Londonski mostovi - Džejms Paterson

Strana 3 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:49 pm

First topic message reminder :



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:11 pm





Trideseto poglavlje




OVO JE UPEČATLJIVO, pomislila je kapetan Niki Vilijams. A nije mislila na sasatanak na sletištu. Čitav plan je zaprepašćujuć. Odvažan.
Regionalni Manasas je mali, običan aerodrom koji se prostire na preko trista hektara s dve paralelne piste. Tu je još i glavna zgrada i kontrolni toranj Ministarstva avijacije, ali je odlično mesto za misiju.
Neko je zaista sve podrobno prostudirao. Ovo će ići glatko.
Nekoliko minuta pošto je Vilijamsova stigla, ugledala je kako sleće helikopter. Odmah je pomislila na dve stvari: otkud tim ljudima MD-530, i da je odličan za njen zadatak.
Ovo će zaista ići glatko. Čak možda i neće biti tako opasno.
Požurila je do helikoptera noseći vinčesterku u preklopnoj futroli za odela. Pilot je trebalo da joj da važne kockice mozaika. Izgleda da je on taj koji zna čitav plan.
„Spreman sam. Letimo na severoistok, preko puta 28. Za oko pola minuta sleteću u park Rok Krik“, rekao joj je.
„Park Rok Krik? Ne razumem”, odvratila je Niki. „Zašto bi sletao a taman što smo poleteli?"
„Slećemo u park samo da bi se ti namestila na skiju. Odatle ćeš pucati. Ne smeta ti?“
„Savršeno", rekla je. „Sad shvatam."
Plan je bio smeo, ali joj je zvučao razumno. Sve je zvučalo razumno. Čak su odabrali i oblačan dan sa sasvim blagim vetrom. MD-530 je brz i pokretljiv. A dovoljno je stabilan da s njega puca. Dok je bila u vojsci, ispalila je hiljade okvira s helikoptera po najrazličitijem vremenu, pa se usavršila.
„Spremna?“, doviknuo je pilot kad je sela. „Sletećemo u Vašington i odleteti iz njega za manje od devet minuta."
Niki je podigla palčeve, pa je MD-530 brzo uzleteo, krenuo na severoistok i ubrzo bio nad Potomakom. Nije se peo na veću visinu od devet do dvanaest metara nad zemljom niti je prelazio brzinu od osamdeset čvorova.
Helikopter se u parku Rok Krik zadržao manje od četrdeset sekundi.
Kapetan Niki Vilijams je sela na desnu skiju pozadi, odmah ispod pilota. Zatim mu je dala znak da uzleti.
„Hajde. Idemo da obavimo to.“
Ne samo da je ovo mudro, većje i strava, pomislila je kad je helikopter poleteo i krenuo ka cilju.
Stižemo i vraćamo se na bezbedno za manje od devet minuta. On neće ni znati šta ga je snašlo.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:11 pm









Trideset prvo poglavlje




PRE PODNEVA vratio sam se za radni sto, sav napet i jadan. Zaronio sam u računarsku bazu podataka Nacionalnog centra informacija o kriminalu. Popio sam oko tri i po litra crne kafe - što je najgore što sam mogao da uradim. Prokleti Lasica: znao je da smo otkrili da se vozi invalidskim kolicima. Samo kako? Znači imaju nekog među nama. Neko ga je upozorio.
Oko jedan sam još sedeo za stolom kad se zgradom razlegla prodorna sirena za uzbunjivanje i zaparala mi uši.
Istovremeno sam na pejdžer dobio upozorenje o teroristima. Čuli su se povici po hodniku.
„Pogledaj kroz prozor! Brzo idi do prozora!"
„Zaboga! Šta sad tamo rade?“, viknuo je neko drugi.
Pogledao sam kroz prozor i zapanjio se kad sam ugledao dvojicu u maskirnoj uniformi kako trče po ružičastim granitnim pločama unutrašnjeg dvorišta. Samo što su protrčali pored bronzanog kipa Vernost, hrabrost, poštenje.
Prva misao mi je bila da su to ljudi-bombe. Kako bi inače naneli štetu zgradi ili naudili nekom u njoj?
Agent Čarli Kilvert iz susedne kancelarije provirio je kod mene. „Vidiš li ti to, Alekse? Možeš li da poveruješ?"
„Vidim, ali mi je neverovatno."
Nisam mogao da odvojim pogled od onoga što se dešavalo u dvorištu. Za samo nekoliko sekundi tamo su se pojavili agenti pod punim naoružanjem.
Prvo su došla samo trojica, a onda još bar šestorica. Iznenada su prilazom zgradi pojurili i stražari iz kućice pred njom.
Svi su držali uperene puške u onu dvojicu. Oni su sad stali, izgledalo je kao da se predaju.
Međutim, agenti im nisu prilazili. Možda su, kao i ja, mislili da su to ljudi-bombe, ali verovatnije je da su se ponašali po proceduri.
Sumnjiva lica su držala oružje visoko nad glavom, zatim su polako i pažljivo legli potrbuške. Šta je sad to?
Tad sam spazio helikopter kako se pomalja iza ugla Huverove zgrade. Primetio sam mu samo vrh kabine i propeler.
Zloslutno lebdenje helikoptera nateralo je agente iz dvorišta da u njega upere oružje. Ipak se ovuda nije smelo leteti. Agenti su urlali i pretili puškama.
Letelica se tad oštro odvojila od zgrade. Nestala je iz vidokruga.
Nekoliko sekundi zatim Čarli Kilvert mi se opet pojavio na vratima: „Pucali su na nekog gore!“ Gotovo sam ga oborio kad sam jurnuo na vrata.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:12 pm




Trideset drugo poglavlje




HELIKOPTER SE BRZO KRETAO kad je stigao u Vašington. Pilot je kao zaklon koristio poslovne i stambene zgrade, klizio je između njih kao u nekoj ludoj igri žmurke.
Niki Vilijams je shvatila da će tom taktikom izbeći radare a i potpuno zbuniti slučajne posmatrače. Osim toga, sve se odvijalo neverovatno brzo. Niko neće uspeti da reaguje, a ionako vojni mlaznjak ne bi leteo tako blizu zgradama.
Ugledala je metu. Bog te tvoj! Na zemlji je izazvana pometnja kao što je isplanirano i mnogo njih je izašlo na prozore mete, to jest sedišta FBI-ja. Ovo je nešto! Uživala je! U vojsci je prisustvovala nekim prvoklasnim akcijama, ali to joj nije bilo dovoljno, a i trebalo je uvek poštovati hiljade kojekakvih pravila.
Sad postoji samo jedno pravilo: pucaj u tipa i ubij ga, pa beži glavom bez obzira dok niko ništa ne uspe da preduzme.
Pilot je imao koordinate ciljanog prozora na kom su se zaista pojavila dva muškarca u tamnim odelima i gledala šta se događa u dvorištu - što je bila namerna diverzija. Kapetan Niki Vilijams je znala kako joj izgleda meta, a kad on bude primetio nju i pušku - na samo trideset metara razdaljine - njega će stići smrt, a ona će već leteti dalje odatle.
Jedan muškarac na prozoru kao da je nešto viknuo i pokušao da odgurne drugog. Prava junačina. Svejedno - Vilijamsova je povukla oroz. Sasvim lako.
Zatim u beg!
Pilot helikoptera se služio istom letačkom tehnikom pa se uputio pravo na sletište u Virdžiniji. Trebalo mu je samo tri i po minuta od zgrade FBI-ja do sletišta. Niki je i dalje osećala vrtoglavicu od pucanja i ubistva, a pogotovo od pozamašnog honorara koji će dobiti. Dvostruka tarifa i, sam bog zna, zaista ju je zaslužila.
Helikopter je lako sleteo, pa je skočila sa skije. Ovlaš je salutirala pilotu, a on je pružio desnu ruku - i pucao dvaput u nju. U grlo i u čelo. Nije bio oduševljen time, ali je ipak to učinio. Dobio je takva naređenja, a znao je kako mora da ih poštuje. Navodno je snajperistkinja ispričala nekom za misiju. Pilot nije znao ništa više.
To je bila njegova kockica mozaika.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:13 pm







Trideset treće poglavlje




MI NISMO ZNALI ni toliko.
Ona dvojica uhvaćenih u dvorištu uvedeni su u zgradu FBI-ja i zatvoreni na drugom spratu. Ko li su oni?
Po Birou je kružila ozbiljna priča da je Ron Berns pogođen, da mi je šef i prijatelj mrtav.
Od izvora se čulo da je uspešno izveden snajperski napad i da je Bernsova kancelarija meta. Iz glave mi nije izbijalo ubistvo Stejsi Polak s početka godine. Vuk nije uopšte preuzeo odgovornost za ubistvo šefice SIOC-a,1 ali znali smo da ga je on naložio. Berns je obećao da će je osvetiti, mada to nije uradio. Barem koliko je meni bilo poznato.
Otprilike pola sata nakon snajperskog napada, pozvali su me da siđem na drugi sprat. To mi se dopalo: morao sam nešto da radim da ne pošizim u kancelariji.
„Ima li novosti o pucnjavi gore?“, pitao sam agenta koji me je pozvao.
„Ništa ne znam. I mi smo samo načuli ponešto. Niko niti poriče, nit potvrđuje priče. Razgovarao sam s Tonijem Vudsom iz direktorove kancelarije, a on neće ništa da kaže. Alekse, svi ćute. Žao mi je.“
„Svejedno se nešto dogodilo? Neko je pogođen?“
„Da. Tamo je neko pogođen."
S mučninom od svega što se događalo poslednjih nekoliko dana požurio sam na drugi sprat, gde me je stražar poveo do niza pritvorskih ćelija za koje nisam ni znao da postoje. Agent koji me je dočekao objasnio mi je kako je hteo da ja vodim ispitivanje bez smernica, pa da dam procenu zatvorenika.
Ušao sam u sobicu za ispitivanje i tamo zatekao dvojicu uplašenih crnaca u maskirnim odelima. Teroristi? Čisto sumnjam. Izgledali si kao tridesetogodišnjaci, možda četrdesetogodišnjaci, teško je bilo odrediti. Bili su zarasli i s predugom kosom, u prljavoj, izgužvanoj odeći, a čitavu sobu su okužili smradom znoja i nečeg još goreg.
„Već smo rekli šta smo imali“, požalio se jedan gorko i iskrivio naborano lice čim sam ušao.
„Kol’ko puta treba da vam pričamo?" Seo sampreko putanjih.
„Ovo je istraga ubistva", rekao sam. Nisam znao jesu li im to već rekli, ali svakako sam želeo odatle da počnem.
Onaj što je dotad ćutao pokrio je lice šakama i zaječao, pa se zaljuljao.
„O ne, o ne, Gospode, ne“, stenjao je.
„Spusti šake s lica i slušaj me!“, povikao sam.
Obojica su se zagledala u mene i ućutala. Bar su hteli da slušaju.
„Hoću da čujem vašu priču. Sve što znate, svaku sitnicu. Ne zanima me jeste li je već pričali. Čujete li me? Razumete li? Nije me briga koliko puta ste je već rekli. Vas dvojica ste sada

osumnjičeni za ubistvo. Zato hoću da čujem vašu priču. Počnite. Ja sam vam pojas za spasavanje, jedini koji imate. Pričajte!“
I pričali su. Obojica. Trabunjali su, ponekad nepovezano, ali pričali su. Nešto više od dva sata kasnije izašao sam iz sobe za ispitivanje s osećanjem da sam čuo celu priču, barem njihovu verziju u crticama.
Ron Frejzijer i Leonard Piket su beskućnici koji žive blizu stanice Junion. Obojica su vojni veterani. Unajmljeni su na ulici da trče po zgradi FBI-ja kao ludaci, kakvi su verovatno i bili. Maskirna odeća je bila njihova, ista ona koju, po njihovim rečima, nose svakodnevno u parku i prošnji po ulicama Vašingtona.
Posle toga sam otišao u drugu sobu za ispitivanje da o svemu obavestim dva starija agenta odozgo. Bili su napeti kao i ja. Zanimalo me je šta su saznali o Ronu Bernsu.
„Ne verujem da ova dvojica išta znaju“, rekao sam im. „Možda im je prišao Džefri Šefer. Onaj ko ih je unajmio govorio je s engleskim izgovorom. Fizički opis odgovara Šeferu. U svakom slučaju, taj im je dao dvesta dolara. Dvesta dolara za ono što su uradili.“
Pogledao sam starije agente.
„Na vas je red. Recite mi šta se dogodilo gore. Ko je pogođen? Ron Berns?“ Milard, jedan od njih, duboko je udahnuo pa progovorio:
„Alekse, o ovome nećeš nikome pričati. Sve dok ti mi ne kažemo da možeš. Je li ti jasno?“ Svečano sam klimnuo glavom. „Je li direktor mrtav?“
„Mrtav je Tomas Vir. Njega su ustrelili“, kazao je agent Milard.
Odjednom sam osetio da mi klecaju kolena i da mi se vrti u glavi. Neko je ubio direktora CIA.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:14 pm




Trideset četvrto poglavlje




NASTAO JE opšti metež.
Kad se pročulo da je ubijen Tomas Vir, objavljeno je na svim televizijskim kanalima, a po Huverovoj zgradi razmileli su se novinari. Naravno, niko nije mogao da im kaže ono što smo smatrali da se zaista dogodilo, a svaki izveštač je osećao da smo im uskratili neka obaveštenja.
Posle podne smo saznali da je u šumama severne Virdžinije pronađeno telo žene. Smatrali smo da bi ona mogla biti snajperistkinja koja je ubila Toma Vira. Uz telo je nađena i vinčesterka, skoro sasvim sigurno oružje kojim je počinjeno ubistvo.
U pet sati nas je opet pozvao Vuk.
U kriznom štabu je zazvonio telefon. Ron Berns je digao slušalicu.
Nikad dotad nisam video direktora tako smrknutog i tako ranjivog. Tomas Vir mu je bio prijatelj, leti su s porodicama išli na odmor u Nantaket.
Vuk je odmah počeo:
„Direktore, baš ste srećan čovek. Oni meci bili su namenjeni vama. Ne pravim često greške, ali znam i da su one neizbežne u ovako složenoj vojnoj operaciji. Prihvatam da se greške javljaju u svakom ratu. To je prosta životna činjenica.“
Berns je ćutao. Lice mu je bilo bezizražajno, niko nije mogao odgonetnuti šta misli. Vuk je nastavio:
„Znam kako se osećate, kako je svima vama. Gospodin Vir je bio porodičan čovek, zar ne? U osnovi pošten čovek? Sad se, eto, ljutite na mene. Hoćete da me zatučete kao besnog psa. Ali stavite se u moj položaj. Rekao sam vam pravila, a vi ste rešili da radite po svome.
Kao što sad vidite, to po vašem vodi u propast i smrt. Uvek će voditi u propast i smrt. To je neizbežno. A ulog je veći od jednog života. Zato krenimo dalje. Sat otkucava.
Znate, danas je teško naći ljude koji slušaju. U današnje vreme svi su tako puni sebe. Recimo kapetan Vilijams, naša snajperistkinja. Rečeno joj je da nikome ne govori o poslu za koji je unajmljena. No onaje rekla mužu. Sad je mrtva. Znam da ste našli telo. Evo novosti za vas: i muž joj je mrtav. Naći ćete mu leš u njihovoj kući. Živeli su u Dentonu u Merilendu. Treba li vam adresa? Mogu vam je dati.“
Berns je progovorio:
„Već smo našli telo njenog muža. Zbog čega zovete? Šta hoćete od nas?“
„Zar to nije očigledno, gospodine direktore? Hoću da znate kako ozbiljno mislim ono što govorim. Očekujem povinovanje i dobiću ga. Ovako ili onako, biće po mome. Uvek je tako.
E, pošto smo to završili, hajde da vas uputim u krvave podatke - u brojke. Koja je naša cena da
odemo. Nadam se da neko ima papir i olovku.“
„Kažite“, rekao je Berns.
„U redu, evo onda.

Njujork šeststo pedeset miliona američkih dolara. London šest stotina miliona. Dolara. Vašington četiristo pedeset miliona. Frankfurt četiristopedeset miliona. Sve ukupno dve milijarde sto pedeset miliona američkih dolara. Uz to želim da pustite pedeset sedam političkih zatvorenika. U narednih sat vremena dobićete imena. Ako to nešto znači, svi zatvorenici su s Bliskog istoka. Sami smislite zašto. Zanimljiva zagonetka, zar ne mislite?
Imate četiri dana da predate novac i zatvorenike. Zar nije dovoljno vremena? I više nego pošteno.
Reći ćemo vam kako i gde. Imate četiri dana... od... sad.
I znajte da sam savršeno ozbiljan. Shvatam da tražim mnogo novca i da ćete smatrati da ga je ’nemoguće’ sakupiti. Barem to očekujem da čujem. Nemojte se ni truditi da se pravdate i kukate."
Kratko je ućutao.
„Gospodine Bernse, u tome je stvar, jebi ga. Isporučite novac. Isporučite zatvorenike. Nemojte opet da zabrljate. A da, ima još nešto. Ja ne praštam i ne zaboravljam. Svakako ćete umreti dok sve ne bude gotovo, direktore Bernse. Zato se osvrćite. Jednog od narednih dana naći ću vam se iza leđa. I bum! A zasad: četiri dana!“
Prekinuo je vezu.
Ron Berns se upiljio preda se i progovorio kroz stisnute zube:
„To si tačno rekao: bum! Jednog od ovih dana ću ja naći tebe.“
Zatim je polako pogledom prešao po sobi i zaustavio ga na meni. „Alekse, prionimo na posao.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:14 pm







Trideset peto poglavije




BERNS JE NASTAVIO: „Voleo bih da nam doktor Kros kaže svoje utiske o ovom ruskom manijaku. On zna sve o njemu. Za one od vas koji ne znate Aleksa Krosa, došao nam je iz vašingtonske policije. Verujte mi da je policija na gubitku. Ovaj čovek je uklonio Kajla Krejga.“
„I čovek koji je jednom ili dvaput pustio da mu utekne Džefri Šefer“, progovorio sam sa svog mesta. „Moji dosadašnji utisci? Pa neću se zadržavati na onom očiglednom. Ima snažnu potrebu da upravlja svime i ima moć. Mogu vam reći samo ovo: želi da uradi nešto krupno, da svi vide. Kreativan je i opsesivan planer. Pravi je tip vođe, što znači da organizuje, dobro deli zadatke, ne zazire od teških odluka.
Pre svega je okrutan. Voli da povređuje ljude. Voli da gleda kako neko povređuje ljude. Daje nam dovoljno vremena da razmislimo o svemu što može da se dogodi. Delimično stoga što zna da mu nećemo, da ne možemo, lako da platimo. Ali i zato što nam je zaposeo misli. Zna kako će nam biti teško da ga uhvatimo. Zar Bin Laden nije i dalje na slobodi?
Reći ću vam šta me neće zaposesti - pokušaj direktorovog ubistva. Ne vidim kako se to uklapa u njegov šablon. Barem ne na početku igre. A posebno mi se ne dopada to što je promašio, što nije uspeo.“
Ove reči su zazvučale pogrešno, pa sam pogledao Bernsa, ali mi je on odmahnuo rukom. „Misliš li da je promašio? Da nije Tom Vir bio prava meta?“
„Pretpostavljam... da je Vir bio meta. Ne verujem da je Vuk pogrešio. Ne bi pogrešio tako krupno. Mislim da laže.“
„Imaš li predstavu zbog čega? Ima li iko?“ Berns se obazreo po sobi. Niko nije progovorio, pa sam nastavio.
„Ako je Tomas Vir zaista bio meta, to je najbolji trag koji imam. Zašto bi on bio pretnja Vuku? Šta je mogao da zna? Ne bi me iznenadilo da su se Vir i Vuk znali odnekud, čak ni ako Vir toga nije bio svestan. Vir je značajan. Samo, gde bi Tomas Vir naišao na ovog Rusa? To pitanje treba sebi da postavimo.“
„A onda da na njega brzo odgovorimo“, dodao je Berns. „Krenimo. Svi - doslovno svi - u Birou!“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:14 pm





Trideset šesto poglavlje




ČOVEK KOJI JE poslednjih nekoliko puta razgovarao u Vukovo ime dobio je uputstva i dovoljno je znao da ih se tačno pridržava. Trebalo je da bude viđen u Vašingtonu. To je njegova kockica mozaika.
Vuk treba da bude viđen, što će uzburkati situaciju. Zar nije tako?
Uskoro će biti otkriveno da su telefonski pozivi koje je uputio u štab FBI-ja i na druga mesta potekli iz hotela Četiri godišnja doba na Aveniji Pensilvanija. To je deo plana, a dosad je izvođenje plana teklo gotovo bez greške.
Zato je mirno sišao u hotelsko predvorje i uverio se da su ga videli na recepciji, kao i dvojica vratara. Išlo mu je na ruku i to što je visok, plav, što ima bradu i nosi dugačak kašmirski kaput. Sve po planu koji mu je predočen.
Zatim je krenuo u opuštenu šetnju po Ulici M., gde je čitao jelovnike pred restoranima i razgledao najnovije modne detalje u izlogu Džordžtauna.
Bilo mu je čak smešno što vidi policijska patrolna kola i vozila FBI-ja kako iz različitih pravaca jure ka hotelu.
Na kraju je ušao u beli ševroletov kombi koji ga je čekao na uglu ulica M. i Tomas Džeferson. Kombi je brzo pošao u pravcu aerodroma. Uz vozača je bio još jedan putnik. Sedeo je pozadi,
pored čoveka koji je telefonirao iz Četiri godišnja doba.
„Sve je dobro prošlo?“, pitao je vozač kad su odmakli nekoliko kilometara od Ulice M. i gužve koja se tamo napravila.
Bradonja je odgovorio:
„Naravno da jeste. Imaće precizan opis. Nešto od čega će početi, tanku nadu, kako god to budu nazvali. Sve je prošlo savršeno. Uradio sam kako mi je rečeno.“
„Odlično“, rekao je drugi čovek. Zatim je izvukao beretu i ubio plavog muškarca hicem u desnu slepoočnicu. Ovaj je bio mrtav i pre nego što je čuo pucanj.
Sad su policija i FBI imali fizički opis Vuka - ali niko živ nije odgovarao tom opisu.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:15 pm





Trideset sedmo poglavlje




BILO JE TOG POPODNEVA još mahinacija ili bar zabune. Prema obaveštenju naših ljudi iz telekomunikacija, Vuk nas je zvao iz vašingtonskog hotela Četiri godišnja doba i tamo je primećen. Opis koji smo dobili već je poslat širom sveta. Moguće da je zabrljao, ali nisam u to mogao da poverujem. Ranije je uvek zvao mobilnim telefonom, ali je ovog puta koristio hotelski. Zbog čega?
Iznenadio sam se kad sam stigao kući nešto posle pola deset uveče. Doktorka Kajla Kouls je sedela s Nanom u dnevnoj sobi. Skupile su se na kauču i kovale sam bog zna kakve zavere. Pomalo sam se zabrinuo što je Nanina lekarka tako kasno kod nas.
„Je li sve u redu?“, upitao sam. „Šta se događa?“
„Kajla je bila u susedstvu. Samo je svratila", odgovorila je Nana. „Je l’ tako, doktorka Kouls?
Koliko znam nema nikakvih problema. Samo što si ti propustio večeru.“
„U stvari", počela je Kajla, „Nana je opet imala blagu nesvesticu, pa sam svratila za svalđ slučaj.“
„Molim te, Kajla, ne preuveličavaj. Nećemo se zanositi“, izgrdila ju je Nana kao i obično.
„Sasvim mi je dobro. Nesvestice su mi postale deo života.“
Kajla je klimnula glavom i ljubazno se nasmešila. Zatim je glasno uzdahnula i zavalila se na kauč.
„Žao mi je. Recite mu vi, Nano.“
„Osećala sam blagu nesvesticu nekoliko dana prošle nedelje. Kao što znaš, Alekse. Ništa naročito. Da nam je ovde i dalje mali Aleks, da se staram o njemu, onda bih se možda više brinula.“
„Ja sam svejedno zabrinut“, kazao sam. Kajla se nasmešila i odmahnula glavom.
„Kao što je Nana rekla, bila sam u susedstvu i samo sam svratila, Alekse. Ovo je privatna poseta.
Izmerila sam joj pritisak. Sve je u redu. Volela bih da uradi analize krvi.“
„Dobro, izvadiću krv“, pristala je Nana. „Hajde sad da pričamo o vremenu.“ Zavrteo sam glavom. Obema.
„I dalje previše radiš?“, pitao sam Kajlu.
„Ko me pita!“, odvratila je, pa se vedro osmehnula. Bila je puna duha i uvek je širila radost po prostoriji. „Nažalost, ima mnogo posla. Da i ne počinjem o broju ljudi u glavnom gradu ove bogate nacije, koji ne mogu da priušte posetu lekaru ni da satima čekaju u Svetom Antoniju i nekoliko drugih bolnica koje mogu da ti navedem u gradu.“
Oduvek mi se dopadala Kajla, a da budem iskren, možda me je pomalo i plašila. Otkud to?, pitao sam se dok smo pričali. Primetio sam da je oslabila uz sve to trčkaranje i rad po našem kraju i drugim mestima. Istini za volju, izgledala je bolje nego ikad. Skoro sam se postideo što sam to primetio. „Šta stojiš tu i bleneš?“, upitala je Nana. „Sedi s nama.“
„Moram da idem“, rekla je Kajla i ustala s kauča. „Kasno je, čak i za mene.“
„Nemoj da ja sad kvariin društvo“, negodovao sam. Najednom nisain želeo da ode. Hteo sam da

pričam o nečem što nema veze s Vukom i terorističkim napadima kojima preti.
„Alekse, ne kvariš društvo. To nikako. Samo što idem u još dve posete.“ Pogledao sam na sat.
„Još dve posete u ovo doba? Ti si baš posebna. Au. Znaš li da si luda?“, cerio sam se.
„Možda i jesam", odgovorila je i slegnula ramenima. „Moguće da je tako.“ Onda je poljubila Nanu, očigledno iskreno. „Čuvajte se. Dajte krv na analizu. Ne zaboravite.“
„Pamćenje me dobro služi.“
Kad je Kajla otišla, Nana mi je rekla:
„Kajla Kouls je zaista posebna, Alekse. I znaš šta? Mislim da između ostalog dolazi ovamo da vidi tebe. To je blesava teorija, ali verujem u nju.“
To je i meni palo na pamet.
„A zašto onda odlazi čim ja stignem?“
Nana se namrštila i izvila obrvu. „Možda zato što je nikad ne zoveš da ostane. Možda zato što samo bleneš u nju. Što to radiš? Znaš, ona bi mogla da bude prava za tebe. Ne raspravljaj se sa mnom. Plašiš je se, a to bi moglo da bude dobro.“
Porazmislio sam o tome i nisam znao šta da kažem. Dan mi je bio naporan, pa mi mozak nije radio punom snagom.
„Znači, tebi je dobro?“, pitao sam Nanu. „Sigurno se dobro osećaš?"
„Alekse, imam osamdeset tri godine. Manje-više. Kako je to dobro?“ Zatim me je poljubila u obraz i pošla u krevet.
„Ni ti ne postaješ mlađi“, okrenula se i procvrkutala preko ramena.
Ova ti je dobra, Nano.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:16 pm







Trideset osmo poglavlje




TE VEČERI nisu svi odmah otišli u krevet. Za neke je noć tek počela.
Lasica nije umeo dobro da savladava takozvane osnovne želje i fizičke potrebe. To ga je ponekad plašilo zato što je to očigledna slabost i ranjivost, ali je i ono što ga pokreće. Opasnost, nalet adrenalina. Zapravo od toga se osećao življe nego od bilo čega u životu. Kad bi krenuo da ubije, osećao se tako dobro, tako moćno da je to zasenjivalo sve ostalo, i u tome bi se potpuno izgubio.
Poznavao je Vašington iz vremena kad je radio u Britanskoj ambasadi i znao je siromašnije krajeve zato što je ranije tamo najčešće lovio.
Ove večeri opet je bio u lovu. I opet je osećao da je živ, da mu život ima svrhu.
Vozio je crni merkuri kugar po južnom Kapitolu. Sipila je sveža kišica, pa je vrlo malo profuknjača šetalo ulicama. No jedna mu je već zapala za oko.
Napravio je nekoliko krugova po kraju i upadljivo je zagledao, izigravajući moguću mušteriju. Konačno je usporio uz tu sitnu crnkinju što je nudila robu blizu popularnog noćnog kluba Nacija.
Nosila je srebrni korset i mini-suknju i obuću s platformom.
Što je najbolje u svemu, dobio je instrukcije da te noći lovi po Vašingtonu. Radio je to po Vukovom naređenju. Samo je obavljao posao.
Mlada crnkinja je izazovno isturila grudi kad se on nagnuo preko suvozačkog sedišta da joj se obrati. Verovatno je mislila kako joj one naglašene mlade bradavice pomažu da drži konce u svojim rukama. Ovaj susret će biti zanimljiv, pomislio je. Nosio je periku i potamneo lice i šake. Po glavi mu se stalno motao glupi stari refren rok pesme Volim baš tako.
„Jesu li prirodne?“, pitao je devojku kad se nagnula prema njemu.
„Koliko znam jesu. Možda bi trebalo sam da proveriš? Hoćeš da opipaš? Znaš, to možemo udesiti. Privatno razgledanje, samo za tebe, dušo.“
Šefer se ljubazno osmehnuo igrajuću ulogu u uličnom udvaranju. Ako je devojka i primetila da je obojio lice, nije to odala. Ovu ništa ne remeti. E pa, to ćemo još videti.
„Uskoči“, rekao je. „Voleo bih da te proverim. Od grudi do pete.“
„To je stotka“, kazala je i odjednom se odmakla od auta. „To ti je u redu? Jer ako nije...“ Šefer se i dalje smeškao.
„Ako su prirodne, stotka je u redu. Nije problem.“
Devojka je otvorila vrata i uskočila u auto. Bila je prejako namirisana.
„Uveri se sam, srce. Omanje su, ali su taaako lepe. I tvoje su.“ Šefer se zasmejao.
„Znaš, vrlo mi se dopadaš. Pamti samo šta si rekla. Držaću te za reč.“ Moje su.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:16 pm






Trideset deveto poglavlje




BIO SAM OPET na poslu u ponoć i imao utisak da sam se vratio u odeljenje krvnih delikata. Došao sam u poznat kraj, u Aveniju Nju Džersi u jugoistočnoj četvrti, u kojoj su uglavnom kuće u nizu, obložene belim daskama. Mnoge od njih su napuštene. Na mestu zločina već se okupila gomila, među njima i članovi ulične bande i deca na biciklima koja još ne spavaju.
Čovek s rastafarijanskom kapom napunjenom dredovima vikao je na policiju preko policijske žute trake.
„Hej, čuješ li mjuzu?“ Zapinjao je i šištao dok je govorio. „Dopada ti se? To je mjuza mog naroda.“
Sampson me je dočekao pred oronulom kućom, pa smo zajedno ušli.
„Baš kao u stara loša vremena“, kazao je vrteći glavom. „Zato si došao, lovče na zmajeve?
Čezneš za prošlim vremenom? Vratio bi se u vašingtonsku policiju?“ Klimnuo sam glavom i pokazao mu oko nas.
„Aha. Ovo mi baš nedostaje. Ružna mesta zločina usred noći.“ „Naravno da ti nedostaje. I meni
bi.“
Zgrada gde je telo nađeno imala je spreda zakovane prozore, ali nam nije bilo teško da uđemo.
Ulaznih vrata nije bilo.
„Ovo je Aleks Kros“, rekao je Sampson patroldžiji koji je stajao uz vrata. „Čuo si za njega? Ovo je onaj Aleks Kros, brate.“
„Doktore Krose“, rekao je čovek i odmakao se da prođemo.
„Otišao", primetio je Džon, „ali nije zaboravljen.“
Kad smo ušli, osetio sam kako je prizor žalosno poznat i vredan prezira. Po hodnicima je razbacano đubre, a smrad trule hrane i mokraće bio je nepodnošljiv. Možda zato što neko vreme nisam zalazio u te prazne rupe, zapravo, već više od godinu dana.
Rečeno nam je da je telo na poslednjem, trećem spratu, pa smo Sampson i ja krenuli stepenicama.
„Smetlište“, promrsio je on.
„Znam. Sećam se dobro kako to ide.“
„Bar ne moramo da idemo u smrdljivi podrum. Nego, šta reče, zašto si ovde? Nisam čuo taj deo.“
„Nedostajalo mi je da se družim s tobom. Više me niko ne zove Šećer.“
„A-ha. Vi efbiajevci nemate nadimke? Pa zašto si ovde, Šećeru?"
Popeli smo se na treći sprat. Tamo je na sve strane bilo uniformisanih policajaca. Opet sve već viđeno. Navukao sam plastične rukavice, kao i Sampson. Zaista mi je nedostajao rad s njim a, nažalost, ovo je pokrenulo sećanja, kako lepa tako i ružna.
Zastali smo pred drugim vratima zdesna upravo kad je na njih izašao mlad crnac patroldžija. Na ustima je držao šaku uvijenu belom maramicom. Verovatno samo što se nije ispovraćao. Uvek je tako.

„Nadam se da se nije izbljuvao po našem mestu zločina“, kazao je Sampson. „Glupi gušteri." Tad smo ušli.
„Čoveče“, promrmljao sam. U krvnim deliktima stalno viđate ovako nešto, ne zaboravaljate nijednu pojedinost, osećaj, miris ni ukus koji vam to ostavi u ustima.
„On je nas pozvao“, rekao sam Sampsonu. „Zato sam ovde.“
„Ko to on?"
„Reci ti meni.“
Prišli smo telu što je ležalo na golom patosu. Mlada devojka, verovatno još tinejdžerka. Sitna, lepuškasta. Potpuno naga, osim cipele koja joj je visila s prstiju leve noge. Na desnoj nozi zlatni lančić. Ruke su joj vezane iza leđa nečim nalik plastičnom kablu. U usta joj je ugurana crna plastična kesa.
Viđao sam ovakva ubistva, upravo kao ovo. Viđao ih je i Sampson.
„Prostitutka“, uzdahnuo je Sampson. „Patroldžija ju je viđao po južnom Kapitolu. Imala je osamnaet-devetnaest godina, možda i manje. A ko je to on?“
Učinilo mi se da su devojci grudi isečene. Lice joj je takođe nagrđeno. Kroz glavu mi je prošao spisak devijantnog ponašanja, nečeg o čemu dugo nisam razmišljao: izrazita agresivnost (tako je), sadizam (tako je), seksualizacija (tako je), isplaniran napad (tako je). Sve se podudaralo.
„Džone, to je Šefer. Lasica. Vratio se u Vašington. Samo, to i nije nagore. Kamo sreće da jeste.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:17 pm






Četrdeseto poglavlje




ZNALI SMO BAR koji još radi, pa smo otišli na pivo posle one klanice u Aveniji Nju Džersi. Zvanično nismo bili dežurni, ali smo i Džon i ja ostavili uključen biper. U birtiji su bila samo još dva tipa i pili su, pa smo uglavnom celo mesto imali za sebe.
Ionako mi je bilo svejedno. Radovao sam se što sam sa Džonom. Trebalo je da razgovaram s njim. Zaista je trebalo o nečemu da porazgovaramo.
„Siguran si da je Šefer?“, pitao me je čim smo dobili pivo i grickalice. Ispričao sam mu za snimak iz Sanrajz Velija. Nisam pominjao ostale pretnje ni otkupninu. Nisam mogao, pa mi je to veoma smetalo. Nikad nisam lagao Sampsona, a sad sam se osećao kao da lažem.
„On je. U to nema sumnje.“
„To je gadno“, kazao je Džon. „Zašto bi se Lasica vratio u Vašington? Samo što nije uhvaćen ovde prošli put.“
„Možda upravo zato. To je uzbudljivo, izazovno.“
„Da, a možda mu mi nedostajemo. Ovog puta ga neću promašiti. Sručiću mu metak između očiju.“ Srknuo sam pivo.
„Zar ne bi trebalo da ideš kući, kod Bili?“
„Ovo je radna noć. Bili ne smeta moj posao. Ionako joj je sestra kod nas u gostima. Sad već obe spavaju.“
„Kako ti je sve u svemu? U braku? Sa Bilinom sestrom u kući?“
„Volim Trinu, pa je sve uredu. Čudno je što sam se navikao na nešto što nisam mogao ni da zamislim. Srećan sam. Možda prvi put. Čoveče, na sedmom nebu sam.“
Iscerio sam mu se.
„Zar ljubav nije sjajna?“
„Jeste, bogami. Moraš i ti probati.”
„Spreman sam“, rekao sam smešeći se.
„Misliš? Nisam siguran. Jesi li zaista spreman?“
„Čuj, Džone, moram o nečem da razgovaram s tobom.“
„To sam već shvatio. Ono bombardovanje, pa ubistvo Tomasa Vira. Šeferov povratak u grad.“ Sampson mi se zagledo u oči. „Šta je?“
„Ovo je poverljivo, Džone. Zapretili su Vašingtonu. Vrlo je ozbiljno. Upozoreni smo na napad.
Tražili su ogroman novac da to ne urade.“
„Novac koji se ne može dati?“, pitao je. „Sjedinjene Države ne pregovaraju s teroristima."
„Ne znam za to. Nisam siguran zna li iko, osim možda samog predsednika. No sad znaš koliko i

ja.“


„I treba da se prema tome i ponašam.“
„Da, treba. Samo što ne možeš ni sa kim da pričaš o tome. Ni sa kim, čak ni s Bili.“

Sampson je klimnuo glavom.
„Shvatam. Hvala ti.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:20 pm




Četrdeset prvo poglavlje




NA POVRATKU KUĆI kasno te noći pomalo sam se nervirao zbog onoga što sam rekao Sampsonu, pekla me je savest zbog toga, ali smatrao sam da nemam izbora. Džon mi je porodica, jednostavno tako. Osim toga, možda sam sagoreo jer smo radili po osamnaest do dvadeset sati dnevno. Možda me je sustigao stres. Iza kulisa se mnogo toga planiralo, ali niko s kim sam razgovarao nije znao kako stojimo sa zahtevima za novac. Svi su bili napetih nerava, pa i ja. Već je prošlo dvanaest sati od početka odbrojavanja do krajnjeg roka.
U glavi su me pekla i druga pitanja. Je li Šefer ubio i osakatio devojku koju smo našli na Aveniji Nju Džersi? Skoro sam bio siguran da jeste, a Sampson se složio sa mnom. Ali zašto bi sad izvršio tako užasno ubistvo? Čemu taj rizik? Sumnjao sam da je slučajna podudarnost što je telo mlade žene bačeno na oko tri kilometra od moje kuće.
Bilo je kasno i želeo sam da razmišljam o nečem drugom, o bilo čemu drugom, ali nisam mogao da se oslobodim ovog slučaja. Vozio sam štari porše brže nego što je bilo potrebno po gotovo praznim ulicama. Znao sam da treba da se usredsredim na vožnju, ali mi nije polazilo za rukom.
Skrenuo sam na prilaz kući i sedeo u kolima još nekoliko minuta. Trudio sam se da razbistrim glavu pre nego što uđem. Šta sve treba da uradim. Trebalo je da pozovem Džemilu - kod nje je tek jedanaest. Imao sam utisak da će mi glava pući. A setio sam se kad sam to prethodni put osetio: kad je Lasica u naletu ubijao po Vašingtonu. Jedino što je sad mnogo gore.
Konačno sam se odvukao u kuću, prošao pored starog klavira u staklenoj bašti. Pomislio sam da sednem i zasviram. Neki bluz? Nešto s Brodveja? U dva ujutro? Naravno, što da ne? Ionako nisam mogao da zaspim.
Zazvonio je telefon pa sam potrčao da se javim. Aman, ko je sad to?
Zgrabio sam slušalicu kuhinjskog zidnog telefona blizu frižidera.
„Halo. Ovde Kros.“ Ništa.
Zatim je veza prekinuta.
Nekoliko sekundi kasnije opet je zazvonio. Odmah sam se javio. Opet se veza prekinula.
Pa još jednom sve isto.
Spustio sam telefon i stavio ga na pult u Naninu rukavicu za rernu, da mu prigušim zvuk. Začuo sam nešto iza sebe.
Brzo sam se okrenuo.
Nana je stajala na vratima u punoj visini. Oči su joj bile kao žeravice.
„Šta je bilo, Alekse? Zašto si još budan?“, pitala je. „Ovo nije u redu. Ko zove usred noći?“ Seo sam za sto pa sam joj uz čaj ispričao sve što sam smeo.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:24 pm







Četrdeset drugo poglavlje




SUTRADAN su mi za partnera odredili Moni Doneli, na moju i njenu radost. Dobili smo zadatak da prikupimo podatke o pukovniku Šeferu i plaćenicima koji su učestvovali u napadima. Trebalo je što brže to da obavimo.
Moni je, kao i uvek, već znala mnogo o tome, pa je sve vreme pričala dok je izvlačila nove podatke za slučaj. Kad ona krene, teško ju je, gotovo nemoguće zaustaviti. Ta žena je neumorna kad sipa činjenice krećući se ka istini.
„Plaćenike zovu ’psi rata’. To su uglavnom bivši vojnici posebnih jedinica - Delte, Vojnih rendžera, Foka, SAS-a, u slučaju da su Britanci. Većina su sasvim u okrilju zakona, Alekse, mada deluju u pravnoj nedođiji. Hoću da kažem kako ne podležu vojnom kodu ponašanja Sjedinjenih Država pa čak ni našim zakonima. Praktično su podložni zakonima zemalja u kojima služe, ali neke od tih vrelih tačaka imaju bezvezan pravni sistem, ako ga uopšte i imaju.“
„Znači prepušteni su manje-više sebi. To odgovara Šeferu. Većina plaćenika sad radi za privatne kompanije?"
Moni je klimnula glavom.
„Da, rade, skakavče. Za privatne vojne kompanije PMC. Zarađuju i po dvadeset hiljada dolara mesečno. Verovatno u proseku tri-četiri hiljade. Neke od takvih većih kompanija imaju svoju artiljeriju, tenkove. Čak i borbene mlaznjake ako možeš to da poveruješ.“ „Mogu. U poslednje vreme mogu u sve da poverujem. Čak verujem i u zlog vuka.“
Moni je skrenula pogled s ekrana i pogledala me. Osetio sam da se sprema da mi predoči neku od svojih čuvenih statistika.
„Alekse, Ministarstvo odbrane trenutno ima preko tri hiljade ugovora s privatnim vojnim kompanijama na teritoriji države. Ugovori se procenjuju na preko trista milijardi dolara. Možeš li to da poveruješ?“
Zazviždao sam.
„U poređenju s tim, Vukovi zahtevi izgledaju sasvim skromno, zar ne?“
„Plati mu“, rekla je, „a onda ćemo ga uhvatiti.“
„Ne odlučujem ja. Ali ne kažem da se ne slažem. To bi mogao da nam bude plan.“ Moni se vratila računaru.
„Evo ti jedna poslastica o Lasici. Radio je sa jedinicom po imenu Mejnfors internešenel. Slušaj ovo - kancelarije u Londonu, Vašingtonu i Frankfurtu.“
To mi je privuklo pažnju.
„Tri ciljana grada. Šta još imaš o Mejnforsu?“
„Čekaj da vidim. Među klijentima su im finansijske institucije, nafta, naravno, drago kamenje.“
„Dijamanti?“
„Dijamanti su plaćeniku najbolji prijatelji. Šefer je u plaćenicima služio pod imenom Timoti Hit.

Radio je u Gvineji na ’oslobađanju’ rudnika koji su preuzeli ’narodnjaci’. Hit, odnosno Šefer uhapšen je u Gvineji i optužen za pokušaj podmićivanja nekog od tamošnjih vlasti. Kad je uhapšen, kod njega je nađeno milion funti u gotovini.“
„Kako se odande izvukao?“
„Piše da je pobegao. Hmmm. Nema pojedinosti. Nema ni nastavka. Čudno."
„U tome je Lasica oduvek dobar. Da se izmigolji iz nemoguće situacije. To mu uvek uspe. Možda ga je zato Vuk želeo u ovom poslu.“
„Ne“, rekla je Moni pa se okrenula i pogledala me u oči. „Vuk ga je želeo zato što ti se ovaj uvukao pod kožu. I zato što si ti blizak s direktorom FBI-ja.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:24 pm




Četrdeset treće poglavlje




TOG DANA U dva sata posle podne krenuo sam na Kubu u vojnu bazu Gvantanamo bej ili Gitmo, kako je zovu. Taj zadatak sam dobio od direktora, ali i od predsednika Sjedinjenih Država. U poslednje vreme naša baza Gvantanamo bej mnogo se pominje u vestima zbog više od sedamsto „pritvorenika" koji su zatvoreni na osnovu povezanosti s ratom protiv terorizma. Zanimljivo mesto, najblaže rečeno. Svakako istorijsko.
Kad sam sleteo, otpratili su me do kampa Delta, mesta gde se nalazi većina odeljenja sa ćelijama. Svud oko zatvora nalaze se čuvarske kule i bodljikava žica. Sudeći po glasinama koje sam čuo putujući tamo, jedna američka korporacija dobija preko sto miliona dolara godišnje za usluge koje pruža u Gvantanamo beju.
Čovek zbog kog sam došao potiče iz Saudijske Arabije. Drže ga na psihijatrijskom odeljenju, koje je u zasebnoj zgradi. Nisu mi rekli njegovo ime. Niti su mi bogzna šta rekli o njemu, osim da ima važna obaveštenja o Vuku.
Sreo sam se s njim u „tihoj sobi“, izolovanoj ćeliji bez prozora, s madracima na zidovima. U nju su donete dve stolice radi ovog razgovora.
„Drugima sam rekao sve što znam“, rekao mi je na veoma tečnom engleskom. „Mislio sam da smo se dogovorili za moje oslobađanje. Obećali su mi upravo pre dva dana. Ovde svi lažu. A ko si ti?"
„Poslali su me iz Vašingtona da čujem tvoju priču. Ispričaj mi sve još jednom. To ti može samo pomoći. Neće ti naškoditi.“
Zatvorenik umorno klimnu glavom.
„Ne, više mi ništa ne može naškoditi. Istina je. Znaš, ovde sam dve stotine dvadeset sedam dana. Ništa loše nisam uradio. Ama baš ništa. Predavao sam u gimnaziji u Njuarku u Nju Džersiju. Nikad ni za šta nisam optužen. Šta misliš o tome?“
„Mislim da sad možeš da izađeš odavde. Samo mi reci šta znaš o Rusu kog zovu Vuk.“
„A zašto da pričam s tobom? Izgleda da mi je to promaklo. Ko ti ono beše?“ Slegnuo sam ramenima. Rekli su mi da ne otkrivam zatvoreniku ko sam.
„Možeš samo da dobiješ, a ništa nećeš izgubiti. Želiš da izađeš odavde, a ja mogu da ti pomognem da to postigneš.“
„A hoćeš li mi pomoći, gospodine?“
„Pomoći ću ako budem mogao.“
I tako mi je ispričao. U stvari, pričao je preko sat i po. Život mu je zanimljiv. Radio je u obezbeđenju kraljevske porodice u Saudijskoj Arabiji, ponekad je s njima putovao u Sjedinjene Države. Dopalo mu se ono što je ovde video pa je rešio da ostane, ali je kod kuće još imao prijatelje koji su radili u obezbeđenju.
„Oni su mi pričali o Rusu koji se približio disidentskim članovima kraljevske porodice, kojih ima mnogo. Taj Rus je tražio sredstva da finansira veliku operaciju koja bi ozbiljno naudila Sjedinjenim

Državama, kao i nekim zapadnoevropskim zemljama. Pričalo se o scenariju sudnjeg dana, mada ne znam ništa posebno.“
„Znaš li ime tog Rusa? Odakle je? Iz koje zemlje i kog grada?“
„To je vrlo zanimljivo“, odgovorio je zatvorenik. „Stekao sam utisak da je taj Rus zapravo Ruskinja. Imam poverenja u svoj izvor. Tajno ime, ili već šta je to, svakako je Vuk.
„I šta sad?“, pitao je kad je ispričao šta je imao. „Hoćeš li mi pomoći?“
„Ne, sad ćeš ponoviti priču“, rekoh. „Od početka.“
„Biće ista. Zato što je istinita.“
Krenuo sam kasno te večeri iz Gitma za Vašington. Iako je bilo kasno, morao sam da podnesem izveštaj o razgovoru sa zatvorenikom. Našao sam se s direktorom Bernsom i Tonijem Vudsom u direktorovoj maloj sali za konferencije. Berns je hteo da čuje šta ću reći o Saudijčevoj pouzdanosti. Jesmo li saznali nešto korisno o Vuku? Je li vodio pregovore po Bliskom istoku?
„Mislim da bi zatvorenika trebalo pustiti“, kazao sam mu.
„Znači, veruješ mu?“ Zavrteo sam glavom.
„Mislim da mu je informacija poturena iz nekog razloga. Ne znam je li tačna. Ne zna ni on.
Smatram da treba ili da ga osudimo ili pustimo na slobodu.“
„Alekse, je li Vuk bio u Saudijskoj Arabiji? Je li moguće da je Vuk zensko?“ Ponovio sam:
„Mislim da nam je ispričao ono što je njemu rečeno. Pustimo nastavnika da se vrati u Njuark.“ Berns je tad prasnuo:
„Čuo sam te i prvi put.“ Zatim je duboko uzdahnuo.
„Danas sam bio s predsednikom i njegovim savetnicima. Ne vide kako ćemo se nagoditi s tim skotovima. Smatraju da nećemo.“ Berns je piljio u mene. „Nekako moramo uhvatiti Vuka. I to u naredna dva dana.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:40 pm






Četrdeset četvrto poglavlje




IZUZETNO JE NEPRIJATNO čekati da se dogodi neka katastrofa, a da ne možete nikako da je sprečite. Sutradan sam ustao u pet ujutro i doručkovao s Nanom.
„Treba da se dogovorimo šta ćete ti i deca“, rekao sam dok sam sedeo za kuhinjskim stolom uz kafu i parče tosta sa cimetom. „Jesi li se dovoljno probudila za to?“
„Alekse, sasvim sam budna. A ti? Jesi li spreman da se raspravljaš sa mnom?“
Klimnuo sam glavom i ugrizao se za jezik. Nana je imala nešto da mi kaže, a od mene se očekivalo da saslušam. Naučio sam da, koliko god godina imali, nekako zauvek ostanete dete u očima roditelja i baba i deda. S Nanom Mamom to je svakako bilo tako.
„Hajde, slušam te“, rekao sam.
„Bolje bi ti bilo. Neću da odem iz Vašingtona iz dva razloga“, počela je Nana. „Pratiš li me zasad? Dobro. Pre svega, ovde živim već osamdeset tri godine. Ovde sam rođena kao Redžina Houp i ovde nameravam da umrem. Znam da je to pomalo blesavo, ali tako je. Volim Vašington, volim naš kraj, a naročito volim ovu staru kuću gde mi se toliko toga izdešavalo. Ako ona nestane, nestaću i ja s njom. Žalosno je, zaista jeste, ali situacija u Vašingtonu je deo života. Takav je sad svet, Alekse.“
Morao sam da se nasmešim babi.
„Znaš, upravo si govorila starim učiteljskim glasom. Shvataš li to?“
„Možda i jesam, pa šta? Tema je ozbiljna. Nisam spavala skoro celu noć. Ležala sam u mraku i razmišljala o ovome što hoću da ti kažem. Elem, šta ti imaš da kažeš na ovu temu? Zeliš da odemo, zar ne?“
„Nano, kad bi deca stradala, nikad to sebi ne bih oprostio.“
„Ne bih ni ja“, rekla je. „To se podrazumeva.“ Uporno me je gledala čvrstim pogledom.
Gospode, kako je snažna.
Nana mi se zagledala duboko u oči, a ja sam se ponadao da razmišlja i premišlja.
„Ovde živim, Alekse. Moram ostati. Ako misliš da tako treba, neka deca na neko vreme odu kod tetka Tije. Nego... nećeš ništa više da jedeš? Samo tu kriščicu tosta? Napraviću ti čestit doručak. Sigurno je pred tobom težak, užasan dan.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu