Gijom Muso – Zato što te volim

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:03 am

First topic message reminder :



Knjiga Zato što te volim Gijoma Musoa je priča u kojoj jednoga dana petogodišnja Lajla nestaje u tržnom centru. Njeni roditelji su duboko potreseni ovom tragedijom, toliko, da odlučuju da se razidju. Posle pet godina, Lajla se pojavljuje na istom onom mestu na kojem je bila pre nego što joj se izgubio svaki trag. Ona je živa, ali je zbog nekog veoma čudnog i nepoznatog razloga potpuno prestala da govori.

Svi su veoma srećni zato što se vratila, ali ih i muči niz pitanja kao što su ta gde je Lajla provela sve ovo vreme, sa kim, i pre svega, zašto se ona vratila? Ovo je dirljiva ljudska drama ali I čarobna ljubavna priča koja će vas odvući u misteriju i držaće vas u neizvesnosti, neverovatna priča čiji kraj nećete tako lako moći da zaboravite.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:22 am



30. Otvori oči


Living is easy with eyes closed..
~ Džon Lenon ~


Uvek će ostati strah. Čovek može uništiti sve u sebi:
ljubav, veru, mržnju, čak i sumnju.
Ali dokle god je živ, ne može uništiti strah.
~ Džozef Konrad ~


Danas u avionu
Osamnaest sati i trideset minuta
Avion nastavlja spuštanje ka oblacima, projektujući svoju ogromnu senku na pamučni okean citostratusa.
Mark se vrati na svoje mesto pored Lajle i Ivi, koja je, činilo se, kunjala u svom uglu.
„Jesi li zavezala pojas?" Devojčica klimnu glavom. „Uskoro stižemo", reče, tapkajući je po obrazu. „Jesi li srećna što ćeš videti mamu?"
Lajla ga nežno pogleda, ali ne odgovori na pitanje. Mark ne insistira i okrenu se ka prozoru. Avion je bio umotan širokim slojem oblaka, kao nekim vlažnim i mračnim pokrovom. Poput insekta uhvaćenog u zamku, erbas se koprcao usred nebeske mreže. Konačno, Lajla prekide svoje ćutanje zagonetnom rečenicom:
„Znaš, videla sam te kada si bio u mraku..."
,,U mraku?"
,,U tunelu", precizira, gledajući tužno svog oca. „U tunelu metroa..."
Tunel, mrak, metro...
Marku je trebalo nekoliko minuta da shvati kako Lajla priča o vremenu koje je on proveo po kanalizacijama i suterenima Menhetna. Dve godine pakla u surovom svetu beskućnika. Dve godine u utrobi grada, vukući se po stanicama i tunelima podzemne železnice. Dve godine tokom kojih se živ zakopao, pridruživši se svetu sa margine društva i narkomanima. Dve godine provedene lečeći tugu alkoholom...
Odjednom ga uhvati panika: Kako Lajla može biti u toku sa tim? Ko joj je pričao o tom padu u ambis? Nikol? Njen otmičar?
„Tužna sam kada ideš u tunel", nastavi devojčica, „nemoj više da se vraćaš tamo, tata!"
„Ali..." progunda Mark, „otkud znaš da..."
„Zato što sam te videla", ponovi Lajla.
„Videla si me, ali gde si bila?"
„Gore..." reče pokazujući prstom ka plafonu.
Zbunjen, Mark podiže glavu, tražeći to „gore", koje on nije video.
„Ne treba više da piješ", molila je Lajla. „Ne treba da ideš tamo. Vrati se da živiš sa mamom."
Mark, pogođen, pokuša da opravda svoje ponašanje:
„Otišao sam jer više nisam mogao da se suočavam. Bio sam... bio sam toliko uplašen za tebe. Bez tebe, nisam video svrhu mog života..."
U nekoliko sekundi, Mark je opet bio izgubio svaku sigurnost i lebdeo je u konfuziji. Pogleda u Lajlu. Sklupčana u svojoj fotelji, izgledala je tako mala. Marku se učini da mu je izmakao najvažniji podatak: jedan očigledan element koji mu je bio pred očima još od početka putovanja.
„Moraš nešto da mi objasniš, dušo", reče nagnuvši se nad nju.
„Da?"
„Zašto nećeš da razgovaraš sa mamom?"
Devojčica je na trenutak zastala, kao da razmišlja. Zatim, možda osećajući da je došao momenat, tiho prizna:
„Zato što ona to već zna."
„Šta to ona već zna?
„Da sam ja mrtva", odgovori Lajla.
§

Istovremeno, na gornjem mostu, Alison Harison pogleda kroz prozor: malo-pomalo oblaci su se razilazili, pružajući pogled na okean.
Sa grčem na licu, u ruci je stezala novčanik koji je Mark bio zaboravio na stolu u baru. Zašto je osećala tu nezaustavljivu potrebu da zaviri u njegovu unutrašnjost? Nije to bila radoznalost nego jedna vitalna potreba, duboko moranje, kao da joj je neko šaputao na uvo da joj od toga zavisi život.
Nije imalo ničeg posebnog u novčaniku od sjajne kože: dve kreditne kartice, nekoliko dolara, vozačka dozvola, radna knjižica i fotografija Marka i njegove žene. Alison fascinirana pogleda Nikol, koja joj se učini lepom i elegantnom: vrsta elegancije o kojoj je i sama maštala, ali koju nikada neće imati. Kada je pomislila da zatvori novčanik, ugleda još jednu fotografiju, iza one na kojoj je srećan par. Bio je to portret devojčice od oko pet godina, prćastog nosa i vragolastog osmeha. Njena sportska odeća, kratka kosa i bejzbol kačket činili su je muškobanjastom. Ruke je bila stavila pod bradu, a na zglobu leve ruke mogla se primetiti diskretna srebrna narukvica, na kojoj je bilo izgravirano Džeremi.
Bolna munja pogodi Alisonine misli. Sada joj je sve bilo jasno: dete koje je pregazila svojim autom bilo je... Markova kćerka! Zbog panike, kiše i njene sportske odeće pomislila je od nje da je dečak, što je samo potvrdilo ime na narukvici. Kasnije će saznati da je narukvica pripadala Lajlinom rođaku, koji ju je, kada je njegova ruka postala preširoka da bi je nosio, poklonio Lajli.
Alison užasnuta skoči sa svoje fotelje i, iako se stjuardesa bunila, požuri ka stepenicama koje vode na glavni most.
§

„Zašto... zašto kažeš da si mrtva?" nastavi Mark, zbunjen odgovorom svoje kćerke.
„Zato što je to istina", odgovori Lajla, skoro tužna.
„Ali to je nemoguće, jer si ti ovde."
Ona ljubazno slegnu ramenima, kao da je htela da mu kaže da stvari nisu tako jednostavne.
„Od kada bi ti bila mrtva?" prisili se da upita njen otac.
„Od početka", mirno prizna Lajla. „Od kada me je pregazio automobil."
„Automobil?"
„Džip", precizira ona.
„Nisi... nisi nikada bila oteta?"
„Ne, bila je to saobraćajna nesreća. Izašla sam iz butika da se igram i izgubila sam se zbog oluje."
Ponesen situacijom, Mark neočekivano odreagova:
„Ali zašto si izašla?" grdio ju je. „Hiljadu puta smo ti govorili da se ne udaljavaš kada smo u buticima. Padala je kiša, bilo je opasno..."
„Kada si dete, zabavno je da šetaš po kiši", odgovori Lajla nedužno.
Mark je osećao kako mu suze naviru na oči. Koliko god nerealan bio ovaj razgovor, duboko u sebi znao je da Lajla govori istinu, iako on još nije bio spreman da je prihvati.
„Ja sam mrtva, ali ti ne smeš da budeš tužan", kaže devojčica, uhvativši ga za ruku.
„Kako mogu da ne budem tužan?" upita molećivo Mark.
„Ponekad, stvari se dogadaju zato što treba da se dogode", objasni Lajla.
Marku sada bi jasno da mu je vreme odbrojano, i da će mu, šta god da se desi, ona na kraju izmaći. Zato, čvrsto zagrli Lajlu, kao da će taj zagrljaj i dalje moći daje iščupa iz kandži smrti.
„Ponekad, stvari se događaju jednostavno zato što im je vreme", dodade tiho Lajla, dok joj je glas prekrivala buka motora.
„Ne!" vrisnu Mark poslednjom snagom.
Njegov krik pomeša se s vrištanjem koje je dolazilo iz pozadine aviona. Doktor se okrenu i ugleda Alison kako trči prema njemu. Stigavši na metar od njega, devojka se zaustavi.
„Dete koje sam pregazila..." poče izgubljeno.
Ona ispusti fotografiju koju je držala u ruci. Papir se okrenu u vazduhu i pade pred noge doktoru.
„...ja sam mislila da je to bio dečak", završi Alison. „Ali, to je bila... vaša kćerka."
Mark i Alison se istovremeno okrenuše prema Lajlinom sedištu.
Devojčica više nije bila tu.
Stjuardese, stjuardi, šest stotina putnika, svi su nestali kao da su isparili! Ogroman A380, bio je prazan. Na nebu, u avionu težem od pet stotina tona, ostale su samo tri osobe:
Mark,
Alison,
Ivi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:22 am



31. Kao nekada


Uzimaš plavu pilulu, priča se tu završava, budiš se u svom krevetu i veruješ u ono što želiš. Uzimaš crvenu pilulu, ostaješ u zemlji čuda i ja ti pokazujem dokle ide pas tragač.
~ Dijalog iz filma Matriks ~


Danas u avionu
„Gde..."
Alison je htela da viče ali se njen vrisak ugušio u grlu.
Ivi raširi oči od čuda.
Nemoguće.
Izgubljen, Mark umornim okom pogleda stotine misteriozno praznih sedišta. Nije bilo više nikoga. U jednoj sekundi, i putnici i članovi posade, svi su nestali. Doktor, praćen dvema devojkama ode ka centralnom delu aviona. Sva mesta su bila prazna. Na policama nije bilo ni delova odeće, ni torbi, ni knjiga, ni časopisa. U prolazu, Alison otvori prtljažnik: prazno, prazno, prazno.
„Lajla!" zagrme Mark. „Lajla!"
Ali, njegov očajnički krik osta bez odgovora.
Alison i Ivi se pogledaše, tražeći malo utehe jedna u drugoj. Ovo nije realnost, pomisli Ivi da bi se ohrabrila, ali je košmar izgledao tako stvaran da se ona rasplaka, pod naletom surovog i nekontrolisanog straha.
„Piloti! Šta se desilo sa pilotima?" upita Mark.
Kako se činilo, avion je bio stabilan i nastavljao je svoje sletanje ka Njujorku bez poteškoća, ali, da li je uopšte bilo nekog za komandama?
Praćen Alison i Ivi, doktor se trčeći pope stepenicama koje vode na gornji most. I ekonomska i biznis klasa bile su puste. Mark se prvi uvuče u servis zonu, funkcionalnu salu iz koje se ulazilo u pilotsku kabinu, smeštenu između dva sprata. Vrata na ulazu nisu bila zaključana i Mark ih bojažljivo gurnu.
Na prednjem delu kabine, osam kontrolnih ekrana uokvirivalo je vertikalne kanale koji su ličili na ogromne džojstike. Ali, sedišta pilota i kopilota bila su prazna.
Alison i Ivi pridružiše se Marku u kabini. Prestrašeni, sve troje priđoše staklenoj površini. Avion je leteo ka zemlji. Upravo je izlazio iz oblaka i približavao se Menhetnu. Dan se završavao, i uprkos užasnoj situaciji, poslednji putnici na letu 714, nisu mogli a da ne ostanu hipnotisani prizorom koji im se ukazivao pred očima. Svetlost je nebu davala bakarni odsjaj, presecajući liniju najpoznatijeg solitera na svetu zlatnom površinom. Ali, najčudnije u čitavom tom pejzažu koji se pružao pred njima, bilo je prisustvo dve zgrade Svetskog trgovinskog centra, koje su se uzdizale u oblake.
Kao nekada...
Pre nego što je Mark izgubio kćerku.
Pre nego što je Alison pregazila Lajlu.
Pre nego što je Ivi izgubila majku.
Bilo je veoma čudno proputovati kroz vreme i ponovo videti „stari" Njujork. Avion, vođen nevidljivom silom, uspori svoj let. Lagano, okrznuvši dve zgrade bliznakinje, njegov beli trup oslika se na srebrnkastim staklima.
Mark, Alison i Ivi bili su se približili jedno drugom. Njihove ruke, laktovi, ramena su se dodirivali. Svako od njih bio je uplašen i nije želeo da sam prolazi kroz ovo iskušenje.
Šta se događalo? Svaki od ova tri mozga pokuša da pronađe racionalno objašnjenje za ovo što su upravo proživljavali. San? Halucinacija od prekomerne doze kokaina ili alkohola? Ne. Ovo čudno putovanje bilo ih je vratilo njihovim najintimnijim patnjama. Svako od njih bio se suprotstavio svojim demonima, ponovo proživljavajući odlučujuće trenutke svog postojanja, pokušavajući da svede račune i postavi red u svom životu, kao kada se priprema za... smrt.
Smrt...
Da li je to bila, u stvari, prava destinacija ovog putovanja? Da li je ovaj let bio neka vrsta čistilišta? Prolazak kroz dugačak, svetao tunel nalik onom kroz koji prolaze oni koji su doživeli kliničku smrt?
Moguće...
Iznad Ist Rivera avion napravi polukrug, vrativši se ka jugu ostrva. Sada je leteo vrlo nisko, na samo nekoliko desetina metara od zemlje i vode. Grad je izgledao pust i nepomičan. Ogromna letelica prođe iznad Bateri parka i prelete Njujorški zaliv sve do Elis ajlenda i Kipa slobode. Nekoliko sekundi pre nego što se avion sruši, Alison uhvati Marka za ruku i prošaputa:
„Žao mi je."
Doktor odmahnu glavom. Uplakanih očiju, njegovo sažaljenje ga odvede do mržnje. Njegova poslednja reakcija bila je okretanje ka Ivi. Videvši paniku u njenim očima, uhvati je za ruku tešeći je:
„Ne boj se."
Avion jako udari o površinu vode.
Začu se kratak vrisak.
Zatim plavo.
Zatim crno.
A onda? A onda...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:22 am




32. Istina


Da bi se stiglo do sreće, treba rizikovati nesreću. Ako želite da budete srećni, ne treba po svaku cenu da bežite od nesreće. Pre bi trebalo da gledate kako i zahvaljujući kome, nesreću možete prevazići.
~ Boris Sirilnik ~


Danas
Klinika Mocart Devetnaest sati
Tri tela. Mark, Alison, Ivi.
Tri tela, položena jedno pored drugog u jednoj bolničkoj sali. Tri tela, svako smešteno u posebnu bezvučnu pregradu u obliku čaure.
Tri glave pod kacigama opremljenim elektrodama koje su povezane za kompjuter.
Stojeći iza jedne kontrolne table, Konor i Nikol nervozno čekaju da tri pacijenta izađu iz stanja hipnoze, u kome se nalaze već nekoliko sati.
Nikada nije postojao avion.
Nikada ni let 714.
Nikada pad.
Susret Marka, Alison i Ivi tokom putovanja avionom, bio je samo scenario jedne kolektivne terapije, bazirane na hipnozi. Jedna vrsta terapeutske igre uloga, osmišljena od strane Konora radi lečenja tri osobe koje su, te čudne božične noći, došle da od njega zatraže pomoć.
Ni on ni Nikol nisu smatrali razumnim da Marku obelodane kako je Lajla mrtva. Bio je u stanju velike slabosti i mentalnog rastrojstva da bi ga to otkriće moglo odvesti u samoubistvo ili ludilo. Da bi mu saopštili tu užasnu vest, Konor je imao ideju o ovoj predstavi, koja je takođe trebalo i da navede Ivi da odustane od svoje osvete i Alison da prihvati odgovornost ubistva Lajle.
Nikol zabrinuto pogleda u svog muža. Iako je nekoliko minuta ranije izgledao kao da spava dubokim snom, sada su poneki pokreti njegovog tela najavljivali skorašnji izlazak iz hipnotičkog transa. Gotovo istovremeno, Ivi pokrenu glavu a Alison protegnu ruku.
Shvatajući da se približava izlazak iz „kome", Konor pogleda na ekrane kompjutera, poredane ispred njega u obliku polukruga. Bolnica je bila opremljena poslednjim tehničkim dostignućima iz oblasti IRM (magnetne rezonance), što je neurologu omogućavalo da u realnom vremenu prati moždane aktivnosti pacijenta. Tokom čitavog eksperimenta, Konor je pratio monitore. U toku seanse hipnoze, cerebralna aktivnost generalno je veoma intenzivna, trenutni zastoj inhibicionih mehanizama favorizuje nastanak mentalnih slika i čini osetljivijim na emocije.
Na vizualizacionoj tabli Konor konstatova pojačanje aktivnosti prednjeg dela, gde se nalazi kontrola izvršnih funkcija, pokazujući da su subjekti upravo preuzimali kontrolu nad svojim telima.
Troje pacijenata postepeno su izlazili iz svoje letargije.
„Potrebni ste mi", reče Konor pritiskajući dugme na interfonu.
Odmah zatim, dođoše dve medicinske sestre da bi asistirale buđenju pacijenata i isključile im infuziju, koja je tokom nekoliko sati u njihove organizme unosila jedan medicinski rastvor na bazi DMT-a, snažnog halucinogenog psihotropa.
Mark prvi otvori oči i skide kacigu. Pokuša da ustane, zatetura se i morade da sedne. U njegovoj glavi milioni slika i osećanja navirali su munjevitom brzinom i mešali se: osećanje prilikom susreta sa kćerkom, njegova beskrajna sreća kada je saznao da je živa, strah kao predskazanje prilikom poletanja aviona, njegove užasavajuće halucinacije, potreba za alkoholom za koju je mislio da je nikada neće prevazići, njegov neobičan susret sa Alison i Ivino poveravanje, koje ga je jako ganulo.
„Kako se osećaš?" upita ga Konor.
Mark htede da odgovori, ali i dalje ozvučen, on stavi ruku na glavu. Slike nastaviše da lete pred njegovi očima, kao bolne munje: odlomci njegovog detinjstva sa Konorom, delovi ljubavne priče sa Nikol, Lajlino nasmejano lice ispred njenog ogromnog sladoleda, zatim njen nežan pogled kada mu je, konačno, priznala da je mrtva...
Konor priđe svom prijatelju i stavi mu ruku na rame.
„Biće sve u redu, ortak, biće sve u redu."
Potpomognuta medicinskom sestrom i Nikol, Alison se s teškoćom uspravi. Skide svoju kacigu i položi ruke na kolena da se ne bi srušila. Vrtelo joj se u glavi, teško je disala. Hipnoza je bila naporna i trebalo joj je dugo vremena da se vrati u realnost.
Ivi protegnu noge, ruke i glavu. Dok su joj isključivali infuziju, na nju se sruši neka težina, praćena kratkotrajnim osećajem paralize. Ona nekoliko puta trepnu očima pokušavajući da razazna siluete koje su je okruživale. Njen prvi refleks bio je da pogleda svoju ruku: njena tetovaža, kao i Alisonina, bila je nestala.
Konor se vrati za kontrolnu tablu da postepeno smanji svetlost, sve dok se prostorija ne nađe u polumraku. Izvezen na džepu njegovog mantila, znak klinike svima zapade za oko:



Klinika Mocart
Da li je Konor dobio opkladu? Bilo je još prerano da se zna. U svakom slučaju, bio je otišao do ekstremne granice svog znanja, uključujući u ovaj eksperiment sva učenja u svojoj karijeri.
Oduvek ga je fascinirala hipnoza. Godinama je koristio ovu tehniku za lečenje zavisnosti od pušenja i alkohola, depresije, migrene, nesanice, bulimije i anoreksije. Hipnoza je omogućavala da se otklone blokade i mentalni procesi zavisnosti. Naročito, u stanju hipnotičkog transa, terapeut i njegov pacijent imaju pristup kutiji u kojoj je nesvesno, gde su smešteni milioni podataka koji vladaju životom svakog živog bića. U tom posebnom stanju, pacijent je mogao da dopre do zaboravljenih sećanja i da proživljava snove kao da su stvarnost. Da bi Marka, Alison i Ivi vodio putem ozdravljenja, Konor je izradio ovaj scenario igre uloga. Telo „isključeno", svest priključena za jednu vrstu virtuelne realnosti; morali su da se suoče sa svojim demonima i najdubljim strahovima. Tokom nekoliko sati, Konor ih je vodio tihim glasom sugestije, da bi ih bolje orijentisao na putu tuge, prihvatanja i oproštaja. Hipnoza je, takođe, imala ulogu u ubrzavanju terapije omogućavajući svesti, da za nekoliko sati postigne takav napredak, za koji bi bile potrebne godine u klasičnoj psihoterapiji.
Da bi pojačao efekat dubokog transa, Konor je iskoristio magnetnu kacigu koja je, stavljajući slepoočni korteks pod dejstvo jakog magnetnog polja, trebalo da zamrsi pacijentovu svest. U kombinaciji sa DMT-om (dimetiltriptamin), izazivala je jake halucinacije kao i naviranje intenzivnih sećanja iz detinjstva ili iz traumatičnih perioda života.
Sada potpuno budni, Mark, Alison i Ivi, gledali su se kradom. Od Božića, Konor je sa njima vodio individualne psihološke razgovore, vodeći računa da se oni nikada međusobno ne sretnu. Bio je to, dakle, prvi put da su se sreli u „stvarnom životu", pa iako se niko nije usuđivao da se obrati drugom, bili su svesni da su ubuduće povezani neraskidivom vezom. Fizički, i dalje su se osećali drugačije, na ivici snage i energije, kao da su satima bez daha trčali. Međutim, kretanje je bilo najizraženije u njihovoj svesti.
Kao hard disk na kompjuteru, njihov mozak je izgledao kao da je reprogramiran, očišćen od virusa i zaraženih fajlova. Ali, da li su oni bili oslobođeni tereta tuge i odgovornosti, koji su ih odavno mučili?
§

Nakon izlaska iz klinike, svi su se sastali na esplanadi u Bateri park sitiju.
Duvao je jak vetar na šetalištu prepunom ljudi koji džogiraju, slobodnih prodavača, amatera rolera. Sunce je već zalazilo, ali je nebo i dalje imalo taj električni sjaj koji je travnjake, na kojima su deca igrala lopte ili frizbija, bojio prolećnim bojama.
Malo udaljen, Konor je posmatrao svoja tri pacijenta pitajući se šta im donosi budućnost. Nije moguće predvideti posledice ove vrste terapije. Nakon izlaska iz hipnoze, skoro uvek je prisutan osećaj lakoće i slobode, ali dugoročni efekti nisu zagarantovani. Konor je imao pacijente za koje je mislio da su izlečeni, a koji su zatim izvršavali neobjašnjiva samoubistva. Sa druge strane, mnogi koje su pojedine kolege smatrale „izgubljenim slučajevima", danas žive srećnim i harmoničnim životima.
Da li će tako biti i u Alisoninom slučaju? Naslednica upravo ulazi u taksi. Kroz prozorsko staklo, Konor je vidi kako pokazuje pravac vozaču i nakratko razgovara s njim. Konačno, taksi polazi, i pre nego će automobil nestati u gužvi, devojka i neurolog razmeniše jedan kratak ali dubok pogled. Poslednja slika koju je Konor poneo od Alison, bila je njena ruka na prozoru taksija, u znak pozdrava.
Dok se Nikol udaljavala ka svom automobilu, Mark i Konor stajali su u tišini jedan pored drugog, zamišljeni.
„Kad bi znao kako je sve izgledalo stvarno..." reče Mark posle nekoliko trenutaka.
Konor ga je saosećajno gledao.
„Lajla..." nastavi Mark drhtavim glasom, „izgledala je tako realna... tako živa..."
„To je bio jedini način koji sam pronašao da ti pomognem." Objasni Konor. „Kada si se za Božić bio vratio, nisi bio u stanju da prihvatiš Lajlinu smrt. To bi, tada, ubilo i tebe."
„Istina", prizna Mark.
Pogled mu odluta ka pučini, prema Kipu slobode i Elis ajlendu.
„Hvala ti što si mi omogućio da razgovaram sa njom poslednji put", reče konačno. „To mi je mnogo značilo..."
Konor pogleda svog prijatelja. Tihe suze padale su mu na džemper i na tlo. Padajući jedan drugom u zagrljaj, Mark dodade:
„Bila je dobro, znaš. Izgledala je srećna, tamo gore..."
Tamo gore...
Te reči čudno zazvučaše u njihovim umovima, i opet se svaki povuče u tišinu, misleći koji smisao da daju tom tamo gore: čist proizvod svesti u stanju hipnoze, ili zaista nešto nebesko?
Nikolina limuzina stade ispred njih, prekidajući im razmišljanja. Violinistkinja pritiskom na dugme otvori prozor i, tonom koji je slabo maskirao određenu zabrinutost, upita svog muža:
„Gde želiš da ideš?"
Ne oklevajući, Mark sede pored nje i reče:
„Našoj kući."
§

Sunce je sada već bilo skoro sasvim zašlo. Za deset minuta, zgrade u Bateri parku ružičaste boje poprimiće smeđe i sive tonove. Konor se pridruži Ivi na balustradi koja je okruživala staklenu baštu u zimskom vrtu. Iako je mesto bilo oštećeno u napadu, nije više bilo vidljivih tragova 11. septembra. Ipak, Nulta tačka nalazila se sasvim blizu i u vazduhu se, i dalje, osećala jedna prekomernost smrti, vetra, života...
Devojčica je sedela na jednoj od klupa pored reke i zamišljeno gledala ka elegantnim barkama poredanim u luci.
„Kako se osećaš?" upita Konor, naslanjajući se laktovima na balustradu.
„Dobro", odgovori Ivi, neutralnim tonom.
Ne skidajući oči sa adolescentkinje, Konor nervozno zapali cigaretu. Jako je želeo da njegova terapija uspe i da Ivi definitivno odustane od osvete.
„Ubiće vas to", konstatova ona nakon nekoliko trenutaka.
„Šta to?"
„Cigarete."
Konor slegnu ramenima.
„Toliko toga ubija..."
„Znači, nije vas strah smrti?"
Konor je nekoliko trenutaka razmišljao, ispuštajući kolutove dima.
„Život me mnogo više plaši", prizna sa toliko iskrenosti koja i njega samog iznenadi.
Ipak, on baci opušak u reku i odole potrebi da zapali novu cigaretu.
Poslednjih nedelja nije mnogo spavao. Svake noći, sa posvećenošću jednog perfekcioniste, bez prestanka je radio na uspostavljanju svake etape ove grupne terapije. Sada, sav akumulirani umor odjednom je navro, lomeći mu telo i paleći mu dušu. Ipak, on nije bio baš sasvim završio svoju „misiju". Trebalo je još da se uveri da Ivi neće preći na delo. A video je samo jedan način za to. Jedan grub i neuobičajen način, koji se ne uči u medicinskoj školi. Ali, on nije bio doktor kao ostali... Njegov uspeh, njegov novac, njegov luksuzni automobil, njegov stan od dva miliona dolara: sve je to bio vetar, i on je to znao. Nikada nije pripadao malom društvu njujorških psihologa. To nije bio njegov svet. Njegov svet, bili su loši kvartovi Čikaga, svet srušenog detinjstva, nasilja i straha.
Nakon poslednjeg puta oklevanja, on se približi Ivi, sede pored nje na klupu, i izvadi iz džepa svog mantila pištolj sa srebrnom drškom. To je oružje koje je pre dvadeset godina pokupio kod dilera. Jedan ogroman dokaz koga se, ipak, nikada nije rešio, kao da ga je neko šesto čulo upozorilo da će mu jednog dana opet zatrebati.
Ugledavši oružje, Ivi ostade mirna. Kao i Konor, i ona dolazi iz sveta haosa i nasilja, sveta gde se najgore događa češće od najboljeg.
„Pronašao sam ga", objasni Konor.
„Koga?" upita ona, gledajući ga pravo u oči.
„Krega Dejvisa, ubicu tvoje majke."
Sada su njihova lica bila na samo nekoliko centimetara jedno od drugog. Konor primeti da Ivi lagano zadrhta i da se u njenim očima pojavi plamen.
„Živi u jednoj maloj zgradi odmah iza katedrale. Od prošle nedelje, svake večeri idem tamo. Znam broj njegovog stana, kod na ulaznim vratima, njegovo radno vreme i mesto gde ide u kupovinu."
Ivi instinktivno oseti da Konor govori istinu, ali nijednog trenutka nije pretpostavila kakav čudan predlog će joj on dati:
„Ako mi to tražiš, spreman sam da odem i ubijem ga", reče pokazujući glavom na pištolj. Konorova ponuda zaprepasti Ivi. „Ako zaista želiš da se osvetiš", nastavi neurolog, „to se može učiniti večeras. Jedna tvoja reč, i za sat vremena, Kreg Dejvis više neće biti na ovom svetu." Ivi se još više zbuni shvatajući da njegove reči stvarno nisu prazne. „Sada ti odlučuješ", reče Konor ustajući, savršeno svestan da je svoju sudbinu stavio u ruke adolescentkinji.
Prošlo je možda minut vremena kad se Ivi pridruži Konoru na balustradi. Lagano, bez reči, ona mu uze iz ruke pištolj, poslednji dokaz bolne epizode koja je obeležila doktorov život. Nekoliko sekundi, gledala je oružje sa dozom mešavine averzije i fasciniranosti, a onda ga svom snagom baci u hladnu vodu Hadsona.
Sunce je sada već bilo potpuno zašlo. Nasuprot ogromnom osvetljenom soliteru, pristanište je bilo skoro pusto. Ivi i Konor dugo ostadoše u tišini, mirni, zajedno, solidarišući se. Zatim se podiže jak vetar i Ivi zadrhta.
Vraćajući se u kliniku, Konor svoj mantil prebaci devojčici preko ramena. Razmeniše jedan umirujući pogled i Konoru postade jasno da ju je spasio.
I da je ona njega, takođe, spasila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:22 am




Epilog 1


Život posle, Mark i Alison
Mark se više nikada nije vratio svom poslu u Konorovom kabinetu.
Dva meseca posle terapije, pronašao je posao „uličnog psihijatra", u okviru asocijacije koja se bavi pomaganjem beskućnika. Danju je patrolirao gradom, nadgledajući grupu od stotinak beskućnika koji su pokušavali da se odupru alkoholizmu, sklone sa ulice i nikada se na nju ne vrate. Potpuno se posvetio svojoj novoj borbi i postizao uspehe. Promenio ga je njegov pad u pakao: mlad psiholog, ambiciozan i siguran u sebe, ustupio je mesto ranjivijem ali i humanijem čoveku.
Često, događalo mu se da vidi Lajlu, na uglu neke ulice, kako sedi na peronu ili na ljuljašci u parku. Imala je ono isto lepo lice, ozbiljna i pametna. Nije ništa govorila, samo bi mu mahnula rukom, na šta je on diskretno odgovarao. Ulivalo mu je sigurnost to saznanje da je ona tu, u njegovoj senci, da ga čuva kao anđeo iz njegovog detinjstva. Nije pričao o tome ni Konoru, ni Nikol, jer je dobro znao da se sve dešavalo samo u njegovoj glavi. Ali, ne mari: to maštanje bilo je deo ravnoteže koju je izgradio kako bi nastavio život.
A to je bilo najvažnije.
§

Jednog septembarskog jutra, uključujući radio, Mark ču da je Alison Harison nastradala u avionskoj nesreći u Amazoniji. Na čelu jedne od fondacija, koje je osnovao njen otac, mlada naslednica bila je poslednjih meseci veoma angažovana u ekološkoj borbi protiv destrukcije velike tropske šume.
Trebalo je nekoliko nedelja da bi se lokalizovalo mesto nesreće i pronašli ostaci helikoptera, ali nikada nije pronađeno telo brazilskog pilota, niti bogate naslednice.
U novembru, Mark dobi razglednicu poslatu iz Lase. Na njoj je bila fotografija skulpture točka života, ispred ulaza u jedan tibetanski manastir.
Razglednica nije bila potpisana, ali Konoru odmah bi jasno da je od Alison.
Na njoj, ovih nekoliko reči:
Često mislim na vas.
Možda ste bili u pravu: možda zaista možemo započeti život iz početka, a ne zadovoljiti se samoga nastavljajući. U svakom slučaju, ja ću se tome, ubuduće, posvetiti.
U međuvremenu, htela sam da vam dostavim nešto. Ove beleške, pronašla sam u jednom od dnevnika koji je vodio moj otac. Želim da verujem da ih je čuvao u nameri da vam ih jednog dana dostavi...
Tri reči, jedna za drugom: latituda, longituda, altituda... zajedno sa serijom brojeva, što je Marka zbunilo, sve dok ne shvati značenje.
To su bile GPS koordinate mesta gde je zakopana Lajla.
§

Jedne subote u decembru, Mark i Nikol automobilom su prelazili planinski masiv i stenovite doline pustinje Mohave. Početkom tmurnog popodneva stigli su do jedne široke ravnice u divljini, nedaleko od granice sa Nevadom. Kao što im je sugerisao GPS, sišli su s glavnog puta i uputili se predelom od izmrvljenog kamena oštrih stena. Usred te isušene zemlje, ugledali su jednu parcelu, malo izdvojenu, ispucalog tla, ali zaštićenu jukom. Odmah su znali da je tu. Izašli su iz automobila, držeći se za ruke prišli su mestu gde je zakopana njihova devojčica.
Šest godina posle njene smrti, mogli su konačno da se oproste sa njom.
A onda se život nastavio...
§

Jednog dana, Mark se iznenadi smejući se i ponovo pričajući o budućnosti.
Vremenom, Lajlino pojavljivanje se proredilo. Ne da on više nije mislio o svojoj kćerki, nego je mislio na drugi način.
Mogao je da je se seća a da ne oseti užasan bol.
Jedne večeri, Nikol mu reče da je trudna i ta vest ga obradova.
Dobili su prvog sina, zatim posle tri godine, i drugog.
Prolazile su godine...
§

Jedne julske večeri, deset godina posle početka ove priče, na aerodromu Hitrou, dogodio se jedan neobičan susret.
Tog leta, Mark i Nikol uzeli su dug odmor da bi svojim sinovima, osmogodišnjem Teu i petogodišnjem Semu, otkrili sve lepote starog kontinenta. Posetili su Atinu, Firencu, Pariz i London, a onda se porodica spremila da poleti za Lisabon.
„Hajde, Semi!" povika Mark podižući dečaka na ramena, dok je Nikol vodila Tea za ruku. Mala grupa stala je na pokretne stepenice koje su vodile ka ukrcavanju.
Jedan par spuštao se stepenicama u suprotnom pravcu. Čovek, Južnoamerikanac, nežno je gledao svoju ženu i kćerku, slatku devojčicu, meleskinju bakarne boje kože.
Kada su se dve porodice našle na istom nivou stepenica, Markov pogled na trenutak srete pogled žene koja je prolazila pored njega. On bi siguran da je to bila Alison Harison. Fizički, bila je pretrpela metamorfozu: sofisticirana, mršava plavuša, bila je sada vedra žena kojoj je nekoliko oblina davalo jedan smiren ton. Samo su njene oči ostale iste.
Mark se često pitao šta se dogodilo sa Alison. Nekoliko meseci posle njene navodne smrti, pročitao je u nekom časopisu da je, nakon tragičnog nestanka Alison, carstvo Grin Kros pripalo udovici Ričarda Harisona.
To je bilo sve.
To je bila poslednja informacija kojom je Alison skrenula pažnju novinara, ona ista Alison koja je ispunjavala tabloide celog sveta.
Razmišljajući o osećanjima koja je u njemu izazivala Alison, Mark više nije osećao gorčinu, čak se nadao da će ona pronaći svoj mir.
Kada su se sreli, na stepenicama, Mark shvati da je nekadašnja naslednica započela novi život, sa drugim identitetom, zajedno sa pilotom helikoptera koji joj je pomogao da simulira svoju smrt, i da je, konačno, srećna.
I Alison je njega prepoznala. Razmenili su samo jedan, dug pogled, ali su oboje jedno u drugom mogli videti sve ono što je ovaj drugi osećao.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:23 am


Epilog 2


Njihova priča Ivi i Konor
Čikago
Ivi trčeći izađe iz bolnice i ulete u taksi, koji ju je već dvadeset minuta čekao. Ona dade šoferu adresu jednog restorana na Magnifisent majlu, zatim, i dalje u belom mantilu, požuri da se presvuče na zadnjem sedištu automobila.
Prošlo je deset godina od njenog prvog susreta sa Konorom. Jedva živa adolescentkinja postala je lepa dvadesetpetogodišnja devojka. Pre dva meseca, briljantno je diplomirala medicinu i ove nedelje počela svoju prvu godinu specijalizacije na odeljenju za opekotine u bolnici Chicago Presbyterian. Mesto gde se mnogo godina ranije lečio Konor. Koincidencija koja to, u stvari, nije bila...
Uradila je sve što je mogla da bi dobila to mesto. Želela je da dođe u grad u kom je Konor rođen i gde je proveo svoje detinjstvo. Želela je da korača njegovim stopama, da vidi ono što je video on, pati kao što je patio on, sve dok se ne stopi s njim.
Da bi proslavila svoju diplomu, pozvala je Konora u restoran. Način da mu zahvali za sve što je, tokom deset godina, činio za nju: uvek je bio tu, platio njeno školovanje i primio je u porodicu, koju su činili zajedno sa Markom i Nikol. Isto tako, htela je i nešto da mu prizna. Nešto, što joj je odavno ležalo na srcu.
§

Dva dana ranije, tokom obilaska organizovanog za novo osoblje, Ivi je srela doajena bolnice, Lorinu Mekormik, koja je nekada bila šef odeljenja za opekotine. Iako je nikada ranije nije bila videla, Ivi ju je prepoznala. Konor joj je pričao o njoj i njenoj požrtvovanosti tokom njegovog boravka u bolnici.
„Zahvaljujući njoj još sam živ", rekao je u jednom od retkih trenutaka kada se poveravao.
Ivi je zato bila radoznala da upozna doktorku. Međutim, iznenadila se upornim, zbunjenim načinom na koji ju je ona gledala, iako je nije poznavala. Devojka je bila još nesigurnija sutradan kada je od Lorine Mekormik dobila mejl, koji je sadržavao samo broj dosijea misterioznog pacijenta.
Ivi je tražila, ali je dosje bio suviše star da bi se mogao pregledati putem Interneta. Usred noći, pažljivo je otišla do trećeg nivoa bolničkog suterena i našla se među odloženom arhivom. Satima je pretraživala među hodnicima, sačinjenim od polica pretrpanih papirima, dok nije stavila ruku na dosje koji je tražila.
Bio je to Konorov dosje.
Otvorila ga je drhtavim rukama. Usred radiografskih snimaka i izveštaja sa operacija, Ivi otkri na desetine crteža koje je Konor napravio tokom boravka u bolnici. Sa knedlom u grlu, ona pažljivo pregleda nekoliko skica, zatim i ostale. Uvek isto lice jedne žene, osenčeno sa neverovatnom nežnošću.
Bilo je to njeno lice.
Ona odluči da to shvati kao znak sudbine. Znak, koji je trebalo da je ohrabri da Konoru prizna svoju ljubav.
Duboki su bili koreni njene privrženosti njemu.
Nakon seanse hipnoze, Konor se osećao odgovornim za devojčicu koja ga je toliko podsećala na sopstveno detinjstvo.
„Ona je od naših", prepoznao je Mark tokom terapije, i tačno je da su prošli iste nevolje, osetili ista poniženja.
Od samog početka bili su bliski, i Konorova naklonost ka Ivi godinama se samo pojačavala.
Sa druge strane, Ivi je imala samo njega na svetu. Prihvatajući njegovu pomoć, bila je svoj život stavila u njegove ruke i on je za nju postao sve. Često, prisećala se liste koju je bila zapisala na kraju svog dnevnika, dok je još živela u Las Vegasu. Malo se od toga ostvarilo. Nikada nije otišla na odmor sa svojom majkom, koja je umrla a da nije ni dobila novu jetru. Ali, Ivi je uspela da ode u Njujork i, konačno, upozna nekog ko je razume.
Što se tiče njene poslednje želje - „da se jednog dana neko zaljubi u mene" - želela je samo jedno: da taj neko bude Konor.
§

Konor prvi stiže ispred restorana. Predade obezbeđenju restorana BMW koji je iznajmio na aerodromu, i liftom se pope na terasu odakle se pružao pogled na reku Čikago. Smesti se za sto, okupan suncem, odakle je mogao da posmatra more grandioznih solitera koje se pružalo pred njegovim očima. Bio je to prvi put da je ponovo kročio u grad u kome se rodio i koji je, pre trideset godina, napustio u tragičnim okolnostima. Otišao je kao izgnanik, vratio se kao pobednik.
Ovih deset poslednjih godina bile su veoma uspešne. Njegovi eksperimenti u domenu terapije hipnozom priznati su od strane njegovih kolega i postali deo gradiva, koje se izučava u medicinskim školama. Zahvaljujući toj metodi, lečio je na stotine ljudi i dve godine zaredom osvajao titulu najboljeg doktora u Americi.
Što se tiče privatnog života, bio je kum dvojici Markovih sinova, koje je viđao skoro svakodnevno. Iako više nisu radili zajedno, dvojica prijatelja su i dalje ostali veoma bliski. Konačno, Mark je bio jedini kome se usudio da poveri tajnu, koja ga je već dve godine mučila i protiv koje se borio...
§

U taksiju, Ivi skinu patike i zameni ih parom elegantnih cipela. Iz svoje tašne izvadi mali neseser sa šminkom. Malo pudera, crta ajlajnerom, i to je to. Želela je da bude lepa, kao na Konorovim crtežima.
Kakva će biti njegova reakcija kada mu bude priznala svoju strast? Nije mogla da pretpostavi apsolutno ništa. Ali, svoju ljubav više nije mogla da krije, jer rastući, ta ljubav bi je ugušila, uništila.
Sve lepo što joj se u životu dogodilo, bilo je zahvaljujući Konoru. Često se pitala šta bi se s njom dogodilo da joj se putevi nisu ukrstili, tog famoznog Božića, kada je pokušala da mu ukrade torbu. Gde bi ona sada bila? U zatvoru? Mrtva? Kelnerica u nekom drugorazrednom motelu? Ponekad, za životni uspeh nije potrebno mnogo: susret, odluka, šansa...
Svih ovih godina, uvek se trudila da ga oduševi, da mu se svidi. Sve što je radila, radila je zbog njega. Jer, samo sa njim, osećala se živom. Konor je bio deo nje. Znao je sve o njoj i ona o njemu. Bolele su je njegove rane, osećala je njegove slabosti i strahove.
Naročito kada je razmišljala o budućnosti, uvek je samo njega videla pored sebe i nikog drugog nije zamišljala kao oca svoje dece.
§

Konor pogleda na sat i otpi gutljaj mineralne vode. Zašto je prihvatio ovaj poziv? Zašto je sebi dopuštao tu patnju?
Dugo su on i Ivi bili veoma bliski, a onda, u poslednje vreme, Konor se udaljio, često odlazeći na seminare u inostranstvo i ne telefonirajući joj. Zašto? Zato što je postao svestan da se zaljubio u nju i nije se osećao sposobnim da krije svoju ljubav. Voleo je sve na njoj: njen glas, osmeh, njen mladež, znala je sve o njemu. Kada je sa njom, Konor je osećao da se u njemu budi nešto što je davno zakopao duboko u sebi: nada, želja da se otvori drugima i vera u budućnost. Kao neurolog, dobro je znao da zaljubljenost nije ništa drugo do stvar biologije, hormona i neuroprenosnika. Ali, to nije rešavalo njegov problem: morao je da se oslobodi te ljubavi.
I ako bi osvojio Ivi no srce, mogućnost da je jednog dana izgubi, bila je dovoljna da odustane. Uskoro će imati četrdeset pet godina. Bio je na vrhuncu svog uspeha i slave. Još je bio atraktivan i šarmantan. Ali, sutra? Za deset, petnaest, dvadeset godina?
Ne mogavši više da izdrži, on odjednom ustade. Šta je uopšte tražio u ovom restoranu za turiste, čekajući ženu koju nikada neće moći voleti? Baci na sto jednu novčanicu, pronađe put do izlaza i pozva lift.
§

Taksi doveze Ivi ispred restorana.
Ona prođe glavnom salom i pozva lift da bi se popela do terase.
Dve kabine se sretoše, iako oni nisu ni znali ko je u onoj drugoj.
Šta je potrebno da se propusti ljubav? Nekoliko sekundi, oklevanje, šansa...
Konor preuze svoj auto i konfuzan, odluči da se vrati na aerodrom. U trenutku kada se uključivao na autoput, jedna ideja, neočekivana koliko i opasna, natera ga da okrene auto i uputi se kvartu svog detinjstva.
Malo šta se promenilo u Grinvudu, za trideset godina. Proces naseljavanja bogatijih, koji je dotakao jedan deo Saut sajda, nije stigao do straćara u kraju njegovog detinjstva. Konor parkira novi sjajni automobil u sredini parkinga. U njegovo vreme, ovakav auto bio bi ukraden ili zapaljen za manje od petnaest minuta. Da li će danas biti potrebno više vremena? Sigurno ne, sudeći po pogledima i dobacivanjima grupe ološa. Konor prođe ispred njih, ne skrećući sa svoje putanje. Košarkaška lopta dokotrlja se do njegovih nogu.
On se sagnu da je dohvati i baci je u pravcu dvojice dečaka, koji su igrali „jedan na jedan", na terenu gde su on i Mark cepali donove svojih patika. Sa dozom treme, Konor se pope u ulaz svoje nekadašnje zgrade. Samo je jedan deo poštanskih sandučića bio iščupan. Na ostalim, on pronađe nekoliko prezimena, nekada davno njemu bliskim, ali ne i onu od njegove poslednje hraniteljske porodice.
Na stepeništu, jedan klinac radio je u tišini domaće zadatke.
Uvek ima po jedan, pomisli Konor, klimnuvši mu glavom u znak pozdrava.
Zatim se uputi stepenicama koje su vodile do kontejnera. Siguran, silazio je polako, držeći se za betonsku ogradu. Zašto je to radio? Šta je tražio na ovom hladnom i mračnom mestu, na kom je izgubio svoje detinjstvo?
„ŠTA JE, PEDERU, ZNAŠ ŠTA MI RADIMO SA SMEĆEM?
Okrenu se skočivši, ali nije bilo nikoga. Samo se njegova mašta poigravala sa njim. Prošlo je trideset godina od te tragične večeri, ali je rana u njemu i dalje bila živa.
Stigavši do kobnog mesta, on pritisnu prekidač pokušavajući da upali svetlo. Prostor ostade u mraku, kao da sijalicu, za trideset godina, niko nije ni promenio. On se na trenutak dvoumi da uđe. Šta je želeo da dokaže? Da ga više nije strah? Da je mogao da se suprotstavi svojim demonima?
Prezajući, on ipak uđe i zatvori metalna vrata za sobom.
„MI SMEĆE ZAPALIMO" Vikao je glas u njegovoj glavi.
Bio je sam u mraku, okružen senkama. Osećao je svoje telo kako drhti i kapljice znoja koje mu se slivaju niza leđa. Opet začu buku i, iako u mraku, učini mu se da raspoznaje fantomsku siluetu jednog petnaestogodišnjeg dečaka. Srce mu jače zalupa. Napravi nekoliko koraka ka njemu i ugleda se, onakvim kakav je bio: bled, mršav, u pretesnoj odeći. Dečak ga je gledao kao dugoočekivanog posetioca. Konor oseti kako se u njemu budi taj stari strah, koji ga nikada nije napustio i koji mu je uništavao život.
„Ne treba više da se plašiš", prošaputa mu dečak.
Konor mu tužno odgovori:
„Ali ja se za tebe plašim."
„Ja sam sada dobro."
Konor stavi ruku na rame dečaka, koji je bio on, zatim zatvori oči i pusti strah da se polako povuče.
I nestane.
Dok je Konor izlazio iz zgrade, Ivi ga je čekala pored auta. Nije joj trebalo dugo da ga pronađe. Duboko u sebi, uvek je i mislila da će se sve završiti ovde, među zgradama detinjstva, koje se, u stvari, ne napuštaju nikada.
Ona mu priđe, vedra.
Znala je da će ubuduće sve biti u redu.
Jer, tamo gde se volimo, nikada nije mrak.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso – Zato što te volim

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu