Londonski mostovi - Džejms Paterson

Strana 5 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:49 pm

First topic message reminder :



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:53 pm







Šezdeseto poglavlje




VELIKA KUĆA NA PLAŽI kod Montoka na Long Ajlendu nije pripadala Vuku. Uzeo ju je pod zakup, za četrdeset hiljada nedeljno. Van sezone. Znao je Vuk da mu deru kožu, ali nije ga bilo mnogo briga. Barem ne danas.
Ipak je to bila gajba da ti pamet stane, u džordžijanskom stilu, trospratno zdanje nad morem, s neverovatno velikim bazenom koji je sama kuća zaklanjala od vetra, s pošljunčanim prilazom za automobile, sad načičkanim limuzinama oko kojih su se okupili njihovi mišićavi vozači.
Sve je to plaćeno, razmišljao je s ne malo gorčine, mojim novcem, mojim znojem, mojom pameću!
Čekala ga je grupa saradnika, pripadnika Crvene mafije. Okupili su se u salonu-biblioteci, odakle je pucao pogled na pustu plažu i Atlantik.
Kad je kročio u sobu, svi do jednog su se ponašali kao da su mu najdraži i najbliži prijatelji. Rukovali su se s njim, tapšali ga po širokim leđima i ramenima, mrmljali slatke male laži kako im je drago što ga vide. Mala grupa onih koji znaju kako izgledam. Najuži krug. Oni kojima verujem.
Ručak im je poslužen još pre nego što je došao, pa je sve osoblje udaljeno iz kuće. Auto je parkirao iza kuće i ušao na zadnja vrata. Osim njih, niko ga nije video. Niko osim devetorice okupljene u ovoj sobi.
Stao je pred njih i pripalio cigaru. U znak pobede.
„Tražili su da im produžim rok. Možete li da verujete?“, izgovorio je sladostrasno izbacujući dim.
Devet Rusa za stolom jednodušno je prasnulo u smeh. Nisu ništa manje od Vuka prezirali današnje svetske vlade i šefove država. Svi političari su rođeni slabići, a i ako se među njih i provukao poneko malo jači, ubrzo je pukao u samom procesu rukovođenja. Oduvek je tako.
„Udri po njima!“, uzviknuo je jedan. Vuk se osmehnuo.
„Da znaš da bi trebalo. Ali imaju pravo. Ako odmah grunemo, gubimo i mi. Nego, da im se javim. Očekuju odgovor. Ovo je zanimljivo, jelda? Mi to vodimo pregovore sa Sjedinjenim Državama, Britanijom i Nemačkom. Kao neka svetska sila.“
Podigao je kažiprst, čekajući da se uspostavi veza.
„Očekuju moj poziv...“
„Jeste li svi na vezi?“, rekao je u slušalicu. Svi su tu.
„Nema više ćaskanja, vreme za to je prošlo. Evo šta sam odlučio: imate još dva dana, tačno do sedam sati u ovoj časovnoj zoni. Samo, ima još nešto... Cena je upravo udvostručena!“
Prekinuo je vezu. Osvrnuo se na svoje ljude.
„Šta je bilo? Odobravate li? Znate li koliko sam vam para upravo obezbedio?“

Svi su zapljeskali i veselo zagrajali.
Vuk je s njima proveo to popodne. Progutao je sve laskanje i ulagivanje, sva potraživanja koja su nevešto pokušavali da uviju u formu mudrih saveta. No, na kraju je morao da ih ostavi da se bez njega provode u kući na obali mora. Čekao ga je neki posao u Njujorku.
„Dame samo što nisu stigle", obećao je. „Manekenke i kraljice lepote iz Njujorka. Priča se da su to najbolje pičke na svetu. Lepo se zabavljajte!“
Na račun mog znoja, moje genijalnosti.
Ubrzo se opet našao za volanom lotusa i uputio prema magistralnom drumu Long Ajlenda. Još neko vreme stiskao je gumenu lopticu, pa ju je konačno spustio. Izvukao je mobilni telefon i ukucao nekoliko brojeva. Šifra je odaslata. Kolo se zatvorilo. Upaljač je aktiviran.
Mada je već bio odmakao, čuo je kad je kuća eksplodirala. Nisu mu više trebali. Niko mu više nije trebao.
Zamočit! Bombe su polomile i poslednju kost u njihovim beznačajnim, beskorisnim telima. Naplata, osveta.
Ništa lepše od toga.








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:53 pm






Šezdeset prvo poglavlje




U LONDONU SMO DOBILI vest da je rok produžen za četrdeset osam sati. To nam je donelo znatno olakšanje, makar bilo i kratkotrajno. Ni sat nije prošao kad je do nas stiglo obaveštenje o eksploziji na Long Ajlendu. Pobijeno je nekoliko šefova Crvene mafije. Šta je to moglo da znači? Je li to Vuk ponovo udario? Po svojima?
Posle dugih i iscrpljujućih sastanaka u Skotland jardu, nisam imao nikakvog pametnog posla. Oko deset uveče našao sam se s prijateljicom iz Interpola u restoranu Cimetni klub. Na mestu na kom je sad restoran, u Ulici Grejt Smit, nekad se nalazila Stara vestminsterska biblioteka.
Sad sam već bio više nego iznuren i ovo punjenje baterija mi je dobro došlo. Osim toga, uvek sam voleo da se družim sa Sendi Grinberg, koja je bila verovatno najpametnija policajka s kojim sam imao prilike da sarađujem. Možda ona ima neki predlog u vezi s Vukom. Ili s Lasicom. U svakom slučaju, niko nije bolje od nje poznavao evropsko podzemlje.
Osim za najbliže prijatelje, među koje imam sreću da pripadam, Sendi je u stvari Sondra. Visoka je, privlačna, moderna, pomalo otkačena, ali visprena i vanredno duhovita.
Snažno me je zagrlila i poljubila u oba obraza.
„Zar samo pod ovakvim okolnostima dobijam priliku da te vidim, Alekse? Samo kad se desi neka strahota na međunarodnom nivou? Gde je tu ljubav?“
„Možeš i ti neki put da dođeš kod mene u Vašington“, odvratio sam kad smo se razdvojili.
„Izgledaš fenomenalno, uzgred budi rečeno."
„Nije ti promaklo. Pođi za mnom, naš sto je pozadi. Užasno si mi nedostajao! Tako mi je drago što te vidim. I ti odlično izgledaš, uprkos svemu što se dešava. Kako ti to uspeva?"
Večera se sastojala iz mešavine indijske i evropske kuhinje, što je u Sjedinjenim Državama nemoguće naći, bar ne u Vašingtonu i njegovoj okolini. Više od sata smo pričali o slučaju. Tek uz kafu smo se razvedrili i prešli na lični teren. Primetio sam joj zlatni pečatni prsten i isprepletenu burmu na malom prstu.
„Divni su“, rekao sam joj.
„Od Ketrin“, odgovorila je sa smeškom. Sendi je već desetak godina živela s Ketrin. Bio je to jedan od najsrećnijih parova koje sam poznavao. Treba se učiti od njih, ali ko će sve da skapira? Ja sigurno ne. Ne umem da vladam ni svojim životom.
„Rekla bih da se ti još nisi oženio.“
„Sve ti primećuješ.“ Iskrivila je usta:
„Detektivka, šta da ti kažem. To mi je posao. Sad mi sve ispričaj.“
„Nema tu mnogo da se priča“ - sam sam sebe iznenadio izborom reči. „Viđam nekoga ko mi se mnogo dopada...“
Sendi je upala:

„Ma idi, tebi se svako mnogo dopada. Takav si ti, Alekse. Tebi se i Kajl Kreg dopadao. Uspeo si ti i u tom grozomornom psihopati nešto dobro da nađeš.“
„Uopšteno uzev, možda si u pravu. Ali njega sam uspeo da prebolim. A kod pukovnika Džefrija Šefera ništa dobro ne nalazim. A ni kod Rusa koji je sebi nadenuo ime Vuk.“
„U pravu sam, dragi moj dečko. Ko je, dakle, ta vanserijska ženica koja ti se mnogo dopada i ko će kome tu srce slomiti? Jer, nečije će srce na kraju biti slomljeno, u to ni najmanje ne sumnjam. Dokle ćeš više mučiti sebe?“
Usne su mi se iskrivile, nisam mogao to da izbegnem.
„I ona je detektivka. U stvari, ima zvanje inspektorke. Živi u San Francisku."
„Kako je to samo zgodno. Ma to je prosto savršeno, Alekse. Koliko je to, nekih tri hiljade kilometara od Vašingtona? Koliko često se sastajete? Jednom u dva meseca?“
Opet me je nasmejala.
„Vidim da ti je jezik i dalje podjednako oštar.“
„Vežba, dragi moj, stalna vežba. Znači, još nisi naišao na onu pravu. Tuga. Stvarno šteta. Imam neke drugarice. U stvari, bolje da se ne petljam. Ali moram da te pitam nešto lično. Misliš li da si uistinu prežalio Mariju?“
Ono čime se Sendi, kao istražitelj, izdvajala od drugih, bilo je to što razmišlja drukčije od svih. Istražuje i one oblasti u koje malo ko zalazi. Moja žena Marija ubijena je pre više od deset godina, hicem iz vozila u prolazu. Nisam rešio to ubistvo i možda zaista nisam ni prežalio Mariju. Može biti i da neću naći mira dok god ne rešim njeno ubistvo.
Slučaj je još otvoren. Ta misao me već godinama razdire i svaki put kad mi prođe kroz glavu osetim bol.
„Potpuno sam zacopan u Džemilu Hjuz“, rekao sam. „To je sve što sad znam. Uživamo jedno u drugom. Zašto bi to bilo loše?“
Nasmešila se.
„Čula sam te od prve, Alekse. Mnogo ti se dopada. Ali nisam čula da si ludo zaljubljen, a ne bih rekla ni da si od onih kojima je zacopanost dovoljna. Je I’ tako? Naravno da je tako. Znam šta govorim.“
„Ja volim tebe“, kazao sam. Nasmejala se.
„E pa, onda je i to sređeno. Noćas ćeš spavati kod mene.“
„Dobro. Neka bude.“
Oboje smo se smejali, ali smo se pola sata kasnije ipak rastali pred mojim hotelom.
„Imaš li neku ideju?“, pitao sam je dok sam izlazio iz taksija.
„Radim na tome“, odgovorila mi je i ja sam tada znao da na nju mogu da raćunam, a trebala mi je sva pomoć koju sam mogao da nađem u Evropi.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:53 pm






Šezdeset drugo poglavlje




HENRI SIMOR je živeo nedaleko od Lasičinog skrovišta na Edžver roudu, u kraju između Marbl arča i Padingtona, poznatom i kao Mali Liban. Pukovnik Šefer je tog jutra hodao prema stanu nekadašnjeg pripadnika SAS-a i pitao se šta se to dogodilo s ovim gradom, s njegovim gradom, kao i s celom njegovom glupom zemljom, uostalom. Kakvi žalosni prizori.
Ulice su bile pune bliskoistočnih kafea, restorana i bakalnica. Vazduh je već u osam ujutro otežao od mirisa etničke hrane - tabulea, čorbe od sočiva, bastije... Pred prodavnicom novina dva starca su pušila nargile. Majku mu! Koji se to đavo u mojoj zemlji događa?
Henri Simor je stanovao iznad prodavnice muške odeće. Lasica se popeo pravo na treći sprat.
Zakucao je samo jednom. Simor mu je otvorio vrata.
Međutim, čim je video Simora, Šefer se zabrinuo. Otkad ga je poslednji put video, a to je bilo pre samo nekoliko meseci, čovek je izgubio sigurno petnaest do dvadeset kilograma. S glave mu je skoro potpuno nestalo guste, crne kovrdžave kose. Ostalo mu je samo nekoliko zapuštenih, osedelih, ofucanih i iskidanih čuperaka.
Stvarno je Šeferu bilo teško da ovu spodobu dovede u vezu sa svojim drugarom iz vojske, jednim od najboljih stručnjaka za rušenje koje je u životu video. Ratovali su rame uz rame u Pustinjskoj oluji, a zatim i kao plaćenici u Sijera Leoneu. U Pustinjskoj oluji bili su članovi Dvadeset drugog letećeg odreda SAS-a. Njihovoj jedinici bio je glavni zadatak da zađe u neprijateljsku pozadinu i tamo napravi ršum. Od Šefera i Simora niko u tome nije bio bolji.
Jadni Henri više nije izgledao kao neko ko je u stanju da napravi „r“ od ršuma, ali izgled je ponekad umeo da zavara. Nadao se Džefri Šefer.
„Dalde, jesi li spreman za zadatak, za važnu akciju?“ Henri Simor se nasmešio i otkrio da mu nedostaju dva prednja zuba.
„Samoubilačku, nadam se.“
„Kad malo bolje razmislim, to ti uopšte nije loša ideja.“ Lasica se smestio naspram Henrija i poverio mu plan. Pošto je sve saslušao, Henri je oduševljeno zapljeskao.
„Oduvek želim da dignem ovaj grad u vazduh“, rekao je. „Obratio si se pravom čoveku.“
„Znao sam to.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:53 pm





Šezdeset treće poglavlje




U PREPUNOJ SALI za konferencije govorio je dr Stenli S. Bergen iz Skotland jarda. Bilo je tu nas nekoliko stotina policajaca i raznih državnih službenika. Dr Bergen jedva da je bio viši od sto pedeset centimetara, a mora da je težio blizu sto kilograma. Sa svojih šezdesetak godina, ipak je bio oličenje autoriteta.
Govorio je iz glave, ne koristeći nikakve beleške, a svi smo ga netremice slušali. Svima u sali bilo je više nego jasno da je minut posle dvanaest.
„Sada je kritično da primenimo sve planove za slučaj nepredviđenih događaja“, govorio je.
„Odgovornost je na londonskim službama za spasavanje. U njih imam puno poverenje, a i vi svi treba da ga imate.
Evo kako ćemo reagovati u Londonu. Ako dobijemo bilo kakvo upozorenje da nam preti neposredna opasnost, zahtevaćemo da nam se sve televizijske i radijske frekvencije stave na raspolaganje. Koristićemo i uzbunjivanje putem tekstualnih poruka preko mobilnih telefona i pejdžera, ali i druga, manje efikasna sredstva, kao što su megafoni, pokretni štabovi za obaveštenje i tako dalje.
Dovoljno je reći da će stanovnici na vreme od nas saznati sve ono što mi budemo saznali u vezi s predstojećim napadom. Na televiziji će to objaviti bilo načelnik Gradske policije, bilo sam ministar unutrašnjih poslova.
Za slučaj da dođe do eksplozije bombe ili do hemijskog napada, policija i vatrogasci će se smesta stvoriti u napadnutoj oblasti. Onog trenutka kad nam bude jasno šta se zapravo dogodilo, pogođeni kraj ćemo izolovati kako god znamo i umemo. Vatrogasna brigada i policajci će na licu mesta odrediti tri zone: vruću, toplu i hladnu.
Zadržaćemo preživele u vrućoj zoni sve dok ih ne dekontaminiramo, ako to uopšte bude izvodljivo.
Vatrogasna služba i služba hitne pomoći nalaziće se u toploj zoni. Tu će biti i jedinice za dekontaminaciju.
U hladnoj zoni će se voditi istraga, tu će biti komandna i kontrolna vozila, i tu će se snabdevati sanitetskim materijalom."
Prekinuo je izlaganje i pogledom prešao preko svih nas. Na licu mu se izražavala zabrinutost, ali je pokazivao i saosećanje s rodnim gradom i njegovim stanovništvom.
„Neki od vas su primetili da nijednom nisam upotrebio reč evakuacija. To je zato što evakuacija Londona ne dolazi u obzir. Istog trenutka kad bismo počeli da je sprovodimo, onaj odvratni gad Vuk bi nas napao. Kao što je, uostalom, i obećao."
Tada su nam podelili mape i drugi neophodan materijal. Činilo mi se da raspoloženje među prisutnima ne može biti gore.
Dok sam još sedeo i pregledao beleške, pojavio se Martin Lodž.

„Javio se Vuk“, šapnuo mi je na uvo. „Obrati pažnju na ovo: kaže da mu se dopada naš plan.
Složio se s tim da bi bilo beznadežno pokušavati evakuaciju Londona.“ Odjednom je zgradom odjeknula užasna eksplozija.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:54 pm





Šezdeset četvrto poglavlje




KAD SAM SE KONAČNO probio do mesta eksplozije, zapanjili su me metež i zbrka. Širom sveta znana tabla s natpisom Skotland jard rasprštala se u paramparčad. Gomila ruševina i rupa iz koje je kuljao dim bilo je sve što je ostalo od glavnog ulaza s Brodveja. Na trotoaru su se videli ostaci crnog kombija zariveni u asfalt.
Već je bila doneta odluka da se zgrada ne napušta, da držimo položaj. Mislio sam da je to pametno. Ako ništa drugo, pokazivaćemo hrabrost. Vrativši se u krizni štab, zatekao sam već šestoro žena i muškaraca kako u polumraku gledaju sadržaj video-trake. Među njima je bio i Martin Lodž.
Seo sam pozadi i gledao. U krilu su mi se tresle ruke.
Na snimku se video Brodvej toga jutra. Uobičajena scena s naoružanim policajcem ispred ogromnog, zastrašujućeg zdanja. Onda se pojavi crni kombi, izleti manijačkom brzinom iz Ulice Kakston, u suprotnom smeru, i ustremi se na glavni ulaz u zgradu. Pod pravim uglom preleti Brodvej i zakuca se u betonsku sigurnosnu prepreku pred ulazom. Gotovo istog časa pojavi se plamen eksplozije. Na filmu je ona prošla bez zvuka, a cela zgrada se osvetlila.
Neko je progovorio u prednjem delu prostorije. Bio je to Martin Lodž.
„Neprijatelj je klasični terorista. Očigledno ima samo jedno na umu. Hoće da nam stavi do znanja koliko smo ranjivi. Mislim da smo tu poruku svi već shvatili, zar ne? Zanimljivo je da niko nije poginuo. Osim samog vozača kombija. Možda Vuk ipak ima srca.“
Iz pozadine se začuo glas:
„Nema on srce. Ima samo plan.“ Taj glas, koji skoro ni sam nisam poznao, bio je moj.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:54 pm






Šezdeset peto poglavlje




OSTATAK TOG DANA proveo sam radeći u Skotland jardu. Tamo sam i odspavao, na poljskom krevetu.
Probudio sam se u tri ujutro i bacio se opet na posao. Drugi rok ističe u ponoć. Niko ne može ni da zamisli šta bi se sve tad moglo dogoditi.
U sedam sati istog jutra našao sam se u pretrpanom neobeleženom policijskom kombiju u kom se nalazio naš štab, na putu prema imanju u Feltamu, što je nedaleko od Hitroua. Vozio sam se s Martinom Lodžom i s još trojicom njegovih detektiva iz Gradskog. Malo ranije nam je odobreno da na ovaj zadatak idemo naoružani. Tako je bilo bolje.
Za vreme vožnje Lodž nam je objašnjavao situaciju:
„Naši ljudi, zajedno s pripadnicima Specijalnog odeljenja, nalaze se na aerodromu i po celoj okolini. Sarađujemo i s aerodromskom policijom. Jedan od naših opazio je sumnjivo lice s ručnim bacačem na krovu nečije kuće. Sad su tamo naši osmatrači. Nećemo krenuti u napad iz jasnih razloga o kojima je juče bilo reči. Van svake sumnje je da taj osmatra okolinu.“
Jedan od detektiva je upitao:
„Imamo li predstavu o tome ko je u toj kući, gospodine? Jesmo li išta od toga proverili?“
„Kuća se izdaje. Pripada nekom preduzimaču. On je Pakistanac, ako to ima značaja. Još ne znamo ko su stanari. Kuća je na nekoliko stotina metara od aerodromske piste. Treba li još nešto da dodam?“
Gledao sam Lodža kako sedi sa čvrsto prekrštenim rukama na grudima.
„Jako gadna stvar“, rekao je on. „U najmanju ruku je tako, jelda, Alekse?“
„Već odavno to osećam. Otkad sam prvi put saznao za Vuka. On voli da ljudima nanosi zlo.“
„Imaš li predstavu ko je on u stvari, Alekse? Kako je postao takav?“
„Stalno menja identitet. On... ili ona? Dvaput smo mu bili za petama. Možda će nam se sad posrećiti.“
„Što pre, to bolje.“
Nekoliko minuta kasnije stigli smo na odredište u Feltamu. Lodž i ja smo se obratili pripadnicima S019, britanskim specijalcima, čiji je zadatak bio da izvrše prepad. Policijski osmatrači su, u nekoliko obližnjih zgrada, dežurali pred monitorima. Šest kamera je iz različitih uglova pokrivalo krov.
„Kao da smo u bioskopu. Nikako ne možemo da utičemo na radnju filma“, rekao je Lodž posle nekoliko minuta pregledanja snimaka. Našli smo se u nezamislivom škripcu. Nije trebalo tu da budemo. Bili smo na to upozoreni. Ali kako bismo mogli da odemo odatle?
Lodž je imao spisak svih dolazaka na Hitrou tog jutra. U sledećih sat vremena treba da sleti više od trideset aviona. Na redu je bio onaj iz Ajndhovena, potom tri iz Edinburga, dva iz Aberdina, a za njima let Britiš ervejza iz Njujorka.
Najozbiljnije je bila razmatrana mogućnost da se zatvore oba aerodroma, i Hitrou i Getvik, ali

nikakva odluka nije doneta. Džambo-džet iz Njujorka trebalo je da se pojavi za tačno devetnaest minuta.
Jedan od policajaca je uperio prstom.
„Neko je na krovu! Eno ga! Eno ga tamo!“
Dva monitora prikazivala su krov s dve suprotne strane. Na njemu se pojavio čovek u tamnoj odeći. Potom se sa stepenica pomolio i drugi, koji je u ruci držao omanji bacač raketa zemlja-vazduh.
„Jebem ti život!“, prosiktao je neko. Napetost je brzo rasla. Nije mimoišla ni mene.
„Smesta preusmerite sve letove! Više nemamo izbora!“, urlao je Lodž. „Da li naši snajperisti pokrivaju ona dva zlotvora?"
Javljeno nam je da S019 drži krov na nišanu. Sve vreme smo gledali kako se ona dvojica nameštaju. Nije bilo sumnje da se spremaju da obore neki avion. A mi smo samo mogli da posmatramo strašnu scenu, nemoćni da je sprečimo.
„Skotine proklete", grdio je Lodž. „Nećete imati na šta da pucate, govnari. Kako vam se to dopada?“
„Meni izgledaju kao da su s Bliskog istoka“, progovorio je jedan od detektiva. „Nimalo mi ne liče na Ruse.“
„Nemamo dozvolu da pucamo“, objavio je čovek sa slušalicama. „Moramo još da čekamo.“
„Šta se, koji moj, događa?“, zakuka Lodž piskutavim glasom. „Moramo da ih sredimo! Hajde više!“
Iznenada su se začuli pucnji! Čuli smo ih sa monitora. Pao je onaj što je na ramenu držao bacač. Nije se podizao. Nije se više ni pokretao. Potom je i drugi čovek pogođen. Dva čista pogotka, pravo u glavu.
„Šta kog...?“, povikao je neko u kombiju u kome smo sedeli. Tad smo svi počeli da vičemo i da psujemo.
„Ko je naredio da se puca? Šta se to dešava?“, vrištao je Lodž.
Najzad je stiglo obaveštenje u koje nismo mogli da poverujemo. Niko od naših nije pucao. Neko drugije ustrelio onu dvojicu na krovu.
Ludilo. Totalno ludilo.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:54 pm





Šezdeset šesto poglavlje




SVE JE BILO kao mahnita vožnja, kakvu niko nije mogao ni da zamisli, kakvu nikad niko nije zamislio. Najnoviji krajnji rok isticao je za nekoliko sati i niko u grupi nije znao šta se dogada. Možda je premijer nešto znao? Možda predsednik? Nemački kancelar?
Svaki novi sat nam se rugao. Kad su preostali samo minuti, već je bolelo. Ništa nismo mogli da uradimo, samo da se molimo da je otkup plaćen. Sve vreme sam mislio kako smo kao vojnici u Iraku
- posmatrači apsurda.
U Londonu sam u nekom trenutku kasno posle podne kratko prošetao u blizini Vestminsterske opatije. U tom delu grada vidljivo je toliko slavne istorije. Ulice nisu bile puste, ali je saobraćaj bio redak oko Parlament skvera, s malo turista i pešaka. Ljudi u Londonu nisu znali šta se događa, ali su osećali da, šta god da je, nije dobro.
Pozvao sam na kuću u Vašingtonu nekoliko puta. Niko se nije javljao. Je li se Nana preselila? Razgovarao sam s decom koja su kod tetka Tije u Merilendu. Niko nije znao gde je Nana Mama. Samo mi je trebala još jedna briga.
Zaista nije bilo druge do da čekamo, a to izaziva nemoć i razara nerve. I dalje niko nije imao pojma šta se dešava. Ne samo u Londonu već i u Njujorku, Vašingtonu i Frankfurtu. Nikakve objave nije bilo, ali se šuškalo da neće biti plaćena otkupnina. Vlade ipak nisu bile voljne da pregovaraju, zar ne? Nisu mogle da popuste teroristima, barem ne bez borbe. Je li to sad na redu? Borba?
Opet je prošao krajnji rok, a ja sam imao utisak da igramo ruski rulet.
Te večeri nije došlo do napada na London, ni na Njujork, Vašington ni na Frankfurt. Vuk nas nije odmah kaznio. Pustio nas je da se krčkamo.
Razgovarao sam s decom a onda konačno i s Nanom. U Vašingtonu se dotad ništa nije dogodilo. Nana je otišla s Kajlom u šetnju po kraju, tako mi je rekla. Tamo je sve u redu. Šetnju po parku, je li tako, Nano?
Konačno, u pet ujutro, većina nas u Londonu se razišla da se malo odmorimo, ako uspemo i da odspavamo.
Dremao sam nekoliko sati, dok mi telefon nije zazvonio. Javio se Martin Lodž.
„Šta se dogodilo?", pitao sam i uspravio se na hotelskom krevetu. „Šta je uradio?“








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:54 pm




Šezdeset sedmo poglavlje




„NIŠTA SE NIJE DOGODILO, Alekse. Smiri se. Tu sam, u predvorju hotela. Ništa se nije dogodilo. Možda je blefirao. Nadajmo se da jeste. Obuci se i dođi kod mene na doručak. Hoću da upoznaš moju porodicu. Žena hoće da te upozna. Alekse, potreban ti je predah. Svima je potreban."
Nisam mogao da ga odbijem. Posle svega što smo prošli poslednjih dana. Pola sata kasnije bio sam u Martinovom volvu na putu za Batersi, odmah naspram Vestminstera, s druge strane reke. Usput je Martin pokušao da me pripremi za doručak i svoju porodicu. Obojica smo imali bipere, ali nismo hteli bar sat-dva da pričamo o Vuku ni njegovim pretnjama.
„Žena mi je Čehinja. Zove se Klara Černohoska, rođena je u Pragu, ali je sad prava Britanka. Sluša radio Verdžin i XFM i sve programe s gostima na BBC radiju. Ipak je jutros rešila da spremi češki doručak. Hoće da se pokaže pred tobom. Dopašće ti se to. Nadam se. Ne, ubeđen sam da će ti se dopasti, Alekse.“
I ja sam bio ubeđen da hoće. Martin se smeškao dok je vozio i pričao o porodici.
„Najstariji moj porod je Hana. Pogodi ko u porodici bira imena? Da ti pomognem: deca se zovu Hana, Danijela i Jozef. Mada, to su samo imena, zar ne? Hana je opsednuta Trini i Suzanom iz TV emisije Šta ne treba obući. Alekse, ima četrnaest godina. Srednja, Deni, igra hokej u parku Batersi - a luda je i za baletom. Džo luduje za fudbalom, skejtbordom i plejstejšnom. To bi bilo to. Jesam li ti pomenuo da ćemo imati češki doručak?“
Nekoliko minuta kasnije stigli smo u Batersi. Lodžovi su živeli u viktorijanskoj kući od crvene opeke s krovom od škriljca, vrlo lepoj, urednoj i sasvim primerenoj tom kraju. Bašta im je bila živopisna i dobro održavana, što pokazuje kako neko vodi računa o onome što mu je važno.
Cela porodica je čekala u trpezariji uz postavljen sto. Zvanično sam se upoznao sa svima, pa i sa mačkom Tiger, zbog čega sam se odmah osećao skoro kao kod kuće, ali sam istovremeno osetio bol jer mi je nedostajala moja porodica.
Martinova žena Klara je objašnjavala šta je šta dok je ređala hranu na pokrajni stočić.
„Alekse, ovo su koláče, pecivo sa krem-sirom u sredini. Rohliky - kifle. Turka, što je turska kafa. Párek, dve vrste kobasica, vrlo ukusne i specijalitet kuće.“ Pogledala je najstariju kćerku Hanu, lepu mešavinu majke i oca, visoku, vitku i lepuškstog lica, ali s Martinovim kukastim nosom. „Hana?“
Hana mi se široko osmehnula.
„Kakva jaja želite, gospodine? Možete dobiti vejce na mékko ili míchaná vejce. Ako volite može i smažená vejce. Omeleta?"
Slegnuo sam ramenima i rekao:
„Míchaná vejce.“
„Odličan izbor“, rekla je Klara. „Savršen izgovor. Gost nam je rođeni jezičar."
„Dobro, nego, šta je to?“, upitao sam. „Šta sam naručio?" Hana se zakikotala. „Samo kajganu.
Odlično ide s rohlíky i párek“

„Da, uz kifle i kobasice", rekao sam a devojčice su zapljeskale mom znanju.
Tako je bilo narednih sat i nešto, sasvim prijatno. Klara se raspitivala o životu u Americi i pričala o američkim romanima u kojima uživa. Pomenula je i Mali bog Vernon, knjigu koja je osvojila najnoviju Bukerovu nagradu i objasnila kako je „vrlo smešna i dočarava ludilo vaše zemlje, nalik onome kako je Ginter Gras prikazao Nemačku u Limenom dobošu. Alekse, treba da je pročitaš.“
„Ja je proživljavam", kazao sam Klari.
Tek pred kraj doručka deca su priznala da su imena jela otprilike sve što znaju od češkog. Zatim su pokupila ostatke hrane i skupljala sudove.
„O, znam i ty vejcejsou hnusny‘, kazao je osmogodišnji Jozef zvani Džo.
„Bojim se i da pitam šta to znači.“
„Znači da su jaja grozna“, rekao je Džo i zasmejao se oduševljeno kako to umeju dečaci na svoje šale.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:55 pm




Šezdeset osmo poglavlje




KAD SAM OTIŠAO od Martina i Klare, nisam imao šta da radim do da mislim i brinem se zbog Vuka i toga gde bi mogao da udari ako namerava da nas kazni. U hotelu sam još nekoliko sati spavao, pa sam rešio da se prošetam, a pretpostavio sam da će to biti duga šetnja, kakva mi je potrebna.
Dogodilo se nešto čudno. Dok sam šetao Brodvejom imao sam osećaj da me neko prati. Verovao sam da nisam paranoičan. Potrudio sam se da vidim ko me prati, ali taj je bio izuzetno dobar ili ja nisam bio vešt u špijunskim igrama. Možda da sam u Vašingtonu, a ne u Londonu. Tu je bilo teško da primetim ko ili šta nije na mestu - osim mene samog.
Svratio sam u Skotland jard, ali od Vuka nije stiglo ni reči. Zasad nije bilo ni represalija. Ni u jednom ciljanom gradu. Zatišje pred buru?
Oko sat kasnije, pošto sam se popeo uz Vajthol, pored Ulice Dauning broj deset, do Trafalgar skvera i nazad, osećao sam se mnogo bolje. Vratio sam se u hotel gde me je opet skolilo ono jezivo osećanje - kao da me neko gleda i prati. Ko? Zapravo nikog nisam video.
U hotelskoj sobi pozvao sam decu kod tetka Tije. Zatim sam pričao s Nanom, koja je bila sama u Petoj ulici.
„Neobično mirno“, našalila se. „Ipak bih volela da je kuća opet puna. Svi mi nedostajete."
„I vi meni, Nano.“
Opet sam zaspao u odelu i nisam se budio dok nije zazvonio telefon. Nisam navukao zastore, a napolju je bilo mračno. Pogledao sam na sat - gospode - četiri ujutro. Izgleda da sam konačno nadoknadio nešto izgubljenog sna.
„Aleks Kros“, rekao sam u slušalicu.
„Alekse, ovde Martin. Krenuo sam od kuće. Hoće da odemo do Parlamenta i nađemo se s njim na šetalištu pred Ulazom za javnost. Da te pokupim?"
„Ne. Brže ću stići peške. Naći ćemo se tamo.“ Kod Parlamenta u ovo doba? To nije zvučalo dobro.
Možda pet minuta kasnije bio sam napolju i žurio Ulicom Viktorija prema Vestminsterskoj opatiji. Bio sam ubeđen da će Vuk nešto izvesti i da će to vraški boleti. Znači li to da će uskoro sva četiri grada biti pogođena? Ne bi me iznenadilo. Više me ništa ne iznenađuje.
„Zdravo, Alekse. Zamisli da se baš ovde vidimo.“
Iz senke je izronio muškarac. Nisam ni primetio da stoji tamo. Utonuo sam u misli, možda se još i nisam razbudio, bio sam pomalo odsutan.
Stao je na svetlo i tad sam mu primetio pištolj. Uperio mi ga je u srce.
„Sad bi već trebalo da sam van zemlje, ali morao sam još jedno da obavim. Da te ubijem. Želeo sam da budeš svestan šta ti se sprema. Baš ovako. Sanjao sam ovaj trenutak. Možda si i ti.“
Beše to Džefri Šefer. Pun sebe i umišljen, a očigledno i u prednosti. Možda zato nisam ni pomislio šta da uradim, pa nisam ni oklevao. Naleteo sam na njega očekujući zaglušujući prasak.

Prasak je zaista usledio, samo što me metak nije pogodio ili sam ja tako mislio. Pretpostavio sam da je odleteo u stranu. Nije ni važno. Pritegao sam Šefera uza zgradu iza njega. U očima sam mu video iznenađenje i bol, a to je za mene bio potreban motiv. Osim toga, u gušanju mu je odleteo pištolj.
Snažno sam ga udario krošeom negde po sredini, moguće ispod pojasa, možda u prepone. Nadao sam se da je tako. Zastenjao je, pa sam znao da sam ga povredio. Ali želeo sam da ga povredim više, i za to sam imao najrazličitije razloge. Još jednom sam ga zviznuo u stomak i osetio kako omekšava pod mojom pesnicom. Onda sam se okomio skotu na glavu. Jako sam ga udario desnicom u slepoočnicu. Zatim levicom u vilicu. Gadno sam ga pogodio, ali nije se srušio.
„To je sve što umeš, Krose? Evo i tebi nešto“, iskezio se.
Imao je skakavac pa sam ustuknuo - ali tad sam se dosetio da je ranjen i da mi je ovo najbolja prilika. Udario sam Šefera ovog puta u nos. Slomio sam ga! Opet nije pao, već je gadno zamahnuo nožem. Posekao mi je ruku što me je navelo da shvatim kako sam lud i srećan što me nije teže povredio ili ubio.
Ukazala mi se prilika da se dokopam svog pištolja, pa sam ga izvukao iz futrole na pojasu pozadi.
Šefer se zaleteo u mene inisam siguran da je video pištolj. Možda nije očekivao da sam naoružan u Londonu.
„Ne!“, dreknuo sam. Samo to sam imao vremena da izgovorim.
Opalio sam mu u grudi iz neposredne blizine. Pao je unazad i udario u zid, pa polako skliznuo na zemlju.
Na licu mu se video šok, jer je možda konačno shvatio da je ipak smrtan. „Jebi se, Krose“, promrmljao je. „Skote.“
Sagnuo sam se nad njim. „Ko je Vuk? Gde je?“
„Crkni“, procedio je i učinio to umesto mene.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:55 pm






Šezdeset deveto poglavlje




Londonski most se ruši, Ruši, ruši, ruši3
Nekoliko minuta pošto je Lasica umro na londonskoj ulici, njegov stari drug iz vojske Henri
Simor vozio je kroz noć beli kombi star jedanaest godina - a razmišljao je kako se ne plaši smrti. Uopšte se ne plaši. Čak ju je prizivao.
Nešto posle pola pet ujutro saobraćaj na Vestminsterskom mostu već je bio gust. Simor je parkirao najbliže što je mogao središtu mosta, pa se popeo na njega i oslonio ruke na ogradu i zagledao se ka zapadu. Voleo je pogled na Big Ben i Parlament s tog veličanstvenog starog mosta. Oduvek ga je voleo, od detinjstva, kad je dolazio u London na izlet iz Mančestera, gde je odrastao.
Tog jutra je sve primećivao. Na drugoj strani Temze video je Londonsko oko, koje je svim srcem prezirao. Temza je bila tamna, kao i nebo pred zoru. U vazduhu je osećao so i ribu. Kolone turističkih autobusa boje šljive stajale su dokono blizu mosta i čekale da se prvi putnici pojave za samo sat.
To se pak neće dogoditi. Ovog dana neće. Ako je do Henrija.
Za pogled s Vestminsterskog mosta Vordsvort je napisao (bar je mislio da je to Vordsvort): „Svet nema ništa lepše da prikaže.“ Sejmor se sećao te pesme iako nije baš voleo pesnike niti ono što imaju da kažu.
Napišite pesmu o ovom sranju. Neka neko napiše pesmu
o meni. O mostu i meni, sirotom Henriju Simoru i svim ovim sirotim skotovima što su ovde odjutros.
Otišao je po kombi.
U pet i trideset četiri most kao da se upalio u sredini. Zapravo to je eksplodirao Simorov kombi. Komad asfalta pod njim podigao se i rascepio. Nosači mosta su se srušili, trostruki kandelabri poleteli u vazduh kao iščupano cveće koje nosi najjači vetar što se može zamisliti. Na tren se sve umirilo, smrtno utišalo dok je Simorov duh čilio. Tad su se Londonom prolomile policijske sirene.
A Vuk je pozvao Skotland jard i javio da je on odgovoran za to.
„Za razliku od vas, ja svoja obećanja ispunjavam“, rekao je. „Pokušao sam da sagradim mostove među nama, ali vi ih stalno rušite. Razumete li? Razumete li konačno šta vam govorim? Londonski most je nestao, a to je tek početak. Tako je dobro da ne treba da se završi - želim da traje i traje."
Naplata.









_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:55 pm





Četvrti deo

PARIZ, MESTO ZLOČINA










Sedamdeseto poglavlje




PISTA ZA TESTIRANJE mu je bila poznata, nalazila se šezdeset kilometara južno od Pariza. Vuk je došao tamo da vozi prototip trkačkog auta, a imao je i društvo za vožnju.
Pored njega je išao bivši kagebeovac koji mu je već godinama vodio poslove u Francuskoj i Španiji. Zvao se Ilja Frolov i viđao je Vuka uživo. Jedan je od retkih još živih koji mu znaju lik, što ga je tog dana donekle ispunjavalo strahom, mada je sebe smatrao za retkog Vukovog prijatelja.
„Kakva lepota!“, uzviknuo je Vuk kad su prošli pored crvenog prototipa fabkara s poršeovim motorom. Upravo taj model učestvovao je u trkama serije roleks.
„Baš voliš svoje automobile“, rekao je Ilja. „Oduvek si ih voleo."
„Odrastajući van Moskve, nisam ni pomišljao da ću imati auto, ikakav auto. Sad ih imam toliko da im ni broja ne znam. Hoću da se provozaš sa mnom. Ulazi, prijatelju.“
Ilja je zavrteo glavom i negodujući digao ruke.
„Ne ja. Ne volim buku, brzinu, ništa od toga.“
„Insistiram", kazao je Vuk. Podigao je prvo suvozačka vrata. „Hajde, neće ti biti ništa. Ilja, tu vožnju nikad nećeš zaboraviti.“
Ilja se na silu nasmešio pa zakašljao.
„Toga se i plašim."
„Kad se provozamo, hoću da razgovaramo o sledećim potezima. Vrlo smo blizu da dobijemo novac. Iz dana u dan su sve slabiji, a imam i plan. Ilja, obogatićeš se.“
Vuk je seo za volan s desne strane. Pomerio je prekidač, upravljačka tabla je zasvetlela a auto zaurla i zatrese se. Vuk je gledao Ilju kako bledi pa se veselo zasmejao. Na svoj naopak način voleo je Ilju Frolova.
„Sedimo odmah iznad motora. Uskoro će ovde postati vruće. Možda i preko pedeset stepeni. Zato smo obukli ’hladne kombinezone’. Postaće i bučnije. Stavi kacigu, Ilja. Poslednji put te upozoravam."
Zatim su krenuli!
Vuk je živeo za ovo - za opojnost, za sirovu snagu najboljih trkačkih automobila na svetu. Pri toj brzini morao je da se usredsredi na vožnju - ništa drugo nije bilo važno, ničeg drugog nije bilo dok je kružio probnom pistom. U vožnji je sve bilo vezano za moć: buka, jer nije bilo materijala za ublažavanje zvuka u kabini; vibracije - što je tvrđe vešanje, auto brže menja pravac; gravitaciono ubrzanje usled koga je dolazilo čak do šeststo funti pritiska u nekim krivinama.
Gospode, kakva veličanstvena mašina - savršena - ko god ju je konstruisao pravi je genije.
Ima nas ipak još na svetu, pomislio je. Treba to da znam.
Konačno je usporio pa brzo vozilo skrenuo sa piste. Izašao je, skinuo kacigu, zatresao kosom i zaurlao u nebo.
„Bilo je tako dobro! Bože, kakav doživljaj. Bolji od seksa! Isprobao sam i žene i automobile -

više volim trkačke automobile!“
Pogledao je Ilju i video da je i dalje bled i da se malo trese. Siroti Ilja.
„Izvini, prijatelju", rekao je nežno. „Bojim se da nemaš muda za sledeću vožnju. Osim toga, znaš
šta se dogodilo u Parizu.“
Pucao je i ubio prijatelja na probnoj pisti. Zatim je prosto otišao i ne osvrnuvši se. Mrtvi ga nisu zanimali.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:55 pm







Sedamdeset prvo poglavlje




TOG POPODNEVA Vuk je posetio farmu pedesetak kilometara jugoistočno od probne piste. Stigao je prvi i smestio se u kuhinji, u kojoj je vladao mrak kao u pećini. Arturu Nikitinu je naredio da dođe sam, a ovaj je tako i učinio. I Nikitin je bivši kagebeovac i oduvek je odan vojnik. Radio je za Ilju Frolova, uglavnom kao diler oružja.
Vuk je čuo da Artur prilazi zadnjim stepenicama.
„Bez svetala", doviknuo je. „Samo uđi.“
Artur je otvorio vrata i ušao. Bio je visok i imao gustu sedu bradu, pravi krupni ruski medved i fizički sličan Vuku.
„Eto stolice. Sedi, molim te. Moj si gost“, rekao je Vuk. Nikitin je poslušao. Nije pokazivao strah. U stvari, uopšte se nije plašio smrti.
„U prošlosti si uvek dobro radio za mene. Ovo će nam biti poslednji zajednički posao. Zaradićeš toliko da ćeš moći da izađeš iz ovoga, da radiš šta poželiš. Zvuči li ti to dobro?“
„Zvuči vrlo dobro. Šta god kažeš, uradiću. U tome je tajna mog uspeha."
„Za mene je Pariz poseban", nastavio je Vuk. „U pređašnjem životu, tu sam proveo dve godine. A sad sam opet došao. Arture, ovo nije slučajno. Potrebna mi je tvoja pomoć. I više od toga, potrebna mi je tvoja odanost. Mogu li da se oslonim na tebe?“
„Naravno. Bez ikakve sumnje. Ovde sam, je li tako?“
„Nameravam da napravim veliku rupu u Parizu, da izazovem mnogo nevolje, pa da se bezočno obogatim. Mogu li i dalje da se oslonim na tebe?“
Nikitin se smeškao.
„Apsolutno. Ionako ne volim Francuze. Ko ih pa voli? Biće mi zadovoljstvo. Naročito mi se dopada onaj deo gde se ’bezočno obogatiš!“
Vuk je pronašao čoveka za posao. Sad mu je predočio njegovu kockicu mozaika.








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:56 pm



Sedamdeset drugo poglavlje




DVA DANA posle bombaškog napada na Vestminsterski most otputovao sam u Vašington. Za vreme dugog leta naterao sam se da napravim mnogo beležaka o tome šta bi Vuk mogao sledeće da uradi. Šta bi bilo moguće da uradi? Bi li opet napao i podmetao bombe u gradovima dok ne dobije novac? I kakav značaj za njega imaju mostovi?
Samo mi se jedno činilo očigledno: Vuk neće nestati i ostaviti sve kao što je bilo. Neće otići.
Pre nego što mi je avion sleteo, dobio sam poruku iz kancelarije Rona Bernsa. Čim stignem u Vašington, treba da odem u sedište Biroa.
Ipak nisam otišao u Huverovu zgradu, već sam se uputio kući. Kao pisar Bartlbi,4 s uvažavanjem sam odbio zahtev svog poslodavca. U tome se nisam premišljao. Vuk će biti tu i ujutro.
Deca su došla u grad s tetka Tijom. Nana je takođe bila u Petoj ulici. Veče smo proveli zajedno u našoj kući, u kući u kojoj se Nana rodila. Sutradan ujutro deca će se vratiti s tetka Tijom u Merilend. Nana će ostati u Petoj ulici, kao i ja. Možda smo nas dvoje sličniji nego što sam bio spreman da priznam.
Oko jedanaest sati neko nam se pojavio na vratima. Svirao sam klavir u staklenoj bašti, na samo nekoliko koraka od vrata. Otvorio sam i ugledao Rona Bernsa kako stoji s dvojicom agenata. Naložio je ljudima da ga čekaju kod kola. Zatim se pozvao unutra.
„Moram da razgovaram s tobom. Sve se promenilo“, rekao je prolazeći pored mene.
Tako sam sedeo s direktorom FBI-ja u našoj maloj staklenoj bašti. Nisam mu ništa odsvirao, samo sam slušao šta ima da mi kaže.
Prvo je imao nešto o Tomasu Viru.
„Uopšte ne sumnjamo da je Tom imao neke veze s Vukom u vreme kad je ovaj stigao iz Rusije. Možda je znao ko je Rus. Radimo na tome, Alekse, a radi i CIA. Samo što, naravno, ova zagonetka ne može lako da se odgonetne."
„Znači, svi sarađuju sa svima“, rekao sam i namrštio se. „Baš lepo.“ Berns se zagledao u mene.
„Znam da ti je ovo teško. Znam da posao nije ono što si očekivao. Želiš da budeš u žiži zbivanja, a želiš i da budeš s porodicom.“
Nisam mogao to da poreknem, ništa od onoga što je Berns rekao. „Nastavi, direktore. Slušam te.“
„Alekse, nešto se dogodilo u Francuskoj. Ima veze s Tomom Virom i Vukom. To se dogodilo davno. Načinjena je greška, i to velika.“
„Kakva greška?“, pitao sam. Hoćemo li se konačno primaći nekom odgovoru. „Prestani da se igraš sa mnom. Pitaš li se zbog čega se premišljam u vezi s poslom?“
„Veruj mi, ne znamo šta se tada dogodilo. Primičemo se odgovoru. Mnogo toga se desilo u poslednjih nekoliko sati. Vuk nas je ponovo zvao, Alekse."
Teško sam uzdahnuo, ali sam slušao zato što sam obećao da ću slušati.

„Već si rekao kako želi da nas povredi, da nam slomi kičmu ako uspe. Kaže da može. Rekao je kako se pravila menjaju i kako ih on menja. Jedino on zna odgovore na ovu zagonetku. Ti jedini imaš nekih saznanja o njemu.“
Morao sam da ga prekinem.
„Rone, šta hoćeš da kažeš? Reci mi. Ili sam u ovome - u potpunosti - ili sam van toga.“
„Dao nam je devedeset šest sati. Zatim je obećao scenario sudnjeg dana.
Promenio je neke ciljane gradove. I dalje su to Vašington i London, ali sad su i Tel Aviv i Pariz. Neće da objasni čemu promena. Traži četiri milijarde dolara i oslobađanje političkih zatvorenika. Ama baš ništa neće da nam objasni."
„To je sve?“, pitao sam. „Četiri grada osuđena na propast? Nekoliko milijardi otkupa?
Oslobađanje nekoliko ubica?“ Berns je zavrteo glavom.
„Ne, to nije sve. Ovogputa je sve dao u štampu. Po svetu će zavladati panika. Posebno u četiri grada: u Londonu, Parizu, Tel Avivu i ovde, u Vašingtonu. Obratio se javnosti."







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:58 pm





Sedamdeset treće poglavlje




U NEDELJU UJUTRO posle doručka s Nanom, otputovao sam u Pariz. Ron Berns je hteo da budem u Francuskoj. Bez pogovora.
Iscrpljen i verovatno depresivan, prespavao sam veći deo puta. Zatim sam pročitao mnogo zapisa iz CIA o agentu KGB-a koji je pre jedanaest godina živeo u Parizu i možda radio s Tomasom Virom. Taj agent je navodno Vuk. Zaista se nešto dogodilo.
„Greška“. Izgleda velika greška.
Nisam bio siguran na kakav ću prijem naići kod Francuza, pogotovo u svetlu nedavnih događaja koji su povezali naše dve zemlje, ali kad sam stigao, sve je uglavnom išlo glatko. U stvari, činilo mi se da komandni centar u Parizu radi bolje nego slični centri koje sam video u Londonu i Vašingtonu. Odmah mi je postalo jasno i otkud to.
Pariz je imao jednostavniju infrastrukturu, mnogo manju organizaciju. Jedan zvaničnik mi je rekao:
„Ovde je lako doći do podataka jer je fajl koji ti treba ili u susednoj kancelariji ili u onoj odmah na kraju hodnika.“
Ukratko su me obavestili o novostima, a zatim ubacili na sastanak na viskom nivou. Vojni general me je pogledao i obratio mi se na engleskom:
„Doktore Krose, da budem iskren, nismo odbacili mogućnost da je ovo nasilje deo džihada, to jest islamski teroristički napad. Molim vas da mi verujete, dovoljno su pametni da snuju nešto tako suludo kao što je ovo. Dovoljno su podmukli da smisle i Vuka. To objašnjava zahtev da se oslobode taoci, zar ne?“
Ništa nisam rekao. Kako sam i mogao? Da Al Kaida stoji iza svega ovog dosad? Iza Vuka? Zar su Francuzi u to verovali? Zato sam tu?
„Kao što znate, naše zemlje ne dele isti pogled na vezu između mreže islamskog terora i trenutne situacije na Bliskom istoku. Verujemo kako džihad nije rat protiv zapadnjačkih vrednosti. To je složena reakcija protiv vođa muslimanskih nacija koje se nisu prilagodile radikalnom islamu."
„A opet su četiri glavne mete radikalnog islama Sjedinjene Države, Izrael, Francuska i Engleska“, progovorio sam sa mesta.
„A trenutne mete takozvanog Vuka? Vašington, Tel Aviv, Pariz i London.“
„Molim vas da sagledate to u široj perspektivi. Osim toga, treba da znate da su bivši oficiri KGB-a umešani i vrlo uticajni u Iraku kod Sadama Huseina. Kao što rekoh, šira perspektiva.“
Klimnuo sam glavom.
„To i radim. Samo moram da vam kažem da iza ove pretnje nisam naslutio dokaze o islamskim teroristima. I ranije sam imao posla s Vukom. Verujte mi, on ne poštuje islamske vrednosti. Nije religiozan.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:58 pm







Sedamdeset četvrto poglavlje




TOG DANA sam večerao sam u Parizu. Zapravo, prošetao sam se da iz prve ruke sagledam situaciju. Na sve strane je bilo francuskih vojnika s teškim naoružanjem. Po ulicama je bilo tenkova i džipova. Nije bilo mnogo prolaznika. Oni koji su zbog nečeg morali da izađu, išli su zabrinutih lica.
Jeo sam u jednom od retkih otvorenih restorana, u Olivadu na Aveniji Segir. Osoblje i gosti su bili izuzetno opušteni, upravo kako mi je odgovaralo zbog razlike u vremenu od puta i opšte pometnje, da i ne pominjem opsadno stanje u Parizu.
Posle večere još malo sam šetao i razmišljao o Vuku, ali i o Tomasu Viru. Vuk je, dakle, namerno ubio Vira. Takođe je i Pariz odredio za cilj s nekim razlogom. Kojim? Zašto je opsednut mostovima? Ima li nekog traga za to? Jesu li oni za njega simbol nečega? Kakva je to simbolika?
Bilo je žalosno i čudno hodati Parizom i znati da bi svakog časa mogao da se dogodi smrtonosni napad. Otišao sam tamo ne bih li ga nekako sprečio - ali da budem iskren, niko nije znao odakle da krenemo, niko nije otkrio ni jedan jedini trag o Vukovom identitetu ni o prebivalištu, pa čak ni o zemlji u kojoj je. Vuk je pre jedanaest godina živeo tu. Nešto loše se dogodilo. Šta?
Taj deo Pariza je veličanstven, sa širokim avenijama i pločnicima koji su isticali lepo održavane kamene zgrade. Duž avenija su titrali farovi retkih automobila. Odlaze li ljudi iz Pariza? A onda - kad budemo najmanje očekivali - bum! Oprostite se od života.
Zastrašujuće je bilo upravo to što je izgledalo da je nesreća neizbežna. I to ovog puta neće stradati samo neki most.
Eto kako nas je saterao u klopku. Upravljao je svime - a mi smo to morali nekako da okrenemo.
Kad sam se vratio u hotel, pozvao sam decu. U Merilendu je bilo šest po podne, tetka Tija verovatno sprema večeru, a deca se žale da su prezauzeti da bi joj pomogli. Dženi se javila.
„Bonsoir, monsieur Kros.“5 Je li postala vidovita?
Odmah me je obasula gomilom pitanja koja je već pripremila. U međuvremenu je Dejmon podigao drugu slušalicu. Nastavili su zajedno da me rešetaju pitanjima. Mislim da su se trudili da ublaže napetost koju smo svi osećali.
Jesam li obišao Bogorodičinu crkvu? Jesam li sreo zvonara (haha)? Jesam li video čuvene gargojle, od onih što su upamtili da su jeli jedni druge?
„Danas nisam imao vremena da se penjem na kule i razgledam izmišljena bića. Radim ovde.“ Uspeo sam da ubacim i ja poneku rečenicu.
„Znamo, tata. Samo se trudimo da budemo veseli. Nedostaješ nam“, prošaputala je Dženi.
„Nedostaješ nam, tata“, rekao je i Dejmon.
„Je t’ aime“, dodala je Dženi.
Nekoliko minuta kasnije ostao sam sam u udaljenoj hotelskoj sobi, u gradu pod smrtnom pretnjom.
Je t’ aime aussi6







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu