Londonski mostovi - Džejms Paterson

Strana 8 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:49 pm

First topic message reminder :



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:11 pm





Sto peto poglavlje




SLEDEĆA STANICA: predstavništvo luksuznih automobila u Nici. Osećao sam se kao u filmu Alfreda Hičkoka.
Vlasnik Rivijera motorsa, concessionnaire exclusif jaguara, aston-martina i lotusa, izgleda da je i sam voleo dramatičnost, bar kad je reč o raspoređivanju automobila. Izložio je dugu kolonu svetlucavih crnih kola u salonu. Automobili su se dobro videli s ulice kroz veličanstvene isturene izloge. Blistava crna vozila bila su u upadljivoj suprotnosti s besprekorno belim podom.
„Šta misliš?“, upitala me je Sendi dok smo izlazili iz iznajmljenog pežoa, koji smo parkirali naspram salona.
„Mislim da mi treba nov auto. A znam da Vuk voli razmetljiva sportska kola.“
Ušli smo i došli do pulta u prednjem delu. Za pultom je stajala elegantna domaćica, preplanula i s ispeglanim konjskim repom obojenim u plavo. Odmerila je mene i Sendi: oboje preko metar i osamdeset. Abonos i slonovača. Ko bi to mogao biti?
„Došli smo kod gospodina Garnijea“, rekla je Sendi ženi na francuskom.
„Imate li zakazano, gospođo?"
„Imamo. Mi smo jedno iz Interpola a drugo iz FBI-ja. Gospodin Garnije nas očekuje. Ovde smo zbog nečeg važnog."
Dok smo čekali, razgledao sam salon. Skupi automobili su poređani kao riblja kost, a među njima su stajale velike saksije s biljkama. U radionici do salona radili su mehaničari u istim Jaguarovim zelenim kombinezonima služeći se besprekornim alatom.
Posle nekoliko minuta pojavio se upravnik predstavništva. Bio je u modernom sivom odelu, ne previše razmetljivom, a ipak očigledno skupom i dobro skrojenom.
„Došli ste zbog dva aston-martina, jaguara i lotusa?“, pitao nas je.
„Tako nekako, gospodine", rekla je Sendi. „Hajdemo u vašu kancelariju. Ne bismo da naudimo poslu ovde u salonu.“
Upravnik se osmehnuo.
„Verujte mi, gospođo, posao nam je sasvim bezbedan."
„To ćemo još videti“, kazao sam mu na francuskom. „Možda bolje da kažem: hajde da se potrudimo da tako i ostane. Ovo je istraga ubistva.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:11 pm






Sto šesto poglavlje




ODJEDNOM JE UPRAVNIK postao izuzetno ljubazan i sklon saradnji. Dotične četiri limuzine kupio je izvesni M. Aglajonbi, koji je izgleda posedovao kuću u blizini, na prelepom poluostrvu Kap-Fera, istočno od Nice. Gospodin Garnije nam je rekao da je to odmah „pored Bas korniša - glavnog priobalnog puta za Monako. Ne može vam promaći, a neće vam promaći ni Aglajonbijevo imanje."
„Drž’te lopova" rekla je Sendi dok smo, dva sata kasnije, jurili prema Kap-Ferau. Izgubili smo neko vreme tražeći podršku.
„Zapravo, one najpoznatije scene u Hičkokovom filmu snimane su tamo gore“, nastavila je, pokazujući paralelni put koji krivuda po liticama. Bio je na oko sto metara višoj koti od one na kojoj smo se mi nalazili. Drugim rečima, veoma visoko, i izgledao je veoma opasno.
„Pritom, mi pokušavamo da uhvatimo masovnog ubicu bez imalo savesti", nadovezao sam se, „a ne okretnog i simpatičnog kradljivca kakvog je igrao Keri Grant.“
„Što jest, jest. Ne daj mi da se rasplinem, Alekse. Ovde to sve lako odvrati pažnju.“ Znao sam da je ona uvek usredsređena. Zato smo se tako lepo i slagali.
Aglajonbijevo imanje je zapadno od Kap-Feraa, u mestu Vilfranš-sir-Mer. Dok smo se vozili putem D125, povremeno bi nam se ukazao neki delić vile ili bašte, skrivenih iza visokih okrečenih ili kamenih zidova. Za nama se kretalo nekoliko automobila i putničkih kombija. Nema sumnje da su i oni uživali u prizorima: blistavoplavi rols-rojs kabriolet izlazi s jednog od imanja, a za volanom je plavuša s naočarima za sunce i maramom, na terasi hotela Grand u Kap-Ferau sunčaju se turisti s tamnim naočarima, bazen ukopan u stenu pored plaže Pikin de San.
„Alekse, misliš li da je ovo zaludan posao?“, pitala je Sendi.
„Posao je posao, bio zaludan ili ne. Nekad pogodimo, nekad promašimo, lovimo i kljucamo. U ovom slučaju imam dobar predosećaj. Biće nešto od ovoga. Gospodin Aglajonbi je svakako povezan.“
Bio sam pun nade. Užasno mnogo novca našli smo na računu Korkija Henkoka. Veći deo je bio nedavno uplaćen. Ali koliko je Aglajonbi stvarno znao o Vuku? Koliko je iko znao o Vuku?
Kad smo ugledali imanje koje smo tražili, Sendi je polako prošla pored njega. „Imamo te,
pseto“, prosiktala je. „Aglajonbi? Vuk? Zašto da ne!“
„Ko god ovde živi mora da je pun ko tri broda. Čoveče, ima li taj mere?“
„Za nekoga ko ima milijardu dolara, ovo je sasvim odmereno, Alekse. Ne radi se tu o kući. U pitanju su kuće. Na Rivijeri, u Londonu, u Parizu, u Aspenu...“
„Kako ti kažeš. Ja nikad nisam imao milijardu dolara. Ni vilu na Azurnoj obali.“
Gledali smo suncem okupanu palatu u mediteranskom stilu, žućkaste boje, s detaljima na fasadi obojenim u belo, s bleštavim stepeništima i tremovima, s prozorskim kapcima koje je posluga zatvorila da bi unutrašnjost zaštitila od toplote. Ili možda oni unutra nisu hteli da ih neko vidi? Četiri sprata, više od trideset soba. Ušuškano kao versajski dvorac.

No, nas je zasad zanimalo samo da malo zavirimo. Kao što smo i planirali, našli smo hotelčić malo dalje uz obalu. Nadležni u lokalnoj policiji odlučili su da upotrebe imanje koje se s južne strane graniči s Aglajonbijevim. Bilo je slobodno, a imalo je i mnogobrojno osoblje. Trebalo je od sutra ujutro i mi svi da se prerušimo u baštovane i sobarice.
Sendi i ja smo pomno slušali dok su nam iznosili taj plan. Zgledali smo se i zavrteli glavom. Neće moći ove noći. ja sam progovorio:
„Mi upadamo večeras. Uz vašu pomoć ili bez nje.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:11 pm







Sto sedmo poglavlje




NAŠU ODLUKU DA odmah dejstvujemo podržali su s oduševljenjem u Interpolu, pa čak i u francuskoj policiji u Parizu. Ovi drugi su bili u stalnom kontaktu s Vašingtonom, a za Vukom su žudeli koliko i sav ostali svet, ako ne i malo više. Za promenu, tog popodneva i te večeri stvari su se odvijale veoma brzo. Odlučeno je da i Sendi i ja učestvujemo u akciji.
Napad je pripremljen tako kao da je Vuk sigurno unutra. Sedam parova snajperista raspoređeno je oko celog imanja, sa sve četiri strane. Severna strana je označena kao bela, istočna kao crvena, južna kao crna i zapadna kao zelena. Pokrili smo sve ulaze i sve prozore, a svaki snajperista je zadužen za određene mete. Oni su bili najbliži imanju. Bili su nam oči i uši.
Ništa nije ukazivalo na to da su nas možda oni unutra primetili.
Dok su se snajperisti još raspoređivali, svi ostali, to jest Interpol, FBI i francuska vojska i policija, navlačili su bojnu opremu: crne letačke kombinezone i neprobojne prsluke. Od oružja smo pakovali pištolje i automatske puške MP-5.
Na oko kilometar odatle čekala su tri helikoptera koja će nam dati podršku iz vazduha. Čekali smo na zeleno svetlo. Ipak, mi koji smo malo premazaniji od ostalih, strahovali smo od otkazivanja u poslednjem trenutku iz nepoznatih političkih razloga ili zato što se neko gore uplašio, što se nešto nepredviđeno isprečilo.
Ležao sam potrbuške pored Sendi Grinberg. Nalazili smo se na manje od sto metara udaljenosti od glavne kuće. Već nas je pomalo hvatala nervoza. Bar mene. Vuk bi mogao biti u ovoj kući. Možda je on Aglajonbi.
Unutra su gorela neka svetla, ali smo od ponoći retko viđali ikoga pored prozora. Obezbeđenje oko kuće bilo je slabo, sastojalo se od samo nekoliko stražara.
„Strašno je tiho“, rekla je Sendi. „To mi se nekako ne sviđa, Alekse. Obezbeđenje je tanko.“
„Sad će dva.“
„Iznenađen si što ćemo napasti?“ Nasmešio sam se.
„Hoćemo li? Ne, nisam iznenađen. Ne zaboravi da Francuzi žele da uhvate Vuka. Možda i više nego mi.“
Uto smo dobili znak da krenemo! Sendi i ja smo bili u drugom napadačkom timu, pa smo uleteli u kuću četrdeset pet sekundi posle prvog. Upali smo sa zadnje, crne strane. U kuhinju, da budem precizan.
Neko je upalio svetlo. Stražar je ležao na podu, s rukama u lisicama vezanim iza glave. Svud naokolo je bio mermer uglačan do visokog sjaja, a u sredini prostorije četiri štednjaka. Spazio sam veliku staklenu činiju na stolu, punu nečega što mi je ličilo na tamne noseve.
Smokve, konačno sam razabrao, smejući se u sebi.
Odatle smo Sendi i ja potrčali dugačkim hodnikom. U kući još nije ispaljen nijedan hitac. Doduše

čuli su se razni drugi zvuci.
Našli smo se u svečanom salonu kakav nemaju ni mnoga diplomatska predstavništva. Nad nama su visili veliki lusteri, pod nama je bio uglačan mermerni pod, a na zidovima je visilo šest teških, tamnih, ozbiljnih slika francuskih i holandskih majstora.
Vuka ni od korova. Ni traga ni glasa.
„Je l’ se ovde provode ili potpisuju državne ugovore?“, pitala me je Sendi. „I zašto nam niko ne pruža otpor? Šta se dešava? Jel’ on uopšte ovde?“
Peli smo se zavojitim stepeništem i videli kako francuski vojnici izvode neke muškarce i žene iz soba. Većina ih je bila u donjem rublju, a bilo ih je i sasvim nagih. Niko nije izgledao preterano seksi, ali su svi bili vrlo iznenađeni.
Niko mi nije ličio na Vuka, mada i nisam mogao znati kako on to treba da izgleda. Je li iko znao? Ispitivanja su počela odmah i na licu mesta, tu u hodniku. Gde je Vuk? Ko je Aglajonbi?
Cela kuća je ponovo pretražena. Zatim još jednom...
Nekoliko gostiju nam je reklo da Marsel Aglajonbi nije u kući. Otputovao je u Njujork, poslom. Jedna od njegovih kćerki je tu. To je i bila njena zabava, njeni gosti, njeni prijatelji. Doduše, za neke od njih moglo bi se reći da su dvaput stariji od nje. Njen otac je ugledni bankar, klela se ona. Nema govora da je kriminalac. Nema govora da je on Vuk.
Znači li to da je Vuk u stvari bankar? Kud bi nas tek to odvelo?
Teška srca sam sebi priznao, ali nisam imao kud: Vuk je opet pobedio.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:12 pm



Sto osmo poglavlje




JOŠ JEDNOM SMO pomno pretražili celu kuću i, uprkos kćerkinim pretnjama, počeli da je rastavljamo na sastavne delove.
Mene je, moram priznati, kuća oborila s nogu, sa svim antikvitetima i umetničkim delima. Sendi se činilo da je Aglajonbi pokušavao da se nadmeće s obližnjom Fjorentinom, za koju se govorilo da je najlepša kuća na svetu. Bankar u svakom slučaju nije štedeo, a očigledno mu ništa i nije bilo skupo. Na svakom koraku nalazili su se rukom rađeni komadi nameštaja u stilu Luja XVI, pa lusteri u stilu Luja XV. Bilo je tu i starih turskih ćilima, kineskih paravana i pregrada, tapiserija. Skoro na svakom zidu primeri klasičnog i modernog slikarstva, uključujući dela Goje, Fragonara, Pitera Brojgela. Sve je ovo finansirao Vuk? Zašto i ne bi, kad je raspolagao s dve milijarde za bacanje.
„Osumnjičene“ smo okupili u sobi za bilijar, koja je, osim tri bilijarska stola, imala bezmalo isto onoliko plišanog nameštaja kao i salon. Odisala je istom onom ozbiljnom otmenošću. Da li je iko od prisutnih išta znao o Vuku?
Nisam stekao taj utisak. Pre će biti da su neki od njih bili dobri poznanici Paris i Niki Hilton.
„Želi li neko da govori u ime svih prisutnih?“, obratio im se komandir francuske policije.
Niko se nije dobrovoljno javio. Niko nije odgovorio ni na jedno pitanje. Ili stvarno ništa nisu znali ili im je bilo naređeno da ćute.
„Onda, dobro. Moramo da ih razdvojimo. Odmah počinjemo s ispitivanjem. Neko će već progovoriti", upozorio je komandir.
Pošto ja nisam učestvovao u saslušanjima, krenuo sam da pronjuškam okolo. Uputio sam se prema moru. Da li su nas opet odvukli na pogrešnu stranu? Vuk i njegove igre. Od samog početka uporno koristi strategiju obmane i od nje i dalje ne odustaje. A i zašto bi?
Na samoj obali, stotinak metara od glavne kuće, naišao sam na velik, bolje reći dugačak drveni hangar za čamce. Zanimalo me je čemu služi. Neko ga je, izgleda, preuredio u garažu u kojoj može da drži zbirku od preko trideset skupih sportskih automobila i luksuznih limuzina. Možda sam najzad bio na pragu nekakvog otkrića. To bi dokazalo da je ipak Vuk koristio ovo imanje. Ili je u pitanju još jedna lukavo smišljena obmana?
Stajao sam između hangara i mora, kad se sam pakao otvorio.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:12 pm





Sto deveto poglavlje




IMAO JE samo kockicu mozaika, svoj deo posla u ovoj misiji užasa, no više od toga mu nije ni trebalo. Bari Nafis je znao da je na imanje u Vilfranš-sir-Meru izvršen prepad, što je značilo da će u roku od jedan sat mnogi ljudi zbog toga morati da poginu. Među njima i neki njegovi prijatelji, ali i jedna devojka s kojom je spavao, manekenka iz Hamburga. Sasvim slatka da mu zapadne za oko, ali i dragocena da mu priraste za srce.
Francuska vojska i policija već su osvojile vilu. Red je bio na Barija da obavi svoj deo posla.
Nije znao zašto mora to da uradi, ali je znao da mora.
Kad je skrenuo na put D125 učinilo mu se da će zakasniti. Ipak se držao naređenja. Neko je očigledno dobro predvideo redosled događaja.
Kako je samo Vuk sve ovo unapred znao? Taj ima oči i na potiljku. Ima ih svuda i na svakom mestu! Te hulje ne možeš da se ne plašiš.
To je sve što je Bari znao i ništa drugo ga nije ni zanimalo. Bio je dobro plaćen, i to unapred. Zašto bi lupao glavu razmišljajući je li ovo imalo smisla iako je bilo sramotno i nepotrebno pobiti i osakatiti toliko njih.
Pola časa ranije primio je radio-signal iz glavne kuće. Taj zvuk ga je probudio iz dubokog sna u hotelskoj sobi.
Skočio je iz kreveta, obukao se i pohitao prema unapred pripremljenom položaju na jednom imanju severno. Trudio se da ne razmišlja o svojim prijateljima i o ljubavnici. Ona će možda nekako preživeti.
Nema veze. Ne pada mu na pamet da se Vuku zamera zbog jedne ženske. Protrčao je kroz šumarak i sakrio se u gustom žbunju. Nosio je ručnu opremu za protivvazdušnu odbranu. Teško je bilo zamisliti nezgrapnije oružje od ovoga. Samo cev bacača duga je preko metar i po, teška oko sedamnaest kilograma. S druge strane, oružje je bilo savršeno kalibrirano i opremljeno postoljem, kao i zgodnim obaračem, kakav se koristi na običnoj pušci. Izbacivalo je projektil tipa „zolja FIM- 92A“.
Osim njega, tu su bila još dva operativca. Svaki je ispunjavao svoj deo posla, svoj deo slagalice.
Trojica profesionalnih ubica na istom zadatku. Možda su i onu drugu dvojicu opsedale slične mučne misli u vezi s ovim zadatkom.
Policija se našla u zamci.
U strašnoj zamci, smrtonosnoj za svakoga ko se u tom času zatekao u kući. I policajci su ubice. Kakva zbrka.
Kad se najzad našao na svom položaju, na nepunih pedeset metara od glavne kuće, Bari je namestio bacač na desno rame, prebacio desnu šaku preko obarača, dok je levom rukom usmerio cev oružja. Držao je bacač kao da je obična puška, iako to oružje ni izbliza nije bilo obično.
Kroz nišan je s lakoćom pronašao metu. Teško je i mogao promašiti kuću. Čekao je da u slušalicama čuje poslednje naređenje.

Bože, kako mu je ovo teško palo! Pred oči mu je izašla njegova zanosna lepotica iz Hamburga. Zvala sa Džeri. Tako slatka, s tako savršenim telom. Čekao je i nadao se da naređenja neće ni biti. Zbog Džeri. Zbog svih onih unutra.
Ali naređenje je stiglo! Elektronskim putem, lišeno svega ličnog, kao sahrana nekog nepoznatog.
Pištanje u ušima.
Dva kratka, jedno dugo.
Duboko je udahnuo, zatim polako izbacio vazduh. Najzad je, nevoljno, stisnuo obarač. Osetio je slab trzaj. Zapravo slabiji nego kod puške.
Lansirni uređaj se aktivirao. Prvostepeni raketni motor izbacio je projektil na manje od deset metara, kad se uključio drugostepeni reaktivni pogon.
Pogledom je pratio trag koji su u vazduhu ostavljala isparenja raketnog goriva. Zolja je letela prema svojoj meti. Čuo je zujanje rakete koja ubrzava do dve i po hiljade kilometara na sat.
Drž’ se, Džeri.
Zolja je pogodila širu stranu vile. Bio je to manje-više savršen pogodak. Već je stavljao drugu raketu u bacač.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:12 pm





Sto deseto poglavlje




ČULO SE GLASNO ŠIŠTANJE, pa plamene, paklene eksplozije kud god sam pogledao. Na sve strane metež. I smrt.
Francuski policajci i vojno osoblje bezglavo su trčali da nađu zaklon. Nekakva raketa je pogodila krov vile sa severne strane, razbacala uvis crepove, drvenu građu i opeku dimnjaka. Zatim je doleteo i drugi projektil. Treći je usledio kroz samo nekoliko sekundi.
Potrčao sam prema kući, kad sam nenadano doživeo novo iznenađenje.
Na hangaru su se naglo otvorila bočna vrata i na njih je na pošljunčenu stazu, koja vodi na put, izleteo tamnoplavi mercedes. Uskočio sam u policijski auto parkiran na travnjaku i dao se u poteru.
Nije bilo vremena da bilo kome objašnjavam svoje postupke. Čak ni Sendi. Samo sam se pitao kako će policijski auto moći da se nosi s nabudženim mercedesom. Verovatno ne baš najbolje. U stvari, uopšte neće moći.
Zalepio sam se za moćni CL55 od izlaza iz Kap-Feraa, sve do Bas korniša. Malo je nedostajalo da poginem, pa i da ubijem nekoga na krivudavom putu, ali nisam izgubio onog ko je jurio ispred mene.
Ko li je u tom automobilu? I zašto beži? Može li biti Vuk?
Prema Monaku je saobraćaj odmicao, ali je bio gust. Svetla šlepera ispred nas ukazivala su na to da je neki mučenik sleteo s vijugavog puta. U tome sam video svoju jedinu šansu. Benc je morao da uspori. Ali on je tu iznenada polukružno okrenuo i jurnuo prema zapadu.
Brzo je promicao pored niza saobraćajnih znakova i reklamnih tabli za restorane. I ja sam radio isto.
Uleteo sam u krivinu i preda mnom je pukla sva ona neponovljiva lepota i veličanstvenost zaliva Vilfranš, obasjanog velikim punim mesecom. Nad uvalom se uzdizao gradić, a voda, onako načičkana brodićima i jahtama, ličila je na basnoslovnu kadicu za kupanje nekog bogataškog deteta. Mercedes se zaleteo niz klizavo, strmo brdo, brzinom koja je dostizala blizu sto sedamdeset kilometara na sat. Prisetio sam se da sam negde pročitao kako taj model ima preko pet stotina konjskih snaga. Sasvim je tako i delovao.
Stigli smo do starog pristaništa u Nici, a ja sam uspeo da malo smanjim rastojanje među nama. Iznenadilo me je što su uske ulice bile prepune sveta, naročito ispred ulaza u barove i noćne klubove, kojih je, bogu hvala, bilo na svakom koraku.
Mercedes je s teškom mukom obišao grupu pijanaca ispred kluba Etoal filant.
Odmah za njim, ne skidajući ruku sa sirene, i ja sam projurio kroz istu tu gomilu. Pešaci su me psovali i pretili mi pesnicama.
On je naglo skrenuo desno, na onaj viši put N7, Moajen korniš.
Pratio sam ga kako sam znao i umeo, mada sam verovao da će mi sad svakako uteći. Ali ko će mi to uteći? Ko je u tom plavom mercedesu?

Taj put je neverovatno strm i krivudav. Opet smo se kretali prema Monaku, ali ovde je bilo malo drugih vozila, pa mercedesu ništa nije smetalo da ide sve brže. Vozač je vrlo dobro znao da je preko preče, naokolo bliže. Pritom se kretao brzinom koju policijski auto nikako nije mogao da dostigne.
Posle dva pređena kilometra bio sam skoro ubeđen da ću ga izgubiti. Vratili smo se u Vilfranš, ali sada s gornje strane grada. Pogled na Kap-Fera i Bolije bio je toliko uzbudljiv da čak ni pri ovoj brzini nisam mogao da mu odolim, a osećao sam se kao da vozim kroz neko remek-delo svetskog slikarstva.
Nisam smeo da dozvolim da mi pobegne, pa sam nagario policijski auto do sto šezdeset na sat.
Koliko ću još dugo moći da ga pratim?
Naišli smo na tunel, sve se zamračilo do potpune tame. Na izlazu se ukazao predivan srednjovekovni gradić visoko u brdima.
Na tabli je pisalo ime mesta: Ez. Ne bih sad usporio da mi poklone Evropsku zajednicu!
Na izlazu iz naselja put je postao još opasniji. Izgledalo je kao da je Moajen korniš bio jedva prilepljen za ivicu stene. Dole ispod nas boja mora počela je da prelazi iz plave u boju opala, pa u srebrnastosivu.
Osetio sam miris pomorandže i limuna. Čudo jedno kako su mi se izoštrila čula. Strah ume to da izazove.
Mercedes mi je, međutim, izmicao, pa sam učinio jedino što mi je preostalo. Umesto da pred sledećom krivinom usporim, dodao sam gas.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:13 pm






Sto jedanaesto poglavlje




S PEDALOM ZA GAS prilepljenom uz pod, počeo sam da smanjujem rastojanje. Hoćeš li da se ubiješ?,
zapitao sam se.
Odjednom je mercedes proklizao skroz do suprotne trake puta. Zakačio je stenu, samo ju je malo okrznuo, ali je pri ovoj brzini to bilo kobno. Zakrivudao je levo-desno, od ivice do ivice druma, pa se još jednom odbio od stene. Tad je odjednom poleteo uvis!
Zatim je slobodno padao u more.
Zakočio sam, stao ukraj puta i iskočio iz auta. Video sam ga kako dvaput udara o ivicu litice, zatim se prevrće sve do donjeg puta duboko dole. Odavde nikako nisam mogao da mu priđem. Nije bilo moguće spustiti se niz liticu.
Nisam video da se iko pokrenuo u olupini. Ko god bio unutra, sad je mrtav. Ali ko je to?
Vratio sam se u policijski auto koji sam rekvirirao na imanju. Trebalo mi je skoro deset minuta da stignem do donjeg puta, do mesta nesreće. Lokalna policija i hitna pomoć već su bile na licu mesta. Skupilo se tu i nešto radoznalih ranoranilaca.
Dok sam izlazio iz auta, shvatio sam da telo još nije izneto iz slupanog mercedesa. Medicinsko osoblje se uvlačilo u vozilo i radilo mahnito. Sve vreme su nešto govorili vozaču. Ali ko je vozač?
Jedan je viknuo:
„Još je živ! Muškarac. Preživeo je!“
Potrčao sam prema mestu udesa da bih video tog vozača. Ko je to? Može li da govori? Hitro sam pogledao ka gornjem putu i zapitao se kako je iko mogao da preživi takav pad. Smatralo se da je Vuk izuzetno žilav. Ovako žilav?
Mahnuo sam legitimacijom, pa su me policajci oko vozila pustili da priđem.
Najzad sam ga video. Znao sam ko je to zaglavljen za volanom. Samo, nisam mogao da poverujem. Jednostavno nisam mogao da poverujem rođenim očima.
Srce mi je glasno lupalo, potpuno je podivljalo. Isto je bilo i s razumom, s ono malo razuma što je preostalo. Prišao sam prevrnutom autu iz koga se dimilo. Kleknuo sam na tvrdi kamenjar i proturio glavu unutra.
„To sam ja, Aleks“, rekao sam.
Vozač me je pogledao i s naporom pokušao da se pribere. Telo mu je bilo zarobljeno u zgužvanom vozilu. Metal ga je potpuno zgnječio, od ramena naniže. Odvratan prizor.
Međutim, Martin Lodž je još bio živ i nije se dao. Imao sam utisak da želi nešto da mi kaže, pa sam mu se primakao.
„Ja sam Aleks“, ponovio sam. Okrenuo sam glavu tako da mi je uvo bilo blizu njegovih usta. Morao sam da saznam Vukov pravi identitet. Imao sam toliko toga da ga pitam.
Martin je prošaptao:
„Sve je bilo uzalud. Tvoja potera je bila besmislena. Ja nisam Vuk. Nikad ga nisam ni video.“

Tad je umro. Odgovore nećemo dobiti ni ja ni svi ostali koji su im se nadali.








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:13 pm




Sto dvanaesto poglavlje




LODŽOVA PORODICA je sklonjena na sigurno mesto negde u Engleskoj. Svi smo se složili u oceni da bi Vuk, kad bi samo posumnjao da su Lodžovi supruga i deca išta znali o njemu, morao da ih pobije. A možda bi ih pobio i za svaki slučaj ili tek onako, iz čistog hira.
Sledećeg jutra sam odleteo u London, gde sam se sreo s Lodžovim pretpostavljenim, čovekom po imenu Džon Mortenson. On me je, pre svega, obavestio da, po svemu sudeći, niko od preživelih u Kap-Ferau ne zna ništa o Vuku. Nisu znali čak ni ko je bio Martin Lodž.
„Imamo, međutim, nešto novo. Jednu malu nepravilnost“, kazao mi je.
Zavalio sam se u kožnoj naslonjači iz koje se sasvim lepo videla Bakingamska palata.
„Ništa me više ne može iznenaditi, Džone. Kaži mi šta se dešava? Je l’ to nešto u vezi s porodicom Lodž?“
Klimnuo je glavom, uzdahnuo i najzad progovorio:
„Sve kreće od Klare Lodž. Zapravo Klare Černohoske. Moram da počnem od nje. Ispostavilo se da je Martin bio član tima koji je daleke devedeset treće iz Rusije u Sjedinjene Američke Države doveo prebega po imenu Edvard Morozov. Martin je sarađivao s američkom CIA, s Kahilom i s Henkokom, kao i s Tomasom Virom. Samo, Edvard Morozov u stvari nije postojao. Bio je to neidentifikovani prebeg iz KGB-a, čije ime nam nije poznato. Sada mislimo da je to Vuk.“
„Počeo si da mi govoriš nešto o Martinovoj ženi, o Klari. Kakve ona ima veze s tim?“
„E vidiš, pre svega, ona uopšte nije Čehinja. Izašla je iz Rusije s čovekom koji se predstavljao kao Morozov. Radila je kao pomoćnik jednog od rukovodilaca KGB-a, ali i kao naš glavni izvor informacija u Moskvi. Izgleda da su se tokom pomenute akcije ona i Lodž zbližili. Ona je odmah zatim premeštena u Englesku. On joj je sredio promenu identiteta, pre nego što će se njome oženiti. Šta kažeš na to?“
„To znači da ona zna ko je Vuk i kako izgleda. Je li tako?“
„Nemamo mi pojma koliko Klara zna. Odbija da razgovara s nama. Ali možda će hteti da razgovara s tobom?"
Duboko zavaljen, zavrteo sam glavom.
„Zašto sa mnom? Samo jednom smo se videli.“
Mortenson je slegnuo ramenima, a zatim se gotovo nasmešio.
„Ona tvrdi da ti je njen muž verovao. Zamisli samo. Šta to, kog đavola, treba da znači? Zašto bi ti ona verovala ako ste se samo jednom videli?“
Na nesreću, ni ja nisam imao pojma.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:13 pm







Sto trinaesto poglavlje




PREOSTALI ČLANOVI porodice Lodž skrivali su se u gradiću zvanom Šepton Malet, oko dvesta kilometara zapadno od Londona. Blago zatalasane doline, prekrivene zelenilom, bile su savršeno skrovište, bar za prvo vreme.
Stanovali su na preuređenom poljoprivrednom imanju, na kraju slepog puteljka na obodu varoši. Unaokolo je zemljište bilo prilično ravno, pa je bilo lako izdaleka primetiti svakoga ko bi se primicao. Osim toga, bilo je tu i naoružanja. Teškog naoružanja.
Stigao sam oko šest posle podne. Dopala mi se unutrašnjost kuće, s mnogo starinskog nameštaja, ali smo večerali u tesnom podzemnom bunkeru.
Ovog puta Klara nije kuvala. Pitao sam se šta li je mislila o ovoj hrani. Sigurno isto što i ja. Hrana je bila grozna, nalik obrocima u avionu. „Michana vejce nisu ovog puta u jelovniku", pokušao sam da se našalim.
„Sećaš se zajedničkog doručka u Batersiju. Čak ti je i izgovor tačan. To mi se dopada, Alekse. Ne promiču ti pojedinosti. Martin mi je govorio kako si dobar detektiv.“
Kad smo završili s jelom, Hana, Danijela i Jozef su se povukli u dečju sobu da rade domaće zadatke. Klara je ostala sa mnom i popušila cigaretu. Duboko je uvlačila dim, a potom ga dugo duvala.
„Domaći zadaci?“, začudio sam se. „Sada i ovde?“
„Smatram da je važna disciplina i održavanje ustaljenog reda, bez obzira na okolnosti. Ti si, dakle, bio s Martinom? Na samrti. Šta ti je rekao? Kaži mi, molim te.“
Promislio sam pre nego što ću joj odgovoriti. Šta je želela da čuje od mene? Šta treba da joj kažem?
„Rekao mi je da on nije Vuk. Je li to istina, Klara?“
„Još nešto? Šta ti je još rekao?“
Pomislio sam kako treba da joj kažem da je pominjao nju i decu, ali nisam. Nisam hteo da je lažem. Valjda nisam ni mogao.
„Ne, Klara. To je bilo sve. Nismo imali više vremena. Sve je bilo gotovo za nekoliko sekundi.
Nije se dugo mučio. Nisam primetio ni da ga nešto boli. Verovatno zbog šoka.“ Klimnula je glavom.
„Martin je smatrao da tebi mogu da verujem. Rekao mi je da je to zapravo tvoja slaba tačka. Nikad nije govorio o osećanjima, pa čak ni na samrti.“ Zagledao sam se u Klarine duboke, kestenjaste oči. Bile su neočekivano budne.
„Šta ti misliš o tome?“ Nasmejala se:
„Zato sam ga i volela!“
Imala je šta da mi kaže te noći u engleskoj provinciji. Ona i ja smo otpočeli pregovore. Bolje

reći: ja sam slušao njene zahteve.
„Hoću da se meni i deci omogući bezbedan izlaz iz Engleske. Da nam se obezbede novi identiteti, a i da nam se dozvoli da ponesemo deo ušteđevine. Reći ću ti gde želim da živimo, ali ne sad. To ćeš saznati malo kasnije."
„U Pragu?“, pitao sam. Opet sam se malo šalio.
„Ne, nikako u Pragu. Niti u Rusiji. Niti igde u Americi, kad smo već kod toga. Reći ću ti kad za to dođe vreme. Hajde sad da vidimo šta ja vama treba da dam kako bih sebi i deci osigurala bezbedan odlazak iz Engleske."
„To je bar lako. Treba sve da nam daš. Moraš da nam daš Vuka. Možeš li ti to, Klara? Koliko znaš o njemu? Ko je? Gde je? Šta ti je Martin pričao?“
Konačno se nasmešila:
„O, pa on je meni sve pričao. Martin je mene obožavao."







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:14 pm




Sto četrnaesto poglavlje




VUK JE VLASTITIM avionom sam sleteo na aerodrom u Teterborou, na krajnjem severu Nju Džersija. Tamo ga je čekao crni rendž rover, kojim se odvezao u Njujork, grad koji je oduvek prezirao. Saobraćajna gužva je, kao i uvek, bila velika, tako da mu je trebalo više vremena da se doveze od periferije do centra grada nego što je trajao let iz Nju Hempšira.
Lekarska ordinacija se nalazila u zgradi od mrkog kamena, na uglu Šezdeset treće ulice i Pete avenije. Vuk je parkirao rendž rover i pohitao unutra.
Tek je prošlo devet ujutro. Nije se potrudio ni da se osvrne da ga možda neko nije video. Smatrao je da ga niko ne prati, a i da je tako, prekasno je da bilo šta uradi. Uostalom, dovoljno je učinio da sve bude pokriveno. Po običaju, imao je plan za svaku moguću situaciju.
Bolničarka na dužnosti ujedno je obavljala posao recepcionerke. Ona i njena šefica, vrhunski hirurg, biće jedine prisutne za vreme operacije. Insistirao je na tome da ih ne bude više od dve, i da ordinacija tog dana bude zatvorena za sve ostale pacijente.
„Imamo nekoliko obrazaca koje po zakonu morate da pregledate i potpišete", rekla mu je bolničarka, usiljeno se osmehujući. Iako nije mogla znati ko je on, jasno joj je bilo da su postojali jaki razlozi za toliku tajanstvenost. Ne treba ni naglašavati da je za ovu smenu bila naročito dobro plaćena.
„Neka, hvala. Ništa neću potpisati", rekao je i samo prošao pored nje, tražeći doktorku Levin.
Zatekao ju je u maloj, dobro osvetljenoj i veoma hladnoj operacionoj sali.
„Ovo me podseća na Sibir. Na gulag u kom sam jednom prezimio.“
Doktorka se okrenula. Bila je donekle privlačna, vitka, dobro očuvana. Izgleda da je imala četrdeset i neku godinu. Ne bi on njoj oprostio, ali nije mu sad bilo do seksa. Možda kasnije.
„Doktorka Levin“, pružio joj je ruku, „spreman sam. Ne želim da ovde provedem ceo dan. Hajde da počnemo. Smesta.“
„To nije moguće“, protestovala je doktorka.
Vuk je podigao ruku da je utiša, a izgledalo je kao da bi mogao i da je udari. Ustuknula je.
„Neće mi trebati opšta anestezija. Kao što rekoh, spreman sam. A spremni ste i vi.“
„Gospodine, vi prosto ne znate šta govorite. Verujte mi. Zahvati za koje smo vas upisali uključuju zatezanje kože lica, vrata i čela. Slede liposukcija, implanti u vilici i obrazima i operacija nosa. Bol će biti nepodnošljiv. Morate mi verovati.“
„Biće to sasvim podnošljivo. Upoznao sam i mnogo veći bol. Jedino što ću dozvoliti to je motrenje vitalnih funkcija. Nećemo više raspravljati o glupoj anesteziji. Počnite pripreme za operaciju. Inače...“
„Šta inače?" brecnula se doktorka. Jogunasta ženica se klatila na štiklama.
„Samo inače" odgovorio je Vuk. „To pokriva dovoljno širok spektar, složićete se. Pokriva bol mnogo veći od onog za koji mislite da ja ne mogu da podnesem. Možete li vi, doktorka Levin? Mogu

li vaša deca, Martin i Ejmi? Može li vaš muž Džerold? Hajde sad, počnite. Imam ja i druge obaveze.“ Uvek ima obaveze.
I nekakav plan.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:14 pm






Sto petnaesto poglavlje




NIJEDNOM NIJE jeknuo. Za vreme operacije nije zucnuo. Ni hirurg ni bolničarka nisu mogle to da shvate. Činilo im se da pacijent ništa ne oseća. Obilno je krvario, kao što se muškarcima često događa, a na licu mu je već iskočila zamašna tamnoljubičasta modrica. Bol koji je upravo podneo tokom jednoipočasovnog rinoplastičkog zahvata ili operacije nosa smatra se za najveći bol, pogotovo u trenutku kada se veliki komadi kosti i hrskavice odstranjuju bez ikakve anestezije.
Na kraju obavljenog i tog poslednjeg dela operacije, doktorka Levin mu je rekla da ne ustaje. On je to ipak učinio.
Vrat mu se ukočio i boleo ga je. Po glavi i grlu bio je premazan antiseptičnim sredstvom. „Nije tako strašno“, kazao je. „Prošao sam i mnogo gore.“
„Bar nedelju dana nemojte izduvavati nos“, nastavila je doktorka, koja kao da je nastojala da, osim svog dostojanstva, sačuva i privid autoriteta.
Vuk je zavukao ruku u džep od pantalona i iz njega izvadio maramicu, ali ju je odmah vratio nazad. „Šalim se. Zar nemate nimalo smisla za humor?“ Namrštio se.
„Nipošto ne smete da vozite, to ne dozvoljavam. Radi sigurnosti drugih.“
„Naravno da neću. Nipošto ne želim da druge dovedem u opasnost. Ostaviću auto ovde na ulici da ga neko ukrade. Nego, da platim, pa da idem. Ovde je postalo dosadno.“ Tek tad, kad je krenuo da dohvati tašnu, Rusu su malo klecnula kolena. Tu se i prvi put pogledao u ogledalu. Video je modro i neverovatno oteklo lice, umotano u zavoje. „Lepo vi to radite", rekao je i nasmejao se.
Otvorio je tašnu i iz nje izvukao beretu s prigušivačem. Pucao je zaprepašćenoj bolničarki u lice, dvaput. Zatim se okrenuo prema doktorki Levin, koja ga je toliko namučila.
„Imate li još neki savet ili zabranu?“, upitao je. „Neku preporuku za kraj?“
„Imam decu. Molim vas, nemojte me ubiti. Znate da imam decu.“
„Biće im bolje bez tebe, gaduro. Kladim se da i oni to misle.“ Njoj je pucao u srce. Milosrdno ubistvo, pomislio je. Naročito posle onog mučenja koje mu je priredila. Osim toga, nije mu se sviđala. Kučka bez smisla za humor.
Najzad je napustio ordinaciju i došao do svog rendž rovera. Razmišljao je o tome da sad više niko ne zna kako izgleda. Niko i nigde.
Zbog toga je počeo da se smeje, skoro se zacenivši. To je bila njegova kockica mozaika.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:14 pm








Sto šesnaesto poglavlje




„ENO GA, mora da je to on.“
„Smeje se! Šta li mu je tako smešno? Pogledaj ga samo. Da ne poveruješ.“
„Izgleda kao da su ga skalpirali, a onda mu odrali kožu“, rekao je Ned Mahoni kad se na ulici pojavio čovek sa zavojima i u sivom mantilu. „Izgleda kao neki progonjeni duh.“
„Nemoj da ga potcenjuješ“, podsetio sam ga, „a ne zaboravi da on i jeste progonjeni duh.“
Posmatrali smo Vuka, odnosno čoveka za koga smo verovali da je Vuk, kako izlazi iz klinike za plastičnu hirurgiju na istočnoj strani Menhetna. Samo što smo stigli tamo, ni šezdeset sekundi ranije. Malo je nedostajalo da nam opet izmakne.
„Ne brini, Alekse, ne potcenjujem ga. Zato i imamo šest timova koji ga upravo vrebaju. Da smo malo ranije stigli, uhvatili bismo ga dok je još bio u ordinaciji.“
Klimnuo sam glavom.
„Sad smo tu. U Engleskoj su se pregovori otegli. Klara Lodž je s decom negde u Severnoj Africi.
Obavila je svoj deo posla.“
„Znači, otkad je napustio Rusiju, Vuk ima odašiljač ugrađen ispod lopatice? To ti je ispričala?"
„Ovde smo, zar ne? Ako je verovati Klari, Martin Lodž je sve vreme znao gde je on. To ga je održalo u životu.“
„Jesmo li spremni? Hoćemo li da ga ščepamo?"
„Spremni smo. Spreman sam.“ Ne da sam bio spreman, nego nisam mogao da dočekam da se bacim na tog gada. Samo da mu vidim izraz lica...
Mahoni je govorio u mikrofon prikačen za slušalice:
„Sad ga opkolite. Imajte na umu da je izuzetno opasan.“
To si dobro rekao, Nede!







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:14 pm




Sto sedamnaesto poglavlje




CRNI RENDŽ ROVER zaustavljen je na uglu Pete avenije i Pedeset devete ulice. Tamni automobili opkolili su ga s obe strane, dok je treći blokirao raskrsnicu. Iz njih su poiskakali agenti. Imali smo ga!
Odjednom je otvorena vatra iz belog hamera koji je bio ispred rendž rovera. Vrata na hameru su se širom otvorila. Izletela su tri čoveka s automatskim puškama i pripucala.
„Majku mu, odakle su se ovi stvorili?“, vikao je Mahoni u mikrofon. „Svi dole!“
Mi smo već izašli iz kola i trčali prema mestu gde se pucalo. Ned je pripucao i oborio jednog od Vukovih telohranitelja. Ja sam pogodio drugog, a treći je otvorio vatru na nas.
Za to vreme Vuk je izašao iz rendž rovera i potrčao Petom avenijom probijajući se između automobila. Stanje u kome mu je bilo lice stvaralo je utisak kao da je već bio pogođen ili kao da se gadno opekao u nekakvom požaru. Ljudi su polegali po trotoarima zbog metaka što su leteli sa svih strana. Neki su besomučno vrištali. Koliko daleko je Vuk u tom stanju mogao da stigne? S obzirom na to da je ovo Njujork, možda je i mogao daleko!
Niotkuda se pojavilo još naoružanih ljudi. Još njegovih telohranitelja. Podrške mu nije nedostajalo. Ima li dovoljno naših?
A onda je Vuk uleteo u radnju na Petoj aveniji. Mahoni i ja smo krenuli za njim. Nisam čak ni primetio koja je to prodavnica. Apskejl, Glici, Fift avenju, zaboga!
Vuk je tad uradio nešto nezamislivo. Mada me više nije iznenađivalo ništa što je radio. Zamahnuo je desnom rukom i bacio uvis neki taman predmet. Video sam kako pada.
Povikao sam:
„Ručna bomba! Svi dole! Lezi dole! Ručna bomba!“
Snažna eksplozija polomila je dva teška stakla na izlozima prodavnice. Bilo je povređenih među kupcima. Podigao se gust taman dim. Svi u prodavnici su vrištali, uključujući prodavce za svim tezgama.
Nisam gubio Vuka iz vida, bio sam usredsređen na njega. Šta god da učini, kolika god bila opasnost, ovog puta mu ne smemo dozvoliti da se izvuče. To bi nas preskupo koštalo. Već je ubio hiljade ljudi.
Mahoni je potrčao jednim prolazom između polica s robom, a ja drugim. Izgledalo je da se Vuk uputio prema izlazu koji vodi na bočnu ulicu. Nisam više znao gde smo. U Pedeset petoj ulici? U Pedeset šestoj?
„Ne damo mu da izađe!“, doviknuo mi je Ned.
„Ta ti je na mestu!“
Približavali smo se i video sam Vukovo lice. Sa svim tim zavojima, modricama i otocima izgledao je još grozomornije nego što sam ga zamišljao. Utoliko gore što je bio očajan, spreman na sve. Ali tome smo se i nadali.
Tad je zaurlao:

„Pobiću sve u radnji!“
Ni Mahoni ni ja nismo odgovorili. Samo smo mu uporno prilazili. Ipak nismo sumnjali u njegove reči.
Zgrabio je malu plavokosu devojčicu od žene koja je ličila na dadilju.
„Ubiću je. Ubiću devojčicu. Gotova je! Ubićuje!“ Mi smo mu prilazili.
Privio je detence na grudi. Krv mu je s lica kapala po njoj. Devojčica je vrištala, divlje mu se vrpoljila u rukama.
„Ubiću...“
Ned i ja smo gotovo istovremeno opalili. Dva hica. Vuk se zateturao unazad i ispustio devojčicu.
Pala je na pod i uz dreku otrčala na sigurno.
Isto je učinio i Vuk. Kroz najbliža vrata na ulicu.
„Mora da nosi zaštitni prsluk.“
„Gađaćemo ga u glavu“, rekao sam.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:15 pm






Sto osamnaesto poglavlje




JURILI SMO GA Pedeset petom ulicom na istok, zajedno s dvojicom naših agenata, i s još dvojicom brzonogih njujorških pozornika. Ako je iko od Vukovih telohranitelja i preživeo krvavi obračun na Petoj aveniji, posle gužve u prodavnici više nije mogao znati gde mu je šef. Nijednog nije bilo na vidiku.
Pa ipak, Vuk se i dalje ponašao kao da tačno zna kuda ide. Kako je to moguće? Nije valjda sve ovo predvideo? To nikako nije mogao. Sad ćemo ga, valjda, uhvatiti, zar ne? Nisam smeo da mislim ništa drugo, da mislim kako će sve ovo biti uzalud.
Držali smo ga na oku. Bio je tik ispred nas.
Iznenada je skrenuo u zgradu od crvene opeke, visoku osam do deset spratova. Da li tu nekog poznaje? Još pojačanja? Klopka? Šta li je?
Zgrada ima čuvara. Bolje reći: imala je. Uniformisani vratar je ležao potrbuške u lokvi krvi na uglačanom mermernom podu. Pogođen u glavu. Mrtav.
Sva tri lifta su bila zauzeta. Crvene svetleće brojke objavljivale su: osam, četiri, tri - svi su se kretali uvis.
„Odavde, vala, neće izaći. Gotovo je“, rekao je Mahoni.
„To ne možemo znati, Nede.“
„Pa neće valjda da poleti, jebote!“
„To ne, ali ko zna šta sve još može, đavo ga odneo. Nije bez razloga ovamo ušao.“
Mahoni je rasporedio agente da čekaju liftove, a potom da provere sve spratove, od dna do vrha zgrade, s dve strane. Pojačanja iz Njujorške policije samo što nisu pistigla.
Uskoro će ovde biti na desetine pandura. Zatim stotine. Vuk je u zgradi!
Mahoni i ja smo nastavili poteru stepeništem.
„Kud smo pošli? Dokle?“
„Do krova! To mu je jedini preostali izlaz.“
„Ti stvarno misliš da ima neki plan. Kako bre, Alekse?“ Odmahnuo sam glavom. Nisam imao pojma. Gubio je krv, mora da je gubio i snagu. Možda je već zapao u delirijum. A možda je sve ovo unapred planirao. Bestraga mu glava! Do sada je uvek imao neki plan.
Popeli smo se uz stepenice, sve do vrha. Došli smo do najvišeg, devetog sprata. Vuka nismo našli. Brzo smo proverili sve kancelarije. Niko ga nije video. Da jesu, svakako bi ga upamtili.
„Tamo pozadi su vam stepenice koje vode na krov“, rekao nam je neko u advokatskoj kancelariji.
Ned Mahoni i ja smo se popeli uz još jedno stepenište, a kad smo izašli, zaslepilo nas je dnevno svetlo. Vuka nismo videli. Ugledali smo jednospratnu konstrukciju, kao nekakav šeširić na vrhu stare zgrade. Kula sa cisternom za vodu? Kućepaziteljeve prostorije?
Pokušali smo da uđemo, ali su vrata bila zaključana.
„Mora da je tu negde, ako nije skočio", kazao je Ned. Tad smo ga ugledali kako se pojavljuje sa

suprotne strane kule.
„Nisam skočio, gospodine Mahoni. Čini mi se da sam vam rekao da se ne mešate u ovaj slučaj.
Mislio sam da sam bio dovoljno jasan. Smesta spustite pištolje.“ Zakoračio sam prema njemu.
„Ja sam ga doveo ovamo."
„Naravno da ste vi. Neumoljivi, nepopustljivi, neumorni doktor Kros. Sve to vas čini tako predvidivim i upotrebljivim."
Odjednom se jedan njujorški pozornik pojavio kroz ista vrata na koja smo i nas dvojica izašli.
Ugledao je Vuka i pripucao.
Pogodio ga je u grudi, ali ga nije zaustavio. Rus je zaurlao kao medved i navalio na policajca, mašući podignutim rukama. Sasvim sigurno je nosio zaštitni prsluk.
Uhvatio je iznenađenog pozornika i podigao ga uvis. Ned i ja ništa nismo stigli da učinimo. Bacio je čoveka s krova.
Zatim je potrčao prema suprotnoj strani krova. Izgledalo je da je potpuno van sebe. Šta to radi?
Odjednom mi se razjasnilo. Susedna zgrada na južnoj strani bila je dovoljno blizu. Zaleteo se da skoči na nju. Uto sam spazio helikopter koji se približavao sa zapada. Njegov helikopter? Da li mu je to bio plan? To ne sme da se dogodi.
Potrčao sam za njim. Mahoni takođe.
„Stani! Stani odmah!“
Uzmicao je pred nama sumanuto trčeći levo-desno. Pucali smo, ali su ga prvi hici promašili. Tad se Vuk propeo u vazduh, mlatarajući rukama. Lako će se dočepati onog drugog krova.
„Nećeš vala, đubre!“, povikao je Ned. „Ne!“
Stao sam i pažljivo nanišanio. Potegao sam obarač četiri puta.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:33 pm






Sto devetnaesto poglavlje




VUK NIJE PRESTAJAO da mlati rukama i nogama, od čega se sticao utisak kao da trči kroz vazduh, ali je ipak počeo da gubi visinu. Ispružio je ruke ka ivici susedne zgrade. Prstima je dohvatio krov.
Mahoni i ja smo dotrčali do ivice. Može li se Vuk izvući iz ovoga? Dosad je nekako uvek uspevao. Ovog puta neće moći. Znam da sam ga pogodio u vrat. Do sad se već gušio u sopstvenoj krvi.
„Padni, pizda ti materina!", urlao je Ned.
„Neće uspeti", kazao sam mu.
I nije. Rus je padao bez ikakvog otpora, bez borbe, bez glasa. Nikakav zvuk nije ispustio. Mahoni se drao za njim:
„Hej, Vuče! Vučino! Letiš pravo u pakao!“
Padao je kao na nekakvom usporenom snimku. A onda je tresnuo na površinu prolaza između zgrada. Strašno je tresnuo. Gledao sam dole u njegovo unakaženo telo, lice umotano u zavoje, i prvi put posle mnogo vremena osetio sam zadovoljstvo. Bio sam ispunjen i ceo. Sredili smo ga. Zaslužio je tako da umre, kao buba zdrobljen na pločniku.
Tad je Ned Mahoni počeo da tapše, da ciči i da skakuće u mestu kao potpuni ludak. Nisam mu se pridružio, mada sam znao kako se oseća. Onaj dole je dobio ono što je zaslužio. Mrtav, leži kao klada u sporednom prolazu.
„Nije ni kriknuo“, rekao sam najzad. „Uskratio nam je i to zadovoljstvo.“ Mahoni je slegnuo širokim ramenima.
„Za to me baš zabole. Evo nas ovde gore, a eno njega tamo dole, među kesama za đubre. Možda, na kraju krajeva, ima pravde. A možda i nema“, nasmejao se, podigao ruku i snažno me zagrlio.
„Pobedili smo. Jebem ti! Ipak smo pobedili, Nedi.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 8 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu