje su je okruživale. Neke od njih imaju noćnog stražara, koji čuva grupu stanara. Druge, poput one ispred koje se ona nalazi, nemaju stražara ali je ulaz zaštićen kodom. U mnogim stanovima, poslednji gosti se odlučuju za odlazak. U svakom slučaju, to se događa u Fenvit stritu broj 37, gde tri para, prilično pripita, zajedno napuštaju Paradisio Building.
Ivi im pridržava vrata i koristi gužvu da oni poveruju kako živi unutra. Krenu kao da će da pozove lift, dok se oni dovoljno ne udaljiše, a onda poče da traži neki ćošak gde bi mogla nekoliko sati odspavati. Pronalazi jedno izolovano mesto, pored stepenica koje vode u podrum. Nije baš toplo, ali bolje nego ništa. Seda, naslonivši se na zid, umotava se u svoju jaknu i pušta da je misli vode do čoveka sa kojim su joj se putevi ukrstili. Dok joj je pričao, osećala je neverovatnu bliskost s njim, kao da ga je odavno poznavala. Nijednom nije spomenuo svoje ime, ali se Ivi iznenada seća da joj je ostavio vizitkartu. Pretražuje po svojim džepovima i vadi kartu. Iako je osvetljenje slabo, uspeva da dešifruje prezime doktora i, odjednom, šok.
Taj tip je Konor Mekoj!
Ivi se već razbudila. Uključuje ručnu lampu i vadi iz ranca knjigu, koju je pokupila sa noćnog stočića u jednoj sobi hotela Oasis u Las Vegasu. Od tada, nosi je uvek sa sobom kao talisman koji štiti od zlih sila. Preživeti Konor Mekoj.
Gleda njegovu fotografiju na zadnjoj korici, koja potvrđuje identitet njenog misterioznog sagovornika. Sada joj je jasno zašto joj se njegovo lice učinilo poznatim. Kakav idiot! Jedinu osobu na svetu, koju je želela da upozna, pustila je da ode. Brzo! Sakuplja svoje stvari, odlučna da ide da ga pronađe.
Krenuvši da izađe iz zgrade, ona vidi policijski auto, kako se, uključene sirene, parkira na trotoaru. Ivi je odmah jasno da su pajkani došli zbog nje. Verovatno su je stanari zgrade čuli i prijavili.
Njujorška policija nije čekala da pošalje patrolu u privilegovani kvari. Zaista, dva ogromna policajca, naoružana do zuba, izlaze iz svog auta kao da su došli da hapse Bin Ladena.
„Ovde je!" Viče jedan od njih, uperivši lampu u pravcu ulaza. Ukucavaju kod i ulaze u zgradu, sa rukama na oružju. „Idemo gospođice, pođite sa nama bez odupiranja."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:19 am


23. Lozinka


Poznavanje tajni drugog je opojna moć.
~ Majkl Koneli ~


Danas u avionu. Šesnaest časova
Veći deo putnika, na letu 714, dremali su posle obroka koji se sastojao od rižota sa šampinjonima i palačinaka sa džemom od jabuka. Jedni su bili sa slušalicama na ušima, drugi zagledani u neki film ili muzičke programe koje je predlagala kompanija.
Zatvorenih očiju i ujednačenog disanja, Ivi se bila pridružila Lajli u zemlji snova. Nestrpljiv da sleti, Mark se vrteo u svom sedištu, nervozno gledajući na svoj sat. Počeo je da ga muči osećaj užurbanosti. Nije mogao da čeka kad će biti u Njujorku, da otkrije čudno ponašanje Nikol. Morao je nešto da pronađe. Odmah.
Okrenu se ka centralnom delu aviona. Dva reda ispred njega, pod stresom i sa kravatom, jedan rukovodilac firme nervozno je pratio kretanja na berzi preko Interneta. Ponesen iznenadnom idejom, Mark ustade sa sedišta i krenu napred, držeći u levoj ruci čašu soka od pomorandže koji je Ivi ostavila nepopijen. Stigavši do svoje žrtve, doktor, kao slučajno, prosu voćni sok po košulji i pantalonama poslovnog čoveka.
„Mogli ste da pripazite!" viknu, videvši velike fleke.
„Zaista mi je žao", jednostavno se izvini Mark.
On izvadi iz svog džepa papirnu maramicu, pa umesto da upije tečnost, još više je razmaza, šireći fleku koja će brzo postati lepljiva.
„Pustite!" Naredi žrtva, nestrpljiva da se izvuče iz te nezgode. „Obrisaću malo vodom."
Zatim ustade, pažljivo obrisa nekoliko kapi sa tastature svog kompjutera, spakova ga u prtljažnik i uputi se ka toaletu, mrmljajući:
„...odelo kenzo od hiljadu dolara... sastanak sa Japancima... mogućnost da sklopim posao..."
Mark se napravi da nastavlja svoj put a onda se vrati. Da bi se zaklonili od narandžastih sunčevih zraka, putnici su spustili skoro sve roletne, stvorivši zatamnjenu atmosferu zat odmor ili gledanje filmova.
Doktor, najnormalnije što je moguće, otvori prtljažnik i dočepa se kompjutera, pa ga ponese na svoje mesto. Baci pogled ka repu aviona. Ispred toaleta je bio red: uz malo sreće, imao je desetak minuta na raspolaganju pre nego što biznismen primeti nestanak svog lap-topa.
Izvadi kompjuter iz kutije i pažljivo ga otvori. Pročitao je na brošuri koju su delili putnicima da je zahvaljujući najnovijim tehnologijom moguć pristup Internetu, kablovskom mrežom. Tako, on uključi program za navigaciju.
Otvori se Gugl veb stranica. Mark ukuca „telefonski imenik" i nađe se na jednom sajtu koji je predložio motor pretrage. U formular upisa telefonski broj, na koji je uspeo da dobije Nikol, nešto ranije tog popodneva. Posle nekoliko sekundi analize, pojavi se čudan rezultat:
dr psihologije Konor Mekoj Tajm Vorner centar Kolumbus skver 10 100119 Njujork
To je bio broj novog Konorovog kabineta! Glas koji je Nikol naređivao da prekine vezu, bio je glas njegovog najboljeg prijatelja. U to je trenutno bio siguran. Zašto ga onda nije odmah prepoznao? I šta je uopšte njegova žena tražila kod Konora?
Nekoliko trenutaka ostade zbunjen, ne znajući na šta da usmeri svoje istraživanje. Ako se dobro sećao, Nikol je nekad koristila jednu hotmejl adresu, da bi pregledala svoju poštu dok je bila na putovanjima. On ode na sajt operatera i ukuca „nikol.hadavej", u prostoru za identifikaciju.
Zatim, navigator zatraži lozinku. On je nije znao. Svih godina života sa njom, on nikada nije bio sklon ljubomori. Njihova veza bazirala se na poverenju i Mark se nikada nije zabavljao preturajući joj po tašni ili pregledajući sastanke zabeležene u njenom notesu. Možda je trebalo...
Nije se mnogo razumeo u informatiku, ali mislio je da bi možda jedan program za „provaljivanje" mogao da dospe do hotmejla njegove žene. Na nesreću, Mark ga nije imao na raspolaganju. Imao je samo svoj mozak, a to nije bilo dovoljno. Ni najpažljiviji psihijatar ne bi bio sposoban da pogodi nečiju lozinku, samo na osnovu psihološke analize. U svakom slučaju, ne u roku od pet minuta. Pa ipak, Mark odbi da se odmah preda, a da i ne pokuša.
Kako ljudi biraju lozinku? Na osnovu zdravog razuma, on najpre pomisli: njihovo prezime, ime, ime partnera, dece, kućnog ljubimca.. Tako, on pokuša uzastopna nikol hadavej, mark, lajla,pajveket (ime njihove sijamske mačke) Bez uspeha.
Zatim se okrenu brojevima:
06. 06. '74. (Nikolin datum rođenja) 19. 08. '72. (njegov datum rođenja) 15. 05. '96. (dan kada su se upoznali) 10. 09. '96. (datum njihovog venčanja) 11.01. '97. (Lajlin datum rođenja)
Zatim proba bez „.", a onda stavljajući „/" umesto tačaka. Da bi bio siguran, pokušao je i godine da označi četvorocifreno. Bez uspeha. Dalje?
Zatim je ukucavao druge podatke, onako kako su mu padali na pamet: brojeve telefona, registarskih tablica, zdravstvenog osiguranja... Takođe je pokušao i visinu svoje žene, njen konfekcijski broj i težinu. A zatim:
Njena omiljena boja?
Karmin crvena
Njena omiljena knjiga?
princ-plime
princ.plime
princplime
Njen omiljeni film?
groblje-svitaca
groblje.svitaca
grobljesvitaca
Ali, nije trebalo ići tako daleko.
On zatvori oči. Pred očima mu se pojavi Nikol, blistava, na nekoj sceni, primala je aplauze, posle koncerta, violina. Zanesen, ukuca imena omiljenih kompozitora svoje žene, ili onih čiju je muziku snimala i svirala na koncertima:
Mocart Bah
Betoven
Mendelson
Čostakovič
Brams
Barber
Stravinski
Ne, bio je na pogrešnom putu. Koncentriši se na druge polazne tačke. Trenutno, činilo mu se da mu mozak radi sto na sat. Napuštajući princip da lozinka mora otkrivati intimni deo ličnosti koja je kreira, Nikol koju je on poznavao, izabrala bi formulu koja ima neku emotivnu vrednost: neki kod koji opisuje porodične odnose ili njenu vezu sa Markom.
Ali i Nikol je bila oprezna. Pre nekoliko godina, neko je pokušao da „provali" preko Interneta na njihov račun u banci, što je Nikol teško podnela. Da bi pojačala sigurnost njene lozinke, bilo je sigurno da je ona izabrala kombinaciju slova, cifara i simbola. Nešto prilično dugačko, kao što im je onda savetovao bankar.
Takođe, ona je svaki dan otvarala poštu, što znači da kod nije trebalo da bude ni previše apstraktan. Znači, trebalo je da traži lozinku koju je teško pogoditi, a koja se istovremeno lako pamti.
Da bi konstruisao takav kod, najjednostavnije je bilo da pođe od jedne ključne rečenice: neke izreke, reči neke pesme ili poeme.
Ne, Mark je bio spreman da tvrdi da bi njegova žena izabrala nešto, više lično. Ali, šta? Postoji li rečenica u kojoj je sadržana srž njihove ljubavi?
Iznenada, Mark oseti da gubi vezu sa razumom. Neverovatna glavobolja pritiskala mu je slepoočnice. U glavi mu se sve pomešalo: cifre, slova, kodovi, poruke, sećanja... Zatvori oči da bi se koncentrisao. Kroz njegove konfuzne misli iskrsnu lik njegove žene.



Zatim se mnoštvo slika smenjivalo takvom brzinom, kao da je neka čudna sila rešila da u njegov mozak isprazni rafal od stotinu bliceva, jednako jakih kao i brzih: prvi susret, prvi poljubac, prvi put kada su vodili ljubav, prva svađa, prvi zajednički odmor...
Pariz, Francuska.
Letnje veče.
Mali trg na ostrvu Site.
Na terasi jednog restorana.
Večera udvoje.
Prosidba. Na trgu - platani.
Na jednom od njih, natpis ugraviran nožem.
Iza kog stoji datum.
Jedan zaljubljeni par, koji je tu bio nekoliko godina pre njih.
Mark i Nikol stoje neko vreme bez reči ispred te poruke.
Zatim obećavaju da će ugravirati isto na unutrašnjoj strani svojih burmi.
Mark stavi desnu ruku na domali prst leve. Njegova burma je i dalje bila tu. Odolela je svemu: njihovom razdvajanju, životu na ulici... S teškoćom je skinu i pročita poruku ugraviranu na unutrašnjosti:
Tamo gde se volimo, nikada nije noć
Jedna suza skotrlja mu se niz obraz i pade na tastaturu. Mark shvati da je ponašao odgovor. Pošto je rečenica bila preduga da bi stala u prostor predviđen za lozinku, Mark ispisa samo prvo slovo od svake reči:
tgsvnnn
Lozinka nije tačna. Naravno: trebalo je dodati i datum. On se dvoumi jedan trenutak a onda pomisli da je to najverovatnije datum njihovog prvog susreta. Sve nervozniji, on pokuša opet: tgsvnnn150596 Zatim pritisnu ENTER.
§

Ovaj put, sajt prihvati lozinku. Otvori se veb stranica primljenih poruka Nikol Hadavej. Bilo je pregršt poruka. Većina od Sonje, Nikolinog agenta, koja joj je organizovala nastupe i brinula o planu rada. Dosta je bilo i virusa: „free viagra", „enlarge your penis", „give money for the tsunami" i druge prevare za ulaganje novca. Nekoliko poruka sa čestitkama od obožavatelja koji hvale muzičarku. Nekoliko retkih kritika: Niste ni blizu An-Sofi Muter ili: Produkcijske kuće vas nisu izabrale zbog talenta, nego zbog vaše zadnjice, ili još: Na vašem mestu, bilo bi me stid da zarađujem lovu na nestanku rođene kćerke.
Simpatično, ali ništa novo. Nikol je takve poruke već dobijala i pre dve godine. Mark potraži neku poruku od Konora, ali nije bilo nijedne. Ipak, jedna privuče njegovu pažnju, zbog video-zapisa koji je bio poslat uz nju. Nepoznat pošiljalac, poruka nije sadržavala tekst. Samo jedan dokument QuickTime, koji se automatski otvori.
Mark se približi kompjuteru. Prozor za vizualizaciju bio je malog formata a crno-beli film lošeg kvaliteta. On odmah shvati da se radilo o snimku sistema za video-nadzor.
Kada se Lajlino lice pojavi na ekranu, krv mu se sledi u žilama i svet oko njega stade.
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:19 am




24. The Good Life


Najbolje stvari u životu prođu jer prvo govorimo „još je rano", a zatim „suviše je kasno".
~ Gistav Flober ~


Danas u avionu
Šesnaest časova i dvadeset minuta
Markov pogled bio je zalepljen za ekran, oči su mu svetlucale. Ispred njega išao je film kao usporen snimak. Doktoru nije trebalo dugo da shvati kako je scena snimljena na dan nestanka njegove kćerke. Lako se setio majice s kapuljačom, koju je Lajla tog dana nosila, kao i plišane lutke Šreka, koju joj je on kupio nedelju dana pre drame.
Mark je bio začuđen jer ga je policija uvek uveravala da kamere video-nadzora nisu zabeležile nijedan snimak Lajle. Postalo mu je jasno da je postojala mračna senka u vezi sa istragom, koja se ticala još nečeg, pored samog nestanka jednog deteta. I ovaj snimak je bio dokaz da su, i pored njihovog negiranja, pajkani znali stvari koje mu nikada nisu rekli.
Što je dalje tekao film, tako je snimak postajao mutniji i drhtaviji. Mark nije bio u stanju da identifikuje mesto na kome se nalazila Lajla. Najverovatnije vani, jer je bilo mračno i smetnje u prijemu slike pokrivale su deo lica njegove kćerke.
U jednom trenutku strah ga okrenu od ekrana i on ne mogade a da se ne okrene prema Lajli, koja je spavala dubokim snom na sedištu pored njega. Čak se i približi njenom licu, da bi bio siguran da čuje njeno disanje, toliko je bio uplašen da je opet ne izgubi.
Umiren, vrati se „svom" kompjuteru i konstatova da je snimak - koji navodno traje dva minuta i deset sekundi - prekinut posle minut i trideset. Mark najpre pomisli da je pogrešio pri otvaranju fajla. Nekoliko puta pritisnu na PLAY, pokuša iz početka, ali ne učini ništa: slika se opet zaustavi četrdeset sekundi pre kraja. Besan i iznerviran, on obeshrabreno uzdahnu.
Ko se igrao njegovim nervima? Šta se to dogodilo u sledećih četrdeset sekundi?
„Hej, ne brinite! To je moj lap-top!"
Mark podiže glavu kao da su ga naglo probudili. Gospodin Sok od Pomorandže mu jednim grubim pokretom istrgnu kompjuter iz ruku.
„Samo sam ga pozajmio", pokuša da se opravda doktor.
„Pozajmio? Kako da ne!"
„Hteo sam samo da se uverim da sve dobro funkcioniše", objasni Mark nastavljajući sa ulogom blesavog. „Plašio sam se da sam ga pokvario maločas, i verujte, kad bi bilo tako, ja..."
Ali, biznismen nije bio naivan:
„Žaliću se!" povika, pokušavajući da privuče pažnju drugih putnika.
Jedna stjuardesa već je bila prišla, kako bi smirila situaciju. Mark instinktivno shvati da je u njegovom interesu da ostane tih i miran. Drugi, sav uznemiren, poče da objašnjava:
„Hoću ovaj incident da prijavim kapetanu!" povika nekoliko puta.
,,U redu, gospodine, obavezno ćemo ga obavestiti", obeća mu stjuardesa.
Tim rečima isprati Soka od Pomorandže do svog sedišta i uputi mu izveštačen osmeh, koji je govorio: Vrati se na mesto i prestani da vičeš. Slučaj je zatvoren.
§

„Tata, gde je moj sladoled?"
Ovaj mali incident bio je trgao Ivi i Lajlu iz sna. Mark se okrenu prema njoj, i istog trenutka odbaci svoje probleme kako bi vratio dobro raspoloženje.
„Dobro devojke, hoćemo li jesti taj sladoled?" reče pljesnuvši rukama.
„Daaa!" uzviknu radosno Lajla.
Mark uze kćerku za ruku i dade znak Ivi da im se pridruži. Mala družina se pope na drugi nivo aviona, pokušavajući da pronađe slobodan sto u baru Floridita. Bar, koji je Mark nešto ranije već bio posetio, sada je ličio na poslastičarnicu. Pošto je bila gužva, barmenu Ajzaku pridružila su se još dva kelnera. U odličnoj atmosferi, trojica kolega neverovatnom brzinom posluživali su najrazličitije vrste koktela i sladoleda.
Kada se oslobodi jedan sto, Lajla prva dotrča da sedne. Ona dohvati meni s desertima kao da se radilo o Svetom gralu, pa razgleda fotografije raznih čokoladnih kupova i banana splitova. Mark i Ivi joj se pridružiše, zabavljajući se njenim ponašanjem. Doktor baci pogled na ljude oko sebe tražeći pogledom Alison Harison, ali je bogata naslednica već bila napustila kafić.
Naručiše frozen hot chocolate, koji im posluži lično Ajzak, sa tri kašičice i tri slamčice. Postavljena nasred stola, ogromna staklena činija, veličine akvarijuma, bila je prepuna sladoled kugli - sve od čokolade, ali različitih vrsta - koje su se kupale u kakao kremu, prekrivene brdom šlaga.
„Polako jedi", reče Mark, videvši kako se Lajla ustremila na sladoled. „Niko ti neće ukrasti!"
Sa slamčicom u ustima, nosom zabodenim u šlag, devojčica je sa očiglednim zadovoljstvom pila istopljenu čokoladu. Ivi joj se naruga zadirkujući je, zatim joj se i sama pridruži. To je bio prvi put da je Mrk ugledao Ivi sa osmehom na licu, što mu pričini pravo zadovoljstvo. Bio je zaista ganut njenom životnom pričom i željom za osvetom. Bilo mu je žao što mu nije ispričala kraj, ali nešto mu je govorilo da će o tome saznati više pre sletanja u Njujork. Ovo putovanje je definitivno bilo intenzivno, bogato susretima i prepuno iznenađenja. Kako dobrih, tako i onih liših...
Uživajući u slatkišu, Ivi je sa nežnošću gledala Marka i Lajlu. Odnos doktora i njegove kćerke, na neki način ju je pogodio. Ona, koja nikada nije imala pravu porodicu, bila je ganuta videvši tog čoveka - koji joj se činio i jak i slab - kako pronalazi bliskost koju je delio sa svojom kćerkom pre nego što ih je zadesila tragedija.
U šanku, Ajzak je upravo bio pojačao muziku za jedan stepen. Ambijent je bio opuštajući. Ivi opet uze kašičicu tog čudesnog čokoladnog krema i zatvori oči, da što jače oseti ukus. Žmureći mrdala je glavom u ritmu saksofona Džona Koltrana, svesna tog opuštajućeg trenutka, koji odavno nije doživela.
Opet se uveri da sve njene misli idu ka Konoru, koji joj se, posle Markove priče, činio još bližim. U njenim godinama, Konor nje ustuknuo. On je imao hrabrosti da pređe na delo. On je osvetio nepravdu, vratio milo za drago i pronašao snagu da postane jedan od najinovativnijih doktora u zemlji. Dobra pobeda nad životom. Ali, da li je osveta ublažila njegovu bol? To upita Marka, pošto otvori oči.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:20 am



25. Mark i Konor, treći fleš bek


1989-1995. The freshman years
Mark i Konor stižu na Menhetn jednog kišnog oktobarskog popodneva.
Imaju tačno po sedamnaest godina.
Njujork, o njemu su često maštali, ponavljajući u dnu svog malog sveta magične i blistave reči kao što su Central park, Vašington skver, Svetski trgovinski centar i Kip slobode. Ono što im je pred očima, totalno se razlikuje od onog što se viđa na filmovima.
Otkako su izašli iz voza, prati ih sivilo neba, koje gradu daje tužan i hladan izgled.
Ali, hladno je, u stvari, u njihovim srcima.
Oni su samo dva deteta u bekstvu, koji nemaju nikakvu ideju šta donosi sutra. Možda će im policija ući u trag. Možda će njihov skok biti kratkotrajan i završiti u prljavoj ćeliji nekog zatvora.
Čekajući, oni moraju da prežive.
Mark je taj koji preuzima organizaciju u svoje ruke. Došao je trenutak da dokaže da je inteligentan i snalažljiv, kao što se hvalio da jeste. Čvrsto odlučan da se bori, pored zbunjenog i sve depresivnijeg Konora, počeo je iznajmivši mali stan, nedaleko od domova NYU. On, zatim, ulaže svu svoju energiju da bi savladao sve administrativne prepreke u njihovom zahtevu za upis na fakultet. Sreća što nemaju materijalnih teškoća. Pomoću novca koji je Konor pokupio kod dilera -novca od droge - moći će da plate stanarinu i jedan deo školarine. Nakon mesec dana, dostižu jako željeni cilj, dobijaju studentsku kartu sa svojim imenom, i bacaju se na posao.
§

Tri sata ujutru.
Konor otvara vrata kupatila i pali svetio. Pazi da zatvori za sobom, kako ne bi probudio Marka, koji spava u susednoj prostoriji. Pretura po fioci komode, koja služi kao ormarić za lekove, uzima kutijicu sa tabletama, odande vadi dve i pije ih s malo vode. To su peta i šesta za jedan dan. Uputstvo ne preporučuje više od četiri, ali njega jako boli. Nekoliko trenutaka stoji ošamućen, paralisan, ispred svog odraza u ogledalu, kao da gleda stranca. Pod bledom svetlošću, otkopčava pidžamu i skida je sa ožiljcima prekrivenog torza, u koji gleda opčinjen i zgađen istovremeno. Odskoro, postao je svestan da će celog života imati unakaženo telo. Iako je dobar deo njegovih ruku i grudnog koša bio izgubio osetljivost, noge su ga i dalje užasno bolele, čineći ga zavisnim od anestetika. Pored fizičkog bola muče ga i snovi. Mislio je da se oslobodio dilera ali, skoro svake noći, oni su ga progonili u snovima. Mislio je da je stavio tačku na svoju patnju, ali nju je zamenila još veća patnja: spoznaja da živi u telu jednog ubice.
Vraćajući se u krevet, ove noći, on sa užasom shvata da će provesti ostatak života noseći bolan teret svoje osvete.
§

Jedne večeri, Konor opet depresivan, vidi kako Mark ulazi u njegovu sobu, držeći telefonsku slušalicu .
„Halo?"
Sa druge strane žice, utešni glas Lorine Mekormik, koju je Mark pozvao u Čikago. Doktorka je srećna što čuje Konora i upućuje ga jednom od svojih kolega u Njujorku, kako bi nastavio rehabilitaciju.
Retko se spasemo sasvim sami...
§

Konor se brzo oporavlja. Kad god je moguće, izbegava lekove protiv bolova i zamenjuje ih kupkama, masažama i toplim oblogama.
Zahvaljujući Marku, kao i Lorininim savetima, on vraća određenu sigurnost u sebe, ali uvek preza od reakcije drugih. Opekotine mu nisu dotakle lice, što je nož s dvostrukom oštricom, jer je isto toliko privlačan koliko i njegovo telo odbojno. Što se tiče devojaka, uvek je prisutan isti strah: najpre, one su šarmirane, ali njemu se uvek čini da ih „vara šarmom". Ubeđen da će ga ostaviti, obično ne ide dalje od prvih zagrljaja, a ako se i desi, žuri da bude „onaj koji ostavlja", umesto „onaj koji je ostavljen".
§

Godine prolaze.
Konor i dalje pati od nesanice, ali pokušava da to pretvori u prednost. Da bi izbegao dilere iz svojih snova, on provodi noći učeći, gutajući sve priručnike iz psihologije. Njegova posvećenost radu i samoukost impresioniraju profesore. Jedan od njih, poznati psihijatar , uzima ga za svog asistenta i pruža mu priliku da ga prati svuda. Tokom nekoliko godina Konor će raditi praksu u zatvorima, bolnicama, školama za hendikepiranu decu... Gde god bio, on nikog ne ostavlja ravnodušnim. Sopstvena drama učinila ga je osetljivim na patnju drugih i on se ne libi da i sam uđe u stanje krajnje emotivne slabosti. Izabrao je taj način da bi što bliže osetio patnju svojih pacijenata, i bolje ih razumeo da bi im bolje pomogao. Svestan je rizika takvog svog ponašanja, ali to je cena koju je spreman da plati.
U svakom slučaju, vrlo brzo je shvatio da, ako se tajna ljudske duše nalazi u mozgu, on mora svoje učenje kompletirati izučavanjem neurologije. To i čini, nošen uvek istom ambicijom: razumeti šta se dogada u mozgu, istražiti najdublje tajne naših misli, putovati u samo srce snova i nesvesnog.
§

1996-2001. The golden years
Žena mog života 15. maj 1996.
Jednog prolećnog jutra, Mark ulazi u apoteku, u blizini Vašin-gton skvera. Glasno želi „dobar dan" i priključuje se klijentima koji čekaju u redu. Došao je po aspirin, nadajući se da će mu to pomoći da pobedi mamurluk. Prethodne večeri, Njujork niksi konačno su odneli pobedu nad Bulsima, ekipom Majkla Džordana, produžujući neizvesnost do kraja sezone. Mark je bio na utakmici! Ulaznica, kupljena kod preprodavača, koštala je bogatstvo, ali se isplatilo! Celu noć su slavili pobedu svoje ekipe. On ima dvadeset četiri godine i može sve: nedavno diplomirao, upravo je pronašao posao psihologa u jednom centru za rehabilitaciju. Teški dani u Čikagu, daleko su iza njega. Obožava svoj posao, svoj život, Menhetn...
Začitan u Njujork tajms, Mark nije primetio devojku koja čeka ispred njega. Sa koferom za violinu u ruci, ona se unela u scenu koja se odvija pred njenim očima. Na kasi, prodavačica uslužuje ženu sa bebom u naručju. Ova je tražila kutiju mleka za bebe i paket pelena. Izgleda vrlo umorno, u ruci nervozno steže novčanicu od deset dolara.
„14,95 dolara", kaže prodavačica.
Žena se dvoumi. Očigledno, nije bila pripremila toliku sumu. Zabrinuta, ona traži po svom novčaniku, nadajući se nemogućem, da će pronaći još novca.
„Dakle, imate li?" nervira se prodavačica, glasno uzdišući.
„Da, da..." izvinjava se žena istresajući na pult svoj sitniš. Ljudi koji čekaju u redu shvataju da ona neće imati celu sumu. Jedni su nestrpljivi, drugi je možda tiho žale. Onda se Nikol upliće.
„Mislim da vam je ovo ispalo", kaže kleknuvši, zatim dodaje ženi novčanicu od dvadeset dolara.
Žena je najpre nekoliko sekundi začuđeno gleda, zatim uzima novčanicu koja je spasava.
„Hvala", kaže spuštajući pogled.
„Gospođice!"
Na trotoaru, Mark trči iza Nikol. Koliko treba da se stvari dogode? Bilo je dovoljno da podigne pogled sa novina i da ugleda oči nepoznate žene, da bi mu se stomak stegao i srce mu zaigralo. Pred njim iskrsnu jasan cilj: ne sme pustiti ovu ženu, a da ne sazna njeno ime.
§

„Gospođice!"
„Molim?" kaže Nikol, okrenuvši se.
„Dobar dan", promuckuje, dok dolazi do daha.
Noge su mu se odsekle. Dlanovi mu se znoje.
Kaži nešto, Mark! Ne stoj tu ukočen kao idiot!
„Ja... zovem se Mark Hadavej. Stajao sam iza vas u apoteci. Video sam kako ste pomogli onoj ženi..."
„Nema potrebe da pravite od toga događaj", kaže slegnuvši ramenima.
„Vi ste iz ovog kraja?"
„Šta se vas to tiče?" pita, nepoverljiva.
,,U stvari, želeo bih da vas pozovem na kafu..."
„Ne dolazi u obzir!" Kaže ona, nastavljajući dalje.
„Molim vas", insistira Mark preprečivši joj put.
„Ja vas čak i ne poznajem!"
„Razlog više da pristanete: mogli bismo da se upoznamo."
„Gubite vreme sa mnom."
„Samo jedna kafa, to vas ništa ne obavezuje!"
„Ne, hvala! Ionako sam dovoljno iznervirana, ne treba mi još i kofein."
„Onda uzmite čokoladu, to je afrodizijak."
„Vi stvarno pričate svašta..." uzdiše ona podižući ruku kako bi zaustavila taksi.
„Ne, stvarno: astečki kralj Montezuma pio je pedeset šoljica čokolade dnevno da bi mogao zadovoljiti žene u svom haremu."
„Vi mislite da ste zanimljivi?"
Na trotoaru ispred njih, zaustavlja se žuti automobil. Nikol ulazi u taksi, ne čekajući ni trenutak.
„Dajte mi bar broj telefona!" Moli je Mark.
„Pogledajte u imeniku", odgovara perfidno.
„Ali ja čak ne znam ni vaše ime."
„Takođe je u imeniku", dodaje zalupivši vratima.
Taksi polazi. Mark trči nekoliko metara za autom, dok automobili iz suprotnog pravca ne počinju da trube. Poražen, nekoliko trenutaka stoji nepomičan na trotoaru, ošamućen kao bokser u nokdaunu. Ima čudan osećaj da je upravo pustio ženu svog života da ode i prebacuje sebi da se ponašao kao petnaestogodišnjak.
Nije čudo što me je gledala sa visine: u meni je videla samo jadnu budalu, zakasnelog adolescenta sa svojim jeftinim šalama...
On koji veruje u znake sudbine, u svoju sreću, ljuti se što nije imao vremena da joj pokaže ko je zaista. Što je još gore: nije bio sposoban čak ni da sazna njeno ime, gubeći tako svaku nadu da će je ikada sresti.
Nikada se nije usudio da nekome kaže, čak ni Konoru, da je još od malena verovao kako neki anđeo čuvar uvek bdi nad njim, upozoravajući ga pred neki njemu važan događaj. Ali danas mu ništa nije pomoglo da iskoristi svoju šansu.
Glupi anđele čuvaru, mrmlja u sebi. Zašto si me ostavio na cedilu?
„Ej! Gledaj kuda ideš!,, Viče mu tip na rolerima, leteći pravo na njega. Mark se izmiče, ali je prekasno da izbegne sudar. Bačen je silno unazad i leži na trotoaru.
„Je li sve u redu?" Brine se sportista, pružajući mu ruku da ustane.
Ustajući, Marku privuče pažnju jedan bilbord pored široke avenije.
Na bilbordu, reklama.
Na reklami, lice.
Ispod lica, tekst koji najavljuje sledeći događaj:
Nikol Kopland Karnegi hol Koncert za violinu - Prokofjev - Stravinski Bostonski simfonijski orkestar Četvrtak, 13. maj
Hvala, anđele čuvaru...
§

„I, kako ti se ona sviđa?"
Sa vrha, s poslednjeg balkona dvorane, Mark i Konor pažljivo posmatraju orkestar i njegovu solistkinju, dok izvode concerto Prokofjeva. Prestižna koncertna dvorana uvija se u ritmu promene melodija ovog muzičkog komada, rezervisanog samo za virtuoze.
„I, kako ti se sviđa?" ponavlja Mark.
Jedno dugačko i prekorno „ŠŠŠŠŠŠŠŠ!" penje se do dvojice prijatelja.
„Nema šta da se kaže: svira odlično", šapuće Konor.
„Šta ti znaš o klasičnoj muzici?"
„Ništa", prihvata Konor. U svakom slučaju, ona je slatka."
„Šta misliš, da l' ima nekog?"
„Devojka kao što je ona, sigurno..."
„Misliš li da imam šanse?"
„Iskreno?"
„Daaaa."
„Biće jako teško, ortak!" priznaje Konor.
„ŠŠŠŠŠŠŠŠ!"
§

Dvadeset dva časa i pedeset sedam minuta
Nikol (odsečno):
„Nema potrebe da glumim, prihvatila sam vaš poziv samo da bih izbegla večeru sa kolegama." Mark (zabavljajući se):
„Shvatio sam."
Sede jedno naspram drugog, za malim stolom pod zvezdanom kupolom u baru hotela Mensfild. Enterijer je u drvetu, lampice u obliku zvezda svetlucaju čineći atmosferu intimnom i prijatnom. Kelner donosi piće, elegantno ih poslužujući: koktel ljubičaste boje za Nikol i pivo za Marka. Nikol (malo manje odsečno):
„Znači, vi ste psiholog?"
§

Dvadeset tri časa i osam minuta
Nikol (zadirkujući):
„Za jednog psihologa, vi dosta pričate o ljubavi..."
Mark (ubeđen):
„Zato što je ljubav jedino što je u životu interesantno."
Nikol (skeptična):
„To je vrlo diskutabilno." Mark:
„Zamislite život bez ljubavi, to bi sigurno bilo na smrt dosadno. Ako ništa, vreme brže prolazi uz ljubav..." Nikol (odlučna):
„A ljubav prolazi vremenom..."
On je gleda. Lice joj je lepo, jagodice blago opuštene. Ima nečeg tužnog i neodoljivog u njenom pogledu.
§

Dvadeset tri časa i dvanaest minuta
Mark (ne nameravajući da je pogodi):
„Inače, postoji neko u vašem životu?"
Nikol: „Ne baš."
Mark (zainteresovan): „Ne baš?"
Nikol (osmehujući se): „Recimo da trenutno spavam sa svojim instrumentom."
Mark: „Nadam se da je nežan."
Nikol (pijući svoj koktel): „To je Gvarneri."
Mark: „Italijan..."
Nikol: „Pomalo je divalj, ali veoma zabavan. Trudim se da ga konstantno zavodim i to je obostrano.
Gleda ga, smeje se i sklanja pramen kose sa svog lica. Još toga nije svesna, ali se zaljubljuje.
§

Dvadeset tri časa i dvadeset četiri minuta
Mark (šarmer): „Da li ćemo se opet videti?"
Nikol (odjednom daleka): „Ne verujem."
Mark je gleda prodorno. Preko lica mlade žene prelazi jedna senka. Njene usne govore „ne verujem", a oči „nadam se".
Mark: „Postoji nešto što vas brine?"
Nikol: (neodlučna): „Maločas, kada ste me pitali, postoji li neko u mom životu... Vidite, slagala sam vas."
Mark: „Ima neko?" Tišina.
Nikol (vadeći nešto iz svoje tašne): „To je on."
Mark najpre misli da će mu pokazati fotografiju nekog čoveka. Ali, umesto toga ona mu pokazuje test za utvrđivanje trudnoće, u plastičnoj kutijici. On se oseća slobodnim da pogleda rezultat. Pozitivan je.
Mark (nežno i blago se osmehujući): „On ili ona?" Tišina.
Nikol: „Dakle, sigurni ste da i dalje želite da izađete sa mnom?"
Mark: „Sigurniji nego ikad."
§

Porodičan čovek 10. septembar 2001.
Mark i Nikol slave pet godina braka. Za tu priliku organizovali su roštilj u dvorištu i pozvali nekoliko svojih prijatelja. Blago je veče na izmaku leta, tipična američka atmosfera sa muzikom Marvina Geja, Leonarda Koena i Džonija Kesa u pozadini.
Sa viljuškom u ruci, umotan u kecelju, Mark uči Lajlu umeću i opasnostima kod pripremanja roštilja.
„Ovo je za tebe!" Kaže, pružajući joj dobro ispečen pileći batak, poslužen na malom papirnom tanjiru.
„Uzeću malo kečapa!" Odgovara trčkarajući travnjakom. Kako se žurka rasplamsava, Mark ugleda Konora, koji se malo izdvojio, kako stoji zamišljen, odsutnog pogleda. Mark ostavlja roštilj i prilazi svom prijatelju.
„Probaj ovaj nektar", kaže, pružajući mu čašu vina.
„Šta je to?"
„Chateau cheval-blanc iz 1995."
Mark se odnedavno zainteresovao za enologiju, pa će oduševljeno:
„Gledaj boju sa odsjajem rubina. A ukus blag i elegantan. A arome, osećaš li arome? Ribizla, malina, kupina, sočna višnja..."
„Sočna višnja, siguran si? Čekaj da probam!" pita Konor, pre nego što će se on i Mark zasmejati svojim imitiranjem pravih poznavalaca vina.
„Živeli, ortak!"
„Živeli!" Odgovara Mark podižući čašu.
Pre dve godine, započeli su privatni biznis i njihov kabinet radi odlično. Konor je bez konkurencije u praksi, ali i inovator, uvek u potrazi za novim vrstama tretmana. Njegova metoda odvikavanja od pušenja zahvaljujući hipnozi, zaludela je Menhetn i njihovom kabinetu obezbedila siguran prihod. Pun samopouzdanja, Konor je ovu metodu prilagodio i lečenju od drugih zavisnosti: alkoholizma, depresija, 26035165100
Devojčica je!
Lajla
došla nam je 11. januara 1997. u 15 časova
Teška je 2,990 kg i dugačka 48,5 cm. Beskrajno smo srećni!
Mark iNikol Hadavej Grin strit broj 10 Bruklin,
Njujork, 11238-6050
hronične nervoze i fobija. S druge strane, Mark je više okupiran delom „odnosi sa javnošću". Ovaj mladi doktor, svojom prijatnom spoljašnošću i utešnim recima, vrlo brzo je šarmirao medije.
„Sećaš li se kako smo, kao klinci, sipali vodu u koka-kolu da bi nam duže trajala?"
„Daaa", odgovara Mark, „bila je grozna."
„Ne groznija od tvog chateau ne znam ni ja šta."
„Jesi li svestan šta smo sve prošli? Ipak smo, na kraju, uspeli."
„Ne znam", odgovara Konor, zamišljen.
„Kako to, ne znaš?"
„Ponekad, čini mi se da nikada nisam otišao iz Čikaga."
„Zbog tvojih noćnih mora?"
„Jače od toga. Kad bi znao koliko žalim što sam ubio te momke."
„Ti momci bili su kriminalci, najprljaviji od najgoreg..."
„Možda, ali ja sam postao kao oni. Što je najgore, iskoristio sam njihovu lovu. Siguran sam da smo se mogli izvući na drugi način."
„Ne", prekida ga Mark, „dobro znaš da bismo bez te love, sigurno, još bili tamo. To je bila cena koja se morala platiti, iako mi je žao što si ti taj, koji je poneo sav teret. Slušaj, Konore, sve je to prošlost. Gledaj unapred..."
„Za mene, kao da je bilo juče."
„Najgore je prošlo. Više ništa nam se ne može dogoditi."
Lajla prekida njihov razgovor, skočivši svom ocu u naručje.
„Evo tata, donela sam ti kolač. Hoćeš li da se igramo aviona?"
Mark čvrsto grli svoju kćerku, ali pogled mu i dalje prati Konora.
„Više nam se ništa ne može dogoditi." Ponavlja, kao da bi se i sam uverio.
„Sve nam se može dogoditi", ispravlja Konor.
„Ne, sada smo puno jači, čvršći."
„Naprotiv, imamo mnogo da izgubimo." Mark razmišlja jedan trenutak, a onda kaže:
„Treba da uradiš kao i ja: da se oženiš, imaš klince..."
„Ne verujem. Kada volimo, postajemo ranjivi."
„Ne", tvrdi Mark, „postajemo jači." Ali, Konor nije uveren:
„Kada se plašiš da ćeš izgubiti one koje voliš, onda si ranjiv. Slab si: mogu te lako povrediti, samo tako što će nauditi tvojim najbližim. Ne mogu sebi dozvoliti da postanem ranjiv."
„Zašto?"
„Zato što bi me se prošlost dočepala", kaže ispivši svoju čašu. Mark želi da odgovori, ali ga Lajla zove:
„Tata, pa hoćeš li da se igramo aviona?
§

2001-2006. The darkest years Gde ste vi bili, tog jutra?
Sutradan, 11. septembra 2001.
„Lajla, uzmi torbu! Ti ćeš zakasniti u školu, a ja na posao."
„Ali još mi se spava!"
„Znam, srećo, trebalo je ranije da odeš u krevet sinoć, kao što ti je tata govorio."
„Ali i ja sam htela da budem na žurci..."
„Znam. Hajde, brzo oblači jaknu i reci mami do viđenja." Dok se njegova kćerka penje na sprat, Mark gasi lap-top i pakuje ga u torbu, ispijajući čašu soka od pomorandže. „Do viđenja, dušo!" viče ka pravcu spavaće sobe.
„Do večeras", odgovara Nikolin glas, dok Lajla trči niza stepenice. Evo ih kako odlaze, oboje, tog sunčanog jutra u Bruklinu.
„Gde su kola?" pita Lajla, koračajući trotoarom.
„Malo dalje, bebo. Hajde dođi, poneću te."
„Ja sam sad preteška", kaže, smejući se.
„Sad ćeš videti da li si preteška!" Mark u jednu ruku uzima kćerku, a u drugu, njenu torbu. „Nisi znala da sam ja Snagator?"
„Ko je Snagator?" „Najjači čovek u svemiru." „To si ti?"
„Nego šta! Pobeđujem sile zla mojim čarobnim rečima: silom iskonske lobanje, savladavam zle sile..."
„Stvarno?" pita, ne verujući.
„Skoro, dušo, skoro."
Žureći trotoarom, prepunih ruku, Mark misli na ono što mu je Konor rekao prethodnog dana. Prijatelj mu ovih dana nije baš raspoložen. Za razliku od Marka, njemu poslovni uspeh ne donosi nimalo vedrine. Konora uvek potresa prošlost, grize ga savest i uveren je da će jednog dana opasnost opet isplivati.
„Vidim kola!" viče Lajla. „Mogu li ja da pritisnem da se otključaju?"
Gledajući kćerku kako pritiskom na daljinski automatski otključava vrata, Mark se pitao odakle može doći opasnost.
Vazduh je blag a nebo mu se nikada nije činilo tako plavo. Pre nego što će sesti za volan, on pogleda na sat: 8 h 46. Za manje od minut, prvi avion će udariti u severnu zgradu. Za manje od minut, Njujork će izgubiti svoje obeležje i svaku sigurnost.
§

26. mart 2002. Fleš info - CNN/US
Nakon tri dana traganja i dalje nemamo nikakvih novosti o maloj Lajli Hadavej, staroj pet godina, koja je nestala u tržnom centru u Orindž Kauntiju, u sredu.
Lajla je kćerka violinistkinje Nikol Kopland i njujorškog psihologa Marka Hadaveja. On, u stvari, uprkos preporukama FBI-ja, želi da se pred našim kamerama obrati mogućim kidnaperima svoje kćerke.
Mark se pojavi na ekranu, bled, tamnih podočnjaka, iskrivljenog lica.
Hteo bih da onima, koji su oteli moju ćerku, kažem da ne treba da joj naude... Recite sumu, platiću. Tražite bilo šta, učiniću. Ali, nemojte nauditi mojoj kćerki. Preklinjem vas...
§

Postoji trenutak i vreme za sve pod kapom nebeskom
Vreme za rađanje, i vreme za umiranje [...]
Vreme za ubijanje, i vreme za ozdravljenje
Vreme za rušenje, i vreme za zidanje
Vreme za plakanje, i vreme za smejanje [...]
Vreme za paranje, i vreme za pletenje
Vreme za ćutanje, i vreme za pričanje
Vreme za ljubav, i vreme za mržnju
PROPOVEDNIK, treće poglavlje
§

10. januar 2005.
„Odlazim, Konore."
Mark ulazi u kancelariju svog prijatelja. Od pre nekoliko meseci, kabinet se preselio u novoizgrađenu zgradu Tajm Vorner centar. Ovo preseljenje odavno je najavljivano, ipak, Mark mu nije prisustvovao. Već tri godine, od Lajlinog nestanka, on ne dolazi na posao, sve vreme tragajući za kćerkom.
„Gde odlaziš?"
„Ne znam. U svakom slučaju, možeš skinuti moje ime sa vrata kabineta. Ako želiš da kupiš moj deo, dogovori se s Nikol, ona neće praviti probleme."
„Savladaj se, ortak!" Odgovara Konor zagrlivši svog prijatelja. „Užasno je to kroz šta prolaziš, ali nisi sam. Imaš ženu koja te voli, a i ja sam, takođe, tu. Sada više nego ikada, moramo biti zajedno."
„Znam", kaže Mark, ustuknuvši, „ali ne mogu više da se pretvaram, nemam toliko snage."
Konor nipošto ne dopušta da ga ubedi:
„Nas dvojica smo prevazilazili sve, uvek! Sećaš li se? I u dobru i u zlu! Dopusti mi da ti pomognem, kao što si nekada ti pomogao meni."
Ali, Mark ostaje gluv na njegove reči. Onda, Konor dodaje, kao da želi sam sebe da ubedi:
„Na kraju preživimo, ne zaboravimo nikada, bol je uvek duboko u našim srcima, ali ipak preživimo. To je ono što radim svih ovih godina, naučiću te kako."
Ali, Mark ga više ne sluša. Očajan, Konor pokušava poslednji put:
„Ne pravi gluposti: ako odeš predaleko, nećeš se vratiti."
Slegnuvši ramenima, Mark krenu ka vratima. On je već odsutan.
„Ako se ne vratim sa njom, bolje i da se ne vratim nikako."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:20 am



26. Naša osveta biće oproštaj*


(*Tomas Borg)


Živite ispravno. To je najbolja osveta.
~ Talmud ~


Danas u avionu
Sedamnaest časova i deset minuta
„Ne mogu više!" Uzdahnu Lajla odloživši kašiku.
Mark, Ivi i Lajla još su sedeli u baru Floridita. Punog želuca, devojčica je ljutito gledala u ostatak ogromnog sladoleda, kojeg nije mogla celog da pojede. Otac joj nežno pomilova kosu, zatim se okrenu ka prozoru. Ispod njega se prostirao tepih od oblaka, pružajući se u nedogled. Priča, kojom se upravo bio poverio Ivi, vratila ga je u prošlost, podsećajući na mnoge zaboravljene uspomene iz kojih je želeo da izvuče samo jedno:
„Ne smeš da uradiš što i Konor", zaključi okrećući se prema Ivi. „Ne smeš da uništiš svoj život želeći osvetu." Adolescentkinja ga sumnjičavo pogleda.
„Mislim da vi ne možete da razumete..."
„Mogu", prekide je Mark. „Mogu da razumem tvoju patnju jer podseća na moju! Tvoj bol je neizbežan. Ono što je doživela tvoja majka je kriminal, normalno je da si puna besa..."
,,...i mržnje", dodade Ivi, sjajnih očiju. Mark stavi ruku na njeno rame.
„Ljutnja može biti i adut, pod uslovom da se transformiše u pozitivnu snagu."
„To su gluposti koje govore psiholozi!" Viknu adolescentkinja. Mark nekoliko trenutaka razmisli o argumentu, zatim odgovori:
„Osveta neće ugasiti tvoj bol, veruj mi, i to ti ne govorim kao psiholog."
„Kad bi Konor bio ovde..."
„Kad bi Konor bio ovde, rekao bi ti da se pretrpljeno zlo nikada ne ispravlja na taj način. On ima takvo iskustvo."
„Ali, taj čovek..." progunđa Ivi glasom punim bola, „taj Kreg Dejvis, želela bih da mu vratim deset puta, sto puta, zlo koje mi je učino."
„Ako ga ubiješ, to neće vratiti tvoju majku i to će te čitavog života pratiti. Ništa više neće biti kao pre..."
Mark posluži devojčicu čašom vode. Ivi otpi gutljaj, zatim drhtavim glasom priznade:
„Otkako pamtim, mene i majku oduvek su ponižavali i prezirali ljudi kao on..."
„Shvatam", odgovori doktor.
„Ne želim više da dozvolim da me slome."
„U pravu si", potvrdi Mark, „ali osim osvete ima i drugih načina da to postigneš."
Ivi ga sumnjičavo pogleda.
„Šta vi mislite da bi trebalo da uradim?" Mark je nekoliko trenutaka oklevao, svestan negativne reakcije, koju će izazvati kod adolescentkinje:
„Da oprostiš."
„Ne! Neću da oprostim!" pobuni se devojčica. „Neću da zaboravim!"
„Oprostiti ne znači zaboraviti", objasni on jasno, „ni razrešiti, ni osloboditi. Nasuprot osveti, koja hrani mržnju, oproštaj nas od nje oslobađa."
Sada se ona nekoliko trenutaka dvoumila, onda upita glasom koji je drhtao:
,,A da su vašu kćerku ubili, da li biste vi oprostili?"
„Ne znam da li bih bio sposoban", prizna Mark ne pokušavajući da izbegne odgovor, „ali sam siguran da bih pokušao." On pogleda u Lajlu koja se igrala papirnim kišobrančićem iz sladoleda. „Mislim da je oprostiti nešto najteže na svetu", nastavi on, ,,u svakom slučaju, zahteva najviše snage." Mark tihim glasom nastavi: „Ali ti zbog sebe moraš oprostiti, Ivi. Da bi se oslobodila prošlosti i konačno mogla da živiš normalno."
Ivi slegnu ramenima.
„Za mene je već gotovo. Nemam ništa: ni porodicu, ni novac, nikakvu perspektivu..."
„Gluposti!" povika Mark, „život je pred tobom! Ne traži loša opravdanja za neuspeh."
„Ali, taj čovek je ubica!" Vrisnu ona kao da će se udaviti.
Mark sada stiže do onoga, što je hteo da kaže devojčici još od početka:
„Znaš, Ivi, ja mislim da iza tog Krega Dejvisa stoji prava osoba, koju želiš da kazniš..." Adolescentkinja sačeka. Mark nastavi: „Prava osoba koju želiš da ubiješ si, u stvari, ti."
„Ne!" planu Ivi, već na ivici suza.
Ne puštajući je da se navikne na šok, Mark nastavi:
„Naravno da jeste! Kriviš sebe što si sumnjala u majčine reči. Na neki način osećaš se odgovornom za ono što joj se dogodilo, i to je ono što ne možeš da podneseš."
„To nije istina!" Branila se Ivi, ali su suze, što su se slivale niz obraze, bile priznavanje.
„Ne misli da bi nešto moglo biti drugačije", uveravao ju je Mark. „Ti ni za šta nisi kriva, Ivi, ni za šta."
Adolescentkinja je jecajući plakala.
„Zašto sam to uradila? Zašto nisam verovala?"
„Biće sve u redu", tvrdio je doktor, zagrlivši je.
„Uvek me je lagala, ali ne i tada, ne tada."
„Biće sve u redu."
Ne zaustavljajući se, Ivi se, glavom uvučenom u Markovo rame, prepustila emocijama. Mark je, a da ona to nije ni očekivala, oslobodio nešto što je ležalo duboko u njoj. Tokom jednog minuta svi su ćutali, dok Lajla tiho ne upita:
„Tata, zašto Ivi plače?"
„Zato što je tužna."
„Zbog njene mame?" Mark samo klimnu glavom, zatim Lajla zagrli Ivi. „Nemoj biti tužna", kaza devojčica, milujući stariju po kosi.
Malo umirena, Ivi pogleda u Marka. Doktor joj pruži papirnu maramicu i tokom nekoliko sekundi, u vazduhu se osećao miris zahvalnosti.
„Tata, piški mi se", iznenada reče Lajla, maznim glasom.
„Ići ću sa tobom", predloži Ivi.
Mark dozvoli i dogovoriše se da se što pre nađu na svojim mestima. Dok je plaćao račun, zadovoljno je gledao Ivi i Lajlu kako se udaljavaju. Držale su se za ruke, kao dve sestre koje paze jedna na drugu. Mark se pripremao da napusti bar, ostavljajući Ajzaku bakšiš proporcionalan ceni sladoleda.
Tada je ugleda.
Sama, u zadnjem delu kafića, Alison Harison je ispijala drugi po redu dom perinjon.
„Pink Champagne..." Konstatova Mark, prilazeći naslednici.
Alison skide sunčane naočare i pogleda ga.
„Opet ćete mi reći da je to omiljeno piće Hemingveja? Pre bih rekla da je to viski..."
,,U svakom slučaju, bilo je to omiljeno piće Kerija Granta i Debore Ker.""
Jednim pokretom on je pozva da sedne. Od njihovog prethodnog, intenzivnog razgovora, nadala se da će on ponovo doći. Taj čovek, čije joj lice nije bilo nepoznato, posedovao je neki čudan magnetizam, koji nije imao ništa sa šarmiranjem, niti zavođenjem. Njihov susret nije dugo trajao, ali kad mu se nekoliko sati ranije poverila, osetila je oslobađanje od osećaja užasa koji ju je odavno progonio.
„Zašto mi se čini da vas poznajem?" upita ona.
„To i dalje deluje, ti fazoni flertovanja?" iznenadi se Mark, šaljivim tonom.
„Ne, ozbiljna sam."
Mark je igrao otvorenih karata:
„Recimo da sam imao svojih pet minuta medijske slave, pre nekoliko godina."
„U kom domenu?"
„U psihologiji. Jedno vreme dosta me je bilo na CNN-u i MSNBC-ju. Bio sam psiholog na usluzi, onaj koji je tešio gledaoce posle svakog tragičnog događaja: ubistva u Kolumbini, napadi 11. septembra, antraks..."
„Više ne radite to?"
„Ne, gotovo je."
„Zašto?"
„Jedan tragičan događaj, jednostavno. Samo što sam, ovog puta, ja bio prvi koga se ticalo. U takvim slučajevima shvatimo da svi saveti koje smo odlučno davali drugima ne mogu učiniti mnogo protiv sopstvenog bola."
Jedna senka pređe preko doktorovog lica. Alison je gorela od želje da sazna nešto više, ali tišina koja usledi vrati je sopstvenim mislima. Sada ju je bolela glava od alkohola koji je popila tokom leta. Ipak, ona nasu još jednu čašu šampanjca i popi je naiskap, kao da je prinuđena na to. Zatim krenu da ponovi isto, ali Mark stavi svoju ruku na njenu kako bi je odvratio.
„Ako vas budu morali iznositi iz aviona, verujem da će vaši prijatelji paparaci biti presrećni. Ne činite im to zadovoljstvo."
Ona slegnu ramenima.
„Nisam više ni za takvo poniženje."
„Zašto ste toliko ogorčeni na samu sebe?"
„Zato što je to jedina sloboda koja mi je preostala", odgovori, sjajnih očiju. „Zato što moj život više ne vredi ništa."
„Znam da muškarci ne bi trebalo ovo da pitaju, ali koliko imate godina, Alison? Dvadeset pet?"
„Dvadeset šest."
„Kako neko u dvadeset šestoj godini može reći da njegov život ne vredi više ništa?"
„To je moj problem."
Mark je namerno izazva:
„Ne računajte na mene da ću plakati za vama. Imate sve što se može poželeti: novac, mladost, sigurno i zdravlje... Vi tvrdite da vaš život ne vredi ništa, pa onda, promenite ga. Radite nešto drugo, sa drugim ljudima. Vi čak možete početi od nule: kupiti sebi novo lice, novo ime, novi život."
„Život ne počinjemo ponovo, samo ga nastavljamo. Svi to znamo, gospodine psihologu."
„Jutros sam vam postavio jedno pitanje, ali mi niste odgovorili."
„Ne sećam se više", tvrdila je, nervozna.
„Hteo sam da znam zbog čega želite da kaznite sebe."
Alison je najpre ćutala. Zatim oseti nezajažljivu potrebu da sve iznese pred ovog čoveka koga je poznavala samo nekoliko sati. Žurba da se oslobodi tajne koja ju je upropašćavala, bila je prejaka. Naravno, posledice bi mogle biti ogromne: zatvor, sramota... Ali, ako se bolje razmisli, njen život je već godinama bio zatvor. Što se tiče sramote...
Kada susretnu pogled mlade žene, Mark shvati da je to poslednji put da će joj postaviti svoje pitanje:
„Zbog čega želite da kaznite sebe?"
„Zato što sam ubila jednog dečaka", odgovori Alison.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:20 am



27. Alison, treći fleš bek


Beverli Hils, Kalifornija Proleće 2002.
Dva sata je po podne.
U sobi luksuzne vile u mediteranskom stilu, Alison otvara jedno oko da bi ga, odmah zatim, opet zatvorila. Jao, moja glava!
Prethodne večeri bila je organizovala rođendansku žurku njenom aktuelnom dečku. Skup mladih džet-setera Beverli Hilsa, koji se produžio do kasno u noć. Mučena vrtoglavicom od pijanstva, Alison je zaspala tek u zoru.
Kada se konačno odlučuje da pogleda na sat, nezadovoljno gunđa i skače iz kreveta. Sranje!
Bila je obećala da će prisustvovati otvaranju nove sportske sale za VIP goste, u Hantington Biču, a sada kasni. Korača prema kupatilu, ali je buđenje teško: kao da joj klešta stežu slepoočnice, želudac joj gori, usta su joj suva, kapci teški. Sada proklinje svaku popijenu čašu votke, svaku tekilu koju je, smejući se, popila juče. Već nekoliko godina postalo joj je navika da se budi mamurna. Ipak, svaki put obećava sebi da neće ponoviti isto, ali njene odluke ne traju dugo.
Nakon što je poprskala lice vodom, odvlači se do kuhinje gde njena stara guvernanta, Portorikanka Grasijela, od jutros vredno dovodi u red ono što je ostalo od sinoćne žurke.
„Zašto me nisi probudila?" grdi je Alison.
„Nisi mi bila ni rekla."
„Pa šta si čekala, već je dva sata po podne!"
Južnoamerička kućna pomoćnica vadi iz rerne tanjir i stavlja ga na sto.
„Hajde uzmi, spremila sam ti palačinke, kao što voliš."
Ali Alison mrzovoljno gura tanjir.
„Masnoća i šećer! Jesi li ti luda? Ne želim da završim debela kao ti!"
Grasijela prihvata primedbe ne pomerivši se. Već je više od dvadeset godina kako radi kod Ričarda Harisona i poznaje Alison od njenog rođenja. Nekada su se dobro slagale. Alison joj je pričala svoje događaje, svoje misli, svoje tajne. Ali, u poslednje vreme su se udaljile.
Neraspoložena, mlada žena poslužuje sebi nekoliko ovsenih pahuljica, koje preliva sokom od pomorandže.
„Boli me stomak", žali se dok otvara balkon.
Kuhinja gleda na predivan veliki bazen u obliku gitare. Alison sedi nekoliko trenutaka na pletenoj stolici, ali ubrzo prve kapi kiše počinju da padaju po njoj.
Još i ovo vreme! U sebi gunđa naslednica.
Po povratku u kuhinju uzima dve tablete koje rastvara u vodi.
„Bolje bi bilo da uzmeš paracetamol", primećuje Grasijela. „Aspirin bi mogao da pogorša gorušicu."
„Šta ti znaš o tome?" Alison počinje da vređa. „Ti nisi doktor, nego kućna pomoćnica."
Takvom opaskom napušta prostoriju i zaključava se u kupatilo, priprema sebi hladan tuš, što umesto da je umiri, još više je ujeda. Vraća sa u sobu i oblači uske farmerke Blue Cult, Ferragamo sandale rimljanki, zatim, iznervirana pretura po svim ormarima tražeći neku bluzu.
„Gde si je stavila?" urla upadajući u kuhinju.
„Šta zaboga?" pita Grasijela.
„Moju majicu!"
„Imaš ih stotine."
„Roze majicu Stele Makartni!"
„Ako ne možeš da je nađeš onda je na pranju."
„Ali rekla sam ti da je opereš."
„Nisi ni rekla ništa. I prestani sa tim kapricima, Ali. Imaš dvadeset dve godine a ne dvanaest."
„Ne možeš tako da razgovaraš sa mnom!"
„Govorim ti kao što bi činila tvoja majka, kad bi bila ovde."
„Nisi li moja majka, ti si moj radnik."
„Možda sam tvoj radnik, ali ipak ću ti reći istinu: postaješ nepodnošljiva, Alison. Ponašaš se kao razmaženo derište, površna si i egoistična. Nemaš više ni srca ni humanosti. Otrovana si svim lošim što donosi novac: prezirom i gubitkom vrednosti. Još nisi shvatila da bogatstvo ne daje samo prava, već i obaveze. Samo što tebe baš briga za obaveze. Nemaš nikakav plan u životu. Dakle, ja možda jesam tvoj radnik, mala moja, ali ipak te se u poslednje vreme stidim..."
Povređena bolnom istinom kojom ju je zapljusnula Grasijela, Alison dohvata činiju sa žitaricama koja stoji na stolu, i ne predvidevši ozbiljnost svog postupka, baca je u lice svojoj guvernanti.
Grasijela je starija žena, ali je sačuvala svoje reflekse, što joj omogućava da izbegne projektil koji se razbija o zid.
Nekoliko trenutaka dve žene ostaju nepomične, jedna naspram druge, paralisane brutalnošću i munjevitošću njihovog sukoba.
Alison se usuđuje prva da reaguje tako što izlazi iz kuće i uvlači se u svoj automobil: vatrenocrveni vrangler, sa vertikalnom osovinom. Drhteći, suznih očiju, ona okreće ključ, daje kontakt i ubrzava kako bi što pre napustila imanje.
Zašto sam to uradila?
Jaka kiša praćena grmljavinom i munjama pljušti po kućama, poredanim u savršenom redu, i njihovim besprekorno uređenim cvetnim baštama. Vrangler juri punom brzinom, ulicama oivičenim palmama i smokvama.
Zašto sam bila tako odvratna? Pita se Alison, očiju punih suza.
Sve što joj je Grasijela upravo rekla, bilo je istina. U poslednje vreme ponaša se kao mala kretenka. Uzimanje droge i alkohola sprečava je da se kontroliše, pa je sopstvena impulsivnost ponekad dovodi na ivicu provalije.
Dok se kiša pojačava, mlada žena napušta bogate doline Beverli Hilsa i ulazi u mrežu kalifornijskih autoputeva. Mahinalno ide ka pravcu Hantington Biča, iako već zna da neće ići na otvaranje. Mučena osećanjem stida, ona pokušava da svoje misli dovede u red. Mora promeniti svoj način života, i to hitno. Inače, završiće na dnu i učiniti što je nepopravljivo.
Alison usporava i briše suze. Kiša je toliko jaka da brisači teško uspevaju da osuše vetrobran.
Mlada žena pokušava da se ohrabri: mlada je, izgubila je samo nekoliko godina. Još ima vremena da uzme život u svoje ruke, da nastavi studije, da prestane da se viđa sa prijateljima koji to nisu, i izlazi sa praznoglavim folirantima.
Snažan vetar zaljuljao je džip. Na autoputu, signalizacioni panoi upozoravaju na oprez.
Alison gotovo da vraća nadu. Dobro, vratiće se kući, izviniti Grasijeli i zahvaliti što joj je otvorila oči. Provešće popodne sa njom, ispričaće joj svoje planove i, kao kada je bila dete, pomoći će joj da pripremi večeru. Večeras će svom ocu javiti dobru vest. Dobro je da je ove nedelje Ričard u Los Anđelesu. Uvek je imao velike planove za nju, ali se ona od njega udaljila nepoverenjem i neposlušnošću. Nije važno, opet će biti ponosan na svoju kćerku.
Nestrpljiva da svoj plan sprovede u delo, Alison se uglavila među automobile da bi izašla na prvom izlazu koji naiđe. Autoput gleda na jedan od tipičnih predela Los Anđelesa gde se smenjuju parkinzi i industrijske zone. Alison se napreže da pod mlazom kiše vidi pano. Istini za volju, osećaj za orijentaciju joj nije jača strana. Promašivši ukrštanje, gde je htela da skrene, dolazi do rampe jednog parkinga na otvorenom. Uz veoma jak vetar, kiša sve jače pljušti. Alison se setila filma Magnolija, koji se završava misterioznim i užasnim pljuskom. Nekoliko automobila su se zaustavili na ivici puta, čekajući da se smiri oluja, ali Alison nastavlja svoj put.
Iznenada, čuje se melodija telefona. Aparat je u njenoj tašni; njena tašna je ispod suvozačevog sedišta.
Svi znamo da ne treba da odgovorimo dok vozimo, ali to ipak radimo...
Alison se saginje da dohvati svoj mobilni. Misli da će samo pogledati broj ili ime na ekranu. Javiće se kasnije, kada....
ŠOK JE BRUTALAN I NEOČEKIVAN.
Alison se uspravlja, uspaničena. Nešto je udarila. Ivicu trotoara? Neku životinju? Staje na kočnicu, otvara vrata džipa. U tri sekunde, njen puls je udvostručen. Već izlazeći iz auta, njena najcrnja sumnja se potvrdila: nije udarila nešto...
To je neko.
Dete.
„Jesi li dobro? Nije ti ništa?"
Alison žuri ka dečaku. Prestravila se videvši njegovo nepomično telo. On izgleda tako slab, malen. Ni na njegovoj odeći, ni na ulici nema tragova krvi, ali položaj njegove glave govori da nije udarila o ivicu jedne od betonskih žardinjera koje stoje pored puta.
Alison, izgubljena, gleda oko sebe, očajnički tražeći neku pomoć.
,,U pomoć! Pomozite mi!"
Ali, okolo je pusto. Silna oluja uz munje i grmljavinu ispraznila je ulice.
Ne paniči! Ne paniči!
Vraća se u auto, uzima telefon i poziva 911, ali je broj hitne pomoći u prekidu, sigurno zbog nevremena. Pokušava još jedanput, zatim treći put. Bezuspešno.
Pod mlazom kiše, ona odlučuje da sama odveze dečaka u bolnicu.
Veoma oprezno ga podiže i nosi do džipa.
„Izvući ćeš se! Izdrži!"
Ona pokreće auto i, iako uspaničena, uspeva da se uključi na autoput. Dženeral hospital nije mnogo daleko.
„Nemoj da umreš!"
Alison je mokra i od kiše i od suza. Iako ne veruje u Boga, ipak preklinje:
Molim te, učini da preživi! Učini da preživi!
Na putu je sve sablasno i deformisano zbog oluje. Tri sata je po podne, a čini se da je duboka noć.
Ne kažnjavaj me preko njega.
Ubrzo, automobil stiže na parking hitne pomoći, ali glavni ulaz su blokirala dva vatrogasna kamiona. Umesto da čeka da odu, Alison odlučuje da sledi svetleće signale koji pozivaju na parking u pozadini. Čim je džip parkiran, mlada žena otvara vrata i uzima dečaka u naručje. Ali, podižući ga, primorana je da se suoči sa užasnom činjenicom: mali dečak je mrtav.
Ona pušta užasan krik i, u nekom bunilu, čvrsto steže dečaka u svom zagrljaju.
Prolazi jedan dug momenat pre nego što će ponovo zatvoriti vrata automobila. Zbunjena, nesigurna kako da reaguje, ona pada u iznemoglost. Nekako, kao poslednji refleks, odlučuje da pozove svog oca.
§

Pola sata kasnije
Pljusak je prestao a vlažna magla prekriva parking.
Ogroman hamer sa zatamnjenim staklima ulazi u kompleks Dženeral hospitala. Ričard Harison prvi izlazi iz auta, praćen jednim visokim crncem, impresivne korpulencije. Kurtis je ponekad Ričardov telohranitelj, ili izvršilac njegovih grubih poslova. Tokom čitavog svog uspona, biznismen je pazio da bude okružen malim brojem ljudi, koji su njemu dugovali sve i koji bi dali svoj život za njega. Kurtis je bio jedan od njih.
Dva čoveka odmah nalaze Alison, koja sedi naslonjena na jedan mali zid, glave položene na prekrštene ruke. Odeća joj je natopljena. Pomodrela, sva drhti, vilica joj se trese, čini se daje u nekom transu. Ruke su joj ukočene, a u jednoj čvrsto steže dečakovu srebrnu narukvicu, koja mu je ispala u automobilu. Ričard se nadnosi nad kćerku, dotiče joj lice i konstatuje da gori od temperature.
„Odvedi je kući", kaže on Kurtisu. „Grasijela će se pobrinuti za nju. Ako se stanje pogorša, pozovi doktora Dženkisa i nek avion bude spreman za poletanje."
Dok Kurtis uvija Alison u ćebe i nosi je do auta, Ričard otvara vrata džipa pa, ugledavši leš deteta, brzo ih zatvara.
,,A ostalo?" Pita Kurtis.
„Za ostalo ću se sam pobrinuti", odgovara Ričard.
§

Pustinja Mohave Na istoku Kalifornije
Ričard Harison već tri sata vozi džip svoje kćerke. Izašao je iz velegrada i uputio se ka pustinji. Putovanje na ivici horora, sa ćebetom poput pokrova, u koje je umotan leš deteta na suvozačevom sedištu. Ni u najstrašnijim košmarima, Ričard nije pomislio da će jednom morati da podnese ovakvo stradanje. A ipak, u životu je prošao sve vrste iskušenja: Vijetnam 1965. kao mlad oficir, tumor kod svoje supruge uz koju je bio u svim stadijumima bolesti, ekonomski rat, koji je proživljavao svakodnevno u svetu biznisa... Kao adolescent, da bi savladao svoje strahove, trudio se da pretekne događaje projektujući tako svoje najcrnje misli u nadi da će ih ukrotiti. S godinama, on je ojačao, ali je ipak zadržao tu naviku. Poslednjih godina, takođe se pripremao i za bolest, za smrt, i osećao se sposobnim da sve to hrabro dočeka. Ali, nikada se nije pripremao za ovo: da svojim rukama zakopa dete koje je ubila njegova kćerka. Pitao se da li će moći da do kraja sprovede svoj postupak. Otkako je pošao, nekoliko puta se zaustavljao da povraća, a sada je vozio otvorenih prozora na automobilu, toliko mu se vazduh činio nemogućim za disanje. I pored toga, gušio se i osećao da mu je srce sve slabije.
Ali, nije mogao ostaviti na cedilu rođenu kćerku. Nekoliko nedelja ranije bila je osuđena na tromesečno oduzimanje vozačke dozvole, zbog vožnje u pijanom stanju. Ako bi je sada uhapsili zbog ubistva dečaka u vožnji bez dozvole, dobila bi nekoliko godina zatvora, a on, i pored svih svojih veza, ne bi mogao ništa učiniti za nju.
On pokuša da ubedi sebe kako još može spasiti situaciju i Alison izbegnuti zatvor. Nešto posle Palm Springsa, zaustavio se da u jednoj prodavnici kupi lopatu i pijuk. Platio je gotovinom, okrenuo glavu od kamera za nadzor i bio gotovo siguran da ga niko nije prepoznao.
Bio je jedan od najbogatijih ljudi u državi, ali - osim časopisa iz oblasti ekonomije - on nije zavređivao medijsku pažnju poput Bila Gejtsa ili Vorena Bafeta i bio je spreman da se opkladi da je dečak na kasi pre čitao TV Vodič nego Biznis vik.
Ali, Alison je bila drugi problem: svojim skandalima, stekla je veliku popularnost kod čitalaca žute štampe, što znači... celog Los Anđelesa. S druge strane, i pored onog što mu je kćerka rekla preko telefona, Ričard nije mogao da veruje da baš nijedan svedok nije video nezgodu i slutio da policiji neće trebati dugo da stignu do nje. Morao je, dakle, da reaguje brzo. Veoma brzo.
§

Još čitavih sat vremena, džip nastavi planinskim masivima i kamenim dolinama, gde nije raslo ništa osim kaktusa. Već je padala noć kada Ričard stiže do jednog mesta, sasvim u divljini, nedaleko od granice sa Nevadom. Siđe sa glavnog puta i uđe u predeo pokriven prašnjavim kamenjem i oštrim stenama. Usred te jalove zemlje on spazi jednu parcelu, malo izolovanu, ispucalog tla, ali zaštićenu jukom. Mesto ga privuče pa on zaustavi auto, ostavivši uključene farove.
Bilo je sedam sati uveče, kada je prvi put zamahnuo pijukom.
Deset sati, kada je telo položio u grobnicu.
Ponoć, kad je poslednji put zahvatio lopatom.
U jedan sat posle ponoći, Ričard izgovori poslednju molitvu, sede u auto i vrati se istim putem nazad.
U tri sata, Kurtis ga je čekao usred nedođije da bi zapalili džip.
U šest sati, Ričard se vrati na Beverli Hils i odveze kćerku na aerodrom.
Dva sata kasnije, privatni avion milijardera polete u pravcu Švajcarske, sa Alison unutra.
§

Ričard ostade u Sjedinjenim Državama i sačeka nastavak.
Prvog dana, ništa se ne desi.
Čak ni drugog, ni trećeg, ni četvrtog.
Posle nedelju dana, Ričard pomisli da neće ni doći do njih i da je njegova kćerka ostala izvan događaja.
Ali, može li se takav postupak izbrisati iz sećanja i poverovati da se nikada nije ni dogodio?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:21 am



28. Život pred tobom


Budućnost je dar koji nam poklanja prošlost.
~ Andre Malro ~


Danas u avionu
Osamnaest časova
Dame i gospodo, naš avion će uskoro početi sletanje ka Njujorku. Molimo vas da se vratite na svoja mesta, ispravite sedišta, podignete stočiće ispred vas i vežete sigurnosne pojaseve.
Upozorenje kapetana aviona grubo prekide Alisoninu priču. Kao posle ružnog sna, mlada žena podiže pogled i osvrnu se oko sebe. Floridita se praznila a dve stjuardese pozivale su poslednje goste da se vrate na svoja mesta.
„To što sam učinila je neoprostivo", konstatova Alison, brišući oko očiju tragove maškare. ,,A najgore je što sam ostavila da se moj otac pobrine oko svega. Posle nesreće, nekoliko meseci sam ostala u Švajcarskoj na tretmanu za oslobađanje od depresije. Kada sam se vratila, pravili smo se kao da se ništa nije dogodilo!"
Potresen i užasnut Alisoninom pričom, Mark ipak pokuša da pronađe prave reči:
„Ništa nije neoprostivo, ali u životu ima stvari koje se ne mogu promeniti. Možete sebe osuditi na sve patnje ovoga sveta, ali to neće vratiti ono dete u život."
„To nije nikakva uteha."
„Ne, ja i ne želim da vas utešim. Vi morate podneti sopstvenu odgovornost i rizikovati još veći bol. Ali vaš život nije završen. Ima mnogo stvari na koje biste mogli uticati: mogli biste pomagati drugoj deci, posvetiti se socijalnim i humanitarnim akcijama. Ne samo vašim novcem. Na vama je da rešite, ali nemojte ostati zatvorenik sopstvene prošlosti. A, možda, mi i ne razumemo sve..."
On ostavi nedovršenu rečenicu. Mislio je na svoju kćerku koju je na čudan način pronašao i na svoju sopstvenu patnju. Alison ga ispitivački pogleda, pozivajući ga da nastavi.
„Možda patnja nikada nije nepotrebna, već otvara put nečemu drugome", sugerisao je. „Možda se smisao svega toga krije od nas."
Naslednica obori pogled i upita:
„Kakav smisao može imati smrt jednog deteta?"
Ljutit, Mark, otvori usta, ali ne mogaše ništa da kaže.
„Zaista morate da se vratite na svoje mesto, gospodine", kaže mu jedna od stjuardesa, primoravajući ga da ustane od stola.
Pogleda i dalje uprtog u Alison, Mark ustade poput automata. Voleo bi da može duže s njom da razgovara, da je ubedi da ne vuče tu dramu kao okov, da je podstakne da izgradi sebi budućnost ne brišući prošlost.
Ubrzo, avion se zaljulja i poče svoje spuštanje ka oblacima. Ovaj put stjuardesa, još odlučnija, otprati doktora do stepeništa koje vodi na glavni most.
U žurbi, on zaboravi novčanik na stolu u baru. Kada ga Alison primeti, Mark već beše otišao. Ona ga razgleda, primeti pohabanost kože, ali se odupre želji da ga otvori. Umesto toga, ona ga stavi u džep i obeća sebi da će mu ga kasnije vratiti.
Kao obećanje da će se ponovo videti.
§

Istovremeno, na Menhetnu, Konor pogleda na ultramoderan sat koji je blistao na zidu njegove kancelarije, u klinici Mocart. Ovde je tretirao najteže slučajeve, koje nije mogao da leči u svom kabinetu. Za manje od sat vremena, srešće se s Markom pa je taj trenutak čekao i nestrpljivo i sa zebnjom.
Na nekoliko metara od njega, sedeći na udobnom krevetu oplemenjenih linija, Nikol je bila izula cipele, nogu savijenih ispod sebe. Konor primeti da ona drhti, pa joj donese ćebe i ona prekri kolena, zahvalivši mu pogledom. On stavi ruku na njeno rame i, jedan trenutak, svako ostade u svom svetu, ćuteći. Sunce je sijalo na Bateri park, unoseći u prostoriju toplu svetlost, boje čaja, koja je bila kontrast plavim i hladnim tonovima klinike.
„Šta misliš, kako će reagovati kada bude saznao istinu?" konačno upita Nikol.
I On sam se to pitao. Da li će prijateljstvo, koje ga je vezivalo za Marka, izdržati ono što će se dogoditi? Da bi se u to uverio, seti se te užasne božične noći u kojoj su tri bića, kao plimom nošena, stigla do njega...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:21 am



29. Noć u kojoj je sve počelo
(nastavak)


Ako ne znaš gde ideš, seti se odakle dolaziš.
~ Afrička izreka ~


Božična noć 2006. u srcu Menhetna...
Tri sata i trideset minuta - Konor i Alison
Sneg svetluca pod lampama Sohoa.
Nakon što je parkirao svoj aston martin, Konor odlazi u svoj stan, hladan i bezličan, u kome je boravio samo kada spava. Kada pritisne na prekidač, uključi se samo jedna sijalica koja visi sa plafona, kao da su u stanu i dalje radovi. Odsutan, on prelazi dugačak dnevni boravak prekriven belim parketom, gde još stoji nekoliko kartonskih kutija, koje nikako da nađe vremena da otvori.
I kuhinja je, takođe, prazna. Plakari su prazni a površine od vitrokeramike sijaju potpuno nove. Iz hromiranog frižidera, Konor dohvata flašu šardonea i sipa sebi čašu, zatim se vraća u dnevni boravak. Budući da je prostorija ledena, on pojačava termostat za grejanje, ali aparat ispušta samo hladan vazduh. Da bi se zagrejao, on ispija čašu naiskap i sipa još jednu. Trebalo je možda da uzme još jednu flašu. Kao i obično, čim nije u svom poslu, on oseća prazninu u sebi. Prazninu, koju nikada ništa ne može da ispuni: nijedna osoba, nikakva svojina, nijedna droga. I zaista, njegov privatan život oslikava se u njegovom stanu: beznadežno prazan.
On razvezuje kravatu i korača prema zastakljenom balkonu. Dole, na trotoaru, vidi Sneška Belića kome je maločas pozajmio šal, usamljenog kao što je i on. Konor podiže čašu u pravcu svog druga u nesreći, zatim se stropošta na kauč i mahinalno uključuje veliki plazma ekran, okačen o zid. Isključuje ton i lista kanale. Na jednom od njih, koji emituje filmove, prolaze odlomci starih filmova, kojima se radnja dešava u božičnoj noći: Život je lep, Čudo u 34. ulici...
Veruje se da je ova noć posebna: noć u kojoj je sve moguće...
Ma nemoj!
Konor zatvara oči. Ivin lik, te čudne i tužne devojčice koja je pokušala da mu ukrade torbu, i dalje mu se mota po glavi: zna da će ona provesti noć u strahu i hladnoći. Osetio je da je na ivici ponora, da je mržnja razjeda, ali nije znao kako da joj pomogne.
Baš to zamera sebi dok počinje da zvoni telefon. On podiže obrve. To mora da je Nikol, zaboravio je da je pozove. Signal poziva pokazuje: „privatan poziv".
„Halo?"
„Da li... da li je to Konor Mekoj?"
„Da."
„Znam da je kasno i da smetam, ali..."
To je glas neke žene, reklo bi se mlade, preplavljene panikom:
„...otac me šalje vama... Rekao mi je da jedino vi možete da mi pomognete..."
Svaku njenu reč guše jecaji.
„Šta vam se dogodilo?"
„Ubila sam nekog."
Jedan trenutak Konor ostaje zbunjen. Sa druge strane linije, samo plač i uzdasi.
„Morate da se smirite, gospođice", savetuje. „Najpre, mogu li znati ko ste vi?"
„Zovem se Alison Harison."
Konor odlazi do prozora. Kroz staklo ugleda, dole na ulici, devojku naslonjenu na jedan automobil.
,,A gde se vi nalazite, Alison?"
U moru pahulja, Alison podiže pogled ka poslednjem spratu. U momentu kada ugleda Konora, odgovora.
„Tu ispred vaše zgrade."
§

Sat vremena kasnije
Prostorija je zatamnjena. Alison spava na kauču u dnevnoj sobi. Kvar na grejanju primorao je Konora da upotrebi kamin pa se čulo fini pucketanje vatre. Stojeći pored prozora, psiholog je zbunjeno posmatrao novog „pacijenta".
On zna ko je ona. Njenu sliku već je viđao u časopisima. Čuo je za njene ispade i svestan je da je njeno ime sinonim za skandal i trač. Ali, devojka sa kojom je upravo razgovarao, nije bila ni arogantna, ni razmažena. Izgubljena, zatvorena u prošlost, koja je svakog dana gura bliže provaliji, došla je ponizno da traži njegovu pomoć.
Skoro čitavih sat vremena, Alison mu je prepričavala svoju užasnu priču: saobraćajnu nesreću u kojoj je dečak izgubio život, leš koji je njen otac sakrio, potiskivanje, zatim nemogućnost da „živi sa tim", serija samokažnjavanja i pokušaja samoubistva. Na jedan ili drugi način, ona želi da se taj košmar okonča, iako sumnja da postoji izlaz iz tog pakla. Večeras je bila spremna da ode i preda se policiji, ali na kraju, za to nije imala hrabrosti. Kao poslednju mogućnost, setila se da pozove Konora, slušajući jedan davni savet svog oca i čvrsto rešena da svoju sudbinu stavi u ruke tog doktora.
Konor dodaje jednu cepanicu u kamin i podstiče vatru. Sada se priseća da je, nekoliko meseci nakon izlaska njegove knjige, dobio poruku od Ričarda Harisona. Preduzetniku se dopala knjiga i želeo je da ga upozna. Konor mu nije odgovorio, a nekoliko meseci kasnije, dok je bio na vrhuncu svog uspeha, pokajao se zbog toga saznavši da je milijarder objavio kako je teško bolestan.
„To dete koje sam ubila", priznala mu je Alison na kraju svoje priče, „ono se svake noći vraća i progoni me u snovima."
Na te reči Konor se zatresao, jer slušajući devojku, učinilo mu se da čuje sebe i osetio je njenu patnju kao svoju. Tako je obećao da će joj pomoći. Dao joj je jedan sedativ i predložio da prespava kod njega. Sutra će joj pričati o novim terapijama, ali do tada je morala da se odmara. Oraspoložena doktorovim rečima, legla je pored vatre i zaspala, umotana u pokrivač.
§

Četiri sata i četrdeset pet minuta - Konor i Ivi
Duboko zamišljen, Konor upravo pali cigaretu kad telefon opetpoče da zvoni. Iznenađen još jednim noćnim pozivom, on brzo podije slušalicu, kako se Alison ne bi probudila.
„Doktor Konor Mekoj?"
„Ja sam."
„Ovde policija..."
Optužujem vas za ubistvo dva čoveka, u Čikagu, 1989. „...poručnik Dejv Donovan, 14. okrug..." Optužujem vas za prikrivanje jednog ubice u vašoj kući.
„...izvinite što vas uznemiravam usred noći, doktore."
„Šta mogu učiniti za vas poručnice?"
„Naša dva momka su uhapsili maloletnu devojku, koja se skrivala u ulazu jedne zgrade u Vilidžu. Ona kaže da joj je majka mrtva i da nema nikakvih rođaka u Njujorku."
„Ivi Harper?"
„Tako je i rekla da se zove: tvrdi da je vaša pacijentkinja."
„To je... to je tačno", laže Konor. „Da li je ona dobro?"
„Imala je povišenu temperaturu, ali sada je bolje. Teoretski, trebalo je prvo da kontaktiram socijalne službe, ali sam želeo najpre vas da obavestim."
„Stižem", obećava Konor pre nego što će spustiti slušalicu. Odahnuo, doktor oseća neku vrstu uzbuđenja pri pomisli da je pronašao Ivi. A šta ako je ovo zaista noć u kojoj je sve moguće?
„PAZI... DŽEREMI! PAZI!"
Konor se naglo okreće prema kauču. Mučena košmarima, Alison se bori sa nevidljivim protivnikom. Kleknuo je pored nje i polako je budi.
„Moram da izađem na trenutak", objašnjava joj.
„Ali, vratićete se?" pita devojka budeći se iz sna.
„Što pre budem mogao", uverava je. Konor ide do kuhinje da joj pripremi čaj. „Zvao se Džeremi, dečak koga ste zgazili?"
„To je sve što znam o njemu", priznaje Alison. „To je ime koje je bilo na njegovoj narukvici."
„Narukvici?"
„Na ruci je imao narukvicu koja se prekinula. Našla sam je u mom automobilu."
Uz te reči ona pretura po svojoj tašni, zatim vadi malu narukvicu sa pločicom i stavlja je na stočić.
Konor se vraća u dnevnu sobu noseći šolju toplog čaja za Alison. Uzimajući u ruke narukvicu, toliko je potresen, da mu je potrebna nadljudska snaga da sakrije svoj nemir od Alison. Oblači svoju jaknu, mrmljajući „vidimo se brzo" i izlazi iz stana. Tek u liftu, može osloboditi svoju tugu. Jer, on zna ko je Džeremi.
§

Komesarijat 14. oblasti
„Izvolite šta ste tražili", kaže Konor, pružajući oficiru formular o prijemu na lečenje, koji je upravo popunio pred njegovim očima.
Dok pajkan marljivo čita dokument, Konor nervozno šeta po holu. U ovoj božičnoj noći, u komesarijatu vlada veoma aktivna atmosfera: sa svih strana stižu pajkani, sprovodeći pijanice, klošare, učesnike saobraćajnih nesreća. Konor mrzi ovo mesto, kao što mrzi i sve što manje ili više ima veze sa policijom. Otkad je na Brodveju gledao Jadnike, on se na neki način poistovećuje sa Žanom Valžanom, koji neprestano sluti povratak Žavera. Duboko u sebi, Konor je ubeđen da će pre ili kasnije smrt dilera izaći na videlo i da će život okončati u nekom zatvoru.
,,U redu je", konačno odlučuje oficir, odlažući formular. Podiže slušalicu telefona, razmenjuje nekoliko reči, zatim se okreće Konoru.
„Dovešće vam devojku", izjavljuje u stilu šefa nekog bordela.
„Vrlo ljubazno."
Ipak, Konor mora sačekati još deset minuta, aok ne oslobode Ivi.
„Zdravo", kaže konačno je ugledavši.
„Zdravo", odgovara ona, krenuvši prema njemu. Prljava je, slaba i jedva drži oči otvorene. Hladnoća, nedostatak sna, kao i boravak u ćeliji, ostavili su tragove.
„Idemo?" predlaže Konor, uzimajući njen ranac.
§

Voze se u tišini, u komforu aston martina, dok im pred očima prolazi grad, beo i metalni. Nekoliko pahulja koje i dalje padaju, brzo su ulovljene moćnim brisačima.
„Hvala što ste došli", šapuće Ivi umornim glasom. „Izvinite što sam vas probudila u pola noći."
„Dobro si postupila", odgovara Konor, „brinuo sam za tebe." Iako su ulice puste, sneg poziva na opreznost. Doktor usporava na raskrsnici sa Ulicom Hjuston, i skreće ka jugu. „...ja, i inače, ne spavam mnogo." Precizira on.
„Znam." Potvrđuje Ivi.
U Lafajet stritu, dok prolaze pored Nolite i Male Italije, Konor se čudi:
„Kako to, znaš?"
„Zato što piše u knjizi."
„U kojoj knjizi?"
„Vašoj knjizi", kaže, vadeći iz svog ranca stari primerak njegove knjige Preživeti.
Zbunjen, Konor odmahuje glavom i prvi put primećuje tračak vragolije na licu devojčice. Ne baš pravi osmeh, ali bar neki pokušaj.
Ivi se okreće prozoru. Još ne sviće ali se oseća skori kraj noći.
Automobil sada prolazi uskim ulicama Donjeg Menhetna. Provlačeći se između ogromnih solitera, vozilo se uvlači u jedan kanjon od stakla i čelika, a onda nastavlja kroz Čerč strit, sve do Nulte tačke.
„Gde idemo?"
„Na kliniku Mocart. Tu ja radim, kada nisam u svom kabinetu."
„Neću da idem u bolnicu", upozorava adolescentkinja.
Trebalo je samo nekoliko sekundi da njene sumnje i nepoverenje ponovo isplivaju, sa uvek prisutnim strahom da neće moći izvršiti osvetu koju nosi u sebi.
„Moraš da se odmoriš i da se pobrinu o tebi", odgovara Konor tonom koji ne dopušta osporavanje.
Ali Ivi ne želi da ga sluša:
„Hoću da izađem!" buni se hvatajući kvaku na vratima.
„Trebalo je da te ostavim u zatvoru", žali Konor, nipošto se ne zaustavljajući.
Iznenada, dok automobil juri punom brzinom, adolescentkinja brutalno otvara vrata i odvezuje sigurnosni pojas. Konor naglo koči ispred crkve Svetog trojstva. Izazvan, on iskače iz auta, prolazi sa druge strane aston martina i hvata devojčicu za vrat.
„Hoćeš da pogineš?" besni on, izvlačeći je iz vozila.
Iznenađena doktorovom ljutnjom, Ivi zatvara oči i okreće glavu, kao da je očekivala šamar.
„Pogledaj se, za ime boga!" viče Konor. „Ne ličiš više ni na šta! Iscrpljena si, sparušena, prerano ostarela!"
Adolescentkinja posmatra svoj odraz na staklu od vrata, ali ubrzo obara glavu, toliko je boli ono što vidi. Konor nastavlja:
„Ako hoćeš da crkneš, nastavi tako, dobro si počela! Ne poznaješ Njujork. Ako te ostavim na trotoaru, nećeš izdržati ni nedelju dana! Ili ćeš biti mrtva, ili se prostituisati za petnaest dolara! Tako hoćeš da završiš?"
Od besa, doktor pesnicom lupa o svoj automobil, dok Ivi, zaprepašćena, plače vrelim suzama koje joj se slivaju niz obraze.
Eto, sve je rečeno. Stoje tako, gledajući se uledenom svitanju,u senci srušenih kula. Slomljeni su, na ivici snaga i ispražnjeni od svake emocije. Zatim, polako, Konor seda za volan, pali motor i pokreće auto. Ivi, kao kakav fantom, stoji nepomična na trotoaru.
„Ni nedelju dana", ponavlja Konor, više za sebe.
§

Aston martin napušta lavirint pustih ulica na Vol stritu i izlazi na obale Hadsona. Konor se vraća ka Bateri park sitiju. Izgrađen na obali okeana, luksuzni kompleks prostire se na nasipima nastalim od zemlje iskopane prilikom izgradnje Svetskog trgovinskog centra.
Magnetnom karticom doktor deblokira pristup parkingu i ostavlja auto na najnižem nivou. Izlazi iz vozila, prelazi parking ne obraćajući se nijednom Ivi, koja ga prati nekoliko metara iza njega. Obavijeni tišinom, ulaze u lift, koji ih vodi direktno do ulaza u kliniku Mocart, jednu ultramodernu ustanovu smeštenu na dva sprata.
Na recepciji, Konor nekoliko trenutaka razgovara sa odgovornim za prijem i smeštaj, zatim on sam popunjava dosje za prijem Ivi, dok medicinska sestra prati devojčicu do njene sobe.
§

Dvadeset minuta kasnije
Konor pažljivo otvara vrata sobe. Iako nije uključena nijedna lampa, svetlost boje plave noći penje se iz grada do sobe. Obučena u bolničku pidžamu, Ivi leži na krevetu sa priključenom infuzijom, zamišljena.
„Jesi li dobro?" pita je doktor.
Tišina.
Pokušavajući da započne razgovor, govori joj sve reči što mu leže na srcu:
„Pretpostavljam da ti nikada nisu posvećivali mnogo pažnje ni razumevanja, da si, kako bi se zaštitila, podigla tvrđavu od grubosti i nepoverenja..."
Ivi ne reaguje, Konor čuje samo njeno disanje.
,,U pravu si, tako se izdrži težak život, i ja sam dugo vremena bio kao ti, Ivi: nisam verovao nikome."
Osećajući na sebi Konorov pogled, devojčica zatvara oči.
„Ali, nećeš rešiti tvoje probleme tako što ostaješ u izolaciji i samoći."
Konor šeta do prozora. Dok nastavlja da joj govori, pogled mu se gubi ka luci, koja postavljena uz obalu, pruža raskošan prizor od oko pedesetak brodova, čija svetla sijaju u noći.
,,U svojoj profesiji, ja ne dajem često obećanja", objašnjava iskreno. „Izvesnost se gubi kada se stane na tlo intimnih osećanja i strahova. Nikada ne mogu obećati pacijentu da će mu sigurno biti bolje posle moje terapije."
Iznenada, vrata sobe se otvaraju i jedna medicinska sestra poziva Konora:
„Doktore Mekoj, imate telefonski protiv. Izgleda da je hitno."
Konor se okreće prema adolescentkinji. I dalje zatvorenih očiju, ona diše ujednačeno, čini se da spava. Doktor ipak završava svoj neobičan zadatak uveravanja:
„Ono što ti ipak mogu obećati, jeste da ću dati sve od sebe da ti pomognem. Ali, ako hoćeš da postoji šansa da uspemo, moraš imati poverenja u mene..."
Konor joj prilazi, i umesto pozdrava šapuće:
„Bez poverenja, ne mogu ništa."
§

7 sati - Konor i Mark
Doktor uzima slušalicu koju mu pruža recepcioner.
Sa druge strane žice, njemu dobro poznat ženski glas:
„Nikol je."
„Hteo sam da ti se javim" počinje Konor.
Ali ona prekida njegovo opravdavanje:
„Moraš da mi pomogneš. Radi se o Marku."
„Vratio se?"
„Moramo nešto učiniti, on uopšte nije dobro: na ivici je snage i jedva diše."
„Polako, smiri se", traži Konor, ,,i ispričaj mi sve."
Glasom isprekidanim jecajima, Nikol mu priča kako ju je Mark spasao od napadača a onda prespavao u kući. Iako ranjen, želeo je da ode već u zoru, praćen svojim labradorom. Nemoćna, Nikol ga je gledala kako odlazi u zimu, užasnuta pri pomisli da, po drug put, gubi čoveka koga voli. Dugo je stajala na trotoaru, dok se labrador nije vratio do nje, lajući. Pratila ga je dve ulice niže. Mark nije bio daleko stigao. Ležao je u snegu, prekrštenih ruku, bez svesti, gluv na tužno cviljenje psa.
„Ako ne učinimo ništa, on će umreti", završava Nikol.
„Ostani pored njega", kaže Konor. „Poslaću ambulantna kola što je pre moguće."
§

Božićna noć bliži se svom kraju.
Iako je hladno, Konor je izašao ispred klinike da sačeka ambulantna kola. Iza njega, uzdižu se kule Fajnenšel centra od stakla i granita. Kako bi se zagrejao na jutarnjem mrazu, on korača šetalištem uz obalu.
Upravo je proživeo jednu neobičnu noć, tokom koje su do njega stigla tri bića, na ivici smrti.
Alison
Ivi
i Mark.
Tri bića na ivici provalije, ali još svi živi.
Ovog jutra on oseća teret velike odgovornosti.
Da li će biti sposoban da im pomogne?
I kako?
Zamišljen, on pali cigaretu i gleda policijske čamce koji patroliraju lukom. Trenutno duva jek vetar, goneći oblake ka zapadu. Biće lep dan. Konor podiže glavu. Visoko, kroz oblake, primećuje avion koji za sobom ostavlja dugačak beli trag.
Tada mu se javila jedna ideja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu