Zov anđela-Gijom Muso

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:28 am



Da li ste i vi dnevnik zamenili mobilnim telefonom? Da li u njemu čuvate brojeve, poruke, razgovore, fotografije i najskrivenije tajne svog života?

Knjiga Zov anđela govori o dvoje mladih ljudi koji su doslovno naleteli jedno na drugo u gužvi najvećeg njujorškog aerodroma. Madlin i Žonatan će samo pokupiti stvari i produžiti svako svojim putem. Nikada pre se nisu sreli, a verovali su da se ovaj susret neće ponoviti., sve dok nisu shvatili da su u žurbi zamenili svoje mobilne telefone Kada budu uvideli grešku, već će ih deliti više od deset hiljada kilometara Žonatan je vlasnik restorana u San Francisku, dok Madlin radi u jednoj cvećari u Parizu.Iako su su svesni da zadiru u tuđu privatnost, neće moći da odole i pregledaće sadržaj telefona koji se zatekao kod njih. Međutim, ta njihova nesputana radoznalost dovešće ih do neverovatnog otkrića: saznaće da su njihovi životi veoma povezani tajnom za koju su oboje mislili da će zauvek ostati skrivena. Ovo je priča koja počinje kao romantična komedija, a kasnije se pretvara u napeti triler, i priča čija će završnica nadmašiti i najveća očekivanja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:29 am







Iako je na obali bezbednije,
više volim da se borim sa talasima.
Emili Dikinson



Uvod

Mobilni telefon?
U početku mu niste uviđali svrhu, ali, da ne biste bili izvan tokova, počeli ste da koristite vrlo jednostavan model sa osnovnim paketom. Isprva ste samu sebe zaticali da malo glasnije pričate u restoranu, vozu ili u baštama kafića. Tačno je da je bilo praktično i da vam je ulivalo sigurnost to što su vam porodica i prijatelji na jedan poziv od vas.
Kao svi, i vi ste naučili da pišete SMS-ove na sićušnoj tastaturi i navikli ste da ih šaljete u velikom broju. Kao svi, i vi ste se odrekli svog rokovnika da biste ga zamenili njegovom elektronskom verzijom. Marljivo ste u imenik uneli brojeve poznanika, porodice i ljubavnika. Prikrili ste brojeve svojih bivših, kao i šifru platne kartice koju ponekad zaboravite.
Koristili ste kameru svog mobilnog, iako su fotografije na njemu lošeg kvaliteta. Bilo je zanimljivo uvek imati uz sebe poneku smešnu sliku za pokazivanje kolegama.
Uostalom, svi su isto radili. Stvar se pretvorila u tekovinu vremena: brisale su se granice između privatnog, poslovnog i društvenog života. Svakodnevna upotreba je postala neizostavnija, prilagodljivija, uz stalnu težnju ka upravljanju vašim vremenom.
Nedavno ste svoj stari uređaj zamenili unapređenijim modelom: malo čudo od telefona vam omogućava da pristupite svojoj elektronskoj pošti, internetu i da ga opremite stotinama aplikacija.
E tada ste postali zavisnik. Kao da je postao deo vašeg tela, vaš mobilni je sada produžetak vas samih, budući da ide sa vama čak i do toaleta. Gde god da se nalazite, gotovo da ne prođe ni pola sata a da ne pogledate u ekran, u potrazi za propuštenim pozivima, privatnom porukom ili porukom od prijatelja. A ako vam je sanduče za elektronsku poštu prazno, proveravate da li ima pošte na čekanju.
Kao omiljena lutka iz detinjstva, telefon vam pruža sigurnost. Njegov ekran je nežan, umirujući, omamljujući. U svakoj situaciji vam pruža stav i olakšava direktni kontakt ostavljajući sve mogućnosti otvorene.
Ali jedne večeri, u povratku kući, tražite po džepovima, pa po torbi, i shvatate da vam je mobilni nestao. Izgubljen je? Ukraden? Ne, odbijate da u to poverujete. Ponovo proveravate, ali bez većeg uspeha, pokušavajući da se ubedite da ste ga zaboravili u kancelariji, ali... ne: sećate se da ste ga pogledali u liftu odlazeći s posla i bez sumnje u metrou i u autobusu.
Prokletstvo!
Najpre ste besni jer ste izgubili telefon, a potom čestitate sebi budući da ste potpisali ugovor o osiguranju za slučajeve krađe/gubitka/oštećenja, a uz to računate potrošačke poene koji će vam, još koliko sutra, omogućiti da sebi poklonite novu igračku visoke tehnologije, i to na dodir.
Međutim, ni u tri ujutro niste uspeli da zaspite...
Ustajete bešumno kako ne biste probudili čoveka koji spava do vas. Odlazite u kuhinju da potražite staro načeto paklo cigara, koje ste, za teške slučajeve, sakrili na plakaru. Zapalite jednu i, kad je već takva situacija, uzmete uz nju i čašu votke.
Sranje...
Sedite pognuti na stolici. Hladno vam je, jer ste ostavili otvoren prozor zbog dima od cigarete.
Prisećate se svega što je u telefonu: nekoliko snimaka, pedesetak fotografija, istorijat posećenih stranica na internetu, vaša adresa (uključujući i šifru ulaznih vrata u zgradu), adresa vaših roditelja, brojevi ljudi koji nisu baš morali tu da budu, poruke na osnovu kojih bi se moglo pretpostaviti da...
Ne budi paranoična!
Povlačite još jedan dim i uzimate gutljaj alkohola.
Mada se čini da nema ničega što bi vas dovelo u nepriliku, vrlo dobro znate da ono što se čini ne mora i da bude tako.
Zabrinj ava vas to što je vaš telefon možda dospeo u ruke zlonamernika.
Već se kajete zbog nekih fotografija, mejlova, nekih razgovora. Prošlost, porodica, novac, seks... Neko ko bi želeo da vam naškodi imao bi na osnovu čega da vam sruši život ako bi dobro potražio. Kajete se, ali kajanje više ničemu ne služi.
Pošto drhtite, ustajete da zatvorite prozor. Licem naspram stakla, posmatrate retke svetiljke što još uvek sijaju u noći misleći kako je, na drugom kraju grada, pogled nekog čoveka prikovan za ekran vašeg telefona, dok sa uživanjem ispituje tamne strane vašeg privatnog života i postupno pretražuje utrobu telefona u potrazi za vašim dirty little secrets[1].



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:29 am




Prvi deo - Mačka i miš

1.Razmena
Postoje bića čija je sudbina da se sretnu. Gde god da su. Gde god da idu.
Jednog dana oni se sreću. Klodi Gale

Njujork: Aerodrom 'Kenedi' Nedelju dana pre Božića
ONA
„A onda?"
„Onda mi je Rafael poklonio dijamantski prsten iz 'Tifanija' i pitao me da mu budem žena."
Držeći telefon prislonjen na uho, Madlin se šetkala pored visokih prozora koji su gledali na pistu. Pet hiljada kilometara odatle, u malom stanu u severnom delu Londona, njena najbolja prijateljica je nestrpljivo slušala podrobni izveštaj njenog romantičnog bega u Veliku jabuku.
„Baš je ispao galantan!", zaključila je Džulijana. „Vikend na Menhetnu, soba u 'Voldorfu', vožnja kočijom, prosidba na klasičan način..."
„Da", radosno će Madlin. „Sve je bilo savršeno, kao na filmu."
„Možda malo previše savršeno, zar ne?", pecnu je Džulijana.
„Objasni mi kako nešto može biti 'previše' savršeno, gospođo pametnice?"
Džulijana nespretno pokuša da se izvuče:
„Hoću da kažem: možda je tome nedostajalo neizvesnosti. Njujork, 'Tifani', šetnja dok sneg pada i klizalište Central parka... Pomalo je očekivano, pomalo kliše, zar ne?"
Madlin pakosno uzvrati:
„Ako se dobro sećam, tebe je Vejn zaprosio na povratku iz paba posle pijane noći. Bio je nakljukan kao ćurka pred klanje, pa je otišao u toalet da povraća neposredno pošto te je pitao da se udaš za njega, jel' tako?"
„Dobro, pobedila si ovaj put", predade se Džulijana.
Madlin se nasmejano približavala delu za ukrcavanje kako bi pokušala da pronađe Rafaela u jednolikoj gomili. Na početku ovogodišnjeg božićnog odmora, hiljade putnika se tiskalo na aerodromu na kojem je zujalo kao u košnici. Jedni su odlazili da se pridruže svojoj porodici, dok su drugi odlazili na kraj sveta, ka rajskim odredištima, daleko od sumornog njujorškog vremena.
„Kad smo kod toga", nastavi Džulijana, „nisi mi rekla šta si mu odgovorila."
„Šališ se? Naravno da sam mu rekla da!"
„Nisi ga pustila da malo čezne?"
„Da čezne? Džul, imam skoro trideset četiri godine! Zar ne misliš da sam dovoljno čekala? Volim Rafaela, izlazim sa njim dve godine i pokušavamo da dobijemo dete. Za nekoliko nedelja ćemo se useliti u kuću koju smo zajedno odabrali. Džulijana, po prvi put u životu osećam se srećno i zaštićeno."
„Kažeš to zato što je pored tebe, jel' tako?"
„Ne!", povika Madlin smejući se. „Otišao je da prijavi prtljag. Kažem to zato što tako i mislim!"
Zaustavila se ispred trafike. Poredane jedne do drugih, naslovne strane dnevnih novina donosile su sliku sveta na raskršću koji je dao svoju budućnost u zalog: ekonomska kriza, nezaposlenost, politički skandali, društveno očajanje, ekološke katastrofe...
„Ne bojiš se da bi sa Rafaelom tvoj život bio predvidiv?", upita Džulijana.
„To nije ništa loše", odgovori Madlin. „Potreban mi je neko čvrst, pouzdan, veran. Sve oko nas je nesigurno, krhko i nestabilno. Ne želim to u svojoj vezi. Kad se uveče vratim kući, želim da u njoj zateknem mir i spokoj. Razumeš li?"
„Hm...", Džulijana će na to.
„Nema izgovora, Džul. Počni da obilaziš butike u potrazi za haljinom za deverušu!"
„Hm", ponovi pak mlada Engleskinja, ali ovog puta više da bi prikrila svoja osećanja nego da bi izrazila svoju sumnjičavost.
Madlin pogleda na sat. Iza nje, na pistama, beličasti avioni su jedan iza drugog čekali svoj red za poletanje.
„Pa dobro, ostavljam te, imam let u pola šest, a još uvek nisam našla mog... mog muža!"
„Tvog budućeg muža...", ispravi je Džulijana smejući se. „Kada ćeš doći kod mene u London? Zašto ne ovaj vikend?"
„Baš bih volela, ali ne mogu: slećemo u Roasi veoma rano. Jedva ću imati vremena da se istuširam kod kuće pre otvaranja radnje."
„Pa ti se nikako ne odmaraš!"
„Ja sam cvećarka, Džul! Božić je jedno od onih doba kada imam najviše posla!"
„Pokušaj bar u putu da odspavaš."
„U redu! Zvaću te sutra", obeća Madlin pre nego što je spustila slušalicu.

ON
„Ne insistiraj, Frančeska: ne dolazi u obzir da se vidimo!"
„Ali ja sam na samo dvadeset metara od tebe, u dnu pokretnih stepenica..."
Sa telefonom prislonjenim na uho, Džonatan se namršti i približi se ogradi iznad eskalatora. U dnu stepenika, mlada žena smeđe kose i božanstvenog lika razgovarala je telefonom držeći za ruku dete u prevelikoj jakni. Imala je dugu kosu, obučena u farmerke sa niskim strukom, perjanu strukiranu jaknu, dok su joj brendirane naočare za sunce širokog okvira pokrivale deo lica, kao kakva maska.
Džonatan mahnu sinu koji mu stidljivo uzvrati.
„Pošalji mi Čarlija i gubi se!" naredi uznemiren.
Obuzimao ga je bes pomešan sa bolom svaki put kad bi ugledao bivšu ženu. To snažno osećanje koje nije mogao da kontroliše činilo ga je istovremeno grubim i utučenim.
„Ne možeš više tako da pričaš sa mnom!", pobuni se ona glasom koji je otkrivao italijanski akcenat.
„Nemoj ti meni da naređuješ!", prasnu on. „Ti si birala i ti treba da snosiš posledice tog izbora. Izdala si svoju porodicu, Frančeska! Izdala si nas, Čarlija i mene."
„Ne mešaj Čarlija u to!"
„Da ga ne mešam u to? Pa on je taj koji ispašta! Zbog tvojih budalaština, viđa oca samo nekoliko nedelja godišnje!"
„Žao mi..."
„ I još avion", prekide je. „Hoćeš li da te podsetim zašto se Čarli plaši da sam putuje avionom, a ja zbog toga moram za svaki školski raspust da pređem celu zemlju?", upita povišenog tona.
„Ono što se nama dešava to je... to je život, Džonatane. Odrasli smo ljudi, te nisam sa jedne strane ja loša, a sa druge ti dobar."
„Sudija nije tako procenio", primeti on, odjednom umoran, podsećajući na ishod razvoda koji je proglašen na štetu njegove bivše žene.
Zamišljen, Džonatan baci pogled na pistu. Tek je bilo pola pet, a mrak će uskoro pasti. Na osvetljenim pistama, zadivljujući red aviona čakao je signal iz kontrolnog tornja pred poletanje za Barselonu, Hongkong, Sidnej, Pariz...
„Dobro, dosta smo pričali", nastavi on. „Pošto se škola nastavlja 3. januara, dovešću ti Čarlija dan pre."
„U redu", složi se Frančeska. „ I još nešto: kupila sam mu mobilni telefon, kako bih mogla da se čujem s njim u svako doba."
„Šališ se! Ne dolazi u obzir!", prasnu on. „Ne može sa sedam godina da ima mobilni."
„O tome se možemo dogovoriti", prigovori ona.
„Ako se o tome možemo dogovoriti, nije trebalo da tu odluku sama doneseš. Možda ćemo pričati o tome, ali zasada spakuj tu svoju igračku, a Čarlija pusti kod mene!"
„U redu", povinovala se mirno.
Džonatan se nasloni na ogradu proveravajući pogledom da li je Čarli vratio Frančeski mali šareni uređaj. Dečak potom poljubi majku i, nesigurnim korakom, pope se na pokretne stepenice.
Džonatan se progura pored nekoliko putnika da bi dočekao sina.
„Zdravo, tata."
„Zdravo, mališa", reče mu grleći ga.

ONI
Madlinini prsti su punom brzinom prelazili preko tastature. Sa telefonom u ruci, žurno je prošla pored izloga frišopova kucajući, gotovo bez gledanja, odgovor Rafaelu. Njen pratilac je već prijavio njihov prtljag, ali je sada čekao da prođe i bezbednosnu kontrolu. Madlin mu je u poruci predložila da se nađu u kafeteriji.
„Tata, malo sam gladan. Mogu li da pojedem jedan 'panino', molim te?", ljubazno upita Čarli.
Sa rukom na sinovljevom ramenu, Džonatan je prolazio kroz lavirint od stakla i čelika koji je vodio ka vratima za ukrcavanje. Iako je mrzeo aerodrome, naročito u ovo doba godine Božić i aerodromi su ga podsećali na zlokobne okolnosti u kojima je, dve godine unazad, saznao za izdaju supruge srećan zbog ponovnog susreta sa Čarlijem, podiže ga od tla držeći ga u struku.
„Jedan 'panino' za mladića!", reče veselo, skrenuvši u restoran.
„Port di Sjel", najveća kafeterija terminala, nalazila se oko atrijuma u čijem središtu se na različitim pultovima nudio širok izbor kulinarskih specijaliteta.
Kolač od čokolade ili parče pice?, pitala se Madlin razgledajući vitrinu. Voće bi, naravno, bilo razumnije, ali je bila mnogo gladna. Stavila je kolač na tanjir, a potom ga je, gotovo istoga trenutka, vratila, čim joj je njen Cvrčak Cvrča šapnuo koliko kalorija ima to iskušenje. Pomalo razočarana, uzela je jabuku iz drvene korpe, poručila čaj od limuna i otišla na kasu da plati račun.
Hleb „čabata", pesto, pečeni paradajz, parmska šunka i mocarela: Čarliju je išla voda na usta zbog njegovog italijanskog sendviča. Išao je sa svojim ocem u kuhinje restorana još od najmlađih dana, što mu je razvilo sklonost ka dobrim stvarima, i razvio je znatiželju prema svakakvim ukusima.
„Pazi da ti ne ispadne poslužavnik, u redu?", opomenuo ga je Džonatan pošto je platio užinu.
Dete klimnu glavom u znak razumevanja, pazeći da održi ravnotežu između „panina" i flaše vode. Restoran je bio prepun. Sala kružnog oblika prostirala se duž staklenog zida s pogledom na piste.
„Gde da sednemo, tata?", upita Čarli, izgubljen među mnoštvom putnika.
Džonatan zabrinuto pređe pogledom po masi koja se tiskala među stolicama. Očigledno je bilo više kupaca nego slobodnih mesta. A onda, kao magijom, jedan sto blizu prozora se oslobodi.
„Pravac istok, mornaru!" reče on namigujući sinu.
Usred buke, dok je ubrzavao korak, začu mu se zvono telefona. Iako su mu ruke bile zauzete prtljag na točkićima u jednoj, a poslužavnik u drugoj ruci pokušao je da iz džepa od jakne izvuče telefon, ali...
Kolika gužva!, razočarala se Madlin kada je videla gomilu putnika koja je zaposela restoran. Nadala se da će se na koji trenutak odmoriti pre leta, a sada ne može da nađe sto za kojim bi sela!
Joj!, zamalo je uzviknula kada joj je neka bezobzirna devojka stala na stopalo bez ijedne reči izvinjenja.
Prokletnica mala, pomisli ona ljutito dok ju je korila pogledom na šta joj devojka diskretno pokaza srednji prst, čije značenje je bilo sasvim jasno.
Madlin nije čak ni imala vremena da se uvredi ovakvim nasilnim gestom, budući da je upravo primetila slobodni sto kod prozora. Požuri iz bojazni da joj dragoceno mesto ne izmakne. Bila je na svega tri metra od cilja kad joj telefon zavibrira u torbi.
Ne sad!
Najpre odluči da ne odgovori, a onda se predomisli: sigurno je traži Rafael. Nespretno uze poslužavnik u jednu ruku Sunce ti, kako je težak ovaj čajnik! dok je preturala po torbi ne bi li našla mobilni zarobljen među ključevima, notesom i romanom koji je trenutno čitala. Krivila se kako bi ga prislonila na uho i odgovorila kada...
Madlin i Džonatan se svom snagom sudariše. Čajnik, jabuka, sendvič, flaša „koka-kole", čaša vina: sve ode u vazduh i završi na podu.
I Čarli, iznenađen sudarom, ispusti svoj poslužavnik i zaplaka se.
Kakva glupača!, rasrdi se Džonatan jedva se podižući.
„Zašto ne gledate kuda idete?!", povika.
Kakav grubijan!, razjedi se Madlin dolazeći sebi.
„Ah, još sam ja kriva?! Nemojte da brkate stvari, prijatelju!", suprotstavi mu se pre nego što je sa poda pokupila telefon, torbu i ključeve.
Džonatan se primače sinu kako bi ga utešio, pokupivši sendvič spakovan u plastičnu posudu, kao i flašu vode i mobilni.
„Prvi sam ugledao taj sto!", rasrdi se. „Maltene smo seli kad ste se kao lavina sručili a da niste ni..."
„Šalite se? Ugledala sam taj sto još pre vas!"
Bes mlade žene otkrivao je do tog trenutka neopažen britanski akcenat.
„Kako bilo, vi ste sami, a ja sam sa detetom."
„Divan izgovor! Ne vidim kako vam činjenica da imate dete daje za pravo da me napadate i da mi uništite bluzu!", požali se ugledavši fleku od vina na odelu.
Preneražen, Džonatan odmahnu glavom i podiže pogled uvis. Samo što je otvorio usta da joj odgovori, ona ga preteče:
„Uostalom, ni ja nisam sama!", reče primetivši Rafaela.
Džonatan slegnu ramenima i uze Čarlija za ruku.
„Dođi, idemo na drugo mesto. Jadna glupača...", dobaci napuštajući restoran.

Avion Delte na letu broj 4565 za San Francisko napustio je Njujork u pet po podne. Sav radostan što je ponovo sa sinom, Džonatan nije ni primetio kako vreme prolazi. Čarli je imao fobiju od aviona otkad su mu se roditelji razveli. Za njega je bilo nezamislivo da putuje sam ili da zaspi u toku leta. Tokom sedam sati, koliko je trajao put, samo su prepričavali anegdote, smešne priče i, na prenosivom kompjuteru, po dvadeseti put gledali ceo crtani film „Maza i Lunja", sve to dok su se naslađivali sladoledom „hagen-daz". Iako su ovakve poslastice su bile rezervisane za poslovnu klasu, jedna ljubazna stjuardesa, koju je raznežilo Čarlijevo lice i nespretni šarm njegovog tate, rado je prekršila pravila.
Avion „Er Fransa" na letu broj 29 krenuo je sa Aerodroma „Kenedi" u pola šest po podne. U ušuškanom komforu business class-a Rafael je, bez sumnje, sve dobro odradio... Madlin je uključila svoj foto-aparat i počela da lista slike iz njihove njujorške avanture. Pripijeni jedno uz drugo, dvoje zaljubljenih je sa radošću ponovo proživljavalo najbolje trenutke putovanja koje je ličilo na medeni mesec. Rafael je potom zadremao, a Madlin je, po ko zna koji put, očarano gledala „Radnju iza ugla"[2], staru Lubičevu komediju, puštenu na molbu putnika.

Zbog vremenske razlike, nije bilo ni devet uveče kada je Džonatanov avion stigao u San Francisko. Čarli je, oslobođen straha, zaspao u naručju svog oca čim su izašli iz aviona.
U holu za dolaske, Džonatan je tražio svog prijatelja Markusa, sa kim je u srcu Nort Biča držao mali francuski bife, a koji je trebalo da dođe po njih kolima. Popeo se na prste kako bi se izdigao u odnosu na gužvu.
„Čudilo bi me da je taj došao na vreme!", srdio se.
Na kraju odluči da pogleda mobilni za slučaj da mu je stigla poruka. Čim je isključio opciju rada „u avionu", na ekranu mu se pojavila poduža poruka:
Dobro došla u Pariz, draga! Nadam se da si uspela da se odmoriš u toku leta i da Rafaei nije previše hrkao :-) Izvini za ono malopre: radujem se što se udaješ i što si našla čoveka koji može da te usreći. Obećavam ti da ću učiniti sve kako bih, kao deveruša, najozbiljnije i najdostojanstvenije ispunila svoje dužnosti!
Zauvek tvoja prijateljica, Džulijana.
Kakva je ovo zbrka?, pomisli, ponovo čitajući poruku. Jedna od Markusovih bizarnih šala? Tako je mislio na nekoliko sekundi, sve dok nije dobro pogledao telefon: isti model, ista boja, ali... nije njegov! Brzo je bacio pogled na elektronsku poštu i tako otkrio identitet vlasnice: izvesna Madlin Grin, koja živi u Parizu.
Svašta!, besneo je. To je telefon one glupače sa Aerodroma „Kenedi"!

Madlin pogleda na sat zevajući. Pola sedam ujutro. Mada je let trajao nešto više od sedam sati, usled vremenske razlike, avion je sleteo u Pariz u subotu ujutro. Roasi se ubrzano budio. Oni koji su putovali za božične praznike su, kao i u Njujorku, opseli aerodrom uprkos tome što su bili rani jutarnji časovi.
„Sigurna si da želiš da radiš danas?", upita Rafael pored trake sa prtljagom.
„Naravno, dragi!", reče paleći telefon kako bi proverila poštu. „Kladim se da već imam nekoliko porudžbina na čekanju."
Najpre je poslušala sekretaricu na kojoj joj je spor i pospan glas, njoj potpuno nepoznat, ostavio poruku:
„Zdravo, Ione, ovde Markus. Hmm... imao sam malu nepriliku sa kolima:procurilo ulje iz... nema veze, objasniću ti kasnije. Samo hoću da ti kažem da ću malo kasniti. Izvini..."
Pa ko je ovaj čudak?, zapita se prekidajući. Neko ko je pozvao pogrešan broj? Hm... Sumnjičava, pažljivo je pregledala telefon: isti proizvođač, isti model... ali nije njen.
„E pa sranje!", uzviknu. „Ovo je telefon onog luđaka sa aerodroma!"


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:30 am








2.Odvojen život
Strašno je ostati sam, ako ste imali nekoga.
Pol Moran

Džonatan posla prvu poruku...
Vaš telefon je kod mene, da li je moj kod vas? Džonatan Lamprer ... na koju Madlin gotovo istoga trenutka odgovori:
Da! Gde ste vi? Madlin Grin
U San Francisku. A vi?
U Parizu : Kako ćemo sad?
Pa, u Francuskoj postoji pošta, zar ne?
Još koliko sutra ću vam poslati telefon „Fedeksom".
Baš ste ljubazni... I ja ću učiniti isto što pre.
Koja vam je adresa?
Restoran „Frenč tač", Ulica Stokton 1606, \ San Francisko, Kalifornija.
Evo moje: „Žarden eksuauiumci , Ulica Delambr 3a, Pariz, XIV arondisman.
Vi ste cvećarka, jel' tako? Ako jeste, imate hitnu porudžbinu od izvesnog Olega Mordorova: traži da se 200 crvenih ruža isporuči u pozorište „Šatle" glumici koja se skida u trećem činu. Među nama, čisto sumnjam da mu je to žena...
S kojim pravom ste mi preslušavali govornu poštu?
Pa da bih vam učinio uslugu, glupačo!
Vidim da ste i u porukama kao i uživo jednako vulgarni! Vi ste dakle ugostitelj, Džonatane?
Da.
Pa, kad je tako, imate novu rezervaciju za vaš restorančić: sto za dvoje, za sutra uveče, na ime gospodina i gospođe Strehovski. U svakom slučaju, tako sam razumela iz njihove poruke, mada je signal bio loš...
Odlično. Laku noć.
U Parizu je sedam ujutro...
Džonatan iznervirano odmahnu glavom i stavi telefon u unutrašnji džep jakne. Od te žene se ježio.

San Francisko 21.30
Stari svetlocrveni „reno 4" isključi se sa nacionalnog auto-puta 101 pravcem za centar grada. Matora krntija se vukla kao puž po Embarkaderu, činilo se kao da vozi usporeno. Po prozorima su curile kapljice od pare, iako je grejanje bilo pojačano do maksimuma.
„Sletećemo s puta sa ovom tvojom gvožđurijom!", žalio se Džonatan stisnut na suvozačevom sedištu.
„Ma nećemo, kotrljaju se još ova moja kolica", branio se Markus. „Kad bi znao kako ih lickam!"
Čupave slepljene kose, rundavih obrva, brade od osamnaest dana i oborenih kapaka kao u Drupija: Markus je izgledao kao teleportovan iz druge epohe preistorije pa čak, nekim danima, kao sa druge planete. Plivajući u vrećastim pantalonama i sa havajkom raskopčanom sve do pupka, njegova kriva silueta kao da se iščašila i izuvijala da bi mogla da stane u kola. Obuven u stare japanke, vozio je samo jednom nogom, sa petom na kvačilu i prstima naizmenično stiskajući gas i kočnicu.
„Meni se baš sviđa auto ujka Markusa!" razdragano će Čarli sa sedišta pozadi.
„Hvala, mališa!", odgovori mu namigujući.
„Čarli, veži pojas i prestani da se pomeraš na sve strane", naredi Džonatan. Zatim će, okrenuvši se ka prijatelju: „Svraćao si u restoran ovog popodneva?"
„Hm... danas ne radimo, zar ne?"
„Ali, bar si primio isporuku pačetine?"
„Kakve pačetine?"
„Pačjih bataka i rukole koju nam svakog petka isporučuje Bob Vudmark!"
„Ah, a znao sam da sam nešto zaboravio!"
„Koji praznoglavac!", iznervirano će Džonatan. „Kako si mogao da zaboraviš jednu jedinu stvar na koju sam te zamolio da misliš?"
„Pa nije tako strašno..." promrmlja Markus.
„E pa jeste! Mada je Vudmark nepodnošljiv, njegovo imanje nas snabdeva najboljim proizvodima. Ako se nisi našao sa njim, uzeće nas na zub i više nas neće hteti za mušterije. Idi pored restorana: kladim se da je ostavio isporuku u dvorištu kod zadnjih vrata.
„Mogu i sam to da pogledam", reče Markus. „Najpre ću vas da odbacim ku..."
„Ne!", prekide ga Džonatan. „Ti si jedan nesposobnjaković na koga se ne može osloniti, tako da ću uzeti stvari u svoje ruke."
„Ali mali je mrtav umoran!"
„Nisam, nisam!", radosno će Čarli. „Hoću i ja u restoran!"
„Onda je rešeno", odsečno će Džonatan. „Skreni kod Treće ulice", naredi brišući rukavom paru koja se stvorila na vetrobranu.
Ali starim kolima se nije sviđalo kada ih ometaju na njihovoj maršruti. Pošto mu uske gume nisu bile najstabilnije, nagla promena pravca zamalo je izazvala nesreću.
„Vidiš da ne možeš da kontrolišeš to đubre!", povika Džonatan. „Ubićeš nas, zaboga!"
„Činim šta mogu!", reče Markus ispravljajući volan uz sirene ogorčenih vozača.
Idući uz Ulicu Kerni, krntija se, činilo se, stabilizovala.
„Takav si zato što si se video sa mojom sestrom?", upita Markus posle dužeg ćutanja.
„Frančeska ti je samo polusestra", ispravi ga Džonatan.
„Kako je ona?"
Džonatan ga pogleda neprijateljski.
„Ako misliš da smo ćaskali..."
Markus je znao da je to osetljiva tema, pa nije nastavljao. Okrenuo se svojoj vožnji da bi stigao u Aveniju Kolambus i parkirao svoja kolica pred bifeom sa nazivom „Frenč tač", na uglu ulica Junion i Stokton.
Kao što je Džonatan i predvideo, Bob Vudmark je ostavio svoju isporuku iza restorana. Njih dvojica uhvatiše gajbe i odnesoše ih u hladnjaču pošto su proverili da li je sve u redu u sali za ručavanje.
„Frenč tač" je bio jedan kraj Šestougla u srcu Nort Biča, italijanske četvrti u San Francisku. Mali, ali prijatan, bife je po unutrašnjosti podsećao na francuski bistro iz tridesetih godina: po drvenariji, zidnim ukrasima, podovima ukrašenim mozaicima, velikim ogledalima bel epoka, starim plakatima Džozefine Bejker, Morisa Ševalijea i Mistingetove. U ponudi lokala je, bez pretenzije i pompe, bila francuska tradicionalna kuhinja. Na tabli okačenoj na zidu je pisalo: „lisnato testo sa puževima u medu, file pačetine u sosu od pomorandže, torta 'tropezjen'..."
„Mogu li da dobijem sladoled, tata?", upita Čarli zauzimajući mesto za uglačanim šankom koji se prostirao duž sale.
„Ne, mališa. Pojeo si kilograme u avionu. Uostalom, mnogo je kasno i trebalo je još odavno da budeš u krevetu."
„Ali na raspustu sam..."
„Hajde, Žone, opusti se!", zamoli ga Markus.
„A ne, nećeš i ti!"
„Ali, Božić je!"
„Dva derana!", Džonatan nije mogao a da se ne nasmeje.
Zauzeo je mesto na kraju restorana, iza pulta u kuhinji koja je bila otvorena i dozvoljavala tako gostima da delimično prate spremanje jela.
„Šta bi voleo?", upita sina.
„Belu damu[3]!", veselo će dečak.
Kuvar spretno razlomi nekoliko kocki crne čokolade u maloj posudi, kako bi je otopio na pari.
„A za tebe?", upita Markusa.
„Mogli bismo otvoriti flašu vina..."
„Može."
Široki osmeh ozari Markusovo lice. Sišao je sa stolice kako bi otišao na svoje omiljeno mesto: u podrum restorana.
Za to vreme, dok ga je Čarli pohlepnim pogledom posmatrao, Džonatan stavi u staklenu činiju dve kugle sladoleda od vanile sa jednom puslicom. Kada se čokolada istopila, sipao je u nju kašiku slatke pavlake. Sipao je toplu čokoladu na sladoled i sve prekrio šlagom i pečenim bademom.
„Uživaj!", reče ubadajući mali suncobran navrh šlaga.
Otac i sin sedoše za sto, jedan pored drugoga na mekoj klupi. Iskričavog pogleda, Čarli se naoruža dugačkom kašikom i poče da jede.
„Pogledaj ovo čudo!", uzbuđeno će Markus po povratku iz podruma.
„'Skrimin igl' iz 1997! Mora da se šališ? Takvo piće je za mušterije!"
„Ma hajde! Neka to bude moj poklon za Božić", molećivo će on.
Nakon čisto formalnog opiranja, Džonatan pristade da se otvori vino iz dobre berbe. Sve u svemu, bolje je da Markus popije koju u restoranu. Tako bi barem mogao da ga drži na oku. U protivnom, Kanađanin bi mogao da krene u obilazak barova i, dok je pod dejstvom alkohola, nezgode bi se nizale. Društvo sa kojim bi se napijao u više je navrata koristilo njegovu finoću i lakovernost da bi ga opelješili u pokeru i naterali ga da potpiše izjave da duguje svašta, koje bi Džonatan potom s teškom mukom povratio.
„Divi se boji ovog božanskog pića!", ushićeno će Markus dok je sipao vino u flašu kako bi ga procedio.
Budući vanbračno dete Frančeskinog oca i kantri pevačice iz Kvebeka, Markus nije dobio ni centa od smrti svog biološkog oca, bogatog poslovnog čoveka iz Njujorka. Pošto mu je majka nedavno preminula, održavao je slab kontakt samo sa polusestrom. Nemajući žute banke, živeo je nemarno, ravnodušan prema tome kako izgleda, zanemarujući osnovna pravila društvenog života i pristojnosti. Spavao je dvanaest sati dnevno, uredno pomagao u restoranu, ali se činilo da životne stege i radno vreme nisu imali uticaja na njega. Budući blago neuravnotežen, istovremeno priprost i zanimljiv, bilo je kod njega nečeg dirljivog i razoružavajućeg, mada je bilo iscrpljujuće svakodnevno trpeti posledice njegove neodgovornosti.
Sve vreme dok je bio u braku, Džonatan je u Markusu video samo budalu sa kojom nema ništa zajedničko. Međutim, kada ga je Frančeska napustila, jedino ga je šurak podržao. I pored Čarlija, Džonatan se u to vreme bio prepustio crnoj rupi depresije. Bespomoćan i dokon, potonuo je u patnju, družeći se pomalo previše sa gospodom Džekom Danijelsom i Džonijem Vokerom.
Na sreću, Markus je, nekim čudom, sklonio po strani svoju lenjost i, po prvi put u životu, uzeo stvari u svoje ruke. Otkrio je stari italijanski restoran koji je upravo bio promenio vlasnika, namučio se da ubedi rukovodioce da pretvore objekat u francuski bistro i da povere kuhinju njegovom zetu. Ovaj potez je pomogao Džonatanu da stane na noge. Tek što je video da mu je prijatelj spasen, Markus je i sam ponovo utonuo u letargiju.
„Živeli!", dobaci pružajući Džonatanu čašu vina.
„Dakle, Božić je stigao pre vremena", zaključio je Francuz paleći radio u stilu art dekoa, koji je kupio na buvljoj pijaci u Pasadeni.
Našao je rok stanicu na kojoj je puštena verzija uživo pesme „Light My Fire".
„Uh, ovo je super!" ushićeno će Markus, prilepljen za klupu, a da se nije znalo da li govori o kaberneu ili o pesmi „Dorsa".
I Džonatan je pokušao da se opusti. Otkopčao je dugmiće na kragni košulje, skinuo jaknu, ali mu je zasmetao pogled na Madlinin telefon. Izgubiću mušterije zbog čitave ove priče sa mobilnim!, uzdahnu. Neki od redovnih posetilaca su, naime, imali njegov lični broj: ta privilegija im je omogućavala da dobiju sto i u večerima kada je najveća gužva.
Dok se Markus hvatao za telefon, Džonatan pogleda sina koji tiho spava na klupi. Voleo bi da može da uzme desetak dana odmora kako bi se bolje brinuo o Čarliju, ali nije mogao to sebi da priušti. Tek je izašao iz finansijske krize koja ga je gotovo bila upropastila nekoliko godina unazad, ali ga je i izlečila od uzimanja kredita, minusa, neplaćenih računa i drugih kazni za kašnjenje.
Slomljenom, čim je zatvorio oči, pojavila mu se Frančeska, onakva kakvu je sreo na aerodromu. I posle dve godine, bol je i dalje bio prisutan. I gotovo nepodnošljiv. Otvorio je oči i popio gutljaj vina kako bi oterao njen lik. Život mu nije bio onakav kakav je priželjkivao, ali je to ipak bio njegov život.
„Ej, pa nije loša ova ženska!", uzviknu Markus dok su mu masni prsti klizili po ekranu dok je pregledao fotografije u telefonu.
Radoznao, Džonatan baci pogled na ekran.
„Daj da vidim."
Neke od slika mlade žene bile su blago erotične. Sugestivne poze ovekovečene su u crnobeloj tehnici: fine čipke, satenske podvezice, ruka dignuta tako da sramežljivo krije grudi ili dodiruje bedra. Ništa previše neprikladno u vreme kada neki stavljaju na internet snimke intimnih odnosa...
„Mogu li da vidim, tata?" upita Čarli razbuđujući se.
„Ne, ne. Nastavi da spavaš. Ovo nije za decu."
I napast sa aerodroma je imala svoju kolekciju zavodljivih poza, što ga je iznenadilo jednako kao i njen nadmen i hladan stav. Više začuđen nego zaintrigiran, Džonatan uveliča lice modela. Mada se činilo da se zabavlja, da se rado prepušta igri, iza njenog lažnog osmeha naslućivala se izvesna nelagodnost. Nema sumnje da je ova vrsta fotografija zanimljivija njenom dečku koji se u datom trenutku poistovetio sa Helmutom Njutnom[4]. Ko je bio iza objektiva? Njen muž? Ljubavnik? Džonatan se setio da je na aerodromu video nekog čoveka, ali nije mogao da mu se seti lika.
„Dobro, dosta je bilo!", iznenada će on, uzimajući natrag telefon od razočaranog Markusa.
Osetivši se iznenada kao voajer, zapitao se sa kojim pravom je zadirao u privatnost te žene.
„Kao da će njoj smetati da učini isto!", reče mu Kanađanin.
„Baš me briga: u mom telefonu sigurno neće naći takve fotografije!", uzviknu on služeći se još jednom čašom vina. „Veruj mi da sam se već dovoljno zabavio slikajući Popola..."
Kaberne je imao izvrstan ukus crvenog voća i raznih začina. Ispijajući piće, Džonatan se prisećao onoga što mu je bilo u mobilnom telefonu. Istini za volju, nije se mogao svega setiti.
U svakom slučaju, nema ničega intimnog niti kompromitujućeg, tešio se.
U potpunosti je grešio.


Pariz 7.3o
Išarana hauba najnovijeg modela „jaguara XF" brzo se kretala po ledenom plavetnilu pariške periferije. Obučena u skupe materijale bela koža, enterijer od orahovog drveta, matirani aluminijum unutrašnjost je odisala luksuzom i udobnom zaštićenošću. Na zadnjem sedištu su stajali brendirani koferi i torba za golf, kao i jedan broj „Fig maga".
„Jesi sigurna da hoćeš da otvoriš radnju danas?" ponovo upita Rafael.
„Dragi!", povika Madlin. „Već smo u nekoliko navrata pričali o tome."
„Mogli bismo da produžimo odmor...", opet će on. „Idem do Dovila, provešćemo noć u hotelu 'Normandi' i sutradan ćemo ručati sa mojim roditeljima."
„Primamljivo, ali... ne. Štaviše, treba da se sastaneš sa klijentom radi posete gradilištu."
„Ti odlučuješ", predade se arhitekta skrenuvši u Bulevar Žurdan.
Danfer-Rošro, Monparnas, Raspaj: kola su prešla dobar deo XIV arondismana i zaustavila se kod broja 13 u Ulici Kampanj-Premijer, pred tamnozelenim vratima.
„Da dođem večeras po tebe u radnju?"
„Ne, doći ću kod tebe motorom."
„Sledićeš se!"
„Možda, ali obožavam moj 'trijumf'!", odgovorila je grleći ga.
Zagrljaj im je trajao sve dok se, začuvši sirenu nekog taksiste kome se žurilo, nisu naglo prenuli iz svog sveta.
Madlin je, zatvorivši vrata, poslala svom ljubljenom oproštajni poljubac. Otkucala je šifru za otvaranje ulaza u pošumljeno dvorište. Tamo se u prizemlju nalazio stan koji je iznajmljivala otkako je živela u Parizu.
„Brrr! Unutra je minus 15 stepeni!", drhteći će ona dok je ulazila u mali stan na dva nivoa, jedan od onih umetničkih ateljea koji su se gradili u četvrti krajem XIX veka.
Upalila je bojler i stavila čajnik kako bi skuvala čaj.
Prvobitni slikarski atelje ustupio je mesto lepom jednosobnom stanu koji se sastojao iz dnevne sobe, male kuhinje i sobe na međuspratu. Ali, visina plafona, veliki stakleni elementi u glavnom zidu i obojeni drveni parket ukazivali su na prvobitnu umetničku svrhu i pojačavali šarm i upečatljivost objekta.
Madlin upali radio-stanicu „TSF džez", proveri da li su radijatori pojačani do maksimuma i ispi čaj, njišući se u ritmu trube Luja Armstronga i čekajući da se stan zagreje.
Na brzinu se istuširala, izašla iz kupatila i drhteći ščepala iz plakara majicu „termolaktil", farmerke i debeli vuneni džemper. Spremna za polazak, grickala je „kinder bueno" dok je oblačila kožni kaput i oko vrata vezala najtopliji šal.
Bilo je nešto više od osam sati kada je sela na svoj jarkožuti motor. Iako joj je radnja bila blizu, nije želela da se vraća u stan pre nego što se bude našla sa Rafaelom. Raspuštene kose, prelazila je tih kratkih stotinak metara ulice koju je obožavala. Ovde su se Rembo i Verlen napisali stihova, Aragon i Elza su se voleli, a Godar je ovekovečio kraj svog prvog filma: reč je o tako tužnoj sceni u kojoj se, pred očima verenice iz Amerike, Žan-Pol Belmondo, „na izdisaju", ruši sa metkom u leđima.
Madlin je skrenula u Bulevar Raspaj i potom u Ulicu Delambr sve do „Žarden ekstraordinera", radnje koju je otvorila pre dve godine i na koju je bila ponosna.
Sa zebnjom je podigla gvozdenu zavesu. Nikada pre nije bila toliko odsutna. Tokom odmora u Njujorku, upravljanje radnjom je poverila Takumiju, šegrtu iz Japana koji je završavao parišku školu za cvećare.
Kada je ušla u lokal, oteo joj se uzdah olakšanja. Takumi je u potpunosti sledio njene savete. Mladi Azijac je prethodnog dana bio u nabavci u Renžisu, te je prostorija obilovala svežim cvećem: orhideje, bele lale, ljiljani, božićne zvezde, kukureci, ljutići, mimoze, narcisi, ljubičice, amarilisi. Velika božićna jelka, koju su zajedno ukrasili, sijala je punim sjajem, dok su na plafonu visili svežnjevi imela i zelenika.
Na miru je skinula kaput kako bi stavila kecelju, pokupila alat makaze, kantu za zalivanje, motiku i radosno prionula na izvršavanje najhitnijih zadataka čisteći listove fikusa, menjajući saksiju orhideji, obrezujući bonsaj.
Madlin je svoju cvećaru zamislila kao čarobno i poetično mesto, skrovište za sanjarenje, luku mira daleko od gradske buke. Koliko god da je sumoran dan, ona je želela da kupci stave po strani svoje brige čim uđu u njenu radnju. U vreme Božića, atmosfera u njenom „Žarden ekstraordinera" bila je posebno očaravajuća, donoseći mirise detinjstva i nekadašnjih običaja.
Čim je završila sa „primarnim obavezama", mlada žena je izvadila jelke kako bi ih stavila uz izlog i otvorila radnju čim je sat otkucao devet.
Nasmešila se videvši prvu mušteriju kako ulazi kako je stara izreka u profesiji govorila, ako je muškarac, dan će biti unosan zatim se namršti pred njegovom porudžbinom: hteo je da svojoj ženi isporuči buket bez ostavljanja posetnice. Reč je o novoj smicalici koja je bila u modi kod ljubomornih muževa: slali bi cveće bez ostavljanja imena, kako bi videli reakciju svoje žene. Ako im po povratku kući ne bi pričala o buketu, zaključili bi da ima ljubavnika... Čovek plati porudžbinu i ode iz radnje a da ga nije zanimalo kakav će biti buket. Madlin je onda sama počela da ga pravi a Takumi će ga isporučiti u deset sati u jednu banku u Ulici Bular dok je rif pesme „Jumpin Jack Flash" odjekivao u radnji. Cvećarka se namršti. Čuvena pesma „Rolingstonsa" dolazila je iz džepa njene torbe u kojem je bio telefon onog Džonatana čije je prezime zaboravila.
Dok se dvoumila da li da se javi, zvonjava je utihnula. Tišina je trajala minut, dok se kratak i prigušen zvuk nije čuo i dao joj do znanja da je neko ostavio poruku.
Madlin sleže ramenima. Svakako neće poslušati poruku koja nije namenjena njoj... Imala je druga posla! Uostalom, baš ju je bilo briga za tog neprijatnog prostaka Džonatana čijeg se prezimena nije ni sećala. Uostalom...
Naterana jakom znatiželjom, dodirnu prstom ekran i prisloni telefon na uho. Začu se ozbiljan i kolebljiv glas: neka Amerikanka, sa slabim italijanskim akcentom, jedva se zadržavala da ne zajeca.
Džonatane, ja sam, Frančeska. Molim te, pozovi me. Treba da pričamo, treba da... Znam da sam te izdala, znam da ne razumeš zbog čega sam sve pokvarila. Vrati se, molim te, učini to zbog Čarlija, učini to zbog nas. Volim te... Nećeš zaboraviti, ali ćeš mi oprostiti. Samo jedan život imamo, Džonatane, i stvoreni smo da ga živimo zajedno i da imamo još dece. Nastavimo da ostvarujemo svoje planove, nastavimo kao pre. Bez tebe, ovo nije život...
Poruka se prekide kada se glas Italijanke zagušio od prevelike tuge. Madlin je ostala nepomična na nekoliko sekundi, potresena onim što je upravo čula i zatečena grižom savesti. Ruke su joj se naježile. Zadrhtala je, a potom odložila na pult telefon još uvek natopljen suzama pitajući se šta joj je uopšte trebalo da to uradi.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:31 am





3.U tajnosti
Svi imaju tajne. Samo je pitanje kakve. Stig Lašon

Džonatan pritisnu kvačilo i ubaci u treću. Iz menjača se začu piskava škripa i činilo se kao da će se auto istog trenutka pokvariti. Tražio je da on vozi auto: iako je kuća bila blizu, bilo je nezamislivo da pusti Markusa da vozi. Zavaljen na suvozačevom sedištu, prijatelj mu je zaspao od vina prebirajući po razvratnim strofama iz repertoara Žorža Brasansa:
Kada pomislim na Fernandu, u meni se nešto stegne...
„Tiše malo!", naredi Džonatan bacivši pogled u retrovizor ne bi li proverio da li se uverio da mu sin još uvek spava.
„Oprosti", izvini se Markus, uspravivši se kako bi otvorio prozor.
Kanađanin proturi glavu napolje, kao da će mu noćni vazduh pomoći da se otrezni.
Ovaj je načisto lud..., pomisli Džonatan usporavajući gotovo do brzine puža. Mali auto se kretao zapadnom stranom Ulice Filbert, jedne od najstrmijih ulica San Franciska. Na početku uspona, auto se zakašlja, činilo se da će se zaustaviti, ali se ipak povrati i jedva dođe do vrha uzvišenja pod belom svetlošću Kojt tauera, kule koja je dominirala gradom. Opasnim manevrom Džonatan se parkirao na uglu ivičnjaka, točkovima okrenutim ka unutrašnjoj strani trotoara. Srećan što je bezbedno stigao, uzeo je sina u naručje i nastavio kroz prolaz među eukaliptusima, palmama i bugenvilijama.
Markus ga je pratio zanoseći se. Nastavio je da peva raskalašne pesme vičući iz sveg glasa.
„Neko pokušava da spava!", žalio se jedan sused.
Džonatan zgrabi prijatelja za rame kako bi ga podstakao da ubrza korak.
„Ti si mi jedini pravi drug, jedini pravi druškan...", promrmljao je kačeći mu se o vrat.
Pošto ga je Džonatan jedva uspravio, „dva i po čoveka" su sitnim koracima silazili drvenim stepenicima koji su se spuštali Telegraf Hilom. Stepenište je vijugalo kroz gotovo tropsku vegetaciju pored malih šarenih kuća. Pošteđene pustošenja tokom zemljotresa iz 1906, ove drvene kuće, sagrađene isprva za mornare i lučke radnike, sada su bile nastanjene bogatim intelektualcima i umetnicima.
Najzad su stigli pred kapiju raskošnog divljeg vrta u kojem je korov dobio bitku naspram fuksija i rododendrona.
„Hajde, svako u svoju sobu!", dobaci Džonatan kao da je glava porodice.
Skinuo je Čarlija, stavio ga u krevet i poljubio pošto ga je ušuškao. Potom je isto učinio sa Markusom, osim poljupca. Ipak nije trebalo preterivati...
Najzad opušten, Džonatan pređe u kuhinju, popi čašu vode i izađe na terasu noseći laptop pod miškom. Još pod uticajem vremenske razlike, zevnuo je trljajući kapke i sručio se na drvenu stolicu.
„Šta bi, druže, ne spava ti se?"
Džonatan podiže glavu ka glasu koji mu se obraćao: bio je to Boris, tropski papagaj kojeg je čuvao u kući.
Zaboravio sam na ovoga!
Životinja je pripadala prethodnom vlasniku stana, nekom ekscentriku koji je u svom testamentu naveo kao obavezu za budućeg kupca njegove kuće da se ad vitam aeternam[5] brine za njegovu omiljenu pticu. Borisu je bilo više od šezdeset godina. Decenijama mu je gospodar držao čas logopedije dnevno, naučivši ga tako dobrih hiljadu reči i više stotina izraza kojima se služio u iznenađujuće odgovarajućim prilikama.
Budući flegman, lepo se uklopio u novi dom i razveseljavao Čarlija. Naročito dobro se slagao sa Markusom koji ga je naučio čitavom nizu psovki kapetana Hedkoka. Pošto je bio nezgodan šaljivdžija, Džonatan je samo donekle cenio njegovu prljavu narav i dugačak jezik.
„Ne spaaavaaa ti se?", ponovi ptica.
„Zamisli, spava mi se, ali sam suviše umoran za to."
„Budalo!", uvredi ga Boris.
Džonatan se približi ptici koja je, velikog povijenog kljuna i moćnih noktiju na nogama, veličanstveno stajala na šipci. Uprkos starosti, zlatnožuto-tirkizno perje sačuvalo je sjaj, a crno paperje, koje mu je u pruge išaralo ivice oko očiju, činilo je da izgleda gordo i nadmeno.
Životinja protrese repom, pa raširi krila vičući:
„Hoću jabuke, kruške, banane..."
Džonatan pogleda po kavezu.
„Nisi pojeo ni krastavce ni cikoriju."
„Cikorija je odvratna! Hoću pinjole, orahe i kikiriiikiii."
„Pa da, i ja hoću mis sveta u krevetu."
Džonatan odmahnu glavom i otvori kompjuter. Pročita poštu, odgovori dvojici snabdevača, potvrdi nekoliko rezervacija i zapali cigaretu posmatrajući hiljade svetiljki koje su sijale na okeanu. Pogled na zaliv sa ovog mesta bio je veličanstven. Neboderi poslovne četvrti su se ocrtavali pred ogromnom siluetom Mosta Bej koji je vodio ka Ouklandu. Ovaj trenutak smirenosti prekide nepoznato zvono telefona: bila je u pitanju violinska kompozicija, početak jednog Paganinijevog „Kaprica", ako se dobro sećao.
Telefon Madlin Grin.
Ako je nameravao da spava, ne bi smeo da zaboravi da ga ugasi jer, s obzirom na vremensku razliku, pozivi će se najverovatnije umnožavati. Ipak, odluči da se javi samo ovaj put.
„Da?"
„Ti si, lepotice?"
„Hmm..."
„Nisi previše umorna? Nadam se da si lepo putovala."
„Divno. Lepo od vas što brinete."
„Ali, vi niste Madlin?"
„Dobro ste uočili!"
„Ti si Rafael?"
„Ne, ja sam Džonatan, iz San Franciska."
„Džulijana Vud, drago mi je. Može li se znati zašto ste se vi javili na telefon moje najbolje prijateljice?"
„Zato što smo nepažnjom zamenili telefone."
„U San Francisku?"
„U Njujorku, na aerodromu. Ukratko, isuviše duga priča."
„Baš zanimljivo..."
„Da, naročito kada se dešava drugima. Tako da vi..."
„A kako se to desilo?"
„Slušajte, kasno je i nije baš interesantno."
„Naprotiv, jeste! Ispričajte mi!"
„Zovete iz Evrope?"
„Zovem iz Londona. Pitaću Madlin da mi ispriča. Koji je vaš broj?"
„Molim?"
„Vaš broj telefona."
„....."
„Da pozovem Madlin..."
„Neću vam dati svoj broj, jer vas ne poznajem!"
„Ali vaš telefon je kod nje!"
„Uh, pustite me na miru! Možete vi i na drugi način da stupite u kontakt sa njom! Dovoljno je, eto, samo da pozovete Rafaela!" Koja alapača!, pomisli on žureći da prekine razgovor.
„Halo, halo", ponovi Džulijana sa druge strane žice. Oh, prostačina!, iznervirano će, shvativši da joj je spustio slušalicu.
Džonatan je odlučio da ugasi telefon kada ga je crv radoznalosti naterao da ponovo pogleda slike sačuvane u njemu. Izuzev dve ili tri erotične poze, slike su uglavnom bile turističkog karaktera, čineći tako pravi album sećanja romantičnih izleta para. Madlin i Rafael su tako pokazali svoju ljubav na Trgu Navona u Rimu, u gondoli u Veneciji, ispred Gaudijevih građevina u Barseloni, u lisabonskim tramvajima ili na skijama u Alpima. Mnoge od tih mesta je Džonatan posetio sa Frančeskom u vreme kada su se voleli. Ali, pošto je sreća drugih za njega još uvek bila bolna, samo je preleteo preko ove galerije slika.
Nastavio je, međutim, da istražuje telefon pregledavši sa pažnjom Madlininu kolekciju pesama. Dok je očekivao najgore zbirku lošeg zvuka, popa i ar-en-bija namršti se otkrivši... muziku koju je i sam voleo: Tom Vejts, Lu Rid, Dejvid Boui, Bob Dilan, Nil Jang...
Bile su tu boemske i melanholične numere o nesreći, o bluzu bledih jutara i slomljenim životima.
Bio je iznenađen. Znao je da odelo ne čini čoveka, ali teško mu je bilo da zamisli tu mladu prefinjenu ženu, nalakiranih noktiju i firmiranih stvari, koju je sreo na aerodromu, kako se pronalazi u tom svetu patnji.
Istražujući dalje, pogledao je nazive filmova koje je Madlin „skinula". Još jedno iznenađenje: nema romantičnih komedija, epizoda „Seksa i grada" ili „Očajnih domaćica", već su tu teži i kontroverzniji dugometražni filmovi: „Poslednji tango u Parizu", „Fatalna nesreća", „Profesorka klavira", „Ponoćni kauboj" i „Napuštajući Las Vegas".
Džonatan se zaustavi kod poslednjeg naslova: ta priča o nemogućoj ljubavi između alkoholičara sklonog samoubistvu i izgubljene prostitutke bila je njegov omiljeni film. Bio je na vrhuncu uspeha na profesionalnom i porodičnom planu kada ga je otkrio. Međutim, život Nikolasa Kejdža na stranputici alkoholizma, kao i to što je u alkoholu utapao svoju promašenost, činila mu se gotovo bliskom. Bio je to jedan od onih filmova koji oživljavaju vaše rane, bude stare demone i poriv za samouništenjem. I jedna od onih priča koje vas upućuju na najskrivenije strahove, na samoću, koje vas podsećaju na to da niko nije zaštićen od pada u pakao. Zavisno od vašeg duševnog stanja, film je mogao bilo da vam izazove mučninu, bilo da učini da jasnije sagledate sami sebe. U svakom slučaju, bio je pun pogodak.
Madlin je svakako imala neočekivani ukus.
Sve više zbunjen, počeo je da joj čita mejlove i poruke. Pored poruka poslovne sadržine, većina njene pošte je predstavljala razmenu sa Rafaelom njenim partnerom, očigledno veoma zaljubljenim i pažljivim kao i sa najboljom drugaricom čuvenom Džulijanom, brbljivicom, alapačom i tračarom, ali vernom prijateljicom sa mnogo smisla za humor. Iz desetine mejlova od jednog pariškog preduzetnika naslućivalo se da su Madlin i Rafael, sa velikom pažnjom i posvećenošću koje se ulažu u stvaranje prvog ljubavnog gnezda, organizovali selidbu u jednu kuću u Sen Žermen an Leju. Par je očigledno bio na sedmom nebu, sem što...
... nastavljajući ono što bi trebalo nazvati „istraživanjem", Džonatan naiđe na Madlinin elektronski podsetnik u kojem stoje redovni sastanci sa izvesnim Estebanom. Odmah je stvorio sliku argentinskog plejboja, ljubavnika mlade Engleskinje. Dva puta nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom između šest i sedam sati uveče, Madlin se sastajala sa svojim južnoameričkim kazanovom! Da li je fini Rafael bio upoznat sa ispadima svoje lepe verenice? Naravno da nije. I sam Džonatan je bio iste sreće i nije ništa naslućivao dok nije otkrio Frančeskinu prevaru, dok je mislio da je njegova veza zaštićena od oluja.
Sve su iste..., pomisli potpuno razočaran.
Rafael mu je na fotografijama delovao pomalo bezizražajno, dok je sa džemperom na ramenima i plavom košuljom ličio na idealnog zeta. Ali, budući da je bio suočen sa uništiteljem bračne sreće, što je bez sumnje bio Esteban, Džonatan nije mogao a da ne saoseća sa njim, što je bilo svojstveno prevarenim muževima.
Među ostalim sastancima, redovno se pojavljivala reč „ginekolog": radilo se o doktorki Silvi Andrije, koju je Madlin po svoj prilici posećivala poslednjih šest meseci usled problema sa plodnošću. To se bar moglo pretpostaviti na osnovu sačuvanih mejlova koje je Madlin primila od jedne laboratorije za medicinske analize.
Uprkos tome što se Džonatan, pred ekranom njenog telefona, osećao nelagodno i sebi činio kao voajer, nešto ga je kod te žene očaralo.
Poslednjih nedelja, Madlin se podvrgnula najnovijim ispitivanjima kako bi otkrila da li je neplodna: podaci o temperaturi, analize krvi i mokraće, ultrazvučni i rendgenski pregledi. Džonatanu je ova oblast bila poznata: Frančeska i on su imali sličnih problema i sve su to prošli pre nego što je Čarli bio začet.
Sa pažnjom je krenuo da čita rezultate. Koliko se razumeo, bili su, reklo bi se, dobri. Madlin je imala uredne cikluse, dovoljnu količinu hormona i ovulaciju koja nije morala biti stimulisana. Čak se i njen mili Rafael podvrgao analizi sperme, nakon čega je sa olakšanjem mogao da potvrdi da su njegovi spermatozoidi dovoljno brojni i pokretni, te da može da začne.
Samo mu je falilo još jedno ispitivanje, Inerov test, kako bi popunio listu. Čitajući beleške iz elektronskog rokovnika, Džonatan je zaključio da se, poslednja tri meseca, datum svaki put pomerao.
Čudno...
Vrlo dobro se sećao svog duševnog stanja iz vremena kada je i sam radio to ispitivanje sa Frančeskom. Budući namenjen otkrivanju stepena kompatibilnosti para, test je svakako podrazumevao određena pravila analiza se mora izvršiti dva dana pre ovulacije i manje od dvanaest sati nakon seksualnog odnosa bez zaštite ali čim ste odlučili da se podvrgnete svim ovim testovima, želeli ste samo jedno: da ih što pre završite, kako biste bili sigurni.
Zašto li je Madlin tri puta odlagala ispitivanje?
Mnogo je razmišljao o tome, mada je znao da neće naći odgovor na to pitanje. Uostalom, možda su sastanci odlagani zbog ginekologa, ili Rafaela.
„Idi da spavaš, Koko!", obrati mu se Boris.
Ovog puta je ptica bila u pravu. Šta mu je značilo to što je, budan u dva ujutro, očajnički gledao po ekranu telefona žene sa kojom se sreo tek na dva minuta u životu?
Mada je Džonatan ustao sa stolice, odlučan da ide da spava, telefon ga je i dalje privlačio. Ne želeći da ga ostavi, povezao ga je na bežični internet, a zatim ponovo pogledao fotografije. Pregledao je Madlinine poze kako bi naišao na onu koju je tražio. Počeo je da je štampa i uputio se ka dnevnoj sobi.
Čuo se rad mašine dok je štampala portret mlade žene kod Velikog kanala u Veneciji. Džonatan dohvati sliku i zadubi svoj pogled u Madlinine oči.
Bilo je nečeg tajanstvenog u tom licu. Osećao je da, iza svetlosti i osmeha, ima neka rana, nešto nepopravljivo slomljeno, kao da je slika nosila podsvesnu poruku koju nije uspevao da otkrije.
Otišao je na terasu. Omađijan telefonom, prisećao se aplikacija koje je Madlin na njemu imala ozbiljne dnevne novine, plan pariškog metroa, vremenska prognoza...
„Koja je tvoja tajna, Madlin Grin?", prošaputa dodirujući ekran.
„Madlin Griiiiiiin", ponovi papagaj urlajući.
Upalilo se svetlo u kući preko puta.
„Neko bi da spava!", požali se sused.
Samo što je otvorio usta da izgrdi Borisa, Džonatanu je jedan program privukao pažnju: neki „ženski kalendar" u koji je Madlin beležila dobar deo svog privatnog života. U aplikaciji, nalik na rokovnik, bili su sačuvani datumi menstruacije, dani ovulacije, plodni dani i prosečno trajanje menstrualnih ciklusa. Jedan „dnevnik" je pratio promenu težine, temperature i raspoloženja, dok su ikonice u obliku srca omogućavale korisnici da vidi kojih dana je imala intimne odnose.
Posmatrajući raspored srca na kalendaru, Džonatan je zaključio da se, mada je izgledalo da želi da ima dete, Madlin trudila da vodi ljubav samo u neplodnim danima...





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:32 am





4.Vremenska razlika
Žensko srce je lavirint istančanosti koji predstavlja izazov za grubi muški duh. Ako zaista želite da imate jednu ženu, treba najpre da razmišljate kao ona, dok je prvo što treba da uradite da osvojite njenu dušu. Karlos Ruis Safon

Za to vreme, u Parizu...
„Takumi, treba mi usluga."
Zidni sat u radnji upravo je odzvonio jedanaest sati. Sedeći na klupi, punde zakačene iglom za cveće, izgrebanih ruku, Madlin je završavala kačenje ogromnog buketa zelenike.
„Naravno, gospođo", odgovori mladi učenik.
„Prestani da me zoveš gospođo'!", očajno će ona silazeći niz nekoliko stepenika.
„U redu, Madlin", ispravio se Azijac zacrvenevši se. Osećao se neprijatno zbog te prisnosti koja je proizilazila iz toga što je gazdaricu nazvao po imenu.
„Htela bih da odeš da mi pošalješ jedan paket", reče mu pružajući mu malu zaštitnu kovertu u koju je stavila Džonatanov telefon.
„Naravno, gos... ovaj, Madlin."
„Adresa je u Americi", pojasni mu ona dajući mu novčanicu od dvadeset evra.
Takumi pročita adresu:
Džonatan Lamprer „Frenč tač" Ulica Stokton 1606 94133 San Francisko,
Kalifornija SAD
„Džonatan Lamprer... Onaj kuvar?" upitao je dok je sedao na električni bicikl kojim je išao u isporuke.
„Znaš ga?", začuđeno će cvećarka izašavši sa njim do trotoara.
„Njega svi znaju", odgovorio je ne obraćajući pažnju na njenu zbunjenost.
„Dakle, ja sam jedina neupućena?", nastavi Madlin.
„Ne, ovaj... nikako, ja...", promrmlja on.
Takumi je bio crven kao paprika. Kapljice znoja su mu išarale čelo, a pogled mu je bio prikovan za tlo.
„Ma dobro, izvršićeš harakiri drugi put", našalila se, „a sada mi objasni ko je on."
Japanac proguta knedlu.
„Pre nekoliko godina, Džonatan Lamprer je držao najbolji restoran u
Njujorku. Roditelji su me tamo izveli da proslavimo to što sam diplomirao. Bilo je to čuveno mesto: na rezervaciju se čekalo i do godinu dana, a jedinstveni ukusi hrane koja se služila nisu se mogli nigde drugde naći."
„Ne bih rekla da se radi o istoj osobi", reče ona pokazujući kovertu. „Adresa koju mi je dao jeste adresa restorana, ali pre bi se reklo da je reč o nekoj rupi nego o mestu sa pet zvezdica."
Takumi stavi paket u torbu i pođe, ne želeći više da komentariše.
„Vidimo se."
Madlin mu mahnu rukom vraćajući se u radnju.
Mada su joj reči učenika pobudile znatiželju, pokušala je da nastavi da radi kao da je ništa nije brinulo. Još od otvaranja, u radnji je uvek imalo posla. Božić je, kao i Dan zaljubljenih, pobuđivao razne emocije: ljubav, mržnju, usamljenost, melanholiju. Samo jutros je videla kako joj kroz radnju prolazi paleta čudnovatih likova: neki stari zavodnik je poslao dvanaest buketa za dvanaest osoba u dvanaest različitih gradova; jedna žena srednjih godina samoj sebi je poslala orhideje kako bi se pokazala pred kolegama iz kancelarije; jedna mlada Amerikanka je došla sva uplakana kako bi svom voljenom Parižaninu poslala buket uvelog cveća kako bi mu dala do znanja da su raskinuli. A što se tiče pekara iz kraja, za svoju voljenu taštu je poručio veliki meksički kaktus dugih oštrih bodlji.
Madlin je od svog oca nasledila ljubav prema cvećarskom zanatu. Vođena njegovim entuzijazmom, najpre je bila samouka, a potom je išla na časove u „Piverdijeru", prestižnu cvećarsku školu u Anžeu. Bila je ponosna na to što se bavi nečim što učestvuje u obeležavanju svih najvažnijih trenutaka u životu. Bilo da je reč o rođenju, krštenju, prvom sastanku, venčanju, pomirenju, unapređenju, odlasku u penziju ili sahrani, cveće prati čoveka na putu od kolevke pa do groba.
Mlada žena prionu na novi buket, ali ga ostavi posle pet minuta. Nije joj polazilo za rukom da izbaci iz glave ono što joj je ispričao Takumi.
Prešla je iza pulta i pokrenula pretraživač na kompjuteru u radnji. Kad je na Guglu otkucala „Džonatan Lamprer", pojavilo se više od šeststo hiljada rezultata! Otišla je na Vikipediju. U ovoj elektronskoj enciklopediji nalazio se dugačak članak o kuvaru upotpunjen fotografijom na kojoj je nesumnjivo bio čovek koga je juče srela na aerodromu, mada je na slici delovao mlađi i privlačniji. Madlin je, začuđena, stavila svoje tanke naočare za vid i, grickajući olovku, počela da čita sa ekrana:
Džonatan Lamprer, rođen 4. septembra 1970, francuski kuvar i poslovni čovek koji je svoju karijeru uglavnom gradio u SAD.
Sticanje znanja
Poreklom Gaskonjac, potiče iz porodice manje značajnih ugostitelja i vrlo rano počinje da radi u očevom restoranu „Ševalijer", na Trgu oslobođenja u Ošu. Sa šesnaest godina počinje da se obučava i da umnožava znanje: bio je pomoćnik u kuhinji kod Dikasa, Robišona i Lenotra, da bi zatim postao pomoćnik čuvenog provansalskog kuvara Žaka Larua, u „Bastidi" u Sen Pol de Vansu.
Otkriće
Nakon surovog samoubistva mentora, Lamprer prelazi na čelo „Bastide". Nasuprot očekivanjima, uspeva da sačuva ugled restorana, postajući, sa dvadeset pet godina, najmlađi francuski kuvar na čelu jednog restorana sa tri zvezdice po „Mišlenovom" vodiču.
Prestižnom hotelu „Kap d'Antib" potrebne su njegove usluge radi ponovnog otvaranja restorana „Tratorija". Nepunih godinu dana po otvaranju, i ovaj objekat dobija tri zvezdice, čineći tako od Džonatana Lamprera jednog od četiri kuvara koji su u čuvenom vodiču zaradili šest zvezdica.
Priznanje
Godine 2001. sreće Frančesku, kćerku američkog biznismena Frenka Delila, koja je došla u hotel „Kap" kako bi tu provela medeni mesec sa bankarom Markom Čedvikom. Naslednica i mladi kuvar su se zaljubili na prvi pogled, tako da je Frančeska za manje od nedelju dana posle venčanja pokrenula brakorazvodnu parnicu, sukobivši se tako sa porodicom, dok je hotel sa Ažurne obale otpustio kuvara kako bi sačuvao reputaciju.
Novopečeni par se nastanjuje u Njujorku i venčava se. Uz pomoć supruge, Džonatan Lamprer otvara restoran „Imperator" na vrhu Rokefeler centra.
Za Lamprera, to je početak izuzetno kreativnog perioda. Isprobavajući nove tehnologije, čuvajući u isto vreme ukuse mediteranske kuhinje, postaje jedan od začetnika „molekularne kuhinje". Uspeh mu je neizbežan. Za nekoliko meseci postaje miljenik zvezda, političara i gastronomskih kritičara. Sa svega trideset pet godina izabran je za najboljeg kuvara na svetu, odlukom međunarodnog žirija sačinjenog od četiristo kolumnista koji hvale njegovu „blistavu kuhinju" i sposobnost da svoje goste povede na „put u svet izuzetnih ukusa". U to vreme, njegov restoran svake godine dobija desetine hiljada porudžbina sa svih strana sveta, a neretko se čeka i više od godinu dana na rezervaciju. : "
Medijska ličnost
Paralelno sa karijerom kuvara, Džonatan postaje poznat i po gostovanjima na televiziji, pre svega u emisiji „Sat sa Džonatanom" na američkom BBC-ju, pa u „Tajnama kuvara" na Foksu, koja svake nedelje okupljaju milione gledalaca i bivaju izdata u vidu knjiga i na DVD-ju.
Godine 2006, uz podršku Hilari Klinton, senatorke iz Njujorka, Lamprer započinje bitku protiv menija njujorških školskih restorana. Njegovi susreti sa učenicima, roditeljima i nastavnicima dovode do prihvatanja zdravijih menija u školama.
Zavodljivog osmeha, u kožnoj jakni i neodoljivog francuskog akcenta, mladi kuvar se nameće kao ikona savremene kuhinje i biva uvršten u listu najuticajnijih ljudi „Tajm magazina". Nedeljnik mu tom prilikom daje i nadimak „kulinarski Tom Kruz".
„Prodajete li ukrase?"
„Molim?"
Madlin odvoji glavu od ekrana. Zaokupljena Lamprerovim životom, nije primetila da je jedna mušterija upravo ušla u radnju.
„Vaši ukrasi, da li ih prodajete?", ponovi žena pokazujući police obojene pastelnim bojama od reljefnog drveta na kojima se nalazio pribor: veliki termometri, stari satovi sa kukavicom, kavezi za ptice, ogledala koja je počela da nagriza staklena korozija, fenjeri i mirišljave sveće.
„Hmm... ne, žao mi je, one su deo enterijera", slagala je Madlin ne bi li je se otarasila kako bi na miru nastavila da proučava Džonatanovu biografiju.
Biznismen: stvaranje grupe „Imperator"
Oslanjajući se na novostečenu slavu, Lamprer osniva sa suprugom grupu „Imperator", čiji je zadatak da predstavi njegov brend kroz razne poslovne poduhvate. Par otvara zatim objekte jedan za drugim: bistroe, bifee, vinske barove, luksuzne hotele... Njihovo ugostiteljsko carstvo se prostire na sve četiri strane sveta, od Las Vegasa preko Pekinga, Londona i Dubaija do Majamija. Godine
2008. u grupi „Imperator" je zaposleno više od dve hiljade ljudi u preko petnaest zemalja, sa ukupnim obrtom od više desetina miliona dolara.
Finansijski problemi i povlačenje iz sveta gastronomije
Dok klijenti nastavljaju da preplavljuju njegov njujorški restoran, francuski kuvar postaje meta sve nasilnijih napada. Isti oni kritičari koji su pre nekoliko godina hvalili njegovu kreativnost i talenat, sada mu prebacuju to što se rasplinuo i postao „samo mašina za pravljenje novca".
Međutim, višestruke aktivnosti njegove poslovne grupe daleko su od dostizanja praga isplativosti. „Imperator" tone u dugove i na rubu je bankrota u decembru 2009. Nekoliko nedelja kasnije, posle razvoda od supruge, Džonatan Lamprer se predaje, izjavljujući da je „umoran od kritikovanja", „bez inspiracije" i „razočaran u svet gastronomije". Sa trideset devet godina, primoran da ustupi licencu za korišćenje njegovog
imena, Lamprer se konačno povlači iz posla pošto je ostavio trag u savremenom kulinarstvu.
Pročitavši kraj članka, Madlin je saznala da je kuvar 2005. objavio knjigu „Ispovesti zaljubljenog kuvara". Nova pretraga ju je posle dvatri klika odvela na sajt bifea „Frenč tač" koji je Džonatan trenutno držao u San Francisku. Sajt očigledno nije bio ažuriran. Na njemu se moglo naći nekoliko primera menija za 24 dolara: supa od luka, crna krvavica sa jabukama, torta od smokava. Ništa toliko zanimljivo za nekoga ko je pre nekoliko godina bio na čelu svetske kuhinje.
Kako je dotle došao?, zapitala se lutajući među jelkama i orhidejama. Došla je do kraja radnje, uređene nalik na vrt i, zagledana u daljinu, sela na ljuljašku okačenu za veliku granu pričvršćenu za plafon.
Zvono telefona u radnji prenu je iz razmišljanja.
Naglo je ustala sa daske i podigla slušalicu. Bio je to Takumi.
„Još uvek si u pošti?"
„Ne, gospo..., ovaj, Madlin. Sve pošte su zbog štrajka zatvorene."
„U redu, pre nego što se vratiš, svrati do knjižare i kupi mi jednu knjigu. Imaš li gde da zapišeš? Evo naziva: 'Ispovesti zaljubljenog kuvara od..."





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:32 am







5.Stigla vam je pošta
Želja za potpunim poznavanjem nekoga je neka vrsta njegovog prisvajanja, iskorišćavanja.
Ta želja je sramna i treba je se odreći. Džojs Kerol Outs

San Francisko, oko ponoći
Džonatan grubo povuče lanac kojim se palila neonska sijalica iznad ogledala u kupatilu. Nije uspevao oka da sklopi. Sve zbog nervoze i bolova u stomaku koji nisu prestajali da ga muče otkako je pio ono odvratno vino. Okružen bledom svetlošću, tražio je u ormariću sa lekovima nešto za smirenje i nešto protiv stomačnih tegoba. Pošto je uzeo dve pilule, otišao je u kuhinju da ih popije sa kiselom vodom.
U kući je bilo tiho. Markus, Čarli, pa čak i Boris, odavno su se predali u ruke Morfeja. Nije bilo hladno, iako je prozor ostao napola podignut. Na toplom vetru koji je počeo da duva začuo se zveket zvončića od bambusa, dok je mesečina kroz prozor osvetljavala ekran telefona koji je stavio da se puni na baru. Džonatan nije mogao da se obuzda: pritiskom na jedno dugme uključio je uređaj koji se istog trenutka zasvetleo. Upalila se mala crvena svetiljka koja je označavala da je Madlin primila poštu. Neka vrsta šestog čula pomešana sa znatiželjom naterala ga je da klikne na ikonicu kako bi pročitao poruku. Stigla je pre deset minuta i, ma koliko mu to izgledalo čudno, bila je za njega...
Dragi Džonatane (poštedimo se odmah formalnog obraćanja sa gospodine Lamprer i gospođice Grin, slažete li se? Uostalom, ako ste bili dovoljno drski da mi čitate poštu, sigurno ste pogledali i fotografije i nauživali se gledajući dve-tri „umetničke" slike iz albuma. To znači da ste perverzni, što je vaš problem, ali vas molim da ih koliko god je moguće ne stavite na Fejsbuk, jer nisam sigurna da bi moj budući muž razumeo...).
Dragi Džonatane (ponavljam), koristim pauzu za ručak (a da, u Parizu je već prošlo podne) da bih vam pisala dok jedem sendvič sa nareskom iz Le Mana, koji su brižljivo napravili u „Pjeru i Polu", pekari i istaknutom članu „Viteškog bratstva sartskog nareska", čiji se lokal nalazi preko puta moga. Na suncu sam, za pultom. Puna su mi, dakle, usta mesa, mrve svugde po džemperu, a masne fleke su umazale ekran vašeg lepog telefona: nije baš otmeno, ali je veoma ukusno. Uostalom, bar vas ne treba ubeđivati u nužnost poznavanja zadovoljstava uživanja u dobrom mesu.
Dakle, dragi Džonatane, ostavijam vam ovu kratku poruku kako bih vam prenela dve vesti: jednu dobru i jednu lošu. Počnimo sa lošom: kao što možda znate, na početku ovog školskog raspusta, divnu zemlju Francusku parališe štrajk. Aerodromi, auto-putevi, javni prevoz, pošta, sve je blokirano. Takumi, moj mladi učenik, upravo se našao pred zatvorenim vratima pošte na Bulevaru Monparnas, tako da zasada nisam u mogućnosti da vam vratim telefon.
S poštovanjem, Madlin.
Džonatanu nije trebalo dugo da odreaguje. Dvanaest minuta kasnije, njegov odgovor je glasio:
Šalite se? O kakvom štrajku pričate?
Ako ona njemu ne bude vratila telefon, ne dolazi u obzir da on vrati njen!
Ni Madlin njemu nije ostala dužna nakon pola minuta:
Još uvek ne spavate, Džonatane? Vi dakle nikada ne spavate? Nije li taj nedostatak sna razlog što ste tako preke naravi i lošeg raspoloženja?
Džonatanu se ote dug uzdah pa posla mladoj ženi novu poruku:
Uzgred budi rečeno, obećali ste mi dobru vest kako biste se iskupili za lošu...
Smeštena na barskoj stolici, Madlin proguta poslednji zalogaj sendviča i odgovori istog trenutka:
Tačno, evo dobre vesti: i pored hladnoće i štrajka, u Parizu je veoma lepo vreme.
Tek što je poslala mejl, iščekivala je odgovor kojem nije dugo trebalo.
Pa, ovog puta bar, nema sumnje da se sprdate sa mnom.
I pored zabrinutosti, nije mogla da se ne nasmeje. Štrajk javnih službi ju je stavljao u neprijatan položaj time što joj je onemogućavao da vrati telefon vlasniku. Trpela je zbog toga odgovornost koju nije želela. Da li je trebalo da obavesti Džonatana o poruci bivše žene koja ga je zvala iz Njujorka moleći ga da se vrati da žive zajedno? Uopšte joj se nije sviđalo što je nevoljno zadržavala informaciju od presudnog značaja za budućnost para.
Mlada žena poruči drugu čašu vina koju je ispijala posmatrajući kroz prozor kretanje prolaznika i vozila. Budući u blizini brojnih trgovačkih radnji, Ulica Delambr je bila veoma živa poslednje nedelje kupovine za Božić. Na osunčanim trotoarima, kroz omamljujuće kretanje lica i boja, mešali su se ustručeni kaputi Parižanki, velike perjane jakne tinejdžera, šarene marame, dečje kape, potpetice koje odzvanjaju i para koja je izlazila svima iz usta.
Madlin završi čašu vina i, pomalo pripita, uze pero tako se nekada pričalo i napisa poslednju poruku:
Dragi Džonatane,
Jedan je sat po podne. Toliko bolje što mi pauza za ručak ističe jer, ako bih i minut više ostala ovde, osećam da bih pala na njihov kolač sa karamelizovanim jabukama i kuglom sladoleda i svim ostalim. Pravo „krvoproliće", kako se kod vas kaže, ali i iskušenje koje, na manje od nedelju dana od Badnje večeri, ne bi baš imalo smisla, složićete se.
Bilo mi je zadovoljstvo da makar i nakratko razgovaram sa vama i to uprkos vašem lošem smislu za humor, džangrizavom, osornom i mrgodnom stranom vaše ličnosti koja predstavlja, dobro sam razumela, neku vrstu „ličnog pečata", što neke sigurno smatraju privlačnim. Dozvolite mi pak pre nego što vas napustim, da zadovoljim svoju znatiželju sa ova tri pitanja:
1) Zašto navodno „najbolji kuvar na svetu" danas služi šnicle i pomfrit u običnom lokalnom bistrou?
2) Zašto ste budni u 4 ujutro?
3) Da li još uvek volite bivšu ženu?
Tek što je pritisnula taster za slanje, shvatila je, ali kasno, da je načinila glupost...
Izašla je iz „Pjera i Pola" i prešla ulicu, dok joj se u glavi vrtelo od vina.
„Hej! Gledaj kuda ideš, GLUPAČO!", doviknu joj čovek očiju gotovo prekrivenih šiškama, koji je zamalo ne obori vozeći iznajmljeni bicikl.
Madlin se naglo vrati korak unazad, kako bi izbegla bicikl, ali je iznenadila sirena džipa koji je pokušavao da obiđe bicikl sa desne strane. Uplašila se izbegavši za dlaku terenac da bi se popela na trotoar preko puta, slomivši pritom potpeticu jedne od čizmica.
Sranje!, prošaputala je otvarajući vrata radnje kako bi se sklonila u svoj „Zarden ekstraordiner". Obožavala je Pariz, ali je mrzela Parižane...
„Jel' sve u redu, gospođo?", upita je Takumi videvši da je potresena.
„Tebi baš dugo treba da odreaguješ!", prebaci mu ona to što je ostao pribran.
„Oprostite", ispravi se Azijac, „da li je sve u redu, Madlin?"
„Da, samo što se ova prokleta potpetica..."
Ne izustivši rečenicu do kraja, umila se i skinula cipele i jaknu pred zbunjenim pogledom svog radnika.
„Uzalud me ispituješ tim požudnim pogledom, to je najviše što ćeš videti od mog striptiza."
Kad je videla koliko se Takumi zacrveneo, bilo joj je žao što se tako ponela, jer nije želela da nelagodnost zavlada među njima.
„Možeš da ideš na ručak. Nemoj da žuriš, ja ću se pobrinuti za sve."
Ostavši sama u radnji, mlada žena nervozno upali Džonatanov telefon. Samo što joj je odgovorio:
Draga Madlin,
Evo odgovora na pitanja, ako vam njima mogu zadovoljiti radoznalost:
1) Čak i da sam to jednom bio, već dugo nisam „najbolji kuvar na svetu". Recimo da sam kao kakav pisac izgubio nadahnuće i strast potrebnu za ostvarenje inovativnih ideja. Pa ipak, ako budete prolazili kroz San Francisko sa svojim Rafaelom, ne propustite da svratite da probate šnicle i pomfrit u našem restoranu. Naša pečena goveđa rebra su neverovatno mekana i ukusna, a što se tiče pomfrita, reč je zapravo o krompiru sotiranom u belom luku, bosiljku i peršunu. Krompir je uzgajan u maloj količini kod lokalnog proizvođača, a naše mušterije smatraju da je izuzetno sočan i savršeno pržen.
2) Tačno je da je 4 sata ujutro i da sam još uvek budan. Zašto? Dva pitanja mi se vrzmaju po glavi i ne daju mi da zaspim.
3) Terajte se.

U Ulici Odesa, Takumi uđe u jedan mali restoran u koji je obično svraćao. Pozdravio je šefa i zauzeo pomalo zavučeno mesto u drugoj, manje bučnoj sali u kojoj je bilo manje ljudi. Naručio je lisnato testo sa paradajzom i svežim kozjim sirom: zahvaljujući Madlin je otkrio ovaj specijalitet. Čekajući predjelo, izvadio je iz torbe džepni rečnik kako bi potražio značenje reči „požudan", reči koju je naučio u svojoj posramljenosti. Kao da je uhvaćen na delu, iznenada je imao iracionalan utisak da mu svi gosti upućuju osuđujuće poglede. Madlin ga je sa pakosnim zadovoljstvom provocirala i remetila svojom samouverenošću. Bilo mu je krivo što ga ne uzima za ozbiljno i što u njemu pre vidi adolescenta nego čoveka. Ova žena ga je opčinjavala kao kakav tajanstveni cvet. Uglavnom je bila „veliko sunce", plave kose kao suncokret, šireći oko sebe svoju svetlost, samouverenost i poletnost. Ali, u nekim trenucima, umela je da bude tajnovita i mračna, kao crna orhideja: redak cvet koji skupljači traže dok u jeku zime cveta na palmama Madagaskara.

Kupac uđe u pogrešnom trenutku. Da bi ga uslužila, Madlin je prekinula pisanje mejla i sakrila telefon u mali džep od kecelje. Radilo se o tinejdžeru, između petnaest i sedamnaest godina, koji je izgledao kao jedan od mladih rokera koji se mogu videti na vratima srednjih škola u bogatim četvrtima: nosio je starke, uske farmerice, belu košulju, strukirani markirani kaput, imao pažljivo razbarušenu frizuru.
„Mogu li vam pomoći?"
„Ja... ovaj... da, želeo bih da kupim cveće", objasni on stavljajući kutiju od gitare na stolicu.
„To može. Da ste mi tražili kroasane, e to bi mi već bio problem."
»A?"
„Ništa, nije važno. Hoćete neki okrugli ili buket sa dugačkim cvetovima?"
„Pa, ne znam zapravo."
„Pastelnih boja ili šaren?"
„A?", ponovi dečko kao da mu je pričala na turskom.
Svakako nije najpametniji u svojoj generaciji, pomisli ona pokušavajući da sačuva smirenost i osmeh na licu.
„Dobro, a da li imate ideju o tome koliko novca biste potrošili?"
„Ne'am pojma. Može li se dobiti nešto za trista evra?"
Ovog puta nije mogla da ne uzdahne: prezirala je ljude koji nisu imali svest o vrednosti novca. U deliću sekunde vratila su joj se sećanja iz detinjstva: na godine kada joj otac nije radio, žrtvovanje porodice kako bi ona mogla da studira... Kako je moguće da postoji toliki jaz između ovog momka rođenog sa zlatnom kašikom u ustima i devojke kakva je ona bila?
„Ovako, slušaj mali, ne treba ti trista evra da bi kupio buket. Bar ne u mojoj radnji, razumeš?"
„Aha", odgovori tromo.
„Za koga je, dakle, ovo cveće?"
„Za jednu ženu."
Madlin podiže pogled ka nebu.
„Za tvoju majku ili drugaricu?
„Zapravo, za prijateljicu moje majke", odgovori, za nijansu postiđeniji.
„Dobro, a kakvu poruku želiš da pošalješ uz buket?"
„Poruku?"
„Zbog čega joj šalješ ovo cveće? Da joj zahvališ što ti je za rođendan poklonila džemper ili da joj poručiš nešto drugo?"
„Ovaj... pre će biti da joj poručim nešto drugo drugo."
„Au, čoveče, jesi li zbog ljubavi ovako zaglupeo ili si uvek takav?" upita ga odmahujući glavom.
Mladić je video da nema svrhe da odgovori. Madlin se udalji od pulta i započe da sastavlja buket.
„Kako se zoveš?"
„Žeremi."
„A, koliko godina ima prijateljica tvoje majke?"
„Starija je od vas u svakom slučaju."
„A koliko godina imam ja po tebi?"
Ni na to nije odgovorio, što znači da možda i nije toliko glup koliko se činilo.
„Ovako, nisi ih zaslužio, ali evo ti nešto najbolje", objasni pružajući mu buket. „Ovo je moje omiljeno cveće: ljubičice iz Tuluze, u isto vreme jednostavne, otmene i prefinjene."
„Baš su lepe", priznade, „ali šta one znače na jeziku cveća?"
Madlin slegnu ramenima.
„Pusti ti jezik cveća. Pokloni ono što smatraš lepim i to je sve."
„Ali ipak", navali Žeremi. Madlin se napravi da razmišlja.
„Na tome što ti zoveš 'jezikom cveća, ljubičica predstavlja skromnost i stidljivost, ali takode označava i skrivenu ljubav, tako da, ako se bojiš da je to nešto neodređeno, mogu da ti umesto njih napravim buket ruža."
„Ne, ljubičice mi savršeno odgovaraju", odgovori razvučenog osmeha. Platio je porudžbinu i zahvalio Madlin na savetima dok je izlazio iz radnje. Najzad sama, ona ponovo uze telefon i požuri da završi poruku:
Milion puta izvinite, Džonatane, za zadiranje na tako indiskretan način u vaš privatni život. Sve je to zbog čašice više (nežnog belog vina iz Vuvrea sa ukusom meda, ruže i kajsije; sigurno ga znate, te ćete mi, u tom slučaju, oprostiti ;-)) zbog koje su mi prsti bili brži od pameti.
Mada mislim da štrajk pošte neće dugo trajati, da ne bih stvari prepustila slučaju, ipak sam se obratila jednoj privatnoj otpremnoj službi. Stupila sam u kontakt sa kurirom koji će kasnije po podne doći po vaš telefon. Tvrde da ćete, računajući vikend i praznike, primiti pošiljku do srede.
Dozvolite mi da vama i vašem sinu poželim srećne praznike.
Madlin.
P. S. Oprostite što sam radoznala, ali u poslednjoj poruci ste mi napisali da je razlog zbog čega ste budni usred noći to što vam san ne dolazi na oči zbog dva pitanja koja vam se motaju po glavi. Da li bi bilo neuviđavno ukoliko bih vas pitala koja?
Draga Madlin,
Ovo su dve zagonetke koje mi ne daju da spavam: X Pitam se ko je ESTEBAN.
2 — Pitam se zašto svoju okolinu ubeđujete da želite dete, a pribegavate svim merama kako ga NE biste dobili.

Ophrvana panikom, Madlin ugasi telefon i udalji se od njega kao da izbegava opasnost.
Znao je! Pregledao joj je telefon i pogodio je za Estebana i za dete!
Niz leđa joj se slila kapljica znoja. Mogla je da čuje kako joj srce lupa u grudima. Ruke su joj drhtale, a noge klecale.
Kako je to bilo moguće? Naravno, čitao je rokovnik i mejlove...
Velika praznina joj se nastani u utrobi dok se mučila da se zadrži na nogama. Trebalo je da se smiri: samo sa te dve stvari Džonatan Lamprer joj nije mogao ništa. Dokle god nije naišao na nešto drugo, prave pretnje nije bilo.
Ali, u njenom telefonu je bio jedan dokument koji nikako nije smeo da nađe. Nešto što nije smelo da bude kod Madlin. Nešto što joj je već uništilo život i dovelo je na prag ludila i smrti.
Teoretski, njena tajna je bila dobro zaštićena. Lamprer je bio samo pokvareni uljez, a ne neki informatički genije niti ucenjivač. Igrao se sa njom, zabavljao se na njen račun, ali ako ne bude nastavljala igru, on će se umoriti.
Tako je bar očekivala.





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:32 am




6. Veza
Jer su (oni) bili povezani [...] nečim što je moglo postojati samo između takva dva bića, dva bića koja su svoju samoću prepoznala u samoći onog drugog. Paolo Đordano

San Francisko 9.30 ujutro
Markus se teško probudio.
Kao mesečar je otišao do kupatila, stao pod tuš ne skidajući ni donji veš ni košulju i ostao nepokretan pod mlazom vode sve dok se bojler nije ispraznio. Od ledene vode otvorio je jedno oko i, pošto se na brzinu izbrisao, odvukao se do sobe i shvatio da mu je fioka gde drži donji veš prazna. Sve gaće i majice su mu bile bačene u drvenu korpu. Kanađanin ispitivački podiže obrvu. Džonatan ga je mnogo puta upozoravao da mu više neće prati veš, a sada je to obećanje i ispunio!
„Džone!", žaljivo će on, shvativši potom da je bila subota i da je u to vreme ugostitelj zasigurno već napustio kuću kako bi otišao u nedeljnu posetu zelenoj pijaci na Embarkaderu.
Još uvek pospan, zario je ruku u gomilu prljavog veša i izvukao prvo „upotrebljivo" odelo koje mu je došlo pod ruku.
Markus se zatim dovuče do kuhinje i opipavajući pronađe termos sa čajem „pu-erh" koji je Džonatan pripremao svako jutro. Sručio se na stolicu i direktno iz termosa popio dugačak gutljaj crnog čaja. Kao da mu je to pročistilo neurone, doživeo je prosvećenje i odmah se skinuo kako bi oprao donji veš u lavabou sa tečnosti za sudove. Pošto ga je isprao, otvorio je vrata mikrotalasne peći i podesi dužinu na osam minuta.
Zadovoljan sobom, izašao je nag na terasu.
„Zdravo, pijanduro!", dočeka ga Boris.
„Dobro jutro, utvaro sa krilima", odgovori Markus gladeći mu perje.
Ptica poskoči, sagnu glavu i otvori kljun nudeći mu sažvakani zalogaj mešavine voća, što je bio najveći znak njihove bliskosti. Markus je zahvalio prijatelju, pa se dugo istezao na suncu, zevajući raščepljenih vilica.
„Prodrmaj se! Prodrmaj se!", povika papagaj.
Podstaknut njegovim bodrenjem, Markus zatim izvrši ono što je smatrao svojom najvažnijom obavezom dana: proverio je pumpu za vodu koja je zalivala desetak sadnica kanabisa skrivenih u vrtu iza ruža. Džonatan nikako nije odobravao njegovu aktivnost, ali je prelazio preko toga. Uostalom,
Kalifornija je glavni zapadni uzgajivač indijske konoplje, a San Francisko je sam po sebi simbolizovao toleranciju i raznolikost kultura.
Markus ostade još trenutak na terasi kako bi iskoristio to što je toplo. Pošto je proveo veći deo života u hladnom Montrealu, osobito mu se sviđala blaga kalifornijska klima.
Po malom uzvišenju Telegraf Hila teško se moglo reći da se bližio Božić: zlatni cvetovi jasmina su počeli da se rascvetavaju; palme, trešnje i oleandri su blistali na suncu; drvene kuće su se okitile bršljanom, sakrivene usred raskošne džungle kojom su cvrkutali veseli vrapci i šareni kolibriji.
Iako je bilo prilično rano, nekoliko šetača je već silazilo niz rascvetale staze stepeništa Filbert. Uprkos bujnoj vegetaciji, kuća nije u potpunosti bila zaštićena od pogleda. Neki prolaznici su se zabavili, neki se zaprepastili, ali niko nije ostao ravnodušan pred tim dlakavim čudakom i njegovim vulgarnim razgovorom sa papagajem.
Markus nije mario za njih sve dok neki turista nije posegao za svojim foto-aparatom kako bi ovekovečio scenu.
„Ne može čovek ni kod kuće da bude miran!" progunđao je Kanađanin pobegavši u kuhinju, sve dok mikrotalasna pećnica nije označila kraj „kuvanja".
Znatiželjan povodom ishoda, otvorio je peć kako bi uzeo veš. Ne samo da je bio suv već i topao i nežan! Štaviše, miriše na brioš, čestitao je samom sebi mirišući malu gomilu veša.
Navukao ga je na sebe pred ogledalom, zadovoljan, nameštajući gaće, gladeći majicu kod koje mu se naročito sviđao natpis:
OUT OF BEER
(life is crap)[6]
Zakrčaše mu creva. Gladan, otvorio je frižider i čeprkao po namirnicama da bi potom probao čudnu kombinaciju. Na krišku hleba je namazao dobar sloj putera od kikirikija i pokrio ga sardinama po kojima je poredao kolut ove banane.
Izvrsno!, pomisli odahnuvši sa zadovoljstvom.
Tek što je pojeo nekoliko zalogaja svog sendviča, kad ih primeti.
Madlinine fotografije.
Više od pedeset portreta okačenih na tabli od plute, magnetima prikačenih na metalna vrata plakara ili pak direktno zalepljenih na zid. Cimer mu je, očigledno, dobar deo noći proveo štampajući ove slike. Mlada žena je na njima prikazana iz svih uglova: sama, sa nekim, spreda, iz profila... Džonatan je čak neke od primerka uveličao, ne bi li bolje ispitao njene oči i lice.
Zbunjen, Markus prestade da žvaće i približi se slikama. Kanađanin je bio na stalnom oprezu kada je u pitanju Džonatan, mada nije odavao takav utisak. Zašto li se dao na ovu analizu? Kakvu tajnu je tražio iza pogleda Madlin Grin?
Znao je da je njegov prijatelj u suštini ranjiv i da je njegov „oporavak" još uvek nesiguran.
Svaki čovek nosi u srcu jednu prazninu, neku ranu, osećaj napuštenosti i samoće.
Markus je znao da je rana u Džonatanovom srcu duboka.
I da takvo ponašanje ne vodi ničemu dobrom...

Za to vreme, na udaljenosti od nekoliko kilometara...
„Tata, mogu li da probam suvo meso?", upita Čarli. „To je meso za kauboje!"
Džonatan je, noseći sina na ramenima, već sat vremena obilazio tezge na zelenoj pijaci poredane na keju nekadašnjeg pristaništa. Za ovog ugostitelja to je bila ustaljena navika: svake subote, dolazio je tu kako bi se snabdeo namirnicama i pronašao inspiraciju za sastavljanje menija za celu nedelju.
Pijaca „Farmers market" predstavljala je pravu instituciju u San Francisku. Stotine seljaka, pecaroša i povrtara se okupljalo oko Feri bildinga, kako bi prodavali lokalne proizvode organskog porekla. Tu se moglo naći najbolje povrće, najsočnije voće, najsvežija riba, najfinije meso. Džonatan je voleo ovo mesto koje je privlačilo raznoliku gomilu ljudi: turiste, kuvare, obične sladokusce u potrazi za kvalitetnim proizvodima.
„Molim te, tata, eno tamo ima suvog mesa! Nikad ga nisam jeo!"
Džonatan pusti sina koji požuri ka tezgi. Čarli proguta parče suve govedine suzdržavajući se da ne napravi grimasu.
Džonatan mu zločesto namignu.
Osećao se kao kod kuće usred tog vašara ukusa. Među bosiljkom, maslinovim uljem, orasima, svežim kozjim sirom, avokadima, tikvicama, paradajzom, plavim patlidžanom, začinskim biljkama, bundevama, salatama: razgledao je, mirisao, probao, birao.
„Loš kuvar je onaj koji nastoji da prikrije ukus sastojka, umesto da nastoji da ga otkrije." Žak Laru, kuvar koji ga je stvorio, preneo mu je svoju veštinu i preciznost u odabiru proizvoda, poštovanju prema godišnjim dobima i potrazi za najboljim snabdevačima.
Ovde, u povrtnoj bašti SAD, to i nije bilo teško. Već duže vreme, organski proizvodi nisu bili samo privilegija hipika. To je, u ovo vreme, bio način života kako u San Francisku tako u celoj Kaliforniji.
Držeći Čarlija na oku, Džonatan je završio sa kupovinom uzevši pet komada dobre živine, deset parčića iverka i pakovanje školjki „sen-žak". Pogodio se za desetak jastoga i pet kila račića. Kod svake porudžbine, davao je vlasniku tezge broj mesta na kojem mu je bio parkiran karavan kako bi zaposleni na pijaci mogli da izvrše isporuku.
„Hej, Džonatane, probaj ovo!", povika mu jedan prodavač školjki iz Point Rejesa pružajući mu jednu ostrigu.
Bila je reč o šali, budući da Francuz, kome se nije dopadao lokalni običaj da se ostriga pre služenja opere, nikada nije stavljao tu vrstu školjki na meni restorana.
Džonatan se zahvali i ipak pojede meso školjke sa malo soka od limuna i parčetom hleba.
Iskoristio je ovu pauzu kako bi izvadio Madlinin telefon iz jakne. Pogledao je u ekran i pomalo se razočarao što mu cvećarka nije odgovorila na poruku. Možda je trebalo da joj pošalje poruku izvinjenja? Možda je preterao? Ali, ova žena ga je toliko zanimala... Sinoć je, pošto je odštampao slike, otkrio nešto čudno u iskorišćenosti memorije telefona:
Kapacitet diska: 32 GB
Slobodan prostor: 1,03 GB
Iskorišćeno u %: 96,8
Slobodno u %: 3,2
Ovaj podatak ga je iznenadio. Kako je moguće da je toliko memorije telefona već zauzeto? Na prvi pogled, u njemu je bilo pet filmova, petnaestak aplikacija, pedeset fotografija, nekih dve stotine pesama i... to je bilo sve. Ne moram biti stručnjak za informatiku da bih znao da to nije dovoljno da se popuni jedan smartfon. Zaključak? Mora da su se na hard-disku nalazili i drugi fajlovi.
Sa laktovima naslonjenim na zid koji se pružao iznad zaliva, Džonatan upali cigaretu, posmatrajući Čarlija kako čuči kod kaveza sa zečevima. Ovde je nesumnjivo bilo zabranjeno pušiti, ali, pošto nije dovoljno spavao, bila mu je potrebna doza nikotina. Uvukao je dim, uzvraćajući na pozdrav jednom kolegi klimajući glavom. Nikada pre ga kolege nisu cenile kao sada kad im više ne predstavlja konkurenciju! Kad bi ga sreli, proizvođači i ugostitelji uglavnom bi ga pozdravljali sa čudnom mešavinom poštovanja i sažaljenja. Ovde je većina ljudi znala ko je on: Džonatan Lamprer, bivši najbolji kuvar svoje generacije, nekadašnji Mocart kuhinje i vlasnik najboljeg jela na svetu.
Bivši, bivši, bivši...
A danas nije bio ništa, ili skoro ništa. Sudski, nije čak imao ni pravo da otvori restoran. Primoran da proda pravo na korišćenje svog imena, pristao je, zapravo, i na to da se drži podalje od šporeta. „Frenč tač" mu nije pripadao, a njegovo ime se nikad nije pojavljivalo, ni na sajtu restorana, ni na vizitkartama.
U svom članku, jedna novinarka „Kronikla" je prva načinila izuzetak, ali je priznala da skromni bistro u kojem danas radi nema ništa spektakularno nalik na „Imperator". Džonatan je iskoristio članak kako bi pojasnio stvari: da, u njegovom novom restoranu će se služiti samo jednostavna jela pristupačnih cena; ne, nikad više neće izmisliti nijedan recept, a i inspiracija mu je nestala; ne, nikad više neće priželjkivati ni najmanje kulinarsko priznanje. Bar su stvari postale jasne, pa je članak imao tu zaslugu da je utešio kuvare koji su se brinuli zbog mogućeg povratka Lamprera za šporet.
„Tata, mogu li da probam grašak sa vasabijem?", preklinjao ga je Čarli radoznalo posmatrajući tezgu starog Azijca koji je takođe prodavao i pačji jezik i supu od kornjače.
„Ne, druškane. Neće ti se svideti: veoma je ljuto!"
„Molim te! Izgleda tako dobro!"
Džonatan slegnu ramenima. Zbog čega li nas, od najmlađih dana, priroda tera da ne uzimamo u obzir mudre savete?
„Radi šta hoćeš."
Povuče još jedan dim i namršti se zbog sunca. Mnogi prolaznici su, na rolerima, peške ili na biciklu, koristili lepo vreme kako bi se šetali duž obale mora. Okean je svetlucao u daljini, dok su po jarkom plavetnilu neba leteli galebovi vrebajući priliku da zgrabe prvi pristupačni plen.
Poučen iskustvom kad je probao suvo meso, Čarli je unapred trebalo da se čuva, ah mu je ulivala poverenje lepa zelena boja nabubrelog graška. Bez ikakvog straha je progutao mali prstohvat graška sa vasabijem i...
„Bljak! Baš je ljuto!", povika brzo ispljunuvši ono što je tek stavio u usta.
Dok ga je Japanac gledao zabavljajući se, dete se okrenu ocu.
„Mogao si da me upozoriš!", prebacio mu je kako bi sakrio svoju poniženost.
„Hajde, dođi, vodim te na toplu čokoladu", predloži Džonatan zgazivši opušak i podigavši potom Čarlija na ramena.


Za to vreme, u Parizu...
Bilo je nešto više od sedam uveče, kada jedan kurir otvori vrata „Žarden ekstraordinera". Iako je bilo kasno, u radnji je još uvek bilo živahno, dok je Madlin davala sve od sebe kako bi uslužila kupce.
Kada je skinuo kacigu, kurir je imao utisak da se teleportovao u drugu dimenziju. Sa svojim cvećem u bojama jeseni, pomešanim mirisima, ljuljaškom i starom metalnom kofom za zalivanje, cvećara ga je neobično podsećala na vrt kuće na selu njegove babe, kod koje je proveo većinu raspusta dok je bio mali. Iznenađen neočekivanom blagošću ovog prirodnog talasa, imao je utisak da prvi put posle dužeg vremena uistinu diše.
„Mogu li vam pomoći?", upita Takumi.
„Dolazim iz 'Federal ekspresa'", odgovorio je budeći se naglo iz svog sanjarenja. „Rekli su mi da dođem po paket."
„Tačno, evo koverte."
Kurir uze kartonsku kovertu koju mu je pružio Azijac.
„Hvala, prijatno veče."
Izašao je na ulicu i seo na svoj dvotočkaš. Upalio je motor, pokrenuo mašinu i ubrzao da bi potom stigao u bulevar. Već je prešao desetak metara kada je u retrovizoru ugledao ženu kako ga doziva. Zakočio je i zaustavio se na trotoaru.
„Ja sam Madlin Grin", objasnila mu je kad su se sreli. „Ja sam popunila obrazac na internetu za brzu isporuku ovog paketa, ali..."
„Da li želite da poništite zahtev?"
„ I da uzmem natrag pošiljku, molim vas."
Mladić je bez zadrške vratio kovertu Madlin. Očigledno se često dešavalo da pošiljaoci menjaju mišljenje u poslednjem trenutku.
Potpisala je priznanicu i pružila mu novčanicu od 20 evra kao odštetu.
Madlin se vrati u radnju stežući telefon uz grudi, pitajući se da li je donela dobru odluku. Budući da je odabrala da ne vrati Džonatanu telefon, bila je svesna da je postojala opasnost da će ga izazvati. Ukoliko u narednim danima ne čuje ni reči od njega, imaće vremena da mu vrati telefon, ali je želela da sačuva mogućnost direktnog kontakta sa njim u slučaju kad bi se stvari pogoršale.
Nadala se da do toga neće nikad doći.

San Francisko
Džonatan nastavi svoju kupovinu pod svodovima Feri bildinga. Staro više od sto godina, pristanište se ponosno pružalo duž Embarkadera. Bilo je na vrhuncu slave dvadesetih godina, kada je predstavljala najvažniji putnički terminal na svetu. Danas je njegova glavna zgrada pretvorena u sajam na kojem se niza stazu prepunu sladokusaca nižu prodavnice sireva, pekare, prodavnice delikatesa, italijanski gostioničari i otmene bakalnice.
Ugostitelj privede kraju svoju kupovinu sa mnoštvom zimskog voća, grožđa, kivija, limuna, nara, pomorandži, da bi zatim održao obećanje i kupio sinu veliku šolju tople čokolade u jednom od kafea na keju.
Čarli je sa olakšanjem oterao ukus vasabija od kojeg mu je gorelo u ustima najslađim ukusom kakaoa. Džonatanu je bila dovoljna šolja „puerha". Misli su mu odlutale. Nakon prvog gutljaja čaja, pogledao je u ekran telefona. Još uvek nema novosti od Madlin.
Unutrašnji glas mu je govorio da se tu zaustavi. Šta je to radio? Šta je želeo da dokaže? Šta mu je, sem briga, moglo doneti to njegovo istraživanje?
Odlučio je da ipak ne uzima u obzir ova upozorenja. Prethodne noći, redom je otvorio sve aplikacije i samo mu se jedna učinila sumnjivom: prostor za memorisanje koji mu je omogućavao da čita fajlove velikog kapaciteta formate PDF, slike, snimke pošto bi se sa kompjutera preneli na telefon. Ako je Madlin skrivala dokumenta u telefonu što mu je i nagoveštavala analiza memorije telefona ona su se tu nalazila.
Samo što je aplikacija bila zaštićena lozinkom!
ENTER PASSWORD[7]
Džonatan vide kako kursor treperi, pozivajući ga da uneše šifru. Pokušao je da pogodi ukucavajući redom MADLIN, GRIN, zatim LOZINKA.
Ali nije trebalo zanositi se.
Pošto mu ni treći pokušaj nije uspeo, pogledao je na sat i zanemeo kad je video koliko se zadržao. Vikendom je zapošljavao pomoćnika u restoranu, koji nije imao ključeve. A u besposličara Markusa se nije mogao uzdati da će doći na vreme.
„Idemo, mornaru, dižimo sidro!", naredi pokazujući Čarliju da obuče jaknu.
„Oh, tata, možemo li se prvo pozdraviti sa morskim lavovima?"
Dete je obožavalo da ga otac vodi da vidi te čudne morske životinje koje su od doka 39 napravile svoje stalno stanište nakon zemljotresa iz 1989.
„Ne, dragi, moram da radim", odgovori mu Džonatan sa notom griže savesti. „Ići ćemo sutra da ih vidimo u zalivu Bodega, a u isto vreme ćemo ići i brodom na pecanje, u redu?"
„U redu!", povika Čarli skočivši sa stolice.
Džonatan je salvetom obrisao tragove čokolade koji su ostali na nosu njegovog sina.
Stigli su na parking kada mu je mobilni zavibrirao u džepu. Džonatan ga je izvadio i video da na ekranu piše ime ESTEBAN.
Za trenutak se premišljao da li da odgovori, ali ga je već neko uposlio da mu pomogne da utovari robu. Čarliju je predstavljalo zadovoljstvo da pomogne, pa su njih trojica brzo popakovali sve gajbe u „ostin" karavan, vozilo iz šezdesetih, sa drvenim oznakama restorana.
„Veži pojas", rekao je Džonatan sinu pre nego što je okrenuo ključ.
Dok je kretao ka italijanskoj četvrti, stavio je telefon u futrolu zalepljenu za vetrobransko staklo i...
Bingo! Esteban je ostavio poruku! Uključio je zvučnik kako bi je čuo, ali, dok je očekivao muški glas, začuo se milozvučan ženski glas:
„Dobar dan, gospođice Grin, zovem vas iz ordinacije doktora Estebana, kako bih proverila da li je moguće odložiti za jedan sat vaš sastanak od ponedeljka. Bili bismo vam zahvalni ukoliko biste nas pozvali. Prijatan vikend."
Džonatan se iznenadi. Dakle, Esteban nije bilo ime južnoameričkog ljubavnika, već ime doktora! Obuzet znatiželjom, pokrenuo je aplikaciju „žute strane" koja se nalazila u telefonu, kada mu je sin skrenuo pažnju:
„Gledaj kud voziš, tata!"
Složio se:
„U redu, druškane, a ti ćeš mi pomoći."
Oduševljen što mu je dato na važnosti, Čarli se razmaha prstima po ekranu kako bi u godišnji adresar ukucao podatke. Kako mu je otac rekao, ukucao je DOKTOR ESTEBAN, zatim PARIZ, i pokrenuo pretragu. Za nekoliko sekundi, program je prikazao rezultat:
Lorans Esteban Psihijatar
Ulica Lakaz 66a, 75007 Pariz
I tako je Džonatan pogrešio povodom Madlinine prevare, ah je ipak otkrio njenu nevolju. Možda je na slikama mlada žena izgledala srećno ali kao neko ko dva puta nedeljno ide kod psihijatra, teško da je mogla biti primer vedrine...




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:33 am






7.Poraženi Lamprer
Oboma nam je bio potreban zaborav, konačište na putu, pre nego što bismo nastavili da nosimo svoje prtljage od ništavila[...] Dva smo bića u bekstvu koja se oslanjaju na svoju samoću. Romen Gari

Pariz, VIII arondisman
1 posle ponoći
Stan u maloj zgradi u Fobur di Rulu
Na krovove prestonice su istovremeno padali i kiša i sneg.
Na svetlosti lampe, ušuškana u toplini jorgana, Madlin je završavala sa čitanjem poslednjih stranica „Ispovesti zaljubljenog kuvara", knjige Džonatana Lamprera koju joj je istog jutra kupio Takumi.
Rafael je već dva sata spavao tu pored nje. Kad je legao u krevet, nadao se da će njegova buduća supruga skratiti čitanje kako bi se mazili, ali Madlin je bila opčinjena knjigom i, budući da ju je dugo čekao, Rafael se na kraju uspavao.
Madlin je obožavala da čita u noćnoj tišini. Rafaelov stan je predstavljao oazu mira, zaklonjen od policijskih sirena i vike mangupa, iako je bio blizu Jelisejskih polja. Progutala je Džonatanovu prozu sa pomešanim osećanjima gađenja i opčinjenosti. Knjiga je izdata 2005. Lamprer je tada bio na vrhuncu karijere, kao što se vidi na četvrtoj stranici koja je objedinjavala jednoglasne zanesenjačke kritike koje su mu se u to vreme upućivale: čarobnjak ukusa, gastronomski Mocart, najnadareniji kuvar na svetu.
U tim intervjuima, Lamprer je isticao svoj kredo: kulinarsko stvaralaštvo je umetnost za sebe, kao što su i slikarstvo ili književnost. Za njega se gastronomija ne zaustavlja na zadovoljenju čula ukusa, već s tim objedinjuje i umetničku dimenziju. On je sebe definisao više kao stvaraoca nego kao kuvara, uporedivši svoj posao sa poslom pisca koji se nalazi pred praznim listom papira, i tvrdeći na taj način da se bavi autorskim kulinarstvom.
„Želim da moja kuhinja priča priče i izaziva emocije, a ne da bude običan zanatski posao", izjavljivao je.
U ovakvom načinu sagledavanja stvari, vraćao se na izvore svog stvaranja kako bi otkrio korene svoje veštine. Kako se obrazovala njegova intuicija? Na koji način je kombinovao jedan ukus sa drugim kako bi dobio nepoznati ukus. Kakvu ulogu je igrao sastav jela, kao i njegov estetski aspekt?
„Sve me zanima", priznao bi. „Svoju kreativnost hranim posećujući muzeje, slikarske izložbe, slušajući muziku, gledajući filmove i posmatrajući pejzaže, mada mi je glavni izvor nadahnuća moja žena Frančeska. Zatvoram restoran na tri meseca i bežim u radionicu u Kaliforniji. Potrebno mi je to vreme kako bih se preporodio i poradio na novim receptima koje ću iduće godine predstaviti u 'Imperatoru'."
Madlin se iznenadila koliko je poglavlja posvećeno cveću. Džonatan ga je obilato koristio u kuhinji, vezujući jedan deo recepata za njihov ukus: marinirani pupoljci potočarke, lisnato testo sa guščjom paštetom i marmeladom od ruže, žablji bataci karamelizovani u ljubičici, sorbe od mimoze i puslice u jorgovanu, zaleđene praline sa makom iz Nemura...
Madlin oseti kako joj krče creva. Ogladnela je od ovog čitanja! Nečujno se izvukla iz kreveta, umotala se u ćebe i otišla u američku kuhinju koja je gledala na krovove. Stavila je čajnik na šporet i otvorila frižider u potrazi za nečim da pregrize.
Hm, nema ništa posebno...
Tražeći po plakaru, opazila je načeto pakovanje muslija. Dok je čekala da voda provri, zagrizla je keks i pogledala dodatke u „Ispovestima zaljubljenog kuvara", u kojima su očito bili odštampani neki od recepata koji su stvorili ugled Lamprerovog njujorškog restorana. U vreme kada je Džonatan kuvao, u „Imperatoru" je svake večeri na ponudi bilo putovanje kroz ukuse dvadesetak jela koja su se služila u manjim porcijama, po tačno određenom redosledu dostojnom filmskog scenarija, donoseći iznenađenja i preokrete. Madlin je krenula voda na usta dok je čitala meni.
čin I
Zapečeni račići sa kavijarom
Hrskava slanina sa parmezanom
Kajgana sa morskim ježevima i grilijašom
Krofne od bagremovog cveta sa marshmallow-om
Pasulj sotiran u belom luku sa prezlama od medenog hleba
Prava pisaladijer iz Nice
Čin 2
Pržene školjke „sen-žak" sa makaronama i rižoto od njih sa bademima
Rižoto sa tartufima i belom čokoladom
Baskijska teleća kolenica marinirana u jasminu
Duet jagnjećih kotleta i medaljona sa mlekom sa medom i majčinom dušicom čin 3
Sladoled sa marshmallow-om pečenim na drvima
Ananas sa laticama magnolije
Jagode sa cvetom potočarke i listićima zlata
Puslica sa jorgovanom na musu od mleka sa maslinovim uljem i medom
Kolutovi banane sa kakaom i sutlijaš sa cvetom aftuše
Kašika karamelizovanog musa od kokosa
Sladoled sa šećernom vunom
Sa šoljom čaja u ruci, Madlin sede pred ekran laptopa. Kroz prozor je posmatrala kako se snežne pahulje rasipaju po krovovima. Pomalo uprkos samoj sebi, mlada žena je osećala sve jaču opčinjenost Lamprerom i tajanstvenošću koja je obavijala njegovo naglo povlačenje sa gastronomske scene. Zbog čega je još uvek mlad čovek, na vrhuncu slave i veštine, preko noći odabrao da uništi svoju karijeru?
Otkucala je na Guglu „Džonatan Lamprer" i „zatvaranje restorana" i pokrenula potragu...

Za to vreme u San Francisku...
Četiri je sata po podne. Džonatan posla poslednji desert za taj dan: jednostavnu tortu sa kajsijama i ružmarinom, odveza kecelju i opra ruke.
Usluživanje završeno!, pomisli izlazeći iz kuhinje. U trpezariji je pozdravio jednog gosta i prešao iza pulta kako bi spremio dva espresa jedan za pomoćnika, drugi za sebe. Uzeo je šolje i proverio njihovu temperaturu kako bi se uverio da je gubitak temperature minimalan zbog očuvanja arome kafe. U Nort Biču, italijanskoj četvrti, sa time se nije šalilo! Nije dolazilo u obzir da se pokvari jedan kratki espreso ili da se koristi jedan od onih automata koji, od Šangaja pa do Njujorka, izjednačavaju ukus kafe na celoj planeti.
Izašao je na terasu sa šoljom u ruci i uverio se da Čarliju nije previše dosadno. Dečak je, preko tablet kompjutera, uplovio u svet dinosaurusa, te je obratio pažnju na oca tek kad je ovaj seo pored njega kod jedne od grejalica.
Polako je upalio cigaretu i posmatrao prolaznike i decu koja su prelazila Vašington skver. Voleo je ovo mesto i njegovu posebnu atmosferu. Iako je, u današnje vreme, većina njenih stanovnika bila azijskog porekla, ova četvrt je ostala veoma vezana za svoje italo-američko nasleđe, kao što su o tome svedočile ulične sladoledžije, svetiljke sa zeleno-belo-crvenim zastavama i brojni porodični restorani u kojima su se jeli pesto, panakota i tiramisu. Ovo mesto bilo je čuveno: tu je živeo Keruak, Merilin Monro se venčala u ovdašnjoj crkvi, a Frensis Kopola, režiser „Kuma", tu je uvek imao jedan restoran i kancelarije.
Džonatan izvadi Madlinin telefon iz džepa. Još uvek nema poruke. Pokrenuo je misterioznu aplikaciju, rešen da ovog puta pogodi lozinku.
ENTER PASSWORD
Pa dobro, trebalo je krenuti redom. Stalno su nam govorili da je šifra koja čuva naše račune jednako važna kao i lozinka naše platne kartice. Neka bude da je tako. Stalno su nam ponavljali savet da odaberemo lozinku koja je zaista bezbedna: da izbegavamo suviše kratke reči, da ne koristimo podatke koje znaju naši bližnji, da odaberemo niz slova, brojeva i posebnih znakova. Tvrdili su nam da bi, na taj način, primer kao što je („!Efv(abu#$vh%rgiubfv°oalkus,dCX") bio odlična lozinka koju bi bilo gotovo nemoguće zloupotrebiti. Samo što bi takođe bilo teško i zapamtiti je...
Džonatan popi u jednom gutljaju svoj kratki espreso. Bio je ubeđen da treba da traži nešto jednostavno. U našem savremenom životu, trebalo je rukovati sa svakakvim šiframa: za kreditne kartice, društvene mreže, naloge električne pošte, dokumentaciju... Da bi se pristupilo bilo kojoj usluzi, morala se znati lozinka. Bilo je to previše za naše pamćenje. Zato, da bi sebi pojednostavili život, većina ljudi je težila kratkim i poznatim šiframa koje se lako pamte. Bez obzira na sva pravila bezbednosti, njihov izbor je padao na njihov datum rođenja, ime žene ili dece, ime ljubimca, neki broj telefona ili niz brojeva ili uzastopnih slova.
Džonatan je redom pokušao sa „123456", „abcde", „rafael", „grin", kao i sa Madlininim brojem mobilnog.
Bezuspešno.
Pretražujući mejlove mlade žene, pronašao je jedan naročito zanimljiv dosije zahteva za prijavu koji je Madlin poslala dileru koji joj je prodao motor. U njemu se, između ostalog, nalazila i kopija njene lične karte. Znajući tako njen datum rođenja, Džonatan unese „21031978", „21. mart 1978", „21/03/78", a potom na engleskom „03211978", „mart211978", „03/21/78".
Opet bezuspešno.
„Razmisli!" povika samom sebi.
Kako je Madlinina adresa za elektronsku poštu bila maddygreene78@ hotmail.com, pokušao je sa „medigrin" i sa „medigrin78". Bezuspešno.
Bes i frustracija su rasli u njemu. Stegao je pesnicu i uzdahnuo. Očajavao je, jer se nalazio na pragu tajne, a nije mogao da je sazna.
* * *
Madlin stavi male naočare za vid kako bi lakše pročitala rezultate pretrage koji su se pojavljivali na ekranu.
Lamprer abdicirao, Lamprer svrgnut, Pad Lamprera: francuske novine su se takmičile u igri reči kako bi označili Džonatanovo „penzionisanje". Kliknula je na vezu za članak na sajtu „Liberasiona".

KULTURA 30/12/2009
SVRGNUTI LAMPRER
Čudo avangardističke kuhinje održalo je iznenada konferenciju za štampu, juče na Menhetnu, kako bi objavilo da zatvara svoj restoran i prodaje čitavu svoju franšizu. Poraženog izraza neobrijanog lica, sa podočnjacima ispod očiju, isuviše popunjenog stasa, papa njujorške gastronomije, francuski kuvar Džonatan, u kratkoj formi je objavio u četvrtak da odmah zatvara svoj restoran, „Imperator" (tri zvezdice u „Mišlenu"), kao i da prodaje sve aktivnosti grupe koju je osnovao sa ženom, Frančeskom Delilo. Reč je o odluci zbog koje će dve hiljade zaposlenih u firmi snositi težak teret posledica.

POSEBAN KUVAR
Smešten u legendarnom „Rejnbou rumu", „Imperator" je u više navrata proglašavan „najboljim restoranom na svetu" od strane britanskog časopisa „Restorant magazin".
Po jednima vizionar i inovator, po drugima varalica i šarlatan, Lamprer deli gastronomski svet već skoro deset godina.

PREZASIĆENOST
Kako bi opravdao svoju iznenadnu odluku, kuvar je za sebe rekao da je „umoran, nemotivisan i istrošen", izražavajući tako svoju iscrpljenost što je uvek bio na udaru i što je morao da radi 18 sati dnevno, 360 dana u godini.
„Definitivno sve prekidam", precizirao je Lamprer, odlučno isključujući mogućnost da bude na čelu nekog velikog restorana. „Više ne osećam nikakvo zadovoljstvo u bavljenju svojim zanimanjem i ne mislim da se to zadovoljstvo može vratiti jednog dana", objasnio je govoreći i kako je jednako umoran od kritičara koji više ne shvataju svrhu svog posla.

PROBLEMI U BRAKU
Čini se da su bračni problemi, više nego kritičari, ubrzali njegovo donošenje odluke da se povuče iz sveta gastronomije. „Bio sam veoma vezan za svoju ženu, Frančesku, i nema sumnje da je naš nedavni rastanak uticao na moju odluku", priznao je Lamprer, izbegavajući međutim sva pitanja o privatnom životu.
FINANSIJSKI PROBLEMI
„Ali, i finansijski faktori predstavljaju, bez sumnje, jedan od razloga koji su doveli do mog neopozivog povlačenja", objasnio je. Već nekoliko godina, grupa „Imperator" je, naime, u velikim dugovima, zarobljena u neefikasnom ekonomskom modelu i nepromišljenim ulaganjima. Sateran u ćošak, Lamprer je morao da ustupi dozvolu za korišćenje svog imena kompleksu luksuznih hotela „Vin entertejnment", koji će preuzeti sve aktivnosti grupe.

NEIZVESNA BUDUĆNOST
Sa manje od četrdeset godina, šta će Lamprer da radi? Da se vrati korenima? Da se usmeri ka nekom drugom polju? Kuvar je ostao neodređen povodom svoje budućnosti. U žurbi da završi svoje izlaganje, izgledaoje usamljeno, dok je izgubljenog pogleda napuštao konferenciju za štampu. Umoran je, ali možda potajno oseća olakšanje što ne mora više da glumi „imperatora".

Madlin kliknu na drugu vezu: reč je o članku na sajtu „Njujork tajmsa" koji baca novo svetlo na dešavanja.

VATELOV SINDROM
autor Ted Buker objavljeno 30.12.2009.
Da li je istaknuti lider avangardističke kuhinje, Džonatan Lamprer, podlegao Vatelovom sindromu[8]?
Njujorški kuvar je, naime, daleko od toga da je prvi virtuoz kuhinje koji se iznenada povlači sa scene posle jednog neuspeha. Od Bernara Loazoa[9] do Žaka Larua, brojni veliki kuvari su i pre njega osećali stalni strah od kraja.
Džonatan Lamprer je za divno čudo uspeo da održi ravnotežu između stvaralaštva, priznanja kritičara i isplativosti tokom desetak godina. Upravo se ovaj privremeni sklad večeras srušio.
Usledio je niz svedočanstava koja su članku dale nekrološki ton, budući da su svi sagovornici pričali o Lampreru kao da je... mrtav.
Majki Blumberg, gradonačelnik Njujorka, hvalio je izvanredni talenat velikog kuvara koji je sa godinama postao „usvojeni" Njujorčanin. Hilari Klinton je podsetila na „aktivnu podršku Džonatana Lamprera aktivnostima sprovodenim u školama radi promovisanja obrazovanja dece na polju ishrane". Frederik Miteran, francuski ministar kulture, pozdravljao je „njegovog genija za kulinarsko stvaralaštvo koji je doprineo procvatu francuske gastronomije na međunarodnom planu".
Pored ovih jednoglasnih reakcija, jedan komentator se jasno izdvajao: reč je o škotskom kuvaru Aleku Baksteru, kome je Džonatan preoteo titulu najboljeg kuvara na svetu. Bakster je sprovodio svoju osvetu u delo i nije krio zadovoljstvo:
„Biće da je Lamprer bio ništa drugo do zvezda padalica u svetu kuvanja. Meteor koga su stvorili mediji i koga je na kraju zbrisao sistem koji ga je i stavio u prvi plan. Ko će se sećati njegovog imena za deset godina?"
Međutim, najsnažnije, najličnije i najoštrije svedočenje dolazi od Kler Lizje, jednog od pomoćnika glavnog kuvara u „Imperatoru".
„Radim sa Džonatanom Lamprerom već deset godina", objašnjavala je mlada dama. „Od njega sam sve naučila. Otkrio me je dok sam radila kao konobarica u jednom kafeu na Medisonu, gde je svako jutro dolazio na doručak. Nisam imala radnu dozvolu, pa mi je pomogao da sredim svoju situaciju tako što me je zaposlio u svom restoranu. Reč je o velikodušnom, zahtevnom čoveku, ali plemenitom prema zaposlenima."
„Ti, draga moja, ti mora da si bila zaljubljena u njega...", promrmlja Madlin pre nego što je nastavila da čita članak.
„Džonatanje mešavina snage i krhkosti", nastavljala je Kler. „Reč je o biću žustrog karaktera, prožetom suprotnostima, biću koje i voli i prezire medije i popularnost. Osetila sam da je u poslednje vreme potišten. Hiperaktivan, pod stalnim pritiskom, neumorno je tragao za savršenstvom, što se pretvorilo u neku vrstu ropstva. Bio je istrošen, radio je od jutra do večeri. Skoro nikada nije išao na odmor. Dok je imao podršku supruge, bio je zaštićen od nepromišljenosti, ali, čim ga je ostavila, sve to je za njega postalo pretežak teret. Jer svi se varaju kada je reč o Džonatanu Lampreru: njegova želja za priznanjem, njegova ambicija, njegova ustupanja svetu poznatih nisu znaci precenjivanja samog sebe. Mislim da je bio takav samo zbog Frančeske.
Da bi joj se svideo, da bi ga volela. Mislim da ga, od trenutka kada su se razišli, jednostavno ništa nije zanimalo, ništa mu nije imalo smisla..."
„Šta radiš budna?"
Madlin poskoči i okrenu se kao da je uhvaćena na dela. U kućnom mantilu, sav pospan, Rafael ju je čudno gledao.
„Ništa, ništa", odgovorila je žurno zatvarajući svoj kompjuter. „Ja... sređivala sam račune: doprinose, socijalno, troškove... Uostalom, znaš o čemu je reč."
„Ali, dva je sata ujutro!"
„Nisam mogla da zaspim, dragi", objasni mu ona skidajući naočare.
Popila je gutljaj ohlađenog čaja, zavirila u kutiju sa keksom koja je, međutim, bila prazna.
Rafael se nagnuo prema njoj kako bi je poljubio u usta. Uvukao je ruku pod njenu spavaćicu i pomilovao je po stomaku. Usne su mu, zatim, sa njenih skliznule na njen vrat. Polako je skinuo jednu bretelu svilenog negližea, a potom i dru...
Rif „Jumpin Jack Flash" naglo je prekinuo njegov ljubavni zanos. Rafael se izmakao trznuvši se od iznenađenja.
Madlin pogleda Džonatanov telefon koji je vibrirao pored njenog kompjutera. Na ekranu se pojavila slika smeđe žene, ozbiljnog izgleda, tamnih i dubokih očiju. Na pamet joj je palo ime:
FRANČESKA
Javila se bez trunke razmišljanja...

„Tata, malo mi je hladno."
Džonatan odvoji glavu od ekrana. Već sat vremena je bio zadubljen u krivudave tokove razmišljanja, bezuspešno pokušavajući da odgonetne Madlininu lozinku. Prešao je dobar deo njenih mejlova, strpljivo skupljajući parčiće informacija pokušavajući, kod svakog novog traga, pronaći odgovarajuću šifru.
„Idi po džemper, dušo", reče pružajući mu papirnu salvetu da izbriše nos koji je curio kao reka.
Sunce je nestalo kako bi ustupilo mesto beloj i gustoj magli koja je pokrivala ulice i park na koje je gledala terasa. Nije San Francisko bez razloga nazvan gradom magle. Bila je to tajanstvena i čudna karakteristika ovog grada: zbog brzine kojom je gusta magla mogla za nekoliko minuta obaviti grad i njegov čuveni Golden gejt.
Kada se Čarli vratio, obučen u debelu rolku, Džonatan pogleda na sat.
„Alesandra samo što nije stigla. Jel' ti drago što ćeš da ideš sa njom da gledaš Wicked[10]?
Dečak potvrdi klimajući glavom i povika:
„Evo je!"
Skočio je od radosti ugledavši svoju dadilju. Studentkinja je bila ćerka Sandra Sandrinija, vlasnika jednog od najstarijih italijanskih restorana u četvrti. Studirala je na Berkliju i prilikom svakog Čarlijevog boravka u Kaliforniji Džonatan ju je unajmljivao.
Pozdravljao se sa devojkom kada mu je mobilni zavibrirao u ruci. Pogledao je ekran i ugledao broj telefona koji mu je bio poznat, broj bivše žene!
„Halo?"
Frančeska mu je bezbojnim glasom objasnila da je, tražeći njega, dobila jednu Parižanku koja joj je objasnila da je došlo do zamene telefona. Samo je želela da se uveri da je sve u redu i da razgovara sa Čarlijem.
„Tvoja majka je", reče Džonatan pružajući mobilni sinu.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:33 am




8. Oni koje volimo
Ponekad, ljubav je i kada one koje volimo pustimo da odu.
Džozef O'Konor

Okrug Sonoma, Kalifornija , Nedelja ujutro
„Ti više ne voliš mamu, jel' tako?", upita Čarli. „Ostin" karavan se kretao krivudavom obalom Pacifika. Džonatan i njegov sin su ustali rano. Izašli su iz San Franciska auto-putem i, prošli pored crne peščane plaže Mjur i ciganskog sela Bolinas, čiji su stanovnici decenijama uništavali sve znakove na putu kako bi se zaštitili od masovnog turizma. „Onda, da li još uvek voliš mamu?", ponovo će dečak.
„Zašto mi postavljaš to pitanje?", upitao je Džonatan utišavajući radio.
„Zato što znam da joj nedostaješ i da bi htela da opet živimo sve troje zajedno."
Džonatan odmahnu glavom. Nikada nije želeo da sinu da do znanja da bi razvod od njegove majke mogao biti privremen. Iz iskustva je znao da se dete često potajno nada da će njegovi roditelji jednog dana ponovo biti zajedno, pa nije želeo da Čarli ima tu iluziju.
„Zaboravi tu ideju, zlato. To se neće desiti."
„Nisi mi odgovorio", primeti mali. „Još je malo voliš, zar ne?"
„Slušaj, Čarli, znam da ti je teško i da patiš zbog toga. Moji roditelji su se razveli kada sam bio tvojih godina. Bio sam, kao i ti, tužan i zamerao sam im što se nisu potrudili da se pomire. Priznajem da smo sve troje bili srećniji kada smo se tvoja mama i ja voleli. Nažalost, ljubavne priče ne traju večno. Tako je to. Važno je da ti shvatiš da je taj period iza nas i da se neće vratiti."
„Hm..."
„Mama i ja smo se mnogo voleli, a ti si plod te ljubavi. Samo zato se nikada neću kajati zbog tog vremena."
„Hm..."
Džonatan nije nikada pred sinom kritikovao Frančesku kao majku. Uostalom, iako je mogao da joj zameri to što je bila neverna supruga, Čarliju je ipak bila izuzetna majka.
„Nasuprot vezi između para, veza između roditelja i dece traje ceo život", nastavio je, doslovce primenjujući savete psihologa koje je čitao. „Ne moraš da biraš između nas: tvoja majka će uvek biti tvoja majka, a ja ću uvek biti tvoj otac. Oboje smo odgovorni za tvoje obrazovanje i pratićemo te i u lepim trenucima života i u onim teškim."
„Hm..."
Džonatan pogleda pejzaž kroz vetrobran. Divlji i krivudav, put se vijugao duž okeana. Sa svojim strmim obalama u koje je udarao vetar, predeo je više podsećao na Bretanju i Irsku nego na Kaliforniju.
Osećao je krivicu što sa svojim sinom nije umeo da priča odgovarajućim rečima. Razvod roditelja je za Čarlija bio neočekivan i surov. Sve do sada Džonatan je pazio na to da sa njim ne ulazi u detalje odnosa sa njegovom majkom, ali da li je to bila dobra odluka? Bez sumnje da jeste, jer kako objasniti detetu složenost bračnih odnosa i štetu koju nanosi izdaja? Uprkos svemu, pokušao je sa sledećim objašnjenjem:
„Ne poričem ništa od onoga što je bilo, ali jednog dana sam shvatio da tvoja majka nije više žena koju sam mislio da poznajem. Tokom poslednjih godina braka, bio sam zaljubljen u iluziju. Razumeš?"
„Hm..."
„Prestani sa tim 'hm'! Razumeš li ili ne?"
„Ne znam baš", odgovori dete praveći smešan izraz lica.
Sranje, zašto li sam mu to rekao?, pokaja se Džonatan.
Prošli su pored stada krava i stigli na svoje odredište: malo ribarsko selo kod Bodega zaliva. Na šezdeset kilometara severoistočno od San Franciska, mesto je steklo svetsku slavu pošto je Alfred Hičkok tu snimio većinu scena iz Ptica.
Priobalni grad se ovog zimskog jutra budio polako. Parkirali su se na skoro praznom parkingu. Čarli je izašao iz kola i otrčao na dok kako bi posmatrao foke koje su se sijale na suncu dok su ispuštale krike zadovoljstva.
Na pristaništu su na nekoliko tezgi pod nastrešnicama restorana bili ponuđeni još uvek živi rakovi, dok se nekoliko „gradskih staraca" ljuljalo u stolicama jedući, uprkos ranim časovima, ogromne pogače i clam chowders[11].
Kao što je i obećao sinu, Džonatan je iznajmio čamac šiljatog trupa koji je ličio na kakvu marseljsku lađu.
„Hajde, mornaru, pravac pučina!"
More je bilo mirno, savršeno za plovidbu.
Čamac se udaljio od obale i primirio na tri kilometra od luke. Čarli izvadi štap za pecanje i, uz pomoć oca, zakači crva za udicu i zabaci je.
Džonatan proveri Madlinin telefon, ali u ovom delu okruga nije bilo mreže. Pomno pazeći na svog sina, zapalio je cigaretu i uživao u prvom dimu posmatrajući jato guski koje su obletale oko čamca. Bilo je jasno odakle
Hičkoku inspiracija: mesto je bilo prepuno svakakvih ptica galebova, crnih pelikana, šljuka čiji krici su se mešali sa signalnim sirenama brodova.
„Kaži zašto pušiš kad se od toga umire?" upita Čarli.
Džonatan se napravi da nije čuo i upita:
„Grize li?"
Ali dete je rešilo da nastavi svoj rat protiv duvana:
„Ja neću da ti umreš", reče suznih očiju.
Džonatan uzdahnu.
Kako da se borim protiv ovoga?
Džonatan se predade, zgazivši cigaru pošto je povukao poslednji dim.
„Zadovoljan?"
„Zadovoljan", odgovorio je dečak ponovo se osmehnuvši.

Za to vreme u Dovilu...
Sat u dnevnoj sobi je odzvonio sedam sati uveče.
Prijatna vatra je pucketala u kaminu. Rafael i njegov otac su se suočili za bilijarskim stolom. Na kožnom tapaciranom kanapeu Madlin je mehanički odmahivala glavom, rasejano slušajući brbljanje Izore svoje buduće svekrve dok je kod njenih nogu Sultan, engleski koker, ljubimac porodice, svesrdno slinio na njene nove cipele.
Napolju je, od početka popodneva, kiša dobovala po prozorima.
„Ah, obožavam ovu emisiju!", povika Izora, skrenuvši pažnju sa Madlin kako bi pojačala televizor na kojem se, u ovo doba godine, emitovao ko zna koji po redu komični skeč.
Madlin je iskoristila ovu pauzu kako bi se izvukla sa kanapea.
„Odoh da popušim cigaru."
„Mislio sam da si prestala", prigovori Rafael.
„Ubiće vas to, draga", dodade Izora.
„Nesumnjivo", priznade ona, „ali od nečega se mora umreti, zar ne?"
Potom obuče jaknu i izađe na terasu.
Mada je odavno pala noć, složeni sistem rasvetnih lampica osvetljavao je malu anglo-normansku kuću, ističući grede i tirkiznoplavu vodu u bazenu.
Madlin je napravila nekoliko koraka po terasi sa nadstrešnicom pa se naslonila na ogradu. Imanje se nalazilo iznad hipodroma i od njega se pružao zadivljujući pogled ka Dovilu. Upalila je cigaretu i povukla dim. Vetar joj je šibao lice. Zatvorila je oči i, uspavana hukom mora, pokušala da razbistri glavu.
Građanski lagodan život i tromost ovakvih porodičnih okupljanja vikendom izazivali su u njoj oprečna osećanja: mir, spokoj, revolt, želju da pobegne.
Možda ću se naviknuti...
Vazduh je bio leden. Do vrata je zašnirala jaknu, stavila kapuljaču i izvadila telefon iz džepa.
Od jutros je većina njenih misli išla ka Frančeski Delilo, sa kojom je prethodne večeri pričala preko telefona. Ta žena, njena tajnovitost njena priča izazivali su kod nje čudnu opčinjenost. Razgovor im je bi kratak, ali dovoljno upečatljiv da bi je čitav dan progonio. Kada je Frančeska shvatila o kakvoj situaciji je reč, zamolila ju je, pomalo zbunjena, da izbriše poruku koju je bila ostavila na Džonatanovoj sekretarici i, pogotovo, da mu je ne pominje.
„Bio je to trenutak slabosti", poverila se. Madlin ju je razumela.
Pokrenula je pretraživač smartfona i otkucala ime Frančeska za pretragu slika. Naslednica je u mladosti, dok je studirala menadžment, radila kao manekenka za velika imena u modi. Prve fotografije potiču iz devedesetih godina i na njima je prikazana na pistama i u reklamama. Od jedne slike do druge, ličila je na Demi Mur, Ketrin Zitu-Džouns ili Moniku Beluči. Pojavile su se zatim i brojne slike sa Džonatanom, što dokazuje da se par u srećno doba nije libio da uveća popularnost svoje firme preko svog privatnog života.
Kiša je postajala sve jača. Zadubljena u svet interneta, Madlin nije čula grmljavinu, niti je videla munju koja je udarila blizu kuće.
Klizeći prstima po taktilnom ekranu kliknula je na prečicu koja ju je odvela do veb-sajta magazina „Veniti fer". Pre nekoliko godina, američki „Pari mač" je paru posvetio šest stranica pod naslovom Kuvanje, to je ljubav! Radilo se o dugačkom intervjuu i prilično glamuroznim fotografijama koji su sa gastronomijom tek izdaleka imali veze. Na jednoj od njih se videlo da je par istetovirao isti natpis na desnoj plećki. Madlin uveća kako bi razaznala „epigraf".
You'll never walk alone[12]
Lepo je to bilo... pod uslovom da postoji sigurnost da će se ostati zajedno do kraja života. Jer danas, sa distance, u slici je bilo nečeg jadnog.
„Prehladićeš se, draga!", dobaci joj Rafael otvarajući vrata.
„Evo me, dušo!", odgovori Madlin ne skidajući pogled sa telefona.
Dok je gledala sliku za slikom, nešto joj je zapalo za oko. Frančeskino držanje se menjalo zavisno od toga da li je bila sama ili sa Džonatanom: graciozni top-model, sigurna u svoju moć zavođenja, pretvarala se u zaljubljenu ženu čija se strast davala naslutiti. Videlo se čak i onda kada nisu bili svesni da ih fotografišu, da je ljubav koju su osećali jedno prema drugom neosporna.
Šta li ih je razdvojilo?, zapitala se ulazeći u dnevni boravak.

„Zašto su se razveli?", upitao je Čarli vraćajući štap za pecanje u bunker.
„Ko?"
„Tvoji roditelji?"
Džonatan se namršti. Okrenuo je ključ na kontakt i dao znak dečaku da veže pojas. Karavan napusti Bodega zaliv i uputi se ka San Francisku. Mada je vozio, Džonatan otvori novčanik kako bi izvadio izbledelu sliku malog restorana u provinciji.
„Tvoji baba i deda su imali restoran na jugozapadu Francuske", objasnio je pokazujući sliku detetu.
„'Še-va-li-jer'", sricao je Čarli trudeći se da razazna natpis.
Džonatan klimnu glavom.
„Još dok sam bio mali, nekoliko meseci je moj otac bio zaljubljen u drugu ženu: predstavnicu velikog proizvođača šampanjca koji je snabdevao njegov restoran."
„A?"
„Ova ljubav je trajala više od godinu dana. Kako se u svakom malom gradu glasine brzo šire, vodili su računa o tome da njihova veza ostane u tajnosti, u čemu su i uspeli."
„Zašto je tvoj otac to uradio?
Džonatan spusti suncobran kako ga podnevno sunce ne bi zaslepelo.
„Zašto muškarci varaju svoje žene? Zašto žene varaju svoje muževe?" Na nekoliko sekundi je ostavio ova pitanja bez odgovora, pa kao da je naglas razmišljao: „Pretpostavljam da ima gomila razloga: istrošenost želje, strah od starenja, potreba da se uveri u svoju sposobnost osvajanja, utisak da jedna avantura neće dovesti do ozbiljnih posledica... Reč je o, bez sumnje, prihvatljivim razlozima. Ne mogu ti reći da opravdavam svog oca, ali neću ni da ga osuđujem."
„Dakle, to nije razlog zbog čega nisi govorio sa njim pre nego što umro?"
„Ne, sine, nije. Mada je moj otac imao i drugih mana pored neverstva, nikad nisam dovodio u pitanje njegovu ljubav prema mojoj majci. Siguran sam da je mnogo patila zbog njegove prevare, ali strast je kao droga: u početku misliš da je kontrolišeš, a onda, jednog dana, moraš da priznaš da je ona ta koja upravlja tobom..."
Istovremeno iznenađen i pomalo uznemiren onim što mu je rečeno Čarli, čudnog izraza lica, pogleda u retrovizor oca koji je nastavio:
„Na kraju je uspeo da se 'izleči' od te žene. Ali šest meseci pošto se ova avantura završila, nije mu ništa bolje palo na pamet nego da prizna majci da ju je prevario."
„Zašto?", upita dečak širom otvorenih očiju.
„Mislim da je prebacivao sebi i da je osećao grižu savesti."
Džonatan je uključio migavac i zaustavio se pred jedinim mestom za sipanje benzina na jednoj staroj pumpi.
„ I onda?", upita dete prateći oca.
Džonatan uze crevo za benzin.
„Preklinjao je ženu da mu oprosti. Molio ju je da sačuvaju porodicu, pošto su imali dvoje dece, ali moja majka je bila neutešna zbog te izdaje. Njen suprug je uništio njihovu ljubav, kao i sve što su stvorili. Zato nije htela da mu oprosti i napustila ga je."
„Tek tako?"
Džonatan je platio benzin što je sipao i ušao u kola.
„Tvoja baba je bila takva", reče mu dok su kretali.
„Što znači?"
„Verovala je u ljubav, bila veliki idealista, zanesenjak i predana osoba. Na grub način je uvidela da je osoba koju je volela najviše na svetu u stanju da je slaže i da je povredi. Često je govorila da je u braku najvažnije poverenje. Govorila je da bez poverenja ljubav nije ljubav i mislim da je kad je o tome reč, bila u pravu."
Pošto Čarli nije bio toliko glup, nije mogao da ne primeti:
„To podseća na ono što si ti doživeo sa mamom."
Džonatan će potvrdno:
„Da, godinama smo mama i ja radili isto. Delili smo sve i naša ljubav nas je štitila od svega. Ali, jednog dana... jednog dana ljubav je nestala... i nema ništa drugo da se kaže..."
Čarli tužno klimnu glavom i, kako nije bilo ništa drugo da se kaže, ćutao je sve do kuće.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:34 am





9. Dobro čuvana tajna
Prisnost među njima je bi kao dobro čuvana tajna. Margerit Jursenar

San Francisko, Nedelja, Rano popodne
Čarli otvori ulazna vrata i otrča u dnevnu sobu.
„Pogledaj, ujka Markuse! Upecao sam dve ribe!" Zavaljen na kauču, raširenih nogu, Kanađanin je pušio džoint veliki kao fišek. „Čudno miriše", reče dečak držeći se za nos.
Markus skoči i na brzinu sakri džoint u saksiju koja se nalazila na stočiću.
„Hej, hej, zdravo dečače." Džonatan ga je, međutim, streljao pogledom.
„Koliko sam ti puta rekao...", besneo je.
„U redu je, nije toliko strašno", mlitavo se branio Kanađanin.
„Zbog tvojih gadosti mogu da mi oduzmu starateljstvo nad sinom, tako da jeste strašno!"
Džonatan otvori sve prozore da izluftira, dok je Čarli vadio iz ručnog frižidera lepu crvenu ribu i mali iverak koji su se još uvek mrdali.
„Još su sveži!", reče ponosan na svoj ulov.
„Da, a ne kao ujka Markus...", dobaci podmuklo Džonatan kako bi nasmejao sina.
Istina je da je njegov cimer imao prilično osobito shvatanje pojma „nedeljno odelo": pohabane gaće, rasparene čarape i majica ovog puta ukrašena cvetom indijske konoplje koja se isticala na zastavi Jamajke.
„Hoćeš li neko voće?", upita Džonatan stavljajući u frižider ostatak namirnica koje su bili poneli za put.
„Hteo bih zapravo da mi ujka Markus napravi njegov trio sendvič..."
„Dobro", reče nevoljno.
„Evo odmah ću!", reče Markus vadeći sastojke iz plakara.
Oblizujući usne, Čarli se pope na jedan od taburea koji su okruživali bar.
Markus je marljivo namazao puterom prvu krišku hleba, koju je potom posuo kakaom, opet namazao kremom od mleka u prahu, i preko toga stavio krišku premazanu javorovim sirupom.
Čarli zagrize sendvič i povika punih usta:
„Bafje vepo, fala!"
Ponosan na kompliment, Markus i sebi pripremi istu užinu.
„Hoćeš da i tebi napravim jedan, Džon?"
Taman što je pošao da odbije ne dolazi u obzir da pojede tu hiperkaloričnu mešavinu Džonatan se predomisli. Zašto da okreće leđa svakom zadovoljstvu i svim zajedničkim trenucima njegovog sina i Markusa? Uostalom, jeste da je njegov šurak imao mana, ali je unosio malo radosti i zanimljivosti u njihovu kuću. I, naročito, niko kao on nije umeo tako da nasmeje Čarlija, dok on sam, zarobljen u svoju tugu, nije bio najveseliji otac kojeg bi dete poželelo.
„Može, uostalom zašto da ne!", reče pridružujući im se za stolom.
Svima je poslužio jednu turu „pu-erha" i upalio mali radio i pustio stanicu koja pušta kalifornijski rok. Jeli su, dakle, svoju užinu uz zvuke „Iglsa", „Totoa" i „Flitvud Meka".
„Znaš šta? Upisaću 'čuveni ujka Markusov trio sendvič' među deserte restorana", našali se Džonatan. „Siguran sam da će proći!"
Dok se Čarli iz sveg srca smejao, podigao je pogled i rekao:
„Zašto si okačio sve ove fotografije?", začudi se dete pokazujući Madlinine slike koje su pokrivale zid u kuhinji.
Džonatan se oseti kao da je uhvaćen na delu. Prethodna dva dana je dozvolio sebi da ga ponese radoznalost, ali mu je sada teško polazilo za rukom da shvati logiku i smisao svog ponašanja.
Zašto ga je toliko opčinila ta žena?
Zašto je umislio da ima kakav zadatak?
„U pravu si, skinućemo ih", reče, gotovo našavši oduška u ovoj razumnoj odluci.
„Pomoći ću ti", predloži mu šurak.
Ustadoše i počeše da skidaju jednu po jednu slike koje su bile svugde po prostoriji.
Madlin u Veneciji, Madlin u Rimu, Madlin u Njujorku...
„Gle, jesi video? To je Kantona..."
„Šta?"
Markus mu pruži sliku koju je upravo skinuo. U kožnoj jakni i strukiranoj bluzi, Madlin se smešila pored rođendanske torte sa dvadeset devet svećica. To je bilo pre pet ili šest godina. Možda je bila mlađa, ali je svakako bila manje elegantna i ženstvena nego ona žena koju je Džonatan sreo na aerodromu. U to vreme, lice joj je bilo oblije, ličila je na dečaka, a ispod očiju su joj bili tamni podočnjaci.
Slikala se u kancelariji: videli su se registratori, pomalo zastareo kompjuter, kao i hemijske olovke, markeri i makaze stavljene u šolju. Mada rezolucija nije bila dobrog kvaliteta, razaznavao se, okačen na zid, poster
Erika Kralja[13] urađen na dresu Crvenih đavola.
„Znaš li gde je slikana ova fotografija?", upita Markus.
„Ne."
„Rekao bih u nekoj policijskoj stanici."
„Po čemu?"
Pokaza dve crno-žute prilike izgubljene u dnu ekrana.
„Ta dva čoveka su policajci."
„Nema šanse!"
„Možeš li da uvećaš sliku?"
„Znaš šta, nije ti ovo serija 'Istražitelji'..."
„Pokušaj!"
Iako nije bio ubeden, Džonatan zgrabi prenosivi kompjuter na koji je preneo sve Madlinine slike. Kliknuo je na prečicu koja mu je otvorila sliku u fotošopu i na opciju za uvećavanje. Naravno, uveličana slika nije bila naročito precizna, ali se ipak više pojedinosti razaznavalo.
Uistinu, nije bilo nemoguće da žute fluorescentne mrlje na dnu ekrana predstavljaju žute prsluke sa fluorescentnim trakama koje nose neki policajci u Engleskoj. Ali to nije bilo ubedljivo. Neki drugi detalj mu je privukao pažnju dokje ispitivao razne delove slike: tri slova PMO na Madlininoj šolji.
„PMO? Znaš li šta to znači?"
Džonatan otvori prozor pretraživača i otkuca
„PMO+policija".
Prvi rezultat pretrage vodio je na sajt Greater Manchester Police: policije mančesterskog okruga.
„U pravu si, slikano je u stanici policije."
„Poznaješ li mnogo ljudi koji slave rođendan u policijskoj stanici?"
Pitanje je na nekoliko sekundi ostalo bez odgovora, koji se sam po sebi nametao: mlada dama je, u ne tako dalekoj prošlosti, bila policajac!
Džonatan je shvatio da je upravo otkrio rešenje misterije koju je skrivala Madlin. Međutim, kako je došao do rešenja, tako ga je opsedala sumnja. Sa kojim pravom je otkrivao njene tajne? Bio je u idealnoj poziciji da zna da čeprkanje po prošlosti ne prolazi nekažnjeno, a...
„Vidi ovo!"
Uzevši kompjuter, Markus je doneo odluku u njegovo ime. Na pretraživaču je otkucao:
„Madlin+Grin+policija+Mančester".
Prvi među stotinu rezultata koji su se pojavili, bio je novinski članak iz „Gardijana":
MADLIN GRIN, ISTRAŽITELJ
U SLUČAJU DIKSON,
POKUŠALA DA SE UBIJE




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:34 am






10. Život drugih
Naša velika životna muka je to što smo večno sami, i svi naši napori, sve što radimo usmereno je ka bekstvu od te samoće. Gi de Mopasan

Pariz ponedeljak, 19. decembar 4.30 ujutro
Sitan i gust sneg je već nekoliko minuta padao nad VIII arondismanom. Zaleđena u hladnoći noći, četvrt Fobur di Rul beše prazna.
Beli „pežo partner" uključi migavac i zaustavi se paralelno pored već parkiranih kola, nasred Ulice Beri. Jedna ženska prilika, obučena u jaknu sa velikom kapuljačom, izađe iz zgrade i uleti u dostavno vozilo.
„Pojačaj grejanje, ledeno je!", požali se Madlin vezujući pojas.
„Već je pojačano do maksimuma", odgovori Takumi krećući. „Da li vam je bilo lepo u nedelju?"
Mlada žena ne odgovori na pitanje i navuče vunene rukavice dok auto još nije zagrejan. Takumi nije ponovio pitanje. Kola su sišla niz Ulicu D'Artoa i skrenula desno u Ulicu Boeti, a potom i na Jelisejska polja.
Madlin popusti šal, izvadi paklo cigareta iz džepa i zapali jednu.
„Mislio sam da ste prestali..."
„U redu je! Nemoj sad i ti da se mešaš! Znaš šta je govorio Genzbur? 'Pušim i pijem: dim čuva meso, a alkohol voće.'"
Takumi se zamisli na nekoliko sekundi pa reče:
„Prvo, taj citat je uzeo od Hemingveja..."
„... a drugo?"
„Drugo, obojica su umrli, zar ne?"
„Vrlo dobro: ako ti to smeta, idi da radiš na neko drugo mesto ih me tuži za pasivno trovanje duvanom!"
„Rekao sam to za vaše dobro", smireno će Takumi.
„Slušaj, pusti me na miru, hoćeš li? I promeni ovo!", naredi pokazujući radio sa kojeg se čula japanska verzija pesme Que je t'aime koju je sam Džoni otpevao.
Azijac izbaci svoj disk, a Madlin izmenja frekvencije dok nije našla klasičnu stanicu na kojoj je išla „Bergamska svita". Muzika ju je malo smirila. Okrenula se ka prozoru i pogledala sneg koji je počeo da se zadržava na trotoaru.
Na kružnom toku kod Kapije Dofin, Takumi se odvoji za periferiju.
Madlin je ustala na levu nogu, što joj se ponekad dešavalo, ali njeno neraspoloženje nikad nije dugo trajalo. Neprimetno je zevnuo. Dopadali su mu se ovi noćni izlasci u Renžis. Šteta što će morati rano da ustane... Uostalom, nisu se više svi cvećari ovako mučili. Većini njihovih „kolega" je u sadašnje vreme bilo dovoljno da cveće isporuče direktno u radnju nakon što bi ga poručili preko interneta! Madlin ga je ubedila da to nije dobar način bavljenja ovim poslom i da je najvažniji kvalitet pravog cvećara počivao u potrazi za savršenim proizvodom.
Iako je put zbog snega bio pomalo klizav, Takumija to nije sprečilo da uživa u noćnoj vožnji Parizom. Protok saobraćaja je bio nekako opojan i nestvaran. Nastavio je auto-putem A6 ka „Orliju" i ubrzo stigao na naplatnu rampu najveće pijace svežih proizvoda na svetu.
Takumija je opčinjavao Renžis. „Utroba Pariza" je obezbeđivala polovinu ribe, voća i povrća koja se utroši u glavnom gradu. Upravo su se tu snabdevali najbolji restorani i najzahtevniji privatnici. Prošlog proleća, kada su roditelji mladog Japanca došli u Francusku, to je bilo prvo mesto koje su posetili, čak pre Ajfelove kule! Mesto je bilo zadivljujuće: pravi grad kojim prolaze hiljade ljudi, sa svojom sopstvenom stanicom policije, železničkom i vatrogasnom stanicom, bankama, frizerom, apotekom i sa svojih dvadeset restorana! Voleo je tu živost između 4 i 5 sati ujutro, kada ima najviše dešavanja oko kamiona koji se utovaraju i istovaraju u tom svetu mirisa i ukusa.
Madlin pruži svoju kartu službeniku na rampi kako bi ih propustio, a vozilo su parkirali između avenija Mareše i Vilet, na jednom od pokrivenih parkinga zone za vrtlarstvo.
Uzeli su visoka kolica i ušli u ogromnu staklenu baštu. Dvadeset dve hiljade kvadratnih metara paviljona C1 bile su u potpunosti posvećene cveću. Pošto su prošli kroz automatska vrata, zaplovili su u drugi svet, dok je spoljašnje sivilo ustupilo mesto simfoniji boja i mirisa.
Omađijana prizorom, Madlin protrlja oči, konačno se razbudi i odlučno zakorača salom. Na površini gotovo većoj od tri fudbalska stadiona, pedesetak trgovaca na veliko smestilo se u ovaj ogroman hangar čiji su pasaži nosili imena cveća: aleja Mimoza, Irisa, Sasa...
„Zdravo, lepotice!", pozdravio ju je Emil, koji je držao štand odakle je ona kupovala dobar deo proizvoda.
Sa svojim slamnatim šeširom, vrtlarskim makazama, radničkim kombinezonom i uvijenim brkovima, Emil Fošlevan je bio institucija. Prisutan u Renžisu od otvaranja pijace 1969, poznavao je sva pravila i sve mehanizme funkcionisanja.
„Da ti spremim jedan 'kratki bez šećera'?", upita ubacujući nekoliko novčića u automat za kafu.
Madlin mu zahvali klimnuvši glavom.
„ I čaj za Kacušija?", dodade prezrivo pogledavši u cvećarkinog štićenika.
„Zovem se Takumi", odgovori hladno Azijac, „i radije ću jedan kapučino."
Emil se nije uznemirio:
„A za Cašumija, jedan kapučino!"
Mladić uze čašu ne izustivši ni reč i pognu glavu, razočaran što ga prodavač ne poštuje.
„Jednog dana ćeš morati da se nakaniš da ga opaučiš pesnicom", došapnu mu Madlin dok se Emil okrenuo novoj mušteriji. „To ne mogu ja umesto tebe."
„Ali... on je star čovek."
„Viši je od tebe za tri glave i dvaput teži! Ako ti to nešto znači, šale na moj račun su trajale šest meseci. Svaki put kad bi me video, obraćao bi mi se sa Rosbif[14] ili English[15]."
„ I, kako je to prestalo?"
„Kada sam mu vrelu kafu sasula u lice. Od tada se ophodi prema meni kao da sam princeza."
Takumi se osećao bespomoćno. U zemlji gde je rođen, svi se trude da po svaku cenu izbegnu rasprave, sukobljavanja ili agresivno ponašanje.
„Ali... Zašto je ovde tako?"
„Svugde je tako", reče zdrobivši čašu i bacivši je u kantu za smeće. „A, ako hoćeš moje mišljenje, moraš da se suočiš sa takvim situacijama kako bi postao muškarac."
„Ali, ja jesam muškarac, Madlin!"
„Da, ali ne onakav kakav bi želeo da budeš."
Ostavila ga je da razmišlja o tome i otišla kod Beranžer, jedne od Fošlevanovih prodavačica sa kojom je obišla više tezgi. Kupila je dva paketa lišća, oštro pregovarala o ceni lala, belih rada i kamelija, ali popusti kod tri svežnja izuzetnih ekvatorskih ruža. „Cenkanje" je bilo nešto što joj je ležalo, budući da je želela da cveće plati onoliko koliko zaista vredi. Takumi se pobrinuo za prvi tovar i pridruži se gazdarici u zoni sa biljkama.
Madlin je, okom stručnjaka, odabrala begonije i spomenke u saksiji, dok je njen učenik, zbog novogodišnjih praznika koji su se bližili, uzeo božične „zvezde" kao što su zelenika, imela, božične zvezde i kukurek.
Ostavila mu je i biljke koje pročišćavaju okolinu, koje su imale veliki uspeh kod preduzeća, a koje je ona smatrala smrtno dosadnim, te je radije odabirala bele i orhideje pastelnih boja kroz koje je izgradila ugled svoje radnje.
Skrenula je zatim brzo u staklenik gde su bile izložene stvarčice zahvaljujući kojima su mušterije mogle da poklanjaju zanimljive i ne toliko skupe darove: mirišljave svećice, biljke mesožderke, male kaktuse u obliku srca, listovi kafe u šoljicama za espreso...
Među rafovima sa ukrasima, naročito joj se svideo anđeo od kovanog gvožđa koji bi odlično stajao u njenom izlogu. Takumi ju je pratio i upijao svaki njenu reč. Uprkos tanušnoj građi, smatrao je da je pitanje časti preuzeti na sebe teške zadatke, pa je gurao kolica koja su postajala sve teža pri svakom kretanju, podižući pritom jednom rukom džak đubriva od deset kilograma ili ogromnu zemljanu žardinjeru.
Staklenici su podrhtavali na vetru. Kroz staklo su se videle svetlucave pahulje kako vijore u vazduhu pre nego što padnu na asfalt i prekriju ga svojom belom ledenom penom.
Madlin se zadržala u svom udobnom skloništu, kako ne bi odmah izašla na hladnoću. Oraspoložila ju je kupovina sadnica prolećnog cveća zumbula, narcisa, visibaba. Za nju, koja je mrzela vreme praznika, početak zime je bio najtužnije doba godine, ali i doba kada je imala potrebu da se uveri da će se život nastaviti. Za nju je to bila prava božična želja...

6.30
Takumi pažljivo zatvori gepek. Kola su bila prepuna.
„Hajde, vodim te na doručak!", predloži Madlin.
„Konačno jedna ljubazna reč!"
Otvorili su vrata „Kordeljea", bistroa koji se nalazio u centru hortikulturne zone. Mnogobrojne mušterije su, oko pulta, razgovarale o svačemu, prepravljali svet uz čašu crnog vina ili šolju kafe. Neki su zadubljeno čitali „Parizjen", drugi su popunjavali listiće lotoa ili kladioničarske tikete. Predmet mnogih razgovora su bili predstojeći predsednički izbori: da li će Sarko ponovo biti izabran? Da li je levica odabrala najboljeg kandidata?
Seli su za sto u manje bučnom delu. Madlin je poručila dupli espreso, a Takumi je poklekao pred prilično masnim ćevapom.
„Ti baš možeš svašta da pojedeš! Pridikuješ mi zbog cigareta, ali bi zato mogao da pripaziš na holesterol!"
„Ja sam otvoren za sve kulture", opravda se Azijac, pa zagrize ogroman zalogaj sendviča.
Mlada žena skinu rukavice i otkopča jaknu odakle potom izvadi Džonatanov telefon.
„Još uvek ga niste vratili", reče Japanac.
„Ti baš umeš da zapažaš."
„To me, u suštini, ne čudi."
„A da li ti to predstavlja problem?", odvrati mu spremna da se brani.
„Ne, bio sam ubeđen da će vas priča o Lampreru zanimati..." Odobrovoljila se i, čini se, dvoumila da li da mu da list papira koji je odštampala u toku noći.
„Pošto si živeo u SAD, da li si već čuo nešto o ovome?" Budući zainteresovan, Takumi otvori članak i pročita naslov:

DŽONATANA LAMPRERA IZDAO NAJBOLJI PRIJATELJ
Za nekoliko dana, slavni kuvar je izgubio ženu, restoran i najboljeg prijatelja. Osvrt na duplu izdaju.
(„PIPL mag" 3. januar 2010)

„Nisam znao da čitate takve novine", reče stavljajući naočare.
„Poštedi me tvojih šala, hoćeš li?"
Četiri fotografije koje su ilustrovale članak nisu ostavljale ni trunku sumnje o čemu je reč. Bile su napravljene 28. decembra 2009, u Nasauu, na Bahamima. Na njima je Frančeska u društvu izvesnog Žorža Latilipa. Par je uslikao paparaco u malom rajskom kutku zvanom Kejbl Bič. Mada su „ukradene", slike su imale estetsku stranu. U svetlom pamučnom odelu, nekadašnja manekenka se, podruku sa svojim ljubavnikom, šetala belom peščanom plažom pored tirkiznoplave svetlucave vode. Njihovo držanje je odavalo njihova osećanja: jedno drugom su se smešili, flertovali su, kao da su bili sami na svetu. Na poslednjoj slici, ljubavnici su se nežno ljubili na terasi kafea kolonijalne arhitekture.
Ovaj niz poza je imao u sebi nečeg magičnog, nečeg staromodnog što je podsećalo na reklame Kalvina Klajna iz devedesetih.
Uglavnom sklonija otkrivanju muških ispada, žuta štampa nije bila nežna prema „Frančeskinim vragolijama".
Treba reći da, u ovom licemernom i manihejskom svetu, svi sastojci su se skupili i dali ovoj prevari aspekt antičke tragedije. S jedne strane je žena preljubnica fatalne lepote, koja je otišla na kraj sveta kako bi prevarila muža sa njegovim najboljim prijateljem.
Sa druge je verni muž koji je ostao u Njujorku kako bi čuvao njihovog sina i pokušao da spase restoran koji je bio u opasnosti. Last but not least[16], uloga ljubavnika koju je dostojno odigrao ovaj Žorž Latilip. Bio je visok, smeđ, misteriozan, zavodljiv. „Lep momak" koji je, uprkos smešnom imenu, neverovatno ličio na Ričarda Gira iz najboljih dana.
Iz pažljivog čitanja članka dalo se saznati da je Žorž Latilip radio kao Džonatanov pomoćnik u „Imperatoru": bio mu je ne samo najbliži saradnik nego i najbolji prijatelj. Pre nego što je sreo Džonatana, Žorž je išao na razgovore za posao i prodavao hot-dogove kao putujući prodavač, sa jednim od onih kolica kojih je Menhetn bio prepun. Džonatan je imao nekakav dar da zapazi talenat u ljudima. Obučavao je Žorža sve dok od njega nije napravio svog pomoćnika, obezbedivši mu stabilnost, materijalnu lagodnost i biografiju koja mu je dala sigurnost da će do kraj života imati posla. A kako bi mu zahvalio, ukrao mu je ženu...
„Šta misliš o tome?"
„Mislim da su žene ponekad drolje", odgovori Takumi.
„Pošto te je ovo nateralo da izgovoriš takve gluposti, mislim da ću prestati da te vodim u bistroe, i..."
Ali mladi Japanac joj ne dozvoli da završi rečenicu:
„Čekajte! To ime, Žorž Latilip, već sam čuo negde. Da mu nismo jednom slučajno isporučili cveće?"
„Ne, mislim da nismo. Takvog imena bih se svakako setila! Uostalom, bilo bi mi čudno da živi u Parizu..."
„Jel' vam tu kompjuter?"
Madlin uzdahnu i izvadi iz torbe laptop na kojem je sačuvala „bazu klijenata".
Takumi stavi ekran pred sebe i otkuca „Latilip". Nije prošlo dugo pre nego što se pojavio rezultat:
Žorž Latilip
Kafe „Fanfari" Avenija Viktora Igoa 22a, 75116 Pariz
„Ja sam mu isporučio buket crvenih dalija pre osam meseci. Kod ove porudžbine nam je pomogla vaša koleginica iz XVI, Izidora Brokis. Sastavio sam fakturu na ime restorana pa se zato niste setili njegovog prezimena."
„A ti se sećaš njega?"
„Ne, ja sam samo ostavio cveće jednom radniku."
Madlin nije verovala svojim očima. Ne samo da je Žorž preuzeo restoran već je i živeo u Parizu. Svet je, svakako, isuviše mali...
„Dobro, idemo", naredi. „Završićeš ćevap u kolima, samo se pazi da ne nađem tragove masti na sedištima!"
„Vraćamo se u radnju?"
„Ti se vraćaš u radnju; a ja ću, mislim, otići da posetim Fanfan Lalu..."
„Ali kojim povodom?"
„Ako misliš da mi je potreban povod da bih se obratila nekom čoveku..."





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:35 am





11. Istraga
Čovek je, u suštini, ono što krije: jadna mala gomila tajni. Andre Malro

San Francisko
Džonatan je, zagledan u ekran kompjutera, po treći put iščitavao novinski članak.
MADLIN GRIN, ISTRAŽITELJ
U SLUČAJU DIKSON, POKUŠALA DA SE UBIJE
guardian.co.uk 8. jul 2009.
Čitam Bridž - Mesec dana posle zlokobnog otkrića koje je svelo na nulu svaku šansu da se mlada Alis Dikson pronađe živa, policijska poručnica na čelu istrage, Madlin Grin, stara trideset jednu godinu, pokušala je noćas da sebi oduzme život obesivši se na gredu u svom stanu.
Mlada glavna inspektorka je srećom u ovom svom neuspelom pokušaju oborila vitrinu koja se slupala o pod, trgnuvši iz sna komšinicu sa sprata Džulijanu Vud, koja je odmah reagovala. Pošto joj je ukazana prva pomoć, gđica Grin je odvezena u bolnicu u Njutn Hitu.
Lekari su njeno stanje ocenili kao zabrinjavajuće, mada joj je život bio van opasnosti.
POSLEDICE TEŠKE ISTRAGE
Kako objasniti ovaj nesrećni čin? Grižom savesti? Preteranom angažovanošću? Nemogućnošću da se okrene novi list u teškoj istrazi? Šta god da je u pitanju, reč je o prihvatljivom objašnjenju. Henri Polster, nadzornik u mančesterskoj policiji, upravo je otkrio da je Madlin Grin uzela odmor kada je saznala za smrt Alis Dikson, koja je imala četrnaest godina, a koja je bila poslednja žrtva Haralda Bišopa, nažalost čuvenog serijskog ubice koga je pre nekoliko dana uhapsila policija Merzisajda. Kod kolega gđice Grin, iznenađenje je bilo pomešano sa emocijama, „lako je iza rešetaka, liverpulski kasapin je zamalo lišio života još jednu žrtvu", požalio se njen kolega, detektiv Džim Flaerti.
Džonatan se počeša po glavi: sve ove tragične vesti izgleda da su mesecima držale Veliku Britaniju u neizvesnosti, ali se za njih nije čulo preko Atlantika.
„Da li si već čuo za slučaj Alis Dikson ili za liverpulskog kasapina?", upita on svog prijatelja.
„Nikad", odgovori mu Kanađanin.
Naravno. Uzalud se i ponadao: ljudi kao Markus žive u svetu koji je odsečen od stvarnosti. U svetu u kojem je Bil Klinton još uvek predsednik, u kojem Berlinski zid još nije srušen i u kojem se još uvek igraju flipere ili „pakmana" u barovima...
Palo mu je na pamet nešto što se činilo očiglednim. Džonatan upali Madlinin mobilni i pokrenu program zaštićen šifrom.
ENTER PASSWORD
Otkucao je „ALIS" i aplikacija se pokrenula...
U telefonu su se nalazile stotine dokumenata koji su se odnosili na slučaj Dikson: beleške, članci, fotografije, snimci. Kako ih je prikazivao na ekranu, istovremeno ih je prebacivao na svoj kompjuter da bi ih kasnije pogledao. U početku je mislio da ovi fajlovi predstavljaju samo nekakav pozamašan dosije iz štampe u vezi sa otmicom i ubistvom devojčice, ali, kako je napredovao u otkrivanju, sve više je razumeo zašto je Madlin učinila sve da zaštiti ta dokumenta. Mlada policajka je skenirala, iskopirala, duplirala sve delove dosijea svog poslednjeg slučaja! Tu su bile razbacane njene beleške, uzeti otisci, saslušanja osumnjičenih snimana pod njihovim nadzorom, fotografije i precizni opisi ključnih dokaza, desetine strana ispitivanja suseda. Kao i mnoga dokumenta sa pečatom policije mančesterskog okruga, a koji nisu smeli biti izneti izvan prostorija stanice policije ili suda...
„Šta je to, tata?", upita Čarli, uznemiren što je na kompjuteru svog oca video niz fotografija na kojima ima krvi.
„Ne gledaj, sine, ovo nije za decu", odgovori Džonatan okrenuvši laptop. Proverio je brzinu prebacivanja. Uprkos tome što je bio u pitanju bežični internet, protok nije bio naročito brz, pa mu je ostalo još dobra dva sata.
„Dođi! Idemo na basket sa ujka Markusom", predloži veselim glasom.
Sišli su na jedan od ograđenih terena koji su okruživali Leviz plaz. Igrali su žestoko. Čarli se namučio i, pošto je dao dvadesetak koševa vratio se kući iscrpljen. Istuširao se, gricnuo malo ribe i zaspao gledaju seriju Two and a half men[17].
Džonatan ga odnese u njegovu sobu. Napolju je već pala noć. Mark je, na terasi, ponovo pušio džoint, kao da je tompus, i pričao sa Borisom.
Džonatan je u ledari frižidera našao flašu votke sa ukusom trešnje koju mu je poklonila jedna mušterija iz Rusije. Upalivši kompjuter, sipao je čašicu ovog pića koje je, kako piše na nalepnici, destilovano na uglju od brezovine, a potom „provučeno" kroz pesak napravljen od najfinijih dijamanata.
Baš skromno...
Proverio je da li su dokumenta prebačena na njegov hard-disk. Nije se radilo o desetinama već o stotinama dokumenata koje je Madlin ponela sa sobom. Ukupno je bilo oko hiljadu delova koji su sačinjavali tu zlokobnu tragičnu slagalicu. Očigledno je da je mlada policajka šest meseci radila na ovom slučaju danju i noću, sve dok je nije napustilo zdravlje i razum. Prokleta priča koja je mogla da je košta života...
Džonatan pokuša otvori poslednje snimljene fotografije: nema odgovarajućeg programa. Oklevao je. Da li je zaista želeo i imao hrabrosti da uplovi u priču o nestanku i ubistvu deteta?
Odgovor je bio odričan.
Naiskap je popio čašu votke, sipao još jednu i ušao i sam u pakao.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:35 am





DRUGI DEO - SLUČAJ ALIS DIKSON

12. Alis
Desilo se to jednog živahnog i ludog leta. Frenki je imala dvanaest godina. Nije bila član nijednog kluba, niti ičega drugog na svetu.
Postala je biće bez obaveza koje se vuklo po okolini i plašilo se.
Karson Makalers

Pre tri godine
8. decembar 2008.
Policijska stanica u Čitamu, na severoistoku Mančestera
Madlin povisi ton:
„Moraćete mi to jasnije objasniti, pošto i dalje ne razumem. Zbog čega ste čekali OSAM DANA da prijavite nestanak ćerke?"
Preko puta nje, bledog tena i zalizane kose, Erin Dikson se uvijala na stolici. Osećajući se nelagodno, drhteći, treptala je i lomila plastičnu čašu iz koje je pila kafu.
„Znate, zaboga, kakvi su adolescenti! Odu, vrate se. A i kao što sam vam već rekla, Alis je uvek bila nezavisna, sama se snalazi, ona..."
„Ali, ima samo ČETRNAEST GODINA!" hladno je prekide Madlin. Erin odmahnu glavom i zatraži dozvolu da izađe da popuši cigaretu. „Ne dolazi u obzir!", saseče je policajka.
Namrštila se i zastala na trenutak. Žena koju je ispitivala imala je trideset godina (koliko i ona), ali nije imala nekoliko zuba, a na licu su joj se, direktno osvetljenom hladnom svetlošću koja je dopirala sa plafona, videli tragovi umora i modrica.
Za sat vremena, koliko je provela u prostorijama stanice, Erin je prošla kroz sve faze: najpre suze zbog nestanka kćerke, zatim agresivnost i bes kako je ispitivanje odmicalo i kako je postajala nesposobna da sastavi dve povezane rečenice da objasni zašto joj je trebalo nedelju dana da upozori na nestanak.
„A njen otac, šta on misli o tome?"
Erin sleže ramenima.
„Već dugo vremena ga nema... Da budem iskrena, nisam ni sigurna da znam ko je on. U to vreme sam spavala sa svakim i nisam se čuvala..."
Madlin se iznenada razbesnela. Pet godina je bila radila u narkoticima i napamet je znala ovakvo ponašanje: to stanje uzbuđenosti, taj neuhvatljivi pogled bili su očigledni znaci krize. Tragovi oko Erininih usana su opekotine od staklene lule. Gospođa Dikson je bila navučen na krek. Kristalno jasno.
„Dobro, idemo, Džime!", odluči Madlin uzimajući jaknu i službeno oružje.
Dok je ona bila u kancelariji nadređenog, njen kolega je ispratio Erin do parkinga i upalio joj cigaretu.
Mada je već je bilo deset ujutro, činilo se da još nije svanulo zbog crnih oblaka kojima je nebo bilo prekriveno.
„Dobili smo odgovor od centralnog sistema za hitne slučajeve", reče Džim prekidajući vezu. U bolnicama nije primljena nijedan pacijent pod imenom Alis Dikson.
„Znala sam", odgovori Madlin promenivši brzinu.
„Ford fokus" naglo skrenu po vlažnom putu. Upaljenog rotirajućeg svetla i sirene, kola su se zaletela ka četvrtima na severu. Leve ruke na volanu, dok je u desnoj držala voki-toki, istražiteljka je saopštavala prve korake: slanje Alisine slike svim stanicama u zemlji, obaveštavanje štampanih medija i redakcijama televizijskih dnevnika o njenom nestanku, hitan zahtev za mobilizaciju forenzičkog tima...
„Polako, izginućemo zbog tebe!", požalio se Džim dok je Madlin išla uz ivicu trotoara.
„Zar ne misliš da smo već izgubili dovoljno vremena?"
„Upravo tako, zar zbog deset minuta manje ili više..."
„Ti si stvarno mnogo glup!"
Dvoje policajaca je stiglo na raskrsnicu u popularnoj četvrti. Čitam Bridž je, sa svojim redovima kuća od crvene cigle koji su se protezali u nedogled, bio pravi primer starog oronulog industrijskog predgrađa. Laburisti su poslednjih godina uložili mnogo novca u obnovu četvrti na severoistoku, ali Čitam Bridž nije imao mnogo koristi od tog poboljšavanja. Mnogi stanovi su bili van upotrebe, većina vrtova zapuštena, a kriza koja je gušila englesku ekonomiju svakako neće popraviti stvari.
Ako ova četvrt nije zauzimala visoko mesto u turističkim vodičima, šta tek reći za Farm Hil roud, blok u kojem je živela Alisina majka? Bila je to prava bedna enklava u kojoj je cvetao kriminal. Madlin i Džim su pratili Erin Dikson među oronulim kolibama prepuštenim nelegalnim useljenicima, prostitutkama i prodavcima kreka.
Ušavši u baraku, Madlin se smučilo. Dnevna soba je bila u užasnom stanju: dušek je stajao na podu, kartoni i daske po prozorima, osećao se miris pokvarene hrane... Nema sumnje da je Erin pretvorila svoj stan u pravi „poligon za fiksanje" kako bi izmamila malo novca od junkies[18]-a koji su dolazili tu. Iako je sigurno znala da će joj policija zaviriti u kuću, nije se potrudila da prikrije čime se bavila: ručno pravljena lula sa malom bočicom još uvek je stajala na ivici prozora pored praznih pivskih flaša i piksle u kojoj se nalazio više od pola popušen džoint.
Madlin i Džim su se zabrinuto pogledali: s obzirom na broj budala koji su bili tu, istraga neće biti laka. Popeli su se na sprat, otvorili vrata Alisine sobe i...
Prostorija je odudarala od ostatka kuće. Bila je jednostavna i lepo uređena, sa radnim stolom, policama i knjigama. Zahvaljujući osveživaču prostora, prijatni miris irisa i vanile se širio u vazduhu.
Drugi svet...
Madlin podiže pogled i pažljivo pogleda zidove sobička ukrašen kartama i programima predstava na kojima je bila Alison: i to opera Karmen i Don Đovani u „Lauri pozorištu" jednog pozorišnog komada Staklena menažerija u „Plejhausu" jednog baleta Romeo i Julija u prostorijama BBC-jevog „Filharmonik orkestra".
„Jel' ova devojčica vanzemaljac, ili šta?" upita Džim.
„Da", promrmlja Erin. „Ona je... Ona je uvek bila takva: uvek zaronjena u svoje knjige, slikarstvo i muziku... Stalno se pitam od koga je to nasledila."
Sigurno nije od tebe, pomisli Madlin.
Policajka je bila fascinirana onim što je otkrila. Sa dve strane radnog stola dve reprodukcije su gledale jedna u drugu: Pikasov Autoportret iz plavog perioda i čuvena Reza Žan-Onorea Fragonara.
Džim je razgledao naslove knjiga na policama: radilo se o klasičnim romanima, pozorišnim komadima.
„Da li poznaješ mnogo tinejdžera iz Čitam Bridža koji čitaju Braću Karamazove i Opasne veze?" upita on listajući ove dve knjige.
„Poznavala sam bar jednu", odgovori Madlin izgledajući odsutna.
„Koga?"
„Mene..."
Oterala je sećanje. Rane iz detinjstva su još uvek bile sveže i nije baš bio dan za sažaljivanje njenog života. Navukla je par gumenih rukavica, otvorila sve fioke i pretražila celu prostoriju.
U ormaru je našla desetak pakovanja keksa „orio" od kakaa punjenog vanilom, kao i male plastične flašice mleka „neskvika" od jagode.
„Gotovo da se samo hrani keksom koji umače u mleko", objasnila je majka.
Alis je bila „otišla" a da ništa nije ponela: violina joj je stajala na krevetu, kompjuter stari „makintoš" na radnom stolu, a dnevnik u dnu kreveta. Madlin ga iz radoznalosti otvori i pronađe u njemu novčanicu od pedeset funti savijenu na četiri dela.
Bolesni sjaj zaiskri u Erininim očima. Očigledno je bilo da je zamerala sebi što nije bila dovoljno prisebna da pretrese sobu pre policajaca.
Loš znak, pomisli Madlin. Da je mala pobegla, sigurno ne bi ostavila ovoliko novca za sobom.
Tim koji je tražila upravo je stigao. Naredila je forenzičarima da pažljivo pretraže celu kuću. Sa svojim pincetama, skalpelima i crnim folijama, uzeli su mnoštvo uzoraka koje su stavili u hermetičke epruvete. Dok su njeni ljudi pakovali glavni neoborivi dokazni materijal, Madlin otvori fasciklu u kojoj je tinejdžerka čuvala neke od svojih školskih zadataka: ocene su joj bile odlične, a komentari profesora pohvalni.
Alis je sebi sagradila tvrđavu od kulture kako bi pobegla od ružne svakodnevice. Znanje i obrazovanje su za nju bili štit od nasilja, straha i osrednjosti...
Pet policijskih vozila je sada bilo parkirano u Farm Hil roudu. Madlin razmeni nekoliko reči sa glavnim iz tima forenzičara koji joj je potvrdio da su pronašli dovoljno kose na Alisinoj četki kako bi uzeli uzorke DNK dobrog kvaliteta.
Policajka se potom nasloni na haubu i zapali cigaretu zadubljeno gledajući u Alisinu fotografiju. Radilo se o lepoj, visokoj i vitkoj devojčici koja se činila starijom nego što je bila. Po bledom licu i diskretnim pegama videlo se da je irskog porekla. Imala je zelenkaste oči oblika badema, kao sa Modiljanijevih portreta, iz kojih se već mogla pročitati velika zamorenost, kao i očigledna želja da sakrije svoju lepotu, svesna da bi joj ona, u okruženju u kojem se kretala, donela više nevolja nego koristi.
Šta očekivati od budućnosti kada su toliko teški uslovi u kojima se priprema za život? Kako odrastati među tim ološem, a da se sam ne postane pomalo čudan među svim tim narkomanima i idiotima?
Možda si ipak pobegla?, Madlin upita Alis telepatski. Možda si otišla iz ove trule četvrti gde se samo ništarije mogu sresti? Možda si htela da pobegneš od zatupele majke koja nije u stanju ni da ti kaže ko ti je otac?
Madlin, međutim, nije verovala u ovakav razvoj događaja. Alis se činila kao pametna i organizovana devojčica. Izvući se iz grada? U redu. Ali, gde bi otišla? Sa kime? I šta bi radila?
Pikavcem je upalila novu cigaru.
Alisina soba je oživela sećanja na sam njen život. Kao i 99% dece koja odrastaju u četvrti, Madlinino detinjstvo je bilo rastrzano između depresivne majke i oca alkoholičara. Kao devojčica, zaklela se da će pobeći od tog ljudskog ništavila i da će drugde okušati sreću. Velika želja joj je bila da jednom živi u Parizu! Bila je dobar đak i položila ispite na pravnom, a onda ju je stigla stvarnost iz četvrti pa se zaposlila u policiji, brzo napredovala, ali je ostala zarobljena u tuzi i sivilu Čitam Bridža.
Nije se žalila na sudbinu, naprotiv. Dopadao joj se posao, jer je imao smisla: onemogućavanjem kriminalaca da delaju, dozvoljavanjem porodicama da se pomire sa gubitkom nalazeći ubice njihovih bližnjih, a ponekad i spasavanjem života. Naravno, nije uvek bilo lako. Ovde, kao i svugde, među policajcima je vladala duboka nelagodnost. Ne samo da se više nisu osećali poštovanim već su trpeli i uvrede i pretnje zbog svog poziva. Tako je svugde bilo, ali su se tako naročito osećali u četvrtima kao što je Čitam Bridž. Kolege koje je sve to pogađalo krili su od suseda čime se bave, a deci su rekli da ni oni o tome ne pričaju u školi. Ljudi su voleli policajce iz televizijskih serija, ali su pljuvali na one koji su radili u njihovoj blizini... Trebalo je, dakle, boriti se sa svakodnevnim stresom, trpeti negostoljubivost stanovnika, nezainteresovanost nadređenih. Prihvatiti kamenovanje automobila i opremiti se stvarima iz prošlog veka: mnoga kola nisu čak imala ni radio, neki kompjuteri su još bili „pentijumi dvojke"...
Na trenutke je bilo teško. Počinjali biste da u sebi, lično, osećate besmislenost nesreća sa smrtnim ishodom, patnji pretučenih žena, užasa maltretirane dece, bola porodice žrtava.
Zbog prečestog predavanja crnim mislima i života pod pritiskom, neki na kraju puknu. Prošle godine, policajac iz njene jedinice je iskočio iz koloseka i, bez očiglednog razloga, ubio jednog sitnog šefa bande za vreme ispitivanja; pre šest meseci, mlada stažistkinja se ubila u stanici službenim pištoljem
Suprotno mnogim svojim kolegama, Madlin nije bila ni razočarana ni depresivna. Dobrovoljno je ostala u ovoj „teškoj" četvrti kako bi što brže napredovala. Ovde se veterani nisu zadržavali ništa duže nego novajlije. Time su se otvarale perspektive za karijeru... S godinama je, dakle, dospela na izuzetan položaj koji joj je, zajedno sa stečenom samostalnošću, omogućavao da radi na „najzanimljivijim" slučajevima, koji su ujedno bili i najmračniji i najkrvaviji.
„Nije otišla svojevoljno, zar ne?", upita Džim pridruživši joj se.
„Ne, ako je u pitanju bekstvo, već bismo je našli, a i ne bi ostavila svojih pedeset funti."
„Sudeći po onome što Erin verovatno ima na računu u banci, možemo da isključimo otmicu."
„Možemo", potvrdi ona, „ali ćemo ipak ispitati bandu narkomana kojima je okružena: kod takvih likova možda je reč o osveti ili reketu."
„Naći ćemo je", reče Džim kako bi samog sebe ubedio.
Nismo ni u SAD, ni u nekom trileru: danas su u Engleskoj retki nerešeni slučajevi nestanaka maloletnika.
Pre dve godine, Madlin i Džim su nadgledali istragu nestanka jednog deteta otetog dok se igralo kod kuće, u dvorištu. Odmah su bili upozoreni, pa su za kratko vreme mogla da se obezbede značajna sredstva za istragu. Otmičar je uhapšen nekoliko sati kasnije zahvaljujući opisu kola, a onda je nateran da prizna. Dečaka su našli pre nego što je pala noć, svezanog u jednoj kolibi, ali živog i zdravog.
Sećajući se ovog slučaja koji je pokazivao važnost blagovremenog reagovanja, Madlin se razbesnela:
„Kakva glupača, zaboga!" besno će ona, udarivši pesnicom u haubu „fokusa". „Čekala je osam dana da prijavi nestanak kćerke! Ima da je strpam u zatvor!"
Kod svakog nestanka, najhitnija su prvih četrdeset osam sati. Ako se osoba ne nađe u tom razmaku, najverovatnije nikad i neće biti pronađena.
„Smiri se!", reče joj Džim udaljavajući se. „Uzeo sam broj mobilnog devojčice. Videćemo da li možemo da pratimo pozive."
Madlin ponovo pogleda fotografiju i grlo joj se steže. U Alis je videla mlađu sestru, čak i kćerku... I ona je, kao i Erin, mogla da zatrudni sa sedamnaest godina sa nekom budalom iz četvrti, vraćajući se neke subote uveče iz grada, na zadnjem sedištu „rovera 200".
Gde si?, promrmljala joj je.
Retko joj se dešavalo da, kao sada, oseti da je reč o nepoljuljanoj izvesnosti: da je Alis živa. Čak i u tom slučaju, Madlin nije želela da se zavarava. Tinejdžerka nije bila na prijatnom mestu. Pre je bila u nekom mračnom i vlažnom podrumu nekog luđaka ili u kandžama mafije koja se bavi trgovinom mladih žena i podvođenjem.
U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno.
Sigurno je bila uplašena. Mnogo uplašena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:35 am








13. Dani neuspeha
Bez izuzetka, svi su jednako bitni. Majkl Kone

Poslednja „osoba" koja je videla Alis Dikson živu bila je... kamera za nadzor. Na snimku sa Pikl krosa vidi se tanana prilika devojčice kako izlazi iz autobusa, sa rancem na leđima. Jasno se videlo kako skreće na uglu i ide u jedan bočni prolaz koji je vodio ka njenoj školi. Reč je o putanji od manje od osamsto metara. I onda... ništa. Dani tišine, ravnodušnosti i tajanstvenosti. Niko nije ništa čuo ni video. Kao da je Alis isparila.
Kao i svi gradovi u Engleskoj, i Mančester je bio prepun kamera. Već deset godina, svaki kutak grada je pokriven zbog politike sveopšteg video-nadzora. Jedan građanin je tako mogao biti snimljen i do trista put na dan. Radilo se o nezaustavljivom načinu borbe protiv prestupništva. Bar se tako dalo zaključiti iz govora političara, jer je situacija zapravo bila drugačija: zbog nedovoljno sredstava, oprema je često bila oštećena. To jutro kada je Alis nestala, svi uređaji koji su pokrivali okolinu škole bili su oštećeni ili pokvareni, a snimci sa njih zamućeni ili neupotrebljivi...
Narednih dana Madlin je mobilisala sto pedeset policajaca kako bi pretražili stanove, podrume i dvorišta u krugu od tri kilometra oko škole. Sakupili su svedočenja stotinak ljudi, stavili pod policijski nadzor poznate pedofile i pokušali da uđu u trag sumnjivom belom kamionetu primećenog od strane više učenika.
Ubeđena da ona snosi veliku odgovornost u Alisinom nestanku, Madlin je stavila Erin pod policijski nadzor, ispitujući je više od dvadeset sati. Za policajku, Erin je bila kao vampir, u potpunosti zavisna od kreka, sposobna na sve zarad jedne doze, pa čak i na to da proda kćerku mreži podvodača. Ali iz njenog saslušanja se nije mnogo saznalo. Po savetu advokata, Erin je tražila da je stave na detektor laži to je bila velika farsa i uspešno ga je prošla. Otišla je slobodna sa saslušanja i dozvolila sebi taj luksuz da se, pred kamerama, drhtavim glasom obrati potencijalnim otmičarima.
Informatička služba policijske stanice lako je otkrila šifru Alisinog kompjutera: HITKLIF, kao junak Orkanskih visova, njenog omiljenog romana. Nažalost, ni analiza hard-diska ni elektronske pošte nije dovela ni do najmanjeg ozbiljnog traga.
Prelistavajući Alisin dnevnik, Madlin je otkrila da je tinejdžerka imala naviku da laže za godine kako bi dobila neki poslić. Odatle joj novac za knjige i kulturne izlete. Poslednjih meseci je radila u „Soul kafeu", baru na Oksford roudu u univerzitetskoj četvrti. Budući uhapšen i optužen za zapošljavanje maloletnog lica, gazda je oslobođen sumnje povodom otmice.
Petnaestog decembra jedna ronilačka ekipa pretresla je više od dva kilometra zapadne obale Erka. A druga jezero Rokvel koje se nalazi na četiristo metara od škole. Izvukli su nekoliko školjki automobila, kolica iz marketa, motora, dva frižidera i više sigurnosnih rešetki. Ali nijedno telo.
Džim je istražio sve primljene i upućene pozive na devojčicinom mobilnom. Sve osobe iz imenika su bile ispitane. Ali razgovori sa njima nisu dali nikakve rezultate.

Božić je prošao a da istraga nije nimalo napredovala.
Madlin nije otišla na odmor. Počela je da uzima lekove kako bi mogla da spava bar nekoliko sati.
Ona ipak nije bila početnik. Godinama je radila u ovoj zlokobnoj četvrti. Godinama su nasilje i užas bile deo njenog svakodnevnog života. Godinama je bila svedok scena zločina, autopsija i nadzora pojedinaca najgore vrste. Pratila je ubice, hapsila silovatelje i dilere, raskrinkavala pedofile, razbijala mrežu trgovine drogom. Kada bi se brojalo, radila je na desetine i desetine slučajeva ubistava. Čak je pre tri godine bila blizu smrti, za vreme razmene vatre između dve bande: okrznuo ju je jedan metak „magnuma 9,1 mm" od čega joj je ostao ožiljak koji je jedva uspevala da prikrije pramenovima kose.
Istraživanje je bilo njen život.
Čak i ako je ono podrazumevalo opsednutost, usamljenost i stalno izlaganje opasnosti.
Čak i ako vas je ono pretvaralo u avet u očima prijatelja, porodice i kolega.
Ali, zar u ovom slučaju upravo to nije bila cena: sam postati duh kako biste pronašli drugog duha?

U januaru, Džim i njegov tim su ispitali pozive upućene u blizini govornice najbliže školi u časovima neposredno pre i posle Alisinog nestanka. Imena vinovnika su se pojavljivala u policijskim dosijeima. Više od dvesta njih bili su poznati najčešće po manjim deliktima. Svi su bili saslušani, njihove dnevne navike proverene, a stanovi pretreseni. Među njima je bio jedan čovek od pedeset godina, Flečer Volš, pre dvadeset godina osuđivan za silovanje i vlasnik jednog belog karavana...
Činilo se da je alibi Flečera Volša čvrst, ali, pretražujući garažu, ekipa sa psima je pronašla tragove krvi u zadnjem delu vozila. Uzorci su bili poslati u službu za sudsku medicinu u Birmingemu, a policija je, u iščekivanju rezultata, dvadeset četiri sata dnevno nadgledala Volša.
Trinaestog februara portparol policije mančesterskog okruga objavio je da analize tragova krvi pronađene u karavanu Flečera Volša nisu mogle sa sigurnošću da potvrde da su od Alis Dikson.
Interes medija je potom ponovo opao. Policijske snage uključene u istragu bile su poslate na druge zadatke. Istraga je tapkala u mestu.

Madlin je svih večeri nastavljala da sanja Alis, progonjena njenim pogledom. Svakog jutra se budila sa nadom da će naići na novi trag ili zametak traga koji je možda bio zanemaren. Njene kolege i nadređeni oduvek su je smatrali izdržljivim policajcem, ali ovoga puta gubila je tlo pod nogama. Bila se izgradila na nesigurnim temeljima, sačinjenim od zaštitnog oklopa koji nije isključivao istinsko sažaljenje. Čak je bila najbolja onda kada bi patnja žrtava postala njena lična patnja. Hodala je po tankoj liniji, ali to ju je i činilo efikasnom.
Tako je i bilo i kod onoga što se desilo sa Alis. Njen nestanak ju je od prvog dana razorio. Ta devojčica ju je suviše podsećala na ono što je i ona bila u njenim godinama. Radilo se o uznemirujućem poistovećivanju, nejasnoj vezi, nekakvoj unutrašnjoj povezanosti. O osećanju za koje je znala da je destruktivno, ali protiv kojeg čak i nije pokušala da se bori.
Nije samo bila reč o ličnoj stvari već o nečemu više od toga. Bila je sigurna da je, u suštini, ona jedina osoba koja se zaista brine za sudbinu devojčice. Osećala se kao da je zamenila njenu majku i da je na svojim ramenima nosila odgovornost za njen nestanak.
Te noći obećala je sebi nešto: ako nikad ne bude pronašla Alis živu, nikada neće imati dete...
Nemoć ju je ophrvala. Ponekad je bilo gore nego da su joj javili da je mrtva, jer nije prestajala da zamišlja šta je Alis preživljavala. Opsedale su je mučne i jezive slike. Kako bi se bar na nešto mogla osloniti, otišla je čak i kod vidovnjaka. Dodirujući odelo koje je pripadalo Alis, šarlatan je uveravao da je mrtva te ja dao adresu gradilišta gde je počivalo njeno telo. Madlin je pozvala ekipu kako bi ga detaljno pretražili. Ali uzalud.
Saznavši za ovo kršenje pravila, šef joj je savetovao da uzme nekoliko dana odmora.
„Stvarnosti treba pogledati u oči: Alis Dikson je nestala pre tri meseca. To je strašno, ali vrlo dobro znate da su, u ovom trenutku, šanse za njen pronalazak gotovo nepostojeće. Vi ste nama potrebni i u drugim istragama i slučajevima..,"
Ali za Madlin nije bilo moguće da radi na „drugim istragama i slučajevivima". Bila je spremna na sve samo da ima makar zrno nade da će naći Alis.
Stoga je odlučila da poseti đavola lično.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu