Londonski mostovi - Džejms Paterson

Strana 7 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Ići dole

Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 12:49 pm

First topic message reminder :



Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:06 pm






Devedeseto poglavlje




OPET KOD KUĆE, opet kod kuće.
Sutradan nisam otišao na posao niti su deca išla u školu. Izgleda da nam je to svima bilo potrebno, čak i Nani Mami, koja nas je podstakla da neopravdano izostanemo. Nekoliko puta sam pozvao Džemilu i, kao i uvek, prijalo mi je da razgovaram s njom, mada mi se činilo da među nama nije sve kako treba.
Tog dana izbegavanja obaveza odveo sam decu na izlet u Sent Majkls u Merilendu, koji je smešten u zalivu Česapik. Ispostavilo se da je to seoce prava živa slika starinske primorske ljupkosti: puna marina, nekoliko kafana sa stolicama na ljuljanje pod tremom, čak i svetionik. A tu je i Pomorski muzej, gde smo gledali prave brodograditelje kako restauriraju jedrenjak. Izgledalo je kao da smo se vratili u devetnaesti vek, što uopšte nije bilo loše.
Nakon što smo ručali u restoranu Krabina klešta, ukrcali smo se na jedrenjak. Nana Mama je godinama tu dovodila đake, ali je ovog puta ostala kod kuće, izgovarajući se kako ima mnogo posla. Nadao sam se da se oseća dobro. Setio sam se kako je podučavala đake na izletima, pa sam preuzeo njenu ulogu.
„Dženi i Dejmone, ovo je među poslednjim plovilima na jedra u radnom stanju u Severnoj Americi. Možete li to da poverujete? Ti brodovi nemaju dizalice, samo koloture i čekrke i snagu ljudskih mišica. Ribari se zovu veslači“, ispričao sam im, baš kao što je nekad Nana pričala svojim razredima.
Zatim smo se otisnuli s Meri Merčant na dvoiposatno krstarenje.
Kapetan i njegov pomoćnik pokazali su nam kako se diže jedro pomoću kolotura i čekrka, pa smo ubrzo uhvatili vetar uz glasan šum i ritmičko udaranje talasa o korito. Bilo je to divno popodne. Piljili smo u jarbol od osamnaest metara iz jednog komada dopremljenog čak iz Oregona. Mirisali smo slani vazduh, laneno ulje, ostatke ljuštura ostriga. Uživao sam u bliskosti s dvoje starije dece, u njihovim očima punim poverenja i ljubavi. Uglavnom.
Plovili smo pored borika, polja gde su nakupci brali kukuruz i soju i velikih imanja s belim stubovima ispred kuća, koja su nekad bila plantaže. Uživeo sam se u to prošlo vreme i prijao mi je predah. Samo sam nekoliko puta odlutao u mislima do policijskog posla, ali sam se brzo vraćao.
Napola sam slušao kapetana kako objašnjava da „samo brodovi pod jedrom" mogu da idu u lov na ostrige - osim dvaput nedeljno kad je dozvoljen ulaz u zaliv i motornim šajkama. Pomislio sam kako je verovatno mudra taktika za očuvanje prirodnog bogatstva navesti ribare da se pomuče da dođu do ostriga, inače bi zaliha moglo i da nestane.
Zaista divan dan. Kad se brod nagnuo na desni bok, motka jedra isturila, a glavno i prednje jedro ispunili vetrom uz glasan prasak, Dženi, Dejmon i ja smo zažmurili u sunce na zalasku. Tad smo shvatili, bar donekle, kako to ima veze s načinom života kakav treba voditi, možda i zbog čega ovakve trenutke treba ceniti i pamtiti.

„Najbolji dan u mom životu", rekla mi je Dženi. „Čak i ne preterujem mnogo.“
„I meni je“, odvratio sam. „A ja uopšte ne preterujem."







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:06 pm






Devedeset prvo poglavlje




KAD SMO te večeri stigli kući, spazio sam pred njom parkiran oguljen beo kombi. Prepoznao sam jarkozeleni logotip na vratima: PROJEKAT KUĆNE ZDRAVSTVENE NEGE. Šta je sad? Zašto je doktorka Kouls tu?
Iznenada sam se uplašio da se Nani nešto dogodilo dok smo bili na izletu. Njeno krhko zdravlje mi je sve češće na pameti, kao i činjenica da je duboko u devetoj deceniji, mada nikad ne priznaje koliko zaista ima godina, da ne kažem kako laže godine. Požurio sam iz kola i pošao nekoliko koraka ispred dece uz stepenice.
„Ovde sam s Kajlom", doviknula je Nana čim sam otvorio vrata, a Dejmon i Dženi se provukli pored mene. „Alekse, samo se opuštamo. Ne uzrujavaj se. Polako.“
„Ko se uzrujava?“, pitao sam usporivši, pa lagano ušao u dnevnu sobu i video ih kako „se opuštaju" na kauču.
„Ti, gospodine Zabrinuti. Video si kombi Nege i odmah pomislio na bolest“, rekla je Nana.
Ona i Kajla su se veselo smejale, pa sam i ja morao da se nasmejem - sebi. Slabašno sam negodovao. „Nije tačno.“
„Zašto si onda ustrčao uz stepenice kao da ti pantalone gore? Ma nema veze, Alekse", rekla je Nana i dalje se smejući.
Zatim je mahnula rukom kao da rasteruje neželjene negativne vibracije u sobi.
„Hodi. Sedi pored nas na minut-dva. Imaš li toliko vremena? Pričaj mi. Kakav je Sent Majkls? Je li se mnogo promenio?“
„Pa ne verujem da se mnogo menjao poslednjih sto godina.“
„To je dobro“, obradovala se Nana. „Hvala bogu na sitnim darovima.“
Prišao sam i poljubio Kajlu u obraz. Pomogla je Nani kad joj je bilo loše, pa je sad redovno navraćala. U stvari, Kajlu poznajem od detinjstva. Jedna je od retkih iz kraja koja se izvukla, obrazovala i vratila da uzvrati svojima. Projekat kućne zdravstvene nege omogućava da lekari idu u kućne posete bolesnima u jugoistočnoj četvrti. Upravo je Kajla to pokrenula i održava ga uz neverovatan trud, a sama je uglavnom i prikupila fondove.
„Dobro izgledaš“, jednostavno mi je izletelo.
„Da, Alekse, malo sam oslabila“, rekla je i izvila obrvu. „Od ovog trčkaranja po kraju. Trudim se da održim kilažu, ali kilogrami sami spadaju, bestraga im glava.“
Zaista sam primetio. Kajla je visoka skoro metar i osamdeset, ali je dotad nisam video tako vitku i čvrstu, čak ni kad je bila dete. Oduvek je imala slatko, lepuškasto lice, a takvu i prirodu.
„U svakom slučaju to je narodu dobar uzor“, nastavila je. „Mnogo ljudi u kraju ima višak kilograma. Previše ih je debelih, čak i dece. Misle da im je to u genima.“
Nasmejala se. „Osim toga, moram priznati, pomaže mi u društvenom životu, u pogledu na svet, u svemu. U svemu“

„Meni ti uvek lepo izgledaš", pohvalio sam je opet.
Kajla je zakolutala očima gledajući Nanu. „Tako lako laže. Zaista mu ide.“ Opet su se zasmejale.
„U svakom slučaju, hvala na komplimentu, Alekse. Tako ću to shvatiti. Ne smatram čak ni da je snishodljiv. Ma znaš šta hoću da kažem.“
Pomislio sam da je bolje da promenim temu.
„Znači Nani je dobro i živeće sto godina?“
„To očekujem“, odgovorila je Kajla.
No Nana se namrštila. „Zašto tako brzo želiš da me se rešiš? Šta sam uradila da to zaslužim?“ Nasmejao sam se.
„Možda zato što si gnjavatorka. Toga si svesna, zar ne?“
„Naravno da jesam“, kazala je Nana. „To mi je posao. Svrha mog postojanja je da te mučim. Zar to nisi dosad shvatio?"
Kako je to rekla, konačno sam osetio da sam stvarno stigao kući, da sam se vratio iz ratova. Poveo sam Kajlu i Nanu u staklenu baštu i odsvirao im Amerikanca u Parizu. Donedavno sam to i bio, ali više nisam.
Oko jedanaest sati otpratio sam Kajlu do kombija. Zastali smo i još malo pričali na prednjem tremu.
„Hvala ti što je obilaziš“, rekao sam.
„Ne moraš mi zahvaljivati. Radim to zato što tako hoću. Slučajno volim tvoju babu. Mnogo je volim. Ona mi je kula svetilja, mentor. Godinama je već tako.“
Tad se Kajla sasvim brzo nagla i poljubila me. Poljubac je trajao nekoliko sekundi, a kad se odmakla, nasmejala se.
„Podugo već želim da uradim to.“
„I?“, upitao sam, nemalo iznenađen.
„Uradila sam to, Alekse. Zanimljivo je.“
„Zanimljivo?“
„Moram da idem. Žurim.“
Smejući se, Kajla je otrčala do kombija. Zanimljivo.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:07 pm





Devedeset drugo poglavlje




POSLE I TE KAKO nužnog odmora otišao sam na posao i saznao da sam i dalje na slučaju iznuđivanja/terorizma, što je izgleda podrazumevalo jurnjavu za onim ko je odgovoran, onim ko je uzeo novac. Rečeno mi je da sam odabran jer sam neumoljiv.
Donekle mi je bilo milo što nije gotovo. Još sam se često čuo s vezama u tom slučaju: Martinom Lodžom iz Engleske, Sendi Grinberg iz Interpola, Etjenom Martoom iz Pariza, ali i policijom i obaveštajnom službom u Tel Avivu i Frankfurtu. Svi su imali moguće tragove, ali ništa vruće, pa čak ni nešto što bih smatrao mlakim.
Vuk, možda Al Kaida ili neki drugi pametni, ubilački gadovi bili su na slobodi, s približno dve milijarde dolara u blagajni. Osim ostalog, uništena su tri gradska bloka u Parizu. Pušteni su politički zatvorenici. Mora da postoji neki propust, nešto pomoću čega ćemo ih naći ili bar otkriti ko su.
Drugog dana po povratku, analitičarka Moni Doneli i ja smo dobili dopis koji me je dovoljno zainteresovao da se odvezem čak do Lenksingtona u Virdžiniji. Stigao sam pred savremenu dvospratnicu u sporednoj ulici po imenu Red hok lejn. Pred njom je bio parkiran dodž durango. Na obližnjoj ograđenoj livadi pasla su dva konja.
Džo Kahil me je dočekao na vratima kuće. Bivši agent CIA se široko osmehivao, baš kao i pri ranijim susretima u vezi sa Vukom. Džo mi je još telefonom rekao kako se raduje što će, kako god ume, pomagati u istrazi. Sad me je pozvao da uđem u dnevnu sobu, gde su me već čekali kafa i kupovni kolač. Soba je gledala na nepregledne pašnjake, jezerce i planinski venac Blu ridž u daljini.
„Može se reći da mi nedostaje posao", kazao je Džo. „Bar ponekad. Ne može se stalno loviti i pecati. Pecaš li ti, Alekse? Ideš li u lov?“
„Vodio sam decu nekoliko puta na pecanje. A i lovim, o da. Upravo sad se nadam da ukebam vuka. Doduše, potrebna mi je tvoja pomoć, Džo. Hteo bih da pročešljam stara lovišta. Nešto se pojavilo.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:07 pm











Devedeset treće poglavlje




„ZNAČI, HOĆEŠ opet da pričamo o njemu. O tome kako smo izvukli Vuka iz Rusije? Šta se dogodilo kad je stigao u Ameriku? Kako je posle toga nestao? Alekse, tužna je to priča, ali je poznata i potkrepljena dokumentima. Video si arhivu. Skoro mi je uništio karijeru."
„Džo, ne razumem kako to da niko ne zna ko je on. Kako izgleda. Kako se zaista zove. Tu priču slušam već skoro godinu dana, ali ne shvatam kako je to moguće. Kako to da radimo s Engleskom na isporučenju važnog tipa iz KGB-a, a ne znamo ko je. U Parizu se nešto gadno dogodilo - samo niko ne zna šta. Kako je to moguće? Šta mi izmiče? Šta je svima dosad izmaklo?“
Kahil je digao krupne, radničke šake.
„Slušaj, očigledno nemam ni ja sve kockice koje nedostaju. Kako sam razumeo, u Rusiji je radio tajno. Pretpostavljam da je bio mlad, oprezan agent, što znači da je sad tek četrdesetogodišnjak. Ali u nekim izveštajima sam pročitao da ima pedeset i nešto, čak šezdeset godina. Čuo sam i da je žensko. Mislim da sam širi te glasine. Gotovo sam ubeđen da to radi.“
„Džo, ti i tvoj partner ste bili njegovi nadzornici kad je došao ovamo."
„Šef nam je bio Tom Vir, ali tad još nije postao direktor. U timu su bila još trojica - Medok, Bojkin i Grebner. Možda treba s njima da razgovaraš.“
Ustao je iz fotelje, prišao francuskom prozoru što je vodio u popločano dvorište i otvorio ga. U sobu je pokuljao svež povetarac.
„Alekse, uopšte se nisam sreo s njim. Nije ni moj partner Korki Henkok, pa ni ostali iz tima, ni Džej ni Sem ni Klark. Tako je uređeno od početka. On se tako pogodio kad je izašao iz Rusije. Za to je trebalo da nam preda stare kagebeovce, da navede tamošnja i ovdašnja imena. Ali niko nije uspeo da ga vidi. Veruj mi, dao nam je imena i obaveštenja koja su pomogla da se sruši zlo carstvo.“
Klimnuo sam glavom.
„Tako je, ispunjava obećanja. Međutim, sad je na slobodi i raspleo je vlastitu zločinačku mrežu - i više od toga.“
Kahil je odgrizao parče kolača, pa progovorio punih usta:
„Izgleda da je upravo to uradio. Naravno, nismo ni slutili da će otići na tu stranu. Nisu ni Britanci. Možda je Tom Vir znao. Nemam pojma."
Nedostajalo mi je vazduha. Ustao sam i prišao francuskom prozoru. Dva konja su stajala uz belu drvenu ogradu u hladu hrastova. Okrenuo sam se prema Kahilu.
„U redu, znači ne možeš da mi pomogneš oko Vuka. U čemu možeš da mi pomogneš, Džo?“ Namrštio se zbunjenog izraza lica.
„Izvini, Alekse, ali ne u mnogo čemu. ja sam stari konj-tegljač, više nisam ni za šta. Jelda je dobar ovaj kolač?“
Zavrteo sam glavom.
„Uopšte nije, Džo. Veruj mi, ti kupovni nikad nisu dobri.“ Kahil se snuždio, pa se iscerio, ali oči

su mu ostale ozbiljne. „Pretpostavljam da ćemo sad biti iskreni. Zašto si uopšte došao? O čemu je reč? Reci čika Džou. Šta se događa? Nisam baš u toku. Igraš daleko iznad mene.“
Vratio sam se u sobu.
„Džo, sve je u vezi sa Vukom. Vidiš, smatram da bi ti i tvoj partner mogli mnogo da nam pomognete - čak i ako ga niste upoznali, mada ni u to nisam ubeđen."
Kahil je na kraju digao ruke razočarano.
„Alekse, ovo je malo nenormalno, znaš. Čini mi se da se vrtimo ukrug. Suviše sam star i namćorast za ovo sranje.“
„Da, svima je ovih nekoliko nedelja teško palo. Mnogo toga nenormalnog se dešava. Ne znaš ni deo svega.“ Bilo mi je dosta „čika“ Džoovog tupljenja. Pokazao sam mu jednu fotografiju.
„Pogledaj dobro. Ovo je žena koja je ubila direktora CIA Vira u Huverovoj zgradi.“ Kahil je zavrteo glavom.
„Dobro, pa šta?“
„Zove se Niki Vilijams i bivše je vojno lice. Jedno vreme je radila kao plaćenik. Bila je snajperistkinja, i to dobra. U životu je sarađivala s mnogima. Znam šta ćeš reći, Džo - pa šta?“
„Da. Pa šta?“
„Jednom davno radila je za tebe i tvog partnera Henkoka. Džo, vaša agencija nam prosleđuje dokumenta. To je nova era saradnje. Evo novog obrta - mislim da si je ti unajmio da ubije Vira.
Možda si to uradio preko Džefrija Šefera, ali umešan si. Mislim da radiš za Vuka. Možda si oduvek radio - možda je i to deo njegove pogodbe.“
„Lud si i nisi nimalo u pravu!“ Kahil je ustao i otresao mrvice s pantalona. „Znaš šta, mislim da je bolje sad da odeš. Mnogo mi je žao što sam te uopšte pozvao u svoju kuću. Ovaj naš razgovorčić je završen.“
„Ne, Džo, zapravo tek počinje.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:07 pm




Devedeset četvrto poglavlje




OBAVIO SAM RAZGOVOR mobilnim telefonom. Nekoliko minuta kasnije agenti iz Langlija i Kvantika sjatili su se na imanje i uhapsili Džoa Kahila. Vezali su ga lisicama i izvukli iz lepe, mirne kuće u prirodi.
Sad smo imali trag, možda sasvim dobar.
Kahil je prebačen u sigurnu kuću CIA negde u planinama Alegeni. Kuća i okolina su izgledale sasvim obično: seoska kuća na sprat okružena vinogradom i voćnjakom, s gustom vrežom glicinije nad ulaznim vratima. Međutim, za čika Džoa to neće biti sigurna kuća.
Bivšeg agenta su vezali, zapušili mu usta, pa ga nekoliko sati ostavili samog u sobičku. Da razmisli o budućnosti - i o prošlosti.
Stigao je i Agencijin lekar: visok, trbušast čovek, na izmaku četvrte decenije, trom i nadmen. Zvao se Džej O’Konel. Ispričao nam je kako je odobreno da se na Kahilu upotrebi eksperimentalni serum istine. Objasnio je da se varijante tog seruma trenutno koriste po zatvorima na zatočenim teroristima.
„To je barbiturat, kao natrijum amital i brevital", rekao je. „Ispitanik najednom oseti omamljenost, čula mu oslabe. Posle toga ne može najbolje da se brani od provokativnih pitanja. Bar se nadamo da ne može. Ispitanici mogu različito reagovati. Videćemo s ovim čovekom. Stariji je, pa verujem da ćemo ga srediti.“
„Šta najgore može da se očekuje?“, pitao sam O’Konela. „Moglo bi da dođe do srčanog zastoja.
Ma kakvi, šalim se. Ovaj, zapravo, ne šalim se.“
Rano ujutro Džoa Kahila su prebacili iz sobice u veću podrumsku prostoriju bez prozora. Skinuli su mu poveze s očiju i usta, ali mu nisu odvezali ruke. Postavili smo ga na stolicu ravnog naslona.
Tretpao je dok nije shvatio gde je i s kim u sobi.
„Tehnika dezorijentacije. To vam kod mene neće upaliti“, rekao je. „Ovo je zaista tupavo.
Glupost. Čisto sranje."
„Da i mi tako mislimo“, kazao je doktor O’Konel. Obratio se agentu Leriju Ledavu: „Zavrni mu rukave. Eto. Ovo će te bocnuti. Zatim zapeći. A onda ćeš nam sve istresti.“






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:07 pm







Devedeset peto poglavlje




NAREDNA TRI I PO sata Kahil je zaplitao jezikom i ponašao se kao neko ko je popio šest ili više pića i bio spreman da pije još.
„Znam šta radite“, kazao je čika Džo i zapretio prstom nama trojici.
„I mi znamo šta ti radiš“, rekao je agent Ledav. „A i šta si uradio.“
„Ništa nisam uradio. Nevin sam dok se ne dokaže suprotno. Uostalom, ako već mnogo znate, što uopšte pričamo?“
„Džo, gde je Vuk?“, pitao sam ga. „U kojoj je zemlji? Reci nešto.“
„Ne znam“, kazao je Kahil pa se nasmejao kao da je rekao nešto duhovito. „Svih ovih godina nisam znao. Ne znam i dalje.“
„Ali upoznao si se s njim“, nastavio sam.
„Nikad ga nisam video. Ni jedan jedini put, čak ni u početku. Vrlo je mudar, pametan. Možda paranoičan. Samo ništa ne propušta. Možda su ga videli oni iz Interpola kad je prebacivan. Tom Vir? Možda Britanci. Neko vreme je proveo kod njih dok ga mi nismo preuzeli.“ Već smo proverili u Londonu, ali oni nisu imali ništa značajno o prebegu. I ništa nismo našli o grešci u Parizu.
„Koliko dugo si radio s njim?“, pitao sam. Kahil kao da je odgovor tražio na tavanici.
„Misliš radio za njega?"
„Da. Koliko dugo?“
„Dugo. Rano sam se prodao. Gospode, poodavno." Kahil se opet zasmejao. „Mnogi su to uradili - u CIA, FBI, DEA.11 To on tvrdi. Ja mu verujem."
„Naredio ti je da organizuješ ubistvo Tomasa Vira. To si nam već rekao“, slagao sam.
„U redu. Ako sam rekao, rekao sam. Šta god ti kažeš.“
„Zašto je želeo da Tomas Vir bude ubijen?“, nastavio sam. „Zašto baš Vir? Šta se dogodilo među njima?“
„Ne ide to tako. Jednostavno dobiješ svoj zadatak. Nikad ne znaš čitav plan. Ali bilo je nečeg između njega i Vira - zla krv.
Bilo kako bilo, meni se nije obratio. Uvek mom partneru. Uvek Henkoku. On je izvukao Vuka iz Rusije. Korki, Nemci, Britanci. Već sam vam to rekao, zar ne?“ Namignuo nam je. „Ovo je dobro. Serum istine. Popijte sok od grožđa, momci.“12 Pogledao je O’Konela. „I ti, doktore Mengele. Popij glupi sok i istina će te osloboditi."






_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:08 pm





Devedeset šesto poglavlje




JESMO LI izvukli istinu od Džoa Kahila? Ima li nečeg u njegovom trtljanju pod dejstvom leka?
Korki Henkok? Nemci, Britanci? Tomas Vir?
Neko bi morao da zna nešto o Vuku. Gde je. Ko je. Šta dalje smera.
Zato sam opet krenuo na put u potrazi za Vukom. Kahilov partner se nakon preranog penzionisanja preselio u središnje Stenovite planine u Ajdahu. Živeo je na periferiji Hejlija u dolini Vud river, nekoliko desetina kilometara južno od San Velija. Nije loše za nekadašnjeg špijuna.
Dok smo se vozili s aerodroma u Hejliju, prošli smo kroz „veliku pustinju", kako je taj kraj nazvao Biroov vozač. Henkok je izgleda, kao i Džo Kahil, bio lovac i ribolovac. Rezervat Silver krik, čuven po lovištu gde se peca i vraća ulov, bio je u blizini.
„Nećemo uhapsiti Henkoka. Držaćemo ga na oku. Pokušaćemo da shvatimo šta namerava. Trenutno je u lovu u planini. Proći ćemo pored njegove kuće. Da je vidite“, kazao je mesni stariji agent, mladi Turčin po imenu Ned Rast.
„Uzgred, Henkok je sjajan strelac. Mislio sam da bi trebalo to da vam pomenem."
Vozili smo se u brda, gde je nekoliko većih kuća izgleda bilo na placevima od po dva do četiri hektara. Pred nekima su se prostirali uredni travnjaci, koji su izgledali neprirodno zeleni u odnosu na pepeljasta brda, naravno prirodna.
„Nedavno je ovde bilo snežnih lavina", rekao je Rast vozeći. Bio je pun obaveštenja. „Možda ćete videti divlje konje. Ili Brusa Vilisa, Demi, Eštona i decu. A eno i Henkokove kuće pred nama. Obložena je rečnim šljunkom. To je ovde popularno. Velika je to kuća za penzionisanog agenta bez porodice.“
„Verovatno je napunio džepove", primetio sam.
Kuća je zaista bila velika i lepa, s pogledom na tri strane. Uz nju je bio ambar veći od kuće, a nedaleko od njega paslo je nekoliko konja. Korkija Henkoka nije bilo. U lovu je.
E pa i mi smo u lovu.
Sledećih nekoliko dana u Hejliju se ništa značajno nije dogodilo. O svemu me je izveštavao Vilijam Koh, stariji agent zadužen za ovaj slučaj. CIA je poslala i jednog glavešinu iz Vašingtona - Bridžit Runi. Henkok se vratio iz lova, pa smo mu pratili svaki korak. Statični nadzor obavljala je grupa poslata iz Kvantika. Bio je tu i pokretni tim, zadužen da prati Henkoka kad izađe iz kuće. Veoma ozbiljno smo ga shvatili. Ipak je Vuk negde slobodan s blizu dve milijarde dolara. U gotovom. Možda smo ipak konačno našli način da mu uđemo u trag preko agenta CIA koji ga je doveo iz
Rusije. Možda je sve to povezano s onim što se dogodilo između Vuka i Tomasa Vira.
S greškom u Parizu.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:08 pm





Devedeset sedmo poglavlje




NIŠTA SE NEĆE dogoditi te noći. Pa ni sledeće. Ni one posle nje.
U petak sam dobio dozvolu da odem do Sijetla i obiđem sina. Pozvao sam Kristinu, a ona mi je rekla da je to u redu i da će Aleks biti srećan da me vidi - kao i ona. U poslednje vreme joj više nisam naslućivao nervozu u glasu. Ponekad bih se čak i prisetio kako nam je bilo. Doduše, nisam bio siguran da je to dobro.
Stigao sam kod nje kasno pre podne i opet se iznenadio kako joj je kuća topla i lepa. I kuća i dvorište ličili su na Kristinu: ugodni i svetli, s belom drvenom ogradicom i istom takvom ogradom na kamenom stepeništu pred ulaznim vratima. U bašti ruzmarin, majčina dušica i nana. Sve tako njeno.
Kristina mi je otvorila vrata s Aleksom u naručju. Koliko god sam se trudio da se u to ne upuštam, ipak sam pomislio kako bi sve bilo drugačije samo da nisam radio kao policajac krvnih delikata i da nas moj detektivski poziv nije nasilno razdvojio.
Iznenadio sam se što je kod kuće, a ona mora da mi je to pročitala u pogledu.
„Alekse, neću te ujesti, obećavam. Dovela sam Aleksa iz predškolskog", rekla je. Tad mi je predala dečaka i više ni na šta nisam mislio.
„Zdravo, tata“, rekao je on i stidljivo se nasmejao, kao što obično u početku radi. Osmehnuo sam mu se. Jedna poznanica iz Vašingtona me zove „svetac“, ali to ne kaže kao kompliment. Nisam ni blizu sveca, ali naučio sam da iz svega izvučem ono najbolje. Izgleda da ona nije.
„Kako si porastao“, kazao sam iznenađeno, verovatno i ponosno i oduševljeno. „Koliko već imaš godina? Šest? Osam? Dvanaest?“, ispitivao sam.
„Imam dve, skoro tri“, rekao je i nasmejao se mojoj šali. Oduvek me je kapirao, bar mi se tako činilo.
„Alekse, čitavog jutra je pričao kako će te videti. Stalno je ponavljao: ’Danas je tatin dan’“, rekla mi je Kristina. „Lepo se provedite.“ Onda je učinila nešto što me je iznenadilo: nagnula se i poljubila me u obraz. To me je prilično uzdrmalo. Umem ja da se pazim, čak i da paranoišem, ali nisam imun. Prvo Kajla Kouls, a sad Kristina. Možda sam im izgledao kao neko kome je potrebno malo nežnosti i ljubavi. Verovatno je to.
E pa Aleks i ja smo se lepo proveli. Ponašao sam se kao da nam je Sijetl rodni grad. Prvo smo se odvezli do Frimonta, gde sam pre nekoliko godina posetio prijatelja detektiva u penziji. Frimont je pun starih zgrada, prodavnica kvalitetne odeće i nameštaja. Imao je dušu, ako ta vredna crta može da se nađe u arhitekturi i stilu. Mnogi smatraju da može, ali ja nisam siguran.
Kad smo stigli tamo, podelili smo zemičku s maslacem i džemom od kupina iz pekare Tačstoun. Nastavili smo da šetamo i izbliza proučili raketu visoku šesnaest i po metara, pričvršćenu za prodavnicu. Zatim sam Aleksu kupio šarenog zmaja pa smo ga odneli na probni let u park Gasovoda, iz kog su se videli jezero junion i centar Sijetla. U tom gradu ima mnogo parkova. To mi se naročito dopada. Pomislio sam da bih verovatno mogao tu da živim, a onda sam se zapitao zbog čega uopšte o

tome razmišljam. Zato što me je Kristina cmoknula u obraz? Zar sam tako gladan ljubavi? Žalosno.
Istraživali smo još malo i obišli park kipova s frimontskim trolom što pod rukom drži folksvagen bubu, ogromnu skulpturu koja me je podsećala na pevača Džoa Kokera. Na kraju smo ručali - naravno organsku hranu - salatu od pečenog povrća i kikiriki-puter sa sulcom na hlebu od žitarica i mahunarki. Kad si u Rimu...
„Ovde se sasvim lepo živi, ha, druškane?“, pitao sam ga dok smo žvakali. „Ovo je najbolje, mališa."
Aleks junior je klimnuo glavom, ali se tad zagledao u mene razrogačenim, nevinim očima i pitao:
„Kad ćeš doći kući, tata?“
O bože. Kad ću doći kući?








_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:08 pm




Devedeset osmo poglavlje




KRISTINA ME JE zamolila da dovedem Aleksa pre šest, pa sam učinio kako sam joj obećao. Tako sam odgovoran, tako sam Aleks, da me ponekad to dovodi do ludila. Čekala nas je na tremu u svetloplavoj haljini i cipelama s visokom potpeticom, a ponašala se kako se samo poželeti može. Toplo se osmehnula kad nas je ugledala i priljubila Aleksa uz svoje duge noge kad joj je pritrčao i cijuknuo:
„Mamice!“
„Izgleda da ste se lepo proveli", rekla je i pošašoljila momčinu po glavi. „Baš lepo. Znala sam da hoćete. Alekse, tata sad mora da ide svojoj kući. U Vašington. Ti i ja idemo kod Tea na večeru.“
Detetu su se oči ispunile suzama.
„Neću da tata ide“, negodovao je.
„Znam, ali mora, dušo. Tata mora na posao. Zagrli ga. Opet će nam doći u posetu.“
„Doći ću. Naravno da ću doći“, kazao sam misleći se ko li je taj Teo. „Stalno ću dolaziti da se vidim s tobom.“
Aleks mi se zatrčao u zagrljaj, pa sam uživao što mi je blizu i nisam želeo da ga pustim. Voleo sam njegov miris, dodir, srdašce koje sam osećao kako kuca. Ipak nisam hteo da oseti kako me zbog rastanka već boli duša.
„Vrlo brzo ću se vratiti“, rekao sam. „Čim budem mogao. Nemoj suviše da porasteš dok te ne gledam.“
A Aleks je šaputao:
„Molim te, ne idi, tata. Molim te, ne idi.“ Ponavljao je to sve dok nisam ušao u iznajmljen auto i odvezao se. Mahao sam sinu i gledao kako se sve više smanjuje, dok ga više nisam video jer sam skrenuo na uglu. I dalje sam osećao Aleksovo telašce kako se pripija uz mene. I dalje ga osećam.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:09 pm





Devedeset deveto poglavlje




NEŠTO PRE OSAM te večeri sedeo sam sam za slabo osvetljenim šankom u restoranu Tuna na uglu Devetnaeste i Ulice Merser u Sijetlu. Zadubio sam se u misli o najmlađem detetu - u stvari o svoj deci - kad je u restoran ušla Džemila.
Bila je u dugačkom crnom kožnom mantilu, tamnoj bluzi i crnoj suknji. Blistavo se osmehnula kad me je ugledala za šankom, možda zato što sam i ja njoj izgledao lepo. Možda. Kod Džemile je neobično što je lepa, ali nije svesna toga ili bar ne veruje da jeste. Pomenuo sam joj da dolazim u Sijetl i ona je rekla da će doleteti da večera sa mnom.
U početku nisam bio siguran da je to pametno, ali sam pogrešio, sasvim sam pogrešio. Bio sam presrećan što je vidim, posebno pošto sam se rastao s Aleksom.
„Dobro izgledaš, Šećeru", šapnula mi je naslonivši mi se na obraz. „Samo, dragi, deluješ pomalo pretučeno. Previše radiš. Satireš se.“
„Sad se osećam mnogo bolje“, rekao sam joj. „Ti izgledaš dobro za oboje."
„Stvarno? Hvala ti što to kažeš. Veruj mi, potrebno mi je to da čujem.“
Ispostavilo se da je Tuna vrlo demokratski restoran, za njega nisu potrebne rezervacije, pa smo brzo dobili lep sto uza zid. Naručili smo piće i hranu, ali smo se sve vreme držali za ruke i pričali o svemu što nam se događalo.
„To s malim Aleksom", rekao sam Džemili za večerom, „najveća mi je muka. Protivi se samom mom biću, svemu što sam naučio od Nane. Nepodnošljivo mi je što ga ostavljam ovde.“
Džemila se ljutito namrštila.
„Odnosi li se ona lepo prema njemu?“
„O, da, da, Kristina je dobra majka. Mene ubija razdvojenost. Volim dečačića i nedostaje mi svakog dana kad nisam s njim. Nedostaje mi njegovo pričanje, hodanje, razmišljanje, šašavi vicevi, slušanje mojih šašavih viceva. Džem, mi smo drugari."
„Stoga bežiš u posao“, kazala je gledajući me pravo u oči. Klimnuo sam glavom.
„Stoga bežim. Ali to je sasvim druga priča. Hej, hajdemo odavde.“
„Šta imaš na umu, agente Krose?“
„Ništa nezakonito, inspektorka Hjuz.“
„Hmmm. Stvarno? Baš šteta.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:09 pm





Stoto poglavlje




ČULI STE DA SE KAŽE iznajmi sobu? E pa ja sam već iznajmio sobu u hotelu Fermont olimpik u Ulici Juniversiti, naspram Trga Ranijer. Nisam mogao da dočekam da stignem tamo. Ni Džemila nije. Kad smo ušli u upečatljivo predvorje, ona je tiho zazviždala. Zagledala se u reljefnu tavanicu koja mora da je bila visoka dvanaest metara. U velikoj, preterano ukrašenoj prostoriji vladala je tišina iako je bilo tek nešto posle deset kad smo stigli.
„Uređeno u stilu italijanske renesanse, veliki kandelabri, pet zvezdica, pet dijamanata. Potpuno sam zadivljena“, rekla je Džem sa širokim osmehom. Kao i uvek, uzbudilo me je njeno oduševljenje.
„Znaš, tu i tamo jednostavno moraš da se počastiš.“
„Ovo je zaista čast, Alekse", rekla je i kratko me poljubila. „Zaista sam srećna što smo ovde. Mnogo mi se dopada.“ Nadalje je bilo sve bolje od boljeg. Soba nam je bila na desetom spratu i ispunjavala sve potrebne uslove - bila je svetla, prostrana, luksuzna i imala velik krevet. Čak smo imali i pogled na zaliv Eliot i Bejnbridž Ajlend u daljini.
Odande je upravo jedan trajekt napuštao pristanište. Pogled i prizor nisu mogli biti bolji i da sam sve sam planirao do pojedinosti, što možda i jesam uradio.
Kad pomenuh onaj veliki krevet u Fermont olimpiku. Na njemu je bio prekrivač ili jorgan na zlatnozelene pruge. Uvek se zbunim oko ta dva dela posteljine. Nismo se ni potrudili da zbacimo prekrivač/jorgan. Samo smo pali preko njega smejuči se i pričajući, srećni što smo zajedno i svesni koliko smo nedostajali jedno drugom.
„Da ti bude još ugodnije“, šapnula mi je i izvukla mi košulju iz pantalona. „Kako ti se čini? Je li bolje?“
„A ja ću tebi učiniti isto. Pošteno“, rekao sam. „Milo za drago.“
„Da, volim to tvoje drago.“
Otkopčao sam Džemilinu bluzu, dok je ona meni otkopčavala košulju. Nismo žurili. Nismo hteli da zbrzavamo. Zamisao je i bila da što duže traje, da obratim pažnju na svaku sitnicu, svako dugme, da osetim tkaninu i naježenost od iščekivanja po Džemilinoj koži, a i po mojoj, teško disanje, golicanje po telu, elektricitet, varnice, sve lepo što nas čeka te noći.
„Vežbao si“, prošaputala je pomalo zadihano. To mi se dopalo. Nasmejao sam se.
„Zapravo uvežbao sam umetnost iščekivanja.“
„A ovo dugme?“, pitala je.
„Divno je, zar ne?“
„A ono sledeće?“
„Ne znam koliko još mogu da podnesem, Džemila. Ne šalim se.“
„Videćemo. Moraćemo da vidimo. Ni ja se ne šalim.“
Kad smo sve otkopčali, polako smo jedno drugom skinuli košulju i bluzu. Istovremeno smo se

ljubili, golicali, češkali, ćuškali nosom, i sve to sasvim polako. Prepoznao sam da miriše na „kaleš“. Znala je da volim taj parfem. Volela je da je lako češkam po čitavom telu, pa sam to i radio. Počeo sam od ramena i leđa, prešao ruke, prelepo lice, duge noge, stopala, pa se vratio uz noge.
„Toplo... toplije“, uzdahnula je i grleno se zasmejala. Tad smo ustali s kreveta i stali jedno naspram drugog njišući se i dodirujući. Na kraju sam joj skinuo prsluče i spustio joj šake na grudi.
„Kao što rekoh, nisam sigurna koliko ću još izdržati.“
Ni ja nisam bio siguran. Ukrutio sam se tako da me je bolelo. Kleknuo sam na istočnjački tepih. Poljubio sam Džemilu dole. Bila je snažna i samouverena, pa sam možda stoga voleo tako da klečim pred njom. Zadivljen? Pun uvažavanja? Tako nešto.
Konačno sam ustao.
„U redu?“, šapnuo sam.
„U redu. Kako ti kažeš. Tvoj sam rob. Tvoja gospodarica? I jedno i drugo pomalo?“
Ušao sam u nju još stojeći, plešući u mestu, ali zatim smo se nagnuli i pali na krevet. Izgubio sam se u tom času, u Džemili, a tu sam upravo i hteo da budem. Ona je tiho uzdisala i ječala, što sam voleo.
„Čeznuo sam da budem s tobom. Za tvojim osmehom, zvukom glasa, za svim.“
„I ja za tobom“, rekla je i nasmejala se. „A naročito za ovim tvojim drago.“
Nekoliko minuta kasnije, možda pet, možda deset, zazvonio je telefon na noćnom stočiću.
Prvi put u životu učinio sam ono što treba - gurnuo sam prokletinju na pod, pa ga pokrio jastukom.
Ako je i Vuk, neka se javi ujutro.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:09 pm






Sto prvo poglavlje




SUTRADAN UJUTRO uputio sam se u Ajdaho. Do aerodroma sam išao taksijem sa Džemilom, a onda smo se ukrcali svako u svoj avion i krenuli u različitim pravcima.
„Velika greška. Pogrešan korak", rekla mi je na rastanku. „Trebalo bi prosto da poletiš sa mnom u San Francisko. Potreban ti je produžen odmor.“ I sam sam to znao.
Samo što to nije moguće. Korki Henkok nam je dosad najveći trag, a obruč oko njega se stezao. Nigde u državi Ajdaho Henkok nije mogao da mrdne a da nije nadziran ili bar prisluškivan. Snimani su mu kuća, okućnica, čak i ambar. Pratila su ga četiri pokretna tima, a još četiri bila su u pripravnosti. Otkad sam otišao, dodato je i vazdušno nadgledanje.
Vrativši se u Ajdaho, prisustvovao sam sastanku s preko dvadeset agenata upoznatih sa svim pojedinostima. Sastanak je održan u maloj bioskopskoj sali u San Veliju. Uveče se tu davao film Dvadeset jedan gram sa Šonom Penom i Naomi Vots, ali danju nije.
Visok i vitak, upečatljiv na svoj način, stariji agent Vilijam Koh stao je pred nas u pamučnoj košulji, farmerkama i izguljenim kaubojskim čizmama. Do kraja je igrao ulogu lokalca, ali nam je jasno stavio do znanja kako nije budala. Isto je važilo i za njegov pandan iz CIA Bridžet Runi, samouverenu, tamnokosu ženu koja je bila mudrija od pčelice.
„Svima ću ovo pojednostaviti. Henkok ili zna da smo ovde ili je po prirodi neverovatno oprezan”, rekao je Koh. „Otkad smo ovde, ni sa kim nije razgovarao. Išao je na internet - na Ibej zbog štapova za pecanje, na nekoliko pornografskih sajtova i sajt Fantazi bejzbol lige. Ima devojku po imenu Koral Li, koja živi tu blizu, u Kečamu. Amerikanka azijskog porekla. Koral je zgodna. Korki nije. Pretpostavili smo da na nju troši mnogo novca i pokazalo se da je to tačno. Samo ove godine potrošio je nešto manje od dvesta hiljada na putovanja, nakit, slatki mali kabriolet leksus, koji devojke tako vole.“
Koh je zastao pa pogledao po prostoriji.
„To je uglavnom sve. Osim što znamo da je Henkok povezan s Vukom i da je lepo plaćen za usluge koje pruža. Stoga tačno u dvanaest ulazimo da sami pogledamo po kući. Tako sam umoran“, zaključio je raspevanim glasom agent Koh. „Umoran od čekanja.“
Svi u sobi su se smeškali, pa čak i oni koji nisu shvatili vezu s pesmom grupe Kinks. Neko me je potapšao po ramenu, kao da imam nešto s odlukom koja mora da je stigla iz Vašingtona.
„Nisam ja.“ Okrenuo sam se i slegnuo ramenima agentu koji mi je čestitao. „Ovde sam običan vojnik.“
Tim koji se spremao da uđe u Henkokovu kuću sačinjavali su većinom agenti FBI-ja, ali je bilo i onih iz CIA, a predvodila ih je Runijeva. CIA je u Ajdahu bila u znak uvažavanja, delimično zato što su dve agencije otpočele novu saradnju, ali uglavnom zato što je Henkok neposredno umešan u ubistvo Tomasa Vira, jednog od njih. Mada sam sumnjao da oni žele više od mene da uhvate Henkoka. Želeo sam Vuka i uhvatiću ga nekako i negde. Tako sam bar morao da razmišljam.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:10 pm





Sto drugo poglavlje




KOH I RUNIJEVA, kao glavni, konačno su nam dali znak da krenemo. U dogovoreno vreme stuštili smo se u Henkokovu kuću. Na sve strane bilo je jakni i vetrovki s natpisom FBI. Verovatno smo prepali ponekog jelena i zeca, mada nismo ispalili ni jedan jedini metak.
Henkok je bio u krevetu s devojkom. Imao je šezdeset četiri godine, a Koral navodno dvadeset šest. Imala je blistavu crnu kosu, lepo telo, mnogo prstenja i koječega. Spavala je naga, poleđuške. Henkok je bar bio toliko uviđavan da spava u majici s natpisom Juta Džez i u fetalnoj pozi.
Razvikao se na nas, što je zapravo bilo ironično i smešno.
„Kakvo je ovo sranje? Izlazite mi iz kuće!“
Samo je zaboravio da napravi iznenađen izraz lica, a možda i nije bio dobar glumac. Ovako ili onako, imao sam utisak da je znao da stižemo. Otkud to? Zato što nas je primetio proteklih dana ili ga je upozorio neko iz saradničkih agencija? Je li Vuk znao da smo se okomili na Henkoka?
Za vreme prvih nekoliko sati ispitivanja isprobali smo i na Henkoku serum doktora O’Konela. Na njega nije delovao tako dobro kao na Džoa Kahila. Oraspoložio se, ali je samo zadovoljno sedeo. Nije nam mnogo rekao, čak nije potvrdio ni ono što je Kahil već priznao.
U međuvremenu, pretraženi su kuća, ambar i dvadeset četiri hektara imanja. Henkok je imao kabriolet aston martin - i Vuk je voleo brza kola - ali osim toga ništa ni približno sumnjivo nije nađeno. Nije nađeno puna tri dana koliko je skoro stotinu agenata pročešljavalo svaki pedalj imanja. Istovremeno je šest računarskih stručnjaka - među njima i pozajmljeni iz Intela i IBM-a - pokušavalo da provali u Henkokova dva računara. Na kraju su zaključili kako su mu stručnjaci instalirali dodatnu zaštitu za ono što je u njima.
Nisam imao šta da radim do da čekam. Pročitao sam sve časopise i novine iz Henkokove kuće, pa i nekoliko starih izdanja Ajdaho mauntin ekspresa. Dugo sam šetao i trudio se da smislim neko životno rešenje koje bi mi imalo smisla. Uistinu mi nije bilo dobro, ali mi je svež planinski vazduh prijao plućima.
Kad su uspeli da uđu u računare, opet nismo dobili mnogo. Bar u početku nije bilo direktne veze s Vukom, ni s nekim drugim ko nam je sumnjiv.
Sutradan, jedan haker iz naše kancelarije u Ostinu u Teksasu otkrio je pak fajl u šifrovanom fajlu. U njemu je bila redovna prepiska s nekom ciriškom bankom. Zapravo s nekoliko banaka u Švajcarskoj.
Najednom više nismo podozrevali, već smo znali da Henkok ima mnogo novca. Preko šest miliona. Barem toliko. A to je bilo najbolje što smo saznali u poslednje vreme.
Tako smo se uputili za Cirih, na dan-dva. Nisam očekivao da ću tamo naći Vuka. Doduše, nikad se ne zna. Dotad nisam bio u Švajcarskoj. Dženi me je molila da donesem čokoladu, pun kofer slatkiša, pa sam obećao da ću to uraditi. Pun kofer švajcarske čokolade, dušo. Bar to mogu da učinim da se iskupim što propuštam veći deo tvoje desete godine.







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:10 pm





Sto treće poglavlje




DA SAM JA VUK, ovde bih voleo da živim. Cirih je prelep i neverovatno čist grad na jezeru - Zürichsee - s lepim mirisnim drvećem, širokim, krivudavim pločnicima uz vodu i svežim planinskim vazduhom koji je trebalo udisati punim plućima. Kad sam stigao, spremala se oluja i vazduh je mirisao na mesing. Većina zgrada je imala svetle prozorske kapke, boje peska i bele, a na nekoliko su bile istaknute švajcarske zastave što su se vijorile pod jakim vetrom s jezera.
Dok sam vozio u grad, primetio sam na sve strane trolejbuse s teškim kablovima nad njima. Baš starinski. Bilo je i nekoliko krava od fiberglasa u prirodnoj veličini, s iscrtanim prizorima s Alpa, što me je podsetilo na omiljenu igračku Mu malog Aleksa. Šta ću s njim? Šta mogu da uradim?
Ciriška banka je zgrada iz šezdesetih godina dvadesetog veka, s pročeljem od stakla i čelika, podignuta sasvim blizu jezera. Pred njom me je čekala Sendi Grinberg. Bila je u sivom kostimu, a preko ramena je prebacila crnu tašnu. Izgledala je kao da radi u banci, a ne u Interpolu.
„Alekse, jesi li već bio u Cirihu?“, pitala me je pošto me je zagrlila i poljubila u oba obraza.
„Nisam. Kad sam imao deset-jedanaest godina imao sam onaj švajcarski višenamenski nožić.“
„Ovde moramo da jedemo. Obećaj mi to. Hajde sad da uđemo. Čekaju nas, a u Cirihu to ne vole. Posebno bankari.“ Unutrašnjost Ciriške banke izgledala je skupoceno, sve je bilo uglačano, svuda lamperija, a čisto kao operaciona sala. Šalteri su bili od prirodnog kamena i opet s lamperijom. Radnici na šalterima izgledali su poslovno i profesionalno, a među sobom su šaputali. Nije bilo mnogo oznaka same banke, ali po zidovima je visilo mnogo savremenih umetničkih dela. Mislim da sam shvatio: umetnost zapravo jeste brend banke.
„Cirih je oduvek raj za avangardne intelektualce i kulturne ljude", rekla je Sendi, samo ne
šapatom. „Ovde je rođen dadaizam. Ovde su živeli Vagner, Štraus, Jung.“
„U Cirihu je Džejms Džojs napisao Uliksa“, dodao sam i namignuo joj. Zasmejala se.
„Zaboravila sam da si u potaji intelektualac.“ Otpratili su nas do kancelarije predsednika banke, koja je izgledala ozbiljno. Bila je i vrlo uredna. Na radnom stolu stajao je samo jedan predmet, sve ostalo je sklonjeno.
Sendi je predala koverat gospodinu Delmaru Pomeroju.
„Potpisan nalog“, rekla je. „Broj računa 616479Q.“
„Sve je odmah udešeno“, rekao nam je gospodin Pomeroj.
I ništa više. Onda nas je njegov službenik odveo da pogledamo transakcije preko računa broj 616479Q. Toliko o diskreciji i sigurnosti švajcarskih banaka. Sve je odmah udešeno.





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Mustra taj Čet Jul 05, 2018 2:10 pm







Sto četvrto poglavlje




SAD MI JE TO već ličilo na delotvornu, sređenu policijsku istragu, mada sam znao da nije. Sendi, još dva agenta Interpola i ja proveravali smo sve Henkokove transakcije u sobici bez prozora negde u podrumu Ciriške banke. Račun bivšeg agenta CIA narastao je od dvesta hiljada američkih dolara do nešto preko šest miliona. Opa, bato.
Poslednje i najveće uplate od tri i po miliona stigle su u četiri rate te godine.
Uplate su stigle s računa na ime J. Jikomirov. Trebalo nam je nekoliko sati da uđemo u trag svim zapisima. Bilo je više od sto stranica, unazad sve do devedeset prve godine, kada je Vuk doveden iz Rusije. Je li to slučajnost? Više nisam verovao u slučajnosti.
Pažljivo smo proučili isplate s Jikomirovljevog računa. Među njima je bilo plaćanja kompaniji koja izdaje privatne avione, karata za redovne letove Britiš ervejzom i Er Fransom, hotelskih računa: Klaridža, na Bel Eru u Los Anđelesu, Šeri-Neterlanda u Njujorku, Četiri godišnja doba u Čikagu i Mauiju. Bilo je transfera u Ameriku, Južnu Afriku, Australiju, Pariz, Tel Aviv. Vukov trag?
Bio je tu i jedan unos koji mi je posebno privukao pažnju - nabavka četiri skupa sportska automobila iz Francuske, od Rivijera motorsa, predstavništva u Nici. Kupljeni su lotus, posebno izrađen jaguar i dva aston-martina.
„Vuk se smatra za ljubitelja sportskih automobila", rekao sam Sendi. „Možda tu ima nečeg.
Možda smo bliže nego što slutimo. Šta misliš?“ Klimnula je glavom da se slaže.
„Da, mislim da bi trebalo da obiđemo Rivijera motors u Nici. Nica je lepa. Ali prvo čemo ručati u Cirihu. Obećala sam ti.“
„Ne, rekao bih da sam ja tebi obećao. Posle one bezvezne šale o švajcarskom vojničkom nožu.“
Ionako sam bio gladan, pa mi se to činilo pametno. Sendi je odabrala Feltliner keler, njen omiljen restoran, a mislila je da ću i ja biti zadovoljan.
Kad smo ušli, objasnila mi je kako Feltliner keler postoji od 1551, što je dugo za svaki posao. Stoga smo na jedan i po sat zaboravili naš posao. Jeli smo supu od ječma, zuppe engadinese, paprikaš, veltliner topf, i pili vrlo lepo vino. Sve je bilo kako treba: blistavobeli stolnjaci i salvete, ruže u srebrnim vazama, kristalni slanik i posuda za biber.
„Ovo ti je dobra ideja“, rekao sam Sendi pred kraj jela. „Lep predah u radu.“
„Alekse, to se zove ručak. Moraćeš češće da ga upražnjavaš. Trebalo bi da dođeš u Evropu s
prijateljicom Džemilom. Previše radiš.“
„Vidi se, jelda?“
„Ne, zapravo izgledaš dobro kao i uvek. Držiš se bolje od Denzela u poslednjim filmovima. Nekako si se očuvao. Ne znam kako, ali očuvao si se. Samo vidim da si iznutra sav stegnut. Pojedi, odmori se, a onda idemo u Nicu da proverimo sportska kola. Biće to kao odmor. Možda ćemo i uhvatiti ubicu. Popij vino, Alekse.“

„Dobro, a na kraju moram da kupim čokoladu za Dženi. Pun kofer. I to sam obećao.“
„Zar nisi obećao da ćeš uhvatiti Vuka?“
„Da, i to.“







_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Londonski mostovi - Džejms Paterson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 7 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu