Londonski mostovi - Džejms Paterson

Strana 4 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:49 pm

First topic message reminder :



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:40 pm







Četrdeset peto poglavlje




VUK JE BIO na Bliskom istoku, tako da su barem neke glasine o njemu izgleda istinite.
Sastanak koji je sam nazvao „prikupljanje fondića" odigrao se u gradu šatora u pustinji, oko sto deset kilometara severozapadno od Rijada u Saudijskoj Arabiji. Prisutni su bili podeljeni na one iz arapskog i iz azijskog sveta. A Vuk je sebe zvao „svetskim putnikom, građaninom nijedne određene zemlje“.
No je li to zaista Vuk? Da nije samo predstavnik? Dvojnik? Niko nije pouzdano znao. Zar ne bi trebalo da je Vuk žensko? To su najnovije glasine.
Ovaj muškarac je visok, duge tamnosmeđe kose i brade, pa su ostali učesnici morali da pomisle kako je njemu teško da se preruši i verovatno mu je lako ući u trag, ali to ipak nije slučaj. Samo je podsticalo glas o tajanstvenom čoveku i, sasvim moguće, pravom mračnom geniju.
Takav ishod je imalo i njegovo ponašanje tokom otprilike pola sata pre početka sastanka. Dok su neki srkali viski, a neki čaj od nane i prijateljski ćaskali, Vuk je stajao po strani, nije pričao ni sa kim, čak je nestrpljivo odbio pokretom ruke nekolicinu koja je pokušala da mu priđe. Činilo se kao da je iznad svega toga.
Vreme je bilo lepo, pa je odlučeno da se sastanak održi na otvorenom. Učesnici su izašli ispod šatora i posedali u grupama podeljenim prema zemljama iz kojih potiču.
Poslovni sastanak je tad počeo i Vuk je zauzeo središnje mesto. Obratio se skupu na engleskom.
Znao je da ga i ostali govore ili bar dovoljno razumeju.
„Došao sam da vas izvestim kako se zasad sve lepo odvija, sasvim prema planu. Trebalo bi svi da se radujemo i budemo zahvalni."
„Kako da to znamo sem preko tvoje reči?“, pitao je jedan učesnik. Vuk je znao da je on mudžahedin, borac, islamski ratnik. Iskreno mu se osmehnuo.
„Kao što si rekao, imate moju reč. Možda u ovoj zemlji nije slučaj, ali veći deo sveta ima televiziju, novine i radio da potvrde kako smo izazvali nevolje Amerikancima, Englezima i Nemcima. Zapravo, CNN se može i ovde gledati - u šatoru - ako želite potvrdu mojih reči.“
Vuk je skrenuo tamne oči s mudžahedina, koji je sad bio crven u licu i postiđen, a očigledno i ljut.
„Plan uspeva, ali sad je trenutak za novu donaciju kako bi sve naše bitne kockice bile u pokretu. Poći ću oko stola, a vi mi možete dati znak slažete li se. Da biste zaradili, treba i da potrošite. Možda je to zapadnjačko geslo, ali je istinito."
Vuk je išao od jednog do drugog i kako bi kome prišao, ovaj bi mu klimnuo glavom ili podigao ruku - osim onog Arapina bundžije, koji je sedeo s uvredljivo prekrštenim rukama i rekao:
„Potrebno je da čujem više. Tvoja reč nije dovoljna."
„U redu“, kazao je Vuk. „Primio sam tvoju poruku, a sad imam i ja jednu za tebe, ratniče."
U deliću sekunde Vuk je podigao ruku i razlegao se prasak pištolja. Bradati Saudijac se srušio sa stolice, na mestu mrtav i beživotnog pogleda uprtog u nebo.

„Treba li iko drugi da čuje više? Je li vama moja reč dovoljna?", pitao je Vuk. „Prelazimo li na sledeću važnu fazu našeg rata protiv Zapada?"
Niko nije progovorio ni reči.
„Dobro. Znači, prelazimo na sledeću fazu. Baš je uzbudljivo, zar ne? Verujte mi da pobeđujemo.
Alah akbar “ Bog je veliki. A i ja sam.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:41 pm






Četrdeset šesto poglavlje




BIO SAM RELATIVNO miran u šest i petnaest ujutro, dok sam se vozio na posao Avenijom nezavisnosti, s kafom u ruci i raspevanom Džil Skot na radiju. Odjednom mi je zazvonio mobilni telefon i znao sam da je mir narušen.
Kurt Kroford je bio na vezi i zvučao je uzbuđeno, nije mi dao ni reč da progovorim.
„Alekse, Džefri Šefer je upravo viđen na nadzornom snimku u Njujorku. Bio je u stanu na koji motrimo i pre nego što je sve ovo počelo. Mislimo da smo pronašli ćeliju koja se možda sprema za napad na Menhetn. Alekse, oni pripadaju Al Kaidi. Šta to sad pa znači? Hoćemo da odmah odeš u Njujork. Čeka te sedište, zato na konja, pa u Endruz
Dohvatio sam plastični držač za čašu s kafom sa suvozačkog sedišta i tresnuo njome u krov. Setio sam se dana u vašingtonskoj policiji.
Uputio sam se k vazduhoplovnoj bazi Endruz, pa sam za manje od pola sata bio u crnom helikopteru bel na putu za heliodrom u centru Menhetna, na Ist Riveru. Dok smo preletali grad, zamišljao sam Njujork u panici. Moramo se suočiti sa stvarnim problemom: fizički je nemoguće evakuisati sve iz ciljanih gradova. Jednostavno su preveliki. Osim toga, upozoreni smo da će nas, pokušamo li evakuaciju, odmah napasti, kako je Vuk obećao. Zasad ni reč od Vukovih pretnji nije procurila u medije, ali napadi u Nevadi, Engleskoj i Nemačkoj unervozili su čitav svet.
Čim sam stigao na heliodrom na Ist Riveru, prebacili su me u kancelariju FBI-ja u donjem Menhetnu. Rano tog jutra tamo su počeli napeti sastanci na visokom nivou, kad je neko ko je gledao nadzorne snimke prepoznao Šefera. Otkud on sad u Njujorku? I to s Al Kaidom? Iznenada su glasine o Vukovim putovanjima na Bliski istok imale smisla. Ali šta se to događa?
U zgradi Federal Plaza brzo i podrobno su me obavestili o terorističkoj ćeliji čije je sedište u zgradici od opeke blizu tunela Holand. Nije jasno je li Šefer i dalje tamo. Prethodne večeri je ušao u devet i niko nije video da je izašao.
„Ostali su očigledno članovi Al Džihada", rekla mi je Andžela Bel, analitičarka podataka pridružena njujorškoj ekipi protiv terorizma. Rekla je kako su u toj propaloj trospratnici i poslovne prostorije korejskog uvozno-izvoznog preduzeća i prevodilačka firma za španski jezik. Teroristička ćelija se prikazuje kao dobrotvorna kompanija pod nazivom Pomoć avganistanskoj deci.
Na osnovu izveštaja prismotre koju smo imali, bilo je nekoliko naznaka da se tu planiraju i odatle obavljaju aktivnosti po Njujorku. U jednom magacinu u Long Ajlend Sitiju pojavili su se hemikalije i instrumenti za njihovo mešanje. Taj magacin iznajmljuje stanovnik zgrade kod tunela Holand. Kamionet člana te ćelije ojačan je čvrstim oprugama da bi nosio veći teret. Moguće bombu? Kakvu bombu?
Tog prepodneva isplanirani su istovremeni upadi u skladište na Long Ajlendu i u stan blizu tunela Holand.
Oko četiri posle podne konačno su me odvezli do Trajbeke da se pridružim timu za upad.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:41 pm





Četrdeset sedmo poglavlje




UPOZORENI SMO da ne radimo to. No kako bismo poslušali? Štaviše, kako bi iko očekivao da ćemo poslušati kad je toliko života u opasnosti? Možda bismo mogli da tvrdimo kako je racija upućena samo na Al Kaidu i da nema ništa s Vukom. A možda i nije imala.
Stan u kom su bili teroristi i gde je možda još Džefri Šefer, bilo je sasvim lako nadzirati. Pročelje zgrade od crvene opeke imalo je samo jedan ulaz. Zadnji požarni izlazi vodili su do uske uličice, gde smo već postavili bežične kamere zatvorenog kola. S jedne strane nalazila se štamparija udžbenika, s druge malo parkiralište.
Je li Lasica i dalje unutra?
Jedinica HRT-a2 i tim specijalaca Njujorške policije zauzeli su gornji sprat pogona za pakovanje mesa, udaljenog nekoliko blokova od tunela. Tamo smo se okupili da utanačimo napad i da pričekamo da nam jave hoćemo li uopšte napadati.
HRT je želeo da se okuša, pa su navaljivali da napadnemo između dva i tri ujutro. Ne znam šta bih učinio da se ja pitam. Pred nama je ćelija poznatih terorista a moguće i Šefer. Ipak smo upozoreni na posledice. Moguće da je i zamka, nekakvo iskušavanje.
Nešto pre ponoći proneo se glas da je HRT-ov nadzor otkrio nešto drugo. Oko jedan ujutro pozvali su me u knjigovodstvenu sobicu koja nam je bila štab. Došlo je do trenutka kad ćemo ili krenuti ili se povući.
Majkl Ejnsli iz njujorške kancelarije bio je stariji agent zadužen za ovaj slučaj. Bio je visok, mršav kao hrt, privlačan muškarac s ogromnim terenskim iskustvom, ali sam stekao jak utisak da bi se lagodnije osećao na teniskom terenu nego usred opasne gužve kakva je pred nama.
„Evo šta smo dosad prikupili u prismotri", rekao je Ejnsli okupljenima. „HRT-ov snajperista je snimio nekoliko fotografija, a i sami smo slikali. Mislimo da je sve dosta dobro. Pogledajte i sami.“
Slike su prebačene na laptop, pa nam ih je pustio. Beše to niz snimaka širokog i uskog ugla šest prozora istočnog zida zgrade.
„Brinuli smo da ovi prozori nisu pokriveni", istakao je Ejnsli. „Ti govnari se smatraju pametnim i opreznim, je li tako? Bilo kako bilo, u zgradi smo identifikovali pet muškaraca i dve žene. Žao mi je što se ni na jednoj nadzornoj traci ne pojavljuje pukovnik Šefer. Barem ne zasad.
„Nemamo ništa o tome gde on izlazi iz zgrade, samo kako ulazi u nju. Koristimo termičke snimke da vidimo da nismo propustili njega ili još koga.“ Vašingtonska policija nije sebi mogla da priušti infracrveno termičko snimanje, ali upoznao sam se s njegovim funkcionisanjem otkad sam došao u Biro. Ono hvata toplotne razlike, vruće tačke, što omogućava nadzor kroz zidove.
Ejnsli je pokazao na snimak u gro-planu koji se pojavio na ekranu laptopa.
„Ovde postaje zanimljivo", rekao je i ukočio snimak na kom dva muškarca sede za stočićem u kuhinji.
„Levo je Karim al Lilijas. On je na četrnaestom mestu spiska Domovinske bezbednosti. Sigurno

pripada Al Kaidi. Osumnjičen je za učešće u bombaškim napadima na naše ambasade u Dar es Salamu i Najrobiju devedest osme. Ne znamo kad je stigao ni zbog čega, ali je ovo sasvim sigurno on.
„Čovek pored njega je Ahmed el Masri, veliki broj osam na tom spisku. Zverka. Uz to je inženjer.
Ni jednog ni drugog gada nema na ranijim nadzornim snimcima.
Mora da su se nedavno uvukli u grad. Zbog čega? U uobičajenim okolnostima već bismo bili u toj kuhinji s njima, kuvali nanu za sve i spremali se za dugačak razgovor.
Ovog trenutka se iste slike mogu videti u centru grada i u Vašingtonu. Uskoro bi trebalo da nam jave šta ćemo, ovako ili onako.“
Ejnsli je pogledao po sobi i konačno se nasmešio.
„Tek da se zna, preporučio sam da uletimo, skuvamo čaj i popričamo.“ Sobicom se razlegao pljesak. Na tren je bilo gotovo zabavno.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:41 pm





Četrdeset osmo poglavlje




ONI BEZOČNIJI i drčniji rnomci iz Tima za spasavanje talaca, što znači gotovo svaki od njih, ovako opasnu operaciju su zvali „pet minuta panike i uzbuđenja - njihove panike, našeg uzbudenja“. Meni lično, uzbudenje bi donelo hvatanje Džefrija Šefera.
HRT i specijalci očajnički su želeli da ulete u zgradu, pa su bili spremni. Dvadeset četiri do zuba naoružana izuzetna ratnika trupkala su po pogonu za pakovanje mesa. Bili su puni energije i izuzetno samouvereni da će posao obaviti kako treba i vrlo brzo. Posmatrajući ih, čoveku je bilo teško da u to ne poveruje, a još teže da ne zatraži da krene s njima u raciju.
Nevolja je bila u tome što, uspeju li, svi možemo izgubiti. Upozoreni smo i dobili smo dramatičnu pouku šta će se dogoditi ako ne poslušamo Vukova naređenja. S druge strane, ljudi koje nadziremo možda su njegov napadački tim na Njujork. I šta smo uradili?
Bila mi je poznata svaka pojedinost ovog posla. U zauzimanju zgrade učestvovaće strateški raspoređene sve snage, među njima HRT i njujorški specijalci. Bilo je šest napadačkih grupa i šest snajperskih, što su u HRT-u smatrali viškom. Nisu želeli pomoć specijalaca. Timovi HRT-ovih snajperista zvali su se Rendgen, Viski, Jenki i Zulu. U svakom je bilo po sedmorica. Specijalci će pomagati samo spreda i pozadi.
Zanimljivo mi je bilo svakako to što je HRT superiorniji napadački tim, što je suprotno od onoga što sam mislio dok sam radio u vašingtonskoj policiji. HRT-ovi snajperisti su prerušeni u opremu
„gradska koža“, što je podrazumevalo crni muslin, konopce, tamne pe-ve-ce cevčice i slično. Svaki snajperista je imao određenu metu, pa su svi prozori i vrata na zgradi bili pokriveni.
I dalje se nije znalo: ulazimo li?
Je li Šefer još tamo? Je li Lasica ovog trenutka u zgradi?
U pola tri ujutro pridružio sam se snajperskom dvojcu u zgradi od mrkog kamena preko puta ciljane zgrade. Sve je postalo napeto i čupavo.
Snajperisti su se ulogorili u prostoriji tri sa tri. Napravili su šator od crnog muslina na oko metar od prozora. Prozor su držali zatvoren, pa mi je jedan od njih dvojice objasnio:
„Kad dobijemo znak da krećemo, razbićemo okno bakarnom cevi. Izgleda sirovo, ali niko ništa bolje nije smislio.“
U tesnoj, toploj sobici nismo mnogo razgovarali, ali narednih pola sata posmatrao sam ciljanu zgradu snajperskim durbinom na rezervnoj pušci. Sad mi je već srce dosta brzo tuklo. Durbinom sam tražio Šefera. Šta ako ga ugledam? Kako da ostanem ovde?
Sekundi su prolazili a mogao sam da ih brojim otkucajima srca. Čitav tim je predstavljao „oči i uši“ komandi, a samo smo čekali naređenje odozgo.
Kreći. Ne idi.
Konačno sam razbio tišinu u sobici.

„Idem na ulicu. Moram da budem dole.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:41 pm






Četrdeset deveto poglavlje




OVO JE VEĆ BOLJE.
Bio sam sa HRT-ovim timom odmah iza ugla, u blizini terorističkog skrovišta. Po pravilima ne bi trebalo da budem tamo - zato zvanično i nisam bio - ali sam pozvao Neda Mahonija, pa mi je on to omogućio.
Bilo je tri ujutro. Minuti su polako prolazili, a nikakve novosti ni razjašnjenja nisu stizali ni iz komande u Njujorku, ni iz sedišta FBI-ja u Huverovoj zgradi u Vašingtonu. Šta li misle? Kako iko može da donese nemoguću odluku kao što je ova?
Krenuti? Ne ići?
Poslušati Vuka?
Ne poslušati ga i snositi posledice?
Došlo je pola četiri pa i prošlo. Zatim četiri sata. Još ni reči odozgo iz sedišta.
Bio sam u crnom letačkom kombinezonu s pancirom i dali su mi MP-5. HRT-ovi momci znali su za moj lični odnos prema Šeferu.
Stariji agent, vođa operacije, seo je pored mene na pločnik.
„Dobro si? Sve je u redu?“
„Bio sam u vašingtonskim krvnim deliktima. Bio sam na raznim mestima, vrućim tačkama.“
„Znam da jesi. Ako je Šefer unutra, uhvatićemo ga. Možda ćeš ga ti uhvatiti.“ Da, možda ću na kraju ipak ucmekati gada.
A onda smo, na opšte zaprepašćenje, dobili naređenje da krenemo. Zeleno svetlo! Pet minuta panike i uzbuđenja.
Prvo sam čuo kako snajperisti razbijaju staklo na prozorima preko puta.
Zatim smo potrčali prema zgradi u kojoj je sklonište. Svi su bili pripremljeni za rat, u crnim letačkim kombinezonima i naoružani do zuba.
Dva helikoptera sa po osam putnika iznenada su se pojavila i primakla krovu zgrade od opeke.
Lebdeli su nad njim, a specijalci za napad spustiše se konopcima.
Četvoročlani tim peo se uz bok zgrade, što je samo po sebi neviđen prizor.
U glavi mi je sevnuo još jedan HRT-ov „ratni“ poklič -brzina, iznenađenje i silovito delovanje.
Upravo tako se sve dešavalo.
Čuo sam kako eksplozivna punjenja razvaljuju vrata, tri-četiri različita praska u razmaku od nekoliko sekundi. U ovom napadu neće biti pregovaranja.
Ušli smo. Bilo je baš dobro - ja sam ušao.
Po mračnim hodnicima odjekivali su pucnji. Odnekud iznad mene razleže se pucnjava mašinke. Stigao sam do drugog sprata. Muškarac čupave, guste kose izašao je na vrata. Držao je pušku.
„Ruke uvis!“, dreknuo sam. „Ruke uvis! Visoko.“

Razumeo je engleski - digao je ruke i ispustio pušku.
„Gde je pukovnik Šefer? Gde je Šefer?“, urlao sam.
Ovaj je samo mrdao napred-nazad glavom, sav ošamućen i zbunjen.
Ostavio sam zarobljenika dvojici iz HRT-a, pa požurio na treći sprat. Sad sam strašno želeo da uhvatim Lasicu. Je li tu negde?
Iznenada je velikom dnevnom sobom naspram stepeništa u trku promakla žena u crnom.
„Stoj!“, zaurlao sam na nju. „Ti - stoj!“
No nije stala - proletela je pravo kroz otvoren prozor. Ćuo sam njen krik, a onda tajac. Bilo je mučno gledati.
Konačno sam začuo:
„Sve je obezbeđeno. Zgrada je obezbeđena! Svi spratovi su obezbeđeni!“ Samo se ništa nije čulo o Džefriju Šeferu, ništa o Lasici.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:46 pm






Pedeseto poglavlje




OKO ZGRADE su se sjatili timovi HRT-a i njujorških specijalaca. Sva vrata su izvaljena iz šarki, a nekoliko prozora je smrskano. Toliko o protokolu „kucni i najavi se“, ali izgleda da je plan bio delotvoran. Jedino što nismo našli Šefera. Gde li je taj gad? Ovako mi je umakao već nekoliko puta.
Žena koja je skočila s prozora gornjeg sprata bila je mrtva, što se i moglo očekivati kad se neko naglavačke baci tri sprata iznad pločnika. Čestitao sam nekolicini članova HRT-a dok sam silazio. Čestitali su i oni meni.
Na stepeništu sam se sreo s Majklom Ejnslijem.
„Vašington želi da učestvuješ u ispitivanju", rekao mi je, nimalo zadovoljno. „Ima ih šestoro.
Kako hoćeš to da izvedeš?"
„Šefer?“, upitao sam. „Zna li se nešto o njemu?"
„Kažu da nije ovde. Nismo sigurni. Još ga tražimo.“
Nisam mogao da sakrijem razočaranje, ali sam oćutao. Ušao sam u radionicu koja je služila kao stan. Vreće za spavanje i nekoliko umrljanih madraca pobacani su po golom patosu. Pet muškaraca i jedna žena sedeli su zbijeni sa lisicama na rukama, kao ratni zarobljenici, što su valjda i bili.
Prvo sam zurio u njih bez reči.
Zatim sam pokazao na onog što mi se činio najmlađi: sitnog, mršavog, s naočarima sa žičanim ramom i, naravno, neurednom bradom. „Njega“, rekao sam i uputio se iz sobe. „Hoću njega. Dovedite mi ga smesta!“
Pošto su mladića izveli iz prostorije u manju spavaću sobu pored nje, ponovo sam pogledao po onoj sobi.
Pokazao sam na drugog mlađeg muškarca s dugom kovrdžavom kosom i gustom bradom. „Onog“, rekao sam pa su njega izveli. Bez ikakvog objašnjavanja.
Tad su me upoznali s FBI-jevim prevodiocem, čovekom po imenu Vasid, koji je govorio arapski, farsi, paštu. Zajedno smo ušli u susednu spavaću sobu.
Dok smo ulazili, prevodilac mi je rekao:
„Verovatno je Saudijac, moguće da su svi.“ Odakle god da je, sitni mršavi mladić izgledao je izuzetno nervozno. Ponekad je islamskim teroristima mnogo pristupačnija misao da umru nego da ih đavo zarobi i ispituje. U tome je bila moja prednost: Ja sam đavo.
Naveo sam prevodioca da proćaska s osumnjičenim teroristom o njegovom rodnom mestu i teškom privikavanju na život u Njujorku, u đavoljoj jazbini. Zamolio sam ga da ubaci kako sam prilično dobar čovek i jedan od malo agenata FBI-ja koji nije urođeno zao. „Reci mu da čitam Kuran. Divna knjiga.“
U međuvremenu sam seo i pokušao da imitiram ponašanje teroriste, da ga oponašam, a da to ne bude sasvim očigledno. Sedeo je na ivici stolice. Seo sam i ja. Kad bih uspeo da budem prvi Amerikanac u kog ima poverenja, čak i najmanje, mogao bi nešto da izbrblja.

U početku nije išlo kako treba, ali je odgovorio na nekoliko pitanja o svom rodnom gradu. Uporno je tvrdio kako je u Ameriku došao sa studentskom vizom, ali znao sam da nema ni pasoš. Nije znao ni gde se nalaze njujorški fakulteti, pa čak ni Njujorški univerzitet.
Na kraju sam ustao i gnevno izmarširao iz sobe. Otišao sam do drugog osumnjičenog i ponovio isto s njim.
Zatim sam se vratio mršavom mladiću. Doneo sam gomilu izveštaja i bacio ih na pod. Čuo se glasan tresak, i on je odista poskočio.
„Reci mu da me je lagao!“, zaurlao sam na prevodioca. „Reci da sam mu verovao. Reci da FBI i CIA nisu puni budala, uprkos onome što su mu pričali u njegovoj zemlji. Samo mu pričaj. Još bolje viči na njega. Ne dozvoli mu da progovori dok nema šta da nam kaže. Reci mu da će umreti pa ćemo mu pronaći celu porodicu u Saudijskoj Arabiji!“
Sledeća dva-tri sata sve vreme sam išao od jedne do druge sobe. Prilično sam dobro čitao ljude zahvaljujući godinama rada u psihoterapiji, a posebno sam bio dobar kad su uznemireni. Izabrao sam i trećeg teroristu, onu ženu, pa i nju dodao u igru. Službenici CIA su ispitivali zarobljenike svaki put kad ja izađem iz sobe. Nisu bili mučeni, ali su bili pod stalnom vatrom.
Na FBI-jevoj obuci u Kvantiku učili smo o principima ispitivanja kao RPM: racionalizacija, projekcija i minimalizacija. Zaista sam racionalizovao kao lud: „Ahmede, ti si dobar čovek. Vera ti je istinska. Kamo sreće da je moja tako snažna.“ Projektovao sam krivicu: „Nisi ti kriv. Ti si mlad. Vlada Sjedinjenih Država ume da bude zla. Ponekad i sam mislim kako treba da budemo kažnjeni.“ Minimalizovao sam posledice: „Zasad nisi počinio nikakav zločin ovde u Americi. Naši slabi zakoni i sudski sistem mogu da te zaštite.“ Zatim sam prelazio na stvar: „Pričaj mi o Englezu. Znamo da se zove Džefri Šefer. Imamo video-trake, fotografije, audio-trake. Znamo da je bio ovde. Gde je sada? Njega u stvari hoćemo.“
Držao sam se toga i ponavljao priču.
„Šta je Englez hteo da uradite? On je krivac, nisi ti ni tvoji prijatelji. Već nam je to poznato.
Samo nam ispuni još neke praznine. Moći ćeš da se vratiš kući.“ Zatim sam ista pitanja ponavljao za Vuka.
Ništa nije uspelo ni s jednim teroristom, čak ni s onim najmlađim. Bili su žilavi, disciplinovaniji i iskusniji nego što su izgledali, pametni i očigledno vrlo motivisani.
A što i ne bi bili? Verovali su u nešto. Možda i iz toga treba izvući pouku.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:46 pm




Pedeset prvo poglavlje




TERORISTA kog sam sledećeg odabrao bio je postariji, lep, zdravog izgleda, s debelim brkovima i belim, skoro savršenim zubima. Govorio je engleski i ispričao mi, donekle ponosno, da je studirao na Berkliju i u Oksfordu.
„Biohemiju i elektrotehniku. Iznenađuje li vas to?“ Zvao se Ahmed el Masri i bio je osmi na spisku Domovinske bezbednosti.
Sasvim voljno je pričao o Džefriju Seferu.
„Da, Englez je došao ovamo. Naravno, imate pravo. Video i audio trake obično ne lažu. Najavio je da ima nešto važno da razgovara s nama.“
„Jeste li razgovarali?“ El Masri se namrštio.
„Nismo. Smatrali smo ga za vašeg agenta.“
„Pa zašto je onda dolazio? Zašto ste pristali da se vidite s njim?“ El Masri je mrdnuo ramenima na to pitanje.
„Iz znatiželje. Rekao je da ima pristup taktičkim nuklearnim eksplozivnim napravama.“ Trgao sam se a srce mi je najednom brže zakucalo. Nuklearne naprave u Njujorku?
„Je li imao kod sebe to oružje?“
„Pristali smo da razgovaramo s njim. Verovali smo da misli na atomske bombe spakovane u kofer. Atomke u koferu. Teško ih je nabaviti, ali ne i nemoguće. Kao što možda znate, Sovjetski Savez ih je proizvodio u vreme Hladnog rata. Niko ne zna koliko ih je proizvedeno, ni šta je bilo s njima. Priča se da ruska mafija poslednjih godina pokušava da ih rasproda. Ja zapravo ne znam. Ovamo sam došao da predajem kao profesor. Da tražim posao.“
Stresao sam se. Za razliku od konvencionalnih bojevih glava, atomke u koferu mogu da se aktiviraju na zemlji. Veličine su povećeg kofera, a lako ih može aktivirati i pešadinac.
Osim toga, mogu se sakriti bilo gde, čak i pešice nositi po Njujorku, Vašingtonu, Londonu, Frankfurtu.
„Pa je li imao pristup atomkama u koferu?“, pitao sam El Masrija. Slegnuo je ramenima.
„Mi smo studenti i nastavnici. Zašto bismo uopšte razmišljali o atomskom oružju?“ Shvatio sam šta se trudio da uradi - pogađao se za sebe i svoje ljude.
„Zašto se jedna vaša studentkinja ubila skočivši kroz prozor?“
El Masri je zažmurio od bola. „Otkad je u Njujorku, plašila se. Bila je siroče, roditelje su joj ubili Amerikanci u nepravednom ratu.“
Polako sam zaklimao glavom jer sam razumeo i saosećao s onim što mi je pričao.
„U redu, ovde niste počinili nikakav zločin. Već nedeljama motrimo na vas. Ali ima li pukovnik Šefer pristup atomskom oružju?“, pitao sam ponovo. „Na ovo pitanje mi treba odgovor. To je važno i

za vas i za vaše ljude. Razumete li me?“
„Mislim da razumem. Hoćete li da kažete da ćete nas deportovati ako sarađujemo? Poslati nas kući? S obzirom na to da nismo počinili nikakav zločin?“, pitao je El Masri. Trudio se da učvrsti dogovor.
Odmah sam mu odgovorio:
„Neki od vas su u prošlosti izvršili ozbiljne zločine. Ubistva. Ostali će biti ispitani, pa poslati kući.“
Klimnuo je glavom.
„U redu. Nisam stekao utisak da gospodin Šefer ima taktičko nuklearno oružje. Kažete da motrite na nas. Možda je i on to znao? Ima li to smisla? Da vam je smestio? Ne pretvaram se da razumem ovo, ali to mi je palo na pamet dok pričam s vama.“
Nažalost, ono što je rekao ima smisla. Plašio sam se da se upravo to dogodilo. Zamka, provera.
Zasad je to bio Vukov šablon.
„Kako je Šefer izašao odavde, a da ga kamera nije snimila?“, upitao sam.
„Podrum ove zgrade povezan je s onom zgradom na južnoj strani. Pukovnik Šefer je to znao.
Izgleda da zna mnogo o nama.“
Kad sam izašao iz zgrade, bilo je već devet sati ujutro. Bio sam iscrpljen, tako da sam mogao da legnem i zaspim nasred ulice. Osumnjičene će uskoro prebaciti, a čitava oblast je zatvorena, čak i tunel Holand, usled straha da bi mogao biti prva meta, da bi iznenada mogao biti dignut u vazduh.
Je li sve iskušavanje, zamka?






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:46 pm






Pedeset drugo poglavlje




USLEDILO JE još čudnih obrta tog dana.
Pred zgradom se okupila svetina i, dok sam se probijao do auta, neko mi je doviknuo:
„Doktore Krose!“
Doktore Krose? Ko me to zove?
Klinac u žućkasto-crvenoj vetrovci mi je mahao da skrene pažnju.
„Doktore Krose, ovamo! Doktore Alekse Krose! Čoveče, treba da razgovaram s vama.“
Prišao sam momku koji verovatno nije imao više od devetnaest godina. Nagnuo sam se prema njemu.
„Otkud mi znaš ime?“ Zavrteo je glavom i ustuknuo.
„Upozoreni ste, čoveče“, rekao je. „Vuk vas je upozorio!"
Samo što je to izgovorio, bacio sam se na njega, dohvatio ga za kosu, za jaknu. Oborio sam ga na zemlju i stegao mu kragnu. Celom težinom sam se svalio na njega.
Koprcajući se, sav crven u licu, zavrištao je:
„Hej! Hej! Plaćeno mi je da prenesem poruku. Odjebi, bre. Tip mi je dao stotku. Čoveče, samo prenosim poruku. Onaj Englez mi je rekao da si ti doktor Aleks Kros.“
Mladić što samo prenosi poruku pogledao me je u oči.
„Meni ne ličiš na doktora.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:47 pm






Pedeset treće poglavlje




VUK JE BIO u Njujorku. Ni za šta na svetu nije mogao da propusti veliki kraj roka. Biće to tako dobro, tako slatko.
Sad su se pregovori već usijali. Predsednik Sjedinjenih Država, britanski premijer i nemački kancelar nisu, naravno, hteli da se pogode, nisu hteli da se sazna kako su strašni slabići. Čovek ne može da pregovara s teroristima, je li tako? Kakav bi to presedan bio? Treba da ih još jače pritisne, da ih ubedljivije pritegne kako bi se slomili.
Ume on to. Biće presrećan da to učini, da muči te budale. Sve je tako predvidivo - barem njemu.
Pošao je u dugačku šetnju menhetenskim Ist Sajdom. U zdravu šetnju. Osećao je da drži sve konce igre. Kako bi i mogle svetske vlade da se mere s njim? On je u prednosti. Ne ometaju ga ni politika, ni mediji, birokratija, zakoni ni moral. Ko može bolje?
Vratio se u prelep stan na vrhu zgrade što gleda na Ist River, samo jedan od stanova koje je posedovao po čitavom svetu. Lako stežući crnu gumenu loptu, mašio se telefona i pozvao starijeg agenta iz njujorške kancelarije FBI-ja, agenta s vrha, ženu.
Ona mu je ispričala sve što u Birou znaju i šta čine da ga nađu, što je u suštini sve beznačajno.
Veća je verovatnoća da slučajno nalete na Bin Ladena nego na njega.
Vuk se prodrao u slušalicu:
„Plaćam li teja za ova sranja? Da mi pričaš ono što već znam? Trebalo bi da te ubijem.“ Međutim onda se Rus zasmejao.
„Samo se gadno šalim, draga moja. Lepe vesti mi prenosiš. A imam i ja vesti za tebe: uskoro će u Njujorku doći do incidenta. Kloni se mostova. Oni su vrlo opasni. Znam to iz prve ruke.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:47 pm





Pedeset četvrto poglavlje




BIL KAPISTRAN je bio čovek s vizijom, ali i s lošom i opasnom naravi - najblaže rečeno, imao je ozbiljne nevolje sa savladavanjem gneva. Uskoro će biti i čovek sa dvesta pedeset somića na računu u banci na Kajmanima. Trebalo je samo da obavi svoj posao, i to neće biti teško. Mogu ja to, no problemo.
Kapistran je imao dvadeset devet godina, bio je vitak i žilav, a poticao je iz Ralija u Severnoj Karolini. Tamo je na državnom univerzitetu godinu dana igrao lakros, pa je otišao u marince. Posle trogodišnje službe regrutovan je u plaćenike za neku kompaniju iz okoline Vašingtona. Pre dve nedelje prišao mu je tip kog je poznavao iz Vašingtona, Džefri Šefer, a on je pristao da obavi najveći posao u karijeri. Posao od dvesta pedeset hiljada dolara.
Trenutno je bio na poslu.
U sedam ujutro odvezao se crnim Fordovim kombijem na istok Pedeset sedmom ulicom na Menhetnu, pa skrenuo ka severu Petom avenijom. Na kraju je parkirao blizu mosta u Pedeset devetoj ulici, koji zovu Kvinsboro.
S dvojicom odevenih u bele molerske kombinezone, s kojima se dovezao, pokupio je opremu iz kombija. Samo ne boju, zaštitni najlon i aluminijumske merdevine, već eksploziv. Mešavinu C4 i nitrata koju treba postaviti u najniže nosače mosta na strateškoj tački blizu menhetenske strane Ist Rivera.
Kapistran je već poznavao svaki pedalj Kvinsboroa. Zagledao se u taj devedeset pet godina star, čvrst most i video otvorenu, elastičnu konstrukciju s konzolnim nosačima, jedini od četiri mosta na Ist Riveru koji nije viseći. Što je značilo da je potreban poseban tip bombe, upravo onaj koji je doneo u kombiju.
Ovo je nešto sasvim drugačije, razmišljao je dok je s kolegama cimao opremu do mosta. Njujork. Ist Sajd. Svi oni napirlitani kurtoni od poslovnjaka, one plave princezice, hodaju tu kao da je svet njihov. Kad zanemari nervozu, gotovo je uživao, pa je shvatio i da zvižduće pesmu koja mu je bila smešna. Pesmu o mostu u Pedeset devetoj ulici (Feelin’ Groovy) Sajmona i Garfankla - koje je smatrao tipičnim njujorškim šupčinama. Obojicu - Frćkavog i Kepeca.
Poslednjih nekoliko dana Kapistran je do nekog doba radio s dvojicom simpatičnih studenata tehnike na Univerzitetu Stouni Bruk na Long Ajlendu. Jedan od tih genijalaca bio je iz Irana, drugi iz Avganistana. Njima je to bilo još kako ironično: studenti na fakultetu u Njujorku pomažu da se u vazduh digne njujorški most. Zar ovo nije zemlja slobodnih, jebote? Svoj tim su nazvali Projekat Menhetn. Još jedna njihova šala.
Prvo su razmišljali o ANFO-u, bombi koja bi svakako napravila krater na putu, ali možda ne bi srušila veliki most kakav je Kvinsboro. Genijalci su objasnili Kapistranu da može proveriti šta je ANFO u stanju da postigne ako samo baci petardu na nekoj gradskoj ulici. A može to i da zamisli. Eksplozija bi se odlikovala „slabim silama koje uvek teže putu manjeg otpora“. Drugim rečima,

bomba bi napravila gadnu rupicu u asfaltu, ali prava razorna moć bi se širila vazduhom, uvis i u stranu.
Nedovoljno dobro za ovo danas. Preblago. Nije čak ni blizu onome što je potrebno.
Onda su ovi vraški pametni studenti smislili mnogo bolji način da dignu most u vazduh. Naučili su Kapistrana kako i gde da pričvrsti nekoliko manjih punjenja na različitim tačkama temelja. Slično tome, kompanije za rušenje obaraju stare zgrade, a ovde će to raditi kao sat.
Budući da nije želeo da ga uhvate, Kapistran je razmišljao da pošalje ronioce u Ist River da na nosače postave punjenja. Sam je nekoliko puta prilazio mostu. Iznenadio se kad je shvatio da takoreći nema nikakvog obezbeđenja.
Upravo tako je bilo i rano tog jutra. On i njegova dva saradnika prišli su donjim nosačima mosta i niko ih nije presreo.
Iz daljine je stari most sa isprepletanim gvožđem obojenim u srebrno i ukrasnim vršcima izgledao prilično tanano. Izbliza se otkrivala prava snaga konstrukcije: stameni stubovi nosači, zakivci veličine dlana.
Iako je zvučalo sumanuto, uspeće - njegova kockica će se uklopiti na mesto.
Ponekad se pitao zbog čega je postao ogorčen na sve, tako kiseo i gnevan. Pre nekoliko godina, s marincima je bio u spasilačkoj ekipi koja je spasavala oborene pilote kao što je Skot O’Grejdi u Bosni. E pa taj više nije bio ratni heroj. Postao je kapitalista koji radi u sistemu, zar ne? A to je istinitija tvrdnja nego što bi većina ljudi poverovala.
Dok je hodao po potpornoj konstrukciji, Kapistran je pevušio, pa naglas zapevao: „Groovy.
Feeling very groovy.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:47 pm






Pedeset peto poglavlje




SAD SE DOGAĐALO nešto najčudnije.
Prošao je krajnji rok, a ništa se nije dogodilo.
Nismo dobili poruku od Vuka, nisu odmah usledili napadi. Nije bilo ničega. Tajac. Bilo je sablasno i neverovatno strašno.
Jedino je Vuk znao šta se događa - a možda i Vuk i predsednik i još nekolicina svetskih voda.
Šuškalo se da su predsednik, potpredsednik i kabinet preseljeni iz Vašingtona.
Ovo se neće tek tako završiti, zar ne? Svakako neće prestati novinski članci. Post, Njujork tajms, USA tudej, CNN, sve radio i televizijske mreže - dočepali su se poneke verzije pretnji velikim gradovima. Niko nije znao koji su to gradovi ni ko preti. Međutim, posle godina žutih i narandžastih upozorenja Domovinske bezbednosti kao da niko te pretnje i glasine nije shvatao ozbiljno.
Neizvesnost, rat nerava mora da su deo Vukovog plana. Vikend Dana sećanja proveo sam u Vašingtonu. Spavao sam kad su me pozvali da odmah dođem u Huverovu zgradu.
Pogledao sam budilnik, žmirnuo da izoštrim vid, shvatio da je tri ujutro. Šta je sad? Jesu li usledile represalije? Šta je da je, ništa mi nisu rekli telefonom.
„Odmah stižem“, rekao sam i ustao psujući sebi u bradu. Tuširao sam se po minut-dva prvo vrelom, pa ledenom vodom, obrisao se, navukao odeću i seo u auto, pa se vozio Vašingtonom u strašnoj izmaglici. Jedino sam znao da će Vuk pozvati za pola sata.
U pola četiri ujutro, posle radnog vikenda s neispunjenim rokom koji nam visi nad glavom - on nije samo upravljao već se ponašao sadistički.
Kad sam stigao u krizni štab na petom spratu, tu je već bilo najmanje njih desetak. Pozdravili smo se kao stari prijatelji na nečijoj sahrani. Sledećih nekoliko minuta u salu za konferencije stalno su ulazili agenti mutnih očiju, kao da se niko još nije sasvim razbudio. Nepravilan red se obrazovao pred stočićem gde su konačno doneli dva bokala kafe. Svi su izgledali nervozno i napeto.
„Nema danskog peciva?", začudio se jedan agent. „Šta je s ljubavlju?" Ali niko se nije ni osmehnuo na njegovu šalu.
Direktor Berns je stigao nekoliko minuta posle pola četiri. Bio je u crnom odelu i s kravatom, što je dosta zvanično, a posebno u ovo doba noći. Imao sam osećaj da ni on ne zna šta se događa. Igru je vodio Vuk, a ne neko od nas.
„A za mene ste mislili da sam gadan šef‘, rekao je posle nekoliko minuta tišine. Konačno se začuo uzdržan smeh. „Hvala vam što ste došli“, dodao je Berns.
Vuk se javio u tri i četrdeset tri. Glas mu je opet bio filtriran, ali su se čuli tipična samouverenost i prezir.
„Verovatno se pitate zašto sam zakazao sastanak usred noći“, počeo je. „Zato što mi se može.
Kako vam se to dopada? Zato što mi se može.
Ukoliko dosad niste primetili, ne sviđate mi se mnogo. Zapravo, uopšte mi se ne sviđate. Za to

imam razloga, i to valjanih. Mrzim sve što predstavlja Ameriku. Stoga je ovo delimično možda i iz osvete? Možda ste mi negde u prošlosti učinili nešto nažao? Možda ste naudili mojoj porodici. To je samo deo zagonetke. Osveta mi je slatki dodatak.
No vratimo se u sadašnjost. Ispravite me ako grešim, ali mislim da sam naložio da ne istražujete gde se nalazim.
A šta ste vi uradili? Pohvatali ste šestoro jadničaka na Menhetnu zato što ste posumnjali da rade za mene. Čak se jedna devojka toliko izbezumila da je skočila s prozora na trećem spratu. Video sam je kako pada! Pretpostavljam da mislite - kako već umete - da će, uhapsite li mi tamo operativce, Njujork biti bezbedan.
O, pardon, umalo da zaboravim na sitnicu: propušten krajnji rok.
Jeste li mislili da sam to zaboravio? E pa nisam zaboravio krajnji rok. Pa ni uvredu što ste ga propustili. Sad gledajte šta mogu da uradim.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:52 pm





Pedeset šesto poglavlje




U POLA ČETIRI ujutro, prema primljenim uputstvima, Lasica je zauzeo položaj na klupi parka na rečnom keju, na uglu Saton plejsa i Pedeset sedme ulice. Brinulo ga je mnogo toga u vezi s ovim poslom, ali dve misli su držale sve teškoće pod kakvom-takvom kontrolom. Kao prvo, sleduje mu velika zarada i kao drugo, opet mu je zapalo da se nađe usred značajnih zbivanja. Bože, uvek mi se zalomi da budem u samom centru dešavanja.
Odsutno je zurio u tamne, brze struje Ist Rivera. Crveni remorker obeležen natpisom BRAĆA MEKALISTER sprovodio je veliki teretni brod. Grad koji nikad ne spava, je li? U barovima u Prvoj i Drugoj aveniji tek su se spremali da objave točenje poslednje ture. Malopre je prošao ispred centra za lečenje životinja koji je još bio otvoren za hitnu pomoć kućnim ljubimcima. Hitna pomoć za kućne Ijubimce? Kakav grad, čoveče! Ušta se to Amerika pretvara?
Mnogi Njujorčani će se uskoro probuditi, ali će im biti izuzetno teško ponovo da zaspe. Iskusiće plač i škrgut zuba. Vuk će se za to postarati kroz samo minut-dva.
Šefer je na satu pratio odbrojavanje sekundi do tri i četrdeset tri, ali je takođe osmatrao reku i most Kvinsboro.
Automobili, taksiji i priličan broj kamiona tutnjali su preko mosta, čak i u ovo doba. Sigurno je jedno stotinak vozila upravo prelazilo reku, ako ne i više od toga. Siroti dripci.
U tri i četrdeset tri Šefer je pritisnuo taster na mobilnom telefonu.
To je poslalo jednostavni mali impuls do antene na strani mosta ka Menhetnu. Kolo je počelo da se zatvara...
Upaljač se aktivirao...
U svega nekoliko mikrosekundi poruka iz pakla obrušila se na narod Njujorka, ali i na ostatak sveta.
Simbolična poruka.
Još jedan poziv na buđenje.
Teška eksplozija raznela je stubove i grede mosta u Pedeset devetoj ulici. Spone su uništene momentano, šokantno, nepovratno. Stara čelična konstrukcija raspala se kao ljuska kikirikija. Ogromni zakivci iskočili su i poispadali u reku. Asfalt je razdrobljen. Prenapregnuti beton se pocepao kao hartija.
Gornji kolovoz se prelomio na dva dela, potom su ogromni delovi pali kao bombe na donju platformu, koja je i sama napukla i sva oljuštena visila nad vodom.
Vozila su upadala u vodu. Kamion koji je bio pun jutarnjeg izdanja novina iz štamparije u Kvinsu preturio se s izuvijanog kolovoza unazad, napravio piruetu i sručio se u Ist River. Za njim je, poput olovnih tegova, popadalo još automobila i kamiona. Iz električnih kablova koji su visili celom dužinom mosta vrcale su varnice. Desetine vozila su nastavile da padaju s mosta u reku i da nestaju ispod površine vode.

Neki ljudi su izlazili iz kola i skakali u reku, u sigurnu smrt. Šefer je čuo njihove očajne krike dok su padali u vodu.
U svim stambenim zgradama Njujorka svetla su počela da se pale, za njima televizori i kompjuteri. Tako su Njujorčani dobijali prva obaveštenja o užasnoj nesreći kakva je do pre samo nekoliko godina bila potpuno nezamisliva.
Pošto je uspešno okončao posao za tu noć, Džefri Šefer je najzad ustao sa klupe s namerom da se naspava. Ako uopšte uspe da zaspi. jedno je sa sigurnošću znao: ovo je tek početak. Pred njim je put za London.
Londonski most, razmišljao je. Svi mostovi sveta popadaće, srušiće se. Savremeno društvo će se od toga i samo raspasti. Onaj odurni Vuk može biti lud, ali je prosto genijalan u zlu. Smrdljivi genijalni ludak!








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:52 pm





Treći deo

VUK SE ŠUNJA










Pedeset sedmo poglavlje




VUK JE USPORIO svoj snažni crni lotus na oko sto sedamdeset kilometara na sat dok je razgovarao preko mobilnog telefona, jednog od šest, koliko ih je ukupno imao u kolima. Uputio se prema Montoku, na samom špicu Long Ajlenda, ali je usput morao da obavi važan posao, mada je već bilo jedan sat posle ponoći. Na vezi su bili američki predsednik, nemački kancelar i britanski predsednik vlade. Vrh vrhova. Šta može biti jače od toga?
„Ovaj poziv ne može da se ulovi, zato ne traćite vreme pokušavajući. Moji tehničari su bolji od vaših“, obavestio ih je. „Elem, šta imate na umu? Pre osam časova vam je istekao rok. I?“
„Treba nam još vremena“, u ime grupe progovorio je britanski premijer. Svaka mu čast. Da li je on pravi vođa među njima trojicom? Tome se Vuk nije nadao. Imao je utisak da je on sledbenik.
„Nemate pojma...“, počeo je američki predsednik, ali ga je Vuk presekao, sa smeškom upućenim samom sebi, oduševljen što može da nipodaštava jednog moćnog svetskog lidera.
„Stanite. Neću više da slušam laži!“, urlao je u telefon.
„Morate čuti ono što imamo da vam kažemo“, umešao se nemački kancelar. „Dajte nam priliku..
Vuk je na tom mestu prekinuo razgovor. Pripalio je pobedničku cigaru, s uživanjem povukao nekoliko dimova, a zatim spustio cigaru u pepeljaru. Opet je uspostavio vezu, ovog puta preko drugog telefona.
Svi su još bili tu, u iščekivanju njegovog poziva. Nije on, zapravo, potcenjivao nijednog od ovih moćnika, nimalo, ali šta su drugo mogli da rade nego da čekaju da ih zove?
„Hoćete li da napadnem sva četiri grada? Moram li to da učinim kako bih vas uverio koliko sam ozbiljan? Uradiću to u trenu. Odmah ću to uraditi, jednostavno ću narediti. Samo mi nemojte govoriti da vam treba još vremena. Ne treba vam! Pa zaboga, politički zatvorenici služe kaznu u zemljama koje su vaši pioni!
„Pravi problem je u tome što vi ne smete da se pokažete u pravom svetlu. Ostatak sveta ne sme da vas prepozna kao nemoćne slabiće. Ali vi to jeste! Kako je samo do toga došlo? Ko je ljude kao što ste vi postavio na položaj s tolikom odgovornošću? Ko li je samo vas izabrao? Novac i politički zatvorenici. Zbogom.“
Premijer je progovorio pre nego što je Vuk uspeo da opet prekine vezu:
„Sve ste pogrešno razumeli! Vi treba da napravite izbor, a ne mi. Prihvatamo mi da ste u boljem položaju od nas. Razume se. Ali ne možemo tako brzo da sve ovo upakujemo. To je fizički nemoguće, mislim da vam je to jasno. Naravno da ne želimo da s vama sklapamo sporazum, ali ćemo to uraditi. Nemamo izbora. Samo nam treba više vremena da se to obavi. I biće obavljeno. To vam obećavamo.“ Vuk je slegnuo ramenima. Engleski premijer ga je potpuno iznenadio. Bio je kratak i jasan, a imao je i muda.
„Razmisliću o tome“, rekao je Vuk i prekinuo vezu. Podigao je cigaru i naslađivao se sledećom

mišlju: on je sad najmoćnija osoba na svetu. A, za razliku od ove trojice, bio je pravi čovek za tu ulogu.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:52 pm






Pedeset osmo poglavlje




U ŠEST I PET UJUTRO, iz biznis klase aviona Britiš ervejza iz Njujorka izašao je čovek koji se predstavljao kao Randolf Voler. Pasoš i ostala dokumenta potvrđivala su ovaj identitet. Lepo je vratiti se kući, mislio je Voler, kome je pravo ime bilo Džefri Šefer. A biće još lepše ako uspem da London zbrišem s mape.
Gospodin koji je izgledao kao da ima nekih sedamdesetak godina nije imao nikakvih teškoća pri prolasku carine. Već je razmišljao o sledećem koraku, o poseti svojoj deci. To je njegova kockica. Vrlo neobično. No, uveliko je već prestao da preispituje Vukova naređenja. Osim toga, želeo je da vidi svoje naslednike. Tatica je predugo bio na putu.
Imao je novu ulogu, još jedan zadatak, još jednu kockicu u mozaiku. Podmladak je stanovao sa sestrom njegove pokojne supruge u omanjoj kući pokraj Hajd parka. Prisećao se kuće dok joj se približavao u iznajmljenom jaguaru serije S. Žena mu je ostala u krajnje neprijatnom sećanju. Lusi Ris-Kazins je bila lomna, plitkoumna osoba. Ubio ju je u robnoj kući Sejfvej u Čelsiju, pred bliznakinjama. Taj čin istinskog milosrđa načinio je siročad od njegovih kćeri, Triše i Erike, koje sad valjda imaju šest ili sedam godina, kao i od sina Roberta, kome mora da je jedno petnaest. Šefer je verovao da im je mnogo bolje bez majke koja je sve vreme zbog nečeg cmizdrila i slinila.
Nenajavljen, zakucao je na ulazna vrata pa je, uvidevši da su otključana, prosto upao.
Tu je zatekao Džudi, mlađu sestru svoje žene, kako s bliznakinjama sedi na podu i igra monopol.
Bio je ubeđen da su sve tri u toj igri bile predodređene za poraz. U ovoj grupi nije bilo pobednika.
„Tata je došao kući!“, uzviknuo je uz blistav i sasvim užasan osmeh. Uperio je beretu u grudi mile tetka Džudi.
„Da nisi zucnula, Džudi! Ni zuc! Nemoj mi pružiti izgovor da povučem oroz. Lako bih to učinio, i s naročitim zadovoljstvom. Da, vidiš, i tebe sasvim iskreno mrzim. Izgledaš kao debela verzija svoje ljubljene sestre. Zdravo, dečice! Pozdravite tatu. Došao je izdaleka da vas vidi. Čak iz Amerike.“ Njegove bliznakinje, njegove slatke kćerčice, briznule su u plač. Kako bi ponovo uspostavio red, Šefer je uradio jedino što je umeo - uperio je pištolj pravo u Džudino zabezeknuto, suzama umazano lice i primakao joj se. „Uradi nešto da prestanu da stenju i krešte. Smesta! Pokaži mi da zaslužuješ da im budeš staratelj.“
Tetka se sagnula do poda i privila devojčice na grudi, što nije prekinulo njihov plač, ali ga je barem prigušilo.
„Slušaj me sad, Džudi“, rekao je Šefer kad joj se primakao otpozadi i pritisnuo cev berete u potiljak. „Koliko god to želeo, nisam došao ovamo da te jebem, pa da te ubijem. Zapravo, imam jednu poruku koju treba da preneseš državnom sekretarijatu. Na jedan smešan, izvrnut način, tvoj život, u stvari, sad ima neku svrhu. Možeš li da poveruješ? Ja ne mogu.“
Tetka Džudi je izgledala zbunjeno, što je Šefer smatrao njenim uobičajenim stanjem.
„Kako ću ja to?“, promucala je.

„Prosto pozovi smrdljivu policiju! A sad umukni i slušaj. Policiji ćeš kazati da sam ti došao u posetu i rekao da niko više nije bezbedan. Ni policajci ni njihove porodice. Možemo im doći u kuću, baš kao što sam ja tebi danas došao.“
Da bi bio siguran da je shvatila, još dvaput joj je ponovio istu poruku. Tad je opet obratio pažnju na Trišu i Eriku, koje su ga inače zanimale taman koliko i besmislene porcelanske lutke iznad kamina. Mrzeo je te glupe kitnjaste trice, koje su nekad pripadale njegovoj ženi i koje je ona povazdan mazila i pazila kao da su žive.
„Kako je Robert?“, pitao je bliznakinje. Nisu reagovale.
Šta je sad ovo? Devojčice su već prisvojile onaj beznadežno izgubljeni izraz svoje majke i večito ucveljene tetke. Nisu progovarale.
„Robert vam je brat!“, urlao je Šefer, na šta su devojčice ponovo glasno zaplakale. „Kako je on?
Kako je moj sin? Kažite mi nešto o svom bratu! Da mu nije nikla i druga glava? Kažite nešto!“
„Dobro je“, Triša je najzad procedila, blentavo se osmehujući.
„Da, dobro je“, ponovila je Erika za sestrom.
„Dobro je, je l’? E pa, onda je sve u redu“, izgovorio je Šefer s dubokim prezirom za ova dva klona svoje majke.
Primetio je da mu Robert u stvari nedostaje. Bio mu je pokatkad zanimljiv taj blago uvrnuti momčić.
„Dobro, sad poljubite tatu“, zatražio je na kraju. „Ipak sam vam ja otac, sirote male upišanice", morao je da začini. „Za slučaj da ste zaboravile.“
Devojčice nisu htele da ga poljube, a on nije imao odobrenje da ih ubije, pa se okrenuo da napusti tu odvratnu kuću. Dok je izlazio, rukom je pomeo porcelanske lutkice s kamina. S treskom su se porazbijale o pod.
„U znak sećanja na mater vam vašu!“, doviknuo im je preko ramena.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:52 pm




Pedeset deveto poglavlje




VOJNICI KOJI SLUŽE u Iraku najviše se žale na to da je sve što ih okružuje besmisleno i nerazumljivo. U današnje vreme, to se sve više može primeniti na svaki rat. Pružila mi se prilika da to osetim i na svojoj koži.
Krajnji rok je već istekao i živeli smo u pozajmljenom vremenu. Tako se meni činilo. Imao sam utisak da već nekoliko dana nisam mogao da dođem do daha, a već sam leteo za London, s dvojicom kolega iz Odeljenja za međunarodni terorizam.
Džefri Šefer je u Engleskoj. Da stvar bude još luđa, hteo je da znamo da je tamo. Neko je to hteo.
Avion je sleteo na Hitrou malo pre šest sati ujutro. Otišao sam pravo u hotel kod stanice Viktorija i spavao do deset. Posle tog kratkog predaha, pošao sam u Novi Skotland jard, odmah iza ugla, na Brodveju. Divno je bilo biti tako blizu Bakingamske palate, Vestminsterske opatije i Parlamenta.
Čim sam stigao, odveli su me u kancelariju šefa detektiva Gradske policije, Martina Lodža. Ovaj mi je, sasvim skromno, rekao kako se stara da Antiterorističko odeljenje kojim on rukovodi, takozvani S013, radi kao sat. Dok smo išli na jutarnji sastanak ukratko mi je opisao samoga sebe:
„Kao ti, i ja sam se probijao kroz činove. Jedanaest godina u Gradskoj, posle kraćeg staža na kontinentu. Prethodno sam završio obuku u Hendonu, pa sam jedno vreme bio pozornik. Prebačen sam u SOl3 zato što znam jezike.“ Zastao je, pa sam odmah ja progovorio: „Poznat mi je tvoj antiteroristički odred. Čuo sam da je najbolji u Evropi. Dugogodišnje iskustvo s IRA.“
Lodž se škrto nasmešio, smeškom prekaljenog ratnika:
„Nekad se najbolje uči na sopstvenim greškama. Bilo kako bilo, Alekse, stigli smo. Veoma im je stalo da te upoznaju. Ali, budi spreman na neviđenu kenjačinu. Biće tu i MI5 i MI6. Oko svega se preganjaju. Ne obaziri se na to. Na kraju uvek nekako uspemo da se iskobeljamo. Uglavnom.“
Klimnuo sam glavom:
„Baš kao FBI i CIA tamo kod nas. Sve sam to već video.“
Ispostavilo se da je bio u pravu. Borba za prevlast bila je u punom jeku, čak i usred ovakve krize, što je još kako ometalo posao. U sobi je bilo nekoliko specijalaca, muškaraca i žena, zatim šef Kabineta predsednika vlade, kao i uobičajena gomila iz londonskih hitnih službi.
Kako sam seo, tako sam u sebi zacvileo. Opet to glupo sastančenje. Samo mi je to još falilo.
Došlo mi je da povičem: Prekoračili smo rok! Počeće da miniraju!






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu