Londonski mostovi - Džejms Paterson

Strana 6 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:49 pm

First topic message reminder :



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:58 pm





Sedamdeset peto poglavlje




SAT JE OTKUCAVAO... glasno. A možda je to samo meni srce kuckalo, samo što ne pukne.
Rano sledećeg jutra dodeljen mi je partner. Zvao se Etjen Marto, detektiv u Francuskoj nacionalnoj policiji. Marto je bio sitan i žilav čovek, spreman za saradnju i, kako je izgledalo, sposoban. Međutim, imao sam osećaj da je pre bio tu kako bi me nadgledao, a ne radio sa mnom. To je bilo tako zbrkano i kontraproduktivno da je počelo da me izluđuje.
Kasno posle podne razgovarao sam s kancelarijom Rona Bernsa o povratku kući. Zahtev mi je odbijen. Odbio ga je Toni Vuds! Toni se nije ni potrudio da ga prenese direktoru. Podsetio me je na to da su se Tomas Vir i Vuk verovatno sreli u Parizu.
„Nisam zaboravio, Toni“, kazao sam i prekinuo vezu.
Zatim sam listao zapise i podatke koje je prikupila Nacionalna policija. Tražio sam veze s Tomasom Virom pa možda i sa CIA. Zaboga, čak sam, zarad šire perspektive, proučavao i islamske teroriste!
Detektiv Marto je donekle pomagao, ali je sve teklo sporo jer su njemu bile potrebne česte pauze za cigarete i kafu. Tako nikud ne bismo stigli, pa sam opet pomislio kako je sva pomoć koju dobijem ovde uzaludna. Uz to je počela gadno da me boli glava.
Oko šest sati smo se okupili u kriznom štabu. Prokleti sat je otkucavao! Najzad sam čuo da će Vuk opet zvati. Raspoloženje u sobi bilo je puno varnica, otvoreno negativno: svi smo znali da manipuliše nama i da nas vređa. Bio sam ubeđen da je isto i u Vašingtonu, Londonu i Tel Avivu.
Iznenada smo mu začuli glas sa zvučnika. Višestruko filtriran. Poznat. Nepristojan.
„Žao mi je što ste čekali“, rekao je tonom punim prezira iako se nije smejao. Poželeo sam da zaurlam na tog gada.
„A opet, ja čekam, zar ne? Znam, znam, to je stoga što je presedan neprihvatljiv svakoj vladi. To je gubitak obraza. Shvatam. Jasno mi je.
E sad vi treba nešto da shvatite. Ovo je poslednji krajnji rok. Čak ću i popustiti. Ako ćete se osećati bolje, krenite da me tražite. Otvoreno vodite istrage. Uhvatite me ako možete.
Samo znajte jedno i utuvite sebi to, skotovi. Ovog puta novac treba da bude isplaćen na vreme. Sav novac. Morate pustiti ratne zarobljenike. Sve. Krajnji rok više neću pomerati i verujte da je zaista krajnji. Ako ga prekoračite, čak i za nekoliko minuta, biće desetine hiljada ubijenih u svakom od četiri grada. Dobro ste me čuli - rekao sam ubijenih. Verujte da ću pritisnuti dugme. Ubijaću tako kako svet još nije video. Posebno u Parizu. Au revoir, mes amis.“7








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:58 pm





Sedamdeset šesto poglavlje




ISTE TE VEČERI Marto i ja smo pomislili kako smo naleteli na nešto korisno, pa čak i značajno. Tad smo već svaki trag smatrali za presudan.
Francuska nacionalna policija presrela je nekoliko poruka prenetih telefonom poznatom dileru oružja koji je radio u okolini Marseja. Diler se specijalizovao za oružje Crvene armije, na crnoj berzi koja je operisala po čitavoj Evropi, posebno po Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. U prošlosti je prodavao ispod žita radikalnim islamskim grupama.
Marto i ja smo više puta pročitali prepis telefonskog razgovora dilera i sumnjivog teroriste povezanog s Al Kaidom. Razgovor je bio šifrovan, ali je francuska policija uspela da ga skoro sasvim dešifruje:

DILER: Rodače, kako ti ide posao u poslednje vreme? [Jesi li spreman da odradiš posao?] Hoćemo li se videti uskoro? [Možeš li da putuješ?]
TERORISTA: Znaš da imam ženu i mnogo dece. S njima je ponekad nezgodno. [Ima veliki tim.]
DILER: Zaboga, već sam ti govorio da povedeš ženu i decu sa sobom. Trebalo bi odmah da dođeš. [Smesta povedi ceo tim.]
TERORISTA: Mnogo smo umorni. [Posmatraju nas.]
DILER: Svi su umorni, ali uživaćeš ovde. [Bićeš bezbedan.] Garantujem to.
TERORISTA: Onda dobro. Počeću da pakujem porodicu.
DILER: Spremio sam ti zbirku poštanskih maraka. [Verovatno neko posebno taktičko oružje.]

„Na šta misli kad kaže zbirka maraka?“, upitao sam. „Čini mi se da je to ključna rečenica.“
„Nisu sigurni, Alekse. Veruju da je to oružje. Kakvo - ko bi to znao? Nešto je ozbiljno.“
„Hoće li zaustaviti teroristički tim ili će ga pustiti u Francusku i pratiti ih?“
„Mislim da nameravaju da ih puste u nadi da će ih odvesti do drugih. Onih gore. Sve se odvija vrlo brzo i nekako zbrda-zdola.“
„Izgleda suviše zbrda-zdola“, dodao sam.
„Mi radimo drugačije. Molim te da to poštuješ, da razumeš ako možeš.“ Klimnuo sam glavom.
„Etjene, ne verujem da će ovde biti kontakta s nekima odozgo. Vuk tako ne radi. Svaki igrač ima svoju ulogu, ali nema pojma kakav je čitav plan.“
Detektiv me je pogledao u oči.
„Preneću to dalje.“ Međutim, sumnjao sam da će to učiniti. Nešto mi je palo na pamet i nimalo mi nije prijalo. Ovde sam sasvim sam, je li tako? Ja sam gadni Amerikanac.








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:59 pm





Sedamdeset sedmo poglavlje




KONAČNO SAM SE VRATIO u dva ujutro u Rele. Ustao sam opet u pola sedam. Nema odmora za pravednike a ni za prezrene. Vuk zapravo i nije hteo da se odmaramo. Želeo je da smo napeti, uplašeni i podložni greškama.
Otišao sam peške do Prefekture ophrvan mislima o iščašenom umu koji stoji iza svega ovoga. Zašto je iščašen? Pre nego što je došao u Ameriku i postao moćna sila Crvene mafije, Vuk je navodno bio agent KGB-a. Boravio je neko vreme u Engleskoj a i ovde, u Francuskoj. Bio je dovoljno pametan da nam nije odao identitet, čak ni ime, te uopšte nismo znali njegovu istoriju.
Kovao je krupne planove, ali zašto bi se svrstao u istu ravan s islamističkim terorističkim grupama? Osim ako nije od početka upleten s Al Kaidom? Je li to uopšte moguće? Ako jeste, vraški me je plašilo jer je prosto nezamislivo i nemoguće, sasvim neprirodno. No u današnjem svetu se toliko toga neprirodnog već događa.
Neki blesak mi je privukao pažnju!
Iznenada sam shvatio da se srebrno-crni motocikl ustremio na mene na pločniku! Presekao sam se i odskočio na kolovoz. Raširio sam ruke kako bih uhvatio ravnotežu i bio u stanju da brzo krenem levo ili desno, u zavisnosti od toga kuda će motocikl.
Tad sam primetio da nijedan pešak sem mene nije uzbuđen. Na kraju sam se nasmejao. Setio sam se da mi je Etjen rekao kako su veliki motocikli popularni u Parizu, a vozači se ponašaju kao da su na mopedima ili skuterima, te ponekad obilaze kolone vozila penjući se na pločnik.
Motociklista u plavom sakou i svetlim pantalonama bio je pariski biznismen, a ne ubica. Projurio je i klimnuo glavom. Izgleda da me nervi izdaju. Što je i razumljivo. Ko bi ostao pribran pod ovakvim pritiskom?
U petnaest do devet ušao sam u prostoriju punu zvaničnika francuske policije i vojske, u Ministarstvu unutrašnjih poslova, smeštenom u zgradi L’ Hotel Bovo.
Preostalo nam je samo trideset tri sata do propasti. U toj prostoriji neobično su pomešani nameštaj iz osamnaestog veka skupocenog izgleda i uistinu skupa savremena tehnologija. Na ekranima po zidovima videli su se prizori različitih, uglavnom praznih ulica Londona, Pariza, Vašingtona i Tel Aviva. Po njima je bilo samo vojnika i policijaca naoružanih do zuba.
U ratu smo, pomislio sam, s običnim ludakom.
Rekli su mi da toj grupi mogu da se obratim na engleskom, ali da bi najbolje bilo da govorim polako i jasno izgovaram reči. Pretpostavio sam kako se plaše da bih govorio uličnim žargonom i da me niko ne bi razumeo.
„Ja sam doktor Aleks Kros. Po zanimanju sam forenzički psiholog“, počeo sam. „Bio sam detektiv krvnih delikata u Vašingtonu pre nego što sam postao agent FBI-ja. Pre manje od godinu dana radio sam na slučaju u kom sam se susreo sa Crvenom mafijom, a posebno s bivšim kagebeovcem, koga znamo kao Vuka. Danas o njemu hoću da govorim.“ Ostatak sam mogao da ispričam i u snu.

Dvadeset minuta sam govorio o tom Rusu. Ali kad sam završio i kad su usledila pitanja prisutnih, bilo mi je jasno da su Francuzi, premda voljni da saslušaju šta imam da kažem, uporno verovali da su pravi izvor pretnje ciljanim gradovima islamski teroristi. Smatrali su da je Vuk u sklopu Al Kaide ili radi s njima.
Trudio sam se da zadržim širinu shvatanja, ali ako je njihova teorija tačna, meni će se pomutiti razum. Jednostavno to nisam mogao da svarim. Vuk je Crvena mafija.
Oko jedanaest sati vratio sam se u pregrađen deo prostorije koji mi je predstavljao kancelariju i otkrio da sam dobio novog partnera.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 1:59 pm





Sedamdeset osmo poglavlje




NOV PARTNER? Sada?
Sve se prebrzo odvijalo, u magnovenju i često sasvim neshvatljivo. Pomislio sam da su iz FBI-ja zvali nekoga i potegli veze. Neko je morao to uraditi. Novi partner je bila agent de police, izvesna Mod Bular, koja me je odmah obavestila da ćemo raditi onako „kako radi francuska policija", šta god to značilo.
Fizički je bila vrlo slična Etjenu Martou: vitka, kukastog nosa i oštrih crta lica - ali s blistavom crvenom kosom. Izuzetno se potrudila da mi kaže kako je bila u Njujorku i Los Anđelesu i da joj se ni jedan ni drugi grad nisu naročito dopali.
„Bliži nam se krajnji rok“, rekao sam.
„Znam koji je rok, doktore Krose. Svi znaju. Ali što je brzo, to je i kuso.“
Ono što je nazvala „naše nadziranje Crvene mafije“ počelo je pored parka Monso u osmom arondismanu. Za razliku od Sjedinjenih Država, gde su se Rusi grupisali u radničkim četvrtima, kao što je Brajton Bič u Njujorku, ovde je mafija obitavala u skupljim gajbama.
„Možda zato što Pariz bolje poznaju i duže su ovde radili“, natuknula je Bularova. „Mislim da je to posredi. Dugo već znam ruske zlikovce. Uzgred, oni ne veruju u vašeg Vuka. Raspitala sam se, verujte mi.“
Narednih sat i nešto smo upravo to radili: pričali o Vuku s ruskim zlikovcima koje Bularova poznaje. Barem je vreme bilo prelepo i nebo bistro, što mi je bilo neizdrživo. Šta radim tu?
U pola dva Bularova je veselo predložila: „Hajdemo na ručak. Kod Rusa, naravno. Znam dobro mesto.“
Odvela me je u restoran koji je nazvala najstarijim ruskim restoranom u Parizu, u Dari. Prva sala je bila obložena borovom lamperijom, kao da smo u dači nekog bogatog Moskovljanina.
Bio sam ljut, ali sam se trudio da to ne pokažem. Jednostavno nismo imali vremena da sedimo u restoranu.
Svejedno, jeli smo. Dolazilo mi je da zadavim i nju i uslužne konobare i svakog ko mi padne šaka. Ubeđen sam da ona to uopšte nije primetila. Izem ti detektiva!
Kad smo završili, primetio sam da nas s obližnjeg stola posmatraju neka dvojica, a možda su i odmeravali Bularovu i njenu blistavu riđu kosu.
Rekao sam joj to, a ona je slegnula ramenima u stilu „takvi su muškarci u Parizu - svinje“.
„Da vidimo hoće li nas pratiti“, rekla je kad smo ustali i pošli iz restorana. „Mada sumnjam. Ne poznajem ih, a ovde znam svakog. Doduše, ne znam vašeg Vuka.“
„Kreću za nama“, obavestio sam je.
„Nema veze, ovo je javni izlaz.“
Kratka Ulica Dari ulivala se u Ulicu Fobur Sent-Onore, za koju mi je objasnila da je odlična za razgledanje izloga sve do trga Vendom. Prepešačili smo samo blok zgrada kad se uz nas zaustavila

bela linkoln limuzina.
Zadnja vrata otvorio je čovek tamne brade i pogledao nas.
„Molim vas uđite u auto. Nemojte praviti scene“, rekao je na engleskom s ruskim izgovorom.
„Smesta ulazite. Ne šalim se.“
„Ne“, odvratila je Bularova. „Nećemo ući. Vi izađite da razgovaramo. Uostalom ko ste vi? Šta
mislite da ste?“
Bradati je izvukao pištolj i ispalio dva hica. Nisam mogao da dođem k sebi od neverice da se tako nešto događa na ulici usred Pariza.
Mod Bular je ležala na pločniku i bio sam ubeđen da je mrtva. Iz grozne, nazubljene rane blizu sredine čela curila je krv. Riđa kosa joj se rasula na sve strane. Oči su joj bile iskolačene u plavo nebo. Dok je padala, spala joj je cipela i ležala nasred ulice.
„Ulazite u auto, doktore Krose. Neću vam ponavljati. Dojadila mi je ova učtivost“, rekao je Rus uperivši mi pištolj u lice. „Ulazite ili ću i vas gađati u glavu. I to s užitkom.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:00 pm






Sedamdeset deveto poglavlje




„SAD ĆEMO SE IGRATI pokaži i objasni", kazao mi je bradati Rus kad sam seo u limuzinu. „Je l' tako kažu u američkim školama? Zar vi nemate dvoje dece školskog uzrasta? Znači, pokazaću vam šta je važno i objasniti šta to znači. Vašoj koleginici sam rekao da uđe u auto, a ona nije htela. Zvala se Mod Bular, zar ne? Mod Bular je izigravala žestoku pandurku. Sad je mrtva pandurka, što i nije tako žestoko.“
Auto je jurio dalje od mesta zločina gde je na ulici ostala da leži francuska detektivka. Nešto dalje od tog mesta promenili smo vozilo i prešli u znatno neupadljiviji sivi pežo. Ako to išta znači, upamtio sam brojeve obe registracije.
„Sad ćemo se provozati po prirodi“, rekao je Rus, koji kao da se dosad lepo zabavljao.
„Ko ste vi? Šta hoćete od mene?“, pitao sam ga. Bio je visok, možda metar i devedeset pet, i mišićav. Što je mnogo ličilo na opis Vuka koji sam ranije čuo. Držao mi je beretu uperenu u slepoočnicu. Ruka mu je bila mirna, a videlo se da mu korišćenje oružja nije strano.
„Uopšte nije bitno ko sam. Zar vi ne tražite Vuka? Vodim vas da ga upoznate." Mrko me je pogledao, pa mi pružio platnenu vreću.
„Stavite ovo na glavu. Radite tačno šta vam kažem. Upamtite: pokaži i objasni.“
„Upamtiću.“ Stavio sam vreću. Nikad neću zaboraviti hladnokrvno ubistvo detektivke Bular. Vuk i njegovi ljudi lako ubijaju, zar ne? Šta to znači za ona četiri ugrožena grada? Hoće li ovako lako poubijati hiljade ljudi? Nameravaju li da prikažu snagu i vlast? Da se osvete za neki tajanstveni zločin iz prošlosti?
Ne znam koliko smo se vozili u pežou, ali svakako više od sata: prvo polako kroz grad, zatim još oko sat vremena po auto-putu.
Zatim smo opet usporili, verovatno prešli na zemljani put. Kičma mi je pucala od poskakivanja po neravninama.
„Doktore Krose, sad možete skinuti vreću“, progovorio je crnobradi. „Skoro smo stigli. Ovde i nema baš bogzna šta da se vidi.“
Skinuo sam vreću i video da smo negde u prirodi i da se vozimo neasfaltiranim putem oko koga se vije visoka trava. Nisam uspeo da vidim nikakav orijentir ni znak.
„On je ovde?“, pitao sam. Nisam bio siguran da me zaista vode Vuku. I zašto bi to radili?
„Trenutno, doktore Krose. A onda će opet otići. Kao što znate, mnogo se kreće. Kao duh, kao prikaza. Uskoro ćete videti o čemu vam govorim."
Pežo se zaustavio pred omanjom seoskom kamenom kućom. Dvojica naoružanih ljudi odmah izađoše pred nas. Obojica su uperila mašinke u mene.
„Uđite“, rekao je jedan. Imao je sedu bradu, ali je bio krupan i mišićav skoro kao onaj što me je dopratio dotle.
Očigledno je bio nadređen crnobradom, koji je dotad bio glavni. „Ulazite!“, ponovio mi je.

„Brzo! Zar ne čujete, doktore Krose?“
„Prava je životinja“, nastavio je belobradi. „Nije trebalo da ubije onu ženu. Doktore Krose, ja sam Vuk. Drago mi je što se konačno upoznajemo.“








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:00 pm



Osamdeseto poglavlje




„NE POKUŠAVAJTE da se junačite jer ću vas ubiti i onda potražiti drugog glasnika", rekao je kad smo ušli u kuću.
„Sad sam glasnik? Čega?“, pitao sam.
Rus je odmahnuo na to pitanje kao da mu oko lica leti dosadna muva.
„Vreme izmiče. Zar niste o tome razmišljali dok ste bili s francuskom detektivkom? Francuzi su vas samo skrajnuli. Je li i vama to palo na pamet?"
„Pomislio sam to“, rekoh. U međuvremenu mi je bilo teško da poverujem da je to Vuk. Nisam u to poverovao. No ko je onda on? Zašto su me odveli tamo?
„Naravno da jeste. Niste vi glupi.“
Ušli smo u mračnu sobicu s praznim kamenim kaminom. Soba je bila zakrčena teškim drvenim nameštajem, starim časopisima, požutelim novinama. Šalone na prozorima bile su zatvorene. U sobi nije bilo vazduha. Jedino svetlo je širila podna lampa.
„Zašto sam ovde? Zašto mi se sad pokazujete?“, pitao sam ga konačno.
„Sedite“, rekao mi je Rus.
„U redu. Glasnik sam“, kazao sam i seo u fotelju. Klimnuo je glavom.
„Da. Glasnik. Važno je da svako shvati ozbiljnost situacije. Ovo vam je zaista poslednja prilika.“
„Shvatili smo.“
Skoro i pre nego što sam ućutao, nagnuo se prema meni i udario me u vilicu.
Fotelja mi se prevrnula, a ja sam poleteo i tresnuo glavom o kameni pod. Mora da sam se obeznanio na nekoliko sekundi.
Zatim su me cimnuli neki muškarci. U glavi mi se vrtelo a u ustima sam osetio krv.
„Hoću da budem sasvim jasan“, nastavio je Rus. Izgledalo je kao da je onaj udarac bio nužna stanka u govoru. „Jeste, vi ste glasnik. A niko od vas budala ne shvata koliko je sve ozbiljno. Upravo kao što niko ne shvata, zaista ne shvata da će umreti i šta to znači, sve dok se ne dogodi... Ona glupača danas u Parizu? Mislite li da je shvatila pre nego što joj je metak razneo mozak? Doktore Krose, ovog puta novac mora biti predat. Čitava suma. U sva četiri grada. Zatvorenici moraju biti pušteni.“
„Čemu ti zatvorenici?“, upitao sam.
Opet me je udario, samo ovog puta nisam pao. Zatim se okrenuo i izašao iz sobe.
„Zato što ja tako hoću!“
Brzo se vratio s teškim crnim koferom. Spustio ga je na pod preda mnom.
„Ovo je tamna strana meseca“, rekao je. Otvorio je kofer da vidim šta je u njemu.
„Zove se taktička eksplozivna nuklearna naprava. Prostije rečeno ’atomka u koferu’. Izaziva stravičnu eksploziju. Za razliku od konvencionalnih bojevih glava, ona se aktivira u nivou zemlje.

Lako ju je sakriti, lako preneti. Nema zbrke, nema frke. Naravno videli ste slike Hirošime. Ko ih nije video?“
„Kakve veze ima Hirošima?“
„Ovaj kofer može da napravi sličnu pošast. Razoran je. Mi u starom Sovjetskom Savezu proizvodili smo te bombe na gomile.
Zanima li vas gde su neke od njih trenutno? E pa po jedna ili više njih su u Vašingtonu, Tel Avivu, Parizu, Londonu. Kao što vidite, dobili smo novog člana u ekskluzivnoj ’nuklearnoj zajednici’. Mi smo novi članovi.“
Osetio sam jezu. Je li zaista atomska bomba u tom koferu?
„Tu poruku hoćete da prenesem?“
„Ostali reaktori su na svom mestu. A da bih pokazao dobru volju, daću vam da ponesete ovaj
reaktor. Neka ga tehničari dobro pregledaju. Samo im recite da gledaju brzo.
Sad možda, samo možda razumete. Odlazite odavde. Za mene ste vi običan komarac, ali ste bar komarac. Ponesite ovo atomsko oružje sa sobom. Smatrajte ga poklonom. Nemojte posle da bude da vas nisam upozorio šta će se dogoditi. Sad odlazite. Požurite, doktore Krose.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:01 pm





Osamdeset prvo poglavlje




NADALJE JE SVE bilo u nekakvoj izmaglici. Vreća od tamne tkanine verovatno je bila tu tek radi razmetanja jer mi pri povratku u Pariz nisu stavili vreću na glavu. I vožnja mi se činila mnogo kraćom.
Uporno sam pitao kidnapere kuda me vode s koferom-bombom, ali ni jedan ni drugi mi nisu odgovarali. Ni reči. U vožnji su razgovarali isključivo na ruskom.
Za mene ste običan komarac... Ponesite atomsko oružje sa sobom...
Odmah pošto smo ušli u Pariz, pežo se zaustavio na prometnom parkiralištu nekog tržnog centra. U lice su mi uperili pištolj, pa me lisicama vezali za kofer. „Čemu ovo?“, pitao sam, ali nisu mi odgovorili.
Nešto kasnije, pežo se opet zaustavio na Trgu Igora Stravinskog, koji je obično bučan, ali je tad bio uglavnom prazan.
„Izlazi!“, rekli su mi - prve reči na engleskom koje sam čuo za gotovo čitav sat.
Polako i pažljivo sam izašao iz kola s onom bombom. Osećao sam laku vrtoglavicu. Pežo je brzo otišao uz riku motora.
Činilo mi se da je vazduh nekako tečan, da je pun čestica, pravih atoma. Stajao sam nepomično blizu ogromnog trga pred Nacionalnim umetničkim i kulturnim centrom Žorž Pompidu, lisicama vezan za crni kofer težak najmanje dvadeset pet kilograma, verovatno i više.
Navodno je u njemu atomska bomba, pandan onima koje je Hari Truman naložio da se bace nad Japanom. Telo mi je već oblio hladan znoj, a imao sam utisak da gledam sebe u snu. Zar će se sve ovako okončati? Svakako bi moglo. Više nema nagađanja, a naročito ne o mom životu. Hoću li uskoro biti raznet? Ako i ne budem, hoću li trpeti posledice radijacije?
Spazio sam dva policajca blizu prodavnice ploča Viržin pa sam se uputio k njima. Objasnio sam im ko sam a onda ih zamolio da pozovu directeur de la securite publique8 Nisam im kazao šta je u crnom koferu, ali sam to odmah saopštio direktoru kad se javio. „Je li pretnja istinska, doktore Krose?“, zanimalo ga je. „Je li bomba aktivirana?“
„Ne znam. Otkud bih znao? Molim vas da reagujete na ovo kao da jeste. Ja je tako shvatam.“
Šalji odred za demontažu eksplozivnih naprava. Smesta! Sjaši s tog telefona!
Za nekoliko minuta evakuisana je čitava oblast oko Bobura, ostali su samo desetak patroldžija, vojna policija i nekoliko stručnjaka za demontažu. Barem sam se nadao da su stručni, da su najbolji u Francuskoj.
Rekli su mi da sednem na pločnik, što sam i učinio. Naravno, odmah uz crni kofer. Radio sam sve što su mi govorili jer drugog izbora i nisam imao. Bilo mi je muka, mada mi je pomalo laknulo što sam seo. Barem mi je prolazila ona vrtoglavica.
Prvo su priveli psa obučenog da nanjuši bombu, pa je njušio mene i kofer. Ta lepa, mlada kuja nemačkog ovčara, chien explo, prišla je i vrlo oprezno gledala kofer, kao da je suparnik, neprijatelj.

Kad je prišla na pet metara, ukočila se. Iz grudi joj se izvilo duboko režanje. Dlaka na vratu joj se digla. Sranje. Zaboga, pomislio sam.
Kuja je sve vreme režala dok se nije uverila u radioaktivni sadržaj kofera, pa se vratila vodičima. Vrlo mudar pas. Ostao sam opet sam. U životu se nisam toliko plašio, čak ni približno. Pomisao da ću biti raznet, da ću ispariti, nije prijatna. Teško je pomiriti se s tim.
Posle, kako mi se učinilo, čitave večnosti, mada su u pitanju bili minuti, dva tehničara za demontažu bombi u skafanderima pažljivo su pošla k meni. Video sam da jedan nosi makaze za metal. Bog ga čuvao! Kako je to bio nadrealan trenutak.
Onaj sa makazama kleknu pored mene.
„U redu je, sve je u redu“, šapnuo je. Zatim je pažljivo presekao lisice.
„Možete da idete. Polako ustanite“, nastavio je. Oprezno sam ustao, trljajući zglob, ali sam se uporno odmicao od kofera. Ona dvojica nalik vanzemaljcima i ja smo brzo odmakli od „vruće zone“ do kombija tima za demontažu bombi. Doduše i kombiji su bili u „vrućoj zoni“. Ako atomska bomba eksplodira, bar dva kvadratna kilometra Pariza će istog trena postati para.
Iz jednog kombija posmatrao sam tehničare kako se trude da deaktiviraju bombu, ako je to moguće. Nije mi ni palo na pamet da odem odatle, a sledećih nekoliko minuta mi je bilo najduže u životu. U kombiju niko nije progovorio, svi smo zadržavali dah. Pomisao na ovakvu iznenadnu smrt bila je gotovo nepojmljiva.
Od francuskih tehničara dobili smo vest:
„Kofer je otvoren.“ A ni minut zatim: „Fizioni materijal je tu. Stvaran je. Nažalost, izgleda da je u redu.“
Bomba je prava. Nije lažna pretnja. Vuk održava obećanja, zar ne? Sadistički gad je zaista onakav kakvim se predstavlja.
Tad sam video da jedan tehničar pobedonosno zamahuje pesnicom iznad glave. Kombijem se razleglo klicanje. Nisam baš odmah shvatio šta se dogodilo, ali izgleda da je nešto pozitivno. Niko mi ništa nije objašnjavao.
„Šta se dogodilo?", upitao sam konačno na francuskom. jedan tehničar se okrenuo prema meni.
„Nema okidača! Nije mogla da eksplodira. Hvala bogu, nisu hteli da eksplodira. Samo su hteli da nas žive isprepadaju."
„Uspelo im je“, rekao sam. „Života mi.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:01 pm





Osamdeset drugo poglavlje




SLEDEĆIH NEKOLIKO sati otkriveno je da kofer-bomba ima sve neophodno za atomsku eksploziju, osim jednog jedinog dela, pulsnog neutronskog emitera, to jest okidača. Svi teški elementi su tu. Te večeri nisam mogao da jedem, nisam mogao ništa da progutam, nisam uspevao da se usredsredim. Uradili su mi analize, ali ja nisam mogao da iz glave izbacim pomisao na trovanje radijacijom.
Nisam mogao da izbacim ni Mod Bular: njeno lice, boju glasa, naš čudni ručak, njenu tvrdoglavost i naivnost, riđu kosu rasutu po pločniku. Nehajnu brutalnost Vuka i njegovih ljudi.
Stalno mi se vraćala slika Rusa koji me je udario u onoj kućici. Je li to Vuk? Zašto bi mi dozvolio da ga vidim? A opet, zašto i ne bi?
Vratio sam se u Rele i odjednom zažalio što sam tražio sobu okrenutu ulici. Telo mi je bilo potpuno utrnulo, bio sam iscrpljen, ali su mi se misli rojile brzinom svetlosti. Buka koja se čula s ulice činila mi se kao smetnja s kojom tog trenutka nisam mogao da se izborim. Imaju atomsko oružje. Ne blefiraju. Dogodiće se ono. Holokaust.
Oko šest sati po merilendskom vremenu rešio sam da pozovem decu. Pričao sam im o svemu što tog dana nisam video u Parizu - o svemu osim o onome što mi se zaista dogodilo. Zasad ništa nije doprlo do medija, ali to neće potrajati.
Zatim sam pozvao Nanu. Njoj sam ispričao istinu o tome kako sam se osećao dok sam sedeo na pločniku s bombom prikačenom za ruku. Njoj prepričavam sve svoje najteže dane, a ovaj je verovatno najgori od svih.






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:02 pm






Osamdeset treće poglavlje




KAD SAM STIGAO u svoju kancelarijicu u Prefekturi, doživeo sam novo iznenađenje. Martin Lodž me je tamo čekao. Bilo je sedam i petnaest, još deset sati i četrdeset pet minuta do propasti.
Rukovao sam se s Martinom i rekao mu da mi je drago što je došao. „Nije preostalo innogo vremena. Zašto si došao?“
„Valjda zbog poslednjeg izveštaja. Treba da izvestim kakva je situacija u Londonu. Kao i u Tel Avivu. Barem s naše tačke gledišta."
„Pa?“
Zavrteo je glavom.
„Ne sluša ti se ista odvratna priča dvaput.“
„Bogami, sluša mi se.“
„Ova priča ne. Dovraga, sve je sjebano, Alekse. Rekao bih da će morati da digne jedan grad u vazduh da bi ovi reagovali. Tako je loše. Najgore je u Tel Avivu. Mislim da je tamo zapravo beznadežno. Oni se ne pogađaju s teroristima. Eto ti, pitao si me.“
Jutarnji sastanak je počeo tačno u osam sažetim izlaganjem tehničara za demontažu o bombi u koferu. Izvestili su kako je bomba autentične izrade, ali bez neutronskog emitera, okidača, a moguće i bez dovoljno radioaktivnog materijala.
Vojni general je pričao o trenutnoj situaciji u Parizu: ljudi su uplašeni i klone se ulica, ali samo mali procenat ih je zapravo pobegao iz grada. Vojska je spremna da krene i objavi ratno stanje u vreme krajnjeg roka, što je u šest posle podne.
Zatim je nastupio Martin. Otišao je napred i progovorio na francuskom.
„Dobro jutro. Zar nije neverovatno šta može da se desi kad se prilagodimo novoj stvarnosti? Ljudi u Londonu su uglavnom sjajni. Ima nešto malo bundžija. S obzirom na to kako je moglo da bude, i nije ih mnogo. Pretpostavljam da su upravo oni koji bi nam stvarali nevolje otišli blagovremeno iz Londona. Što se tiče Tel Aviva, oni su navikli na krizu i život pod pretnjom - recimo samo da se drže veoma dobro.
„To su, u svakom slučaju, pozitivne vesti. Loše su da smo sakupili veći deo novca, ali ne i sav. Tako je u Londonu. A u Tel Avivu? Koliko znamo, oni neće da se dogovaraju. Izraelci se drže povučeno i nismo sigurni šta se tamo smera.
Naravno, pritiskamo ih. To isto radi i Vašington. Znam da se stupilo u vezu s nekim osobama da polože celu sumu. To bi još moglo da se dogodi, ali je neizvesno hoće li njihova vlada uzeti novac. Jednostavno ne žele da izađu u susret zahtevima terorista.
Ostalo je manje od deset sati“, rekao je Martin Lodž. „Otvoreno govoreći, nemamo vremena za mnogo sranja. Neko mora da obuzda one koji se opiru plaćanju otkupa."
Jedan policajac mi je prišao i šapnuo mi:
„Izvinite, doktore Krose. Traže vas.“
„Ko?“, šapunuo sam i ja. Hteo sam da čujem sve što se priča na ovom sastanku.

„Samo dođite. Hitno je. Odmah, molim vas.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:03 pm






Osamdeset četvrto poglavlje




ZNAO SAM da „hitno“, kakve li ironije, treba smatrati za nešto pozitivno u ovom trenutku odbrojavanja sati. U pola devet tog jutra našao sam se u policijskim kolima u punoj brzini i upaljene sirene što je remetila tišinu na našem putu kroz Pariz.
Gospode, kako su samo ulice bile sumorne onako napuštene. Osim, naravno, vojnika i policajaca.
U putu su mi objasnili koja mi je uloga u ispitivanju što se trenutno odvija.
„Doktore Krose, priveli smo dilera oružja. Verujemo da je pomogao pri nabavljanju bombi.
Možda ste ga videli kad su vas odveli van grada. Rus je i ima sedu bradu.“
Nekoliko minuta kasnije stigli smo pred Brigade Criminelle, mračnu zgradu iz devetnaestog veka u mirnom kraju uz Senu. Zapravo to je ozloglašena La Crim iz bezbroj francuskih filmova i policijskih priča, kao što je ona o inspektoru Megreu, koje smo Nana i ja zajedno čitali kad sam bio dete. Život oponaša književnost, ili kako se već kaže.
Kad sam ušao u zgradu, odveli su me klimavim stepeništem na gornji, četvrti sprat. Tamo se održavalo ispitivanje.
Uskim hodnikom smo stigli do sobe broj 414. Brigadir koji me je pratio kucnuo je jednom, pa smo ušli.
Odmah sam prepoznao ruskog dilera oružja.
Uhvatili su belobradog, onog koji mi se predstavio kao Vuk.








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:03 pm



Osamdeset peto poglavlje




SOBA JE BILA mala i skučena jer se nalazila odmah ispod strehe. Tavanica joj je niska, sva u mrljama od prokišnjavanja i kosa, s krovnim prozorčićem. Pogledao sam na sat - osam i četrdeset pet. Sat otkucava.
Na brzinu su me upoznali s ispitivačkim timom sastavljenim od kapetana Koridona i poručnika Lerua, kao i s ruskim dilerom Arturom Nikitinom. Naravno, Nikitina sam već znao. Nije imao košulju ni obuću, a ruke su mu bile vezane lisicama na leđima. Sve vreme je psovao. Uopšte se nisam dvoumio da je on Rus sede brade iz seoske kuće.
Pri dolasku tamo saznao sam i da je taj gangster poslovao s Al Kaidom i zgrnuo milione. Policija je verovala da ima veze s bombama u koferu, da zna koliko ih je prodato i ko ih je kupio.
„Kukavice!“, vikao je na policajce kad sam ušao u sobu. „Jebite se, glupe kukavice. Ne možete ovako sa mnom. Ništa nisam uradio. Vi Francuzi tvrdite da ste liberalni, ali niste!“
Pogledao me je i pretvarao se da ne zna ko sam. Ta loša gluma me je navela da se osmehnem. Kapetan Koridon mu je rekao:
„Možda ste primetili da ste dovedeni u Prefekturu, a ne u DTS. To je zato što niste označeni kao ’nelegalni trgovac oružjem’. Osumnjičeni ste za ubistvo. Mi smo detektivi krvnih delikata. Verujte mi da u ovoj sobi nema liberala, osim ako to niste vi.“
Nikitin je iskolačio smeđe oči od besa, ali ja sam primetio i da je zbunjen, posebno zato što sam i ja tu.
„Čisto sranje! Neverovatno. Ništa nisam uradio. Ja sam poslovan čovek! Francuski državljanin.
Hoću advokata!“
Koridon me je pogledao.
„Pokušajte vi.“
Prišao sam i snažnim aperkatom pogodio Rusa u vilicu. Glava mu je poletela unazad.
„Ovo je tek početak vraćanja milog za drago“, rekao sam mu. „Niko ne zna da si ovde! Sigurno će ti se suditi kao teroristi i bićeš pogubljen. Posle sutrašnjeg dana za to niko neće mariti. Posle tvojih bombi koje unište Pariz i pobiju na hiljade ljudi.“
Rus je zaurlao:
„Opet vam kažem da ništa nisam uradio! Ne možete mi ništa. Kakvo oružje? Kakve bombe? Ko sam ja, Sadam Husein? Ne možete ovako sa mnom.“
„Možemo i hoćemo da te pogubimo", povikao je kapetan Koridon ne prilazeći. „Gotov si, Nikitine, čim izađeš iz ove sobe. Treba i s drugim šljamom da popričamo. Ko nam prvi pomogne, pomoći ćemo mi njemu.“
„Vodite ga odavde!“, dodao je. „Gubimo vreme s gadom!" Brigadir je dohvatio Nikitina za kosu i pojas pantalona. Bacio ga je na drugi kraj sobe. Rus je tresnuo glavom o zid, ali je brzo ustao. Sad mu se u razrogačenim očima video strah. Možda je shvatio da su se pravila ispitivanja promenila.

Sve se promenilo.
„Poslednja prilika da progovoriš“, rekao sam mu. „Ne zaboravi da za nas nisi ništa više od
komarca.“
„Nikom u Francuskoj nisam ništa prodao! Prodajem u Angoli, za dijamante!", povikao je Nikitin.
„Nit me je briga, nit ti verujem“, dreknuo je kapetan Koridon iz sveg glasa. „Gonite ga odavde.“
„Znam nešto!“, reče Nikitin iznenada. „O koferima s bombom! Ima ih četiri. Iza njih stoji Al Kaida. Al Kaida je sve smislila! Oni povlače konce. Traže ratne zarobljenike - sve.“
Okrenuo sam se Francuzima i zavrteo glavom.
„Vuk nam ga je predao. A neće biti zadovoljan njegovim ’izvođenjem’. Ubiće ga umesto nas. Ne verujem mu ni reči.“
Nikitin nas je pogledao, pa pljunuo.
„Al Kaida! Jebite se ako vam se to ne dopada ili ako mi ne verujete.“ Upiljio sam se u njega.
„Dokaži to što govoriš. Uveri nas. Ubedi me jer ti ništa ne verujem.“
„U redu“, kazao je Nikitin. „Mogu to. Sve ću vas ubediti.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:03 pm






Osamdeset šesto poglavlje




ČIM SAM SE VRATIO u Prefekturu, Martin Lodž mi je prišao. „Hajdemo!“ Povukao me je za sobom.
„Šta? Kuda?“ Pogledao sam na sat - a to sam, čini mi se, radio već svakih nekoliko minuta. Bilo je deset i dvadeset pet.
„Za nekoliko minuta će se izvesti upad. Skrovište koje ti je Rus odao pravo je.“
Požurili smo uz stepenice do kriznog štaba policijskog sedišta. Dočekao nas je moj stari drugar Etjen Marto, pa nas poveo do niza monitora nameštenih da prate raciju. Za promenu, sve se odvijalo neverovatnom brzinom. Možda i prebrzo, ali nismo imali drugog izbora.
Marto je kazao:
„Alekse, sve je sređeno. Dogovoreno je s elektrodistribucijom i gasnom kompanijom. Čim se isključi strujna mreža u tom kraju, oni upadaju."
Klimnuo sam glavom na to i posmatrao ekrane pred nama. Bilo mi je čudno što ne učestvujem u akciji. A onda je počelo! Iz vedra neba su se stvorili francuski vojnici, desetine njih. Nosili su jakne RAID: recherche, asistance, intervention et dissuasion9 Nosili su jurišne puške.
Stuštili su se k omanjoj varoškoj kući sasvim bezopasnog izgleda. Provalili su ulazna vrata. Sve je trajalo samo nekoliko sekundi.
Jedan UBL, francuska verzija hamera, pojavio se i oborio drvenu kapiju sa zadnje strane. Iz njega su poiskakali vojnici.
„Uskoro ćemo sve videti", rekao sam Martinu. „RAID je dobar u svom poslu, jelda?"
„Da, vešti su u uništavanju i ubijanju."
Dvojica francuskih policajaca bili su ozvučeni i imali kamere, pa smo uspeli da vidimo gotovo čitavu raciju, onako kako se odvijala. Otvorila su se vrata, iznutra je neko zapucao, zatim se prolomila uzvratna paljba.
Neko je prodorno kriknuo, začulo se kako telo pada na patos.
Dva revolveraša su istrčala u usko predsoblje. Obojica su bila u rublju. Oboreni su i pre nego što su shvatili šta se dešava.
Polunaga žena s pištoljem u ruci - pogođena u grlo.
„Nemojte ih sve pobiti“, promrmljao sam u ekran.
Helikopter kugar je sleteo i iz njega je istrčalo još komandosa. U kući su se vojnici sjatili u spavaću sobu i bacili na čoveka na poljskom krevetu. Hvalim te bože, uhvatili su ga živog.
Ostali teroristi su se predavali visoko dignutih ruku.
Zatim se čulo još uzastopne kratke pucnjave, ovog puta mimo kamere.
Jedan zarobljenik je poteran hodnikom s pištoljem uperenim u glavu. Stariji muškarac. Vuk? Je li moguće da su ga uhvatili? Policajac s pištoljem se smešio kao da je osvojio nešto veliko. Prepad je svakako bio brz i delotvoran. Barem četvoricu terorista uhvatili su žive.
Nadalje smo nestrpljivo čekali novosti. Kamere na mestu prepada su pogašene. Čekali smo još

malo.
Na kraju, oko tri posle podne, vojni pukovnik je stao pred nas u kriznom štabu. Sve stolice su bile zauzete, nije bilo više mesta ni da se stoji, a napetost je gotovo bila nepodnošljiva.
Pukovnik je počeo:
„Identifikovali smo zarobljenike, bar one žive. Jedan je iz Irana, jedan je Saudijac, jedan Marokanac i dva Egipćanina. Ćelija Al Kaide. Znamo ih. Ne verujemo da smo uhvatili Vuka. Ne verujemo ni da su ovi teroristi povezani s pretnjom Parizu. Žao mi je što vam ovako kasno donosim loše vesti. Dali smo sve od sebe. On je ipak korak ispred nas. Žao mi je.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:05 pm




Osamdeset sedmo poglavlje




UŽASNI „POSLEDNJI" krajnji rok sad se sasvim primakao, a niko nije dobio nikakva obaveštenja šta će se dalje dogoditi. Kao da više nismo imali nijednu mogućnost da sprečimo Vuka.
U petnaest do šest bio sam među još nekoliko nervoznih muškaraca i žena koji su izlazili iz tamnih renoa, pa žurili prema visokoj kapiji od kovanog gvožđa pred zgradom Ministarstva unutrašnjih poslova. Tu smo imali sastanak sa DGSE-om, što je francuski pandan našoj CIA. Ta kapija je ogromna. Izgledali smo sitni i beznačajni dok smo ulazili kroz nju, kao molioci koji ulaze u katedralu. Ja sam se osećao sitan i beznačajan, ali i prepušten milosti više sile, ne samo božje.
S kapije se ulazi u veličanstveno dvorište, prostor prekriven kaldrmom, što me je navelo da pomislim na kočije koje su se nekad kotrljale istim tim putem. Je li svet otad napredovao? Tog dana mi se činilo da nije.
S drugim policijskim zvaničnicima, ministrima i direktorima ušao sam u velelepno predvorje popločano ružičastim i belim mermernim pločama. Uz stepenište su bili poređani naoružani stražari. Gotovo niko nije progovarao dok smo se peli. Čuo se samo tup bat koraka, katkad nervozan kašalj. Postojala je mogućnost da u roku od sata Pariz, London, Vašington i Tel Aviv budu napadnuti bombama i da hiljade ljudi strada. Povređenih bi moglo da bude i mnogo više. Moguće i stotinu hiljada, pa i više.
Radi li ovo ruski gangster? Onaj s tajanstvenim vezama sa Al Kaidom? Jesmo li sad u njegovoj milosti? Kako je to neverovatno čudno.
Sastanak je održan u Salle des fetes10 a ja sam se opet zapitao šta radim tamo. Bio sam američki predstavnik u Parizu zato što me je FBI želeo tamo, zato što je postojala mogućnost da učinim nešto kao iskusan psiholog i detektiv krvnih delikata, zato što je možda jednom davno u Parizu Vuk doživeo neku tragediju. Još nismo otkrili šta je to.
U glavnoj sali stolovi su poređani u obliku potkovice i pokriveni običnom belom tkaninom. Na štafelajima su stajale plastificirane mape Evrope, Bliskog istoka i Sjedinjenih Država. Ciljane oblasti su zaokružene debelom crvenom linijom. Grubo, ali delotvorno.
Uključeno je desetak, pa i više televizijskih ekrana. Takođe i najsavremeniji telekonferencijski sistem. Bilo je mnogo više sivih i plavih odela nego obično, više važnih ljudi i očiglednih moćnika. Ne znam zašto, ali primetio sam nekoliko pari titanijumskih naočara bez okvira. Ah, ti Francuzi i moda.
Prizori uživo iz Londona, Vašingtona, Pariza i Tel Aviva bili su na ekranima na zidovima. Ti gradovi su bili tihi. Vojska i policija su bile unutra. Pored mene je seo Etjen Marto. Martin Lodž se već vratio u London.
„Šta misliš, kakve su nam realne šanse u Parizu, Alekse?“, pitao me je Etjen.
„Ne znam šta se događa. Niko ne zna. Možda smo danas zaustavili glavnu terorističku ćeliju. Po mom mišljenju, sve je vodilo do današnjeg krajnjeg roka. Mislim da je Vuk znao kako je teško sve to

izvesti. Nešto mu se dogodilo ovde, u Parizu. Još ne znamo šta. Šta da ti kažem, Etjene? Nemamo više vremena. Sjebani smo.“
Odjednom se Etjen uspravio na stolici. „Gospode bože, pa to je predsednik Debone.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:05 pm






Osamdeset osmo poglavlje




ARAMIS DEBONE, predsednik Francuske, pedesetogodišnjak, bio je vrlo lepo i zvanično obučen za ovu priliku. Bio je to nabijen čovek, zalizane sede kose i tankih brkova. Nosio je naočare s metalnim okvirom. Izgledao je prilično spokojno i razborito dok je hitrim korakom išao u prednji deo sale. Kad je progovorio, ni muva se nije čula.
„Kao što znate, i sam sam se godinama borio u rovovima i prvim redovima snaga reda i zakona. Zato sam hteo da me čujete. Hteo sam i da budem s vama ovih poslednjih minuta pred isticanje krajnjeg roka.
Imam novosti. Novac je prikupljen. U Parizu, Londonu, Vašingtonu. I u Tel Avivu, zahvaljujući mnogim prijateljima Izraela širom sveta. Čitava suma biće prebačena za tri i po minuta, otprilike pet minuta pre isteka roka.
Želim da zahvalim svima prisutnim, kao i onima koje predstavljate, za nebrojene sate i uložen trud, za lične žrtve koje niko ne bi trebalo da traži, za junačke napore, neverovatnu hrabrost mnogih. Učinili smo sve što smo mogli i, što je najvažnije, preživećemo krizu. Na kraju ćemo pohvatati te neljudske gadove, sve do jednog! Uhvatićemo Vuka, najneljudskijeg od svih.“
Iza predsednika je na zidu visio zlatni sat u stilu ampir. Svi smo ga napeto gledali. Kako i da ga ne gledamo?
U pet do šest po pariskom vremenu predsednik Debone je rekao: „Novac se upravo prebacuje. Za samo nekoliko sekundi... u redu. Obavljeno je. Sad bi trebalo da je gotovo. Biće sve u redu. Čestitam svima. Hvala vam.“
Začuo se glasan uzdah olakšanja u prostranoj sali. Svi su se smešili, rukovali, poneki su se grlili. Zatim smo čekali, što nam je postalo gotovo uslovljen refleks.
Čekali smo bilo kakav znak od Vuka.
Čekali smo najnovije vesti iz ostalih ciljanih gradova: Vašingtona, Londona i Tel Aviva.
Poslednjih šezdeset sekundi pre krajnjeg roka bilo je neverovatno napeto i dramatično, iako je isporučen otkup. Ništa nisam mogao, osim da gledam sekundaru na satu. Konačno sam se pomolio za porodicu, za ljude u sva četiri grada, za svet u kom živimo.
Onda je otkucalo šest u Parizu, pet u Londonu, dvanaest u Vašingtonu i sedam u Tel Avivu. Krajnji rok je prošao. I šta to znači? Jesmo li zaista bezbedni?
Nije bilo značajnih promena ni na jednom ekranu, nije bilo prekida, eksplozija u prenosu uživo.
Nije bilo ničeg.
A nije bilo ni poziva od Vuka. Prošlo je još dva minuta.
Pa deset.
A onda je strašna eksplozija zatresla salu - i svet.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:05 pm






Peti deo

IZBAVI NAS OT LUKAVAGO










Osamdeset deveto poglavlje




BOMBA ILI BOMBE, ne atomska, ali ipak dovoljno snažna da izazove veliku štetu, eksplodirala je u prvom arondismanu, blizu Luvra. Čitav kraj, lavirint prolaza i slepih ulica, gotovo je sravnjen sa zemljom. Skoro hiljadu ljudi poginulo je odmah ili u roku od nekoliko sekundi. Čule su se i osetile strašne višestruke eksplozije po čitavom Parizu.
Luvr je od udara pretrpeo manju štetu, ali oblast između Ulica Marengo, Oratoar i Belo gotovo je potpuno uništena. Kao i obližnji manji most preko Sene.
Most. Još jedan most. Ovog puta u Parizu.
Ni reči objašnjenja od Vuka. Nije preuzeo odgovornost za ovaj neopravdani i grozni čin, mada je nije ni porekao.
Nije morao da objašnjava svoje poteze, zar ne? Sebe je smatrao za boga.
Postoje isto tako izuzetno nadmeni ljudi koji rade u našoj vladi u Vašingtonu, a veruju da tačno mogu predvideti šta će se dogoditi u budućnosti zato što znaju, ili misle da znaju, šta se dogodilo u prošlosti. Pretpostavljam da ih ima i u Parizu, Londonu, Tel Avivu i svugde u svetu: svi ti, u osnovi inteligentni ljudi, možda i dobronamerni, izjavljuju „To ne može da se dogodi“ ili „Evo kako se to događa u stvarnom svetu“. Kao da zaista znaju. Ali ne znaju. Niko ne zna.
Sada se ništa ne zna. Svašta može da se desi, a pre ili kasnije će se verovatno i desiti. Kao vrsta, izgleda da ne postajemo pametniji, već sve luđi. Ili u njamanju ruku sve opasniji. Neverovatno, nepodnošljivo opasniji.
A možda sam samo bio tako raspoložen dok sam leteo iz Pariza. Tamo se ipak dogodila strašna, strašna tragedija. Vuk je pobedio, ako bi to što je učinio moglo da se nazove pobedom, a čak nije postojalo ni ravnopravno nadmetanje.
Moćni ruski gangster koristio je terorističku taktiku, bar se tako činilo. Bio je bolji od nas - organizovaniji, lukaviji i daleko okrutniji kad hoće nešto da postigne. Čak nisam mogao ni da se prisetim kad smo poslednji put pobedili u borbi protiv Vuka i njegovih snaga. Bio je pametniji. Samo sam molio boga da je sve sad gotovo. Je li to moguće? Ili je to bilo samo zatišje pred novu buru? Nisam mogao ni da razmišljam o toj mogućnosti.
Kući sam stigao nešto pre tri posle podne u četvrtak. Deca su se vratila. Nana nije ni odlazila iz Pete ulice. Kad sam došao, rešio sam da spremim večeru i nisam dozvolio da me odgovori. To mi je bilo potrebno: da spremim lep obrok, da razgovaram s Nanom i decom o svemu što smo želeli da pričamo, da se mnogo grlimo. Da i ne pomislim na ono što se dogodilo u Parizu, na Vuka iii na nekakav policijski posao.
Tako sam spremio svoju verziju večere u francuskom stilu, pa čak razgovarao na francuskom s Dejmonom i Dženi dok sam kuvao. Dženi je postavila na sto Nanin srebrni escajg, prave salvete i čipkani stolnjak, koje smo koristili samo u posebnim prilikama. A jelo? Langoustines roties

brunoises depapaye poivrons et oignons doux - račići s papajom, papričicama i crnim lukom. Glavno jelo je bio pileči paprikaš u sosu od slatkog crnog vina. Pili smo vino, divni minervoa, i zdušno navalili na jelo.
A kao poslasticu - čokoladni kolač i sladoled. Ipak sam se vratio u Ameriku. Vratio sam se kući, hvala bogu.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 6 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu