Londonski mostovi - Džejms Paterson

Strana 1 od 9 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:49 pm



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:49 pm


Lariju Keršbaumu U čast desetog Aleksa Krosa.
Bez tvojih opaski, saveta i prijateljstva ne bi ni njega bilo.

Prolog

LASICA SE VRATIO, PRIJATNOG LI IZNENAĐENJA


Prvo poglavlje




PUKOVNIK DŽEFRI ŠEFER je uživao u novom životu u Salvadoru, trećem po veličini gradu u Brazilu, a po mnogima i najzanimljivijem. Svakako je taj grad pružao najviše zabave.
Iznajmio je razmetljivu šestosobnu vilu odmah naspram plaže Guaražuba, gde je provodio dane u piću slatkih kaipirinja i ledenog piva „brama“, a ponekad igrajući tenis u klubu. Noću se pukovnik Šefer - ubica-psihopata poznatiji kao Lasica - odavao starim navikama, lovio je po mračnim, uskim zavojitim ulicama starog grada. Izgubio je račun o tome koliko ih je ubio u Brazilu, a u Salvadoru kao da niko nije brojao nit mario. U novinama nije bilo nijednog članka nestanku neke mlade prostitutke. Ni jednog jedinog. Možda je tačno ono što se priča za ovdašnje ljude - ako slučajno nisu na nekoj zabavi, vežbaju za sledeću.
Tek nešto posle dva ujutro Šefer se vratio u vilu s mladom prelepom uličarkom, koja se predstavila kao Marija. Imala je krasno lice i divno mrko telo, posebno za nekog tako mladog. Marija je rekla da ima trinaest godina.
Lasica je ubrao debelu bananu s drveta u dvorištu. U ovo doba godine mogao je da bira između kokosa, guave, manga i pinje - puding-jabuke. Kad je ubrao sveže voće, pomislio je kako je u Salvadoru uvek nešto sazrelo za branje. Pravi raj. A možda je i pakao, a ja sam đavo, pomislio je pa se zakikotao.
„Izvoli, Marija", rekao je i pružio joj bananu. „Lepo ćemo je iskoristiti.“
Devojka se nasmešila s razumevanjem, a Lasica obrati pažnju na njene oči - savršene smeđe oči.
I sve je to moje -oči, usne, grudi.
Upravo tad je ugledao sitnog brazilskog majmuna kog zovu miko, kako pokušava da se uvuče u kuću kroz zastor na prozoru. „Beži odatle, kradljivče nijedan!", dreknuo je. „Ajde! Gubi se!“
Tad se nešto mrdnulo u žbunju i tri čoveka su ga zaskočila. Policija, bio je ubeđen, verovatno Amerikanci, Aleks Kros?
Policajci su ga skolili snažnim rukama i nogama. Udarili su ga palicom ili olovnom cevi, iščupali mu pramen kose i tukli dok nije izgubio svest.
„Uhvatili smo ga. Uhvatili smo Lasicu iz prvog pokušaja. I nije bilo teško“, rekao je jedan od njih. „Uvedimo ga unutra.“ Zatim je pogledao lepu devojčicu, koja se, sasvim logično, prepala.
„Dobro si obavila posao, Marija. Dovela si nam ga.“ Okrenuo se pratiocu. „Ubij je.“
Hitac se prolomio tihim dvorištem. U Salvadoru niko to izgleda nije primetio, nit je mario.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:49 pm











Drugo poglavlje




LASICA JE SAD POŽELEO da umre. Visio je naglavačke s tavanice svoje spavaće sobe. U sobi je bilo ogledala na sve strane, pa se video u više njih.
Ličio je na mrtvaca. Bio je nag, sav izubijan i krvav. Ruke su mu čvrsto vezane lisicama na leđima, gležnjevi privezani jedan za drugi, od čega mu je prekinuta cirkulacija. Krv mu se slivala u glavu.
Pored njega je visila Marija, ali je bila mrtva već nekoliko sati, možda i čitav dan, sudeći po užasnom smradu. Smeđe oči su joj bile okrenute k njemu, ali su zurile kroz njega.
Vođa njegovih otmičara imao je bradu i stalno je stezao crnu gumenu lopticu. Sad se sagnuo pa je bio na stopu od Šeferovog lica. Progovorio je tiho, šapatom.
„Evo šta smo radili s nekim zarobljenicima kad sam bio u aktivnoj službi - prilično učtivo i mirno ponudili bismo im da sednu, pa bismo im zakucali jezik za sto. To je čista istina, moj lasičasti prijatelju. Znaš šta još? Prosto smo im čupkali dlačice... iz nozdrva... s grudi... sa stomaka... genitalija... to je prilično dosadno, zar ne? Uh“, rekao je i počupao Šeferove malje.
„A znaš šta je najgore mučenje, barem po mom mišljenju? Gore od onoga što bi ti uradio sirotoj Mariji. Uhvatiš zarobljenika za oba ramena i snažno ga treseš sve dok ne dobije konvulzije. Doslovno mu prodrmaš mozak, koji je sam po sebi osetljiv organ. Od toga mu se učini da će mu glava odleteti. Telo mu zahvati vrelina. Ne preterujem.
Evo, pokazaću ti na šta mislim.“
Grozno, nezamislivo trešenje - a Šefer je sve vreme visio naglavačke - trajalo je gotovo čitav sat. Na kraju su ga spustili.
„Ko si ti? Šta hoćeš od mene?“, zavrištao je. Glavni tamničar slegnu ramenima.
„Ti si žilav skot, ali uvek se podsetim da sam te našao. Ako bude potrebno, naći ću te opet.
Razumeš li?“
Šefer nije mogao da izoštri vid, ali je pogledao u pravcu iz kog je dopirao tamničarev glas.
Prošaputao je:
„Šta... hoćeš? Molim te.“
Lice bradatog čoveka mu je sad bilo blizu. Skoro da se smešio. „Imam za tebe najneverovatniji posao. Veruj mi, rođen si za njega."
„Ko si ti?“, prošaputao je Lasica kroz duboko naprslu, krvavu usnu. To pitanje je hiljadu puta ponovio dok su ga mučili.
„Ja sam Vuk“, rekao je bradati. „Možda si čuo za mene.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:50 pm











Prvi deo

NEPOJMLJIVO










Treće poglavlje




VEDROG SUNČANOG DANA, kad će jedno od njih dvoje neočekivano i bespotrebno stradati, Franses i Dagi Puslovski su prostirali čaršave, jastučnice i dečju odeću da se suše na podnevnom suncu.
Odjednom su na parkiralište kamp-prikolica Azurni pogled u Sanrajz Veliju u Nevadi nagrnuli američki vojnici. Mnogo vojnika. Čitav konvoj američkih džipova i kamiona poskakujući je naišao zemljanim putem na kom su živeli, pa se naglo zaustavio. Vojnici su se raspršili iz vozila. Bili su naoružani do zuba. Očigledno su bili u ozbiljnoj akciji.
„Šta se to, za boga miloga, dešava?“, pitao je Dagi, koji je tad odsustvovao iz rudnika Korti kod Velsa zbog bolovanja, pa se još nije privikao na život kod kuće. Znao je da mu to uopšte ne uspeva. Skoro neprekidno je potišten, uvek namrgođen i sitničav i uvek ćutljiv sa sirotom Franses i decom.
Sad je primetio kako su i muškarci i žene vojnici što silaze s kamiona odeveni u bojne uniforme: kožne čizme, maskirne pantalone, maslinaste majice - sve po redu, kao da su usred Iraka, a ne u zapećku Nevade. Bili su naoružani puškama M -16 i trčali do najbližih kamp-kućica dignutih cevi. Čak su i neki vojnici izgledali uplašeno.
Duvao je prilično jak pustinjski vetar, pa su im glasovi dopirali čak do prostrtog veša Puslovskih. Franses i Dagi su jasno čuli: „Evakuišemo naselje! Ovo je hitno. Svi moraju odmah da napuste kuće! Smesta, narode!“
Franses je bila dovoljno prisebna da primeti kako su svi vojnici izgovarali otprilike iste rečenice, kao da su ih uvežbali, a stegnuta, ozbiljna lica pokazivala su da neće trpeti neposlušnost. Tristotinak suseda Puslovskih - od kojih su neki bili sasvim čudni - već su napuštali pokretne domove, negodujući, ali ipak poslušno.
Prva susetka Delta Šor pritrčala je Franses.
„Šta se događa, dušo? Zašto su ovde svi ti vojnici? Gospode bože! Da ne poveruješ! Mora da su iz Nelisa ili Falona. Franses, malo se plašim. A ti, dušo?“
Franses je ispustila iz usta štipaljku i odgovorila Delti:
„Kažu da nas evakuišu. Moram po devojčice.“
Utrčala je u kućicu iako je smatrala da je sa sto jedanaest kilograma prošlo vreme kad je mogla da sprintuje, pa čak i da trčkara.
„Medison, Bret, hajdete. Ništa se ne bojte. Treba samo nakratko da izađemo! Biće zabavno. Kao u filmu. Mrdajte!"
Devojčice od dve i četiri godine izašle su iz sobička u kom su gledale Roli, Poli, Oli na Diznijevom kanalu. Medison, starija, kao i obično se raspitivala:
„Zašto? Zašto moramo? Neću. Neću. Zauzete smo, mama.“
Franses je dohvatila mobilni telefon s kuhinjskog pulta - a onda se dogodilo nešto zaista čudno. Pokušala je da pozove policiju, ali se iz telefona začulo samo glasno pucketanje. To se nikad nije

dešavalo, nikad nije čula tako neprijatno šuštanje. Je li ovo nekakva invazija? Možda nešto nuklearno?
„Majku mu!“, prasnula je u telefon i samo što se nije rasplakala. „Šta se ovo događa?“
„Rekla si ružnu reč!“, cijuknula je Bret, ali se smejala. Njoj su se dopadale ružne reči. Kao da joj je majka pogrešila, a ona je volela kad odrasli greše.
„Uzmite gospođu Samerkin i Groktavca“, rekla je Franses devojčicama, koje ni za živu glavu ne bi otišle iz kuće bez omiljenih igračaka, čak ni da se misirska čuma spustila na naselje. Franses je molila boga da to nije slučaj - ali šta je onda? Zašto se američka vojska razmilela po naselju, pa maše oružjem ljudima pred licem?
Čula je spolja preplašene susede kako rečima izražavaju njene misli:
„Šta se dogodilo?“, „Ko kaže da moramo da odemo?“, „Recite nam zašto!“, „Preko mene mrtvog, vojniče! Čuješ li me?“
Ovo poslednje je rekao Dagi! Šta je on to smislio?
„Dagi, uđi u kuću!“, povikala je Franses. „Pomozi mi s devojčicama! Dagi, potreban si mi ovde.“ Spolja se začuo hitac! Glasan prasak puške.
Franses je dotrčala do mreže za insekte - evo, opet trči - i videla vojnike kako stoje nad Dagijevim telom.
Gospode, Dagi se ne miče. O boze, o bože! Vojnici su ga ustrelili kao besnog psa. Ni zbog čega!
Franses je uzdrhtala, pa ispovraćala ručak.
Devojčice su cičale:
„Bljak, mamice! Mamice, bljak! Povraćala si po kuhinji!“
Zatim je iznenada neobrijan vojnik šutnuo vrata s mre-žom, pa joj se uneo u lice i zaurlao: „Izlazi iz prikolice! Smesta! Hoćeš i ti da pogineš?“
Uperio je cev puške pravo u Franses.
„Ne šalim se, ženo“, rekao je. „Iskreno da ti kažem, pucaću još dok ovo ne izgovorim.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:50 pm






Četvrto poglavlje




POSAO - operacija, misija - sastojao se u raščišćavanju jednog američkog naselja. Usred bela dana.
Bio je to sablastan, sulud posao. Obe verzije filma Svitanje mrtvih blage su u odnosu na ovo. Sanrajz Veli u Nevadi: stanovništvo 315 neustrašivih duša. Uskoro će broj stanovnika biti nula. Ko će to poverovati? Bogami svi, i to za oko tri minuta.
Nijedan od muškaraca u aviončiću nije znao zbog čega je to naselje trebalo uništiti, nit išta drugo o toj čudnoj misiji, osim da je izuzetno dobro plaćena, pa još unapred. Nisu znali čak ni ime jedan drugom. Saopšteno im je svakom ponaosob šta mu je zadatak u misiji. Njegova kockica mozaika. Tako su to i zvali - njihove kockice.
Majkl Kosta iz Los Anđelesa, stručnjak za municiju, dobio je uputstva da „prokrijumčari vakuumsku bombu snažnog razornog dejstva".
U redu, on je to mogao da uradi sasvim lako.
Radni model mu je bio BLU-96, poznat i kao „sekač belih rada“, koji plastično opisuje krajnji ishod. Kosta je znao da je bomba projektovana za raščišćavanje minskih polja, kao i džungli i šuma radi vojnih sletišta. Onda je neki zaista lud, bolestan tip smislio da bi sekač belih rada mogao jednako lako da satre ljude kao što uništava drveće i kamenčine.
Zato je Kosta leteo onim starim, olupanim teretnim avionom nad planinskim vencem Taskarora prema Sanrajz Veliju i sasvim se primakao cilju.
S novim najboljim drugarima sklapao je bombu baš u tom avionu. Imali su čak i dijagram s uputstvima, kao da su kreteni. Kako sastaviti termobazičnu bombu za početnike.
Kosta je znao kako je konkretno ta bomba BLU-96 oružje pod strogom kontrolom i da ju je relativno teško nabaviti. Na nesreću svih onih što su živeli, voleli, jeli, spavali i srali u Sanrajz Veliju, sekač belih rada se može sklopiti kod kuće od delova koje je lako nabaviti. Kosta je kupio dodatni rezervoar za gorivo od tri i po tone, napunio ga visokooktanskim gasom, namestio uređaj za raspršivanje i umetnuo štapine dinamita kao središte. Zatim je napravio sklop kočnice i okidača koristeći delove padobranskog uređaja za utvrđivanje visine. Sve tako jednostavno.
Onda je rekao ostalima u avionu:
„Letite preko cilja. Gurnete bombu kroz vrata za teret, pa potrčite prema okeanu kao da vam gore gaće. Verujte mi, sekač belih rada za sobom neće ostaviti ništa do spržene zemlje. Sanrajz Veli će postati spaljena mrlja u pustinji. Sećanje. Samo gledajte.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:50 pm





Peto poglavlje




„SAMO POLAKO, gospodo. Ne treba niko da strada. Ovog puta ne treba.“
Skoro hiljadu dvesta kilometara odatle Vuk je gledao uživo šta se događa u pustinji. Kakav film! U Sanrajz Veliju su postavili četiri kamere na zemlji koje su slale sliku na četiri monitora u kuću na Bel Eru u Los Anđelesu, gde je on boravio. Bar trenutno.
Pažljivo je pratio kako stanovnike kamp-prikolica vojnici prate do spremnih transportnih kamiona. Slika je bila veoma oštra. Jasno je video oznake na rukama vojnika: Vojna GARDA NEVADE 72. JEDINICA.
Odjednom je glasno rekao:
„Sranje! Ne radi to!“ Sve brže je stezao crnu lopticu, što radi kad je uznemiren ili ljut, ali i kad ga spopadne i jedno i drugo.
Jedan civil izvuče pištolj i uperi ga u vojnika. Neverovatno glup potez!
„Imbecilu obični!“, povikao je Vuk u ekran.
Sekund kasnije je onaj čovek s pištoljem ubijen, oboren licem u pustinjsku prašinu, što je olakšalo utovar ostalih budala iz Sanrajz Velija u kamione. Trebalo je da to predvidim, pomisli Vuk. No kako nije, sad je to problemčić.
Zatim je pokretna kamera uhvatila teretni avion kako se približava naselju i kruži nad njim. Bio je to prelep prizor. Ona pokretna kamera očigledno je bila na vojnom kamionu, za koji se ponadao da žurno odlazi van domašaja.
Snimak je bio zapanjujuć - crnobeli, zbog čega je izgledao još moćnije. Crnobelo je stvarnije, zar ne? Da, svakako.
Pokretna kamera nije mrdala s aviona koji sleće u naselje.
„Anđeli smrti“, prošaputao je. „Prelep prizor. Kakav sam ja umetnik."
Dvojica su morala da izguraju rezervoar s gasom kroz vrata. Tad je pilot naglo skrenuo ulevo, dostigao najveće ubrzanje pa što je mogao brže digao avion. To je bio njegov posao, njegova kockica mozaika, a obavio ga je sasvim dobro.
„Živećeš", rekao je Vuk.
Sad je kamera hvatala širok ugao i bombu koja polako leti k naselju. Zadivljujuć snimak. Čak je i njemu bio stravičan. Na tridesetak metara nad zemljom bomba je eksplodirala.
„Jebote! Bum!“, prosto mu je izletelo s usana. Obično ga ništa nije ovako uzbuđivalo.
Dok je gledao - a nije mogao da odvoji pogled - sekač belih rada sravnio je sa zemljom sve u krugu od petsto metara od mesta na koje je pao. Osim toga, imao je moć da ubije sve u tom prostoru, što je i obavio. Bio je potpuno razoran. Čak na šesnaest kilometara odatle popucali su prozori na kućama. Zgrade i zemlja su se tresle u Elku udaljenom pedeset šest kilometara. Detonacija se čula i u susednoj državi.
Doduše, čula se i mnogo dalje. Upravo tamo u Los Anđelesu, naprimer. Jer je malo naselje u

Sanrajz Veliju bilo samo probni poligon.
„Ovo je tek zagrevanje“, rekao je Vuk. „Početak nečeg velikog. Mog remek-dela. Poravnavanja računa."







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:51 pm






Šesto poglavlje




KAD JE SVE POČELO, bio sam u blaženom neznanju, na četvorodnevnom odmoru na Zapadnoj obali, prvom odmoru za godinu dana. Prva stanica: Sijetl u državi Vašington.
Sijetl je lep, živ grad u kom je, po mom mišljenju, fino uravnoteženo ono staro, vredno divljenja i kibernetsko novo, moguće s malom prevagom u korist budućnosti. Pod normalnim okolnostima radovao bih se odlasku tamo.
Međutim trenutak nije bio pogodan, a trebalo je samo da pogledam dečkića kog sam držao za ruku dok smo prelazili Severnu aveniju Volingford da bih se setio zbog čega je tako.
Trebalo je samo da oslušnem srce.
Dečak je moj sin Aleks, a ja sam ga tad video prvi put posle četiri meseca. Sad je živeo s majkom u Sijetlu. Ja sam živeo u Vašingtonu, gde sam radio kao agent FBI-ja. Aleksova mama i ja smo se upustili u „prijateljsku“ borbu za starateljstvo nad sinom. U stvari, postalo je prijateljskije tek posle dva vrlo burna susreta.
„Uživaš li?“, pitao sam malog Aleksa, koji je još vukao sa sobom Mu, crno-belu plišanu kravu, omiljenu još dok je živeo sa mnom u Vašingtonu. Imao je nepune tri godine, ali je već razgovetno govorio, a još razgovetnije dolazio do onog što bi naumio. Bože, kako sam voleo tog čovečuljka. Njegova majka je bila ubeđena da je nadaren - visok stupanj inteligencije, veoma kreativan - a kako je Kristina nastavnica u osnovnoj školi, i to odlična nastavnica, verovatno zna šta priča.
Stanovala je u oblasti Volingford, pa kako je to prijatan kraj za šetnju, Aleks i ja smo rešili da ne idemo daleko od kuće. Počeli smo tako što smo se igrali u prostranom dvorištu ograđenom zelenim Daglasovim jelama, s pogledom na Kaskadne planine.
Napravio sam nekoliko snimaka dečaka, prema uputstvima koja mi je dala Nana Mama. Aleks je hteo da mi pokaže majčin povrtnjak, a ovaj je, kao što sam i očekivao, bio lepo održavan i pun paradajza, zelene salate i tikava. Trava oko njega je uredno šišana. Po simsu kuhinjskih prozora bilo je saksija s ruzmarinom i nanom. Još malo sam slikao Aleksa.
Pošto smo obišli dvorište, otišli smo do volingfordskog igrališta da vežbamo hvatanje lopte i udaranje palicom, zatim smo posetili zoološki vrt, pa se prošetali pored obližnjeg Zelenog jezera držeći se za ruke. Aleks je bio uzbuđen zbog predstojeće parade i nije razumeo zbog čega ne mogu da ostanem sve do tada. Znao sam šta nam predstoji, pa sam se trudio da se pripremim.
„Zašto uvek moraš da odeš?“, pitao me je, a ja nisam imao odgovor na to. Samo sam osetio iznenadan, grozan bol u grudima koji mi je postao već poznat. Želim da budem s tobom, mališa, svakog minuta svakog dana, hteo sam da kažem.
„Jednostavno moram, mališa“, kazao sam. „Ali uskoro ću opet doći. Obećavam. Znaš da držim obećanja.“
„Zato što si policajac? Zato moraš da odeš?“
„Da, delimično zbog toga. To mi je posao. Moram da zarađujem kako bih mogao da kupim video-

kasete i slatkiše.“
„Zašto ne nađeš drugi posao?“
„Razmisliću o tome“, rekao sam. Nisam ni lagao. Naći ću drugi posao. U poslednje vreme mnogo razmišljam o policijskoj karijeri. Čak sam o tome razgovarao i s doktorkom, mojom doktorkom za glavu.
Konačno smo se oko pola tri vratili do njegove kuće, obnovljene viktorijanske zgrade u odličnom stanju, obojene u tamnoplavo, s belim rubovima oko prozora. Kuća je udobna i svetla, a priznajem da je i lepo odrastati u mestu kao što je Sijetl.
Iz sobe malog Aleksa vide se Kaskadne planine. Šta dečaku još treba?
Možda otac kog viđa češće nego jednom u nekoliko meseci? Šta mislite o tome?
Kristina je čekala na tremu i toplo nas pozdravila. Bila je to velika promena od našeg poslednjeg sučeljenja u Vašingtonu. Mogu li joj verovati? Izgleda da nisam imao izbora.
Aleks i ja smo se zagrlili na pločniku, pa sam ga još nekoliko puta slikao za Nanu i decu.
Zatim je ušao s Kristinom, a ja sam ostao napolju, pa otišao do iznajmljenog auta, ruku duboko zavučenih u džepove, s osećanjem da mi sinčić već nedostaje, da mi suviše nedostaje, i s potvrdnim odgovorom na pitanje hoće li mi se uvek ovako cepati srce.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:51 pm





Sedmo poglavlje




POSLE POSETE ALEKSU U Sijetlu, odleteo sam za San Francisko da provedem malo vremena s inspektorkom u odeljenju krvnih delikata Džemilom Hjuz. Nas dvoje se zabavljamo već oko godinu dana. Nedostajala mi je i osećao sam potrebu da budem s njom. Umela je da sve dovede u red.
Usput sam slušao divne glasove Erike Badu i Kalvina Ričardsona. I oni umeju da sve dovedu u red. Ili bar donekle.
Kako se avion bližio San Francisku, počastvovani smo iznenađujuće bistrim pogledom na most Golden gejt i obris grada. Video sam centar Embarkadero i zgradu Transamerike, pa sam se prepustio prizoru. Jedva sam čekao da vidim Džem. Zbližili smo se kad smo zajedno radili na istrazi jednog ubistva. Jedina nevolja je bila u tome što smo živeli na suprotnim obalama. Voleli smo svako svoj grad i posao, pa nismo još smislili kako to da rešimo.
S druge strane, zaista smo uživali kad smo zajedno. Video sam radost na Džemilinom licu čim sam je ugledao kod izlaza na prometnom međunarodnom aerodromu. Stajala je pred restoranom Nort Bič, široko se osmehivala, tapšala ruku dignutih iznad glave, pa skakala u mestu. Jednostavno je takva, i to joj pristaje.
Čim sam je video, nasmešio sam se i već se osećao bolje. Uvek je tako uticala na mene. Nosila je meki kožni sportski mantil, svetloplavu majicu i crne farmerke, izgleda da je došla pravo s posla. Ali izgledala je dobro, zaista dobro.
Namazala je karmin i namirisala se, što sam otkrio kad sam je zagrlio. „O da ",rekao sam.
„Nedostajala si mi.“
„Onda me drži, grli me, ljubi me. Kako ti je sin? Kako je Aleks?“
„Sve je veći, pametniji i zabavniji. Sjajan je. Obožavam čovečuljka. Džemila, već mi nedostaje.“
„Znam. Znam, dušo. Hajde, zagrli me.“
Podigao sam je sa zemlje i okrenuo oko sebe. Visoka je metar i sedamdeset pet i čvrsta, volim da je držim u zagrljaju. Primetio sam da nas neki ljudi gledaju i uglavnom se smeše. Kako da se ne smeše?
Tad su nam prišli dvoje koji su nas gledali. Bili su u tamnoj odeći i došli su pravo k nama. Šta je sad to?
Žena je digla značku da mi je pokaže: FBI. O ne. Ne. Zašto mi se to uvek događa.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:52 pm







Osmo poglavlje




ZAJEČAO SAM i nežno spustio Džemilu, kao da smo uradili nešto loše, a ne nešto sasvim ispravno. Najednom su mi isparila sva lepa osećanja. Tek tako. Bum, tras! Odmor mi je bio preko potreban - a ovo neće biti odmor.
„Ja sam agentkinja Džin Metjuz, a ovo je agent Džon Tompson“, rekla je žena i pokazala na plavog tridesetogodišnjaka koji je grickao čokoladicu „đirardeli“. „Žao nam je što vas prekidamo, što se namećemo, ali poslali su nas da dočekamo vaš avion. Vi ste Aleks Kros, gospodine?“, setila se konačno da proveri.
„Ja sam Aleks Kros. Ovo je inspektorka Hjuz iz ovdašnje policije. Pred njom možete slobodno da govorite.“
Agentkinja Metjuz je zavrtela glavom.
„Ne, gospodine, bojim se da ne mogu.“ Džemila me potapša po ruci.
„U redu je.“ Udaljila se i ostavila me s ona dva agenta, što je sasvim suprotno od onog što sam želeo. Želeo sam da oni odu - da nestanu.
„O čemu se radi?“, pitao sam agentkinju Metjuz. Predosećao sam da je nešto gadno, što je stalni problem s mojim novim poslom. Direktor FBI-ja Berns zna moj plan puta i raspored u svakom trenutku, čak i kad nisam na dužnosti, što zapravo znači da sam uvek na dužnosti.
„Kao što rekoh, gospodine, rečeno nam je da vas sačekamo. Zatim da vas odmah ukrcamo u avion za Nevadu. Tamo je došlo do nečeg što hitno treba istražiti. Jedno naselje je pogođeno bombom. Zbrisano je sa lica zemlje. Direktor hoće da odete na lice mesta, i to odmah. Tamo je jeziva pustoš.“ Tresao sam glavom strašno razočaran i frustriran dok sam prilazio Džemili. Imao sam utisak da usred grudi imam rupu.
„Bačena je bomba u Nevadi. Kažu da je objavljeno i na vestima. Moram tamo“, rekao sam joj.
„Potrudiću se da se vratim što pre. Izvini. I ne slutiš koliko mi je žao.“ Izraz njenog lica mi je sve rekao.
„Razumem“, kazala je. „Naravno da razumem. Moraš da ideš. Vrati se ako budeš mogao.“
Hteo sam da je zagrlim, ali ona se izmakla i samo mi kratko i žalosno mahnula. Zatim se okrenula i otišla bez ijedne reči više, a ja sam pomislio kako sam upravo i nju izgubio.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:52 pm





Deveto poglavlje




KRENUO SAM, ali sam se osećao i više nego frustrirano - sve mi je bilo nadrealno. Odleteo sam privatnim mlaznjakom iz San Franciska do gradića u Nevadi, a odatle helikopterom FBI-ja do onog što je ranije bio Sanrajz Veli.
Trudio sam se da ne mislim na malog Aleksa, da ne mislim na Džemilu, ali nije mi uspevalo.
Možda kad stignem na mesto gde je pala bomba? Kad se dam na posao, kad uronim u govna.
Po tome kako su se ovdašnji agenti snebivali i uzmuvali oko mene, primetio sam da su, zbog glasa koji me bije ili zbog toga što radim van Vašingtona, bili nervozni i napeti. Direktor Berns je jasno svima stavio do znanja da sam ja Biroov stručnjak za probleme ili njegov stručnjak za probleme. Neću obavestiti Vašington o njihovom ponašanju, ali mesni agenti to nisu znali. Kako bi i znali?
Helikopterom smo se vozili samo desetak minuta. Iz vazduha sam video svetla hitnih službi oko Sanrajz Velija, to jest onoga što je od njega ostalo. Naselja više nije bilo. Vio se još dim, ali iz helikoptera nisam primetio vatru, moguće zbog toga što više nije bilo ničega što bi gorelo.
Samo što je prošlo osam sati. Šta se to, kog vraga, ovde dogodilo? Zašto bi se uopšte neko trudio da uništi tako skromno naselje kao što je Sanrajz Veli?
Čim smo poleteli, preneli su mi podatke koje su imali. Nažalost, imali su ih premalo. U četiri posle podne sve stanovnike - osim jednog, koji je ubijen - „evakuisala“ je navodno nacionalna služba vojne garde. Zatim su ih odvezli šezdesetak kilometara odatle, negde na pola puta do najbliže varoši Elka. Mesto na kom su ostavljeni dojavljeno je državnoj policiji Nevade. Dok je policija stigla da pomogne preplašenim stanovnicima Sanrajz Velija, vojni kamioni i džipovi su več otišli. A otišlo je i naselje Sanrajz Veli. Izbrisano sa mape.
Mislim, tamo nije bilo više ničeg do peska i raznog pustinjskog žbunja.
Video sam vatrogasne kamione, kombije, terenska vozila, valjda šest helikoptera. Dok smo se spuštali, spazio sam tehničare u zaštitnoj odeći.
Gospode, šta se ovde dogodilo? Hemijski napad?
Rat?
Zar je to moguće? U današnje vreme? Naravno da jeste.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:52 pm






Deseto poglavlje




TO JE VEROVATNO nešto najstrašnije što sam video za sve ove godine kako radim kao policajac - potpuno uništenje, bez vidnog povoda i razloga.
Čim smo sleteli i izašli iz helikoptera, dobio sam zaštitni kombinezon, gas-masku i drugu opremu. Gumena maska je bila vrhunskog kvaliteta, s odvojenim štitnicima za oči i cevi za unošenje tečnosti. Osećao sam se kao lik iz strašnih priča Filipa K. Dika. No to nije dugo trajalo. Skinuo sam tešku masku čim sam video kako dva vojna oficira hodaju bez nje.
Nedugo pošto sam stigao, došli smo do mogućeg otkrića. Dvojica penjača po stenju videla su čoveka s video-kamerom kako snima eksploziju. Učinio im se sumnjiv, pa ga je jedan od njih slikao digitalnim aparatom. Slikali su i evakuaciju naselja.
Dva agenta su razgovarala s penjačima, a ja sam hteo da popričam s njima čim oni završe. Nažalost, mesni policajci su se dokopali aparata i nisu ga dali dok na mesto eksplozije nije došao njihov načelnik. On je kasnio jer je bio u lovu.
Kad se konačno pojavio, u starom crnom dodžu polaris, skočio sam na njega. Krenuo sam da pričam i pre nego što je izašao iz kola.
„Načelniče, vaši ljudi drže važan dokazni materijal. Treba da ga pogledamo“, rekao sam ozbiljno, ali ne dižući glas na čoveka od šezdesetak godina s isturenim stomakom. „Ovo je istraga na federalnom nivou. Ja predstavljam i FBI i Domovinsku bezbednost. Zbog vaših ljudi izgubili smo dragoceno vreme.“
Mora se priznati da je načelnik bio van sebe. Zaurlao je na policajce:
„Morončine, dajte ovamo dokazni materijal. Šta vas dvojica izvodite koji moj? O čemu ste razmišljali? Razmišljate li uopšte? Dajte dokazni materijal."
Ovi su dotrčali, a onaj viši, za kog sam kasnije saznao da je načelnikov zet, predao je aparat. Bio je to „kanon pauer šot“ pa sam znao kako da dođem do slika.
Šta imamo ovde? Prvi snimci su bili dobro uhvaćeni prizori iz prirode. Na njima nije bilo ljudi.
Bilo je tu snimaka iz blizine i onih širokougaonih. Zatim su naišle slike evakuacije. Neverovatno.
A onda sam konačno ugledao čoveka koji je snimao eksploziju.
Bio je okrenut leđima. Na prvoj slici je stajao, ali je na sledećim kleknuo na koleno. Verovatno da uhvati bolji ugao.
Ne znam šta je navelo penjača da snimi prvih nekoliko slika, ali imao je sjajan instinkt. Tajanstveni čovek je snimao video-kamerom napušteno naselje - zatim je iznenada ono odletelo u vazduh u plamenu koji se dizao nekoliko desetina metara. Očigledno je da je taj znao za napad i pre nego što je do njega došlo.
Na sledećoj slici se taj čovek okrenuo prema penjačima. Zapravo je pošao k njima ili bar tako izgleda na slici. Zanimalo me je da li ih je video da ga slikaju. Činilo mi se da gleda u njih.

Tad sam mu video lice i s nevericom se zagledao u njega. Prepoznao sam ga. A kako i ne bih?
Godinama ga već jurim.
Ovde i u Evropi tražen je zbog više od deset ubistava. Opaki psihopata, jedan od najgorih na svetu što su još na slobodi. Zove se Džefri Šefer, ali ga ja znam kao Lasicu.
Šta on radi ovde?







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:52 pm





Jedanaesto poglavlje




BILO JE JOŠ NEKOLIKO jasnih slika mrskog Lasice dok se primicao onom koji je slikao.
Od pogleda na njega uhvatila me je vrtoglavica a i mučnina. Usta su mi se osušila, pa sam lizao usne. Šta Šefer radi ovde? Kakve on veze ima s bombom koja je uništila ovo naselje? Kakvo ludilo, košmar, nestvarna situacija.
S pukovnikom Šeferom sam se sučelio pre tri godine u Vašingtonu. Tamo je ubio više od dvanaestoro ljudi, mada to nismo uspeli da dokažemo. Prerušio bi se u taksistu pa bi krstario jugoistočnom četvrti, gde ja živim. Tu je lako dolazio do plena i znao je da prestonička policija ne istražuje pomno ubistva siromašnih i obojenih. Imao je on i pravi posao - bio je vojni oficir u službi Britanske ambasade. Na prvi pogled, nije mogao biti ugledniji. A, zapravo, bio je užasni ubica, jedan od najgorih serijskih ubica koje sam ikad sreo.
Mesni agent Fred Vejd prišao mi je dok sam još bio blizu helikoptera kojim sam doleteo. Rekao mi je kako želi da zna šta se dešava, što mu nisam zamerio. Isto sam i ja želeo.
„Čovek koji je snimao eksploziju zove se Džefri Šefer“, rekao sam mu. „Poznajem ga. Izvršio je više ubistava u Vašingtonu dok sam tamo bio detektiv krvnih delikata. Poslednje što smo o njemu čuli jeste da je pobegao u London. U tamošnjem tržnom centru ubio je svoju ženu pred rođenom decom. Zatim je nestao. Izgleda da se sad vratio. Nemam predstavu zašto, ali glava me zaboli i pri pomisli na njega.“
Izvadio sam mobilni telefon i pozvao Vašington. Dok sam objašnjavao šta sam otkrio, ponovo sam pregledao poslednjih nekoliko slika sa Šeferom. Na jednoj ulazi u crveni ford bronko.
Na sledećoj je slikan bronko dok odlazi. Gospode. Jasno se vide registarske tablice. A to mi je bilo još od svega najčudnije: Lasici se omakao propust.
Lasica kog poznajem ne pravi propuste. Možda to ipak i nije bio propust.
Možda je deo nekog plana.





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:53 pm







Dvanaesto poglavlje




VUK JE I DALJE BIO u Los Anđelesu, ali su mu izveštaji iz Nevade redovno stizali. Kako policija stiže u okolinu Sanrajz Velija... pa helikopteri... američka vojska... na kraju i FBI.
Njegov stari prijatelj Aleks Kros je i sam bio tamo. Lepo od Aleksa Krosa. Kakav dobar vojnik.
Naravno, niko od njih baš ništa ne shvata.
Niko nema čvrstu teoriju o tome šta se dogodilo u pustinji. Kako bi je iko imao?
Tamo je metež, a u tome i jeste lepota. Ljude najviše plaši ono što ne razumeju.
Upravo to važi za onu usijanu glavu iz Los Anđelesa po imenu Feđa Abramcov i za njegovu ženu Lajzu. Feđa je želeo da postane veliki mafijaš, ali i da vodi život filmske zvezde s Beverli Hilsa. Kuća u kojoj je odseo Vuk zapravo je Feđina i Lajzina, ali, uistinu, ovaj ju je smatrao za svoju. Na kraju krajeva, njihov novac je njegov novac. Bez njega oni bi bili tek sitne propalice s krupnim ambicijama.
Feđa i Lajza nisu čak ni znali da im je on u kući. Bili su na svom imanju u Aspenu, a konačno su se vratili u Los Anđeles te večeri nešto posle deset sati.
Kako će se samo iznenaditi.
Čovek moćnog izgleda sedi im u dnevnoj sobi. Prosto sedi tamo. Sasvim smireno. Ritmički stiska gumenu loptu desnom rukom.
Dotad ga nikad nisu videli.
„Ko si, bre, ti?“, upitala je Lajza. „Šta radiš ovde?“ Vuk je raširio ruke.
„Ja sam onaj koji vam je omogućio sve ove divote. A šta ste vi meni pružili zauzvrat? Ovakvo nepoštovanje? Ja sam Vuk.“
Feđi je i to bilo dovoljno. Znao je da su on i Lajza osuđeni na smrt čim je Vuk tu i dozvoljava im da ga vide. Najbolje da bežimo i nadamo se da je Vuk sam, koliko god to izgledalo nemoguće.
Samo što je koraknuo, Vuk je podigao pištolj s jastuka fotelje. Vešto je baratao oružjem. Pogodio je Feđu u leđa i u vrat.
„Sigurno je mrtav“, rekao je spokojno Lajzi, kojoj je znao i puno ime. „Više volim da te zovem Jelisaveta. Nije tako obično, tako američko. Dođi i sedi. Hajde. Molim te.“
Potapšao se po krilu.
„Dođi. Ne volim da ponavljam."
Mlada žena je bila lepa, ali i pametna i, reklo bi se, nemilosrdna kao zmija. Prišla mu je i sela u krilo. U svakom slučaju uradila je ono što joj je rečeno. Poslušna.
„Dopadaš mi se, Jelisaveta. Ali nemam izbora - nisi me slušala. Ti i Feđa ste mi krali novac. Ne raspravljaj se. Znam da je tako.“ Zagledao joj se u lepe smeđe oči. „Znaš li ti šta je zamočit? Lomljenje kostiju?“

Izgleda da je Jelisaveta znala zato što je zavrištala iz sveg glasa.
„Lepo“, kazao je Vuk i uhvatio joj tanki zglob leve ruke. „Danas sve ide tako lepo.“ Počeo je od Jelisavetinog prsta, od malića.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:01 pm





Trinaesto poglavlje




JE LI ZARATILO? Ako jeste, ko je neprijatelj?
U pustinji je bio mrkli mrak i ledeno. Najblaže rečeno bilo je strašno i teško za snalaženje. Nije bilo mesečine. Je li i to deo nekog plana? Šta treba dalje da se dogodi? Gde? Kome? Zbog čega?
Trudio sam se da se priberem i bar ugrubo smislim kako da nas provedem kroz narednih nekoliko sati, a da to bude u najmanju ruku poluorganizovano. Težak zadatak, možda i nemoguć. Tragali smo za malim konvojem vojnih kamiona i džipova koji kao da su u zemlju propali, kao da ih je progutao pesak. Ali tragali smo i za fordom bronko s registarskom tablicom Nevade 322JBP, sa zalaskom sunca.
Tragali smo i za Džefrijem Šeferom. Zašto je Lasica ovde?
Dok smo čekali da se nešto dogodi, možda da nam stigne neka poruka ili upozorenje, šetao sam po onome što je bilo Sanrajz Veli. Tamo gde je bomba eksplodirala, kuće i vozila nisu samo uništeni, već su praktično isparili. Delići smrti i razaranja, žiške i pepeo, i dalje su lebdeli vazduhom. Noćno nebo bilo je pokriveno oblakom tamnog i masnog dima, a mene je uznemirila misao da je samo jedan čovek mogao da napravi ovo i da samo jedan čovek može da poželi ovako nešto.
Dok sam hodao među gomilicama ostataka, razgovarao sam s agentima i tehničarima koji su učestvovali u istrazi, pa sam za sebe pripremio nekoliko opaski s mesta zločina:
Na sve strane su se raspršili delići kamp-prikolica.
Svedoci tvrde da su videli kanistere izbačene iz aviona s propelerima.
Jedan metalni kanister koji samo što nije pao na prikolicu eksplodirao je u vazduhu nad naseljem.
Eksplozija je prvo ličila na „beli oblak sličan klobuku meduze“, zatim se oblak zapalio.
Izgleda da je od vreline vatre na nekoliko minuta došlo do snažnog vazdušnog strujanja, digao se kovitlac snage jakog vetra.
Dosad smo u ostacima našli samo jedno telo. Svi se pitaju kako to samo jedno. Zbog čega su ostali pošteđeni? Zbog čega je uopšte ovo naselje prikolica dignuto u vazduh?
Jednostavno ništa nije imalo smisla. Barem u tom trenutku. Posebno nije imalo smisla Šeferovo prisustvo.
Džini Morijarti, jedna od mesnih agentkinja FBI-ja, pozvala me je po imenu pa sam se okrenuo.
Uzbuđeno mi je mahala da dođem do nje. Šta je sad?
Otrčao sam do nje i dvojice policajaca. Svi su se uzrujali zbog nečeg.
„Našli smo bronko", rekla mi je. „Ni traga vojnim kamionima, ali našli smo bronko u Velsu.“
„Šta je u Velsu?“, pitao sam je.
„Aerodrom.“





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:01 pm







Četrnaesto poglavlje




„IDEMO!“
Opet sam se ukrcao u helikopter FBI-ja i brzo uputio ka Velsu nadajući se da ću uhvatiti Lasicu. Činilo mi se da od toga nema ništa, ali drugog izbora nismo imali. Agenti Vejd i Morijarti su krenuli sa mnom. Nisu hteli da propuste šta god nas čekalo u Velsu.
Kad smo uzleteli i udaljili se od onog što je preostalo od Sanrajz Velija, shvatio sam kako je ta pustinja na velikoj nadmorskoj visini. Bivše naselje nalazilo se na hiljadu dvesta metara.
Zatim sam zaboravio na okolinu i usredsredio se na Šefera. Još jednom sam pokušao da shvatim šta bi njega moglo da poveže s ovim metežom, ovom propašću, ovim mestom zločina. Pre tri godine Šefer je kidnapovao Kristinu Džonson. To se dogodilo dok smo porodično letovali na Bermudama. U to vreme smo Kristina i ja bili vereni. Ni ona ni ja nismo znali da je tad već bila trudna s Aleksom. Posle spasavanja više nije bilo isto kao pre. Pronašli smo je moj najbliskiji prijatelj Džon Sampson i ja na Jamajci. Kristini su ostali emocionalni ožiljci, što joj nikako nisam uzeo za zlo. Zatim se preselila u Sijetl, gde je sad živela s Aleksom. A Šeferu pripisujem i našu borbu oko starateljstva.
S kim on radi? Jedino očigledno, a verovatno i korisno za istragu, jeste to što je u razaranju Sanrajz Velija učestvovalo mnogo ljudi. Trenutno nismo znali ko su muškarci i žene koji su se predstavili kao pripadnici vojske, ali znali smo da nisu prava nacionalna garda. U tome su nam pomogli izvori iz Pentagona. Zatim se postavlja pitanje bombe koja je sravnila naselje sa zemljom. Ko ju je konstruisao? Verovatno neko ko ima vojnog iskustva. Šefer je pukovnik britanske vojske, a služio je i kao plaćenik.
Otvara se mnogo zanimljivih veza, ali ništa dovoljno jasno. Pilot helikoptera mi se obratio:
„Čim pređemo ovaj planinski venac pred nama, ugledaćemo Vels. Barem ćemo videti svetla aerodroma. Moći će i oni nas da vide. Mislim da ovde u pustinji ne možemo nikome da se neopaženo približimo.“
Klimnuo sam mu glavom.
„Potrudi se da sletiš što je bliže moguće. Uskladićemo se s državnom policijom. Da nas posle ne kritikuju“, dodao sam.
„Razumem“, rekao je pilot.
Razmotrio sam sve mogućnosti s Vejdom i Morijartijevom. Hoćemo li se spustiti na sam aerodrom ili negde blizu, u pustinju? Jesu li njih dvoje nekad pucali i je li neko pucao na njih? Saznao sam da nisu. Baš super.
Pilot se opet okrenuo:
„Evo nas. Trebalo bi uskoro da ugledamo aerodrom s desne strane. Eno ga.“
Video sam omanje sletište s dvospratnom zgradom i dve piste. Video sam možda šest automobila, ali ne i crveni bronko.
Onda sam spazio privatni aviončić kako rula pistom i sprema se da poleti.

Šefer? Nije mi se to činilo verovatnim, ali dosad mi se ništa nije činilo tako.
„Mislio sam da smo zatvorili Vels?“, rekao sam pilotu. „I ja sam mislio. Možda je ovo naš momak. Ako jeste, onda je otišao. To je lirdžet 55 i mnogo dobro leti.“
Nadalje nam nije preostalo ništa do da posmatramo. Lirdžet je jurnuo pistom, pa se digao u vazduh, zaokrenuo od nas i to naizgled s velikom lakoćom. Zamislio sam Džefrija Šefera u kabini kako se osvrće na helikopter FBI-ja, možda nam i pokazuje srednji prst. A možda ga pokazuje samo meni? Zna li da sam tu?
Sleteli smo nekoliko minuta kasnije. Odmah sam čuo neprijatnu novost. Lirdžet je van dometa radara.
„Kako to mislite ’van dometa radara’?“, upitao sam dvojicu tehničara u majušnoj kontrolnoj sobi. Stariji mi je odgovorio:
„Hoću da kažem kako je džet nestao, kao da ga nikad i nije bilo.“
Samo, Lasica je zaista bio tamo - video sam ga. Imam i slike kao dokaz.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 9 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu