Londonski mostovi - Džejms Paterson

First topic message reminder :



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

Sedamdeset peto poglavlje




SAT JE OTKUCAVAO... glasno. A možda je to samo meni srce kuckalo, samo što ne pukne.
Rano sledećeg jutra dodeljen mi je partner. Zvao se Etjen Marto, detektiv u Francuskoj nacionalnoj policiji. Marto je bio sitan i žilav čovek, spreman za saradnju i, kako je izgledalo, sposoban. Međutim, imao sam osećaj da je pre bio tu kako bi me nadgledao, a ne radio sa mnom. To je bilo tako zbrkano i kontraproduktivno da je počelo da me izluđuje.
Kasno posle podne razgovarao sam s kancelarijom Rona Bernsa o povratku kući. Zahtev mi je odbijen. Odbio ga je Toni Vuds! Toni se nije ni potrudio da ga prenese direktoru. Podsetio me je na to da su se Tomas Vir i Vuk verovatno sreli u Parizu.
„Nisam zaboravio, Toni“, kazao sam i prekinuo vezu.
Zatim sam listao zapise i podatke koje je prikupila Nacionalna policija. Tražio sam veze s Tomasom Virom pa možda i sa CIA. Zaboga, čak sam, zarad šire perspektive, proučavao i islamske teroriste!
Detektiv Marto je donekle pomagao, ali je sve teklo sporo jer su njemu bile potrebne česte pauze za cigarete i kafu. Tako nikud ne bismo stigli, pa sam opet pomislio kako je sva pomoć koju dobijem ovde uzaludna. Uz to je počela gadno da me boli glava.
Oko šest sati smo se okupili u kriznom štabu. Prokleti sat je otkucavao! Najzad sam čuo da će Vuk opet zvati. Raspoloženje u sobi bilo je puno varnica, otvoreno negativno: svi smo znali da manipuliše nama i da nas vređa. Bio sam ubeđen da je isto i u Vašingtonu, Londonu i Tel Avivu.
Iznenada smo mu začuli glas sa zvučnika. Višestruko filtriran. Poznat. Nepristojan.
„Žao mi je što ste čekali“, rekao je tonom punim prezira iako se nije smejao. Poželeo sam da zaurlam na tog gada.
„A opet, ja čekam, zar ne? Znam, znam, to je stoga što je presedan neprihvatljiv svakoj vladi. To je gubitak obraza. Shvatam. Jasno mi je.
E sad vi treba nešto da shvatite. Ovo je poslednji krajnji rok. Čak ću i popustiti. Ako ćete se osećati bolje, krenite da me tražite. Otvoreno vodite istrage. Uhvatite me ako možete.
Samo znajte jedno i utuvite sebi to, skotovi. Ovog puta novac treba da bude isplaćen na vreme. Sav novac. Morate pustiti ratne zarobljenike. Sve. Krajnji rok više neću pomerati i verujte da je zaista krajnji. Ako ga prekoračite, čak i za nekoliko minuta, biće desetine hiljada ubijenih u svakom od četiri grada. Dobro ste me čuli - rekao sam ubijenih. Verujte da ću pritisnuti dugme. Ubijaću tako kako svet još nije video. Posebno u Parizu. Au revoir, mes amis.“7

Sedamdeset šesto poglavlje




ISTE TE VEČERI Marto i ja smo pomislili kako smo naleteli na nešto korisno, pa čak i značajno. Tad smo već svaki trag smatrali za presudan.
Francuska nacionalna policija presrela je nekoliko poruka prenetih telefonom poznatom dileru oružja koji je radio u okolini Marseja. Diler se specijalizovao za oružje Crvene armije, na crnoj berzi koja je operisala po čitavoj Evropi, posebno po Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. U prošlosti je prodavao ispod žita radikalnim islamskim grupama.
Marto i ja smo više puta pročitali prepis telefonskog razgovora dilera i sumnjivog teroriste povezanog s Al Kaidom. Razgovor je bio šifrovan, ali je francuska policija uspela da ga skoro sasvim dešifruje:

DILER: Rodače, kako ti ide posao u poslednje vreme? [Jesi li spreman da odradiš posao?] Hoćemo li se videti uskoro? [Možeš li da putuješ?]
TERORISTA: Znaš da imam ženu i mnogo dece. S njima je ponekad nezgodno. [Ima veliki tim.]
DILER: Zaboga, već sam ti govorio da povedeš ženu i decu sa sobom. Trebalo bi odmah da dođeš. [Smesta povedi ceo tim.]
TERORISTA: Mnogo smo umorni. [Posmatraju nas.]
DILER: Svi su umorni, ali uživaćeš ovde. [Bićeš bezbedan.] Garantujem to.
TERORISTA: Onda dobro. Počeću da pakujem porodicu.
DILER: Spremio sam ti zbirku poštanskih maraka. [Verovatno neko posebno taktičko oružje.]

„Na šta misli kad kaže zbirka maraka?“, upitao sam. „Čini mi se da je to ključna rečenica.“
„Nisu sigurni, Alekse. Veruju da je to oružje. Kakvo - ko bi to znao? Nešto je ozbiljno.“
„Hoće li zaustaviti teroristički tim ili će ga pustiti u Francusku i pratiti ih?“
„Mislim da nameravaju da ih puste u nadi da će ih odvesti do drugih. Onih gore. Sve se odvija vrlo brzo i nekako zbrda-zdola.“
„Izgleda suviše zbrda-zdola“, dodao sam.
„Mi radimo drugačije. Molim te da to poštuješ, da razumeš ako možeš.“ Klimnuo sam glavom.
„Etjene, ne verujem da će ovde biti kontakta s nekima odozgo. Vuk tako ne radi. Svaki igrač ima svoju ulogu, ali nema pojma kakav je čitav plan.“
Detektiv me je pogledao u oči.
„Preneću to dalje.“ Međutim, sumnjao sam da će to učiniti. Nešto mi je palo na pamet i nimalo mi nije prijalo. Ovde sam sasvim sam, je li tako? Ja sam gadni Amerikanac.

Sedamdeset sedmo poglavlje




KONAČNO SAM SE VRATIO u dva ujutro u Rele. Ustao sam opet u pola sedam. Nema odmora za pravednike a ni za prezrene. Vuk zapravo i nije hteo da se odmaramo. Želeo je da smo napeti, uplašeni i podložni greškama.
Otišao sam peške do Prefekture ophrvan mislima o iščašenom umu koji stoji iza svega ovoga. Zašto je iščašen? Pre nego što je došao u Ameriku i postao moćna sila Crvene mafije, Vuk je navodno bio agent KGB-a. Boravio je neko vreme u Engleskoj a i ovde, u Francuskoj. Bio je dovoljno pametan da nam nije odao identitet, čak ni ime, te uopšte nismo znali njegovu istoriju.
Kovao je krupne planove, ali zašto bi se svrstao u istu ravan s islamističkim terorističkim grupama? Osim ako nije od početka upleten s Al Kaidom? Je li to uopšte moguće? Ako jeste, vraški me je plašilo jer je prosto nezamislivo i nemoguće, sasvim neprirodno. No u današnjem svetu se toliko toga neprirodnog već događa.
Neki blesak mi je privukao pažnju!
Iznenada sam shvatio da se srebrno-crni motocikl ustremio na mene na pločniku! Presekao sam se i odskočio na kolovoz. Raširio sam ruke kako bih uhvatio ravnotežu i bio u stanju da brzo krenem levo ili desno, u zavisnosti od toga kuda će motocikl.
Tad sam primetio da nijedan pešak sem mene nije uzbuđen. Na kraju sam se nasmejao. Setio sam se da mi je Etjen rekao kako su veliki motocikli popularni u Parizu, a vozači se ponašaju kao da su na mopedima ili skuterima, te ponekad obilaze kolone vozila penjući se na pločnik.
Motociklista u plavom sakou i svetlim pantalonama bio je pariski biznismen, a ne ubica. Projurio je i klimnuo glavom. Izgleda da me nervi izdaju. Što je i razumljivo. Ko bi ostao pribran pod ovakvim pritiskom?
U petnaest do devet ušao sam u prostoriju punu zvaničnika francuske policije i vojske, u Ministarstvu unutrašnjih poslova, smeštenom u zgradi L’ Hotel Bovo.
Preostalo nam je samo trideset tri sata do propasti. U toj prostoriji neobično su pomešani nameštaj iz osamnaestog veka skupocenog izgleda i uistinu skupa savremena tehnologija. Na ekranima po zidovima videli su se prizori različitih, uglavnom praznih ulica Londona, Pariza, Vašingtona i Tel Aviva. Po njima je bilo samo vojnika i policijaca naoružanih do zuba.
U ratu smo, pomislio sam, s običnim ludakom.
Rekli su mi da toj grupi mogu da se obratim na engleskom, ali da bi najbolje bilo da govorim polako i jasno izgovaram reči. Pretpostavio sam kako se plaše da bih govorio uličnim žargonom i da me niko ne bi razumeo.
„Ja sam doktor Aleks Kros. Po zanimanju sam forenzički psiholog“, počeo sam. „Bio sam detektiv krvnih delikata u Vašingtonu pre nego što sam postao agent FBI-ja. Pre manje od godinu dana radio sam na slučaju u kom sam se susreo sa Crvenom mafijom, a posebno s bivšim kagebeovcem, koga znamo kao Vuka. Danas o njemu hoću da govorim.“ Ostatak sam mogao da ispričam i u snu.

Dvadeset minuta sam govorio o tom Rusu. Ali kad sam završio i kad su usledila pitanja prisutnih, bilo mi je jasno da su Francuzi, premda voljni da saslušaju šta imam da kažem, uporno verovali da su pravi izvor pretnje ciljanim gradovima islamski teroristi. Smatrali su da je Vuk u sklopu Al Kaide ili radi s njima.
Trudio sam se da zadržim širinu shvatanja, ali ako je njihova teorija tačna, meni će se pomutiti razum. Jednostavno to nisam mogao da svarim. Vuk je Crvena mafija.
Oko jedanaest sati vratio sam se u pregrađen deo prostorije koji mi je predstavljao kancelariju i otkrio da sam dobio novog partnera.

Sedamdeset osmo poglavlje




NOV PARTNER? Sada?
Sve se prebrzo odvijalo, u magnovenju i često sasvim neshvatljivo. Pomislio sam da su iz FBI-ja zvali nekoga i potegli veze. Neko je morao to uraditi. Novi partner je bila agent de police, izvesna Mod Bular, koja me je odmah obavestila da ćemo raditi onako „kako radi francuska policija", šta god to značilo.
Fizički je bila vrlo slična Etjenu Martou: vitka, kukastog nosa i oštrih crta lica - ali s blistavom crvenom kosom. Izuzetno se potrudila da mi kaže kako je bila u Njujorku i Los Anđelesu i da joj se ni jedan ni drugi grad nisu naročito dopali.
„Bliži nam se krajnji rok“, rekao sam.
„Znam koji je rok, doktore Krose. Svi znaju. Ali što je brzo, to je i kuso.“
Ono što je nazvala „naše nadziranje Crvene mafije“ počelo je pored parka Monso u osmom arondismanu. Za razliku od Sjedinjenih Država, gde su se Rusi grupisali u radničkim četvrtima, kao što je Brajton Bič u Njujorku, ovde je mafija obitavala u skupljim gajbama.
„Možda zato što Pariz bolje poznaju i duže su ovde radili“, natuknula je Bularova. „Mislim da je to posredi. Dugo već znam ruske zlikovce. Uzgred, oni ne veruju u vašeg Vuka. Raspitala sam se, verujte mi.“
Narednih sat i nešto smo upravo to radili: pričali o Vuku s ruskim zlikovcima koje Bularova poznaje. Barem je vreme bilo prelepo i nebo bistro, što mi je bilo neizdrživo. Šta radim tu?
U pola dva Bularova je veselo predložila: „Hajdemo na ručak. Kod Rusa, naravno. Znam dobro mesto.“
Odvela me je u restoran koji je nazvala najstarijim ruskim restoranom u Parizu, u Dari. Prva sala je bila obložena borovom lamperijom, kao da smo u dači nekog bogatog Moskovljanina.
Bio sam ljut, ali sam se trudio da to ne pokažem. Jednostavno nismo imali vremena da sedimo u restoranu.
Svejedno, jeli smo. Dolazilo mi je da zadavim i nju i uslužne konobare i svakog ko mi padne šaka. Ubeđen sam da ona to uopšte nije primetila. Izem ti detektiva!
Kad smo završili, primetio sam da nas s obližnjeg stola posmatraju neka dvojica, a možda su i odmeravali Bularovu i njenu blistavu riđu kosu.
Rekao sam joj to, a ona je slegnula ramenima u stilu „takvi su muškarci u Parizu - svinje“.
„Da vidimo hoće li nas pratiti“, rekla je kad smo ustali i pošli iz restorana. „Mada sumnjam. Ne poznajem ih, a ovde znam svakog. Doduše, ne znam vašeg Vuka.“
„Kreću za nama“, obavestio sam je.
„Nema veze, ovo je javni izlaz.“
Kratka Ulica Dari ulivala se u Ulicu Fobur Sent-Onore, za koju mi je objasnila da je odlična za razgledanje izloga sve do trga Vendom. Prepešačili smo samo blok zgrada kad se uz nas zaustavila

bela linkoln limuzina.
Zadnja vrata otvorio je čovek tamne brade i pogledao nas.
„Molim vas uđite u auto. Nemojte praviti scene“, rekao je na engleskom s ruskim izgovorom.
„Smesta ulazite. Ne šalim se.“
„Ne“, odvratila je Bularova. „Nećemo ući. Vi izađite da razgovaramo. Uostalom ko ste vi? Šta
mislite da ste?“
Bradati je izvukao pištolj i ispalio dva hica. Nisam mogao da dođem k sebi od neverice da se tako nešto događa na ulici usred Pariza.
Mod Bular je ležala na pločniku i bio sam ubeđen da je mrtva. Iz grozne, nazubljene rane blizu sredine čela curila je krv. Riđa kosa joj se rasula na sve strane. Oči su joj bile iskolačene u plavo nebo. Dok je padala, spala joj je cipela i ležala nasred ulice.
„Ulazite u auto, doktore Krose. Neću vam ponavljati. Dojadila mi je ova učtivost“, rekao je Rus uperivši mi pištolj u lice. „Ulazite ili ću i vas gađati u glavu. I to s užitkom.“

Sedamdeset deveto poglavlje




„SAD ĆEMO SE IGRATI pokaži i objasni", kazao mi je bradati Rus kad sam seo u limuzinu. „Je l' tako kažu u američkim školama? Zar vi nemate dvoje dece školskog uzrasta? Znači, pokazaću vam šta je važno i objasniti šta to znači. Vašoj koleginici sam rekao da uđe u auto, a ona nije htela. Zvala se Mod Bular, zar ne? Mod Bular je izigravala žestoku pandurku. Sad je mrtva pandurka, što i nije tako žestoko.“
Auto je jurio dalje od mesta zločina gde je na ulici ostala da leži francuska detektivka. Nešto dalje od tog mesta promenili smo vozilo i prešli u znatno neupadljiviji sivi pežo. Ako to išta znači, upamtio sam brojeve obe registracije.
„Sad ćemo se provozati po prirodi“, rekao je Rus, koji kao da se dosad lepo zabavljao.
„Ko ste vi? Šta hoćete od mene?“, pitao sam ga. Bio je visok, možda metar i devedeset pet, i mišićav. Što je mnogo ličilo na opis Vuka koji sam ranije čuo. Držao mi je beretu uperenu u slepoočnicu. Ruka mu je bila mirna, a videlo se da mu korišćenje oružja nije strano.
„Uopšte nije bitno ko sam. Zar vi ne tražite Vuka? Vodim vas da ga upoznate." Mrko me je pogledao, pa mi pružio platnenu vreću.
„Stavite ovo na glavu. Radite tačno šta vam kažem. Upamtite: pokaži i objasni.“
„Upamtiću.“ Stavio sam vreću. Nikad neću zaboraviti hladnokrvno ubistvo detektivke Bular. Vuk i njegovi ljudi lako ubijaju, zar ne? Šta to znači za ona četiri ugrožena grada? Hoće li ovako lako poubijati hiljade ljudi? Nameravaju li da prikažu snagu i vlast? Da se osvete za neki tajanstveni zločin iz prošlosti?
Ne znam koliko smo se vozili u pežou, ali svakako više od sata: prvo polako kroz grad, zatim još oko sat vremena po auto-putu.
Zatim smo opet usporili, verovatno prešli na zemljani put. Kičma mi je pucala od poskakivanja po neravninama.
„Doktore Krose, sad možete skinuti vreću“, progovorio je crnobradi. „Skoro smo stigli. Ovde i nema baš bogzna šta da se vidi.“
Skinuo sam vreću i video da smo negde u prirodi i da se vozimo neasfaltiranim putem oko koga se vije visoka trava. Nisam uspeo da vidim nikakav orijentir ni znak.
„On je ovde?“, pitao sam. Nisam bio siguran da me zaista vode Vuku. I zašto bi to radili?
„Trenutno, doktore Krose. A onda će opet otići. Kao što znate, mnogo se kreće. Kao duh, kao prikaza. Uskoro ćete videti o čemu vam govorim."
Pežo se zaustavio pred omanjom seoskom kamenom kućom. Dvojica naoružanih ljudi odmah izađoše pred nas. Obojica su uperila mašinke u mene.
„Uđite“, rekao je jedan. Imao je sedu bradu, ali je bio krupan i mišićav skoro kao onaj što me je dopratio dotle.
Očigledno je bio nadređen crnobradom, koji je dotad bio glavni. „Ulazite!“, ponovio mi je.

„Brzo! Zar ne čujete, doktore Krose?“
„Prava je životinja“, nastavio je belobradi. „Nije trebalo da ubije onu ženu. Doktore Krose, ja sam Vuk. Drago mi je što se konačno upoznajemo.“

Osamdeseto poglavlje




„NE POKUŠAVAJTE da se junačite jer ću vas ubiti i onda potražiti drugog glasnika", rekao je kad smo ušli u kuću.
„Sad sam glasnik? Čega?“, pitao sam.
Rus je odmahnuo na to pitanje kao da mu oko lica leti dosadna muva.
„Vreme izmiče. Zar niste o tome razmišljali dok ste bili s francuskom detektivkom? Francuzi su vas samo skrajnuli. Je li i vama to palo na pamet?"
„Pomislio sam to“, rekoh. U međuvremenu mi je bilo teško da poverujem da je to Vuk. Nisam u to poverovao. No ko je onda on? Zašto su me odveli tamo?
„Naravno da jeste. Niste vi glupi.“
Ušli smo u mračnu sobicu s praznim kamenim kaminom. Soba je bila zakrčena teškim drvenim nameštajem, starim časopisima, požutelim novinama. Šalone na prozorima bile su zatvorene. U sobi nije bilo vazduha. Jedino svetlo je širila podna lampa.
„Zašto sam ovde? Zašto mi se sad pokazujete?“, pitao sam ga konačno.
„Sedite“, rekao mi je Rus.
„U redu. Glasnik sam“, kazao sam i seo u fotelju. Klimnuo je glavom.
„Da. Glasnik. Važno je da svako shvati ozbiljnost situacije. Ovo vam je zaista poslednja prilika.“
„Shvatili smo.“
Skoro i pre nego što sam ućutao, nagnuo se prema meni i udario me u vilicu.
Fotelja mi se prevrnula, a ja sam poleteo i tresnuo glavom o kameni pod. Mora da sam se obeznanio na nekoliko sekundi.
Zatim su me cimnuli neki muškarci. U glavi mi se vrtelo a u ustima sam osetio krv.
„Hoću da budem sasvim jasan“, nastavio je Rus. Izgledalo je kao da je onaj udarac bio nužna stanka u govoru. „Jeste, vi ste glasnik. A niko od vas budala ne shvata koliko je sve ozbiljno. Upravo kao što niko ne shvata, zaista ne shvata da će umreti i šta to znači, sve dok se ne dogodi... Ona glupača danas u Parizu? Mislite li da je shvatila pre nego što joj je metak razneo mozak? Doktore Krose, ovog puta novac mora biti predat. Čitava suma. U sva četiri grada. Zatvorenici moraju biti pušteni.“
„Čemu ti zatvorenici?“, upitao sam.
Opet me je udario, samo ovog puta nisam pao. Zatim se okrenuo i izašao iz sobe.
„Zato što ja tako hoću!“
Brzo se vratio s teškim crnim koferom. Spustio ga je na pod preda mnom.
„Ovo je tamna strana meseca“, rekao je. Otvorio je kofer da vidim šta je u njemu.
„Zove se taktička eksplozivna nuklearna naprava. Prostije rečeno ’atomka u koferu’. Izaziva stravičnu eksploziju. Za razliku od konvencionalnih bojevih glava, ona se aktivira u nivou zemlje.

Lako ju je sakriti, lako preneti. Nema zbrke, nema frke. Naravno videli ste slike Hirošime. Ko ih nije video?“
„Kakve veze ima Hirošima?“
„Ovaj kofer može da napravi sličnu pošast. Razoran je. Mi u starom Sovjetskom Savezu proizvodili smo te bombe na gomile.
Zanima li vas gde su neke od njih trenutno? E pa po jedna ili više njih su u Vašingtonu, Tel Avivu, Parizu, Londonu. Kao što vidite, dobili smo novog člana u ekskluzivnoj ’nuklearnoj zajednici’. Mi smo novi članovi.“
Osetio sam jezu. Je li zaista atomska bomba u tom koferu?
„Tu poruku hoćete da prenesem?“
„Ostali reaktori su na svom mestu. A da bih pokazao dobru volju, daću vam da ponesete ovaj
reaktor. Neka ga tehničari dobro pregledaju. Samo im recite da gledaju brzo.
Sad možda, samo možda razumete. Odlazite odavde. Za mene ste vi običan komarac, ali ste bar komarac. Ponesite ovo atomsko oružje sa sobom. Smatrajte ga poklonom. Nemojte posle da bude da vas nisam upozorio šta će se dogoditi. Sad odlazite. Požurite, doktore Krose.“

Osamdeset prvo poglavlje




NADALJE JE SVE bilo u nekakvoj izmaglici. Vreća od tamne tkanine verovatno je bila tu tek radi razmetanja jer mi pri povratku u Pariz nisu stavili vreću na glavu. I vožnja mi se činila mnogo kraćom.
Uporno sam pitao kidnapere kuda me vode s koferom-bombom, ali ni jedan ni drugi mi nisu odgovarali. Ni reči. U vožnji su razgovarali isključivo na ruskom.
Za mene ste običan komarac... Ponesite atomsko oružje sa sobom...
Odmah pošto smo ušli u Pariz, pežo se zaustavio na prometnom parkiralištu nekog tržnog centra. U lice su mi uperili pištolj, pa me lisicama vezali za kofer. „Čemu ovo?“, pitao sam, ali nisu mi odgovorili.
Nešto kasnije, pežo se opet zaustavio na Trgu Igora Stravinskog, koji je obično bučan, ali je tad bio uglavnom prazan.
„Izlazi!“, rekli su mi - prve reči na engleskom koje sam čuo za gotovo čitav sat.
Polako i pažljivo sam izašao iz kola s onom bombom. Osećao sam laku vrtoglavicu. Pežo je brzo otišao uz riku motora.
Činilo mi se da je vazduh nekako tečan, da je pun čestica, pravih atoma. Stajao sam nepomično blizu ogromnog trga pred Nacionalnim umetničkim i kulturnim centrom Žorž Pompidu, lisicama vezan za crni kofer težak najmanje dvadeset pet kilograma, verovatno i više.
Navodno je u njemu atomska bomba, pandan onima koje je Hari Truman naložio da se bace nad Japanom. Telo mi je već oblio hladan znoj, a imao sam utisak da gledam sebe u snu. Zar će se sve ovako okončati? Svakako bi moglo. Više nema nagađanja, a naročito ne o mom životu. Hoću li uskoro biti raznet? Ako i ne budem, hoću li trpeti posledice radijacije?
Spazio sam dva policajca blizu prodavnice ploča Viržin pa sam se uputio k njima. Objasnio sam im ko sam a onda ih zamolio da pozovu directeur de la securite publique8 Nisam im kazao šta je u crnom koferu, ali sam to odmah saopštio direktoru kad se javio. „Je li pretnja istinska, doktore Krose?“, zanimalo ga je. „Je li bomba aktivirana?“
„Ne znam. Otkud bih znao? Molim vas da reagujete na ovo kao da jeste. Ja je tako shvatam.“
Šalji odred za demontažu eksplozivnih naprava. Smesta! Sjaši s tog telefona!
Za nekoliko minuta evakuisana je čitava oblast oko Bobura, ostali su samo desetak patroldžija, vojna policija i nekoliko stručnjaka za demontažu. Barem sam se nadao da su stručni, da su najbolji u Francuskoj.
Rekli su mi da sednem na pločnik, što sam i učinio. Naravno, odmah uz crni kofer. Radio sam sve što su mi govorili jer drugog izbora i nisam imao. Bilo mi je muka, mada mi je pomalo laknulo što sam seo. Barem mi je prolazila ona vrtoglavica.
Prvo su priveli psa obučenog da nanjuši bombu, pa je njušio mene i kofer. Ta lepa, mlada kuja nemačkog ovčara, chien explo, prišla je i vrlo oprezno gledala kofer, kao da je suparnik, neprijatelj.

Kad je prišla na pet metara, ukočila se. Iz grudi joj se izvilo duboko režanje. Dlaka na vratu joj se digla. Sranje. Zaboga, pomislio sam.
Kuja je sve vreme režala dok se nije uverila u radioaktivni sadržaj kofera, pa se vratila vodičima. Vrlo mudar pas. Ostao sam opet sam. U životu se nisam toliko plašio, čak ni približno. Pomisao da ću biti raznet, da ću ispariti, nije prijatna. Teško je pomiriti se s tim.
Posle, kako mi se učinilo, čitave večnosti, mada su u pitanju bili minuti, dva tehničara za demontažu bombi u skafanderima pažljivo su pošla k meni. Video sam da jedan nosi makaze za metal. Bog ga čuvao! Kako je to bio nadrealan trenutak.
Onaj sa makazama kleknu pored mene.
„U redu je, sve je u redu“, šapnuo je. Zatim je pažljivo presekao lisice.
„Možete da idete. Polako ustanite“, nastavio je. Oprezno sam ustao, trljajući zglob, ali sam se uporno odmicao od kofera. Ona dvojica nalik vanzemaljcima i ja smo brzo odmakli od „vruće zone“ do kombija tima za demontažu bombi. Doduše i kombiji su bili u „vrućoj zoni“. Ako atomska bomba eksplodira, bar dva kvadratna kilometra Pariza će istog trena postati para.
Iz jednog kombija posmatrao sam tehničare kako se trude da deaktiviraju bombu, ako je to moguće. Nije mi ni palo na pamet da odem odatle, a sledećih nekoliko minuta mi je bilo najduže u životu. U kombiju niko nije progovorio, svi smo zadržavali dah. Pomisao na ovakvu iznenadnu smrt bila je gotovo nepojmljiva.
Od francuskih tehničara dobili smo vest:
„Kofer je otvoren.“ A ni minut zatim: „Fizioni materijal je tu. Stvaran je. Nažalost, izgleda da je u redu.“
Bomba je prava. Nije lažna pretnja. Vuk održava obećanja, zar ne? Sadistički gad je zaista onakav kakvim se predstavlja.
Tad sam video da jedan tehničar pobedonosno zamahuje pesnicom iznad glave. Kombijem se razleglo klicanje. Nisam baš odmah shvatio šta se dogodilo, ali izgleda da je nešto pozitivno. Niko mi ništa nije objašnjavao.
„Šta se dogodilo?", upitao sam konačno na francuskom. jedan tehničar se okrenuo prema meni.
„Nema okidača! Nije mogla da eksplodira. Hvala bogu, nisu hteli da eksplodira. Samo su hteli da nas žive isprepadaju."
„Uspelo im je“, rekao sam. „Života mi.“

Osamdeset drugo poglavlje




SLEDEĆIH NEKOLIKO sati otkriveno je da kofer-bomba ima sve neophodno za atomsku eksploziju, osim jednog jedinog dela, pulsnog neutronskog emitera, to jest okidača. Svi teški elementi su tu. Te večeri nisam mogao da jedem, nisam mogao ništa da progutam, nisam uspevao da se usredsredim. Uradili su mi analize, ali ja nisam mogao da iz glave izbacim pomisao na trovanje radijacijom.
Nisam mogao da izbacim ni Mod Bular: njeno lice, boju glasa, naš čudni ručak, njenu tvrdoglavost i naivnost, riđu kosu rasutu po pločniku. Nehajnu brutalnost Vuka i njegovih ljudi.
Stalno mi se vraćala slika Rusa koji me je udario u onoj kućici. Je li to Vuk? Zašto bi mi dozvolio da ga vidim? A opet, zašto i ne bi?
Vratio sam se u Rele i odjednom zažalio što sam tražio sobu okrenutu ulici. Telo mi je bilo potpuno utrnulo, bio sam iscrpljen, ali su mi se misli rojile brzinom svetlosti. Buka koja se čula s ulice činila mi se kao smetnja s kojom tog trenutka nisam mogao da se izborim. Imaju atomsko oružje. Ne blefiraju. Dogodiće se ono. Holokaust.
Oko šest sati po merilendskom vremenu rešio sam da pozovem decu. Pričao sam im o svemu što tog dana nisam video u Parizu - o svemu osim o onome što mi se zaista dogodilo. Zasad ništa nije doprlo do medija, ali to neće potrajati.
Zatim sam pozvao Nanu. Njoj sam ispričao istinu o tome kako sam se osećao dok sam sedeo na pločniku s bombom prikačenom za ruku. Njoj prepričavam sve svoje najteže dane, a ovaj je verovatno najgori od svih.

Osamdeset treće poglavlje




KAD SAM STIGAO u svoju kancelarijicu u Prefekturi, doživeo sam novo iznenađenje. Martin Lodž me je tamo čekao. Bilo je sedam i petnaest, još deset sati i četrdeset pet minuta do propasti.
Rukovao sam se s Martinom i rekao mu da mi je drago što je došao. „Nije preostalo innogo vremena. Zašto si došao?“
„Valjda zbog poslednjeg izveštaja. Treba da izvestim kakva je situacija u Londonu. Kao i u Tel Avivu. Barem s naše tačke gledišta."
„Pa?“
Zavrteo je glavom.
„Ne sluša ti se ista odvratna priča dvaput.“
„Bogami, sluša mi se.“
„Ova priča ne. Dovraga, sve je sjebano, Alekse. Rekao bih da će morati da digne jedan grad u vazduh da bi ovi reagovali. Tako je loše. Najgore je u Tel Avivu. Mislim da je tamo zapravo beznadežno. Oni se ne pogađaju s teroristima. Eto ti, pitao si me.“
Jutarnji sastanak je počeo tačno u osam sažetim izlaganjem tehničara za demontažu o bombi u koferu. Izvestili su kako je bomba autentične izrade, ali bez neutronskog emitera, okidača, a moguće i bez dovoljno radioaktivnog materijala.
Vojni general je pričao o trenutnoj situaciji u Parizu: ljudi su uplašeni i klone se ulica, ali samo mali procenat ih je zapravo pobegao iz grada. Vojska je spremna da krene i objavi ratno stanje u vreme krajnjeg roka, što je u šest posle podne.
Zatim je nastupio Martin. Otišao je napred i progovorio na francuskom.
„Dobro jutro. Zar nije neverovatno šta može da se desi kad se prilagodimo novoj stvarnosti? Ljudi u Londonu su uglavnom sjajni. Ima nešto malo bundžija. S obzirom na to kako je moglo da bude, i nije ih mnogo. Pretpostavljam da su upravo oni koji bi nam stvarali nevolje otišli blagovremeno iz Londona. Što se tiče Tel Aviva, oni su navikli na krizu i život pod pretnjom - recimo samo da se drže veoma dobro.
„To su, u svakom slučaju, pozitivne vesti. Loše su da smo sakupili veći deo novca, ali ne i sav. Tako je u Londonu. A u Tel Avivu? Koliko znamo, oni neće da se dogovaraju. Izraelci se drže povučeno i nismo sigurni šta se tamo smera.
Naravno, pritiskamo ih. To isto radi i Vašington. Znam da se stupilo u vezu s nekim osobama da polože celu sumu. To bi još moglo da se dogodi, ali je neizvesno hoće li njihova vlada uzeti novac. Jednostavno ne žele da izađu u susret zahtevima terorista.
Ostalo je manje od deset sati“, rekao je Martin Lodž. „Otvoreno govoreći, nemamo vremena za mnogo sranja. Neko mora da obuzda one koji se opiru plaćanju otkupa."
Jedan policajac mi je prišao i šapnuo mi:
„Izvinite, doktore Krose. Traže vas.“
„Ko?“, šapunuo sam i ja. Hteo sam da čujem sve što se priča na ovom sastanku.

„Samo dođite. Hitno je. Odmah, molim vas.“

Osamdeset četvrto poglavlje




ZNAO SAM da „hitno“, kakve li ironije, treba smatrati za nešto pozitivno u ovom trenutku odbrojavanja sati. U pola devet tog jutra našao sam se u policijskim kolima u punoj brzini i upaljene sirene što je remetila tišinu na našem putu kroz Pariz.
Gospode, kako su samo ulice bile sumorne onako napuštene. Osim, naravno, vojnika i policajaca.
U putu su mi objasnili koja mi je uloga u ispitivanju što se trenutno odvija.
„Doktore Krose, priveli smo dilera oružja. Verujemo da je pomogao pri nabavljanju bombi.
Možda ste ga videli kad su vas odveli van grada. Rus je i ima sedu bradu.“
Nekoliko minuta kasnije stigli smo pred Brigade Criminelle, mračnu zgradu iz devetnaestog veka u mirnom kraju uz Senu. Zapravo to je ozloglašena La Crim iz bezbroj francuskih filmova i policijskih priča, kao što je ona o inspektoru Megreu, koje smo Nana i ja zajedno čitali kad sam bio dete. Život oponaša književnost, ili kako se već kaže.
Kad sam ušao u zgradu, odveli su me klimavim stepeništem na gornji, četvrti sprat. Tamo se održavalo ispitivanje.
Uskim hodnikom smo stigli do sobe broj 414. Brigadir koji me je pratio kucnuo je jednom, pa smo ušli.
Odmah sam prepoznao ruskog dilera oružja.
Uhvatili su belobradog, onog koji mi se predstavio kao Vuk.

Osamdeset peto poglavlje




SOBA JE BILA mala i skučena jer se nalazila odmah ispod strehe. Tavanica joj je niska, sva u mrljama od prokišnjavanja i kosa, s krovnim prozorčićem. Pogledao sam na sat - osam i četrdeset pet. Sat otkucava.
Na brzinu su me upoznali s ispitivačkim timom sastavljenim od kapetana Koridona i poručnika Lerua, kao i s ruskim dilerom Arturom Nikitinom. Naravno, Nikitina sam već znao. Nije imao košulju ni obuću, a ruke su mu bile vezane lisicama na leđima. Sve vreme je psovao. Uopšte se nisam dvoumio da je on Rus sede brade iz seoske kuće.
Pri dolasku tamo saznao sam i da je taj gangster poslovao s Al Kaidom i zgrnuo milione. Policija je verovala da ima veze s bombama u koferu, da zna koliko ih je prodato i ko ih je kupio.
„Kukavice!“, vikao je na policajce kad sam ušao u sobu. „Jebite se, glupe kukavice. Ne možete ovako sa mnom. Ništa nisam uradio. Vi Francuzi tvrdite da ste liberalni, ali niste!“
Pogledao me je i pretvarao se da ne zna ko sam. Ta loša gluma me je navela da se osmehnem. Kapetan Koridon mu je rekao:
„Možda ste primetili da ste dovedeni u Prefekturu, a ne u DTS. To je zato što niste označeni kao ’nelegalni trgovac oružjem’. Osumnjičeni ste za ubistvo. Mi smo detektivi krvnih delikata. Verujte mi da u ovoj sobi nema liberala, osim ako to niste vi.“
Nikitin je iskolačio smeđe oči od besa, ali ja sam primetio i da je zbunjen, posebno zato što sam i ja tu.
„Čisto sranje! Neverovatno. Ništa nisam uradio. Ja sam poslovan čovek! Francuski državljanin.
Hoću advokata!“
Koridon me je pogledao.
„Pokušajte vi.“
Prišao sam i snažnim aperkatom pogodio Rusa u vilicu. Glava mu je poletela unazad.
„Ovo je tek početak vraćanja milog za drago“, rekao sam mu. „Niko ne zna da si ovde! Sigurno će ti se suditi kao teroristi i bićeš pogubljen. Posle sutrašnjeg dana za to niko neće mariti. Posle tvojih bombi koje unište Pariz i pobiju na hiljade ljudi.“
Rus je zaurlao:
„Opet vam kažem da ništa nisam uradio! Ne možete mi ništa. Kakvo oružje? Kakve bombe? Ko sam ja, Sadam Husein? Ne možete ovako sa mnom.“
„Možemo i hoćemo da te pogubimo", povikao je kapetan Koridon ne prilazeći. „Gotov si, Nikitine, čim izađeš iz ove sobe. Treba i s drugim šljamom da popričamo. Ko nam prvi pomogne, pomoći ćemo mi njemu.“
„Vodite ga odavde!“, dodao je. „Gubimo vreme s gadom!" Brigadir je dohvatio Nikitina za kosu i pojas pantalona. Bacio ga je na drugi kraj sobe. Rus je tresnuo glavom o zid, ali je brzo ustao. Sad mu se u razrogačenim očima video strah. Možda je shvatio da su se pravila ispitivanja promenila.

Sve se promenilo.
„Poslednja prilika da progovoriš“, rekao sam mu. „Ne zaboravi da za nas nisi ništa više od
komarca.“
„Nikom u Francuskoj nisam ništa prodao! Prodajem u Angoli, za dijamante!", povikao je Nikitin.
„Nit me je briga, nit ti verujem“, dreknuo je kapetan Koridon iz sveg glasa. „Gonite ga odavde.“
„Znam nešto!“, reče Nikitin iznenada. „O koferima s bombom! Ima ih četiri. Iza njih stoji Al Kaida. Al Kaida je sve smislila! Oni povlače konce. Traže ratne zarobljenike - sve.“
Okrenuo sam se Francuzima i zavrteo glavom.
„Vuk nam ga je predao. A neće biti zadovoljan njegovim ’izvođenjem’. Ubiće ga umesto nas. Ne verujem mu ni reči.“
Nikitin nas je pogledao, pa pljunuo.
„Al Kaida! Jebite se ako vam se to ne dopada ili ako mi ne verujete.“ Upiljio sam se u njega.
„Dokaži to što govoriš. Uveri nas. Ubedi me jer ti ništa ne verujem.“
„U redu“, kazao je Nikitin. „Mogu to. Sve ću vas ubediti.“

Osamdeset šesto poglavlje




ČIM SAM SE VRATIO u Prefekturu, Martin Lodž mi je prišao. „Hajdemo!“ Povukao me je za sobom.
„Šta? Kuda?“ Pogledao sam na sat - a to sam, čini mi se, radio već svakih nekoliko minuta. Bilo je deset i dvadeset pet.
„Za nekoliko minuta će se izvesti upad. Skrovište koje ti je Rus odao pravo je.“
Požurili smo uz stepenice do kriznog štaba policijskog sedišta. Dočekao nas je moj stari drugar Etjen Marto, pa nas poveo do niza monitora nameštenih da prate raciju. Za promenu, sve se odvijalo neverovatnom brzinom. Možda i prebrzo, ali nismo imali drugog izbora.
Marto je kazao:
„Alekse, sve je sređeno. Dogovoreno je s elektrodistribucijom i gasnom kompanijom. Čim se isključi strujna mreža u tom kraju, oni upadaju."
Klimnuo sam glavom na to i posmatrao ekrane pred nama. Bilo mi je čudno što ne učestvujem u akciji. A onda je počelo! Iz vedra neba su se stvorili francuski vojnici, desetine njih. Nosili su jakne RAID: recherche, asistance, intervention et dissuasion9 Nosili su jurišne puške.
Stuštili su se k omanjoj varoškoj kući sasvim bezopasnog izgleda. Provalili su ulazna vrata. Sve je trajalo samo nekoliko sekundi.
Jedan UBL, francuska verzija hamera, pojavio se i oborio drvenu kapiju sa zadnje strane. Iz njega su poiskakali vojnici.
„Uskoro ćemo sve videti", rekao sam Martinu. „RAID je dobar u svom poslu, jelda?"
„Da, vešti su u uništavanju i ubijanju."
Dvojica francuskih policajaca bili su ozvučeni i imali kamere, pa smo uspeli da vidimo gotovo čitavu raciju, onako kako se odvijala. Otvorila su se vrata, iznutra je neko zapucao, zatim se prolomila uzvratna paljba.
Neko je prodorno kriknuo, začulo se kako telo pada na patos.
Dva revolveraša su istrčala u usko predsoblje. Obojica su bila u rublju. Oboreni su i pre nego što su shvatili šta se dešava.
Polunaga žena s pištoljem u ruci - pogođena u grlo.
„Nemojte ih sve pobiti“, promrmljao sam u ekran.
Helikopter kugar je sleteo i iz njega je istrčalo još komandosa. U kući su se vojnici sjatili u spavaću sobu i bacili na čoveka na poljskom krevetu. Hvalim te bože, uhvatili su ga živog.
Ostali teroristi su se predavali visoko dignutih ruku.
Zatim se čulo još uzastopne kratke pucnjave, ovog puta mimo kamere.
Jedan zarobljenik je poteran hodnikom s pištoljem uperenim u glavu. Stariji muškarac. Vuk? Je li moguće da su ga uhvatili? Policajac s pištoljem se smešio kao da je osvojio nešto veliko. Prepad je svakako bio brz i delotvoran. Barem četvoricu terorista uhvatili su žive.
Nadalje smo nestrpljivo čekali novosti. Kamere na mestu prepada su pogašene. Čekali smo još

malo.
Na kraju, oko tri posle podne, vojni pukovnik je stao pred nas u kriznom štabu. Sve stolice su bile zauzete, nije bilo više mesta ni da se stoji, a napetost je gotovo bila nepodnošljiva.
Pukovnik je počeo:
„Identifikovali smo zarobljenike, bar one žive. Jedan je iz Irana, jedan je Saudijac, jedan Marokanac i dva Egipćanina. Ćelija Al Kaide. Znamo ih. Ne verujemo da smo uhvatili Vuka. Ne verujemo ni da su ovi teroristi povezani s pretnjom Parizu. Žao mi je što vam ovako kasno donosim loše vesti. Dali smo sve od sebe. On je ipak korak ispred nas. Žao mi je.“

Osamdeset sedmo poglavlje




UŽASNI „POSLEDNJI" krajnji rok sad se sasvim primakao, a niko nije dobio nikakva obaveštenja šta će se dalje dogoditi. Kao da više nismo imali nijednu mogućnost da sprečimo Vuka.
U petnaest do šest bio sam među još nekoliko nervoznih muškaraca i žena koji su izlazili iz tamnih renoa, pa žurili prema visokoj kapiji od kovanog gvožđa pred zgradom Ministarstva unutrašnjih poslova. Tu smo imali sastanak sa DGSE-om, što je francuski pandan našoj CIA. Ta kapija je ogromna. Izgledali smo sitni i beznačajni dok smo ulazili kroz nju, kao molioci koji ulaze u katedralu. Ja sam se osećao sitan i beznačajan, ali i prepušten milosti više sile, ne samo božje.
S kapije se ulazi u veličanstveno dvorište, prostor prekriven kaldrmom, što me je navelo da pomislim na kočije koje su se nekad kotrljale istim tim putem. Je li svet otad napredovao? Tog dana mi se činilo da nije.
S drugim policijskim zvaničnicima, ministrima i direktorima ušao sam u velelepno predvorje popločano ružičastim i belim mermernim pločama. Uz stepenište su bili poređani naoružani stražari. Gotovo niko nije progovarao dok smo se peli. Čuo se samo tup bat koraka, katkad nervozan kašalj. Postojala je mogućnost da u roku od sata Pariz, London, Vašington i Tel Aviv budu napadnuti bombama i da hiljade ljudi strada. Povređenih bi moglo da bude i mnogo više. Moguće i stotinu hiljada, pa i više.
Radi li ovo ruski gangster? Onaj s tajanstvenim vezama sa Al Kaidom? Jesmo li sad u njegovoj milosti? Kako je to neverovatno čudno.
Sastanak je održan u Salle des fetes10 a ja sam se opet zapitao šta radim tamo. Bio sam američki predstavnik u Parizu zato što me je FBI želeo tamo, zato što je postojala mogućnost da učinim nešto kao iskusan psiholog i detektiv krvnih delikata, zato što je možda jednom davno u Parizu Vuk doživeo neku tragediju. Još nismo otkrili šta je to.
U glavnoj sali stolovi su poređani u obliku potkovice i pokriveni običnom belom tkaninom. Na štafelajima su stajale plastificirane mape Evrope, Bliskog istoka i Sjedinjenih Država. Ciljane oblasti su zaokružene debelom crvenom linijom. Grubo, ali delotvorno.
Uključeno je desetak, pa i više televizijskih ekrana. Takođe i najsavremeniji telekonferencijski sistem. Bilo je mnogo više sivih i plavih odela nego obično, više važnih ljudi i očiglednih moćnika. Ne znam zašto, ali primetio sam nekoliko pari titanijumskih naočara bez okvira. Ah, ti Francuzi i moda.
Prizori uživo iz Londona, Vašingtona, Pariza i Tel Aviva bili su na ekranima na zidovima. Ti gradovi su bili tihi. Vojska i policija su bile unutra. Pored mene je seo Etjen Marto. Martin Lodž se već vratio u London.
„Šta misliš, kakve su nam realne šanse u Parizu, Alekse?“, pitao me je Etjen.
„Ne znam šta se događa. Niko ne zna. Možda smo danas zaustavili glavnu terorističku ćeliju. Po mom mišljenju, sve je vodilo do današnjeg krajnjeg roka. Mislim da je Vuk znao kako je teško sve to

izvesti. Nešto mu se dogodilo ovde, u Parizu. Još ne znamo šta. Šta da ti kažem, Etjene? Nemamo više vremena. Sjebani smo.“
Odjednom se Etjen uspravio na stolici. „Gospode bože, pa to je predsednik Debone.“

Osamdeset osmo poglavlje




ARAMIS DEBONE, predsednik Francuske, pedesetogodišnjak, bio je vrlo lepo i zvanično obučen za ovu priliku. Bio je to nabijen čovek, zalizane sede kose i tankih brkova. Nosio je naočare s metalnim okvirom. Izgledao je prilično spokojno i razborito dok je hitrim korakom išao u prednji deo sale. Kad je progovorio, ni muva se nije čula.
„Kao što znate, i sam sam se godinama borio u rovovima i prvim redovima snaga reda i zakona. Zato sam hteo da me čujete. Hteo sam i da budem s vama ovih poslednjih minuta pred isticanje krajnjeg roka.
Imam novosti. Novac je prikupljen. U Parizu, Londonu, Vašingtonu. I u Tel Avivu, zahvaljujući mnogim prijateljima Izraela širom sveta. Čitava suma biće prebačena za tri i po minuta, otprilike pet minuta pre isteka roka.
Želim da zahvalim svima prisutnim, kao i onima koje predstavljate, za nebrojene sate i uložen trud, za lične žrtve koje niko ne bi trebalo da traži, za junačke napore, neverovatnu hrabrost mnogih. Učinili smo sve što smo mogli i, što je najvažnije, preživećemo krizu. Na kraju ćemo pohvatati te neljudske gadove, sve do jednog! Uhvatićemo Vuka, najneljudskijeg od svih.“
Iza predsednika je na zidu visio zlatni sat u stilu ampir. Svi smo ga napeto gledali. Kako i da ga ne gledamo?
U pet do šest po pariskom vremenu predsednik Debone je rekao: „Novac se upravo prebacuje. Za samo nekoliko sekundi... u redu. Obavljeno je. Sad bi trebalo da je gotovo. Biće sve u redu. Čestitam svima. Hvala vam.“
Začuo se glasan uzdah olakšanja u prostranoj sali. Svi su se smešili, rukovali, poneki su se grlili. Zatim smo čekali, što nam je postalo gotovo uslovljen refleks.
Čekali smo bilo kakav znak od Vuka.
Čekali smo najnovije vesti iz ostalih ciljanih gradova: Vašingtona, Londona i Tel Aviva.
Poslednjih šezdeset sekundi pre krajnjeg roka bilo je neverovatno napeto i dramatično, iako je isporučen otkup. Ništa nisam mogao, osim da gledam sekundaru na satu. Konačno sam se pomolio za porodicu, za ljude u sva četiri grada, za svet u kom živimo.
Onda je otkucalo šest u Parizu, pet u Londonu, dvanaest u Vašingtonu i sedam u Tel Avivu. Krajnji rok je prošao. I šta to znači? Jesmo li zaista bezbedni?
Nije bilo značajnih promena ni na jednom ekranu, nije bilo prekida, eksplozija u prenosu uživo.
Nije bilo ničeg.
A nije bilo ni poziva od Vuka. Prošlo je još dva minuta.
Pa deset.
A onda je strašna eksplozija zatresla salu - i svet.

Peti deo

IZBAVI NAS OT LUKAVAGO










Osamdeset deveto poglavlje




BOMBA ILI BOMBE, ne atomska, ali ipak dovoljno snažna da izazove veliku štetu, eksplodirala je u prvom arondismanu, blizu Luvra. Čitav kraj, lavirint prolaza i slepih ulica, gotovo je sravnjen sa zemljom. Skoro hiljadu ljudi poginulo je odmah ili u roku od nekoliko sekundi. Čule su se i osetile strašne višestruke eksplozije po čitavom Parizu.
Luvr je od udara pretrpeo manju štetu, ali oblast između Ulica Marengo, Oratoar i Belo gotovo je potpuno uništena. Kao i obližnji manji most preko Sene.
Most. Još jedan most. Ovog puta u Parizu.
Ni reči objašnjenja od Vuka. Nije preuzeo odgovornost za ovaj neopravdani i grozni čin, mada je nije ni porekao.
Nije morao da objašnjava svoje poteze, zar ne? Sebe je smatrao za boga.
Postoje isto tako izuzetno nadmeni ljudi koji rade u našoj vladi u Vašingtonu, a veruju da tačno mogu predvideti šta će se dogoditi u budućnosti zato što znaju, ili misle da znaju, šta se dogodilo u prošlosti. Pretpostavljam da ih ima i u Parizu, Londonu, Tel Avivu i svugde u svetu: svi ti, u osnovi inteligentni ljudi, možda i dobronamerni, izjavljuju „To ne može da se dogodi“ ili „Evo kako se to događa u stvarnom svetu“. Kao da zaista znaju. Ali ne znaju. Niko ne zna.
Sada se ništa ne zna. Svašta može da se desi, a pre ili kasnije će se verovatno i desiti. Kao vrsta, izgleda da ne postajemo pametniji, već sve luđi. Ili u njamanju ruku sve opasniji. Neverovatno, nepodnošljivo opasniji.
A možda sam samo bio tako raspoložen dok sam leteo iz Pariza. Tamo se ipak dogodila strašna, strašna tragedija. Vuk je pobedio, ako bi to što je učinio moglo da se nazove pobedom, a čak nije postojalo ni ravnopravno nadmetanje.
Moćni ruski gangster koristio je terorističku taktiku, bar se tako činilo. Bio je bolji od nas - organizovaniji, lukaviji i daleko okrutniji kad hoće nešto da postigne. Čak nisam mogao ni da se prisetim kad smo poslednji put pobedili u borbi protiv Vuka i njegovih snaga. Bio je pametniji. Samo sam molio boga da je sve sad gotovo. Je li to moguće? Ili je to bilo samo zatišje pred novu buru? Nisam mogao ni da razmišljam o toj mogućnosti.
Kući sam stigao nešto pre tri posle podne u četvrtak. Deca su se vratila. Nana nije ni odlazila iz Pete ulice. Kad sam došao, rešio sam da spremim večeru i nisam dozvolio da me odgovori. To mi je bilo potrebno: da spremim lep obrok, da razgovaram s Nanom i decom o svemu što smo želeli da pričamo, da se mnogo grlimo. Da i ne pomislim na ono što se dogodilo u Parizu, na Vuka iii na nekakav policijski posao.
Tako sam spremio svoju verziju večere u francuskom stilu, pa čak razgovarao na francuskom s Dejmonom i Dženi dok sam kuvao. Dženi je postavila na sto Nanin srebrni escajg, prave salvete i čipkani stolnjak, koje smo koristili samo u posebnim prilikama. A jelo? Langoustines roties

brunoises depapaye poivrons et oignons doux - račići s papajom, papričicama i crnim lukom. Glavno jelo je bio pileči paprikaš u sosu od slatkog crnog vina. Pili smo vino, divni minervoa, i zdušno navalili na jelo.
A kao poslasticu - čokoladni kolač i sladoled. Ipak sam se vratio u Ameriku. Vratio sam se kući, hvala bogu.

Devedeseto poglavlje




OPET KOD KUĆE, opet kod kuće.
Sutradan nisam otišao na posao niti su deca išla u školu. Izgleda da nam je to svima bilo potrebno, čak i Nani Mami, koja nas je podstakla da neopravdano izostanemo. Nekoliko puta sam pozvao Džemilu i, kao i uvek, prijalo mi je da razgovaram s njom, mada mi se činilo da među nama nije sve kako treba.
Tog dana izbegavanja obaveza odveo sam decu na izlet u Sent Majkls u Merilendu, koji je smešten u zalivu Česapik. Ispostavilo se da je to seoce prava živa slika starinske primorske ljupkosti: puna marina, nekoliko kafana sa stolicama na ljuljanje pod tremom, čak i svetionik. A tu je i Pomorski muzej, gde smo gledali prave brodograditelje kako restauriraju jedrenjak. Izgledalo je kao da smo se vratili u devetnaesti vek, što uopšte nije bilo loše.
Nakon što smo ručali u restoranu Krabina klešta, ukrcali smo se na jedrenjak. Nana Mama je godinama tu dovodila đake, ali je ovog puta ostala kod kuće, izgovarajući se kako ima mnogo posla. Nadao sam se da se oseća dobro. Setio sam se kako je podučavala đake na izletima, pa sam preuzeo njenu ulogu.
„Dženi i Dejmone, ovo je među poslednjim plovilima na jedra u radnom stanju u Severnoj Americi. Možete li to da poverujete? Ti brodovi nemaju dizalice, samo koloture i čekrke i snagu ljudskih mišica. Ribari se zovu veslači“, ispričao sam im, baš kao što je nekad Nana pričala svojim razredima.
Zatim smo se otisnuli s Meri Merčant na dvoiposatno krstarenje.
Kapetan i njegov pomoćnik pokazali su nam kako se diže jedro pomoću kolotura i čekrka, pa smo ubrzo uhvatili vetar uz glasan šum i ritmičko udaranje talasa o korito. Bilo je to divno popodne. Piljili smo u jarbol od osamnaest metara iz jednog komada dopremljenog čak iz Oregona. Mirisali smo slani vazduh, laneno ulje, ostatke ljuštura ostriga. Uživao sam u bliskosti s dvoje starije dece, u njihovim očima punim poverenja i ljubavi. Uglavnom.
Plovili smo pored borika, polja gde su nakupci brali kukuruz i soju i velikih imanja s belim stubovima ispred kuća, koja su nekad bila plantaže. Uživeo sam se u to prošlo vreme i prijao mi je predah. Samo sam nekoliko puta odlutao u mislima do policijskog posla, ali sam se brzo vraćao.
Napola sam slušao kapetana kako objašnjava da „samo brodovi pod jedrom" mogu da idu u lov na ostrige - osim dvaput nedeljno kad je dozvoljen ulaz u zaliv i motornim šajkama. Pomislio sam kako je verovatno mudra taktika za očuvanje prirodnog bogatstva navesti ribare da se pomuče da dođu do ostriga, inače bi zaliha moglo i da nestane.
Zaista divan dan. Kad se brod nagnuo na desni bok, motka jedra isturila, a glavno i prednje jedro ispunili vetrom uz glasan prasak, Dženi, Dejmon i ja smo zažmurili u sunce na zalasku. Tad smo shvatili, bar donekle, kako to ima veze s načinom života kakav treba voditi, možda i zbog čega ovakve trenutke treba ceniti i pamtiti.

„Najbolji dan u mom životu", rekla mi je Dženi. „Čak i ne preterujem mnogo.“
„I meni je“, odvratio sam. „A ja uopšte ne preterujem."

Devedeset prvo poglavlje




KAD SMO te večeri stigli kući, spazio sam pred njom parkiran oguljen beo kombi. Prepoznao sam jarkozeleni logotip na vratima: PROJEKAT KUĆNE ZDRAVSTVENE NEGE. Šta je sad? Zašto je doktorka Kouls tu?
Iznenada sam se uplašio da se Nani nešto dogodilo dok smo bili na izletu. Njeno krhko zdravlje mi je sve češće na pameti, kao i činjenica da je duboko u devetoj deceniji, mada nikad ne priznaje koliko zaista ima godina, da ne kažem kako laže godine. Požurio sam iz kola i pošao nekoliko koraka ispred dece uz stepenice.
„Ovde sam s Kajlom", doviknula je Nana čim sam otvorio vrata, a Dejmon i Dženi se provukli pored mene. „Alekse, samo se opuštamo. Ne uzrujavaj se. Polako.“
„Ko se uzrujava?“, pitao sam usporivši, pa lagano ušao u dnevnu sobu i video ih kako „se opuštaju" na kauču.
„Ti, gospodine Zabrinuti. Video si kombi Nege i odmah pomislio na bolest“, rekla je Nana.
Ona i Kajla su se veselo smejale, pa sam i ja morao da se nasmejem - sebi. Slabašno sam negodovao. „Nije tačno.“
„Zašto si onda ustrčao uz stepenice kao da ti pantalone gore? Ma nema veze, Alekse", rekla je Nana i dalje se smejući.
Zatim je mahnula rukom kao da rasteruje neželjene negativne vibracije u sobi.
„Hodi. Sedi pored nas na minut-dva. Imaš li toliko vremena? Pričaj mi. Kakav je Sent Majkls? Je li se mnogo promenio?“
„Pa ne verujem da se mnogo menjao poslednjih sto godina.“
„To je dobro“, obradovala se Nana. „Hvala bogu na sitnim darovima.“
Prišao sam i poljubio Kajlu u obraz. Pomogla je Nani kad joj je bilo loše, pa je sad redovno navraćala. U stvari, Kajlu poznajem od detinjstva. Jedna je od retkih iz kraja koja se izvukla, obrazovala i vratila da uzvrati svojima. Projekat kućne zdravstvene nege omogućava da lekari idu u kućne posete bolesnima u jugoistočnoj četvrti. Upravo je Kajla to pokrenula i održava ga uz neverovatan trud, a sama je uglavnom i prikupila fondove.
„Dobro izgledaš“, jednostavno mi je izletelo.
„Da, Alekse, malo sam oslabila“, rekla je i izvila obrvu. „Od ovog trčkaranja po kraju. Trudim se da održim kilažu, ali kilogrami sami spadaju, bestraga im glava.“
Zaista sam primetio. Kajla je visoka skoro metar i osamdeset, ali je dotad nisam video tako vitku i čvrstu, čak ni kad je bila dete. Oduvek je imala slatko, lepuškasto lice, a takvu i prirodu.
„U svakom slučaju to je narodu dobar uzor“, nastavila je. „Mnogo ljudi u kraju ima višak kilograma. Previše ih je debelih, čak i dece. Misle da im je to u genima.“
Nasmejala se. „Osim toga, moram priznati, pomaže mi u društvenom životu, u pogledu na svet, u svemu. U svemu“

„Meni ti uvek lepo izgledaš", pohvalio sam je opet.
Kajla je zakolutala očima gledajući Nanu. „Tako lako laže. Zaista mu ide.“ Opet su se zasmejale.
„U svakom slučaju, hvala na komplimentu, Alekse. Tako ću to shvatiti. Ne smatram čak ni da je snishodljiv. Ma znaš šta hoću da kažem.“
Pomislio sam da je bolje da promenim temu.
„Znači Nani je dobro i živeće sto godina?“
„To očekujem“, odgovorila je Kajla.
No Nana se namrštila. „Zašto tako brzo želiš da me se rešiš? Šta sam uradila da to zaslužim?“ Nasmejao sam se.
„Možda zato što si gnjavatorka. Toga si svesna, zar ne?“
„Naravno da jesam“, kazala je Nana. „To mi je posao. Svrha mog postojanja je da te mučim. Zar to nisi dosad shvatio?"
Kako je to rekla, konačno sam osetio da sam stvarno stigao kući, da sam se vratio iz ratova. Poveo sam Kajlu i Nanu u staklenu baštu i odsvirao im Amerikanca u Parizu. Donedavno sam to i bio, ali više nisam.
Oko jedanaest sati otpratio sam Kajlu do kombija. Zastali smo i još malo pričali na prednjem tremu.
„Hvala ti što je obilaziš“, rekao sam.
„Ne moraš mi zahvaljivati. Radim to zato što tako hoću. Slučajno volim tvoju babu. Mnogo je volim. Ona mi je kula svetilja, mentor. Godinama je već tako.“
Tad se Kajla sasvim brzo nagla i poljubila me. Poljubac je trajao nekoliko sekundi, a kad se odmakla, nasmejala se.
„Podugo već želim da uradim to.“
„I?“, upitao sam, nemalo iznenađen.
„Uradila sam to, Alekse. Zanimljivo je.“
„Zanimljivo?“
„Moram da idem. Žurim.“
Smejući se, Kajla je otrčala do kombija. Zanimljivo.

Devedeset drugo poglavlje




POSLE I TE KAKO nužnog odmora otišao sam na posao i saznao da sam i dalje na slučaju iznuđivanja/terorizma, što je izgleda podrazumevalo jurnjavu za onim ko je odgovoran, onim ko je uzeo novac. Rečeno mi je da sam odabran jer sam neumoljiv.
Donekle mi je bilo milo što nije gotovo. Još sam se često čuo s vezama u tom slučaju: Martinom Lodžom iz Engleske, Sendi Grinberg iz Interpola, Etjenom Martoom iz Pariza, ali i policijom i obaveštajnom službom u Tel Avivu i Frankfurtu. Svi su imali moguće tragove, ali ništa vruće, pa čak ni nešto što bih smatrao mlakim.
Vuk, možda Al Kaida ili neki drugi pametni, ubilački gadovi bili su na slobodi, s približno dve milijarde dolara u blagajni. Osim ostalog, uništena su tri gradska bloka u Parizu. Pušteni su politički zatvorenici. Mora da postoji neki propust, nešto pomoću čega ćemo ih naći ili bar otkriti ko su.
Drugog dana po povratku, analitičarka Moni Doneli i ja smo dobili dopis koji me je dovoljno zainteresovao da se odvezem čak do Lenksingtona u Virdžiniji. Stigao sam pred savremenu dvospratnicu u sporednoj ulici po imenu Red hok lejn. Pred njom je bio parkiran dodž durango. Na obližnjoj ograđenoj livadi pasla su dva konja.
Džo Kahil me je dočekao na vratima kuće. Bivši agent CIA se široko osmehivao, baš kao i pri ranijim susretima u vezi sa Vukom. Džo mi je još telefonom rekao kako se raduje što će, kako god ume, pomagati u istrazi. Sad me je pozvao da uđem u dnevnu sobu, gde su me već čekali kafa i kupovni kolač. Soba je gledala na nepregledne pašnjake, jezerce i planinski venac Blu ridž u daljini.
„Može se reći da mi nedostaje posao", kazao je Džo. „Bar ponekad. Ne može se stalno loviti i pecati. Pecaš li ti, Alekse? Ideš li u lov?“
„Vodio sam decu nekoliko puta na pecanje. A i lovim, o da. Upravo sad se nadam da ukebam vuka. Doduše, potrebna mi je tvoja pomoć, Džo. Hteo bih da pročešljam stara lovišta. Nešto se pojavilo.“

Devedeset treće poglavlje




„ZNAČI, HOĆEŠ opet da pričamo o njemu. O tome kako smo izvukli Vuka iz Rusije? Šta se dogodilo kad je stigao u Ameriku? Kako je posle toga nestao? Alekse, tužna je to priča, ali je poznata i potkrepljena dokumentima. Video si arhivu. Skoro mi je uništio karijeru."
„Džo, ne razumem kako to da niko ne zna ko je on. Kako izgleda. Kako se zaista zove. Tu priču slušam već skoro godinu dana, ali ne shvatam kako je to moguće. Kako to da radimo s Engleskom na isporučenju važnog tipa iz KGB-a, a ne znamo ko je. U Parizu se nešto gadno dogodilo - samo niko ne zna šta. Kako je to moguće? Šta mi izmiče? Šta je svima dosad izmaklo?“
Kahil je digao krupne, radničke šake.
„Slušaj, očigledno nemam ni ja sve kockice koje nedostaju. Kako sam razumeo, u Rusiji je radio tajno. Pretpostavljam da je bio mlad, oprezan agent, što znači da je sad tek četrdesetogodišnjak. Ali u nekim izveštajima sam pročitao da ima pedeset i nešto, čak šezdeset godina. Čuo sam i da je žensko. Mislim da sam širi te glasine. Gotovo sam ubeđen da to radi.“
„Džo, ti i tvoj partner ste bili njegovi nadzornici kad je došao ovamo."
„Šef nam je bio Tom Vir, ali tad još nije postao direktor. U timu su bila još trojica - Medok, Bojkin i Grebner. Možda treba s njima da razgovaraš.“
Ustao je iz fotelje, prišao francuskom prozoru što je vodio u popločano dvorište i otvorio ga. U sobu je pokuljao svež povetarac.
„Alekse, uopšte se nisam sreo s njim. Nije ni moj partner Korki Henkok, pa ni ostali iz tima, ni Džej ni Sem ni Klark. Tako je uređeno od početka. On se tako pogodio kad je izašao iz Rusije. Za to je trebalo da nam preda stare kagebeovce, da navede tamošnja i ovdašnja imena. Ali niko nije uspeo da ga vidi. Veruj mi, dao nam je imena i obaveštenja koja su pomogla da se sruši zlo carstvo.“
Klimnuo sam glavom.
„Tako je, ispunjava obećanja. Međutim, sad je na slobodi i raspleo je vlastitu zločinačku mrežu - i više od toga.“
Kahil je odgrizao parče kolača, pa progovorio punih usta:
„Izgleda da je upravo to uradio. Naravno, nismo ni slutili da će otići na tu stranu. Nisu ni Britanci. Možda je Tom Vir znao. Nemam pojma."
Nedostajalo mi je vazduha. Ustao sam i prišao francuskom prozoru. Dva konja su stajala uz belu drvenu ogradu u hladu hrastova. Okrenuo sam se prema Kahilu.
„U redu, znači ne možeš da mi pomogneš oko Vuka. U čemu možeš da mi pomogneš, Džo?“ Namrštio se zbunjenog izraza lica.
„Izvini, Alekse, ali ne u mnogo čemu. ja sam stari konj-tegljač, više nisam ni za šta. Jelda je dobar ovaj kolač?“
Zavrteo sam glavom.
„Uopšte nije, Džo. Veruj mi, ti kupovni nikad nisu dobri.“ Kahil se snuždio, pa se iscerio, ali oči

su mu ostale ozbiljne. „Pretpostavljam da ćemo sad biti iskreni. Zašto si uopšte došao? O čemu je reč? Reci čika Džou. Šta se događa? Nisam baš u toku. Igraš daleko iznad mene.“
Vratio sam se u sobu.
„Džo, sve je u vezi sa Vukom. Vidiš, smatram da bi ti i tvoj partner mogli mnogo da nam pomognete - čak i ako ga niste upoznali, mada ni u to nisam ubeđen."
Kahil je na kraju digao ruke razočarano.
„Alekse, ovo je malo nenormalno, znaš. Čini mi se da se vrtimo ukrug. Suviše sam star i namćorast za ovo sranje.“
„Da, svima je ovih nekoliko nedelja teško palo. Mnogo toga nenormalnog se dešava. Ne znaš ni deo svega.“ Bilo mi je dosta „čika“ Džoovog tupljenja. Pokazao sam mu jednu fotografiju.
„Pogledaj dobro. Ovo je žena koja je ubila direktora CIA Vira u Huverovoj zgradi.“ Kahil je zavrteo glavom.
„Dobro, pa šta?“
„Zove se Niki Vilijams i bivše je vojno lice. Jedno vreme je radila kao plaćenik. Bila je snajperistkinja, i to dobra. U životu je sarađivala s mnogima. Znam šta ćeš reći, Džo - pa šta?“
„Da. Pa šta?“
„Jednom davno radila je za tebe i tvog partnera Henkoka. Džo, vaša agencija nam prosleđuje dokumenta. To je nova era saradnje. Evo novog obrta - mislim da si je ti unajmio da ubije Vira.
Možda si to uradio preko Džefrija Šefera, ali umešan si. Mislim da radiš za Vuka. Možda si oduvek radio - možda je i to deo njegove pogodbe.“
„Lud si i nisi nimalo u pravu!“ Kahil je ustao i otresao mrvice s pantalona. „Znaš šta, mislim da je bolje sad da odeš. Mnogo mi je žao što sam te uopšte pozvao u svoju kuću. Ovaj naš razgovorčić je završen.“
„Ne, Džo, zapravo tek počinje.“

Devedeset četvrto poglavlje




OBAVIO SAM RAZGOVOR mobilnim telefonom. Nekoliko minuta kasnije agenti iz Langlija i Kvantika sjatili su se na imanje i uhapsili Džoa Kahila. Vezali su ga lisicama i izvukli iz lepe, mirne kuće u prirodi.
Sad smo imali trag, možda sasvim dobar.
Kahil je prebačen u sigurnu kuću CIA negde u planinama Alegeni. Kuća i okolina su izgledale sasvim obično: seoska kuća na sprat okružena vinogradom i voćnjakom, s gustom vrežom glicinije nad ulaznim vratima. Međutim, za čika Džoa to neće biti sigurna kuća.
Bivšeg agenta su vezali, zapušili mu usta, pa ga nekoliko sati ostavili samog u sobičku. Da razmisli o budućnosti - i o prošlosti.
Stigao je i Agencijin lekar: visok, trbušast čovek, na izmaku četvrte decenije, trom i nadmen. Zvao se Džej O’Konel. Ispričao nam je kako je odobreno da se na Kahilu upotrebi eksperimentalni serum istine. Objasnio je da se varijante tog seruma trenutno koriste po zatvorima na zatočenim teroristima.
„To je barbiturat, kao natrijum amital i brevital", rekao je. „Ispitanik najednom oseti omamljenost, čula mu oslabe. Posle toga ne može najbolje da se brani od provokativnih pitanja. Bar se nadamo da ne može. Ispitanici mogu različito reagovati. Videćemo s ovim čovekom. Stariji je, pa verujem da ćemo ga srediti.“
„Šta najgore može da se očekuje?“, pitao sam O’Konela. „Moglo bi da dođe do srčanog zastoja.
Ma kakvi, šalim se. Ovaj, zapravo, ne šalim se.“
Rano ujutro Džoa Kahila su prebacili iz sobice u veću podrumsku prostoriju bez prozora. Skinuli su mu poveze s očiju i usta, ali mu nisu odvezali ruke. Postavili smo ga na stolicu ravnog naslona.
Tretpao je dok nije shvatio gde je i s kim u sobi.
„Tehnika dezorijentacije. To vam kod mene neće upaliti“, rekao je. „Ovo je zaista tupavo.
Glupost. Čisto sranje."
„Da i mi tako mislimo“, kazao je doktor O’Konel. Obratio se agentu Leriju Ledavu: „Zavrni mu rukave. Eto. Ovo će te bocnuti. Zatim zapeći. A onda ćeš nam sve istresti.“

Devedeset peto poglavlje




NAREDNA TRI I PO sata Kahil je zaplitao jezikom i ponašao se kao neko ko je popio šest ili više pića i bio spreman da pije još.
„Znam šta radite“, kazao je čika Džo i zapretio prstom nama trojici.
„I mi znamo šta ti radiš“, rekao je agent Ledav. „A i šta si uradio.“
„Ništa nisam uradio. Nevin sam dok se ne dokaže suprotno. Uostalom, ako već mnogo znate, što uopšte pričamo?“
„Džo, gde je Vuk?“, pitao sam ga. „U kojoj je zemlji? Reci nešto.“
„Ne znam“, kazao je Kahil pa se nasmejao kao da je rekao nešto duhovito. „Svih ovih godina nisam znao. Ne znam i dalje.“
„Ali upoznao si se s njim“, nastavio sam.
„Nikad ga nisam video. Ni jedan jedini put, čak ni u početku. Vrlo je mudar, pametan. Možda paranoičan. Samo ništa ne propušta. Možda su ga videli oni iz Interpola kad je prebacivan. Tom Vir? Možda Britanci. Neko vreme je proveo kod njih dok ga mi nismo preuzeli.“ Već smo proverili u Londonu, ali oni nisu imali ništa značajno o prebegu. I ništa nismo našli o grešci u Parizu.
„Koliko dugo si radio s njim?“, pitao sam. Kahil kao da je odgovor tražio na tavanici.
„Misliš radio za njega?"
„Da. Koliko dugo?“
„Dugo. Rano sam se prodao. Gospode, poodavno." Kahil se opet zasmejao. „Mnogi su to uradili - u CIA, FBI, DEA.11 To on tvrdi. Ja mu verujem."
„Naredio ti je da organizuješ ubistvo Tomasa Vira. To si nam već rekao“, slagao sam.
„U redu. Ako sam rekao, rekao sam. Šta god ti kažeš.“
„Zašto je želeo da Tomas Vir bude ubijen?“, nastavio sam. „Zašto baš Vir? Šta se dogodilo među njima?“
„Ne ide to tako. Jednostavno dobiješ svoj zadatak. Nikad ne znaš čitav plan. Ali bilo je nečeg između njega i Vira - zla krv.
Bilo kako bilo, meni se nije obratio. Uvek mom partneru. Uvek Henkoku. On je izvukao Vuka iz Rusije. Korki, Nemci, Britanci. Već sam vam to rekao, zar ne?“ Namignuo nam je. „Ovo je dobro. Serum istine. Popijte sok od grožđa, momci.“12 Pogledao je O’Konela. „I ti, doktore Mengele. Popij glupi sok i istina će te osloboditi."

Devedeset šesto poglavlje




JESMO LI izvukli istinu od Džoa Kahila? Ima li nečeg u njegovom trtljanju pod dejstvom leka?
Korki Henkok? Nemci, Britanci? Tomas Vir?
Neko bi morao da zna nešto o Vuku. Gde je. Ko je. Šta dalje smera.
Zato sam opet krenuo na put u potrazi za Vukom. Kahilov partner se nakon preranog penzionisanja preselio u središnje Stenovite planine u Ajdahu. Živeo je na periferiji Hejlija u dolini Vud river, nekoliko desetina kilometara južno od San Velija. Nije loše za nekadašnjeg špijuna.
Dok smo se vozili s aerodroma u Hejliju, prošli smo kroz „veliku pustinju", kako je taj kraj nazvao Biroov vozač. Henkok je izgleda, kao i Džo Kahil, bio lovac i ribolovac. Rezervat Silver krik, čuven po lovištu gde se peca i vraća ulov, bio je u blizini.
„Nećemo uhapsiti Henkoka. Držaćemo ga na oku. Pokušaćemo da shvatimo šta namerava. Trenutno je u lovu u planini. Proći ćemo pored njegove kuće. Da je vidite“, kazao je mesni stariji agent, mladi Turčin po imenu Ned Rast.
„Uzgred, Henkok je sjajan strelac. Mislio sam da bi trebalo to da vam pomenem."
Vozili smo se u brda, gde je nekoliko većih kuća izgleda bilo na placevima od po dva do četiri hektara. Pred nekima su se prostirali uredni travnjaci, koji su izgledali neprirodno zeleni u odnosu na pepeljasta brda, naravno prirodna.
„Nedavno je ovde bilo snežnih lavina", rekao je Rast vozeći. Bio je pun obaveštenja. „Možda ćete videti divlje konje. Ili Brusa Vilisa, Demi, Eštona i decu. A eno i Henkokove kuće pred nama. Obložena je rečnim šljunkom. To je ovde popularno. Velika je to kuća za penzionisanog agenta bez porodice.“
„Verovatno je napunio džepove", primetio sam.
Kuća je zaista bila velika i lepa, s pogledom na tri strane. Uz nju je bio ambar veći od kuće, a nedaleko od njega paslo je nekoliko konja. Korkija Henkoka nije bilo. U lovu je.
E pa i mi smo u lovu.
Sledećih nekoliko dana u Hejliju se ništa značajno nije dogodilo. O svemu me je izveštavao Vilijam Koh, stariji agent zadužen za ovaj slučaj. CIA je poslala i jednog glavešinu iz Vašingtona - Bridžit Runi. Henkok se vratio iz lova, pa smo mu pratili svaki korak. Statični nadzor obavljala je grupa poslata iz Kvantika. Bio je tu i pokretni tim, zadužen da prati Henkoka kad izađe iz kuće. Veoma ozbiljno smo ga shvatili. Ipak je Vuk negde slobodan s blizu dve milijarde dolara. U gotovom. Možda smo ipak konačno našli način da mu uđemo u trag preko agenta CIA koji ga je doveo iz
Rusije. Možda je sve to povezano s onim što se dogodilo između Vuka i Tomasa Vira.
S greškom u Parizu.

Devedeset sedmo poglavlje




NIŠTA SE NEĆE dogoditi te noći. Pa ni sledeće. Ni one posle nje.
U petak sam dobio dozvolu da odem do Sijetla i obiđem sina. Pozvao sam Kristinu, a ona mi je rekla da je to u redu i da će Aleks biti srećan da me vidi - kao i ona. U poslednje vreme joj više nisam naslućivao nervozu u glasu. Ponekad bih se čak i prisetio kako nam je bilo. Doduše, nisam bio siguran da je to dobro.
Stigao sam kod nje kasno pre podne i opet se iznenadio kako joj je kuća topla i lepa. I kuća i dvorište ličili su na Kristinu: ugodni i svetli, s belom drvenom ogradicom i istom takvom ogradom na kamenom stepeništu pred ulaznim vratima. U bašti ruzmarin, majčina dušica i nana. Sve tako njeno.
Kristina mi je otvorila vrata s Aleksom u naručju. Koliko god sam se trudio da se u to ne upuštam, ipak sam pomislio kako bi sve bilo drugačije samo da nisam radio kao policajac krvnih delikata i da nas moj detektivski poziv nije nasilno razdvojio.
Iznenadio sam se što je kod kuće, a ona mora da mi je to pročitala u pogledu.
„Alekse, neću te ujesti, obećavam. Dovela sam Aleksa iz predškolskog", rekla je. Tad mi je predala dečaka i više ni na šta nisam mislio.
„Zdravo, tata“, rekao je on i stidljivo se nasmejao, kao što obično u početku radi. Osmehnuo sam mu se. Jedna poznanica iz Vašingtona me zove „svetac“, ali to ne kaže kao kompliment. Nisam ni blizu sveca, ali naučio sam da iz svega izvučem ono najbolje. Izgleda da ona nije.
„Kako si porastao“, kazao sam iznenađeno, verovatno i ponosno i oduševljeno. „Koliko već imaš godina? Šest? Osam? Dvanaest?“, ispitivao sam.
„Imam dve, skoro tri“, rekao je i nasmejao se mojoj šali. Oduvek me je kapirao, bar mi se tako činilo.
„Alekse, čitavog jutra je pričao kako će te videti. Stalno je ponavljao: ’Danas je tatin dan’“, rekla mi je Kristina. „Lepo se provedite.“ Onda je učinila nešto što me je iznenadilo: nagnula se i poljubila me u obraz. To me je prilično uzdrmalo. Umem ja da se pazim, čak i da paranoišem, ali nisam imun. Prvo Kajla Kouls, a sad Kristina. Možda sam im izgledao kao neko kome je potrebno malo nežnosti i ljubavi. Verovatno je to.
E pa Aleks i ja smo se lepo proveli. Ponašao sam se kao da nam je Sijetl rodni grad. Prvo smo se odvezli do Frimonta, gde sam pre nekoliko godina posetio prijatelja detektiva u penziji. Frimont je pun starih zgrada, prodavnica kvalitetne odeće i nameštaja. Imao je dušu, ako ta vredna crta može da se nađe u arhitekturi i stilu. Mnogi smatraju da može, ali ja nisam siguran.
Kad smo stigli tamo, podelili smo zemičku s maslacem i džemom od kupina iz pekare Tačstoun. Nastavili smo da šetamo i izbliza proučili raketu visoku šesnaest i po metara, pričvršćenu za prodavnicu. Zatim sam Aleksu kupio šarenog zmaja pa smo ga odneli na probni let u park Gasovoda, iz kog su se videli jezero junion i centar Sijetla. U tom gradu ima mnogo parkova. To mi se naročito dopada. Pomislio sam da bih verovatno mogao tu da živim, a onda sam se zapitao zbog čega uopšte o

tome razmišljam. Zato što me je Kristina cmoknula u obraz? Zar sam tako gladan ljubavi? Žalosno.
Istraživali smo još malo i obišli park kipova s frimontskim trolom što pod rukom drži folksvagen bubu, ogromnu skulpturu koja me je podsećala na pevača Džoa Kokera. Na kraju smo ručali - naravno organsku hranu - salatu od pečenog povrća i kikiriki-puter sa sulcom na hlebu od žitarica i mahunarki. Kad si u Rimu...
„Ovde se sasvim lepo živi, ha, druškane?“, pitao sam ga dok smo žvakali. „Ovo je najbolje, mališa."
Aleks junior je klimnuo glavom, ali se tad zagledao u mene razrogačenim, nevinim očima i pitao:
„Kad ćeš doći kući, tata?“
O bože. Kad ću doći kući?

Devedeset osmo poglavlje




KRISTINA ME JE zamolila da dovedem Aleksa pre šest, pa sam učinio kako sam joj obećao. Tako sam odgovoran, tako sam Aleks, da me ponekad to dovodi do ludila. Čekala nas je na tremu u svetloplavoj haljini i cipelama s visokom potpeticom, a ponašala se kako se samo poželeti može. Toplo se osmehnula kad nas je ugledala i priljubila Aleksa uz svoje duge noge kad joj je pritrčao i cijuknuo:
„Mamice!“
„Izgleda da ste se lepo proveli", rekla je i pošašoljila momčinu po glavi. „Baš lepo. Znala sam da hoćete. Alekse, tata sad mora da ide svojoj kući. U Vašington. Ti i ja idemo kod Tea na večeru.“
Detetu su se oči ispunile suzama.
„Neću da tata ide“, negodovao je.
„Znam, ali mora, dušo. Tata mora na posao. Zagrli ga. Opet će nam doći u posetu.“
„Doći ću. Naravno da ću doći“, kazao sam misleći se ko li je taj Teo. „Stalno ću dolaziti da se vidim s tobom.“
Aleks mi se zatrčao u zagrljaj, pa sam uživao što mi je blizu i nisam želeo da ga pustim. Voleo sam njegov miris, dodir, srdašce koje sam osećao kako kuca. Ipak nisam hteo da oseti kako me zbog rastanka već boli duša.
„Vrlo brzo ću se vratiti“, rekao sam. „Čim budem mogao. Nemoj suviše da porasteš dok te ne gledam.“
A Aleks je šaputao:
„Molim te, ne idi, tata. Molim te, ne idi.“ Ponavljao je to sve dok nisam ušao u iznajmljen auto i odvezao se. Mahao sam sinu i gledao kako se sve više smanjuje, dok ga više nisam video jer sam skrenuo na uglu. I dalje sam osećao Aleksovo telašce kako se pripija uz mene. I dalje ga osećam.

Devedeset deveto poglavlje




NEŠTO PRE OSAM te večeri sedeo sam sam za slabo osvetljenim šankom u restoranu Tuna na uglu Devetnaeste i Ulice Merser u Sijetlu. Zadubio sam se u misli o najmlađem detetu - u stvari o svoj deci - kad je u restoran ušla Džemila.
Bila je u dugačkom crnom kožnom mantilu, tamnoj bluzi i crnoj suknji. Blistavo se osmehnula kad me je ugledala za šankom, možda zato što sam i ja njoj izgledao lepo. Možda. Kod Džemile je neobično što je lepa, ali nije svesna toga ili bar ne veruje da jeste. Pomenuo sam joj da dolazim u Sijetl i ona je rekla da će doleteti da večera sa mnom.
U početku nisam bio siguran da je to pametno, ali sam pogrešio, sasvim sam pogrešio. Bio sam presrećan što je vidim, posebno pošto sam se rastao s Aleksom.
„Dobro izgledaš, Šećeru", šapnula mi je naslonivši mi se na obraz. „Samo, dragi, deluješ pomalo pretučeno. Previše radiš. Satireš se.“
„Sad se osećam mnogo bolje“, rekao sam joj. „Ti izgledaš dobro za oboje."
„Stvarno? Hvala ti što to kažeš. Veruj mi, potrebno mi je to da čujem.“
Ispostavilo se da je Tuna vrlo demokratski restoran, za njega nisu potrebne rezervacije, pa smo brzo dobili lep sto uza zid. Naručili smo piće i hranu, ali smo se sve vreme držali za ruke i pričali o svemu što nam se događalo.
„To s malim Aleksom", rekao sam Džemili za večerom, „najveća mi je muka. Protivi se samom mom biću, svemu što sam naučio od Nane. Nepodnošljivo mi je što ga ostavljam ovde.“
Džemila se ljutito namrštila.
„Odnosi li se ona lepo prema njemu?“
„O, da, da, Kristina je dobra majka. Mene ubija razdvojenost. Volim dečačića i nedostaje mi svakog dana kad nisam s njim. Nedostaje mi njegovo pričanje, hodanje, razmišljanje, šašavi vicevi, slušanje mojih šašavih viceva. Džem, mi smo drugari."
„Stoga bežiš u posao“, kazala je gledajući me pravo u oči. Klimnuo sam glavom.
„Stoga bežim. Ali to je sasvim druga priča. Hej, hajdemo odavde.“
„Šta imaš na umu, agente Krose?“
„Ništa nezakonito, inspektorka Hjuz.“
„Hmmm. Stvarno? Baš šteta.“

Stoto poglavlje




ČULI STE DA SE KAŽE iznajmi sobu? E pa ja sam već iznajmio sobu u hotelu Fermont olimpik u Ulici Juniversiti, naspram Trga Ranijer. Nisam mogao da dočekam da stignem tamo. Ni Džemila nije. Kad smo ušli u upečatljivo predvorje, ona je tiho zazviždala. Zagledala se u reljefnu tavanicu koja mora da je bila visoka dvanaest metara. U velikoj, preterano ukrašenoj prostoriji vladala je tišina iako je bilo tek nešto posle deset kad smo stigli.
„Uređeno u stilu italijanske renesanse, veliki kandelabri, pet zvezdica, pet dijamanata. Potpuno sam zadivljena“, rekla je Džem sa širokim osmehom. Kao i uvek, uzbudilo me je njeno oduševljenje.
„Znaš, tu i tamo jednostavno moraš da se počastiš.“
„Ovo je zaista čast, Alekse", rekla je i kratko me poljubila. „Zaista sam srećna što smo ovde. Mnogo mi se dopada.“ Nadalje je bilo sve bolje od boljeg. Soba nam je bila na desetom spratu i ispunjavala sve potrebne uslove - bila je svetla, prostrana, luksuzna i imala velik krevet. Čak smo imali i pogled na zaliv Eliot i Bejnbridž Ajlend u daljini.
Odande je upravo jedan trajekt napuštao pristanište. Pogled i prizor nisu mogli biti bolji i da sam sve sam planirao do pojedinosti, što možda i jesam uradio.
Kad pomenuh onaj veliki krevet u Fermont olimpiku. Na njemu je bio prekrivač ili jorgan na zlatnozelene pruge. Uvek se zbunim oko ta dva dela posteljine. Nismo se ni potrudili da zbacimo prekrivač/jorgan. Samo smo pali preko njega smejuči se i pričajući, srećni što smo zajedno i svesni koliko smo nedostajali jedno drugom.
„Da ti bude još ugodnije“, šapnula mi je i izvukla mi košulju iz pantalona. „Kako ti se čini? Je li bolje?“
„A ja ću tebi učiniti isto. Pošteno“, rekao sam. „Milo za drago.“
„Da, volim to tvoje drago.“
Otkopčao sam Džemilinu bluzu, dok je ona meni otkopčavala košulju. Nismo žurili. Nismo hteli da zbrzavamo. Zamisao je i bila da što duže traje, da obratim pažnju na svaku sitnicu, svako dugme, da osetim tkaninu i naježenost od iščekivanja po Džemilinoj koži, a i po mojoj, teško disanje, golicanje po telu, elektricitet, varnice, sve lepo što nas čeka te noći.
„Vežbao si“, prošaputala je pomalo zadihano. To mi se dopalo. Nasmejao sam se.
„Zapravo uvežbao sam umetnost iščekivanja.“
„A ovo dugme?“, pitala je.
„Divno je, zar ne?“
„A ono sledeće?“
„Ne znam koliko još mogu da podnesem, Džemila. Ne šalim se.“
„Videćemo. Moraćemo da vidimo. Ni ja se ne šalim.“
Kad smo sve otkopčali, polako smo jedno drugom skinuli košulju i bluzu. Istovremeno smo se

ljubili, golicali, češkali, ćuškali nosom, i sve to sasvim polako. Prepoznao sam da miriše na „kaleš“. Znala je da volim taj parfem. Volela je da je lako češkam po čitavom telu, pa sam to i radio. Počeo sam od ramena i leđa, prešao ruke, prelepo lice, duge noge, stopala, pa se vratio uz noge.
„Toplo... toplije“, uzdahnula je i grleno se zasmejala. Tad smo ustali s kreveta i stali jedno naspram drugog njišući se i dodirujući. Na kraju sam joj skinuo prsluče i spustio joj šake na grudi.
„Kao što rekoh, nisam sigurna koliko ću još izdržati.“
Ni ja nisam bio siguran. Ukrutio sam se tako da me je bolelo. Kleknuo sam na istočnjački tepih. Poljubio sam Džemilu dole. Bila je snažna i samouverena, pa sam možda stoga voleo tako da klečim pred njom. Zadivljen? Pun uvažavanja? Tako nešto.
Konačno sam ustao.
„U redu?“, šapnuo sam.
„U redu. Kako ti kažeš. Tvoj sam rob. Tvoja gospodarica? I jedno i drugo pomalo?“
Ušao sam u nju još stojeći, plešući u mestu, ali zatim smo se nagnuli i pali na krevet. Izgubio sam se u tom času, u Džemili, a tu sam upravo i hteo da budem. Ona je tiho uzdisala i ječala, što sam voleo.
„Čeznuo sam da budem s tobom. Za tvojim osmehom, zvukom glasa, za svim.“
„I ja za tobom“, rekla je i nasmejala se. „A naročito za ovim tvojim drago.“
Nekoliko minuta kasnije, možda pet, možda deset, zazvonio je telefon na noćnom stočiću.
Prvi put u životu učinio sam ono što treba - gurnuo sam prokletinju na pod, pa ga pokrio jastukom.
Ako je i Vuk, neka se javi ujutro.

Sto prvo poglavlje




SUTRADAN UJUTRO uputio sam se u Ajdaho. Do aerodroma sam išao taksijem sa Džemilom, a onda smo se ukrcali svako u svoj avion i krenuli u različitim pravcima.
„Velika greška. Pogrešan korak", rekla mi je na rastanku. „Trebalo bi prosto da poletiš sa mnom u San Francisko. Potreban ti je produžen odmor.“ I sam sam to znao.
Samo što to nije moguće. Korki Henkok nam je dosad najveći trag, a obruč oko njega se stezao. Nigde u državi Ajdaho Henkok nije mogao da mrdne a da nije nadziran ili bar prisluškivan. Snimani su mu kuća, okućnica, čak i ambar. Pratila su ga četiri pokretna tima, a još četiri bila su u pripravnosti. Otkad sam otišao, dodato je i vazdušno nadgledanje.
Vrativši se u Ajdaho, prisustvovao sam sastanku s preko dvadeset agenata upoznatih sa svim pojedinostima. Sastanak je održan u maloj bioskopskoj sali u San Veliju. Uveče se tu davao film Dvadeset jedan gram sa Šonom Penom i Naomi Vots, ali danju nije.
Visok i vitak, upečatljiv na svoj način, stariji agent Vilijam Koh stao je pred nas u pamučnoj košulji, farmerkama i izguljenim kaubojskim čizmama. Do kraja je igrao ulogu lokalca, ali nam je jasno stavio do znanja kako nije budala. Isto je važilo i za njegov pandan iz CIA Bridžet Runi, samouverenu, tamnokosu ženu koja je bila mudrija od pčelice.
„Svima ću ovo pojednostaviti. Henkok ili zna da smo ovde ili je po prirodi neverovatno oprezan”, rekao je Koh. „Otkad smo ovde, ni sa kim nije razgovarao. Išao je na internet - na Ibej zbog štapova za pecanje, na nekoliko pornografskih sajtova i sajt Fantazi bejzbol lige. Ima devojku po imenu Koral Li, koja živi tu blizu, u Kečamu. Amerikanka azijskog porekla. Koral je zgodna. Korki nije. Pretpostavili smo da na nju troši mnogo novca i pokazalo se da je to tačno. Samo ove godine potrošio je nešto manje od dvesta hiljada na putovanja, nakit, slatki mali kabriolet leksus, koji devojke tako vole.“
Koh je zastao pa pogledao po prostoriji.
„To je uglavnom sve. Osim što znamo da je Henkok povezan s Vukom i da je lepo plaćen za usluge koje pruža. Stoga tačno u dvanaest ulazimo da sami pogledamo po kući. Tako sam umoran“, zaključio je raspevanim glasom agent Koh. „Umoran od čekanja.“
Svi u sobi su se smeškali, pa čak i oni koji nisu shvatili vezu s pesmom grupe Kinks. Neko me je potapšao po ramenu, kao da imam nešto s odlukom koja mora da je stigla iz Vašingtona.
„Nisam ja.“ Okrenuo sam se i slegnuo ramenima agentu koji mi je čestitao. „Ovde sam običan vojnik.“
Tim koji se spremao da uđe u Henkokovu kuću sačinjavali su većinom agenti FBI-ja, ali je bilo i onih iz CIA, a predvodila ih je Runijeva. CIA je u Ajdahu bila u znak uvažavanja, delimično zato što su dve agencije otpočele novu saradnju, ali uglavnom zato što je Henkok neposredno umešan u ubistvo Tomasa Vira, jednog od njih. Mada sam sumnjao da oni žele više od mene da uhvate Henkoka. Želeo sam Vuka i uhvatiću ga nekako i negde. Tako sam bar morao da razmišljam.

Sto drugo poglavlje




KOH I RUNIJEVA, kao glavni, konačno su nam dali znak da krenemo. U dogovoreno vreme stuštili smo se u Henkokovu kuću. Na sve strane bilo je jakni i vetrovki s natpisom FBI. Verovatno smo prepali ponekog jelena i zeca, mada nismo ispalili ni jedan jedini metak.
Henkok je bio u krevetu s devojkom. Imao je šezdeset četiri godine, a Koral navodno dvadeset šest. Imala je blistavu crnu kosu, lepo telo, mnogo prstenja i koječega. Spavala je naga, poleđuške. Henkok je bar bio toliko uviđavan da spava u majici s natpisom Juta Džez i u fetalnoj pozi.
Razvikao se na nas, što je zapravo bilo ironično i smešno.
„Kakvo je ovo sranje? Izlazite mi iz kuće!“
Samo je zaboravio da napravi iznenađen izraz lica, a možda i nije bio dobar glumac. Ovako ili onako, imao sam utisak da je znao da stižemo. Otkud to? Zato što nas je primetio proteklih dana ili ga je upozorio neko iz saradničkih agencija? Je li Vuk znao da smo se okomili na Henkoka?
Za vreme prvih nekoliko sati ispitivanja isprobali smo i na Henkoku serum doktora O’Konela. Na njega nije delovao tako dobro kao na Džoa Kahila. Oraspoložio se, ali je samo zadovoljno sedeo. Nije nam mnogo rekao, čak nije potvrdio ni ono što je Kahil već priznao.
U međuvremenu, pretraženi su kuća, ambar i dvadeset četiri hektara imanja. Henkok je imao kabriolet aston martin - i Vuk je voleo brza kola - ali osim toga ništa ni približno sumnjivo nije nađeno. Nije nađeno puna tri dana koliko je skoro stotinu agenata pročešljavalo svaki pedalj imanja. Istovremeno je šest računarskih stručnjaka - među njima i pozajmljeni iz Intela i IBM-a - pokušavalo da provali u Henkokova dva računara. Na kraju su zaključili kako su mu stručnjaci instalirali dodatnu zaštitu za ono što je u njima.
Nisam imao šta da radim do da čekam. Pročitao sam sve časopise i novine iz Henkokove kuće, pa i nekoliko starih izdanja Ajdaho mauntin ekspresa. Dugo sam šetao i trudio se da smislim neko životno rešenje koje bi mi imalo smisla. Uistinu mi nije bilo dobro, ali mi je svež planinski vazduh prijao plućima.
Kad su uspeli da uđu u računare, opet nismo dobili mnogo. Bar u početku nije bilo direktne veze s Vukom, ni s nekim drugim ko nam je sumnjiv.
Sutradan, jedan haker iz naše kancelarije u Ostinu u Teksasu otkrio je pak fajl u šifrovanom fajlu. U njemu je bila redovna prepiska s nekom ciriškom bankom. Zapravo s nekoliko banaka u Švajcarskoj.
Najednom više nismo podozrevali, već smo znali da Henkok ima mnogo novca. Preko šest miliona. Barem toliko. A to je bilo najbolje što smo saznali u poslednje vreme.
Tako smo se uputili za Cirih, na dan-dva. Nisam očekivao da ću tamo naći Vuka. Doduše, nikad se ne zna. Dotad nisam bio u Švajcarskoj. Dženi me je molila da donesem čokoladu, pun kofer slatkiša, pa sam obećao da ću to uraditi. Pun kofer švajcarske čokolade, dušo. Bar to mogu da učinim da se iskupim što propuštam veći deo tvoje desete godine.

Sto treće poglavlje




DA SAM JA VUK, ovde bih voleo da živim. Cirih je prelep i neverovatno čist grad na jezeru - Zürichsee - s lepim mirisnim drvećem, širokim, krivudavim pločnicima uz vodu i svežim planinskim vazduhom koji je trebalo udisati punim plućima. Kad sam stigao, spremala se oluja i vazduh je mirisao na mesing. Većina zgrada je imala svetle prozorske kapke, boje peska i bele, a na nekoliko su bile istaknute švajcarske zastave što su se vijorile pod jakim vetrom s jezera.
Dok sam vozio u grad, primetio sam na sve strane trolejbuse s teškim kablovima nad njima. Baš starinski. Bilo je i nekoliko krava od fiberglasa u prirodnoj veličini, s iscrtanim prizorima s Alpa, što me je podsetilo na omiljenu igračku Mu malog Aleksa. Šta ću s njim? Šta mogu da uradim?
Ciriška banka je zgrada iz šezdesetih godina dvadesetog veka, s pročeljem od stakla i čelika, podignuta sasvim blizu jezera. Pred njom me je čekala Sendi Grinberg. Bila je u sivom kostimu, a preko ramena je prebacila crnu tašnu. Izgledala je kao da radi u banci, a ne u Interpolu.
„Alekse, jesi li već bio u Cirihu?“, pitala me je pošto me je zagrlila i poljubila u oba obraza.
„Nisam. Kad sam imao deset-jedanaest godina imao sam onaj švajcarski višenamenski nožić.“
„Ovde moramo da jedemo. Obećaj mi to. Hajde sad da uđemo. Čekaju nas, a u Cirihu to ne vole. Posebno bankari.“ Unutrašnjost Ciriške banke izgledala je skupoceno, sve je bilo uglačano, svuda lamperija, a čisto kao operaciona sala. Šalteri su bili od prirodnog kamena i opet s lamperijom. Radnici na šalterima izgledali su poslovno i profesionalno, a među sobom su šaputali. Nije bilo mnogo oznaka same banke, ali po zidovima je visilo mnogo savremenih umetničkih dela. Mislim da sam shvatio: umetnost zapravo jeste brend banke.
„Cirih je oduvek raj za avangardne intelektualce i kulturne ljude", rekla je Sendi, samo ne
šapatom. „Ovde je rođen dadaizam. Ovde su živeli Vagner, Štraus, Jung.“
„U Cirihu je Džejms Džojs napisao Uliksa“, dodao sam i namignuo joj. Zasmejala se.
„Zaboravila sam da si u potaji intelektualac.“ Otpratili su nas do kancelarije predsednika banke, koja je izgledala ozbiljno. Bila je i vrlo uredna. Na radnom stolu stajao je samo jedan predmet, sve ostalo je sklonjeno.
Sendi je predala koverat gospodinu Delmaru Pomeroju.
„Potpisan nalog“, rekla je. „Broj računa 616479Q.“
„Sve je odmah udešeno“, rekao nam je gospodin Pomeroj.
I ništa više. Onda nas je njegov službenik odveo da pogledamo transakcije preko računa broj 616479Q. Toliko o diskreciji i sigurnosti švajcarskih banaka. Sve je odmah udešeno.

Sto četvrto poglavlje




SAD MI JE TO već ličilo na delotvornu, sređenu policijsku istragu, mada sam znao da nije. Sendi, još dva agenta Interpola i ja proveravali smo sve Henkokove transakcije u sobici bez prozora negde u podrumu Ciriške banke. Račun bivšeg agenta CIA narastao je od dvesta hiljada američkih dolara do nešto preko šest miliona. Opa, bato.
Poslednje i najveće uplate od tri i po miliona stigle su u četiri rate te godine.
Uplate su stigle s računa na ime J. Jikomirov. Trebalo nam je nekoliko sati da uđemo u trag svim zapisima. Bilo je više od sto stranica, unazad sve do devedeset prve godine, kada je Vuk doveden iz Rusije. Je li to slučajnost? Više nisam verovao u slučajnosti.
Pažljivo smo proučili isplate s Jikomirovljevog računa. Među njima je bilo plaćanja kompaniji koja izdaje privatne avione, karata za redovne letove Britiš ervejzom i Er Fransom, hotelskih računa: Klaridža, na Bel Eru u Los Anđelesu, Šeri-Neterlanda u Njujorku, Četiri godišnja doba u Čikagu i Mauiju. Bilo je transfera u Ameriku, Južnu Afriku, Australiju, Pariz, Tel Aviv. Vukov trag?
Bio je tu i jedan unos koji mi je posebno privukao pažnju - nabavka četiri skupa sportska automobila iz Francuske, od Rivijera motorsa, predstavništva u Nici. Kupljeni su lotus, posebno izrađen jaguar i dva aston-martina.
„Vuk se smatra za ljubitelja sportskih automobila", rekao sam Sendi. „Možda tu ima nečeg.
Možda smo bliže nego što slutimo. Šta misliš?“ Klimnula je glavom da se slaže.
„Da, mislim da bi trebalo da obiđemo Rivijera motors u Nici. Nica je lepa. Ali prvo čemo ručati u Cirihu. Obećala sam ti.“
„Ne, rekao bih da sam ja tebi obećao. Posle one bezvezne šale o švajcarskom vojničkom nožu.“
Ionako sam bio gladan, pa mi se to činilo pametno. Sendi je odabrala Feltliner keler, njen omiljen restoran, a mislila je da ću i ja biti zadovoljan.
Kad smo ušli, objasnila mi je kako Feltliner keler postoji od 1551, što je dugo za svaki posao. Stoga smo na jedan i po sat zaboravili naš posao. Jeli smo supu od ječma, zuppe engadinese, paprikaš, veltliner topf, i pili vrlo lepo vino. Sve je bilo kako treba: blistavobeli stolnjaci i salvete, ruže u srebrnim vazama, kristalni slanik i posuda za biber.
„Ovo ti je dobra ideja“, rekao sam Sendi pred kraj jela. „Lep predah u radu.“
„Alekse, to se zove ručak. Moraćeš češće da ga upražnjavaš. Trebalo bi da dođeš u Evropu s
prijateljicom Džemilom. Previše radiš.“
„Vidi se, jelda?“
„Ne, zapravo izgledaš dobro kao i uvek. Držiš se bolje od Denzela u poslednjim filmovima. Nekako si se očuvao. Ne znam kako, ali očuvao si se. Samo vidim da si iznutra sav stegnut. Pojedi, odmori se, a onda idemo u Nicu da proverimo sportska kola. Biće to kao odmor. Možda ćemo i uhvatiti ubicu. Popij vino, Alekse.“

„Dobro, a na kraju moram da kupim čokoladu za Dženi. Pun kofer. I to sam obećao.“
„Zar nisi obećao da ćeš uhvatiti Vuka?“
„Da, i to.“