Zov anđela-Gijom Muso

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:28 am

First topic message reminder :



Da li ste i vi dnevnik zamenili mobilnim telefonom? Da li u njemu čuvate brojeve, poruke, razgovore, fotografije i najskrivenije tajne svog života?

Knjiga Zov anđela govori o dvoje mladih ljudi koji su doslovno naleteli jedno na drugo u gužvi najvećeg njujorškog aerodroma. Madlin i Žonatan će samo pokupiti stvari i produžiti svako svojim putem. Nikada pre se nisu sreli, a verovali su da se ovaj susret neće ponoviti., sve dok nisu shvatili da su u žurbi zamenili svoje mobilne telefone Kada budu uvideli grešku, već će ih deliti više od deset hiljada kilometara Žonatan je vlasnik restorana u San Francisku, dok Madlin radi u jednoj cvećari u Parizu.Iako su su svesni da zadiru u tuđu privatnost, neće moći da odole i pregledaće sadržaj telefona koji se zatekao kod njih. Međutim, ta njihova nesputana radoznalost dovešće ih do neverovatnog otkrića: saznaće da su njihovi životi veoma povezani tajnom za koju su oboje mislili da će zauvek ostati skrivena. Ovo je priča koja počinje kao romantična komedija, a kasnije se pretvara u napeti triler, i priča čija će završnica nadmašiti i najveća očekivanja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:36 am




14. Intimni neprijatelj
Čovek uvek može da bira. Njega, štaviše, čine sopstveni izbori.
Džozef O'Konor

Madlin je parkirala službeni automobil za tajne zadatke ispred „Blek svona", irskog paba koji je u vlasništvu porodice Doji bio već nekoliko generacija.
Čitam Bridž je bio mala enklava sa manje od deset hiljada stanovnika, na tri kilometra severoistočno od centra Mančestera. Nekada naseljeno većinom Ircima, stara industrijska četvrt je preživela uzastopne selidbe Indijaca, Antilaca, Pakistanaca, Afrikanaca i, u skorije vreme, doseljenika iz Istočne Evrope. Ne samo da je ovo etničko šarenilo dalo i mešavinu kultura već je bilo u osnovi neprekidnog ubilačkog rata bandi. Delovanje policije je u toj četvrti bilo otežano, a stopa kriminala neverovatno visoka.
Tek što je ušla u pab, Madlin se obratio glas ironičnim tonom:
„Zdravo, Medi! Znaš da još uvek imaš najlepšu guzu u celoj mančesterskoj policiji!"
Okrenula se i, na kraju lokala, ugledala Denija Dojla, laktovima naslonjenog na bar sa čašom tamnog piva koju je podigao u njenom pravcu. Bio je okružen telohraniteljima koji su se grohotno smejali njegovoj šali.
„Dobar dan, Danijele", reče približavajući se. „Dugo se nismo videli."
Deni Dab[19] Doji je bio bos jednog od najmoćnijih klanova mančesterskog podzemlja. Kum kriminogene dinastije koja je pedeset godina vladala trulim kraljevstvom Čitam Bridža. Sa trideset sedam godina već je nekoliko puta bio u zatvoru, a njegov sudski dosije bio je predugač; mučenja, trgovina drogom, oružani napadi, pranje novca, podvođenje, napadi na policajce...
Deni je, pre svega, bio nasilan čovek, u stanju da na bilijarski sto raspne bosa suparničke bande. Zajedno sa bratom i svojom bandom, Dal je smaknuo dvadesetak osoba, a prethodno ih je najčešće surovo mučio,
„Da te častim pivom?", upita je.
„Pre bih čašu bordoa", odgovori Madlin. „Od tvog odvratnog piva mi se povraća."
Šapat iznenađenosti se začu među Dojlovim čuvarima. Niko se nije usuđivao da mu se tako obraća, a kamoli jedna žena. Madlin odmeri sa prezirom uvaženi skup. Radilo se o mešavini gorila i sićušnih tipova koji su suviše gledali Kuma i Lice sa ožiljkom. Nespretno su podražavali poze i replike iz pomenutih filmova, ali sa svojim smešnim držanjem suviše uočljivim akcentom, nikada neće imati ni pola uglađenosti kao Korleoneovi.
Deni Doji je, bez podizanja tona, pitao barmena da li ima bordoa u podrumu.
„Bordoa? Ne. Osim ako... Možda u kutijama koje je Lijam uzeo od Rusa..."
„Idi da proveriš", naredi Doji.
Madlin ga pogleda u oči.
„Mračno je ovde. Izađimo na terasu kada je već lepo vreme."
„Sledim te."
Doji je bio složeno i izopačeno biće. Delio je leadership[20] klana sa bratom blizancem, Džonijem, pet minuta starijem od njega, a koji nikad nije prihvatio status mlađeg. Džoni je patio od iznenadnih napada nasilništva, bolovao je od paranoidne šizofrenije i u nekoliko navrata bio je nakratko hospitalizovan, a njegov slučaj pre bio za psihijatrijsku ustanovu nego za zatvor. Od njih dvojice, Džoni je predstavljao surovu zver, a Madlin je uvek mislila da se Deni uvukao u taj lavirint nasilja kako bi ostao dominantan u odnosu na brata.
U trenutku kad su stigli u dvorište, neki crvenokosi pokuša da opljačka mladu policajku, ali ga Madlin preteče:
„Ti, samo me takni i preseći ću te napola."
Deni se blago osmehnu i podiže ruku kako bi smirio svoju bandu i dao im otpust. Sam je zamolio Madlin da mu da pištolj i uverio se da nema još neki sakriven niza leđa ili na članku.
„Nemoj da bi me pomazio slučajno!"
„Moram da čuvam leđa: svi dobro znaju da će, ako policajci odluče da me jednom smaknu, tebi poveriti prljav posao..."
Pod tendom obraslom bršljanom, u pravom pastoralnom ambijentu, seli su jedno preko puta drugog za stolom od emajliranog gvožđa.
„Pomislio bi čovek da smo u Provansi ili u Italiji", reče Doji kako bi ublažio napetost situacije.
Madlin zadrhta. Nije lako sedeti preko puta đavola.
Mada je, pre nego što je to postao, Deni Doji bio njen školski drug u osnovnoj školi i kasnije, u gimnaziji, prvi momak kome je dala da je poljubi...
„Slušam te", reča Deni prekrstivši ruke.
Srednjeg rasta, smeđe kose, četvrtastog glatkog lica, Doji je nastojao da liči na prosečnog čoveka. Madlin je znala da se divio liku koga je odglumio Kevin Spejsi u Dežurnim krivcima. Obučen u crno, skromno je nosio odelo „ermeneđildo cenja" koje ga je sigurno koštalo više od hiljadu funti. Za razliku od svojih podanika, Doji nije izgledao kao karikatura. Čak je imao šarm muškarca koji se odrekao zavođenja.
„Došla sam kod tebe, Danijele, zbog Alis Dikson."
„Male što je nestala?"
„Da. Ja vodim istragu već tri meseca. Da ne znaš nešto?"
Doji odmahnu glavom.
„Ne, zašto?"
„Zakuni mi se da ne stojiš iza svega toga?"
„A zbog čega bih oteo tu devojčicu?"
„Da radi za tebe, da je iskorišćavaš..:"
„Pa ona ima četrnaest godina!"
Madlin izvadi Alisinu sliku iz novčanika.
„Izgleda kao da ima bar šesnaest. Uz to je i slatka, zar ne?", reče poturajući mu sliku pod nos. „Nemoj mi reći da ne bi spavao sa njom?"
Dojlu se nije dopala ova provokacija. Brzim pokretom je zgrabio Madlin za kosu, uneo joj se u lice i pogledao je pravo u oči.
„Šta hoćeš, Medi? Imam sve mane sveta, pune su mi ruke krvi, i imam rezervisano mesto u paklu, ali nikada ne bih taknuo dete."
„Onda mi pomozi!", povika otrgnuvši mu se.
Doji pusti da se smire strasti, pa upita uznemireno:
„A šta hoćeš da uradim?"
„Poznaješ sve ljude u četvrti, a pola njih ti duguje nešto. Rešavaš probleme u susedstvu, štitiš trgovce, organizuješ podelu božićnih poklona siromašnim porodicama..."
„To je moja strana ličnosti u stilu Robina Huda", ironično će Doji.
„Naročito težiš tome da ti mnogi budu dužni."
„To je glavno u poslu..."
„Pa dobro, hoću da iskoristiš svoju mrežu kako bi mi pribavio informacije o Alisinoj otmici."
„Kakve informacije?"
„Svedočenja koja ljudi nisu želeli da saopšte policiji."
Doji uzdahnu i razmisli na nekoliko trenutaka.
„Medi... Devojčica je nestala pre više od tri meseca. Znaš vrlo dobro da se neće pronaći nik..."
„Nisam došla da slušam te gluposti", zaustavila ga je pre nego što je završio. „Među tvojim vezama su i neki političari i biznismeni. Ljudi koji su ti takođe dužni što njihovim ženama ili štampi nisi poslao kompromitujuće fotografije na kojima orgijaju sa kol-gerlama. Uostalom, bolje znaš detalje nego ja, jer si ti plaćao te devojke..."
Dojlu se usne zgrčiše.
„Kako znaš?"
„Ja sam policajac, Danijele. Vrlo dobro znaš da ti je telefon mesecima prisluškivan."
„Misliš, telefoni, pošto ih imam desetak", branio se sležući ramenima.
„Nije bitno. Hoću da iskoristiš ovu gospodu kako bi se javno mnjenje ponovo uključilo."
Barmen im donese flašu bordoa koju je konačno našao.
„Da li ovo odgovara gospođici?", upita.
„'O-brion iz 1989!", reče ona pogledavši nalepnicu. „Nećemo to otvoriti. To je vrhunska berba."
Jednim pokretom glave, Doji naredi barmenu da im posluži po čašu.
„Pripadalo je kurvinom sinu Ruskovu koji sad počiva dva metra pod zemljom! Tako da mi je neverovatno zadovoljstvo da pijem u njegovo zdravlje!
Kako mu se ne bi suprotstavila, Madlin srknu to božanstveno piće iščekujući Dojlov odgovor.
„Ako ti pomognem da nađeš tu devojčicu, šta dobijam zauzvrat?"
„Zadovoljstvo samim sobom, oproštaj od Boga za neka od tvojih dela, neku vrstu iskupljenja..." Nežno se nasmejao.
„A sad ozbiljno?"
Kako bi se ohrabrila, Madlin popi dobar gutljaj vina. Bila je spremna za ovo cenkanje. Doji nije davao ništa za džabe, tako da je on bio poslednja opcija.
„U policiji mančesterskog okruga, jedan doušnik nas već nekoliko nedelja obaveštava o tome šta radiš...", započe ona.
Doji odmahnu glavom.
„Hoćeš da kažeš da imam krticu? Blefiraš."
„Upozorio nas je na oružani napad na vozilo banke 'Baterflaj' koji ti organizuješ, onaj od idućeg petka..."
Doji ostade hladnokrvan.
„Ako ti pomognem, hoćeš li mi reći ko je?"
Madlin se zavali u stolicu.
„Ne dolazi u obzir, već sam ti previše rekla. Sam se snađi i sopstvenim sredstvima izvuci iz neprilika."
„U stanju si da dovedeš u pitanje svoj ugled time što mi tražiš pomoć, ali nisi spremna da do kraja isprljaš ruke, jel' tako?"
„Danijele, molim te... Ako ti dam njegovo ime, do večeras će biti mrtav."
„Naravno", odgovori gledajući je nežno, ali sa prekorom.
Čudna povezanost je vladala između njih. Osim nje, niko ga nikad nije zvao „Danijel", a i on je bio siguran da ni ona nije dozvoljavala svakome da je zove „Medi".
„Kada je taj tvoj slučaj u pitanju, Medi, ne možeš polovično. Ili učini sve da pomogneš svojoj devojčici, ili se povuci. Pa ti odluči."
„Ne ostavljaš mi mogućnost da biram."
„Čovek uvek može da bira. Njega, štaviše, čine njegovi izbori. Iz koje to bi knjige? Iz jednog od romana koje si mi slala za vreme mog prvog boravka u zatvoru."
Danijel je, pred svojim ljudima, glumio neobrazovanog čoveka, ali je bio daleko od toga. Suprotno od brata, zanimala ga je umetnost, a pre nego što je bio zatvoren, počeo je da studira ekonomiju i administraciju, najpre u Londonu, a potom na univerzitetu u Kaliforniji.
Madlin izvuče papir savijen na četiri dela iz džepa farmerica i pruži ga Dojlu.
„U redu, evo imena doušnika", reče.
Ustala je i krenula ka izlazu.
„Ostani još pet minuta", zamolio je držeći je za ruku.
Ali ona se ote. Onda, kako bi je zadržao još koji trenutak, izvadio je upaljač i zapalio papir, a da nije pročitao šta je pisalo.
„Dobro, pobedio si."
Pristala je da sedne, a on joj nasu još jednu čašu vina.
„Zbog čega si ostala u ovom Fucking Manchester-u", upita je paleći cigaretu. „Sve vreme si govorila da želiš da živiš u Parizu..."
„A ti, zašto se ne preseliš u SAD? Čemu ti služe ona preduzeća za nekretnine i restorani koje kupuješ u Los Anđelesu? Da pereš novac?"
Izbegao je da odgovori na pitanje prisećajući se:
„Želela si da otvoriš cvećaru..."
„A ti si govorio da hoćeš da pišeš pozorišne komade!"
Doji se nasmeši na to. Setio se pozorišne sekcije iz osnovne škole. Godine 1988. imao je četrnaest godina.
„Knjiga mog života je napisana i pre nego što sam se rodio! Kada si rođen u Čitam Bridžu i kada se zoveš Deni Doji, ne možeš pobeći svojoj sudbini."
„Mislila sam da uvek ima izbora", odgovori ona pakosno.
Dojlov pogled zaiskri, a iskreni osmeh mu u istom trenutku izobliči lice koje se učini veoma prijatnim. Bilo je teško zamisliti da je taj čovek, pre mesec dana, velikim nožem odsekao šake i stopala jednom Ukrajincu koji je pokušao da ga pređe. Znala je da u svakome ima i dobra i zla. I da neki, svojevoljno ili prinuđeni, istražuju ono najgore u sebi. Pitala se šta bi u ovom trenutku bio Danijel da je pošao za svetlom stranom svog bića umesto što je odabrao opasni put bekstva sa izvesnim kobnim ishodom.
Vreme se zaustavilo na nekoliko trenutaka. Na tih nekoliko trenutaka blaženosti kada su oboje imali po petnaest godina. Kada su se smejali. Kada Danijel nikoga nije bio ubio. Kada ona nije bila policajac. Kada Alis nije bila nestala. Na tih nekoliko trenutaka kada je život još uvek obećavao...
Dve-tri sekunde...
Zatim je na terasu izašao jedan momak i prekinuo tu nezdravu čin.
„Treba da idemo, šefe, u protivnom ćemo propustiti Jamajčanina."
„Pridružiću ti se u kolima." Danijel popi vino i ustade.
„Računaj na moju pomoć, Medi, ali ovo je možda poslednji put da se vidimo."
„Zašto?"
„Zato što ću još malo umreti." Ona sleže ramenima.
„Govoriš to već godinama." Doji umorno protrlja kapke.
„Ovoga puta svi hoće moju glavu: Rusi, Albanci, policija, OFAC[21], nova rastuća generacija u četvrti koja ne poštuje više ništa..."
„Oduvek si znao da će se tako završiti, zar ne?"
„Pre ili kasnije", reče on pružajući joj pištolj.
Potom ju je još jednom pogledao i izustio reči koje same od sebe izađoše iz njegovih usta:
„Naš poljubac... često mislim o njemu." Ona spusti pogled.
„To je bilo pre više od dvadeset godina, Danijele."
„Jeste, ali hteo sam da znaš da me to sećanje uvek prati i da se ne kajem zbog toga."
Potom je ona pogledala u njega. Bilo je teško čuti to, teško priznati. I imalo je tu nečega zabrinjavajućeg. Ali ljudi nisu beli ili crni, tako je iskreno priznala:
„Ni ja se ne kajem, Danijele."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:36 am








15. The girl who wasn't there
Nije znala da Pakao znači ne biti prisutan. Pol Verlen

U nedelji koja je usledila Madlininom i Denijevom susretu, „spontano" su se pojavili novi svedoci u stanici policije, što je omogućilo da se uđe u trag belom kamionetu. Bar troje njih je potvrdilo da su videli mladu devojku plave kose od nekih petnaest godina u vozilu nalik na ona koja koriste vodoinstalateri ili električari.
Njihovo svedočenje je omogućilo da se napravi foto-robot čoveka „albanskog izgleda", starosti trideset do četrdeset godina, koji je zastupnik kraljevske tužilačke službe prihvatio da bude razdeljen u velikom broju.
Doji krišom otvori internet sajt www.alice-dixon.com, koji je deo podrške udruženju za sakupljanje priloga za plaćanje stotina plakata na železničkim stanicama, autobuskim stajalištima i tržnim centrima po čitavoj Engleskoj.
Dvadeset prvog marta, na Tvikenamu, za vreme takmičenja šest nacija, bilo je podeljeno 82.000 letaka gledaocima na ragbi meču između Engleske i Škotske.
Isto je učinjeno 7. aprila, za vreme četvrtfinala fudbalske Lige šampiona između Mančester junajteda i Porta: Alisin lik se na minut pojavio na džinovskim ekranima Old Traforda pred sedamdeset hiljada ljudi u publici i više stotina miliona gledalaca preko televizije.
Od tada je bilo značajnih svedočenja.
Policija je primila i brojne pozive koji su predstavljali lažne uzbune, ali su se i novi tragovi umnožavali: jedan lekar je tvrdio da je sreo Alis onog dana kada je nestala u „Evrostaru" za Brisel. Jedna prostitutka je rekla da je „radila" sa njom u četvrti De Valen, u crvenoj zoni Amsterdama, poznatoj po svojim sex-shops, peep-shows[22] i devojkama „u izlozima". Jedna junkie se klela da je podelila dozu sa njom u Sohou. Neki vozač kamiona je bio siguran da ju je video u crnom „mercedesu" na auto-putu u Poljskoj. Jedna turistkinja je poslala policiji fotografiju uslikanu sa bazena nekog luksuznog hotela na Tajlandu gde su viđali devojčicu istu Alis. Bila je u društvu starijeg čoveka. Slika je bila puštena na internet i proučili su je stručnjaci, ali je kao trag odmah bila isključena.
U jednom anonimnom pismu, neuravnotežena osoba je tvrdila da je vinovnik otmice, silovanja i ubistva devojčice, ali po brojnim otiscima koje je ostavio, ubrzo je bio identifikovan. Otkrilo se da je bio u zatvoru u trenutku kada je Alis nestala.
Dvanaestog aprila, u trećem suterenu parkinga na Mos Sajdu, pronađeno je telo Lijama Kilroja, pretučenog nasmrt palicom za bejzbol. Bio je poznat kao jedan od poručnika Denija Daba Dojla. Ova smrt nije išla naruku policiji, budući da je Lijam takođe bio njihov doušnik i glavni adut za eventualni brzi pad mančesterskog kuma.
Madlin nije spavala te večeri.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:36 am






16. Kutija
Ko isprlja ruke krvlju, opraće ih suzama. Nemačka poslovica

Petnaestog juna, u policijsku stanicu Čitam Bridža stigao je čudan paket. Bio je poslat na ime poručnice Madlin Grin, vođe istrage u slučaju Alis Dikson.
Radilo se o hermetički zatvorenoj plastičnoj kutiji koja podseća na izletnički frižider. Madlin ju je otvorila: bila je puna smrvljenog leda. Pomerila je led u stranu. Prvi sloj je bio beličast, ali, što je dublje zalazila, led je sve više bio natopljen crvenkastom tečnošću. Kada je primetila krv, srce joj je sve brže lupalo. Pokušala je da ne paniči i zaustavila se na neko vreme kako bi potom nastavila. Na dnu je bilo... parče mesa napola zaleđeno, koje je pogledala sa gađenjem. Shvatila je da je reč o organu. O raskomadanom srcu. Ljudskom srcu. Alisinom srcu.
Ovog puta, laboratorija u Birmingemu je imala dovoljno materijala, te joj je bilo potrebno svega nekoliko časova da potvrdi da biološki uzorci uzeti sa zaleđenog srca odgovaraju tragovima DNK iz Alisine kose.

Dvadeset šestog juna, tokom obične saobraćajne kontrole, policija Merzisajda je uhapsila izvesnog Haralda Bišopa. U pijanom stanju, čovek je u zadnjem delu kola vozio oštre predmete umrljane krvlju. Najpre je tvrdio da je zaklao divlju svinju koju je slučajno oborio u holandskoj šumi. Ali njegova priča je delovala konfuzno i sumnjivo. Bio je uhapšen i sproveden u ćeliju za otrežnjenje pri maloj policijskoj stanici u Freskotu. Kada su počeli da ga nadgledaju, policajci nisu sumnjali u to da je pred njima onaj koga je štampa godinama nazivala „kasapinom iz Liverpula". i Bišop je na saslušanju priznao više od dvadeset ubistava devojaka i devojčica i isto toliko silovanja počinjenih u periodu od 2001. do 2009.
Svi su se iznenadili. Rutinska kontrola nivoa alkohola u krvi dovela je do hapšenja jednog od najužasnijih zločinaca koje je Engleska ikad imala. Desetine ubistava ili nerasvetljenih slučajeva otmica od poslednjih deset godina konačno su rasvetljeni.
Priznanje Haralda Bišopa trajalo je čitavu noć. Rano ujutro priznao je i poslednje ubistvo, ubistvo Alis Dikson. Rekao je da je njeno telo bacio u reku Merzi pošto je srce poslao policiji Mančestera.
Sada više nije bilo sumnje. Alis je mrtva.
Nešto se slomilo u Madlin tog dana.
Vratila se kući kao da je hodala u snu, popila nekoliko čaša viskija i dve pilule za spavanje. Nije se pojavila na poslu ni sutradan ni narednih dana. Tokom tri nedelje, ležala je iznemogla u krevetu, u nekakvoj letargiji, izgubljena u alkoholu i lekovima. Nije mogla da podnese stvarnost. Ništa joj više nije bilo važno. Čak ni da uhapsi luđaka koji se krio iza ovog zločina. Bila je bespomoćna, nesposobna da se okrene budućnosti, spremna da se isključi iz života.
Devetnaestog juna San je objavio da je jedna produkcijska kuća stupila u kontakt sa Erin Dikson i da joj je isplatila 50.000 funti za ekranizaciju priče zasnovane na nestanku i ubistvu njene kćerke.

Slučaj je nedeljama bio na naslovnim stranama novina. Bišop je bio saslušavan desetinama puta, ali ga je pamćenje izdavalo, te je često mešao datume i bio nejasan o tome kako je počinio neke zločine. Pretresajući njegov stan, istražitelji su našli toliko telesnih ostataka da je bilo nemoguće da svi budu identifikovani sa sigurnošću.

Sedmog jula, usred noći, Madlin Grin je zavezala kabl mašine za sušenje veša za gredu iznad međusprata. Moralo je da prestane.
Sa ono viskija što je ostalo, popila je lekove kojih se dokopala, a uglavnom se radilo o sredstvima za uspavljivanje i smirenje. Potom se popela na stolicu, uzela kabl i napravila omču. Provukla je glavu i stegnula. Moralo je da prestane.
Poslednjih mesec dana opsedale su je užasne slike. Nepodnošljive slike koje joj nisu davale mira. Slike zbog kojih je osećala užase koje je sigurno i Alis preživljavala. Moralo je da prestane. Moralo je da prestane.
Onda je skočila.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:37 am




17. Crna orhideja
Sama [...]. Uvek sam sama / šta god da se desi. Merilin Monro

San Francisko Ponedeljak ujutro
Svitalo je iznad Telegraf Hila. Prvi zraci sunca su se odsijavali na frižideru, zbog čega je kuhinja odjednom prešla iz polumraka u svetlost. Zaslepljen odsjajem, Džonatan pokri lice rukom.
Već je svanulo...
Trljao je kapke iscrpljen zbog noći koju je probdeo pred ekranom kompjutera. Oči su ga pekle, u ušima mu je zujalo, a mozak mu je bio pun užasa.
Teško je ustao, upalio automat za kafu, ali, kao bokser oboren nakon serije udaraca, nekoliko minuta nije reagovao, besciljnog pogleda, izbezumljen od užasa s kojim je došao u dodir. Zadrhtao je; Alisina utvara, zajedno sa Madlininom seni, još uvek je lebdela prostorijom. U glavi mu se sve pomešalo: krvoločno ludilo liverpulskog kasapina, beda Čitam Bridža, razorna moć kreka, nejasnoća ličnosti Denija Dojla, krv, suze, smrt... I pored tog gađenja, samo jedno je želeo: da se vrati za kompjuter i da pregleda nekoliko preostalih dokumenata iz dosijea koje još uvek nije otvorio. Ali Čarli će se svakog trenutka probuditi, pa je morao i da se istušira kako bi sprao sa sebe to ludilo pre nego što mu spremi doručak. Dugo je bio pod vrelim mlazom i trljao se sapunicom do iznemoglosti kako bi se ratosiljao užasnih slika koje su mu razarale um. Mučila su ga opsedajuća pitanja koja su se stalno vraćala da ga muče. Koje li je gadosti Bišop učinio jadnoj devojčici pre nego što ju je ubio? Da li je otkrio još nešto o Alis? Da li je Madlin ponovo srela Denija i, pogotovo, kako se predana policajka iz Mančestera pretvorila u finu parišku cvećarku?

Pariz, XVI arondisman, 10 ujutro
Madlin je parkirala svoj „trijumf" na mestu za dvotočkaše na početku Avenije Viktora Igoa. Skinula je kacigu, raspustila kosu i otvorila vrata „Eglona", malog tradicionalnog bistroa koji se izdvajao iz ovog radije otmenog kraja. Sela je za prvi sto pored prozora. Odatle je lepo videla „Kafe Fanfan", restoran Žorža Latilipa čiji je otmeni naziv stajao na drugoj strani ulice. Poručila je čaj, kroasan, izvadila laptop iz ranca i...
Šta radim ovde?
Zbunilo ju je to pitanje koje je deo nje postavio. Zašto je odjednom napuštala mirnu luku svog života? Mesto joj je bilo u radnji, sa Takumijem i mušterijama. A ne skrivenoj ispred restorana čoveka koga nije ni poznavala.
Više ne radiš u policiji, stara! Više ne radiš u policiji!, ponavljala je ne bi li se ubedila u to. Ali, da li čovek može ikada okrenuti leđa takvom zanimanju?
Odlučila je da na samo još nekoliko minuta ignoriše razumnu stranu svoje ličnosti. Uzela je iz džepa članak iz novina koji govori o vezi između Žorža i Frančeske.
Pokreni vijuge!, naredila samoj sebi razvijajući ga na stolu.
Ponovo je proučavala fotografije, neoborive dokaze Frančeskine prevare. Nešto joj nije štimalo na tim slikama. Suviše su bile umetničke. Kao nekadašnja manekenka, Frančeska je imala šesto čulo za poziranje i igru sa osvetljenjem. Budući da se podrazumevalo da je reč o fotografijama paparaca, Madlin je naprotiv bila ubeđena da ne samo da nisu bile „ukradene" već su bile pažljivo izrežirane.
Ali koje to učinio? I zbog čega?
Zagrizla je kroasan i povezala se na internet. Na sajtu restorana je lako našla broj telefona „Kafea Fanfan". Okrenula je broj i tražila Žorža, ali su joj rekli da g. Latilip neće doći do jedanaest sati. Iskoristila je vreme koje je ostalo do njegovog dolaska tako što je još istraživala. Sajt je, kao i restoran, bio moderan i raskošan. Čitajući o restoranu, videla je da pripada luksuznom hotelskom kompleksu „Vin entertejnment".
To je grupa koja je kupila sve Lamprerove poslove...
Na meniju na kojem su bile astronomske cene prepoznala je neke od recepata koji su Džonatana učinili slavnim. Ne samo da mu je Žorž ukrao ženu već i najpoznatije recepte!
Nije fer...
Madlin je pokrenula novu pretragu o Žoržu Latilipu i naišla na jedan blog... o ronjenju. Činilo se da je Latilip bio ostrašćen podvodnom fotografijom. Uredno ažuriran, sajt je predstavljao izložbu njegovih putovanja i stotina vrhunskih fotografija raznobojnih riba, džinovskih kornjača i korala jarkih boja. Latilip je istraživao svet godinama unazad. Plovio je u Belizeu, na Havajima, u Zanzibaru, na Maldivima, u Brazilu, Meksiku... Sve je razvrstano, arhivirano, komentarisano. Dok je iščitavala internet-stranice, Madlin se zaustavila kod slike na kojoj je bila tigrasta ajkula. Piše da je riba uslikana na Maldivima 26. decembra. Stara policajka se namrštila kad je videla datum. Po tabloidu, fotografije sa Frančeskom su od 28. decembra 2009. i to sa plaže u Nasauu, na Bahamima. A Maldivi i Bahami su na petnaest hiljada kilometara udaljenosti, na dva potpuno suprotna kraja sveta... Preći razdaljinu između ova dva mesta avionom za manje od dva dana bilo je svakako izvodljivo, ali veoma teško uzimajući u obzir tranzite. Ubeđena da je naišla na nešto, pokušala je da opravda svoju intuiciju. Prelazeći sa stranice na stranicu, uvidela je da nijedan Latilipov boravak nije trajao kraće od nedelju dana. Što je i razumljivo ako se ide da se plovi s kraja na kraj sveta... Pored toga, njegov boravak na Maldivima je trajao samo dva dana. Dalo se zaključiti da je Žorž odjednom prekinuo odmor kako bi se našao sa Frančeskom.
Madlin je osetila leptiriće u stomaku. To istovremeno zabrinjavajuće i slatko golicanje, snažan drhtaj koji je kod nje označavao otkriće prvog traga u istrazi.
VIŠE nisi policajac, ponovio joj je unutrašnji glas.
Ali odabrala je da ga ne sluša i, zadovoljna svojim otkrićem, izašla je na nekoliko minuta na ulicu kako bi popušila cigaretu.

San Francisko
„'Jutro, tata."
„Dobro jutro, sine", reče Džonatan podigavši Čarlija kako bi ga poljubio, a potom spustio na jedan od taburea u kuhinji.
Dete protrlja oči i poče da pije toplu čokoladu. Džonatan mu namaza krišku hleba puterom sa malo bagremovog meda. Čarli mu zahvali i upita ga da li sme da gleda crtane filmove na televiziji. Ovog jutra, Džonatan je imao dobar razlog da ga poštedi pridike na račun televizije.
„Naravno, mili", odgovori mu upalivši televizor daljinskim.
Čarli se približio ekranu. Džonatan iskoristi to što mu je sin zadubljen u Sunđera Boba kako bi seo za kompjuter i nastavio da istražuje dosije „Dikson".
Među dokumentima koji su mu preostali da pogleda, nalazio se jedan zipovan video-fajl koji je pokrenuo pošto je priključio slušalice. Slika nije bila najboljeg kvaliteta. Snimak je, bez sumnje, napravljen telefonom ili digitalnim foto-aparatom iz sredine dvehiljaditih. Zvuk se, međutim, mogao čuti.
U prvom planu se mogla videti Madlin, zatvorenih očiju, kako leži na bolničkom krevetu, a činilo se da je još uvek u komi ili, pak, da je u dubokom snu. Čovek koji je držao „kameru", spustio ju je na stočić pored kreveta i samog sebe snimio. Bio je smeđe kose, muževnog izgleda, četvrtastog lica i mračnog i umornog pogleda.
„Ovaj put ćeš se izvući, Medi...", reče bezizražajnim glasom.
Džonatan je odmah shvatio da se radi o Deniju Dojlu...

Pariz
„Porše panamera" zaustavio se kod restorana nešto posle pola dvanaest. Žorž Latilip je izašao iz svojih kola i dao ključeve čoveku koji ih je parkirao.
Sedeći kod prozora kafea, Madlin zažmiri kako bi bolje videla. Izgledao je malo starije nego na slikama, ali je i dalje vodio računa o sebi: bio je negovanog izgleda, sportskog stasa. Mada su mu zulufi blago osedeli, ipak još nije bio za kategoriju dobrodržećih matoraca.
Odlučila je da ne žuri i da ga najpre posmatra. S obzirom na vreme kada je stigao, reklo bi se da Žorž više vremena posvećuje odnosima sa javnošću nego svojoj kuhinji. Bila je, dakle, ubeđena da se neće mnogo zadržati kada se usluživanje završi.
Što se više bližilo vreme ručka, „Eglon" mali kafe u kojem je našla sklonište, sve se više punio. Gazdarica ju je upitala da li bi želela da pojede nešto, što je ona prihvatila kako ne bi ostala bez mesta za posmatranje. Naručila je jelo sa dnevnog menija. Mada nije bila reč o specijalitetima kao u restoranu sa druge strane ulice, toliko je bila gladna da je pojela u nekoliko zalogaja svoju „tulusku kobasicu sa majčinom dušicom i karamelizovanim lukom".
Eto, ponovo je došla u dodir sa terenom: sa skrivanjima, prismotrama, pretpostavkama, brzim obrocima... Bila je ubeđena da je sve to postalo deo zaborava, ali su joj se nekadašnji osećaji velikom brzinom vraćali. Šta je pokušavala da dokaže sebi? Da je intuicija nije napustila? Da je još uvek u stanju da razmrsi konce misterije?
To ju je užasavalo koliko ju je i uzbuđivalo. Više od dve godine unazad, pokušavala je da izbriše prošlost, i sada se bojala da se ona ne povrati naglo, kao demon iz lampe. Bila je kao junkie ili alkoholičar: nikada u potpunosti izlečena, podložna padu i pri najmanjem iskušenju.
Suze su joj navirale dok se prisećala prošlosti. Trebalo je držati tugu podalje. I naročito ne misliti na Alis. Njena poslednja istraga bacila ju je na dno ponora.

Probudila se u bolnici posle dva dana u komi, u kojoj je bila zbog pokušaja samoubistva. Kada je otvorila oči, telefon joj je bio u ruci. Napola svesna, gledala je u ekran, a da nije ništa razumela. Na noćnom stočiću, kod buketa ljubičica, nalazila se koverta iz koje je izvadila vizitkartu na kojoj je pisalo:
„Čovek uvek može da bira" Čuvaj se Danijel
Vratila se na telefon i zaključila da se neko poslužio njime kako bi se snimio. Kada je pokrenula snimak, na ekranu se pojavilo Denijevo lice. Nikada pre joj nije izgledao tako umorno niti tako „ljudski":
„Ovaj put ćeš se izvući, Medi...", reče bezizražajnim glasom. „Ovaj put ćeš se izvući, Medi, ali neće svaki put biti tako. Znam kakvi su policajci: ne razlikuju se mnogo od ljudi kao ja. Znam da na kraju većina nastavi istim putem razočaranja: onim koji vodi u mrak, nasilje, patnju, opsednutost, smrt...
Znam da spavaš s pištoljem. Znam da živiš u strahu. Znam da su ti noći nemirne, nastanjene duhovima, leševima i demonima. Znam da si odlučna, ali i da imaš tu mračnu stranu. Imala si je i kao devojčica, a tvoj posao ju je još više pothranio. On te je takođe pretvorio u zombija. Izgubila si čistotu, svežinu i sjaj. Sada je jedino svetlo koje gori u tebi igra potrage. Ti se u suštini ne razlikuješ mnogo od majke one devojčice koja je navučena na krek. Postala si lešinar, narkoman kome je potrebna doza lova i hapšenja kako bi dobio koliko mu je potrebno adrenalina. To je tvoj fiks... Time se drogiraš i od toga ćeš i umreti..."
Deni je potom zastao, izgledajući kao da traži reči dok je palio cigaretu. U bolnici u kojoj su se nalazili pušenje je, naravno, bilo zabranjeno, ali ovakvi zakoni, koji su važili za obične smrtnike, na nekoga kao Doji se nisu odnosili.
„Ti si gladna istine", nastavio je, „ali ova potraga za apsolutnim te uništava i nikada neće prestati. Posle Alis, biće drugih žrtava, drugih istraga, drugih kriminalaca za hapšenje... I svaki put ćeš osećati još veću melanholiju, samoću i izgubljenost. Želiš da uđeš u trag Zlu, ali njega briga za tebe. Uništićete i ostaviti samu, i to je to. Zlo na kraju uvek pobedi, veruj mi...
Puštaš život da ide bez tebe, Medi. Moraš da izađeš iz tog lavirinta pre nego što padneš u ponor iz kojeg nećeš moći da izađeš.
Ne želim da živiš tim životom. Ne želim da se uništiš.
Beži iz ove četvrti, Medi. Beži iz ovog prokletog grada. Živi svi snove. Idi u Pariz. Otvori tu cvećaru o kojoj si toliko dugo pričala!. dozvoli da to ostane samo san. Čak si joj i dala ime, koliko se sećam.. Kako ono beše? Kao naziv jedne stare francuske pesme, čini mi se: 'Ža den ekstraordiner'..."
Na trenutak je zastao. Otkopčao je dugme na košulji i nervozno povukao nekoliko dimova skrećući pogled sa objektiva. Protrljao je oči i uzdahnuo, pokušao nešto još da doda, pošao da ugasi telefon, ali se predomislio. Izgledao je kao da je u bezizlaznoj situaciji. Jedna suza ga je iznenadila i potekla mu niz obraz. Nespretno se obrisao, gotovo kao malo dete. Deni zasigurno nije mnogo puta u životu plakao. Na kraju je samo promrmljao:
„Volim te."
Snimak se potom prekinuo.
Madlin je imala osećaj da je Deni mrtav.
Ležeći u krevetu, pogledala je buket ljubičica i onda opet vizitkartu. Na poleđini je ugledala niz brojeva. Odmah je pozvala broj. Radilo se o telefonu neke banke u Švajcarskoj. Rekla je kako se zove i saznala da je na njeno ime otvoren račun na kojem je bilo trista hiljada evra.

San Francisko
Snimak se potom prekinuo.
Džonatan je, na nekoliko trenutaka, ostao zapanjen pred ekranom, osećajući, uprkos sebi, neku vrstu divljenja prema tom kriminalcu.
Kakav čudan tip, taj Deni Doji...
Šta je bilo sa njim posle ove dve i po godine?
U ovo strahovito vreme, većina pitanja, pored interneta, ne ostaju dugo bez odgovora, te mu i ovog puta Gugl gotovo odmah izbacio odgovor:
Otkriven leš
na ulazu u mančester
Članak je bio od 10. jula 2009. Dan ili dva pošto je načinjen snimak. Deni nije blefirao. Novinar je objasnio kako je leš kuma mafije Denija Daba Dojla pronađen odsečenih šaka i stopala, a svi zubi su mu bili izvađeni kleštima. Ukrajinska banda se surovo osvetila...
I ovo otkriće mu je sledilo krv u žilama. Vratio se na radnu površinu kompjutera. Ostao mu je samo još jedan dokument. Radilo se o fajlu formata JPG: o fotografiji. Kliknuo je i krv mu se sledila kad je video.

Pariz, Avenija Viktora Igoa
Žorž Latilip izađe iz restorana nešto posle dva po podne. Madlin je odmah sela na motor i prilepila se iza njega kako joj ne bi umakao. Pratila ga je sve do Ulice Kleman-Maro, do središta zlatnog trougla. Parkirao se ispred jednog preduzeća za nekretnine. Devojka koja je bila s njim u kolima strasno ga je poljubila. Sigurno je reč o nekoj saradnici iz firme. Visoka, plava, mlada, krake suknje i slovenske ljupkosti. Privlačna, ali dovoljno otmena za jednog prodavca stanova od tri-četiri miliona evra bogatim klijentima. Auto napusti VIII arondisman i nastavi levom obalom ka parkingu u Ulici Medicinske škole. Par je, držeći se za ruke, išao Ulicom Sen-Silpis, skrenuo u Ulicu
Bonapart i potom ušao u predvorje jedne zgrade u Ulici Abaj.
Madlin je čekala dvadesetak minuta dok jedna starija gospođa nije i sama ušla unutra. Žurno je za njom ušla ne bi li proverila poštanske sandučiće. Jedno od njih je slovilo na prezime Latilip. Očigledno je da je Žorž vodio život na visokoj nozi: dobra kola, mlada ljubavnica, stan u Sen Žermen de Preu. Nije loše za nekadašnjeg prodavca hot-dogova.
Nije dugo trajao njihov erotski predah: svega petnaest minuta kasnije, dvoje ljubavnika su već bili izašli na ulicu. Brzim korakom su otišli do parkinga, a Žorž je potom otpratio partnerku na posao. Ne primetivši da ga prate, u četvrt Tern je stigao Avenijom Vagram, potom je skrenuo u Ulicu Neva i prošao kroz veliku kapiju u velelepnu prljavobelu kuću.
Madlin je vozila po trotoaru kad je naglo zakočila pred pozlaćenom tablom okačenom na zgradi na kojoj je bilo ugravirano: Fondacija Delilo.
„Policajka" je parkirala svoju mašinu nedaleko od sale Plejel pa se vratila. Mada je jutarnji sneg ustupio mesto suncu, bilo je veoma hladno pa je iz usta mlade Engleskinje izlazila para.
Bila je u jednom od otmenijih delova grada: prodavnice gurmanskih specijaliteta nisu izostajale: „Mezon di šokolat", „Marijaž frer"... Smestila se u najpoznatiji kafe u Parizu kako bi se ugrejala, ali nije gubila i vida ulaz u zgradu.
Pult je bio okružen zidom sačinjenim od polica od punog hrasta koje su krasile metalne kutije u kojima su se nalazile dragocene biljke. Mesto je mirisalo na tamjan i jasmin. Karta čajeva je obilovala nazivima. Pomalo slučajno, Madlin se vodila poetičnošću imena i odabrala šolju „himalajskih magli" i biskvit od putera.
Refleksno je izvadila kompjuter koji je povezala na bežični internet.
Iz pretrage o Fondaciji Delilo saznala je da ju je osnovao Frenk Delilo Frančeskin otac, nekoliko godina pre smrti. Zadatak joj je bio da pomaže odličnim ali siromašnim učenicima dodeljujući im stipendije kako bi nastavili svoje školovanje. Sedište ove asocijacije jedne od najvelikodušnijih u svetu bilo je u Njujorku, ali je imala i ogranak u Parizu, čiji je upravnik... Žorž Latilip.
Zamišljena, Madlin je popila gutljaj čaja sa ukusom lešnika i muskatnog grožđa. Obruč se stezao oko Latilipa ka kome su vodili svi tragovi. Kojim čudom je ovaj čovek, koji je počeo ni od čega, uspeo da zadobije poverenje Frančeske i grupe koja je „otpustila" Džonatana?
Uzbuđenje joj je raslo sa svakim otkrićem. Ovo istraživanje ju je opsedalo. Sada više nije mislila na bukete, ukrase niti na radnju. Samo je želela da otkrije tajnu Žorža Latilipa koja je, bila je sigurna u to, takođe bila i tajna razvoda Frančeske i Džonatana.

Dva i po sata kasnije
Već je bila pala noć kada je Žorž izašao iz zgrade Fondacije Delilo. Do tada, Madlin je stigla da isproba nekoliko različitih čajeva. Platila je pozamašan račun i sela na motor u trenutku kada je „porše" otišao svom brzinom Bulevarom Kursel.
Sranje!
Sela je na motor i dala gas, ali, dok je stigla na Trg Tern, izgubila je „porše" iz vida.
Nemoj da se uzbuđuješ.
Bilo je logično da će se Žorž vratiti u restoran za večeru.
Pogodak! Zatekla je kola kod kružnog toka Etoal. Ponovo je osetila taj kratki drhtaj uzbuđenja. Sve više je bila opsednuta ovom igrom „istrage". TREBALO JE da otkrije Žoržovu tajnu, da mu pretrese stan, da ga ispita kako bi priznao, da...
STANI! Više nisi policajac!, povikao joj je unutrašnji glas.
Tačno: biće joj teško da vodi istragu bez značke. I nemoguće da ga pozove u stanicu ili da dobije nalog za pretres stana. No, u nedostatku zakonskih mogućnosti, moglo bi joj poslužiti lukavstvo kako bi našla način da stupi u kontakt sa njim i da zadobije njegovo poverenje.
Koji način?
Lica brisanog vetrom, pratila je automobil Avenijom Viktora Igoa i zajedno sa njim se zaustavila na crveno svetio. „Kafe Fanfan" se nalazio na manje od dvadesetak metara odatle.
Smisli nešto. Odmah.
Kada se uključilo zeleno, ubrzala je kako bi išla u korak sa „poršeom".
Nećeš valjda da rizikuješ da se polomiš!
Ali nešto ju je vuklo napred.
Nemoj da uništiš svoj lepi motor!
Dok je „porše" usporavao, Madlin mu saseče put naglim kočenjem. Auto branikom udari jako u motor koji potom pade. Madlin je bila zbačena sa „trijumfa" koji je klizio po asfaltu i zaustavio se udarivši u stub uličnog svetla. Devojka se otkotrljala po putu. Udarila je glavom o zemlju, ali ju je zaštitila kaciga, tako da je potres bio ublažen usled male brzine u trenutku udarca.
Točkovi „panamere" su zaškripali, ostavljajući trag kočenja na asfaltu, i istog trenutka se zaustavili. Izbezumljen, Žorž izađe iz besne mašine i potrča ka Madlin.
„Ža... žao mi je! Presekli ste mi put!"
Madlin proceni štetu: upropašćena jakna, pocepane farmerice, izgrebane šake i podlaktice. I to je sve.
„Pozvaću hitnu pomoć", reče Žorž držeći mobilni.
„Mislim da nema potrebe", razuverila ga je skidajući kacigu.
Raspustila je kosu i uputila mu najlepši osmeh.
U Žoržovom pogledu se zasijala požuda: taj žar za osvajanjem.
Kada ga je uhvatila za ruku koju joj je pružio kako bi joj pomogao da ustane, Madlin je shvatila da polako uspeva u svom naumu.
To je bila prva faza: ubacivanje u neprijateljske redove.

San Francisko
Džonatan otvori i poslednji fajl. Slika se prikazala na celom ekranu. Radilo se o letku polepljenom u hiljadama primeraka po celoj Velikoj Britaniji radi obaveštenja o nestanku Alis Dikson. Na sredini se nalazila slika devojčice od petnaestak godina, ravne plave kose, tužnog osmeha i izrazito bledog lica prekrivenog pegama. Stavljena je baš ta slika pošto je na njoj devojčica nosila onu bluzu u kojoj je i nestala: postavljen gornji deo sivo-roze boje, sa kapuljačom, aberkrombi ifič. Bila joj je velika, našila je na nju grb Mančester junajteda.
Od svih dokumenata iz dosijea „Dikson", Džonatan se naročito usredsredio na Madlinine lične beleške i zvanična dokumenta istrage. Bila je to prva Alisina slika koju je duže posmatrao.
Srce mu je poskočilo čim se pojavila na ekranu. Osetio je nelagodnost. Creva su mu se zgrčila kada mu se pogled sreo sa Alisinim.
Poznavao je tu devojčicu.
Već ju je negde sreo.
Pričao je sa njom.
Savladan strahom, zatvorio je laptop. Srce mu je ubrzano kucalo, ruke su mu drhtale. Disao je duboko kako bi se smirio, ali uzalud.
Sećanje na susret koji je u njemu ostavio neizbrisiv trag sada je nezaustavljivo isplivalo na površinu. Pokušao je da mu se otrgne, ali mu je telo prožeo ledeni drhtaj, zbog čega mu se činilo kao da se raspada od straha.
Morao je da zna o čemu se radi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:37 am






18. Lek protiv nesanice
Od svih muka, najbolnije su one koje sami sebi nametnemo. Sofokle

San Francisko, ponedeljak, 19. decembar 22.30
Džonatan je izašao iz cable-car[23]-a na dva bloka od Katedrale milosti božje. Grad je utonuo u mutnu belinu koja je zaglušivala zvukove i obmotavala ulice velom tajnovitosti. Išao je pešaka Ulicom Pauel, a potom je pretrčao stotinak metara i stigao u bolnicu „Lenoks".
„Čeka me doktorka Morales", reče na recepciji. Kako su ga zamolili da sačeka, zavalio se u dvosed u čekaonici i izvadio iz džepa parče papira na kojem je odštampao Alisin portret.
Njeno lice ga celog dana nije ostavljalo na miru. Trudio se da ne misli o onome čega se setio, da se ubedi da greši, ali uzalud. Kada je sreo Alis Dikson, imala je smeđu kosu i rekla da se zove Alis Kovalski, ali je nosila isti roze džemper i imala je isti ranjeni pogled.
„Dobro veče, Džonatane."
„Dobro veče, Ana-Lusija", odgovori podigavši pogled ka lepoj mladoj ženi tamnog tena i crne kose.
Doktorka Morales je odisala elegancijom i skromnošću. Niskog rasta, nosila je otkopčan doktorski mantil preko bluze, nalik na strukiranu jaknu koja joj je diskretno isticala zanosnu figuru.
„Hoćeš li da pođeš u moju ordinaciju?"
Odlučnim korakom je išao za njom ka liftu.
„Dugo se nismo videli", reče ona pritiskajući dugme za šesti sprat.
„Nešto više od godinu dana", odvrati Džonatan.
U liftu je vladala tišina. Ana-Lusiju Morales je sreo tokom prvih meseci svog boravka u San Francisku. Bio je to težak period. Ovog psihologa mu je preporučio Eliot Kuper, koji radi kao hirurg u ovoj bolnici stalna mušterija u njegovom restoranu, i koji mu je postao prijatelj.
„Nije u stanju da reši svoje probleme, ali zato ume da pomogne drugima, iak je isuviše lepa za psihologa", upozorio ga je stari doktor.
Džonatan je bio na nekoliko seansi zahvaljujući kojima mu je bilo bolje, a potom je dolazio samo kako bi mu prepisala sredstva za smirenje, a onda je i prestao da dolazi. Psihoanaliza nije bila za njega, a uostalo još uvek nije ni bio spreman.
Jedne večeri, nekoliko nedelja nakon poslednjeg odlaska, slučajno je sreo Ana-Lusiju u jednom baru u Nort Biču. Radilo se o mestu koje je pre bilo nalik na stecište motociklista nego na „Kafe Kostu". Na sceni je jedan gitarista svirao stari hit „Led cepelina", udarajući jednim stopalor u kahon, dok je drugim upravljao semplerom. Džonatan još uvek nije bio prežalio svoju bivšu ženu; Ana-Lusiju je upravo bio izbacio dečko, posesivni trgovac egoista koji je živeo na drugom kraju države, ali koji joj se uvukao pod kožu. Popili su nekoliko piva, malo flertovali i bili spremni na to da načine glupost. Svi mi, ipak, imamo trenutke slabosti...
„Ne izgledaš mi najbolje", reče ona kako bi prekinula tišinu.
„Imao sam i boljih dana", reče on. „Hteo bih da te zamolim za uslugu."
Vrata lifta su se otvorila gledajući na dug hodnik koji je vodio u Ana-Lusijinu ordinaciju: malu, prijatno osvetljenu prostoriju iz koje se videla Ulica Hajd.
„Slušam."
„Ako se dobro sećam, dok sam dolazio na razgovore, snimala si naše seanse, zar ne?"
„Da, ali ih je bilo malo", priseti se ona kucajući Džonatanovo ime na tastaturi.
Pristupivši njegovom dosijeu, reče mu:
„Imam tri snimka."
„Možeš li da mi daš te fajlove?"
„Naravno, odmah ću ti ih poslati mejlom. Kao deo terapije. Treba li ti još nešto?"
„To bi bilo sve, hvala ti", rekao je ustajući.
„Dobro, da ne navaljujem." I sama je ustala, skinula mantil i okačila ga na čiviluk. „Završila sam smenu, hoćeš da te povezem?", predložila mu je oblačeći kožni kišni mantil braon boje koji je činio da više liči na top-model nego na doktora.
„Može."
Išao je sa njom do podzemnog parkinga gde se nalazio njen novnovcati „audi spajder".
„Koliko obaviš razgovora nedeljno kad možeš da kupiš ovakav auto?
„Nije moj", odgovori paleći ga.
„Vidim: ponovo si sa svojim trgovcem."
„A ti sa ženom?"
Kako mu je pitanje bilo besmisleno, samo je slegnuo ramenima.
Kabriolet odjuri Ulicom Buš, a potom skrenu u Levenvort. Ana-Lusija je volela da živi brzo. Iskoristila je dugu desnu traku Ulice Kalifornija i naglo ubrzala.
„Šta pokušavaš?"
„Oprosti", reče mu usporavajući.
Zamišljena, vozila je polako i u tišini uz Aveniju Grant, a potom uz Lombard. U jednom trenutku je prozborila:
„Ti si kao i mnogi drugi, Džonatane: izgubljen u svom mraku. Biće ti doista bolje samo kad se budeš oslobodio tereta svojih aveti."
„Duhovi valjda nisu mnogo teški", našali se on.
„Ali lanci koje vuku teže tone", odgovori mu.
Mislio je o tome ostalim delom puta, dok nisu stigli na Telegraf Hil.
„A ti, jesi ti bolje?", upitao ju je otvarajući vrata.
„Nisam", reče mu, „ali to je već druga priča."
„Dobro, da ne navaljujem."
Osmehnula mu se i odjurila kao vetar ka svetlima grada.
Džonatan je otvorio vrata osetivši olakšanje što je stigao kući. Markus je spavao na dvosedu uz stariju epizodu Zvezdanih staza. Ugasio je televizor i provirio u sobu kod sina kako bi se uverio da je sve u redu. Čarli je spavao stegnutih pesnica. Umorio se pomažući Angry Birds[24] u borbi protiv zelenih svinja na tablet-kompjuteru.
Pomalo besan, Džonatan isključi kompjuter. Kada je on bio tih godina uspavljivala ga je knjiga, a ne kompjuter! Setio se tih sati kada je čitao Tintina, Tri musketara, Marsela Panjola, Žila Verna, pa, kasnije, Stivena Kinga i Džona Irvinga. Sve mu se to činilo dalekim. Televizori, konzole, kompjuteri i telefoni, ekrani i internet osvajaju naše živote od najmlađih dana. Nažalost pre nego na sreću.
Jesam li postao matora budala?, zapitao se pa je i sam podlegao zavodljivim moćima svog kompjutera, u nameri da proveri da li su mu stigli Ana-Lusijini mejlovi.
Stigla su mu tri fajla formata mp3 od tri seanse koliko puta je i išao kod nje na razgovore. Tačno je znao šta je tražio. Deo koji je želeo da čuje nalazio se na početku druge seanse.
Uključio je slušalice, ugasio svetlo i seo na dvosed kako bi ga saslušao.
Prvih minuta se uglavnom čuo Ana-Lusijin glas, neverovatno umirujuć, koji je nastojao da prevede pacijenta u stanje potpune opuštenosti nalik na lagani hipnotički san.
Potom je prešla na suštinu teme:
Prošle nedelje, pričali ste mi o najgoroj nedelji u životu: o tih nekoliko dana kada ste izgubili i ženu i posao. Nedelji kada ste čuli i da vam je preminuo otac sa kojim niste pričali poslednjih petnaest godina. Rekli ste mi da ste dugo oklevali da odete na sahranu. Na kraju ste, ipak, seli na avion za Pariz, je li tako?
Nakon tišine, Džonatan je počeo svoju priču. Za vreme medijskog uspona, bio je naviknut na gostovanja na televiziji i na intervjue. Ali već je bilo dve godine kako se nije „čuo kako priča", pa se čudio koliko su mu govor i izgovor u to vreme bili obojeni patnjom i emotivnošću:
Došao sam u Pariz 31. decembra, kasno po podne. Zima je te godine bila ledena u celoj Francuskoj. Padao je sneg prethodne nedelje i, na nekim mestima, prestonica je još uvek izgledala kao ski-staza...




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:38 am






19. Susret s tobom
Uspeh nije uvek dokaz napretka, već je često pratilac skrivene patnje.
Boris Sirilnik

Došao sam u Pariz 31. decembra, kasno po podne.
Zima je te godine bila ledena u celoj Francuskoj.
Padao je sneg prethodne nedelje i, na nekim mestima,
prestonica je još uvek izgledala kao ski-staza...
Pariz
Dve godine ranije 31. decembar 2009.
Iznajmio sam automobil na aerodromu, nemačkog proizvođača, udoban i, podrazumeva se, pouzdan za vožnju u dobrim uslovima. Mogao sam avionom do Tuluze, ali je sahrana mog oca, zbog praznika, bila odložena za 2. januar, pa me je užasavala pomisao na doček Nove godine sa sestrom i zetom u tim okolnostima.
Odlučio sam, dakle, da u Oš dođem kolima i da tamo krenem tek sutradan uveče. Do tada mi je ostalo dvadeset četiri sata da ubijem. Oka nisam bio sklopio već tri dana i računao sam na to da ću provesti još jednu dugu besanu noć. Padao mi je na pamet čitav spisak pilula koje bi mogle i četu uspavati, ali niti sam imao išta kod sebe niti se u to vreme moglo lako doći do nekog lekara. Najpre je trebalo da nađem hotel pošto taj u kojem sam trenutno odseo, u VI arondismanu, nije više imao slobodnih soba.
„Nemamo mesta", suvo me je obavestio radnik na recepciji.
Obično, čak i kada bih svratio bez rezervacije, zaposleni u hotelu bi se snašli kako bi me svečano primili zbog toga ko sam, zbog toga što je za njih bila čast što sam odabrao baš njihov hotel, zato što su u predvorju okačili moju fotografiju sa posvetom, pored slika ostalih slavnih ličnosti koje su tu boravile. Međutim, pošto vesti brzo putuju, mora da su zaposleni upozoreni na moju „sramotu" pošto, u tom trenutku, niko nije ni prstom mrdnuo da mi pomogne. Svakako sam poznavao nekoliko kolega koji su se bavili ugostiteljstvom, ali, kako je i moj mazohizam imao granice, odlučio sam da im ne priredim to zadovoljstvo da me vide bespomoćnog. Posle nekoliko obavljenih poziva, konačno sam našao sobu u jednom skromnom hotelu na Trgu Šato-Ruž, na uglu Bulevara Barbes i Ulice Pule. Soba je svakako bila „skromna", pa čak i u spartanskom duhu. Unutra je bilo ledeno. Pokušao sam da pojačam grejanje, ali nije bilo ništa drugačije. Bilo je pet po podne; već je pala noć. Seo sam na krevet i uhvatio se za glavu. Nedostajao mi je sin, žena mi je nedostajala, moj život mi je nedostajao. Za nedelju dana sam sve izgubio. Do pre nekoliko dana, živeo sam sa svojom porodicom u jednom potkrovlju u četvrti Trajbeka, upravljao svojim carstvom, imao crnu karticu i trideset poziva na intervjue nedeljno... Te večeri sam želeo da plačem i spremao sam se da dočekam Novu godinu sam u odvratnoj sobi.
You'll never walk alone...
Nešto mi je iznenada sinulo. Izašao sam iz sobe i seo u kola. Dok sam vozio, ukucao sam jednu adresu u dži-pi-es, Ulica Maksima Gorkog u Olne su Boau, i slušao uputstva koja mi je kazivao ženski glas navigatora. Na suvozačevom sedištu je bila gomila francuskih i američkih novina kupljenih na aerodromu. Francuska štampa, koja me je poslednjih godina uglavnom ignorisala, ovog puta je sebi pričinila to zadovoljstvo da objavi:
Zbačeni Lamprer, Lamprerova abdikacija, Pad Lamprera...
Bila je to igra medija na koju sam bio spreman. No ipak, danas su ti napisi razarajući i primao sam ih u lice kao pesnice. Nisam uspevao ni da se ubedim da ću se oporaviti. Šta sam osim sastavljanja recepata umeo da radim? Ništa, ili nešto malo... Izgubivši Frančesku, izgubio sam i plamen koji me je pokretao, pokretač koji me je unapredio od „običnog" kuvara do vlasnika titule najboljeg restorana na svetu. U Francuskoj je bilo dvadeset pet restorana sa tri zvezdice, a skoro osamdeset u svetu, ali se za mesto u samo jednom restoranu čekalo i više od godinu dana. Bilo je to kod mene i znao sam da to dugujem Frančeski. Jer, samo me je pokretala apsolutna ljubav, strast, neprestana potreba da je zavedem. Sreo sam Frančesku kad sam imao trideset jednu godinu, a tražio sam je još od srednje škole. Petnaest godina sam se nadao da žena kao što je ona postoji negde na svetu. Lepa kao Ketrin Zita-Džouns, a pametna kao Simon de Bovoar. Imala je deset pari cipela sa vrtoglavo visokim potpeticama u garderoberu, a umela je da vam priča o uticaju Hajdnove muzike na Betovenovo delo ili o posledicama slučaja u slikarstvu Pjera Sulaža. .
Kada bi ušla u prostoriju, Frančeska bi hipnotisala sve poglede. Žene su htele da im ona bude najbolja prijateljica, muškarci su želeli da spavaju sa njom, a deci je prijala njena ljubaznost. Bilo je to nesvesno, uobičajeno, neizbežno. Godine kada smo se voleli proveli smo u toj užarenosti i nesvakidašnje podeljenih uloga: ja sam bio poznat, a ona je posedovala šarm i privlačnost. Naša ljubav je deset godina održavala ravnotežu između te dve strane.
Auto-putem sam u Olne stigao za dvadeset minuta. Našao sam mesto u
Ulici Gorki, blizu zgrade u kojoj je stanovao Kristof Salver.
„Ja sam, Džonatan", reče pozvonivši.
„Koji Džonatan?"
„Džonatan Lamprer, tvoj rođak."
Salver je bio sin rođene sestre moje majke. Prvi put smo se videli kada me je, pre tri godine, pozvao dok sam bio u Njujorku. Na odmoru u Velikoj jabuci, uhvatila ga je policija posle tuče u jednom baru. Na Menhetnu nije znao nikoga i ostao je bez prebijene pare. Pošto mi je rod, platio sam mu kauciju i primio sam ga u jedan od pomoćnih objekata restorana čekajući da se zatvori njegov slučaj. Prema meni je bio iskren i nije krio čime se bavio u Francuskoj: dilovao je kokain. Od toga mi se sledila krv u žilama, ali me je ipak ubedio da je na američkoj teritoriji clean[25].
„Šta radiš ovde?", upitao me je otvorivši vrata.
„Treba mi usluga", rekao sam ulazeći u stan bez poziva.
„Dolaziš u nezgodnom trenutku, čoveče. Vratio sam se kući samo da se 'napunim', i onda izlazim."
„Važno je."
„Šta hoćeš?"
„Treba mi oružje."
„Oružje?"
„Pištolj."
„Da li na vratima piše 'prodavnica oružja'? Gde misliš da nađem pištolj?"
„Pa potrudi se!"
Salver uzdahnu.
„Doček Nove godine je, sunce ti! Ljudi slave, a ja imam ogromnu količinu droge da prodam. Dođi sutra."
„Ne, treba mi večeras!"
„Večeras ne mogu. Treba da isporučim maksimalnu količinu kokaina za minimum vremena."
„Sećaš li se da sam ti ja pomogao kad si bio u nevolji..."
„A ko će da mi plati to što ne prodam?"
„Reci mi koliko ti treba."
„Pomoći ću ti ako kupiš od mene robu od 4.000 evra. I dodaj još 3.000 za pištolj."
„Dobro", odgovorio sam ne razmišljajući. „Pretpostavljam da nemaš ništa protiv dolara?"
Na odlasku iz Njujorka ispraznio sam sef i u džepu imao više od 10.000 dolara u kešu.
„Daj mi sat vremena", reče. „Možeš ovde da me sačekaš: odmori, grozno izgledaš."
Poslušao sam ga i legao na dvosed. Na stolu je bila načeta flaša konjaka. Sipao sam sebi veću čašu, i još jednu, pa sam zaspao.
Salver se vratio nešto posle osam uveče.
„Uzeo sam ti šta sam našao", reče pružajući mi hromirani revolver sa crnom drškom.
Pištolj je bio kompaktni, ali težak. Sa pet metaka, burence je bilo puno.
„To ti je smit i veson model 60, kalibra 38 specijal."
Ovaj podatak mu je ušao na jedno, a izašao na drugo uho.
Dao sam mu pare, a on mi je pružio zatvorenu plastičnu kesicu i dvadesetak doza kokaina. Dvoumio sam se da li da mu ih ostavim, i na kraju sam ih ipak uzeo pomislivši kako ću ih kasnije uništiti.
Niko to neće upotrebiti, pravdao sam se.
Znam, dešava mi se da budem naivan...

20 časova
Stavio sam pištolj i drogu u kasetu i krenuo ka hotelu. Nije bilo potrebe da palim dži-pi-es u povratku: idem auto-putem Al, isključujem se kod ulaza Šapel...
Sranje.
Glupo sam propustio jedno uključenje. Konjak me je dokrajčio. Odjednom nisam više bio siguran kako se zove ulica. Između ulaza Klinjankur i Kliši, nastavio sam da vozim bulevarima Marešoa nekih petsto metara.
Mesto nije delovalo privlačno. Pod bledom svetlosti oglasnih tabli, prostitutke su privlačile mušterije. Neki automobili su se zaustavljali na kratko: otvarali su se prozori, muškarci su pregovarali oko cene usluge, a potom su, zavisno od odgovora, odlazili sa devojkom. Ili ne. Svetlo na semaforu ispred mene je upravo prešlo u crveno. Bio sam primoran da stojim pored autobuskog stajališta. Jedna devojka iz Istočne Evrope, kratke suknje i kožnih čizama, udarila je rukom po prozoru nudeći mi se. Najpre sam pokušao da je ignorišem, ali je izvela neku tačku kao iz Mulen-Ruža. Oči su joj bile tužne i prazne. Sažalio sam se i otvorio sa prozor kako bih bar pohvalio kako igra.
Znam, jesam naivan...
Dva policijska vozila su se iznenada zaustavila na dvadeset metara iza mene. Za manje od tri sekunde, ulicom se uz zvuke sirena raširila plavkasta svetlost. Policajci su izvadili značke, odlučni da na doček Nove godine budu odveć revnosni u vršenju dužnosti, kupeći devojke i proveravajući identitet mušterija.
Dok sam zatvarao prozor, jedna ženska prilika je naglo otvorila vrata i sela na suvozačevo mesto.
„Krenite ili će vas uhapsiti!", zbunjeno je povikala.
Bila je devojčica od petnaestak godina.
Prostitutka? U tim godinama?
„Vozite, zaboga!", povikala je.
U šta sam se to uvalio? U krvi sam imao bar dva promila alkohola, imao sam pištolj, kesicu punu kokaina u kaseti i maloletnu devojku u kolima.
Zaglavio bih u zatvoru i ostao tamo dugo vremena.
Nisam ni sačekao zeleno i skrenuo sam na prvoj raskrsnici.
Svom brzinom sam išao uz Aveniju Port de Sent Uen i uključio se u obilazni
„Šta hoćeš?", pitao sam saputnicu.
„'just wanna escape these fucking cops[26]", odgovorila je na engleskom sa neodređenim akcentom.
Upalio sam svetlo u kolima i iskoristio to što je saobraćaj usporio kako bih je detaljnije pogledao. Radilo se o devojčici od petnaestak godina, krhke građe. Kosa joj je, osim nekoliko jarkocrvenih pramenova, bila ofarbana u crno. Suviše dugačke šiške su joj neprestano padale oči. Nosila je uske farmerice, kožne starke i prugastu majicu koju je delimično pokrivao sivo-roze džemper sa kapuljačom na kojem je bio našiven grb fudbalskog kluba Mančester junajted. Sićušan dijamant joj je sijao na levoj nozdrvi, a oko vrata je imala staromodnu ogrlicu od srebra i granata. Zbog gotske šminke crnog krejona i eye-linera, a svetla tena izgledala je kao leš, ali se činilo da dobro poznaje taj stil. Pogledao sam joj patike: bile su skoro nove. Ova klinka je imala markirano odelo i nakit. Nije to bila devojka sa ulice, već radije kakva bogatašica.
Nisam znao šta da radim. Nisam mogao da je ostavim nasred puta. Morao sam da saznam nešto o njoj, mada se nije činilo da je pričljiva. Isključio sam se na prvi izlaz koji je vodio ka benzinskoj pumpi kod uključenja Montrej i zaustavio se na parkingu.
„Kako se zoveš?", pitao sam je na engleskom.
„Šta vas se to tiče?"
„Slušaj, ti si ta koja je ušla u moj auto, a da te ništa nisam pitao, tako da ćeš sniziti ton, u redu?"
Slegnula je ramenima i okrenula glavu.
„Kako se zoveš?", ponovio sam odlučno.
„Alis", uzdahnu, „Alis Kovalski."
„Gde živiš?"
„Ne vidim kako vas se to tiče."
„Zašto si se malopre uplašila policajaca?"
„A vi?", odvrati mi.
Zatečen, pokušao sam da se odbranim:
„Popio sam malo više, to je sve."
U tom trenutku se kaseta koju sam loše zatvorio otvorila, što ju je zaprepastilo. Uspaničila se ugledavši pištolj i drogu. Otvorila je vrata kako bi pobegla, budući ubeđena da je naišla na kriminalca.
„Čekaj, nije to što misliš!", rekoh joj potrčavši za njom.
„Pustite me", odgovori mi bežeći u benzinsku stanicu.
Upalio sam cigaretu i pogledao kroz prozor. Sela je na tabure kod automata. Ko je bila ta devojka? Od čega je bežala? Tada sam za trenutak poželeo da se vratim u kola i odem, a da je ne pitam ostalo što sam hteo. Nije me se ni ticalo. Osim još veće nevolje, ništa drugo ne bih dobio od cele te priče.
Uzdahnuo sam, ali sam ipak odlučio da odem kod nje. Stanica je bila okićena za praznik: deprimirajuće električne svetiljke, očerupana jelka, plastični ukrasi. Na radiju se čula stara izlizana pesma iz osamdesetih.
„Hoćeš da me častiš jedan espreso?"
„Nemam para", reče ona odmahujući glavom.
Izvadio sam novčanik tražeći siću.
„Hoćeš li nešto?", pitao sam je ubacujući novac u automat.
„Da me ostavite na miru."
Pokušao sam da je urazumim.
„Slušaj, loše smo počeli."
„Idite sada, sama ću se snaći."
„Kako? Niti imaš para, niti pričaš francuski. Ne mogu tako da te ostavim. Osećam se odgovornim kao odrasla osoba."
Podigla je pogled ka nebu, ali je ipak prihvatila novac koji sam joj davao. Iz automata je uzela mleko sa ukusom jagode i biskvit „orio". Dok je jela te slatkiše, uzeo sam sa stola primerak „Metroa".
„Vidi, moja slika je u novinama. Kao što vidiš, nije u crnoj hronici."
Pogledala je članak i podigla pogled.
„Već sam vas videla na televiziji! U emisiji u kojoj ste vegance dovodili do ludila!"
Mislila je na jednu čuvenu prepirku u kojoj sam se suprotstavio prilično moćnim aktivistima koji su hteli da se zabrani pašteta od guščje džigerice u SAD.
„Kad ste već poznati, šta tražite na Novu godinu sa prostitutkama koje se prodaju za dvadeset evra, i sa kasetom punom kokaina?", pitala je provocirajući me.
„Dobro, prati me", rekoh joj.
Bogu hvala na televiziji. Stekla je malo poverenja zbog toga što sam poznat i, držeći se na solidnoj razdaljini, pristala je da me sledi do „be-em-vea".
„Pre svega, ne koristim usluge prostitutki i ti to vrlo dobro znaš, inače ne bi sela u moj auto, čak ni da bi pobegla policiji..."
Nije odgovorila, što je značilo da sam u pravu.
„Potom, droga nije moja", objasnio sam joj dok sam uzimao plastičnu kesicu i bacio je u kantu za smeće. „Zamršena je to priča, ali sam morao da je uzmem kako bih dobio ovaj pištolj."
„A, čemu pištolj?"
„Da bih se zaštitio."
Mora da je Amerikanka, čim nije negodovala na ponuđeno objašnjenje.
„Dobro, a sad je red na tebe. Reci mi ko si i gde živiš, inače zovem policiju."
„Napravila sam glupost", počela je. „Pobegla sam, to je sve. Živim u Njujorku, ali sam na odmoru sa roditeljima. Imamo kuću na Azurnoj obali."
„Gde to?"
„U Ka d'Antibu."
Znao sam dobro to mesto. Tu sam imao svoj prvi „pravi" restoran.
„Htela sam da se vratim kući, ali su mi u vozu ukrali torbu, pa sam sad bez telefona i novčanika."
Činilo se da govori istinu, mada mi se nešto nije uklapalo, ali nisam znao šta.
„Pozovite mog oca ili majku ako mi ne verujete!" Pozvao sam broj telefona koji mi je dala. Izvesna gđa Kovalski mi se javila posle prvog zvona. Kao da je osetila olakšanje. Sve mi je potvrdila: kćerka joj je pobegla tog jutra, posle svađe. Moglo se osetiti da je uplašena, mada je pokušavala da sakrije svoju izbezumljenost.
Dao sam joj da priča sa Alis kako bi se smirila. Pošto nisam želeo da budem nametljiv, izašao sam da popušim cigaretu, naslonjen na haubu, ali sam ipak mogao da čujem većinu njihovog razgovora. Dugo su pričale. Alis se izvinila i pustila koju suzu. Kad mi je dala majku, predložio sam gospođi Kovalski da joj lično dovezem kćerku. Trebalo je samo da „odem do juga" na očevu sahranu, a u Antibu bih bio ujutro.
Dugo se dvoumila, ali je na kraju pristala.

Vozili smo se već pola sata.
Pod sivim nebom i pahuljama, išli smo auto-putem Solej i upravo smo prošli Evri. Alis je revnosno čitala američke novine koje su pisale o mojim bračnim i poslovnim neuspesima.
„Baš vam je lepa žena...", rekla je posmatrajući jednu Frančeskinu fotografiju.
„Da, to su mi govorili bar jednom dnevno tokom deset godina..."
„A to vas nervira?"
„Sve si razumela."
„Zašto?"
„Možda me ne bi prevarila da nije toliko lepa."
„Mislim da to nema veze", procenila je sa svojih petnaest godina.
„Naravno da ima. Što je žena lepša, to ima više udvarača i, samim tim, više iskušenja. Čista matematika..."
„Ali, isto važi i za vas, zar ne? U emisijama se predstavljate kao seksepilan kuvar koji..."
„Ne!" prekinuh je. „Nije isto. Ja nisam takav."
„Kakav?"
„Ti mene zezaš."
„Baš lepo", uzvrati mu.
Dok sam ćutao, upalila je radio i izmenjala stanice. Mislio sam da je tražila „muziku za mlade", ali se zaustavila na stanici „Frans muzik". Odmah se zadubila u numeru koju je čula: radilo se o delikatnom i suptilnom komadu za klavir.
„Baš je lepo", rekoh.
„Šuman, „Davidsbundlertanze", opus 6."
Pomislio sam da se šali sa mnom dok spikerka nije rekla po završetku komada:
„Slušali ste Mauricija Polinija i njegovo izvođenje Davidsbiindlertanze-a
Roberta Šumana."
„Svaka čast!"
Glumila je skromnost:
„Nije bilo teško."
„Ne poznajem dobro Šumana. Uostalom, nikad nisam ni čuo njegove kompozicije."
„Posvećene su Klari Vik, ženi u koju je bio zaljubljen." Nakon tišine je rekla: „Ponekad ljubav uništava, a ponekad se pretoči u izuzetna umetnička dela..."
„Sviraš klavir?"
Sačekala je pre nego što je odgovorila. Nekoliko puta u toku noći je odgovarala sa zadrškom, kao da se bojala da ne učini neku glupost, da ima previše poverenja.
„Ne, violinu. Muzika je moja strast."
„A kako ti ide u školi? Koji si razred?"
Nasmejala se:
„U redu je, nemojte misliti da morate još i da pričate sa mnom."
„Šta si mislila da dokažeš ovim bekstvom?"
„Ovog puta ste vi ti koji se šalite sa mnom", odgovorila je vraćajući se čitanju novina.

23 časa
Alis je već dva sata spavala, ali se probudila kod Bona, dok smo, još uvek auto-putem A6, išli ka Lionu.
„Kada je sahrana vašeg oca?", upitala je trljajući oči.
„Prekosutra."
„Od čega je umro?
„Ne znam." Pogledala me je čudno.
„Petnaest godina nismo pričali", dodao sam i dalje ostajući nejasan.
Ali, kako nisam osećao krivicu ni zbog čega, ipak joj rekoh nešto više:
„Moj otac je držao običan restoran, 'Ševalijer', na Trgu Liberasion u Ošu. Celog života je maštao da dobije zvezdicu u vodiču „Mišlen", ali mu to nikad nije pošlo za rukom."
Obišao sam red vozila, pa onda nastavio:
„U leto kada sam imao četrnaest godina, radio sam u restoranu kao pomoćnik. Uveče, posle smene, ostajao bih u kuhinji i eksperimentisao sa svojim idejama. Tako su nastala tri jela i dva deserta koja je, na nagovor pomoćnika glavnog kuvara, moj otac pristao da uvrsti u meni. Ubrzo se za njih pročulo i ljudi su počeli da dolaze u restoran kako bi probali upravo ta jela. Moja jela. Ocu se nije dopadalo da bude u mojoj senci. Kada je počela školska godina, upisao me je u internat u Sofija-Antipolisu, na jugoistoku Francuske, samo da bi me udaljio.
„Baš bez veze..."
„Da. I, narednih meseci, „Mišlen" je dodelio jednu zvezdicu porodičnom restoranu navodeći njegove nove recepte! Otac je toliko bio ljut na mene, kao da sam mu pokvario najlepši dan u životu."
„Kakva budala!"
„Bila je to prva faza našeg sukoba."
Uzela je primerak „Tajm-aut Njujorka" koji joj je bio pod nogama i pokazala mi deo članka koji je zaokružila.
„Da li je ovo istina ili samo priča?"
„Morao bih da odaberem između čitanja i vožnje..."
„Kažu da ste ženu osvojili kolačićem od badema!"
„Baš ukratko, da", rekao sam smešeći se.
„Ispričajte mi!"
„U to vreme, Frančeska se tek bila udala za jednog bankara. Bila je na medenom mesecu na Azurnoj obali u hotelu u kojem sam radio. Čim sam je ugledao, zaljubio sam se u nju, kao da me zakačio virus. Kasnije, uveče, opet sam je video kod plaže, bez muža. Išla je pored vode i pušila cigaretu. Pitao sam je koji joj je omiljeni desert. Rekla mi je da bi to bio sutlijaš sa ukusom vanile koji joj je pravila baka..."
„I onda?"
„Celu noć sam bio na telefonskoj vezi sa Amerikom. Uspeo sam da dobijem njenu baku kako bi mi rekla kako se tačno pravi ovaj desert i sutradan sam ceo dan pokušavao da napravim taj kolač od badema filovan sutlijašem. Napravio sam desetak njih i ponudio joj. Ostalo kaže i priča."
„Prilično otmeno", priznala je devojčica.
„Hvala ti."
„Vi ste, u dubini duše, pomalo kao Šuman", našalila se. „Da bi se svideo voljenoj ženi, pisao joj je koncerta. A vi joj spremate kolačiće!" :
Šalon sir Son, Turnis, Makon... Bila je ponoć kada se pojavila tabla na kojoj je pisalo „Lion: 60km".
„Happy New Year", reče Alis.
„Srećna Nova godina i tebi", odgovorih.
„Crkavam od gladi..."
„I ja. Napravićemo pauzu na sledećoj benzinskoj pumpi, pa ćemo kupiti sendviče."
„Sendviče!", povikala je. „Provodim doček sa najvećim kuvarom na svetu, a on bi da jedemo glupe sendviče umotane u celofan!"
Prvi put za nedelju dana slatko sam se nasmejao. Ova devojčica je imala smisla za humor.
„Šta hoćeš da radimo? U kolima ti ne mogu ništa spremiti."
„A da stanemo negde?"
Oboje smo bili umorni, jer za četiristo pedeset kilometara nismo nigde stali.
„U pravu si, stvarno smo zaslužili da se malo odmorimo."
Posle dvadeset minuta, isključio sam se za „Gar de Peraš" i nastavio ka centru, gde sam se parkirao na mestu rezervisanom za isporuke.
„Za mnom."
I pored hladnoće, u gradu je bilo živahno: čula se muzika, petarde, grupe klovnova, pijanice koje su naricale nepristojne pesme...
„Nikada nisam volela 31. decembar", reče Alis zašniravajući se do vrata.
„Ni ja."
Nisam bio u Lionu čitavu večnost. Kada sam imao sedamnaest godina, radio sam tri meseca kao pomoćnik u kuhinji u jednom restoranu blizu Opere, na uglu ulica Long i Plene.
„Zatvoreno je", rekla je Alis kada su stigli pred „Furšet a gos".
„Da budem iskren, tome sam se i nadao. Još dok sam radio kod njega, gazda nije služio večeru za Božić i Novu godinu."
Na početku ulice nalazio se mali dijagonalni prolaz koji je vodio ka Ulici Platr. Dok smo išli kaldrmom, setio sam se da jedna vratanca vode u dvorište iz kojeg se može ući u kuhinju. Naravno, na njima je bio katanac, ali, kako sam te noći toliko puta prekršio zakon, mogao bih još jednom to sebi dozvoliti.
Kuhinja restorana je bila moderna, savršeno čista i uređena.
„Jeste li sigurni da nema alarm?", upitala je Alis zabrinuto posmatrajući prozorsko staklo koje sam upravo bio razbio.
„Slušaj, nisam siguran ni u šta, ali, ako si se uplašila, slobodno se vrati u kola. Imaš pravo da budeš kukavica."
„Ne, nisam se uplašila!", odvratila mu je.
„Ipak si ti ta koja mi je dosađivala da ti spremim nešto..."
Pogledala me je prekorno.
„U redu, ja ću se pobrinuti za špagete, a vi spremite kolače od badema, jel' može?"
„Kolače od badema? Ne, to ne može. Potrebno mi je bar 24 sata da ih spremim kako treba. Ako se ne ostave neko vreme u frižideru, budu..."
„Da, shvatila sam: sad ste se vi uplašili."
Iznervirala me je njena opaska:
„Kako hoćeš. A kako misliš da spremiš špagete?"
„Sa sosom pesto", odgovorila je otvarajući jednu od posuda za led. „Ima bosiljka u zamrzivaču."
Počela je da prikuplja svoje sastojke, dok sam ja uključio rernu.
„Dodaj mi vanglu!", zamolio sam je upirući u jednu metalnu posudu.
Prasnula je u smeh kada je čula tu reč. Koliko se retko smejala, toliko joj je osmeh bio lep.
U vanglu sam sipao šećer, mleveni badem i kakao. Ona je potopila bosiljak u mlaku vodu i potom odsekla grančice i zadržala samo liske koje je osušila na krpi.
„Grana padano[27] ili Parmigiano Reggiano[28]?", dvoumila se.
„Parmigianol Čemu taj glupi potez?" odmah sam je upitao videvši kako renda parmezan.
„Ima... Imam dečka Parižanina koga sam srela na ekskurziji u Francuskoj. Htela sam da ga vidim, ali mi moji roditelji nisu dali."
Bilo joj je neprijatno, pa joj je bilo potrebno vremena da odgovori, budući da je birala reči, trljajući nos i bradu, izbegavajući da me pogleda. Zbog svega toga sam pomislio da me laže.
„Oboje znamo da to nije istina, zar ne?"
Oči su joj se srele sa mojima, a njen pogled me je molio da je ne ispitujem o tome.
Vratio sam se svom receptu, postepeno dodavao kako smesu u umućena belanca, dok je ona u činiji od blendera sastavila sir, bosiljak, pinjole, beli luk i maslinovo ulje. Kada se smesa ujednačila, nasuo sam je u kuvarski špric i pravio okrugle oblike.
Ona je probala ono što je pripremila, posolila, pobiberila i dodala ulja mešajući kako bi dobila istovremeno tečan i gust sos.
„Ko te je naučio to da spremaš?"
„Sama sam naučila", odgovorila je kao da je to očigledno.
Dok sam čekao da se kolači odstoje, počeo sam da spremam fil, a ona je stavila špagete od integralnog brašna u kipeću vodu.
U plakaru sam našao ne tako lošu crnu čokoladu. Alis je uzela kockicu, a ja tri table za pripremu fila.
„Da bi bio što kremastiji, trebalo bi da stoji nekoliko sati u frižideru."
Pogledao sam na sat. Bilo je skoro dva ujutro. Stavio sam kolače u rernu i odmah smanjio temperaturu.
„Niste mi ispričali zbog čega ste nedavno zatvorili restoran i sve odbacili", upitala ga je dok je sipala čašu mleka.
„Zamršeno je to, ne bi razumela..."
Tada sam pomislio na grabljivce iz „Vin entertejnmenta" kojima sam bio primoran da prodam sve što sam imao kako bih izbegao bankrot, i koji su mi uzeli i ime i posao. Sada svi restorani njihove grupe imaju pravo da uvrste moja jela na svoj meni. Ti beskrupulozni banditi su ukrali čitav jedan stvaralački život. Avantura kojoj sam se predao dušom i telom od svoje šesnaeste godine je propala...
Na stolu je stajao dugačak nož od slonovače i abonosa. Uzeo sam ga za dršku i bacio ispred sebe. Nekoliko puta se okrenuo u vazduhu i, uz potmuo zvuk, zabio se u sredinu vrata.
„Samo je jedan 'Lamprer'. A to sam ja."
Alis se bez reči približila vratima i izvukla nož baš kada je i merač vremena oglasio kraj pečenja kolača.
Sipao sam malo vode pod papir za pečenje, tako da su se, zbog pare, kolači lako odvajali.
„Genijalno", reče Alis.
Pomogla mi je da bogato nafilujem polovinu kolača, a potom da ih spojim sa nenafilovanima kako bih dobio gotove kolačiće od badema.
„Da bi sve bilo urađeno kako treba, trebalo bi ostaviti ih dvadeset četiri sata u frižideru da bi se stegnuli, ali mi ćemo ubrzati proceduru i staviti ih na jedan sat u zamrzivač."
Za to vreme, Alis nam je sipala dva tanjira testenine koju smo sa apetitom pojeli. Dok smo jeli, ispričala mi je gomilu anegdota: kako je Mocart sa četrnaest godina uspeo da zabeleži tajnu partituru Alegrijevog dela Mizerere, a da ju je samo jednom čuo, kako Albinonijev Adađo zapravo nije Albinonijev, kako se Pikaso pred kraj života potpisivao direktno na kožu obožavatelja da ne bi mogli da prodaju njegov autogram, da se u pesmi „Bitlsa" Hey Jude bubnjevi čuju tek od treće strofe, jer je za vreme snimanja Ringo Star otišao u toalet!
Akcenat joj se neprimetno menjao kada se osećala sigurno i opušteno. Izgovor joj je bio sve „mrmljaviji", a boja glasa drugačija. Podsetila me je na braću Galager[29] i mogao sam da se kladim da je ova devojčica živela na severu Engleske.
Mada je bila bogatog znanja, nije bila nimalo uobražena, naprotiv, sve ju je zanimalo i rado je delila to što zna. Bila je dete koje bi svi roditelji mogli poželeti...

Nastavili smo ka jugu.
Za dva sata smo prešli dvesta sedamdeset kilometara, a Alis je pojela tridesetak kolača.
„Boli me stomak", požalila se.
„Upozorio sam te."
Zaustavili smo se na delu auto-puta pre Eks-an-Provansa. Dok je bila u toaletu, platio sam gorivo na kasi. Vratila se nekoliko minuta kasnije, bledog lica i sa nekoliko papirnih ubrusa u ruci.
„Hoćeš čaj?"
„Ne, čekam vas u kolima."

AZurna obala, 7 ujutro
Dan koji se rađao na horizontu, išarao je nebo ružičastim trakama. Na pola puta između Nice i Kana, poluostrvo Ka d Antib naziralo se kroz niz stena i primorskih borova.
„Moraćeš da mi govoriš kuda", rekao sam Alis dok smo išli obalom Sredozemnog mora.
Kada smo prošli čuveni „Eden Rok", Alis mi je pokazivala put sve do poslednje kapije u Ulici San-Susi. Upravo su u ovom čarobnom rajskom okruženju, među luksuznim hotelima i domovima milijardera, njeni roditelji imali kuću.
Kapija je bila otvorena. Šljunkovita staza je više od dvesta metara prolazila kroz borove, da bi se završila kod velike kuće iz tridesetih godina, okrenute ka moru. Jedna vitka otmena gospođa nas je čekala na stepeništu. Alis je otvorila vrata i našla se u njenom zagrljaju.
„Gđa Kovalski", predstavila se pružajući mi ruku.
Mora da je bila veoma mlada kada je dobila kćerku, jer joj ne bih dao više od trideset pet godina. Plava kosa, upletena u kiku, bila je uvijena u punđu. Pogled joj je bio prodoran i bistar, a crte lica neverovatno nežne i profinjene, i pored čudnog ožiljka koji je išao od kraja obrve, preko gornjeg dela obraza do ivice usana. Tako neočekivana povreda samo je budila želju da se saznaju okolnosti pod kojima je nastala. Zahvalila mi je na pomoći i ponudila kafom, ali sam joj objasnio da me čekaju.
Dok sam ulazio u kola, Alis je došla po desetak kolača koje nije bila pojela.
„To mi je za popodnevnu užinu", rekla je namignuvši mi dok se vraćala majci.
Posle nekoliko metara, okrenula se i ozbiljno me posavetovala:
„Čuvajte se."
Krenuo sam u suprotnom smeru i parkirao se kod plaže na početku staze. Uzeo sam pištolj iz kasete, zaključao „be-em-ve" i krenuo putem pešice, glave pune sećanja.
Mada sam se rodio u Ošu, u Antibu sam proveo neke od najlepših trenutaka. Kada sam imao četrnaest godina, otac me je poslao u obližnji internat, u Sofija-Antipolisu. Sa petnaest godina, poljubio sam Žistinu, moju ljubav iz mladosti, kod zidina zamka Grimaldi. A kasnije, u „Bastidi" u Sen Pol de Vansu, pa u „Otel di Kau", upravljao sam svojim francuskim restoranima.
Zadrhtao sam kada su me stigla sva ta sećanja.
Čudno je kako me je život, na ovakav dan, doveo u mesto gde sam doživeo prve uspehe...
Staza je bila uzana, oivičena strmim stenama. Skakao sam sa jedne stene na drugu kako bih ostao što je bliže moguće strmoj padini u koju su udarali talasi, a sa koje se pružao jedinstven pogled na utvrđeni grad, vrhove Alpa pokrivene snegom i Lerinska ostrva.
Zaustavio sam se okrenut ka suncu boje narandže koje je vladalo horizontom. Vazduh je bio čist, a prizor jednako zasenjujući kao i usamljenost i strepnja koje su mi nagrizale utrobu.
Divan dan za umiranje.
Izvadio sam pištolj iz džepa. Setio sam se reći Kristofa Salvera: „Smit i veson 60 kalibra 38 specijal".
Svi imamo svoje mišljenje o samoubistvu. Da li se radi o hrabrom ili kukavičkom činu? Bez sumnje, ni o jednom ni o drugom. Prosto je reč o odluci donesenoj iz očaja u trenucima kada se čovek nalazi u ćorsokaku. Poslednje pribežište za odlazak iz života i beg od nepodnošljivog.
Uvek sam gledao svemu u lice, uvek sam se suočavao. Uvek sam se borio protiv svega, izazivao sreću i sudbinu, ali danas je drugačije. Morao sam da se suočim sa zastrašujućim neprijateljem sa samim sobom. Najvećim neprijateljem. Najopasnijim.
Moj potez nije ni po čemu bio racionalan. Mada ga nisam planirao mesecima unapred, nametnuo se kao jedini odgovor na surovu samoću koja me je, već nekoliko dana, izjedala i gurala u ništavilo.
Setio sam se prijateljstva, ali nikada nisam imao prijatelje. Setio sam se porodice, ali sam je izgubio. Setio sam se ljubavi, ali je otišla.
Slika sina mi je prošla kroz glavu i pokušao sam da se uhvatim za nju, ali ponekad čak ni pomisao na decu nije dovoljna da pobedite smrt.
Prislonio sam hladni metal cevi uz slepoočnicu. Povukao udarač, poslednji put pogledao sunce i udahnuo, pritisnuo okidač kao da se oslobađam.



* * *


Pritisnuo sam okidač.
Prvi put.
Drugi put.
Ali nisam bio mrtav.
Pogledao sam burence: bilo je prazno.
Nemoguće.
Lično sam video da ima pet metaka kada sam odlazio iz Olne su Boaa. Vratio sam se u kola i otvorio kasetu: nije bilo municije. Samo dva ubrusa sa pumpe kojima je Alis obrisala ruke. Plavim flomasterom mi je nažvrljala poruku pored mrlja od kolača.
Dragi g. Lamprere, hoću reći Džonatane. Bila sam slobodna da, dok ste pili kafu, izvadim metke iz revolvera i da ih bacim u kantu za smeće na parkingu. Ne znam zbog čega ste nabavili oružje, ali sam nekako sigurna da se radi o lošoj nameri.
Takođe, znam da ste se ove noći potrudili da me nasmejete i da se brinete za mene, mada vam nije bilo dobro.
Žao mi je zbog vaših problema sa novcem i sa ženom. Možda će se jednog dana problemi između vas i nje rešiti. A možda ona i nije ljubav vašeg života.
Dugo nisam bila srećna. Kada bih bila mnogo tužna, setila bih se jedne rečenice, često pripisivane Viktoru Igou, a koju sam napisala na prvoj stranici svog dnevnika. Ona glasi:
„Najlepše godine su one koje tek treba da se dozive."
Čuvajte se, Džonatane.
Alis
Dok sam ovo čitao, kao da je život odneo pobedu, te sam u kolima kao kakva budala, briznuo u plač.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:39 am







20. Uživo
Moja nevolja dolazi izdaleka. Flaneri O'Konor

San Francisko, ponedeljak uveče 2 ujutro
Kada je skinuo slušalice, Džonatan je osetio da mu jedna suza teče niz obraz. Teško mu je palo prisećanje najgoreg perioda u životu.
Da li je ova Alis Kovalski, na čijem se putu našao, zaista bila Alis Dikson, žrtva liverpulskog kasapina?
Uzalud je iznova proveravao datume, pošto se nešto nije uklapalo. Madlin je dobila raskomadano Alisino srce 15. juna 2009. Na osnovu čvrstog genetskog profila koji su imali, u laboratoriji su zvanično potvrdili da organ pripada nestaloj devojčici. I u samom izveštaju piše „bez ikakve sumnje".
Džonatan je, međutim, sreo Alis Kovalski u noći 31. decembra 2009. Posle više od šest meseci!
Otvorio je flašu votke i sipao sebi piće. Pokušao je da se ne zanosi, postupno razmatrajući sve ideje koje su mu padale na pamet.
Prva pretpostavka: dve Alis nisu imale nikakve veze jedna sa drugom. Reč je o slučajnosti: isti postavljeni džemper, isti grb fudbalskog kluba, ista strast prema muzici, isti izgled... Teško je zamisliti, ali zašto da ne...
Druga mogućnost: Alis je imala sestru bliznakinju. Ne. To je glupo. Zašto bi jedna živela u bogatoj američkoj porodici, a druga u neuglednoj mančesterskoj četvrti?
Treća mogućnost. Dve Alis su zapravo jedna ista osoba. U tom slučaju, ili je laboratorija pogrešila u analizi DNK srca (što je malo verovatno), ili je Alis imala transplantaciju srca (nimalo izvesnije, ne uzimajući u obzir to da srce koje je stiglo u policiju nije bilo izvađeno u hirurški odgovarajućim uslovima, već je u potpunosti bilo iskasapljeno).
Poslednja verzija: možda je reč o nečemu natprirodnom, o nekakvoj reinkarnaciji, ali ko bi stvarno verovao u takve gluposti?
Džonatan je mislio o tome sve dok nije shvatio da je noć prilično odmakla. Otišao je u sobu, ali nije mogao da zaspi. Od prvog dana je imao blesav utisak da su njegov i Madlinin život nevidljivo povezani. Ove večeri je otkrio kariku koja je nedostajala: Alis.
Madlin, Alis...
Prvoj je morao štošta da objasni. Drugoj je ostao dužan.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:40 am




21. The wild side[30]
Vrtoglavica nije strah od pada. To je glas praznine izvan nas koji nas privlači i očarava, želja za padom od koje se, potom, branimo strahom. Milan Kundera

Pariz, Monparnas Utorak, 20. decembar 19.20
Madlin je pred ogledalom u stanu dovodila u red svoju kamuflažnu uniformu: otmena i diskretna šminka, visoke štikle za izduženje stasa, kratka crna svilena haljina. Sve se vrtelo oko dužine nogu: ni suviše dugačka ni suviše kratka, tik iznad kolena. Smatrala je da je večeras „na zadatku" i da, ako želi da ga upeca, mora da izgleda poželjno, s obzirom na ženske koje prolaze kroz njegov krevet.
Obukla je mantil od gabardena koji joj je poklonio Rafael i izašla iz stana, smatrajući se dovoljno poželjnom i privlačnom da obrlati neprijatelja.
U ovo vreme je bila velika gužva na putevima, pa je, uprkos hladnoći, odabrala da ide metroom, a ne taksijem, i sišla na Stanicu Raspaj.
Monparnas, Paster, Sevr-Lekurb...
Vagoni su bili puni. Većina putnika se vraćala s posla, neki su išli na večeru ili u pozorište, a neki još uvek nisu završili kupovinu za Božić. Madlin je otvorila svoju torbicu u kojoj joj je bio „glok 17" stari službeni pištolj koji nije vratila i jedna džepna knjiga Švedski konjanik, koju joj je bibliotekarka odavno preporučila.
Kambron, La Mot-Pike, Dipleks, Bir-Akem...
Stajala je uza sedište, pogledala oko sebe. Činilo joj se da ljudi sve manje i manje čitaju u prevozu. Kao i svugde, i ovde svi gledaju u ekrane telefona, razgovaraju, igraju igrice, slušaju muziku. Pokušala je da se udubi u roman, ali nije mogla da se koncentriše. Suviše ljudi, suviše guranja a, pogotovo, tu je i teret griže savesti koji je nosila na plećima. Od subote je lagala Rafaela. A njene laži su bile sve manje i manje bezazlene. Večeras mu je rekla da ide na devojačko veče kod jedne drugarice. Srećom, nije posumnjao, inače mu ne bi dugo trebalo da otkrije da laže.
Pasi, Trokadero, Boasjer, Kleber...
Kao što je i očekivala, Žoržu Latilipu nije dugo trebalo da uspostavi kontakt sa njom. Jedva nekoliko sati posle „nezgode", pozvao ju je na telefon u radnji i predložio da ručaju jednom. Najpre je odbila, kako bi ga zagolicala, a on je srećom insistirao, pa je na kraju prihvatila da odu na večeru. Dobro je poznavala muškarce kao Žorž. U ženskim revijama, u člancima posvećenim psihologiji, oni se zovu „kompulsivni zavodnici". U svakodnevnom životu nazivaju se „navučenim na seks". Samo je razlika u terminu...
Izašla je na zadnjoj stanici linije 6. Na izlazu iz metroa iznenadila ju je čarobna eksplozija osvetljenja. Duž više od dva kilometra, od Konkorda do Trga Etoal, stotine stabala najlepše avenije na svetu bilo je prekriveno zastorima od plavičastih kristala. Čak ni najotupeliji Parižanin ne bi ostao ravnodušan pred ovim magičnim prizorom.
Zakopčala je mantil, krenula Avenijom Oš i išla sve do restorana „Roajal monso".
„Izgledate očaravajuće", sačekao ju je Žorž.
Nije se šalio sa njom. Trpezarija luksuznog hotela je bila zadivljujuća sa svojim stubovima, bež kožnim foteljama i svojom igrom materijalima: metalne barske stolice, providni pult...
„Da li vam se dopada ambijent?", pitao ju je dok su sedali za sto u jednom malom mirnom separeu. Madlin klimnu glavom. „Stark je bio zadužen za to. Da li ste znali da je ′obukao' i moj restoran?"
Ne, nije znala.
Od tog trenutka skoro da nije progovorila, bilo joj je dovoljno da izgleda lepo i da se smeši, praveći se da se divi ljubavnom izlaganju čovečuljka Žorža. Priča mu je bila izlizana. Bilo mu je prijatno, te je pričao za dvoje, i to o svojim putovanjima, bavljenju ekstremnim sportovima, o Davidu Geti i Arminu van Birenu, koje je „lično poznavao", o pariškim noćima koje su po njemu „mračne, jezive i skoro mrtve".
„Radi se o vrlo ozbiljnoj stvari: u prestonici više nema prave andergraund kulture. Najbolji di-džejevi i najkreativnije izdavačke kuće odlaze u Berlin ili London. Ako u današnje vreme želiš da se zabaviš kako treba, potreban ti je avion!"
Madlin je nezainteresovano slušala ove reciklirane reči koje je sigurno stotinu puta već izgovorio. Kada bi mu doneli neko jelo poširano jaje sa rakovima i vrganjima, teleća plećka u pretopu sa šargarepom... pitala se šta bi za njega rekao Džonatan.
Pošto je pojela desert izvrsni lisnati kolač sa čokoladom i limunom pristala je da popije „još samo jednu čašicu" kod Žorža.
Sela je na suvozačevo mesto „poršea" koji je zaposleni na parkingu restorana upravo dovezao. Pre nego što su krenuli, Latilip se približio Madlin i poljubio je u usta.
Ovaj čovek zaista nikad ne okleva.
Nasmejala se, pravila se da joj se dopalo i uzvratila mu poljubac.

Za to vreme, u San Francisku...
Sat na aerodromu pokazivao je podne. Džonatan poljubi sina i spusti ga na zemlju. Držeći avionsku kartu u ruci, pogledao je Markusa.
„E, pa, poveravam ti Čarlija na dva dana. Alesandra je u gradu za vreme raspusta pa će moći da dođe da ti pomogne. Što se tiče restorana, otkazao sam sve rezervacije do kraja nedelje."
„Siguran si da želiš da ideš ovim avionom?"
„Da."
„Nije mi baš jasno šta ćeš u Londonu."
„Idem zapravo u Mančester. Treba da se vidim s nekim, da proverim neke sitnice..."
„I to ne može da čeka?"
„Ne može."
„Nećeš da mi objasniš?"
Džonatan je okolišao:
„Moram da platim jedan dug, da oteram duhove, da rasvetlim neke nejasnoće..."
„Da li to ima veze sa onom ženom, Madlin Grin?"
„Ispričaću ti sve onda kad i sam budem bolje razumeo. A dok ne bude tako, čuvaj Čarlija."
„Naravno."
„To za tebe znači ni kap alkohola, bez žena u kući, bez džointa, šiša, trave..."
„Mislim da sam shvatio."
„A, za njega, pranje zuba ujutro, u podne i uveče, bez nasilnih filmova i crtanih, bez rijaliti emisija, slatkiša svaki čas, bar pet puta na dan da jede voće ili povrće, pidžama i u osam u krevet."
„Razumem."
„Je li sve jasno?"
„Jasno kao noć", odgovorio je Markus dok je Čarli prasnuo u smeh.
Džonatan je obojicu redom zagrlio i prešao u zonu za ukrcavanje.
Avion „Britiš ervejza" za London poleteo je iz San Franciska nešto posle jedan po podne. Džonatanu se srce steglo dok je gledao kroz prozor.
Da li je bila dobra ideja to što je, usred božićnog raspusta, ostavio sina koga inače slabo viđa? Nesumnjivo nije. Pokušao je, međutim, odagna sumnje. Ne bi mogao da se vrati sada kad je na pola puta. Morao je da shvati, da prozre tu misteriju, svoja sećanja i privide. Posle Madlin došao je njegov red da se suoči sa duhom Alis Dikson.

Pariz
Žorž propusti Madlin da prva uđe u skučeni lift. Zatvorio je vrata, pritisnuo dugme za peti sprat i zabio jezik u njena usta. Jedna ruka mu je bila na njenim grudima, dok je drugom hteo da joj zadigne haljinu.
Madlin je osetila knedlu u grlu, ali je uspela da ne pokaže gađenje. Bila je na zadatku.
Na ZADATKU.
Žoržov stan se prostirao na dva poslednja sprata. Radilo se jednom od onih stanova na potkrovlju koji liče na ateljee, o modernom stanu, minimalističkog enterijera sa industrijskim prizvukom. Dva nivoa su bila povezana čeličnim futurističkim stepeništem.
Žorž je skinuo mantil svojoj gošći i potom pritisnuo stakleni prekidač, posle čega se odjednom začula muzika:
„Da li ti se dopada? To je Progressive Trance, izmiksovao ga je jedan Danac: Karl Karl, kralj berlinske scene. On je, što se mene tiče, novi Mocart.
A ti, ti si glup kao noć, pomislila je Madlin dok mu je upućivala najljupkiji osmeh.
Nije joj bilo prijatno sada kada su bili sami njih dvoje. Srce joj je jako lupalo. Pomalo ju je plašilo ono šta će se desiti. Deo nje bi želeo da je na nekom drugom mestu, sa Rafaelom, u udobnosti njegovog stana. Ali drugi deo nje je osećao grozničavo uzbuđenje u trenucima opasnosti.
„Napraviću ti jedan Pink Pussy Cat?", predložila mu je prešavši za bar.
Čim je čuo reč „pussy", Žorž je zarežao od zadovoljstva. Stao je iza svog plena, stavio ruke na njene kukove, a zatim na grudi.
„Čekaj, dragi, inače ću sve prosuti!", rekla mu je dok se polako izmicala.
Uzela je dve čaše koje je napunila ledom.
„Imam poklon za tebe!", rekao joj je dok je iz džepa vadio dve roze tablete ukrašene zvezdom.
Ekstazi...
Uzela je jednu kesicu i namignula mu.
„Mogao bi da prigušiš svetio", predložila mu je dok se pravila da guta amfetamin.
Ovaj glupak će mi upropastiti plan.
Požurila je da sipa votku u čaše, i zatim sok od grejpfruta i malo sirupa od nara. Iskoristila je trenutak Žoržove nepažnje i sipala u njegovo piće dobru dozu rohipnola, moćnog sredstva za omamljivanje koji često koriste silovatelji.
„Naiskap!", rekla mu je pružajući mu njegov Pink Pussy Cat.
Na svu sreću, Žorža nije trebalo moliti da popije ceo koktel, ali tek što je spustio čašu, oborio je Madlin na crnu tapaciranu klupu prekrivenu prugasto išaranim jastucima. Držao ju je rukama za glavu, primičući svoje usne ka njenim kako bi je poljubio onako kako on misli da je strastveno. Stavio joj je jezik u usta, zadigao haljinu do gaćica, otkopčao gornji deo, mazio joj grudi, ljubio i grickao bradavice.
Madlin je osetila kako joj se grudni koš sabija. Nije mogla da diše. Žoržovo telo, koje je ležalo preko njenog, bilo joj je teško, napadno i odavalo je neugodan miris i toplotu. Od njegove tople i slane pljuvačke se gušila i povraćalo joj se. Žorž, koji je osećao uzbuđenje, dominirao je njome, ujedao je za vrat, poistovećujući se sa lavom koji samo što nije proždrao gazelu. Istovremeno se gušila i nije se opirala. Niko je nije naterao da dođe. Niko je nije naterao da ostane. Mogla je da sve prekine jednom rečju ili vriskom, ali nije.
Kako ne bi popustila, koncentrisala se na ono što ju je okruživalo, na zvuk koji se čuo kada je jedna cipela pala na pod, na plafon koji su osvetljavali automobili koji su prolazili ulicom.
Lice ugostitelja je bilo naspram njenog. Sa grudi, prešao je na grickanje ušiju.
„Da li ti se sviđa?", prošaputao je.
Samo je uzdahnula, osetivši čvrstinu njegovog polnog organa na svojoj preponi. Žorž joj je samouvereno stavio ruku dole. Madlin je zatvorila oči i u ustima osetila nešto poput ukusa krvi.
Tražiti. Saznati. Razumeti.
Istražiti.
To je bio njen moto od dolaska u policiju. Bila je policajac, to će i ostati. To je bio njen pravi poziv. Nešto što se urezalo u nju i što ju je kao bolest zarazilo.
Žoržovi prsti su se sada spuštali ka njenom stomaku, opipavali butine, stidni deo ispod stomaka.
Madlin je okrenula glavu ka velikom ogledalu u dnevnoj sobi i videla svoje oči kako sijaju u mraku. Sklonost prema zanosu, dvosmislenost nasilnosti, potreba da se ide van granica: ta iskrivljena strana koju je dve godine suzbijala, sada joj se vraćala kao bumerang. Sećanja i nekadašnji osećaji su isplivavali na površinu. Navučenost na opasnost: zavisnost koju je ovo zanimanje stvorilo. Dok je radila na krvnim deliktima, malo toga se moglo uporediti sa adrenalinom koji je proizvodio njen posao. Ni odmor, ni izlasci sa drugaricama, ni seks. Istraga je od nje pravila monomanijaka, misterija ju je razjedala. Nekada, kada bi se našla na važnom tragu, „preselila bi se" u stanicu, spavala u kolima na parkingu, ili čak u ćelijama za pritvor. Večeras je bilo drugačije. Ili se bar tako činilo. Svakako, nije bilo ubice, ali joj je osećaj govorio da nastavi. Frančeska joj je postala opsesija: šta je moglo da natera tu ženu da svojevoljno uništi brak i dom? Takvo ponašanje sigurno krije nešto veoma ozbiljno...
Na još jedan trenutak Žoržovi prsti su se zadržali kod njenog polnog organa, na vlažnom donjem vešu, a onda su ubrzano gubili na pokretnosti. Kada je osetila kako se telo njenog „ljubavnika" naglo obrušilo na nju, Madlin se oslobodila i izvukla sa kanapea kao ronilac primoran da izroni na površinu. Latilip je ležao na sofi, omamljen roofiejem[31]. Madlin se najpre uverila da je čovek još uvek disao. Samo se nadala da istovremeno dejstvo sredstva za omamljivanje i ekstazija ne dovedu do suviše štetnih posledica.

23 časa
Ne gubiti vreme. Obaviti posao. Odmah.
Madlin je polako prionula na posao. Bila je sigurna da taj stan krije tajnu. Najpre je ugasila tu zaglušujuću muziku koje se užasavala, potom je upalila sva svetla i počela da pretresa.
Stan jeste bio veliki, ali i prilično prazan. Ili je, bolje reći, sve bilo na svom mestu. Žorž je bio uredan i sigurno je unajmljivao spremačicu.
Imao je ogroman garderober koji bi svaka žena mogla poželeti. I u biblioteci i u vitrinama, sve je bilo brižljivo složeno: sportska oprema, najnoviji muzički uređaji, stotine diskova, nekoliko dobrih knjiga... Madlin je vratila svu odeću, otvorila sve što se moglo otvoriti, pregledala sve ćoškove. Ovakva „veština" se ne zaboravlja. Nije znala šta zapravo traži, ali je znala da će nešto naći. Možda baš među brojnim papirima koje je Latilip čuvao u fasciklama i klaserima sa pregradama?
Proverila je da li je Žorž još uvek u nesvesnom stanju, izvadila pištolj u slučaju da se naglo probudi i sela za njegov radni sto kako bi pregledala papire: izvode iz banke, račune za plaćanje poreza, za struju, papire pokretne i nepokretne imovine. Mada je ovaj „pretres" trajao više od sat vremena, nije otkrila ništa što već nije znala. Ovaj ugostitelj je najveće prihode imao od objekta čiji je bio rukovodilac, a pogotovo od toga što je bio upravnik u Fondaciji Delilo.
Madlin je bila besna što nije uspela.
Vreme je brzo prolazilo.
Ostao je još aluminijumski laptop koji se nalazio na stočiću u dnevnom boravku. Istražiteljka je oprezno otvorila kompjuter. Dok je radila kao policajac, mogla je da pomoću specijalnog programa analizira sadržaj hard-diskova, ali je samo njeno poznavanje informatike bilo ograničeno. Srećom, kompjuter je već bio uključen, pa nije morala da ukucava lozinku kako bi ga pokrenula. Bilo joj je dovoljno da proveri direktorijume na radnoj površini, slike među kojima je najviše bilo onih sa ronilačkih avantura posećivane internet-stranice. Na brzinu je pregledala poštu sačuvanu u prijemnom sandučetu, ali nije našla ništa zanimljivo.
Istraživati znači biti uporan.
Bez obeshrabrivanja, pretražila je elektronsko poštansko sanduče. Žoržov nalog je bio u protokolu IMAP[32]. I Madlinin nalog je takođe bio u IMAP-u, što joj je omogućavalo da istovremeno proverava poštu na telefonu i na kompjuteru. Ne mora se biti stručnjak za informatiku da bi se znalo da, u ovom slučaju, sve poruke ostaju sačuvane na serveru, čak i one za koje je korisnik mislio da ih je izbrisao.
Madlin je zato odlučila da pogleda arhivu naloga. Bilo je hiljade poruka, primljenih i poslatih u poslednjih više godina. Ukucala je nekoliko ključnih reči i izdvojila ono što je tražila. Dokaz da je na DOBROM putu:
Od: Frančeska Delilo
Za: Žorž Latilip Predmet:
Odgovor Datum: 4. jun 2010,19.47
Žorže,
Preklinjem te, odustani od ideje da ideš kod Džonatana u San Francisko. Doneli smo dobru odluku. Suviše je kasno za kajanje, mislila sam da si shvatio čitajući novine...
Zaboravi i Džonatana i ono što nam se desilo. Pusti ga da se oporavi. Ako mu priznaš istinu, stavićeš nas sve troje u dramatičnu situaciju i izgubićeš sve: posao, stan, lagodan život.
F.
Poruka je bila izvan konteksta, ali je bila zanimljiva. Bez sumnje je bilo stvari koje se mogu otkriti čitanjem između redova. Odštampala je mejl i, za svaki slučaj, poslala primerak na svoju adresu.
ujutro
Najpre ledena voda u lice. Potom šamari. Žorž je otvorio oči baš u trenutku kada ga je novi mlaz zapljusnuo.
„Šta...?"
Sedeo je u dnevnoj sobi privezan sopstvenim kravatama za stolicu. Pokušao je da se oslobodi, ali su mu ruke bile zavezane iza leđa, a oba članka čvrsto privezana za nogare. Na deset centimetara od lica bila mu je uperena cev automatskog oružja. Bio je u milosti te žene koju je, budući nesmotren, poveo kod sebe, a koja ga je upravo „upakovala".
„Mogu... mogu da vam dam novac. U garderoberu se nalazi kovčežić sa najmanje dvadeset hiljada evra."
„Da, već sam našla tvoje pare", odgovorila je Madlin mašući svežnjevima novčanica pred njegovim očima.
„Ali, šta još hoćete?"
„Istinu."
„Istinu o čemu."
„O ovome."
Pognuo je glavu i video Frančeskino pismo.
„Ko... ko ste vi, zapravo? Mislio sam da ste cvećarka i da..."
„Ja sam samo žena sa pištoljem, to je sve."
„Ne znam šta vas zanima u vezi sa ovom stvari, ali vam savetujem da..."
„Mislim da, u položaju u kojem si, nemaš šta da me savetuješ. Vratimo se na ovaj mejl: zašto ste hteli da idete u San Francisko kod Lamprera?"
Na rubu nesvesti, Žorž se preznojavao. Da bi ga naterala da priča, Madlin ga je još više „pritisnula" prislonivši cev oružja na čelo ugostitelja.
„Džonatanu dugujem sve", izustio je. „Izvukao me je iz blata i izveo na put. Bio je mlad i pun energije. Zaista je bio poseban za to vreme: velikodušan, sposoban da odvrati demone od vas i da izvuče iz vas ono najbolje..."
„A zahvalili ste mu tako što ste mu oteli ženu?"
„Ne, nikako!", branio se dok mu je srce jako lupalo. „Zar mislite da je Frančeska mogla da se zaljubi u čoveka kao ja! Ona je bila luda za svojim mužem!"
Jednim pokretom glave, Žorž je stresao znoj sa lica.
„Činili su čudan i uzvišen par", nastavio je. „Divili su se jedno drugom i želeli su jedno drugo da zadive. Podelili su zadatke među sobom, on da bude za šporetom i na televiziji, a ona iza scene, zadužena za napredak grupe. Frančeska je obožavala svog muža i želela je da njegovo kuvanje upozna ceo svet, ali..."
„Ali šta?"
„Pošto je želela da se isuviše brzo proširi, donela je loše strateške odluke koje su dovele grupu na ivicu propasti."
Sada je Žorž već počeo da cvokoće zubima. Veliki crni podočnjaci su se urezali ispod njegovih očiju kao da su od čađi. Svakako nije preporučljivo mešati ekstazi sa lekovima za spavanje.
„A ove slike vas i Frančeske u tabloidima su laž?"
„Naravno! Jednog dana, pre dve godine, pozvala me je sa Bahama. Bio sam sa drugom na ronjenju na Maldivima. Sva izbezumljena, pozvala me je da se nađemo u Nasauu do sutradan u tri po podne. Rekla mi je da je hitno. Želeo sam da znam više, ali me je uveravala da što manje znam to će mi biti bolje."
„Šta vas je nateralo da pristanete?"
„Frančeska mi je bila šefica i ne bih mogao da kažem da mi je dala da biram. Sećam se da je bio strašan haos: avioni su bili puni, trebalo je da idem preko Londona kako bih stigao na vreme. Mislio sam da ću više znati kad stignem, ali nije bilo tako. Samo je izrežirala te glupe slike sa nekim lokalnim paparacom, pa smo se vratili istim letom."
„I?"
„Kada smo stigli, Džonatan nas je čekao na aerodromu. Ne znam ko ga je obavestio, ali se sve loše odigralo. Udario me je pesnicom i pred svima se gadno posvađao sa ženom. Sutradan su objavili da se razvode i da prodaju firmu."
„Nikada prijatelju niste rekli istinu?"
„Nisam, nekoliko puta mi je to padalo na pamet. Grizla me je savest, znao sam da mu je loše i da je u San Francisku živeo kao biljka. I sa Frančeskom sam o tome pričao, ali bi me svaki put odvratila, pogotovo zato što..."
„... pogotovo zato što je njena fondacija izdašno plaćala vaše ćutanje."
„Slušajte, nikad nisam smatrao da sam zlatan", branio se Žorž. „Jedino je Džonatan tako bio mislio."
„A Frančeska?"
„Ona i dalje živi sa sinom u Njujorku. Otkako joj je umro otac, uglavnom se brine o fondaciji."
„Ima li nekoga?"
„Ne znam. Ponekad dođe sa nekim na dobrotvorne zabave ili na pozorišne premijere, ali to ne znači da se viđa sa njima. Dobro, hoćete li me osloboditi već jednom!"
„Smanji malo ton, molim te. Na koga misli u mejlu kada kaže: 'Mislila sam da si shvatio čitajući novine...'?"
„Nemam pojma!"
Madlin je bila oprezna. U tom trenutku, sve joj je govorilo da Žorž laže. Čak je počinjao i da preti dok je dolazio sebi:
„Savršeno ste svesni da ću odjuriti u najbližu policijsku stanicu čim me oslobodite i..."
»Ne verujem."
„A zašto?"
„Zato što ja radim za policiju, budalo!"
Morala je da se smiri. Bila je u opasnoj situaciji. Šta će sledeće da uradi? Da mu stavi cev „gloka" u usta? Da mu sipa vodu u disajne puteve kako bi se davio? Da mu odseče deo prsta?
Neko kao Deni bi ga za manje od pet minuta naterao da progovori. Ali ni sama nije bila sigurna da bi se samom Deniju dopalo kada bi prešla na drugu stranu.
Uzela je kuhinjski nož, isekla prvi čvor i oslobodila Žoržovu desnu ruku.
„Ostalo ćeš uraditi sam", rekla mu je napuštajući stan.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:40 am





22. Duh iz Mančestera
Tajna koju čuvamo je kao greh koji ne ispovedamo: primi se u nama, izvitoperi se i samo je mogu zasititi druge tajne.
Huan Manuel de Prada

Sreda, 21. decembar London
Avion „Britiš ervejza" je u sedam ujutro sleteo na Aerodrom „Hitrou", po mraku, kiši i magli. To „englesko" vreme nije previše ometalo Džonatana: nije došao ovde na odmor. Čim je izašao iz aviona, razmenio je nekoliko dolara i otišao do pulta „Herca" kako bi uzeo auto koji je prethodnog dana rezervisao preko interneta.
Od Londona do Mančestera je auto-putem trebalo četiri sata. Prvi kilometri su za Džonatana bili užasni. Mislio je da se nikad neće navići da vozi levom stranom. Nekoliko antibritanskih misli mu je prošlo kroz glavu (svi su uvek kritikovali aroganciju Francuza, a šta tek reći za narod koji uporno odbija da prihvati evro, koji vozi levom stranom i koji srednji prst pokazuje zajedno sa kažiprstom?), ali je odbacio ovakve etnocentrične pomisli. Udahnuo je i pomislio kako samo treba da ostane smiren, da vozi sporije i da se koncentriše.
Onda je došao do jednog kružnog toka, umalo pogrešio pravac, hteo da uključi migavac, ali je, zbog drugačijeg rasporeda komandi, uključio brisače i umalo se sudario.
Na auto-putu je vozio oprezno i sve bolje se snalazio kako su prolazili kilometri. Na periferiji Mančestera uključio je dži-pi-es i uneo u navigator koordinate policijske stanice u Čitam Bridžu. Osetio je nešto kada je stigao pred zgradu sivkaste boje. Mesto je bilo onakvo kakvo je zamišljao. Tu je Madlin radila, tu gde je jednog sumornog jutra Erin Dikson došla da prijavi nestanak kćerke...
U holu je pokušao da sazna da li detektiv Džim Flaerti još uvek tu radi. Pošto je odgovor bio potvrdan, pitao je i da li bi mogao da ga primi.
„Hteo bih da mu saopštim nove detalje u vezi sa jednom od njegovih istraga."
Radnica na prijemu spusti slušalicu i reče mu da je sledi. Prošli su kroz veliku salu uređenu kao open space[33], a koju se seća da je video na Madlininoj rođendanskoj fotografiji. Atmosfera u stanici je bila prijatna. Ništa se zapravo nije promenilo svih ovih godina, osim toga što nije više bilo Kantoninog postera, već je na njegovom mestu stajao Vejn Runi.
Pa, momci, nije vam to najbolji potez...
Službenica ga je uvela u kancelariju koju je Flaerti delio sa nekim mladim lieutnantom[34].
„Chief detective[35] će vas primiti."
Džonatan pozdravi drugog policajca i uđe u prostoriju. Flaerti je uzeo stari „Kantov" poster i zalepio ga do plakata za koncert grupe „Kleš".
Poen za njega...
Na tabli od plute zakačio je nekoliko slika sa rođendana, ispraćaja u penziju, raznih proslava... sve iz vremena dok je Madlin „još bila tu". A gore levo je bio okačen požuteli letak odštampan u vreme nestanka Alis Dikson. Ne samo da je Flaerti nije skinuo već ju je stavio pored slike svoje nekadašnje koleginice. Odmah se videlo: obe su imale isti pogled, tužan i mutan, istu lepotu, i obe su odavale utisak da su negde drugde, u svetu koji pripada samo njima, daleko od objektiva onoga ko slika.
„Mogu li vam pomoći?", upitao je Flaerti zatvarajući vrata za njim.
Džonatan ga pozdravi. Policajac je imao prijatno lice, plavoriđu kosu, impozantni stas. Na slikama je delovao kao „faca", mada je sada izgledao pomalo zapušteno. Naročito pošto mu je stomak kipeo sa svih strana: ne bi mu škodilo nekoliko nedelja na dijeti kako bi izgledao poželjnije.
„Imamo zajedničku poznanicu, poručniče", započeo je Džonatan sedajući.
„Koga to?"
„Madlin Grin."
Flaertijeve oči zasijaše.
„Madlin... Nije mi se javila otkako je dala otkaz. Kako je ona?"
„Rekao bih dobro. Radi kao cvećarka u Parizu."
„Čuo sam za to."
„Zapravo", nastavi Džonatan, „nisam došao zbog Madlin, već zbog Alis Dikson."
Flaerti se uznemirio i namrštio kao da nešto preti. Tada se mogla osetiti napetost, tako da Džonatan više nije želeo da mu uputi savet da drži dijetu.
„Vi ste smrdljivi novinar, jel' tako?"
„Ne, ja sam kuvar."
„Kakav kuvar?"
„Običan kuvar."
Pošto ga je odmerio od glave do pete, policajac se malo smirio:
„Jedno vreme vas je bilo na televiziji, zar ne?"
„Da, to sam bio ja."
„Pa šta onda tražite u mojoj kancelariji?"
„Imam da vam kažem nešto što bi moglo da vas zanima."
Policajac krišom pogleda kolegu, a potom na zidni sat koji je pokazivao jedan po podne.
„Jeste li ručali?"
„Ne još. U London sam stigao jutros avionom iz San Franciska."
„Samo da biste razgovarali sa mnom?"
„Da."
„Dve ulice odavde nalazi se jedan bar u koji odlaze policajci. Može li porcija fish&chips[36]-a?"
„Naravno", odgovorio je Džonatan i krenuo za njim. „Ali, upozoravam vas, to mesto nije kao 'Fet dak'[37]..."
Policajac nije slagao kada je to rekao. Unutra je bilo bučno i osećala s pržena hrana, pivo i znoj. Čim su seli, Flaerti je prešao na stvar:
„Delujete simpatično, ali ću vas odmah upozoriti: slučaj Alis Dikson je već dve godine zatvoren, razumete? Tako da ću vam, ako ste došli da me zavitlavate svojim uvrnutim teorijama ili glupavim kvaziotkrićima, prosuti mozak u tanjir, jasno?"
„Kao dan", odgovori Džonatan.
Možda taj izraz nije baš najprikladniji, pomislio je gledajući kroz prozor kako veliki zagasitosivi oblaci izručuju kišu na bar.
„U tom slučaju, slušam vas", rekao je Džim stavivši veliko parče pržene ribe u usta.
„Šta se desilo sa Erin Dikson?", počeo je Džonatan.
„Devojčicinom majkom? Umrla je prošle godine od predoziranja. Od para koje su joj uplatile grabljivice sa televizije kupila je drogu. Ne tražite od mene da se sažalim nad njenom sudbinom..."
„Zašto je slučaj tako brzo zatvoren?"
„Tako brzo? Devojčicino srce nam je stiglo pre dve i po godine, pred kraj proleća 2009, deset dana pre nego što je uhapšen Harald Bišop, liverpulski kasapin. Imamo dokaz da je mrtva, kao i zatočenog ubicu, zar to nije dovoljno?"
„Pročitao sam da je Bišop priznao i neka ubistva koja nije počinio..."
„Da, to se često dešava u slučaju serijskih ubica. Još uvek ne znamo pouzdano šta je sve učinio Bišop. Mnogo je rekao, ali uglavnom ne o slučajevima o kojima bismo hteli još od njega da otkrijemo. Kao i mnoga čudovišta slična njemu, i on je u isto vreme potpuno lud i proračunat. Za vreme ispitivanja igra se sa istražiteljima: prizna nešto, pa porekne, pa onda pređe na neki drugi zločin. Nastavili smo da radimo analize nad ostacima koje smo našli u njegovom dvorištu. Još uvek nismo pronašli ništa što odgovara Alisinom DNK, ali to ne mora da znači da je nije ubio."
Džonatan je probao prženu ribu, ali mu se smučilo. Osećao se nelagodno na ovom skučenom mestu gde je bilo toplo kao u peći. Otkopčao je dugme na okovratniku i poručio jedan „perje".
„Jeste li još uvek zaljubljeni u Madlin Grin?" upitao je otvarajući limenku.
Flaerti ga zapanjeno pogleda. Obuzeo ga je bes.
„Ma dajte, priznajte, Džime!", nastavio je Džonatan. „Ona je lepa, pametna i dinamična, sa tom sitnom manom koja je čini još privlačnijom. Teško je ne voleti je, zar ne?"
Flaerti udari pesnicom o sto.
„Odakle vam te..."
„Dovoljno je da vidim slike u vašoj kancelariji. Otkako je Madlin otišla, ugojili ste se koliko? Petnaest kila? Dvadeset kila? Zapustili ste se. Mislim da vas je uništio njen odlazak i da..."
„Prekinite sa tim glupostima!", rekao je policajac zgrabivši ga za kragnu. Ali to nije sprečilo Džonatana da nastavi:
„Takođe mislim da niste nimalo ubeđeni da je Bišop ubio Alis. Sačuvali ste u kancelariji letak o njenom nestanku, jer za vas slučaj neće nikad stvarno biti završen. Siguran sam da svaki dan mislite na Alis. Mislim da ste čak i sami nastavili da istražujete i da ste možda otkrili neke nove činjenice. Ne dokaze koji bi omogućili da se istraga nastavi, već detalje dovoljno uznemirujuće da vam ne daju da spavate..."
U Flaertijevom pogledu se videlo da je uznemiren. Zbunjen, popustio je stisak. Džonatan navuče jaknu, ustade i ostavi novčanicu od deset funti na sto. Načinio je nekoliko koraka na kiši, prešao ulicu i stao pod nastrešnicu jedne škole.
„Čekajte!", povikao mu je Flaerti pridruživši mu se. „Rekli ste da imate nešto da mi saopštite."
Seli su na drvenu klupu, zaštićenu od pljuska. Bio je božićni raspust. Krug oko škole je bio miran i pust. Oluja je bila veoma jaka, a u četvrti je padao težak pljusak koji je pretio sve da potopi.
„Nisam Božić Bata", upozorio ga je Džonatan. „Pre nego što vam kažem šta sam otkrio, želim da znam dokle je tačno došla vaša istraga."
Džim uzdahnu, ali prihvati da mu saopšti kako napreduje istraživanje:
„U pravu ste: mada je slučaj zatvoren, nastavio sam da, u slobodno vreme, istražujem neke tragove koje je otkrila Madlin. A naročito jedan koji se odnosi na Alisin dnevnik koji nas je oduvek zanimao."
„Zašto?"
„Zato što su u njemu ispisane samo banalne stvari, a ništa zaista 'intimno'..."
„Da li ste ga dali na analizu?"
„Da, najpre jednom grafologu koji je potvrdio da je reč o autentičnom dokumentu, a zatim i hemičaru. Mada je prilično teško odrediti vreme nastanka novijih pismenih dokaza, dosta toga se može izvući iz nekoliko na brzinu ispisanih strana. Da li ste znali, na primer, da neki proizvođači stavljaju u svoje hemijske olovke 'hemijske markere' kojima se može odrediti godina proizvodnje mastila?"
Džonatan odmahnu glavom. Džim nastavi:
„Mastilo počinje da stari čim dođe u dodir sa papirom. Njegovi sastojci se razgrađuju u druge proizvode koji se mogu analizirati hromatografski i pomoću infracrvenih zraka. Ukratko, da ne dužim sa detaljima. Grafološki izveštaj je zvanično potvrdio: dnevnik je ispisan od strane Alis, i, mada prati događaje koji su se desili tokom više od godinu dana, ispisan je odjedanput."
Džonatan nije bio siguran da razume sve. Džim pojasni svoje otkriće:
„Ubeđen sam da se radi o 'prečišćenoj' verziji koju je Alis napisala kako bi sakrila tragove."
„Slažem se da je zbunjujuće, ali i ništa preterano značajno, zar ne?"
„Ima još nešto", dodade Flaerti. „Muzički instrument koji smo našli u njenoj sobi."
„Njena violina?"
„Da. Alis je šest godina išla na časove kod Sare Haris, veoma poznate solistkinje koja ju je zapazila dok je dobrovoljno radila u školama. Pošto je bila talentovana, Harisova joj je poklonila dobru ručno rađenu violinu. Radilo se o instrumentu vrednosti od pet do sedam hiljada evra..."
„Ali to nije ona što je pronađena u Alisinoj sobi, zar ne?"
„Nije, dao sam instrument na analizu: reč je o violini proizvedenoj u Kini koja ne vredi nimalo..."
Sada je Džonatan morao da prizna da se radi o uznemirujućem podatku. Da li je Alis prodala violinu pre nego što je nestala? U svakom slučaju, nije je imala kod sebe na snimcima bezbednosne kamere."
„Uzalud vrtim sve te informacije, jer ne razumem ništa", reče Džim razočarano.
„Da li ste dublje ispitali odakle srce?"
„Zar me smatrate početnikom?! Na šta mislite? Na transplantaciju?"
„Na primer..."
„Naravno da sam ispitao! Uostalom, i nije bilo suviše komplikovano: takve operacije se ne rade po garažama, a mali broj dostupnih organa podrazumeva potpunu transparentnost. Ispitao sam koji su sve adolescenti dobili novo srce u mesecima posle Alisine otmice. Ima svega nekoliko desetina slučajeva. Tačno se zna o kome je reč i procedura je poštovana kod svakog od njih."
Džonatan je otvorio ranac i izvadio providnu plastičnu kesicu u kojoj su bila dva papirna ubrusa umrljana čokoladom."
„Šta je to?", upitao je Džim pokušavajući da pročita kroz kesu.
Prepoznao je sada već poznati rukopis. Prvi redovi su glasili:
Dragi g. Lamprer, hoću reći Džonatane. Bila sam slobodna da izvadim metke iz revolvera i da ih bacim u kantu za smeće na parkingu, dok ste pili kafu...
„Pošaljite ove ubruse u laboratoriju. Pokušajte da uzmete otiske."
„Recite mi bar nešto o tome", požali se policajac.
„Pogledajte natpis na poleđini i shvatićete."
Džim se namršti i vrati mu kesicu. Natpis ispisan zlatastim slovima stajao je na sredini oba ubrusa:
„Benzinske pumpe 'Total' vam žele srećnu Novu 2010. godinu."
„Nemoguće: Alis je tada već šest meseci bila mrtva!"
„Pozovite me kad dobijete rezultate", rekao mu je Džonatan pružajući mu svoju vizitkartu.
„Čekajte! Vraćate se u San Francisko?"
„Da", slagao je Džonatan. „Imam avion večeras, a i imam posla u restoranu."
Ustao je i po kiši otišao u kola.
Stavio je ključ u bravu, upalio brisače i krenuo. Glava mu je bila na drugom mestu, mislio je o svemu što mu je rekao Flaerti. O dnevniku, o violini... Zadubljen u razmišljanje, nije shvatio da vozi desnom stranom. Idući prilično brzo, autobus se pojavio pred njim. Džonatan vrisnu, svom snagom skrenu auto i odmah ga usmeri na pravu stranu. Tom prilikom mu je spala jedna ratkapna, ogrebao je auto i, osim što se dobro uplašio, ništa mu više nije falilo.
Bitno je da je ostao živ.

Pariz, 16.30
„Ideš kod Džulijane u London?!", viknuo je Rafael. „Tek tako, zato što ti se prohtelo?"
„Prijaće mi", odgovori Madlin.
Zakazali su sastanak u malom kafeu u Ulici Pergolez u prizemlju zgrade u kojoj je Rafael imao kancelariju."
„Kada ideš?"
„Rano večeras, 'Evrostarom' u 18.13."
„Ali Badnje veče je za tri dana!" Pokušala je da ga odobrovolji:
„Nemoj da si takav: vratiću se do tada."
„A radnja? Mislio sam da nikad nisi imala više posla?"
„Slušaj", ljutito će, „hoću da se vidim sa drugaricom iz Engleske i to je sve! Nismo u srednjem veku, tako da te neću pitati za dozvolu."
Gubeći polako strpljenje, ustala je i otišla. Zapanjen, Rafael je platio račun i stigao je kod taksi stanice na Aveniji Grand arme.
„Nikada te nisam video takvu", zabrinuto će on. „Nešto te muči?"
„Ne, dragi, ne brini. Samo mi je potrebna ta mala pauza, u redu?"
„U redu", odgovorio joj je pomažući joj da stavi torbu u gepek taksija. „Nazvaćeš me kad stigneš?"
„Naravno", rekla je poljubivši ga.
Prišao je vozaču i rekao mu:
„Do severne železničke stanice, molim."
Auto je otišao. Madlin je kroz prozor mahnula Rafaelu. Arhitekta joj je odgovorio poljupcem. Mlada žena je sačekala da taksi stigne na Trg Etoal pa je rekla vozaču:
„Zaboravite severnu stanicu, idem na 'Roasi'. Terminal 1."
Madlin je pokazala pasoš i kartu stjuardesi kineskog avio-prevoznika. Za vreme praznika, svi letovi za San Francisko su bili ili popunjeni ili mnogo skupi. Za manje od hiljadu evra na internetu našla je jedino ovu kartu u jednom smeru kod kineske avio-kompanije. Bekstvo u Kaliforniju primoralo ju je i na kratki predah u Pekingu!
Ušla je u stakleni hodnik koji je vodio ka avionu. Nosila je stare farmerke, rolku, kožnu jaknu: u odrazima u staklu njena figura nije baš ličila na figuru žene. Nesređene frizure, nenašminkana, delovala je gotovo zapušteno. Njen „neuredni" izgled je oslikavao haos koji je vladao u njenoj duši.
Bila je ljuta na sebe što je slagala Rafaela. Njega koji je bio čovek za primer, odgovoran i pažljiv. Znao je za njenu prošlost, a nije je osuđivao. Vratio joj je smirenost i sigurnost. Nije smela tako da mu vraća.
Ali, nije oklevala ni trenutka kada je kupovala kartu za drugi kraj sveta posle poziva koji joj je uputio Džim Flaerti.
Njen stari kolega je pronašao broj njene radnje i pozvao je početkom popodneva kako bi je upozorio da je izvesni Džonatan Lamprer, čovek koji je tvrdio da je poznaje, došao da mu postavi pitanja u vezi sa slučajem Dikson.
Slučaj Dikson...
Alis.
Samo ovo kratko podsećanje je kao elektrošok objašnjavalo njeno ponašanje u poslednjih nekoliko dana. Bio je to znak! Sudbina se poigrala sa njom na samom početku kada je namestila da ona i Lamprer zamene telefone. Istraga o Žoržu, Frančeski i Džonatanu dovela ju je do Alis!
U njenoj duši, ništa nije bilo suviše daleko, niti nejasno. Sećanje na devojčicu je još uvek bilo sveže. Taj jasan lik uzalud je pokušavala da odgura kako bi sačuvala psihičko zdravlje. Tu ranu na duši nijedna vatra ne bi mogla sagoreti.
Ne može se čovek tek tako osloboditi svoje prošlosti. Ne može se tek tako umaći živom pesku svojih opsesija. Alis se vraćala po nju. Alis se vraćala da je progoni.
Poslednji put, zbog užasa sa poslatim „srcem" prekinula je istragu. Ovog puta je bila spremna da ide do kraja. Nije joj bilo važno koliku cenu će platiti.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:41 am







23. Dvostrano ogledalo
Ne znam kuda me vodi put, ali znam da, kada držim tvoju ruku, sigurnije koračam.
Alfred de Mise

Četvrtak, 22. decembar Aerodrom u Nici, na Azurnoj obali 1155
Jako zimsko sunce obasjavalo je pistu.
Džonatan je istog jutra otišao iz engleskog sivila u mediteranski prijatni ambijent. Čim je izašao iz aviona, uzeo je taksi za Antib. Pošto na putevima nije bilo zastoja, vozač je sa auto-puta skrenuo na međuokružni put koji se pružao paralelno sa obalom. Na „engleskoj" stazi činilo se kao da je proleće ili da su u Kaliforniji: ljudi su trčali, stariji su šetali pse, a, u vreme ručka, mnogi zaposleni su jeli svoju užinu i posmatrali zaliv Anž sedeći pod senicama.
Za dvadeset minuta su stigli u Antib. Prošli su kroz centar grada i skrenuli u Bulevar Garup. Što se više bližio cilju, Džonatan je sve više osećao uzbuđenost. Ko danas živi u „Alisinoj kući"? Pošto je bilo vreme praznika, možda devojčica koju je dopratio pre dve godine i dalje tu slavi Božić sa roditeljima?
„Sačekajte me nekoliko minuta", zamolio je vozača kada su stigli na kraj Ulice San-Susi.
Kapija je ovog puta bila zatvorena. Nekoliko puta je zvonio i prineo lice bezbednosnoj kameri da bi ga na kraju pustili.
Peške je išao peščanom stazom koja je prolazila kroz stabla borova. Vazduh su ispunjavali mirisi majčine dušice, ružmarina i lavande, na terasi pred kućom, čekala ga je žena pedesetih godina. Nosila je maramu na glavi, paletu u ruci i imala nekoliko tamnih fleka na licu: očito ju prekinuo u slikanju.
„Kako vam mogu pomoći?", upitala ga je sa izrazitim austrijskim akcentom koji je još više isticao njenu sličnost sa Romi Šnajder.
Zvala se Ana Asken i vlasnica je kuće od proleća 2001. Većim delom godine ju je iznajmljivala, najčešće na po nedelju dana, bogatoj ruskoj, engleskoj i holandskoj klijenteli.
To je bilo tek pola iznenađenja za Džonatana. Alis ga je, dakle, slagala, njeni „roditelji" nisu bili vlasnici kuće, već su je samo iznajmljivali vreme odmora.
„Izvinite što vam smetam, ali tražim porodicu koja je iznajmila kući pre dve godine. Da li vam je poznato ime gospodina i gospođe Kovalski?"
Ana Asken odmahnu glavom. Uglavnom se nije sretala sa mušterijama: njen muž, zaljubljenik u „pametne kuće", u potpunosti je automatizovao kuću. Sve funkcioniše putem lozinki i infracrvenih zrakova, koji čine mrežu kojom upravlja informatički program.
„Ne znam baš, ali mogu da proverim."
Dala je znak Džonatanu da dođe na terasu. Bila je kružnog oblika gledala je na more i stene. Na stolu od tikovine, pored klupe, stajao najsavremeniji laptop sa kojeg se čula opuštajuća muzika. Austrijanka je otvorila jedan dokument u Ekselu u kojem je pisalo ko je sve iznajmljivao kuću.
„Evo, gdin i gđa Kovalski. Par iz Amerike, iznajmili su kuću na petnaest dana od 21. decembra 2009. do 4. januara. Čudno je to što su otišli ranije: kuća je već prvog uveče bila prazna."
Otišli su samo nekoliko sati pošto se Alis vratila, pomisli Džonatan.
„Znate li njihovu adresu?"
„Ne, sve su platili u kešu: devet hiljada dolara koje su dostavili nekoliko nedelja unapred u kancelariju mog muža u Njujorku. Nije uobičajeno, ali je tako sa Amerikancima. Oni imaju taj 'kult gotovine'", rekla je pomalo prezrivo.
„A novac od garancije?"
„Nikad nisu tražili da im ga uplatimo."
Prokletstvo...
„Da li ste bar nešto sačuvali?"
„Samo imejl adresu. Tako smo održavali kontakt."
Bez mnogo očekivanja, Džonatan je zabeležio adresu: radilo se o nalogu u Hotmejlu koji je najverovatnije napravljen samo za tu svrhu i kojem se ne može ući u trag.
U svakom slučaju se zahvalio Ani Asken na saradnji i zamolio vozača da ga vrati na aerodrom.

14 časova
Džonatan je pošao ka pultu „Er Fransa" kako bi kupio kartu za let za Pariz u 15 sati. Prošao je zonu za ukrcavanje i, dok je čekao, otišao da pojede sendvič u jednom od restorana sa kojih su se videle piste.
Mada se najčešće osećao loše na aerodromima, ovaj u Nici je bio drugačiji. Providni terminal je predstavljao veliku staklenu kupolu nalik na leteći tanjir. Staklena fasada je pružala veličanstveni pogled na Sredozemno more, zaliv Anž i snežne vrhove Esterela. Futurističko i umirujuće, mesto je bilo kao iz mašte. Svetlost je bila svugde, kao u beskrajnom potkrovlju koje lebdi između neba i mora...
Skinuo je lastiš i otvorio beležnicu od skaja u koju je upisao detalje iz razgovora sa Džimom Flaertijem. Dopisao je i ono što je saznao od Ane Asken, svestan da nije mnogo napredovao. Iako ga je priča o Alis Dikson duboko potresla, ni sam nije ništa više učinio nego oni koji su na njenom slučaju radili pre njega: što je dublje istraživao, to je misterija bila sve zamršenija, a tragovi sve brojniji i sve više zbunjujući.
Upisao je još nekoliko beležaka, pokušao da poveže neke detalje, stavljajući na papir sve pretpostavke koje su mu padale na pamet. Budući tako zamišljen, čekao je da ga prozovu sa pulta za ukrcavanje.
Svestan da ga je svaki pokušaj da dođe do nekog zaključka vodio u ćorsokak i da ne može sam da reši zagonetku, shvatio je da mora da stupi u kontakt sa Madlin Grin.

Aerodrom u San Francisku 8.45
Neskriveno ponosan, pilot kineskog prevoznika je predočio putnicima da se avion zaustavio na pisti pet minuta ranije nego što je bilo predviđeno.
Sa torbom na leđima, Madlin je išla za ostalim putnicima koji su se kretali ka kancelariji za strance koji ulaze u zemlju. U potpunosti izvan koloseka, trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati da je tek devet sati ujutro. Kada su joj tražili pasoš, uočila je da je u žurbi zaboravila da preko interneta pošalje formular ESTA[38] kojim bi joj bio dozvoljen ulazak u SAD!
„Bili ste u Njujorku pre nekoliko dana, a formular važi dve godine" smirio ju je službenik.
Uzdahnula je i pokušala da se smiri. Pošto nije imala prtljag, otišla je pravo ka taksijima i dala vozaču jedinu Džonatanovu adresu koju je imala, adresu restorana.
Bilo je sunčano i toplo. Bilo joj je teško da poveruje da je do pre nekoliko sati bila u pariškom sivilu. Otvorila je prozor da bi bolje osetila blagost klime.
Kalifornija...
Uvek je maštala da tamo ode, ali se nadala da će to biti neki odmor, sa voljenom osobom. A ne tako iznenada, lažući čoveka koji ju je upravo pitao da se uda za njega.
Čoveče... zašto ništa ne uradim kako treba?
Bilo joj je potrebno dve godine da se smiri i stabilizuje, a sva ta ravnoteža je odletela u paramparčad kada su se pojavili duhovi prošlosti. Za nekoliko dana izgubila je sve smernice. Osećala se kao da je izgubljena na ničijoj zemlji, rastrzana između dva života od kojih nijedan nije bio njen.
Auto je dvadeset minuta prelazio grad od južnih četvrti sve do Nort Biča.
Madlin je u deset sati stigla pred Džonatanov restoran...

Za to vreme, u Parizu
Šest sati uveče. Avion je pošao iz Nice sa zakašnjenjem: zbog iznenadnog štrajka kontrolora leta avion je stajao na pisti skoro sat vremena. Zatim, kada je stigao na „Orli", morao je da čeka dobrih petnaestak minuta da se postave stepenice za silazak. Bio je mrak, bilo je hladno, kiša je pljuštala, obilaznica je bila blokirana: nimalo uviđavan, taksista je pojačao radio do kraja, ne obazirući se na mušteriju.
Welcome to Paris!
Džonatan nije imao parišku dušu. Za razliku od Njujorka, San Franciska ili gradova na jugoistoku, prestonica nije bila grad za njega. U njoj se nije osećao kao kod kuće, nije mu bila u lepom sećanju i nikad nije poželeo da tu odgaja sina.
Saobraćaj se unormalio posle orleanske kapije. Bio je blizu Monparnasa. Proverio je na „svom" telefonu radno vreme Madlinine radnje. Cvećara se zatvara tek u osam uveče. Dakle, za nekoliko minuta će se sresti, pričati. Osetio je i uzbuđenje i strepnju. Nikada pre nije imao utisak da nekoga toliko dobro poznaje, a tako malo ga je viđao. Bilo je dovoljno da zamene telefone i da oseti kako je čvrsto povezan sa njom.
Taksi je prošao belforskog lava na Trgu Danfer-Rošro, produžio Bulevarom Raspaj, a zatim skrenuo u Ulicu Delambr. Eto, ostalo je još svega nekoliko metara. Već je uočio zeleni izlog radnje koji je video na slikama na internetu. Jedan kamion koji se zaustavio kod suši restorana blokirao je ulicu. Pošto je bio u žurbi, Džonatan je platio vozaču i ostalih nekoliko metara pretrčao da bi stigao do radnje...

San Francisko
Na vratima „Frenč tača", na okačenoj tabli, nalik na đačku, stajalo je obaveštenje:
Dragi posetioci, Restoran će biti zatvoren zaključno
sa 26. decembrom. Hvala na razumevanju.
Madlin nije mogla da veruje: Džonatan Lamprer na odmoru! Nije valjda da je prešla dvanaest hiljada kilometara... uzalud?
Prokletstvo! Trebalo je da bude manje nepromišljena, da se raspita pre polaska na takav put, ali Džim Flaerti joj je rekao da je ugostitelj imao avion prethodno veče.
Ponovo je pročitala kredom ispisan poslednji red.
Hvala na razumevanju.
„Razumevanje! Znaš gde možeš da staviš to tvoje razumevanje?", povikala je dok ju je zaprepašćeno gledala jedna starica koja je šetala svog psa.

Pariz
Dragiprijatelji,
povodom novogodišnjih praznika, „Žarden ekstraordiner"
neće raditi od srede 21. decembra zaključno sa ponedeljkom
26. decembrom.
Želimo svima srećnepraznike!
Džonatan je trljao oči u neverici: cvećarka je zatvorila radnju nedelju dana pre Božića! Očigledno je da je mlada Engleskinja poprimila preteranu sklonost Francuza da uzimaju odmor! Najpre je bio zaprepašćen, a onda se iznervirao. Dok je kipteo od besa, začuo je da mu zvoni telefon u džepu. Zvala je Madlin...
Ona: „Gde ste?"
On: „Hej! Haj! Niste naučili da kažete dobar dan?"
Ona: „Dobar dan. Gde ste?"
On: „A vi?"
Ona: „Zamislite, ispred vašeg restorana!"
On: „Molim?"
Ona: „U San Francisku sam. Recite mi gde stanujete da dođem kod vas."
On: „Ali ni ja nisam kod kuće!"
Ona: „Pa, gde ste..."
On: „U Parizu, ispred vaše radnje."
Ona: „..."
On: „..."
Ona: „Zašto mi se, zaboga, niste javili?"
On: „Zar sam ja kriv? Mogao bih isto da vam zamerim!"
Ona: „VI ste počeli da mi čeprkate po telefonu! VI koji se mešate u stvari koje vas se ne tiču! VI koji ste otvorili dosije koji mi je uništio život. VI koji..."
On: „DOSTA JE! Slušajte, treba da popričamo licem u lice."
Ona: „Teško da ćemo moći na razdaljini od deset hiljada kilometara!"
On: „Zato će svako od nas načiniti korak ka onom drugom."
Ona: „...?"
On: „Predlažem da se nađemo na Menhetnu. Tamo ćemo stići brzo, a sa vremenskom razlikom, bićemo tamo do večeras."
Ona: „Vi niste normalni! Pre svega, avioni su puni, moja kreditna kartica je u minusu, i upozoravam vas da..."
On: „Imate u 14.30 let 'Junajted erlajnza. Često sam njime išao po Čarlija u Njujork. Treba preći puno miles[39], a ja ću vam platiti kartu..."
Ona: „Znate šta možete da uradite sa svojom kartom?"
On: „Pa, nema potrebe da budete prosti i da se tako izražavate. Bolje mi pošaljite broj pasoša, datum i mesto izdavanja kako bih vam rezervisao kartu."
Ona: „Prekinite da mi naređujete i da mi se obraćate kao da sam glupa tinejdžerka! Niste mi tata!"
On: „Dobro je što nisam..."
Ona: „I prestanite da mi se mešate u život i u moje istrage!"
On: „Vaše istrage? Podsećam vas da već dugo niste policajac."
Ona: „Ne razumem zašto me uznemiravate i šta hoćete. Hoćete da propevam, jel' tako?"
On: „Ne budite smešni, samo hoću da vam pomognem."
Ona: „Najpre pomozite samom sebi."
On: „Šta hoćete da kažete?"
Ona: „Hoću da kažem da vam je život u pravom haosu i da bivša žena krije svašta od vas."
On: „Odakle vam to?"
Ona: „I ja sam malo preturala..."
On: „To je razlog više da popričamo, zar ne?"
Ona: „Nemam šta da vam kažem."
On: „Slušajte, imam nove informacije o Alis Dikson."
Ona: „Vi niste normalni..."
On: „Pustite me da vam obja..."
Ona: „Nosite se!"
Spustila je slušalicu. Pokušao je da je ponovo dobije, ali je isključila telefon. Ljudi moji! Nimalo mu nije olakšavala...
Niz munja je išarao tamne oblake, a potom je zagrmelo. Kiša je i dalje pljuštala. Džonatan nije imao ni kišobran ni kapuljaču, a mantil mu je bio sav mokar. Pokušao je da dovikne taksi, ali nije bio u Njujorku. Razočaran, krenuo je peške ka stanici na Monparnasu i stao u red. Tamna i usamljena silueta odvratne kule izobličavala je pariško nebo. Kao i svaki put kada dođe u ovu četvrt, pitao se kako su mogli da sagrade taj mračni, čudovišni i ružni kostur.
Čim je ušao u taksi, čuo je da mu je stigla poruka na mobilnom koji mu se nalazio u džepu kišnog mantila.
Bila je to Madlin. Poruka se sastojala iz niza brojeva i slova, a u natpisu je pisalo:
„Isporučeno u Mančesteru, 19. juna 2008."
Na Aerodromu „Šarl de Gol" Džonatan je seo na avion „Er Fransa" u 21.10. Let je trajao sedam sati i pedeset pet minuta, te je u Njujorku sleteo na Aerodrom „Kenedi" u 23.05.
Madlin je otišla iz San Franciska u 14.30. Primila je na mejl elektronski primerak karte koju joj je obećao Džonatan. Do Njujorka je putovala pet sati i dvadeset pet minuta. Bilo je 22.55 kada je sletela na „Kenedi".

Njujork
Tek što se iskrcao, Džonatan je otišao da pogleda tablu sa dolascima. Madlinin avion je sleteo deset minuta pre njegovog. Mada nije znao gde ga čeka, dvoumio se da li da je pozove, a onda je primetio restoran „Port di Sjel", gde su se bili sudarili.
Možda...
Prišao je kafeteriji i pogledao kroz prozor. Madlin je sedela sa poručenom kafom i đevrekom. Trebalo mu je vremena da je prepozna. Elegantna fashion victim[40] ustupila je mesto urbanoj girl next door[41]. Nije bila našminkana. Nosila je starke umesto cipela, kožnu jaknu umesto „Pradinog" mantila, a umesto Armiranog prtljaga, na klupi je stajao običan ranac.
Kosa joj je bila uvijena u punđu, dok su neki plavi pramenovi bili raspušteni, delimično skrivajući ožiljak i dajući crtu ženstvenosti njenom novom izgledu. Džonatan diskretno pokuca nekoliko puta na staklo, kao da je kucao na vrata. Kada je podigla pogled ka njemu, odmah je shvatio da osoba koju ima pred sobom nema nikakve veze sa mladom lepom elegantnom ženom koju je sreo prošle subote. Chief detective iz Mančestera je prevladao u odnosu na cvećarku iz Pariza.
„Dobro veče", rekao je približavajući se stolu.
Madlinine oči su zbog nedostatka sna bile crvene i sijale su od umora.
„Dobro veče, dobro veče... Više ne znam ni koliko je sati, ni koji je dan..."
„Doneo sam vam nešto", rekao je pružajući joj njen telefon." I ona je iz džepa izvadila mobilni i bacila ga Džonatanu.
Od ovog trenutka više nisu sami.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:41 am







Treći deo - Jedno za drugo

24. Ono što mrtvi ostave živima
Ono što mrtvi ostave živima [...] je svakako neutešna žalost, ali i povećana želja za životom, za oacvarenjem onoga od čega su se pokojnici očito morali odvojiti, a stoje ostalo nedovršeno.
Fransoa Čeng

Mančester
Policijska stanica u Čitam Bridžu, 4 ujutro
U polumraku svoje kancelarije, Džim Flaerti je pojačao grejalicu, koju je velikodušno obezbedila uprava, a koja je međutim počela da duva hladan vazduh. Utoliko gore, pošto će morati da zadrži šal i zimsku jaknu. Dan pre Badnje večeri stanica je bila gotovo pusta. Kada se radilo o uzimanjima iskaza, noć je bila mirna: hladnoća koja je paralisala severozapad Engleske bar je, ako ništa drugo, zaustavila kriminalce.
Oštar zvuk je najavio da mu je stigao mejl. Džim pogleda u ekran, a oči mu se zasijaše. Ovo pismo je čekao: izveštaj grafologa kome je poslao fotografiju ubrusa koji mu je poverio Džonatan Lamprer. Prethodnog dana, kada je popunio formular, video je da mu je zahtev odbijen pod izgovorom da je slučaj Dikson zatvoren i da uprava više nema više ni vremena ni novca da mu posveti. Zato je preduzeo sporedne mere i obratio se jednoj od svojih predavača iz policijske škole: Meri Lodž, koja je nekada bila šef tima veštaka pri Skotland jardu pod nazivom „Upoređivanje rukopisa". Mada trenutno radi za veliki novac kao savetnik, pristala je da mu besplatno učini uslugu.
Džim je sa uzbuđenjem više puta pročitao poštu. Zaključak izveštaja je bio neodređen. Rečenice na ubrusu je mogla ispisati Alis, ali rukopis se menja s vremenom: pošto je novi rukopis bio „zreliji" od onog u dnevniku, nije se moglo doći do nedvosmislene identifikacije.
Džim uzdahnu.
Ovi prokleti stručnjaci nikad ne žele da se kompromituju...
Začula se buka. Neko otvori vrata kancelarije bez kucanja.
Flaerti pridiže glavu i zažmirivši prepozna kolegu Trevora Konrada.
„ Al' je ovde hladno!", primeti mladi policajac i ponovo zakopča jaknu.
„Jesi završio?", upita Džim.
„Upozoravam te da je ovo poslednji put da si me naterao da radim celu noć na slučaju koji je mesecima zatvoren. Nije nimalo bilo lako uzeti te otiske, veruj mi...", rekao je vraćajući mu plastičnu kesicu u kojoj je bio ključni dokaz, čuveni papirni ubrus uprljan čokoladom.
„Da li si otkrio nešto korisno?"
„Bilo kako bilo, radio sam kao lud. Upotrebio sam diazafluoren sprej. Imam tragove, ali samo delimično."
Dao mu je USB uređaj upozorivši ga:
„Nasnimio sam ti sve izveštaje, ali sve je u haosu: nemoj da očekuješ da ćeš naći ceo daktilogram."
„Hvala, Trevore."
„E pa, ja odoh. Zbog tvojih gluposti, Koni će da pomisli da imam ljubavnicu", ljutito će mladi inspektor izlazeći.
Pošto je ostao sam, Džim je ubacio „fleš" u kompjuter. Trevor je uspeo da izoluje desetak fragmenata, od kojih se dva ili tri činilo upotrebljivo. Džim ih je prekopirao na radnu površinu. Uvećao je slike i dugo i opčinjeno posmatrao isprepletane krive linije, zavoje i brazde koje ukrašavaju kožu naših prstiju i čine svakoga od nas jedinstvenim.
Sa zebnjom je otvorio fajl sa otiscima prstiju. Znao je da ima samo to, ali je ipak verovao da će ga poslužiti sreća i pored samotne i hladne noći. Pokrenuo je upoređivanje tri fragmenta sa stotinama hiljada otisaka sadržanih u bazi podataka. Program je započeo vrtoglavo brzu pretragu. U toj oblasti, engleski zakon je bio jedan od najzahtevnijih na svetu: potrebno je istovremeno prisustvo šesnaest tačaka podudaranja kao bi se moglo potvrditi da su dva otiska identična.
Najednom se na ekranu pojavilo tužno lice Alis Dikson.
Džima prođe jeza: otisci na ubrusu su nesumnjivo pripadali devojčici.
Onaj Džonatan Lamprer mu nije ispričao bilo šta. Alis je bila živa u decembru 2009, više od šest meseci pošto su joj izvadili srce!
Ruke su mu drhtale, a u glavi mu se sve pomešalo. Ponovo će pokrenuti istragu. Obavestiće šefa, medije, Madlin. Ovog puta će je pronaći. Nije smeo ni trena da izgubi, nije...
Tup zvuk praska prekinuo je noćnu tišinu.
Ispaljen izbliza, metak je ubio Džima na mestu.
Senka je bila ušla kroz prozor.
Obučen u crno od glave do pete, ubica je obavio zadatak za koji je bio plaćen. Pištolj je stavio u Džimovu ruku kako bi izgledalo da je reč o samoubistvu, a onda je, kao što su mu naredili, uzeo i plastičnu kesicu u kojoj je bio papirni ubrus, kao i USB uređaj. Potom je povezao hard-disk sa kompjuterom pokojnog policajca i ubacio mu virus „Černobil 2012": užasnu gadost koja u rekordnom roku inficira programe u kompjuteru, briše sadržinu hard-diska i onemogućava njegovo pokretanje.
Sve je potrajalo manje od pola minuta. Sada je trebalo pobeći. Mada je stanica bila gotovo prazna, neko će se zasigurno ubrzo pojaviti u kancelariji. Prigušivač na „bereti" ipak nije bio u potpunosti siguran. Ublažavao je i prigušivao jačinu odjeka, ali ga nije svodio samo na kratak šum kao na filmu.
Senka je brzo spakovala svoju opremu. U trenutku kada se spremala da izađe kroz prozor, začula je vibriranje Džimovog telefona na radnom stolu. Nije mogla da ne baci pogled na smartfon: na ekranu je bilo prikazano ime.
MADLIN




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:42 am






25. Grad koji nikada ne spava
Muškarci razgovaraju sa ženama da bi spavali sa njima; žene spavaju sa muškarcima kako bi razgovarale sa njima.
Džej MakineRi

Za to vreme, u Njujorku...
„Ništa: Džim ne odgovara", rekla je Madlin spuštajući slušalicu dok se taksi parkirao ispred jednog restorana u Grinič Vilidžu. Džonatan joj je otvorio vrata.
„Nemoj da se čudiš, sad je 5 ujutro u Mančesteru! Vaš Džim još spava, to je sve..."
Inspektorka je ušla za Francuzom u bar. Čim su ušli, gazda je odmah prepoznao nekadašnjeg kuvara:
„Džonatane! Uvek je zadovoljstvo videti te, znaš!"
„Drago mi je da se ponovo srećemo, Alberto." Gazda ih je odveo do jednog stola kod prozora.
„Doneću vam dva spešl uana'", rekao je odlazeći. Madlin je još jednom pozvala Flaertija, ali ponovo bez uspeha. Nešto tu nije bilo u redu...
„Džim je pravi radoholičar. Poznajući ga, i imajući u vidu sve šta ste mu rekli, sigurno je učinio sve kako bi ubrzao uključivanje tima forenzičara. A sada bi već trebalo da ima i prve rezultate."
„Božić je za dva dana: sve službe rade ograničeno. Pozovite ga sutra ujutro."
„Hmm", Madlin mu je dala za pravo. „Kad smo kod toga, gde ste mislili da prespavam? Pošto mi se mnogo spava i..."
„Ne brinite za to: ići ćemo kod Kler."
„Kler Lisje? Vaše nekadašnje pomoćnice u 'Imperatoru'?"
„Da, stan joj je nedaleko odavde. Zvao sam je da je pitam. Nije u Njujorku za Božić, tako da tim pre neće biti problema."
„Gde sada radi?"
„U Hongkongu, u jednom od restorana Džoela Robišona."
Madlin kinu. Džonatan joj dade papirnu maramicu. Alis je možda živa..., pomislila je dok su joj se oči sijale. Zatečena Džonatanovim otkrićima, pokušavala je da umiri svoj unutrašnji glas, trudeći se da se ne uzbuđuje previše, jer nije želela da se zanosi dok ne dobije konkretne dokaze.
„Ide jelo!", povikao je Alberto dok je nosio specijalitet kuće: dva
polupečena hamburgera u hrskavom hlebu, sa lukom, krastavcima i sotiranim krompirom.
Smešten na severu Grinič Vilidža, na uglu Juniversiti plejsa i Četrnaeste ulice, restoran „Kod Alberta" bio je jedan od poslednjih autentičnih restorana na Menhetnu. Otvoren dvadeset četiri časa, ovaj vagon-restoran je svojim retro ambijentom privlačio gomilu noćobdija koji su dolazili na omlet, French Toasts[42], hot-dogove, vafl i pancakes[43]. Amerikanac italijanskog porekla je stavio i po čašu milkšejka pored obadva tanjira.
„Večeras ja častim. Ne, Džonatane, nemoj da mi se protiviš, molim te! Uostalom, ovo je možda i poslednja prilika za to..."
„Zbog čega?"
„I mene su se dokopali!", reče Alberto pokazujući plakat okačen na zid.
U obaveštenju se saopštava klijentima da će, zbog previsoke cene zakupa, restoran biti zatvoren na proleće, te da su ovo poslednji dani da je otvoren.
„Žao mi je", sažaljivo će Džonatan.
„Pa šta, otvoriću nešto na nekom drugom mestu.", odvrati mu sada veselim tonom i nestade u kuhinju.
Madlin je zgrabila sendvič čim je kuvar otišao od stola.
„Mnogo sam gladna", rekla je jedući svoj „spešl uan".
Ništa manje gladan, ni Džonatan se nije libio da prione na posao. Dok su jeli, uživali su u šarmu restorana. Radilo se o mestu van vremena u kojem su se veselo mešali art deko, sjajni hromirani elementi i drveni nameštaj. Na zidu iza pulta su stajale okačene fotografije sa posvetom na kojima su poznate ličnosti od Vudija Alena do gradonačelnika Njujorka koje su dolazile da probaju testenine ili arančini. U dnu sale, na starom džuboksu se čuo Famous Blue Raincoat, jedna od najlepših pesama Leonarda Koena, i pored sumornosti i mračnog teksta. Džonatan je krajičkom oka posmatrao mladu Engleskinju kako halapljivo jede svoj hamburger.
„Kako je to čudno, prvi put kada sam vas video mogao sam se zakleti da ste vegetarijanac i da su vam dovoljna dva lista salate dnevno."
„To je samo privid..." nasmešila se.
Prošlo je jedan sat posle ponoći. Sedeli su jedno preko puta drugog, na tapaciranoj klupi, koristeći te trenutke odmora. Mada su bili umorni, imali su utisak da su se tek probudili. Poslednjih nekoliko sati su osetili kako im od novog naleta adrenalina krv brže struji. Džonatana je napustio osećaj obamrlosti i ogorčenja koji ga je dve godine pratio. A Madlin je prestala da veruje da će je njen mali život bez trzavica zaštititi od demona.
Taj zajednički, pomalo nestvaran trenutak, bio je njihova „sigurna luka": oaza mira pred povratak nevremena koje samo može biti još surovije i razornije. Nisu se kajali zbog svog izbora, mada su znali da ih čeka put u nepoznato: praznina, upitanost, strah... šta li će se desiti sutra? Čemu li ih vodi ova istraga? Da li će moći da se suoče sa ovom pustolovinom, ili će pak izaći iz nje još ozleđeniji?
Jedan od telefona na stolu je zavibrirao. U isto vreme su pogledali. Nesvesno su spustili svoje telefone jedan do drugog. Zvonio je Džonatanov telefon, a zvao je Rafael.
„Mislim da je za vas", rekao je pružajući joj ga. „Prilično smelo od vas što ste ga uneli u moj imenik!"
„Žao mi je, tražio mi je vaš broj. Još ne zna da sam uzela natrag svoj telefon."
Mobilni je i dalje vibrirao.
„Hoćete odgovoriti?"
„Ne, ne usuđujem se."
„Slušajte, shvatam da me se to ne tiče i ne znam šta ste mu rekli dok ste odlazili, ali mislim da ne bi trebalo da držite prijatelja u neizvesnosti..."
„U pravu ste: to vas se ne tiče."
Telefon prestade da se trese. Džonatan je pogleda prekorno.
„Da li zna da ste ovde?"
Ona slegnu ramenima.
„Misli da sam u Londonu."
„Kod vaše drugarice Džulijane, jel' tako?"
Klimnula je glavom.
„Mora da je pričao sa njom", pretpostavio je Džonatan. „Pa zna da niste tamo."
„Zvaću ga sutra."
„Sutra? Pa on sigurno mnogo brine! Pozvaće aerodrome, policijske stanice, bolnice..."
„Prestanite da se folirate! Kad ste već kod toga, mogao bi i da obavesti medije, zar ne?"
„Zar nemate srca? Ni sažaljenja za tog jadnog čoveka koji je zabrinut zbog vas?"
„Vi se šalite? I Rafael nije jadan!"
„Stvarno ste sve iste!"
„Nisam ja kriva što vi imate problem sa ženama!"
„Niste iskreni prema njemu! Recite mu istinu."
„ A šta je istina?"
„Da ga ne volite više. Da je za vas bio samo slamka spasa, potpora koja..."
Podigla je ruku da ga ošamari, ali on ju je ščepao i izbegao zasluženi šamar.
„Savetujem vam da se smirite."
Ustao je, obukao mantil, uzeo telefon i izašao na trotoar da popuši cigaretu.
Neonska svetiljka na tabli je sijala u noći. Ledeni vetar je činio da bude još hladnije. Džonatan je pokušao rukama da zaštiti plamen upaljača, ali je oluja bila toliko jaka da mu je bilo potrebno nekoliko pokušaja da upali cigaretu.
Madlin se, besna, uputila ka šanku kako bi poručila dupli viski koji je razblažila sokom od ananasa. Na džuboksu je dubok i hrapav glas Leonarda Koena ustupio mesto ritam-gitari i bubnjevima „Bitlsa". I Need You, pevao je Džordž Harison. Radilo se o laganoj i jednostavnoj melodiji u duhu šezdesetih koju je „treći Bitls" napisao za Peti Bojd, iz vremena kada su se voleli, mnogo pre nego što ga je napustila zbog Erika Kleptona.
Madlin se vratila za sto sa koktelom u ruci. Pogledala je kroz prozor tog čudnog čoveka koga je znala tek nedelju dana, a koji je poslednjih dana bio glavna tema njenog razmišljanja, i gotovo predmet njene opsesije. Umotan u mantil posmatrao je nebo. Bela svetlost ulične svetiljke davala mu je pomalo detinjast i melanholičan izgled. Na svetlosti ulične svetiljke izgledao je pomalo detinjasto i melanholično, kao da je obasjan mesečinom. Imao je nečeg privlačnog i dirljivog. Bio je jednostavnog šarma, lica koje je ulivalo poverenje. Delovao je iskreno, nepokvareno, velikodušno. Kada ju je pogledao, nešto se promenilo. Zadrhtala je i iznenada osetila kako joj se stomak previja.
Što je duže trajalo to neočekivano osećanje, to joj je srce jače udaralo, noge podrhtavale, a leptirići leteli po stomaku.
Bila je u potpunosti iznenađena. U potpunosti zatečena, pitala se odakle to uzbuđenje koje ju je naprečac dezorijentisalo. Više ništa nije bilo pod njenom kontrolom. Uznemirena, nesposobna da se opire, nije mogla da ga ne gleda u oči. Sada joj se njegovo lice činilo poznatim, kao da ga oduvek zna.
Džonatan povuče dim i ispusti kolut plavog dima kojem je, zbog hladnoće, bilo potrebno dugo da se raspe. Osećajući da ga Madlin posmatra sa druge strane stakla, okrenuo se i, po prvi put, pogledi su im se odista sreli.
Ta žena... Znao je da se iza te hladne i debele ljušture krije osećajna i složena ličnost. Zahvaljujući njoj se oslobodio obamrlosti. Ponovo je osetio tu nevidljivu nit koja ih spaja. Tih poslednjih dana su ubrzano upoznavali jedno drugo. Pothranjivali su opsednutost onim drugim tako što su saznavali najintimnije tajne, mane, krhkosti, izdržljivosti, otkrivali snagu i slabost onog drugog, i kao da im se sve podudaralo.
Na nekoliko trenutaka su bili sjedinjeni u savršenoj skladnosti. Ti trenuci su ličili na kakav zanos, na prosvetljenje, na nagon za životom. Imajući u vidu pređeni put i sve šta su stavili na kocku kako bi se sreli, svakako su morali da priznaju da su twin souls[44]: duše koje su se prepoznale i koje su pronašle put jedna do druge. Sada je među njima bilo jasno, osećao se polet, alhemija. Iskonski osećaj koji je vraćao na zebnje i nade iz detinjstva. Neoboriva sigurnost da se najzad nalaze pred osobom koja će moći da ispuni prazninu u njihovom životu, da pobedi njihove strahove i da zaleči rane iz prošlosti.
Madlin se predala tom novom osećaju. Kao da je bez padobrana skočila u prazno. Ponovo se setila njihovog prvog susreta. Ničeg ne bi bilo da se nisu sudarili na aerodromu. Ničeg ne bi bilo da u nepažnji nisu zamenili telefone. Da je u kafeteriju ušla pola minuta pre ili kasnije, ne bi se nikada sreli. Bilo im je suđeno. Sudbina je htela da se spoje u presudnom trenutku, kako je govorila njegova baka...
Dok je stajao u noći, Džonatan se prepustio razdirućem plamenu koji je sagorevao veze sa prošlosti i iscrtavao obrise budućnosti.
Čarolija je trajala manje od minut. Iznenada je prestala. Telefon mu je zazvonio u džepu. Rafael je ponovo iskušavao sreću. Ovog puta Džonatan se javio. Vratio se u restoran, seo za svoje mesto i pružio telefon Madlin.
„Za vas je."
Surovi povratak u realnost.

Dvadeset minuta kasnije
„Ne budite detinjasti! Prehladićete se u toj jaknici!"
Zima je bila sve oštrija. Obučena samo u džemper i kožnu jaknu, Madlin je išla za Džonatanom duž Četrnaeste ulice, ali je uporno odbijala da obuče mantil koji joj je nudio.
„Sutra kad budete imali temperaturu četrdeset stepeni, nećete biti tako odvažni..."
Na uglu Šeste avenije svratio je u prodavnicu da kupi vodu, kafu kao i platnenu kesu punu cepanica i drva za potpalu.
„Otkud znate da ima kamin?"
„Zato što, zamislite, poznajem tu kuću. Pomogao sam Kler kada ju je kupovala, bio sam joj garant."
„Bili ste vrlo bliski vas dvoje, zar ne?"
„Da, bila mi je mnogo dobra prijateljica. Dobro, hoćete li da obučete mantil ili ne?"
„Ne, hvala. Ovde je stvarno predivno", oduševljeno će ona dok su išli kroz četvrt.
U gradu u kojem se stalno dešavaju promene, Grinič Vilidž je predstavljao neku vrstu mesta zaštićenog od modernizacije. Kada je Madlin bila na Menhetnu sa Rafaelom, odseli su u Midtaunu, posetili Tajms skver, muzeje i radnje na Petoj aveniji. Ovde je otkrivala Njujork bez onih nebodera. Stambenu zonu Njujorka sa svojim otmenim kućama od cigle i stepenicama od kamena koje podsećaju na buržoaske četvrti starog Londona. A naročito je, nasuprot pravolinijskim putevima koji su davali oštre crte ostatku grada, Vilidž bio isprepletan vijugavim ulicama izgrađenim na nekadašnjim seoskim putevima, što svedoči o tome da je Grinič nekada bio samo malo seosko naselje.
Uprkos zimi i kasnim satima, u barovima i malim restoranima još uvek je bilo živo. U ulicama oivičenim stablima drveća sreli su ljude koji su trčali sa psima, dok su studenti Njujorškog univerziteta slavili početak božićnog raspusta pevajući Christmas Carols[45] pod uličnim svetiljkama.
„Ovaj grad stvarno nikad ne spava!", zaključila je.
„Da, legenda ne laže kada je o tome reč..."
Dok su se približavali Vašington skveru, Džonatan je skrenuo u malu kaldrmisanu ulicu na čijem početku je stajala kapija.
„Makdugal Eli je nekada bila skup štala koje su pripadale vilama koje su okruživale park", objasnio joj je unoseći šifru kako bi otvorio kapiju. „Izgleda da je ovo poslednja ulica na Menhetnu koju su osvetljavale svetiljke na plin."
Išli su uzanom slepom ulicom čija je dužina bila oko stotinak metara. Teško je bilo poverovati da su u Njujorku, na početku dvadeset prvog veka, jer je mesto imalo nečeg čarobnog i vanvremenskog.
Zaustavili su se ispred jedne živopisne kuće od prizemlja i jednog sprata. Sledeći Klerina uputstva, Džonatan je podigao zemljani lonac u dnu zida ispod kojeg se nalazio privezak sa ključevima.
Pritisnuo je prekidač i upalio svetlo i grejanje, a potom je poredao drva u kamin. Madlin je zavirila u sve prostorije. Kuća je bila renovirana sa ukusom. Nameštaj je bio moderan, ali su sačuvani i neki prvobitni elementi, kao zidovi od crvene cigle, drvene grede i neobični krovni prozor koji je činio da mesto izgleda bajkovito.
Mlada Engleskinja je radoznalo gledala fotografije okačene po zidovima. Kler Lisje je bila lepa devojka, visoka i sportske građe. Odmah je bila ljubomorna na nju.
„Zar vam nije čudno to što vas ima na većini slika u ovoj kući?"
„Kako to?", upitao je Džonatan paleći šibicu kako bi zapalio vatru.
„Ima vas svugde: Kler i Džonatan za šporetom, Kler i Džonatan na ribljoj pijaci, Kler i Džonatan kod 'Dina i Deluke', Kler i Džonatan na zelenoj pijaci, Kler i Džonatan sa tom i tom poznatom ličnosti..."
„Prijatelji smo. Normalno je da je sačuvala uspomene."
„Pored njenog oca, vi ste jedini muškarac na svim ovim fotografijama!"
„Pravite mi scenu sad?"
„Ko je ta devojka? Vaša ljubavnica?"
„Ne! Koliko puta ćete me to pitati?"
„Ali, očigledno je da je zaljubljena u vas."
„Nije mi to poznato."
„Kažem vam."
„A šta to menja?"
„Mogli ste joj se približiti kada ste se razveli. Mlada je, mnogo lepa, očigledno pametna..."
„Dobro, sad je dosta."
„Nije, objasnite mi."
„Nema šta da vam objasnim."
„Hoćete ja da pokušam?", izazivala ga je nagnuvši se ka njemu.
„Ne, ne baš."
Džonatan je pokušao da se povuče, ali su mu leđa bila uz kamin u kojem je gorela vatra.
„Ipak ću pokušati! Kler Lisje je savršena: blaga, ljubazna i ozbiljna devojka. Bila bi idealna majka ako biste imali još dece. Mnogo je cenite i poštujete, ali... Kako da kažem?... To bi bilo isuviše lako, isuviše savršeno..."
Madlin se još više bila približila. Usne su joj bile na svega nekoli centimetra od Džonatanovih. Nastavila je:
„Ali vi u ljubavi ne tražite to, zar ne? Vama je potrebna strast, halabuka, osvajanje. Ukratko, Kler nije žena za vas..."
Džonatan je oklevao da odgovori. Osećao je Madlinin dah. Dovela je provokaciju do vrhunca:
„ A ja? Da li sam ja žena za vas?"
Pripio se uz nju i poljubio je.
Džonatan nije vodio ljubav otkako se razveo od žene. Nespretno je skinu jaknu i džemper mladoj ženi. Ona mu je otkopčavala košulju dok ga je ujedala po vratu. Izmakao se kako bi je mazio po licu i ljubio. Odisala je svežinom i mirisala na južno voće, nanu i lavandu.
Tanano i vitko Madlinino telo se uvijalo oko njega i oboje su pali na kauč. Kukovi su im se talasali. Tela su im se pomešala u kakvu skulpturu u pokretu, svu u povojima i šupljinama, dok su se talasala na mesečini.
Njihova kosa, njihovi mirisi, njihova koža, njihove usne, sve se po mešalo. Prepustili su se zadovoljstvu očiju uprtih jedno u drugo.
Napolju, u gradu koji nikada ne spava, život je tekao dalje.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:42 am






26. Devojka sa modiljanijevskim očima
Non sum qualis eram[46]. Horacije

Za to vreme, na Džulijardu, najuglednijoj umetničkoj školi u njujorku
„Upravo sam primila poruku od Luka!", uzviknula je Lorelaj otvarajući vrata kupatila i pokazujući cimerki svoj mobilni.
Glave nagnute nad lavabo, sa četkicom u ustima, Alis je upita:
„Ša koče?"
„Molim?"
Devojka ispra zube pa ponovi:
„Šta hoće?"
„Poziva me na večeru sutra uveče u 'Kafe Luksemburg'!"
„Srećnice! Zar ti se ne čini da liči na Rajana Renoldsa?"
„U svakom slučaju, ima slatku guzu!", povikala je Lorelaj dok je zatvarala vrata.
Kad je ostala sama, Alis se pogledala u ogledalo i skinula šminku! vlažnom maramicom. U ogledalu se video lik lepe devojke od sedamnaest godina, nežnih crta lica oivičenog plavom kosom. Imala je visoko čelo, pune usne i visoko postavljene jagodice.
Tamne plavozelene oči bile su u suprotnosti sa bledim tenom. U školi su svi mislili zbog njenog izgleda da je poljskog porekla. Zvala se Alis Kovalski. Tako je, bar, pisalo u ličnoj karti...
Završila je sa sređivanjem i još koji trenutak se poigravala sa svojim likom brzo menjajući izraze lica. Kao na pripremama za časove glume, napravila je namrgođenu grimasu, upućujući čas stidljiv čas izazivački.
Pridružila se Lorelaj u velikoj sobi koju su delile. Uzbuđena zbog predstojećeg sastanka, mlada afroamerička operska pevačica je pojačala Ledi Gagu do maksimuma i isprobavala različite odevne kombinacije ispred ogledala: crnu haljinu i jaknu od tvida kao da glumi u „Tračari", vintage haljinu, pomalo cigansku, farmerke i šarenu majicu kao Kameron Dijaz...
„Mrtva sam umorna", reča Alis skupivši se pod pokrivačem.
„Nije čudo. Večeras si bila glavna na plesu!"
Lepi sopran je mislila na predstavu za kraj godine koju su organizovali učenici sa njihovog smera: radilo se o komadu „West Side Story''[47] u kojem je Alis igrala Mariju.
„Stvarno misliš da sam bila dobra?"
„Sjajna! Jednako si nadarena za mjuzikl kao i za violinu."
Alis joj se zahvalila crveneći u obrazima. Za dobrih petnaest minuta, dve devojke su se ispričale, prisećajući se filma koji su gledale te večeri.
„Prokletstvo, zaboravila sam torbu u garderobi!", najednom se setila Alis.
„Ništa strašno, uzećeš je sutra, zar ne?"
„Problem je u tome što su mi lekovi u njoj."
„Ono što uzimaš da ti organizam ne bi odbio transplantovani organ?"
„A naročito pilule protiv visokog pritiska", rekla je sedajući na krevet u turski sed.
Zamišljena, posle nekoliko trenutaka reče:
„Odoh", odlučila je pre nego što je skočila na pod.
Navukla je donji deo trenerke na pidžamu i otvorila ormar kako bi uzela bluzu. Bez razmišljanja je uzela prvu sa gomile: postavljen pamučni rozesivi džemper sa kapuljačom i grbom Mančester junajteda. Bio je to jedini trag njenog prethodnog života.
Obula je platnene patike, ne vezavši pertle.
„Ujedno ću otići do automata", reče. „Jede mi se keks i mleko od jagode."
„Hoćeš mi uzeti pakovanje vafla?", zamolila ju je roommate[48].
„U redu. Vidimo se posle."
Alis izađe iz sobe. U hodniku je bilo opušteno. Atmosfera u internatu je, dan pred školski raspust, bila praznična. U studentskom domu je stanovalo više od trista studenata na dvanaest poslednjih spratova Linkoln centra: bilo je tu budućih plesača, glumaca i muzičara pedeset različitih nacionalnosti! Mada je bilo skoro dva sata ujutro, učenici su išli iz sobe u sobu. Mnogi su se pakovali kako bi narednog dana otišli iz doma i proveli Božić sa porodicom.
Kad je stigla u hol, Alis je pozvala lift. Dok je čekala, gledala je kroz prozor svetla zgrada kako se odražavaju na površini reke. Budući da je još uvek bila pod utiskom predstave, načinila je mali plesni korak. Na kraju te godine, više nego ikad je bila zahvalna prema životu. Šta bi bilo od nje da je ostala u Mančesteru? Da li bi bar bila živa? Verovatno ne. Ovde, na Menhetnu, preporodila se i, uprkos posledicama transplantacije srca, živela među oblacima. Ona, devojčica iz Čitam Bridža, večeras je igrala glavnu ulogu u predstavi najuglednije umetničke škole u Njujorku!
Iznenada ju je uhvatila jeza, pa je stavila ruke u džepove. Stari roze džemper je oživeo sećanja dok su joj kroz glavu vrtoglavom brzinom prolazile slike iz njenog prethodnog života: njena majka, njen kraj, škola, beda, stare zgrade, kiša, strašna usamljenost i strah koji ju je uvek pratio. Mada je danas imala uznemirujuće snove, nije se pokajala zbog donete odluke. Niti će ikada.
Ovde, na Džulijardu, svi su bili zaljubljeni u umetnost i kulturu. Ljudi su otvoreni prema idejama, tolerantni, originalni i jedni na druge deluju podstičući. Život je bio lak, a uslovi za rad povoljni: ako je htela, mogla je usred noći da vežba na violini u zvučno izolovanim salama kojih je bilo na svakom spratu. U školi je bilo i više koncertnih i pozorišnih sala, fizioterapeutska klinika, centar za. fitness...
Kada je lift najzad stigao, Alis je pritisnula dugme za dvanaesti sprat, gde se nalazio veliki zajednički dnevni boravak. U prostoriji je još uvek bilo živo: neki učenici su gledali koncert na ogromnom ekranu, drugi su igrali bilijar, a neki su sedeli za barom u kuhinji i služili se cupcakes[49] -ovima iz poslastičarnice „Magnolija".
„Nije valjda!", izustila je, razočarana, pošto je videla da su automati opustošeni.
„Šta nije u redu, mlada damo?", upitao ju je jedan od noćnih čuvara.
„Nema mog omiljenog keksa!"
Mesto je bilo nadgledano putem velikog broja uređaja. Pitanje bezbednosti na Džulijardu nije bila šala: školu su pohađala deca političara, krunisane glave, pa čak i kćerka jednog aktuelnog predsednika.
Pre nego što se uputila ka liftu, Alis je kupila piće, kao i vafl za Lorelaj. Sišla je na niže spratove, gde su se nalazile koncertne sale. Kada su se na drugom spratu otvorila vrata, Alis je ugledala veliku tamnu priliku koja ju je čekala. Jedan čovek sa maskom je držao pištolj uperen ka njoj. Zakoračila je unazad, vrisnula, ali se on približio i otvorio vatru.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:42 am





27. Zarobljenica
Niko ne može dugo da nosi masku. Seneka

Alis je dva puta pogođena električnim pištoljem u donji deo stomaka. Srušila se pošto ju je to paralizovalo, prekinulo disanje, „odseklo" noge, blokiralo nervni sistem.
Napadač joj je odmah prišao. Zgrabio ju je za vrat i grubo ubacio maramicu u usta, a potom joj vezao maramu preko njih. Vrata lifta su se zatvorila. Pritisnuo je dugme za podzemnu zonu i, dok su silazili, držao Alis na podu. Okrenuo ju je na stomak, dok nije došla sebi, vezao joj zglobove i članke stegnuvši ih najjače što je mogao.
Bili su na parkingu za nekoliko sekundi. Čovek kome je na glavi još uvek bila maska, zgrabio je Alis i podigao je na rame. Još uvek polusvesna, Alis je pokušala da se odupre, ali što se više mrdala, to ju je čovek čvršće stezao. Ruke su mu bile snažne kao kakve teške čeljusti kojima je mogao kosti da joj smrvi. Kako je uspeo da prođe pored tako moćnog sigurnosnog sistema? Kako je znao da će Alis baš u tom trenutku biti u liftu?
Išli su u polumraku po parkingu dok nisu stigli do „dodž" bordo pikapa. Vozilo je delovalo zastrašujuće sa svojom ogromnom rešetkom hladnjaka, zatamnjenim staklima, sjajnim hromiranim delovima i dvostrukim zadnjim točkovima. Bacio je Alis na zadnje sedište koje je od vozača bilo odvojeno pleksiglasom kao u taksi-vozilima. Seo je za volan i otišao sa parkinga bez muke zahvaljujući magnetskoj kartici.
Čim je izašao napolje, neznanac je skinuo masku, tako da je Alis mogla da mu vidi lice u retrovizoru. Radilo se o čoveku ošišanom do glave, mutnih očiju i velikih isušenih i rošavih obraza. Nikada ga pre nije videla. Kamionet se uključio u saobraćaj, pa je iz Avenije Brodvej skrenuo u Aveniju Kolambus.
Dok su joj kolena drhtala, a srce lupalo jako, Alis je teško dolazila sebi od elektrošokova zadobijenih pištoljem. Mada se uspaničila, pokušala je da uoči kuda ju je vodio otmičar. Imala je nade sve dok su u „turističkim" četvrtima. Pokušala je da stopalima razbije prozor, ali nije imala ni najmanju slobodu pokreta zbog poveza na člancima. Prestravljena, gušila se od poveza koji joj nije davao da diše. Pokušala je da oslobodi ruke, ali su joj se kablovi urezali u zglobove.
Vozilo se kretalo niz Devetu aveniju sve do Četrdeset druge ulice. Sada su se nalazili kod Hels Kičena đavolje kuhinje. Alis je pokušala da se urazumi:
Smiri se! Diši kroz nos! Budi hladnokrvna!
Neće je ubiti. Bar ne još. Da je hteo, već bi to uradio. Neće je ni silovati. Luđak koji bi samo da zadovolji nagon ne bi toliko rizikovao ulazeći u tako obezbeđenu zgradu kao što je Džulijardova.
Ko je onda taj čovek? Nešto joj je zapalo za oko, a to je da je gađao u stomak, a ne u grudi.
Zna da sam imala transplantaciju i da bi udar struje blizu srca mogao da me ubije...
Iako još uvek nije znala zašto je oteta, shvatila je da je te večeri dopala šaka prošlosti.
Čovek je vozio oprezno, držeći se desne strane, pazeći da ne prekorači dozvoljenu brzinu kako ga ne bi zaustavila policija. Stigao je u zapadni deo grada i pošao ka jugu idući paralelno sa rekom. Vozili su se nešto manje od petnaest minuta kada je pikap ušao u tunel Bruklin Bateri.
Ovo je loš znak, napuštamo Menhetn...
Telefon neznanca je zazvonio kada su prošli naplatnu rampu. Javio se posle prvog zvona preko opcije „hendsfri", zahvaljujući čemu je Alis uspela da čuje veći deo razgovora.
„Dakle, Juriju?", upitao je glas.
„U kolima sam. Sve je bilo kako smo planirali", rekao je sa izrazitim ruskim akcentom.
„Nisi je mnogo povredio?"
„Sledio sam uputstva."
„U redu. Znaš li šta još treba da uradiš?"
„Da", odgovorio je Rus.
„Ne zaboravi da je pretreseš i otarasi se pikapa."
„Razumem."
Glas sa telefona je... glas... ne, nemoguće...
Sada je sve postajalo jasno. Alis je srce još brže zalupalo, pošto je shvatila da je u većoj opasnosti nego što je mislila.
Povez na ustima je opet počeo da je guši pošto se uplašila. Trudila se da diše polako. Morala je nešto da pokuša.
Moj mobilni!
Pokušavajući da ne privuče pažnju, Alis se uvijala ne bi li uspela da izvadi telefon iz zadnjeg džepa na trenerci. Ali vezani zglobovi otežavali su svaki pokret, kao i stalni nadzor „Jurija" koji je često bacao pogled na retrovizor. Ipak je uspela da dođe do telefona zahvaljujući strpljenju i upornosti. Naslepo je ukucala dva prva broja od 911 kada se auto odjednom zaustavi. Telefon je ispao iz Alisinih ruku i pao pod sedište.
„Γaнdoн[50]", opsovao je Rus motociklistu koji je prošao kroz crveno.
Svezana kao kobasica, Alis nije više mogla ništa da uradi: telefon joj je bio izvan domašaja.
Vozili su još dobrih petnaestak minuta, vozeći ka jugu po mraku. Gde su išli? Bila je ubeđena da su već izašli iz Bruklina kada je ugledala tablu na kojoj je pisalo Avenija Mermejd, što je jedna od glavnih saobraćajnica Koni Ajlanda.
Uzalud se ponadala kada su se policajci koje su sreli na Aveniji Serf parkirali ispred kioska „Nejtans fejmesa" kako bi se najeli hot-dogova. Nije trebalo da od njih da očekuje spas.
Rus skrenu u jednu neosvetljenu slepu ulicu i ugasi svetla. Nije bilo drugih kola u blizini. Produžio je ka nekoj oronuloj zgradi i ugasio auto. Pošto se uverio da nije bilo nikoga, Jurij je otvorio zadnja vrata kako bi oslobodio devojku. Jednim potezom noža isekao je poveze na člancima.
„Hajde!"
Alis je začula zvuk talasa i osetila kako joj priobalni vetar šiba lice. Nalazili su se usred mračne pustoši, blizu Atlantskog okeana. Tužna atmosfera je vladala na poluostrvu daleko od nebodera Menhetna i uzavrelog Bruklina. Početkom dvadesetog veka, na Koni Ajlandu se organizovao veliki vašar. Njegove atrakcije, poznate po svojoj originalnosti, privlačile su milione turista iz svih krajeva SAD. Njegove vrteške su se tresle u ritmu muzike i od uzavrelosti. Njegov veliki „točak" bio je najveći u zemlji, veliki rolerkoster najbrži, vozovi strave i užasa najstrašniji, a u njegovom „Freak Show"-u mogla su se videti najizopačenija čudovišta, kao i skakati sajlom sa visoke kule.
Međutim, to slavno doba je ostalo u prošlosti. I ove hladne decembarske! noći na tom mestu nije ostalo ništa od nekadašnje čarolije i sjaja. Zbog otvaranja „Diznilenda" i drugih savremenijih zabavnih parkova, Koni Ajland je šezdesetih godina počeo da propada budući da nije mogao da ide u korak sa konkurencijom. Danas se ova oblast sastoji samo od niza pustih terena, parkinga ograđenih žicom, starih visokih stambenih zgrada. Samo je nekoliko viteški nastavilo da radi tokom letnjih meseci. Preostali deo godine, činilo se kao da ove atrakcije trule nagrizene prljavštinom i rđom.
„Budeš li pokušala da pobegneš, zaklaću te", upozorio ju je Jurij prislonivši joj oštricu noža na vrat.
Vukao ju je po blatnjavom terenu oivičenom visokom ogradom ispisanom grafitima, kojim je trčala gomila odvezanih pasa nemačkih doga žute dlake čije su mahnite oči bleštale u mraku. Bile su mršave zbog nedostatka hrane, ali i agresivnije, dok im je lavež bio zastrašujući. Ni samom Juriju nije bilo lako da ućutka te pse čuvare. Požurivao je Alis dok nisu stigli do jednog napuštenog skladišta. Otvorio je vrata i primorao svoju žrtvu da siđe niz metalne stepenice koje su vodile ka uzanom tunelu. U skučeni prostor je sa njima ušao i ledeni vazduh. Prolaz je bio toliko mračan da je Rus morao da upali lampu. Bilo je i kanalizacionih cevi različitih veličina. Duž prolaza jsu bili nagomilani stari motori i brojila. Na jednom zidu je bila okačena i drvena tabla na kojoj su bile prikazane desetine nakaza, a koja je obećavala
THE SCARIEST SHOW IN TOWN[51]: bila je to reklama za jedan od vozova strave i užasa kojih je park bio pun pre pedeset godina. Očigledno su se nalazili u mašinskom postrojenju stare vrteške.
Osvetljenje je bilo slabo. Njihove senke su igrale po zidu. Svetlost lampe se presijavala u lokvama ustajale vode. Na kraju prolaza su naišli na grupu velikih pacova koji su od straha počeli da skiče i trče u svim pravcima. Suze su tekle po Alisinim obrazima. Krenula je da uzmiče, ali joj je Jurij ponovo zapretio nožem i naterao je da krene spiralnim prolazom koji je vodio u dubine skladišta. Tamo su prošli kroz desetine gvozdenih vrata duž „slepog" hodnika. Idući kroz mrak, Alis je bila sve više uplašena i osećala je bol u stomaku.
Na kraju hodnika su bila poslednja metalna vrata. Jurij je izvadio iz džepa privezak sa ključevima i otvorio vrata pakla.
Unutra je bilo ledeno hladno. Potpuni mrak. Jurij je pomoću lampe našao prekidač. Prašnjava sijalica blede svetlosti je jedva osvetljavala malu prostoriju oronulih zidova. Mirisalo je na memlu i vlagu. Svako bi osetio klaustrofobiju u ovom podrumu spuštenog plafona i zarđalih stubova. Unutra je bilo ne samo oskudno nego i nezdravo: na desnoj strani je bila ogavna ve-ce šolja i prljav lavabo; na levoj, čelični krevet.
Rus je bezobzirno gurnuo Alis u malu prostoriju. Pala je na užasan rupičast pod natopljen vodom.
Mada su joj ruke bile zavezane, Alis je uspela da se pridigne i iz sve snage udari otmičara u međunožje.
„Cboлoчь[52]", povikao je grubijan pošto je primio udarac.
Samo je ustuknuo, jer je bilo potrebno više da bi ga oborila. Pre nego što je Alis uspela da mu zada još jedan udarac, nasrnuo je na nju i udario je kolenom u donji deo kičme kako bi je oborio na pod, i umalo joj pritom iščašio rame.
Alis se gušila. Posle nekoliko maglovitih trenutaka, čula je zveckanje i shvatila da je lisicama vezana za cev koja se pružala duž zida.
Uvidevši da se guši, Jurij joj je izvadio maramicu iz usta. Uplakana, devojka je posle dugog napada kašlja došla do daha, halapljivo udišući proređeni vazduh.
Juriju se povratio ponos dok je gledao svoju žrtvu kako se muči.
„Udari me opet!", našalio se.
Alis je zavrištala. Vrisak joj je bio poslednje dostupno oružje. Mada je znala da na toj dubini, i na tako izolovanom mestu, niko ne može da je čuje, poslednjim atomom snage koju joj je dao očaj htela je da poremeti tišinu noći.
Rus se naslađivao dugi minut vremena. Sve ga je uzbuđivalo: devojčin strah, skučenost i zamračenost prostora, osećaj moći koji je rastao u njemu. Ipak je bio na oprezu u odnosu na svoju žudnju. Lepo su mu rekli da ne siluje devojku prva tri dana. A posle može sa njom raditi šta želi...
Mada je sada mogla da diše, njeni krici su prešli u suze. Jurij proceni da je ismevanje trajalo dovoljno dugo. Iz džepa je izvadio izolir-traku kojom je zapušio usta devojci. Za svaki slučaj joj je ponovo vezao članke i ostavio je samu zatvorivši metalna vrata za sobom.
Vratio se istim putem, najpre kroz sva vrata, pa spiralnom rampom, ledenim tunelom, metalnim stepenicama. Najzad je izašao na površinu među pse koje je namerno izgladnjivao kako bi držao podalje nepoželjne radoznale posetioce. Sada je, da bi zametnuo trag, morao da se reši automobila. Mogao je da ga spali na nekom pustom mestu, ali bi to bilo rizično jer bi ga možda uočila policija. Najjednostavnije bi onda bilo da ga ostavi negde u Kvinsu. Sa felnama od dvadeset inča i velikim branicima, predstavljao je vrhunac kiča. Vrhunska kolica koja su bila zanimljiva lopovima. Tim pre ako bi ključevi bili na komandnoj tabli..
Zadovoljan zbog odluke koju je doneo, stigao je u uličicu u kojoj se bio parkirao i video da... nema kola!
Pogledao je oko sebe. Nije bilo nikoga. Oslušnuo je. Samo su se čuli talasi i škripa vrteški na vetru.
Jurij je ostao nepomičan, začuđen brzinom kojom mu je nestalo vozilo. Da li je trebalo da se zabrine ili da se raduje? A pre svega, da li je trebalo da upozori šefa? Odlučio je da ne kaže ništa. Tražio mu je da kola nestanu i ona su nestala. Eto. Važno je bilo da je devojka tu...





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 9:43 am








28. Frančeska
Kada voliš nekoga, to treba da bude u potpunosti tako, sa sve njegovim bližnjima i njegovim dužnostima. Jer ti prisvajaš njegov život, njegovu prošlost i sadašnjost.
Ili preuzimaš sve ili ništa. R. Dž. Elori

Grinič Vilidž, 5 ujutro
Džonatan se probudio naglo, glave naslonjene na Madlinino rame. Mada se tako iznenadno otrgao snu, osećao se začuđujuće dobro. Kuća se bila zagrejala. Spolja je dopirao šum vetra i trzaji grada. Pogledao je na sat i za trenutak ostao da leži šćućuren uz njeno nežno i vrelo telo. Potom se naterao da u tišini napusti toplo skrovište svoje nove ljubavi.
Obukao je džemper i farmerke, zatvorio vrata i sišao u dnevnu sobu. Iz mantila je izvadio fotokopiju koju mu je Madlin juče dala: mejl iz Žoržovog kompjutera.
Od: Frančeska Delilo
Za: Žorž Latilip
Predmet: Odgovor Datum: 4. jun 2010,19.47
Žorže,
Preklinjem te, odustani od ideje da ideš kod Džonatana u San Francisko. Doneli smo dobru odluku. Suviše je kasno za kajanje, mislila sam da si shvatio čitajući novine...
Zaboravi i Džonatana i ono što nam se desilo. Pusti ga da se oporavi. Ako mu priznaš istinu, stavićeš nas sve troje u dramatičnu situaciju i izgubićeš sve: posao, stan, lagodan život.
F.
Džonatan je seo za radni sto od hrastovine na kojem je bio kompjuter. Mora da je Kler često primala prijatelje u stan: na papiru zalepljenom na ekranu pisala je šifra pomoću koje se palio kompjuter u opciji za „goste". Džonatan se povezao na internet i ponovo pročitao poruku. Dakle, Frančeska ga izgleda nije prevarila sa Žoržom... Još mu je bilo teško da poveruje. Zašto bi izmislili tu gnusnu priču? Da bi sakrili neku drugu tajnu?
Pošto je po treći put pročitao mejl, podvukao je rečenicu „mislila sam da si shvatio čitajući novine..." Na šta je mislila Frančeska? Mejl je napisan u junu Madlin mu je rekla da je analizirala članke objavljene prethodnih meseci ukojima se pojavljuju imena Frančeske i Žorža, ali da nije našla konkretne tragove Zevnuo je, ustao da skuva kafu, pa se vratio na posao i sam nastavio da pregleda novine na internetu. Sigurno je rešenje misterije tu. Posle sat vremena, naišao je na čudan članak iz Dejli njuza:
BAHAMI:
TELO BANKARA PRONAĐENO U UTROBI AJKULE!

Pošto je otišao na pecanje u okolini ostrva Kolambus, jedan jedriličar je ovog četvrtka, uhvativši ajkulu u mreži, došao do strašnog otkrića. Dok je podizao svoj ulov, riba je ispljuvala dugačko parče koske koja je podsećala na nadlakticu. Zabrinuti čovek je obavestio obalsku stražu koja je rasporila utrobu životinje i našla unutra i druge delove ljudskog skeleta, između ostalog deo grudnog koša i vilicu.
Zahvaljujući analizi uzorka DNK uzetog iz kostiju, bahamska policija je uspela da identifikuje leš. Radilo se o američkom businessman-u Lojdu Vorneru, potpredsedniku luksuznog hotelskog kompleksa „Vin entertejnmenta". Svaki trag g. Vornera, starog četrdeset pet godina, gubi se 28. decembra, kada je bio primećen na aerodromu u Njujorku u jednom butiku, na povratku upravo sa Bahama.
Džonatan nije mogao da veruje. Lojd Vorner je umro pre dve godine, a on to saznaje tek sada! Lojd Vorner, finansijski direktor „Vin entertejnmenta"... Čovek koji je ubrzao njegovu propast tako što nije hteo da prihvati otplatu duga grupe „Imperator" na rate. U trenutku mu se vratilo sećanje na mračne trenutke: začarani krug zaduživanja, bankrot njegove firme, finansijski problemi koji su mučili Frančesku dok se borila protiv prevlasti Vornera i njegovih zelenaša, njihovih nekadašnjih saradnika koji su se pretvorili u grabljivce.
Da li je njegova žena, u mejlu koji je poslala Žoržu, mislila na ovaj članak? Da li je imala veze sa smrti Lojda Vornera? I zbog čega, budući da ovaj čin nije sprečio propast njihove firme?
Uznemiren zbog tog otkrića, Džonatan je na brzinu odštampao isečak iz novina i ispisao nekoliko reči na tabli na zidu upućenih Madlin. Zatim je obukao mantil i uzeo ključeve od kola okačene kraj vrata.
Čim je došao, Džonatan je primetio Klerin zeleni „smart" parkiran u privatnom prolazu. Zima je bila sve oštrija. Upalio je mali auto i zagrevao motor dok je na radiju slušao početak vesti:
... danas se u Kaliforniji nastavlja suđenje Meksikanki Hesebel Kortes, naslednici bosa kartela. Zvana Munjeka[53], ona je kćerka kuma...
Ipak nije imao snage da ga potresaju sve nesrećne priče na svetu.
Ugasio je radio i krenuo Ulicom Grouv. Nije bilo zastoja u saobraćaju u tim ranim jutarnjim satima. Sedma avenija, ulice Vorik pa Kanal... Prepoznavao je delove Njujorka na putu kojim je išao stotinama puta dok je tu stanovao.
Usred niza žutih taksi vozila, u retrovizoru je ugledao crni „ferari". Čak i kad je imao novca, nisu ga toliko zanimali automobili, ali ovaj je bio drugačiji. Otac mu je poklonio ovakvu igračku kad je bio mali, „kalifornija spajder 250 GT kupe". Radilo se o jednom od najređih i najlepšili automobila na svetu, koji je proizveden u svega nekoliko desetina primeraka početkom šezdesetih. Tek što je okrenuo glavu, kabriolet je promenio pravac i prešao desno od njega, ubrzao vrtoglavo i nestao ka Sohou.
Kakav luđak...
Mada je Trajbeka bila jedan od najbogatijih krajeva u Menhetnu, Džonatan se tu nikad nije osećao prijatno, budući da je smatrao da tom mestu nedostaje šarm i sklad.
Parkirao se na prvom slobodnom mestu u blizini zgrade u kojoj je živela njegova bivša žena. Impozantna stambena zgrada od petnaestak spratova, „Ekselzior", datirala je iz dvadesetih godina. Nedavno su agenti preuzeli ovu art deko zgradu kako bi je renovirali i pretvorili u niz high tech stanova namenjenih multirnilionerima.
„Zdravo, Edi!", rekao je na ulasku u zgradu.
Obučen u utegnuto kestenjasto odelo sa zlatnim trakama, vratar se najpre zamislio pa ga je tek onda prepoznao.
„Gospodine Lamprer! Kakvo iznenađenje...", izustio je nameštajući kapu.
„Hteo bih da vidim Frančesku. Možete li joj reći da sam u holu?"
„Ali još je rano..."
„Insistiram, Edi, vrlo je važno."
„Pozvaću gospođu telefonom."
Krupan kao Bi Bi King, Edi Brok je, u svakom smislu reči, bio „ključni čovek" u zgradi, onaj koji je znao tajne svih stanara: svađe, prevare, maltretiranja, probleme sa drogom... Zavisno od toga u kakvim ste odnosima sa njim, vaš život bi bio ili u velikoj meri olakšan, ih pretvoren u pakao.
„U redu je, gospodine, čeka vas."
Džonatan mu je zahvalio klimnuvši glavom i pozvao jedan od liftova koji su silazili do hola. Ukucao je šifru kako bi stigao pravo u stan bivše žene, budući da se lift zaustavlja u predsoblju dupleksa čiji su zidovi od stakla, a koji se prostirao na dva poslednja sprata.
Džonatan je ušao u dnevni boravak, koji je bio ogroman i sa zidovima od vulkanskog kamena i savremenim nameštajem od svetlog i orahovog drveta. Sve je bilo u duhu minimalizma. U dva dugačka high-tech kamina smeštena u izbačene metalne okvire, gorelo je desetak plamenčića, dok su na terasu, koja je gledala na reku Hadson, vodila velika staklena vrata. U trenucima kada se sunce rađalo, osvetljenje u roze, ljubičastoj i bledosivoj boji je bilo čarobno.
Džonatan se osećao kao stranac, mada je tu živeo dve godine. Unutrašnji vrt, terasa od četiristo kvadratnih metara, izvanredan pogled, kućepazitelj uvek dostupan, kućno osoblje, topao bazen dugačak dvadeset metara, sportska sala, sauna... Sav taj luksuz mu se činio sasvim prirodnim u vreme kada je on bio „Car[54]". Danas mu se činilo da je nekada patio od veličine, a da je sad došao kao običan smrtnik u posetu bogovima na njihovom Olimpu.
Frančeska je žurila izlazeći iz sobe na spratu.
„Šta se desilo sa Čarlijem?"
„Čarli je dobro. Ostao je u San Francisku sa tvojim bratom."
Pošto joj je laknulo, sišla je niz staklene stepenice kao da je lebdela u vazduhu. S obzirom na vreme, mora da je na brzinu obukla crne farmerke i džemper sa ve-izrezom od bež kašmira. Ali, bez obzira na to, izgledala je besprekorno. Imala je uzvišeno držanje i izgled svojstven porodicama koje već više generacija žive u raskoši. Njen novac je imao oznaku „given, not earned[55]". Možda ih je upravo to rastavilo. Pre nego što ga je izgubio, Džonatan je svoj novac zaradio...
„Ti si ga ubila, zar ne?", upitao ju je pružajući joj papir na kojem je bio odštampan članak o smrti Lojda Vornera.
Nije ni spustila pogled kako bi ga pročitala. Nije ni pitala o čemu priča. Samo je nekoliko trenutaka ostala nepomična, a potom je sela na kauč i uvila se u ćebe.
„Ko ti je to rekao? Glupi Žorž? Ne... sigurno nije..."
„Kako se to desilo?"
Zatvorila je oči i počela da se priseća.
„Bio je kraj decembra, i to pre dve godine...", počela je. „Ujutro si me ispratio na aerodrom, a ja sam ti rekla da idem u London da obiđem jedan od naših restorana. Slagala sam, prethodne nedelje sam saznala da Lojd Vorner ide na Bahame, u Nasau, zbog pregovora vezanih za ugovor koji se ticao jednog od njihovih kazina. Odlučila sam da i ja tamo odem, ne bih li ga ubedila da prihvati da otplatimo pozajmicu u ratama. Kada sam stigla, ostavila sam mu poruku u hotelu u kojoj sam ga pitala da se nađemo na Kolambusu. Tada nisam bila svesna koliko smo se zadužili. Naši restorani su počeli da se razvijaju, ali im je ekonomska i finansijska kriza stala na put. Htela sam da nam' Vin entertejnment' da više vremena da ih isplatimo, a nije bilo prilike da se vidimo oči u oči u Njujorku."
„Jel' došao?"
„Da. Večerali smo zajedno. Pokušala sam da ga ubedim da nam da još vremena, ali nije hteo da čuje. Umesto toga, cele večeri mi se bestidnički udvarao, tako da sam otišla od stola pre deserta!"
Sobarica je ušla u dnevni boravak i donela poslužavnik sa čajnikom i dve šolje. Frančeska je sačekala da izađe, pa je nastavila:
„Mislila sam da je otišao, međutim, Lojd Vorner je došao kod mene u sobu kako bi mi predložio dogovor. Pristao je da učini nešto povodom našeg duga, ali pod uslovom da..."
„Da spavaš sa njim."
Potvrdila je:
„Kada sam ga odbila, zatvorio je vrata i bacio se na mene. Isuviše je popio, i, nesumnjivo, ušmrknuo dosta kokaina. Vrištala sam, ali uzalud, pošto je u hotelu bila organizovana svadba. Dok sam se borila sa njim, ščepala sam jednu statuu sa noćnog stočića: radilo se o bronzanoj imitaciji Đakometija. Veoma jako sam ga udarila u glavu. Srušio se. Najpre sam pomislila da se onesvestio, ali je u stvari bio mrtav."
Zaprepašćen, Džonatan je seo u fotelju blizu Frančeske. Bledog lica, uvijena u ćebe, delovala je smireno. Džonatan pak nije znao da li mu je laknulo ili bi trebalo da oseća bes. U nekoliko rečenica razrešena je misterija duga dve godine. Dve godine tokom kojih nije više nikome mogao da veruje, jer nije mogao da predvidi prevaru žene... I to iz prostog razloga što ga i nije prevarila.
„Zašto nisi zvala policiju?"
„Stvarno misliš da bi poverovali u priču o samoodbrani? Imajući u vidu koliko smo dužni? I to što sam ga ja pozvala da dođe?"
„Šta si uradila sa telom?"
„Bila sam odsela sam u jednom od apartmana na vodi, u kojima smo već ti i ja bili. Palo mi je na pamet da uzmem čamac koji je na raspolaganju svim gostima hotela. Radilo se o malom 'haker kraftu' od mahagonija, sećaš se? Odvezla sam ga sve do apartmana, dovukla telo u kabinu. Bio je mrkli mrak. Molila sam se da ne naiđem na obalsku stražu i otišla da bacim telo tog... manijaka dvadesetak kilometara od obale. Prethodno sam bila dovoljno pribrana da mu uzmem novčanik i mobilni."
„Niko iz hotela nije primetio da si uzela čamac?"
„Ne, pošto je sve osoblje bilo zauzeto oko svadbe. Da li misliš da sam užasna?"
Izgubljen, Džonatan skrenu pogled od Frančeskinog. Rešena da sve razjasni, nije dozvolila da prođe ni trenutak u tišini.
„Izgubila sam se", nastavila je. „Ako bi se pročulo da je Vorner nestao na Bahamima, brzo bi se sva pažnja uperila ka meni. Desetine osoba su nas videle kako zajedno večeramo u restoranu. Moja jedina prilika je bila da mu ne nađu telo odmah stoga sam za telo vezala metalnu šipku koja je bila na day boat[56]-u i da se misli da se Vorner vratio u SAD. Čitajući mejlove na njegovom telefonu, naišla sam na poruku u kojoj su ga pozvali da rezerviše let za povratak. Otišla sam na sajt prevoznika i popunila obrazac. Bilo je izvodljivo ukoliko bih našla nekoga ko fizički odgovara Lojdu. Pao mi je na pamet Žorž, pošto je pomalo ličio na Vornera.
„Žorž ti je bio alibi?"
„Da. Svoje prisustvo na Bahamima sam opravdala tako što se mislilo da mi je on ljubavnik te da sam sa njim bila u hotelu. Odatle i fotografije jednog paparaca iz okoline. Još je u povratku putovao sa Lojdovim papirima. Čim smo stigli u Njujork, rekla sam mu da u više navrata kupi nešto Vornerovom karticom koju sam uzela iz njegove jakne. Kada su, nekoliko dana kasnije, objavili da je Vorner nestao, policajci su mislili da se vratio na Menhetn. Niko nije ni nameravao da se pozabavi Bahamima, sve dok mu nisu pronašli telo šest meseci kasnije."
„Kakva je danas situacija sa istragom?"
Još nije probala čaj, već je uzela paklo „danhila" ostavljeno na stočiću i upalila cigaretu.
„Ne znam. Mislim da se ne dešava ništa sa dosijeom. U svakom slučaju, niko me nikada nije ispitivao, budući da nisam sa njim večerala, nego sa Žoržom."
Pošto se dugo suzdržavao, Džonatan je proključao od besa:
„Zašto nisi pozvala mene, tvog muža? Tako malo poverenja si imala u mene? Hajde što mi nisi pomenula put, nego si mi prećutala ubistvo!"
„Da bih zaštitila i tebe i Čarlija! Upravo da ne bi postao saučesnik u ubistvu! Da ne bismo oboje završili u zatvoru! Verovatnoća da moj plan uspe bila je jedan od deset. Razmisli: ko bi nam gajio dete da su nas oboje uhvatili?"
Džonatan je razmislio o ovom obrazloženju. Imao je smisla, a i deo njega se divio hladnokrvnosti, besprekornoj razumnosti i inteligenciji zahvaljujući kojoj je Frančeska uspela da se izvuče i da zaštiti porodicu. Da li bi on mogao tako nešto da smisli? Verovatno ne. Sigurno bi se znalo da je kriv. Sigurno bi ga ponele emocije...
Iznenada je nestao osećaj besmisla i haosa u koji ga je bacio razvod. Ono što im se desilo imalo je smisla. Ali, u istom trenutku, Džonatan je postao svestan toga da mu je sada Frančeska delovala kao stranac. Više nije imao nikakvo osećanje, niti zanos, kao da ih je neka prepreka ovo puta zauvek razdvojila.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zov anđela-Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu