Andrea Vitali

Strana 1 od 6 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:25 am



U Belanu vlada veliko uzbuđenje. Agostino Meča, autoritarni gradonačelnik varošice na obali jezera, odlučio je da sprovede jedan prilično moderan i ambiciozan plan: uspostavljanje hidroavionske linije koja će povezivati Komo, Belano i Lugano, biti dika i ponos njegove opštine i naterati okolne gradiće da puknu od zavisti. Te mirne i izrazito fašističke 1931. godine sve, čini se, ide kao po loju. Iako postoji jedan problem: to će biti ogromna investicija za kasu jedne male opštine, a i hidroavion mora da bude propisno isproban. Osim toga, tu je i Renata, gradonačelnikova kći: koliko juče bila je devojčica, a odjednom je postala tako čudna. Da se iza toga ne skriva neki njen novi hir?

Sa sebi svojstvenim umećem Andrea Vitali piše još jednu epizodu sage o Belanu: priča o životu u varošici, sa njenim ljubavima i skandalima, karijerama i dinastijama, ali i tračevima koji se prenose iz pokolenja u pokolenje; kroz taj mikrokosmos on istražuje i istoriju Italije, njene snove o modernosti i njenu inertnost, njene mane i vrline, već decenijama gotovo nepromenjene. Ali romani Andree Vitalija predstavljaju, pre svega, zadovoljstvo za čitaoca, zahvaljujući njegovoj sposobnosti da prikaže i oživi likove i pojedine krajeve, znalačkom građenju zapleta i pripovedačkom ritmu koji je uvek razigran i prijatan.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:29 am

Ličnosti i događaji u ovom romanu izmišljeni su.
 Za razliku od mesta, koja su stvarna.
 
 
  Za Manuelu i Domenika

 
 
 1.


  Merčede Vitali, iz istoimene prodavnice galanterije u Ulici Balbijani broj 27 u Belanu, bila je bledunjava mršavica.
  Usedelica.
  Devica.
  Vegetarijanka.
  Imala je četrdeset godina. U poslednjih dvadeset nijednom nije propustila prvu jutarnju misu.
  Molila se, a onda je odlazila da prodaje gaće.
  Devojka je čekala ispred zatvorenih vrata njene prodavnice.
  Bilo je jutro 12. februara 1931. Još nije bilo svanulo, vazduh je bio hladan, a ulicom se širio miris svežeg hleba iz Barberijeve pekare.
  Vitalijeva je imala običaj da priča sama sa sobom. Držala je govore, ali je češće računala. Recitovala je spisak dužnika, kao da moli krunicu. Ponekad je smišljala pisma koja će napisati dučeu, ali koja nikada nije poslala. Tog jutra nije imala šta sebi da priča. Ćutke je izašla iz crkve i zaputila se ka radnji. Čim je ušla u ulicu, ugledala je tu nejasnu siluetu na bledoj svetlosti ranog jutra.
  Kad je napravila još dva koraka, prepoznala ju je.
  Bila je to Renata Meča, jedinica gradonačelnika Agostina Meče. Imala je dvadeset četiri godine i bila je bandoglava, kao i njen deda, vitez Renato.
  Šta hoće od nje?
  „Dobro jutro, Merčede“, pozdravi je devojka.
  „Dobro jutro.“
  I pre nego što je Vitalijeva uspela da otvori vrata, Renata Meča joj je rekla zašto je došla.
  Merčede shvati i zašto je za to odabrala tako neuobičajeno vreme.
  Htela je nešto da naruči, ali joj je prećutno stavila do znanja da o tome ne sme nikome ni da zucne.
  Prilično veliki problem.
  Zarada je toga dana bila mršava. Uveče je u fioci zveckalo tek nekoliko čentezima.1
  Merčede pogleda bednu sumu slegnuvši ramenima.
  Još nije rešila ni problem od jutros.
  Možda paroh može da je posavetuje.
  Dućan je zatvorila u šest.
  Ulicom je fijukao ledeni vetar, u vazduhu se čuo žamor muških glasova, kafane su bile pune. Samo u Ulici Manconi bilo ih je sedam.
  Žene su izlazile sa večernje mise i razilazile se kućama. Merčede se probi kroz tu gomilu koja je žagorila. Videvši je, jedna žena zastade.
  „Upravo sam pošla kod vas“, reče. „Treba mi metar keper-trake.“
  Merčede je pogleda.
  Metar, pomisli. Mani ga se!
  „Zatvorila sam“, odgovori.
  „Otkud tako rano?“
  Merčede se nije dopao njen ispitivački ton.
  „Zar treba vama da polažem račune?“, upita.
  Ova se zabezeknu. Merčede je ostavi i krenu dalje niz ulicu.
  „Njoj treba da polažem račune!“, promrmlja, pronašavši najzad temu za monolog.
  Nikome nije morala da polaže račune o tome što radi. Taman posla. A pogotovo ne njoj. Metar trake? Pretrgla se! Da ne misli možda kako bi trebalo da se vrati i ponovo otvori dućan zbog trake od četiri čentezima...
  Zaustavi se ispred trbuha gospodina paroha koji je izlazio na bočna vratanca pošto je zatvorio glavni ulaz u crkvu.
  Sveštenik je žurio.
  Odmah joj to reče. Poznavao je Vitalijevu. Pričala je nadugačko i naširoko, čak i na ispovesti.
  Njene prve reči - „Treba da razgovaram sa vama“ - navedoše ga na zaključak da nije bio dovoljno jasan.
  „Žurim“, ponovi.
  „Ali to je stvar od izuzetne važnosti“, saopšti Merčede.
  „Koja ne može da čeka do sutra ujutru?“
  „Pa ne bih da ispadne kako ne pokazujem dužno poštovanje...“
  „Kakve sad veze ima poštovanje s tim?“
  „Poštovanje koje se duguje vlasti.“
  „Kakvoj vlasti?“
  „Gradonačelniku. Zar on nije vlast?“
  Tišina. Paroh je bio gradonačelnikov dobar prijatelj. Kućni. Često je odlazio kod njega na večeru.
  „Kakve sad veze ima gradonačelnik s tim?“, upita.
  „Zato sam i došla, da vam objasnim“, odgovori Merčede.
  „Recite“, diže ruke sveštenik.
  Merčede je govorila pognute glave. Krupni sveštenik je slušao ispršen, s rukama na leđima. Dve senke, jedva nešto svetlije od noći koja je već bila pala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:31 am

2.


  Kad je čuo novost, paroh nije znao treba li da se smeje ili da plače.
  Kakve to veze ima s njim?, upita.
  „Objasniću vam“, reče Merčede.
  Ona objasni zašto i koliko ju je ta vest uznemirila: do te mere da nije znala šta da radi, pa se njemu obratila za savet.
  Kada je završila objašnjavanje, paroh je bio bled kao krpa.
  „Sigurni ste u to?“, upita.
  „Već trideset godina se bavim ovim poslom“, glasio je odgovor.
  „I...“, zbuni se sveštenik.
  Je l’ sigurna da se iza takvih narudžbina krije neki cilj, neka namera?
  Merčede slegnu ramenima.
  „Pa koji drugi cilj može da stoji iza toga, velečasni! Takva stvar se pravi zato da bi se pokazivala, milovala...“
  „U redu, u redu“, prekide je sveštenik. Nije tražio da ulazi u pojedinosti.
  „Šta da radim?“, skrati priču pozamanteristkinja.
  Sveštenik duboko udahnu, izbacivši trbuh.
  „Odugovlačite“, glasio je njegov savet.
  „Dobro“, odvrati Merčede. „Dan-dva. A onda?“
  Sveštenik je oklevao.
  „Ne želim nevolje. Znate kakav je gradonačelnik“, primeti Merčede.
  „Ali ja ...“, promuca paroh.
  „Zar se njegova žena ne ispoveda svakog petka?“, bubnu prodavačica.
  To je bilo tačno. Svakog petka ujutru, posle prve mise, Evanđelija Priola je gospodinu parohu polagala račune o svojim grehovima.
  „Ali kakve to veze ima?“, upita sveštenik.
  „Recite joj“, odgovori Merčede.
  „Kako?“
  „Na ispovesti“, objasni prodavačica. „Recite joj kako ste to saznali u poverenju i da ste smatrali da je treba upozoriti.“
  „Zašto je vi ne upozorite?“, odvrati paroh.
  „Ma kako da ne! A onda ću ja, ako devojka porekne, ispasti ne samo uhoda, već i lažljivica.“
  Sveštenik nije više znao za šta da se uhvati.
  „Ali ispovest je sveti...“
  Merčede ga prekide usred rečenice.
  „Petak je prekosutra. Ja ću odugovlačiti jedan dan. A onda nastupate vi i problem je rešen.“
  Paroh nije imao vremena da odgovori.
  „Laku noć“, reče Merčede i za tren oka nestade, pošto ju je progutao mrak u koji je utonuo trg ispred crkve.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:31 am

3.


  Ledeni mrak. Zima se i dalje osećala u vazduhu. Panorama se danju svodila na boju mišjeg krzna.
  Paroha su boleli žuljevi. Jeo je i mnogo i dobro.
  Te večeri je žurio na sastanak s loncem.
  „Ohladilo se, isključila sam šporet“, reče sluškinja videvši ga kako konačno ulazi u kuću. „Da nisam, prekipelo bi.“
  Paroh je pogleda žmirkajući. Kao da razmišlja.
  „Uostalom, zna se kad se večera“, reče sluškinja. I njen glas je bio leden.
  „I šta sad da radim?“, dodade. „Da podgrejem?“
  „Nisam gladan“, odvrati paroh odlučno.
  I odjuri u radnu sobu.
  Na oknima su bile žilice leda. U vazduhu se osećao miris kelja i masti.
  Prodavačica je bila u pravu. Gradonačelnik je težak čovek.
  Razdražljiv.
  Sumnjičav.
  Sujetan.
  I osvetoljubiv.
  Nije zao. Ali teško onom ko bi mu se suprotstavio.
  Patio je zbog toga što nije mogao da se oslobodi senke svoga oca, viteza Renata Meče.
  Devojka je, međutim, pljunuti deda.
  Njegova slika i prilika.
  Nepredvidiva, bandoglava.
  Paroh je to odlično znao. Krstio ju je, pričestio i krizmao. A onda ju je izgubio iz vida. Nije mnogo držala do crkve. Samo nedeljna misa, na koju je dolazila s roditeljima, forme radi. To je bilo sve.
  Sveštenik frknu.
  Prodavačica je nesumnjivo u pravu.
  Iza onoga što je Renata uradila sigurno se krije neki cilj. Devojka je nešto naumila. Po svemu sudeći, ništa dobro.
  Paroh ustade, prošeta. Bilo mu je hladno.
  I bio je gladan.
  Da se barem u vazduhu u radnoj sobi ne oseća taj miris...
  Proviri u hodnik, u pravcu kuhinje. Ispod vrata se videlo svetlo. Sluškinja još nije legla.
  On uđe u kuhinju i prekide tišinu jednim pomirljivim „dobro veče“.
  Ona progunđa odgovor.
  Ali odmah ustade i uze da podgreva jelo. Nikada se nije desilo da sveštenik ode u krevet praznog stomaka.
  Dva tanjira.
  Posle drugog tanjira sveštenik je bio zadovoljan.
  Blaženo se osvrnu oko sebe.
  „Ovo što je ostalo“, reče, „podgrejaćemo i pojesti sutra.“
  Sluškinja sleže ramenima.
  Zašto uopšte govori u množini kad ionako to samo on jede?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:32 am

4.


  U petak ujutru paroh je stao za oltar i pogledom proverio ko je sve prisutan.
  Evanđelija Priola nije bila u crkvi.
  On uzdahnu s olakšanjem. Onda se okrenu i poče da služi misu.
  Čak ni u trenutku pričešća gradonačelnikova žena nije bila u crkvi.
  Dobro je, pomisli paroh.
  Nije mogao da izbegne poluobećanje dato prodavačici, ali to ne znači da treba da ide dalje od toga, da potraži Evanđeliju i sve joj istrtlja, kao neki brbljivac.
  Blagoslovio je vernike, pa čak i mraz, oštar zbog severca koji je šibao po licu i zbog koga je Evanđelija verovatno odlučila da ostane ispod jorgana.
  Zatekao ju je ispred sakristije.
  Ušla je kroz vrata što vode u pevnicu.
  „Otkud vi ovde?“, iznenadi se paroh.
  Odmah je video da nešto ne valja.
  Ženi je lice bilo izobličeno, oči razrogačene, usne blede, a kosa raščupana.
  Evanđelija odgovori da se uspavala. Nije htela da ulazi u toku mise kako ne bi ometala službu.
  Laž.
  Paroh shvati da žena ne govori istinu.
  „Hoćete da se ispovedite kao i obično?“, upita. Evanđelija odmahnu glavom.
  »Ne.“
  Ne? Utoliko bolje.
  Ali zašto je onda došla?
  „Moram da razgovaram s vama“, procedi žena.
  I ona!
  „U četiri oka“, dodade Evanđelija.
  Mali ministrant, jedini, nestade istog trena.
  „Šta se dešava?“, upita paroh.
  „Renata.“
  Ajoj!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:32 am

5.


  Nešto se desilo prethodne večeri.
  Gradonačelnik je izašao, imao je posla u opštini.
  Ona i ćerka su ostale kod kuće.
  Renata je oko devet rekla da joj se spava.
  Laku noć.
  Pola sata kasnije podigao se severac iz pravca jezera. Jedan prozor je počeo da lupa. Evanđelija je neko vreme slušala.
  Ko to drži otvoren prozor po takvom vremenu?
  A onda je shvatila da je to kod njih. Obišla je kuću.
  Bio je to prozor u Renatinoj sobi.
  Ali nje nije bilo.
  Krevet je bio prazan.
  Laku noć! Kako da ne! Izašla je iz kuće ne rekavši ni reč. Kroz prozor.
  Evanđelija je osetila kako joj tlo izmiče pod nogama.
  Šta da radi?
  Tragedija.
  Kratko vreme je gledala prozor kako udara, preteći da polomi staklo.
  Onda ga je zatvorila.
  A zatim se zamislila.
  Ako njen muž, kad se vrati, primeti da nema Renate, to će biti smak sveta.
  Mogla je samo da se nada da će se devojka vratiti pre njega. Ponovo je otvorila prozor, koji je opet počeo da lupa. Stajala je kao panj nasred sobe, nadajući se da će se ona pojaviti.
  Molila se, prizivala je tu milost.
  Uzalud.
  Zabolele su je noge, prehladila se.
  Dok je tako čekala, sela je na krevet.
  Nastavila je da se moli.
  Zaspala je.
  Renata ju je probudila oko ponoći.
  „Šta ti ovde radiš, mama?“, pitala je.
  „Može li se znati gde si bila?“, odvratila je ona.
  „Ne“, glasio je odgovor.
  Gradonačelnik se još nije bio vratio.
  Sva sreća.
  Ali Evanđelija te noći nije više ni trenula.
  Šta se dešava s tom devojkom?
  Morala je nekome da se poveri.
  „Brinem se“, reče Evanđelija.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:32 am

6.


  S razlogom, pomisli, a zatim i reče paroh. Sada više nije imao kud.
  „Sedite.“
  Evanđelija sede na klupu uza zid, pored ormana u kome je visila bela odežda ministranata.
  Proguta je polumrak.
  Utoliko bolje, pomisli paroh. S obzirom na to šta je hteo da joj kaže, odgovaralo mu je da se pretvara kako nema nikoga: kao kad poluglasno priča sam sa sobom. Toliko puta je to radio baš tu, u tišini sakristije, kada su ga mučila najraznovrsnija pitanja.
  On zažmuri.
  Govorio je kao da je zaista sam.
  Kad je ponovo otvorio oči, Evanđelije više nije bilo.
  Paroh protrlja ruke, ispunio je svoju dužnost.
  Vruć krompir nije više bio u njegovoj nadležnosti.
 
 
 7.


  Gradonačelnik je voleo jezersku ribu više od svega.
  Evanđeliji se ona gadila.
  Prošla su tri dana od razgovora sa parohom.
  Ušavši u kuću, Agostino Meča omirisa vazduh i odmah mu bi jasno. Žena mu je pripremila ribu za večeru.
  Verovatno jezersku pastrmku. Uvaljanu u brašno i prženu na ulju.
  Odmah mu pođe voda na usta.
  Tek posle se upitao zašto.
  Otkud to iznenađenje?
  Štaviše, ta žrtva.
  Evanđelija je mrzela ribu. A iznad svega je mrzela prženu ribu: taj miris koji se zavlačio u svaki ćošak, odeću, kosu... Ljubav na usta ulazi, pomisli gradonačelnik.
  „Presveta bogorodice“, promrmlja.
  To znači...
  Koliko dugo nije bio sa svojom ženom?
  Mesec dana?
  Ne, dva.
  Možda tri.
  Da nije to razlog?
  Sto je bio postavljen u trpezariji.
  Gradonačelnika obuze nova sumnja. Baci pogled na kalendar. Ne. Nije zaboravio imendane, godišnjice i druge prigodne prilike.
  „A gde je Renata?“, upita ženu, koja je u kuhinji dovršavala mućenje majoneza.
  Nije tu.
  Otišla je, objasni Evanđelija, kod tetka-Rozine. Prenoćiće kod nje.
  Tetka-Rozina je bila jedna od malobrojnih prijateljica koje je Evanđelija stekla u Belanu, iako je tu živela već dvadeset pet godina.
  Već je bila prevalila osamdesetu, ali pogled joj je i dalje bio oštar, a um bistar.
  Evanđelija je tog popodneva svratila do nje. Zamolila ju je da te večeri dobije „diplomatsku groznicu“.
  „A zašto?“, pitala je tetka-Rozina.
  „Zato što treba da ostanem sama s mužem“, glasio je odgovor.
  „Svaka čast“, prokomentarisala je starica razrogačivši oči i lukavo se osmehnuvši.
  Evanđelija je pocrvenela.
  „Ma ne..promucala je.
  „Samo tako“, prekinula ju je tetka-Rozina. „Kamo sreće da i ja još mogu...“
  Bila je usedelica, ali sebi je priuštila mnoge životne radosti.
  „To je zbog Renate“, rekla je Evanđelija.
  „Ma da, da, shvatila sam“, nasmešila se Rozina.
  Renata ju je volela. Iako joj nije bila tetka, zvala ju je tako, pošto ju je stalno viđala u kući. Rozina je bila njena najbolja prijateljica i poverenica. Bolja od prave tetke.
  Dakle, ukoliko bi saznala da joj nije dobro, ponudila bi se da prenoći kod nje kako bi joj pravila društvo. Za svaki slučaj. To ne bi bilo prvi put.
  „A dok je ona ovde“, zaključi Rozina, „vas dvoje ste slobodni kao mladenci.“
  Novi plamen je zapalio Evanđelijino lice. Nije, međutim, ništa rekla. Kad Rozina nešto uvrti u glavu, tu nema pomoći.
  „Dobro“, reče gradonačelnik zadovoljno. „Nadajmo se da će se naša Rozina brzo oporaviti.“
  Halapljivo je razgledao sto.
  Evanđelija je sve uradila kako treba: maločas je video majonez u kuhinji.
  Na stolu je bila i činija puna zelenog umaka, zdela sa sosom od belog luka i mirisnih trava, a mešavina iz koje se širio prijatan miris sirćeta stajala je na malom rešou kako se ne bi ohladila. Znak da je spremila i grgeče.
  Da još ima i malo kačamaka... Ali ne treba izvoljevati.
  On sede u čelo stola, Evanđelija preko puta njega. Pre nego što se bacio na te divote, još jednom pogleda ženu.
  Otkud sad ova večera?, upita se po poslednji put.
  Tja!
  Bolje da to pitanje ostavi za kasnije. Ovakva večera ne ide uz brige.
  Uze prvu pastrmku.
  Brižljivo je prešao sa blažih na jače ukuse.
  Jeo je tako u tišini skoro čitav sat.
  Od poslednjeg grgeča probao je samo glavu, pošto nije više imalo gde da mu stane.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:33 am

8.


  Naslonjač, kafa, liker.
  Naslonjač je pripadao njegovom ocu, vitezu Renatu. Kožni, izlizan, izuzetno udoban.
  Iako je starac umro 1904, a za njim je ubrzo preminula i njegova žena, gospođa Kamelija, iz naslonjača se još širio njegov miris, mešavina kamfora i kolonjske vode.
  Stari Meča je u njemu proveo najbolje sate svog života, planirajući pustolovine koje su ga proslavile. U tom naslonjaču je i umro, u osamdesetoj godini, sa osmehom na usnama i novim planom u glavi, ali njega je poneo sa sobom u grob.
  Za starčeva života, naslonjač je stalno bio u radnoj sobi, u najudaljenijem delu stana: u prostoriji gde je čak i leti bilo hladno.
  Agostino nije voleo hladnoću. Otac mu je zbog toga često prebacivao da nema krvi u venama. Možda je hteo da mu poruči nešto drugo.
  U svakom slučaju, gradonačelnik je naslonjač preneo u trpezariju, sa pogledom na Šetalište Tomaza Grosija. Ta ulica uz jezero leti je vrvela od turista, a zimi je bila sumorna i pusta.
  Pošto je pospremila, Evanđelija se vrati u trpezariju, priđe prozoru, navuče zastore od brokata i stade pred muža.
  Agostinu se pridremalo.
  Treba prekinuti tišinu koja traje već neko vreme, pomisli žena: kad to uradi, sve će ići lakše.
  „Još malo kafe?“, upita, tek da nešto kaže.
  „Hvala..odgovori joj muž trgavši se.
  Jedva se uzdrža da ne podrigne.
  „...ne bih.“
  Onda zabaci glavu unazad, pogleda uperenog u tavanicu. „Moram da razgovaram s tobom“, krenu Evanđelija u napad.
  „Reci“, odvrati Agostino, ne pomerivši nijedan mišić.
  Ali zatvori oči. Kucnuo je čas. Kroz minut će saznati razloge za ovu raskošnu večeru.
  „Tiče se Renate.“
  Agostino podiže glavu. Oči su mu bile zakrvavljene.
  „Zar nije kod Rozine?“, upita.
  „Jeste. Ali nešto sa tom devojkom nije u redu.“
  „Šta?“, upita Agostino.
  Ne zna tačno.
  Ako ne zna, kako onda može to da kaže?
  Nije baš da ne zna ništa. Nešto zna.
  Nešto?
  Da.
  Pa neka to onda kaže.
  Renata...
  Da?
  U poslednje vreme se promenila.
  Ma hajde, molim te! Kako se promenila? U čemu? Možda...
  Možda?
  „Možda se zaljubila“, izvali u jednom dahu Evanđelija. Njihova devojčica?
  Devojčica! Od dvadeset tri godine!
  Nema veze.
  „U koga?“, upita gradonačelnik.
  Ne zna.
  Kako onda može to da kaže.
  Majka može da nasluti, shvati.
  Agostino skoči na noge.
  I tata bi voleo da nasluti, shvati!
  U tom trenutku bi, pomisli, više voleo da je za tu večeru postojao neki drugi razlog, prvi na koji je pomislio. I on bi se žrtvovao, kao što je to njegova žena učinila dok je pripremala ribu. Do sada bi sigurno sve već bilo gotovo i mogao bi da spava.
  A ovako...
  Šta znače te polurečenice, te aluzije?
  „Ako nešto pouzdano znaš“, zareža, „bilo bi dobro da kažeš. U protivnom, malo sam pospan.“
  Evanđelija preblede.
  Duboko udahnu da bi sakupila snagu.
  Tako joj miris ribe, koji je još bio u vazduhu, uđe u pluća. A odatle se pope u mozak.
  Ona izgubi kontrolu.
  Hoće neku proverenu vest?
  Saopšti mu je bez okolišanja.
 
 
 9.


  Evanđelija sačeka.
  Kocka je bačena.
  Sačeka da njen muž prekine preneraženo ćutanje u koje je utonuo i zatraži objašnjenje.
  Da pita:
  „A šta je to?“
  Pripremila se za takav obrt.
  Ali Agostino nije progovarao.
  Ne izusti ni reč.
  Sada on preblede.
  Proguta pljuvačku.
  Uzdahnu, okrenuvši se ka njoj i zapahnuvši je zadahom punim mirisa ribe.
  „Kako si saznala?“, upita najzad.
  „Od paroha.“
  „A on?“
  „Na ispovesti.“
  Onda opet zavlada tišina.
  Evanđelija je kiptela od besa.
  „Otkud to...“
  Žena zastade.
  To su bile njene reči. Ali nije prepoznala sopstveni glas.
  Bio je dubok, promukao. Kao da je iznenada postala trbuhozborac. I Agostina iznenadi taj hrapavi, nepoznati glas. Zvučao je kao da izlazi iz grla nekog okorelog pušača.
  Sedeći jedna naspram druge u trpezariji, pod čkiljavom svetlošću podne lampe, dve crne siluete kao da su se pitale ko je to progovorio.
  „Otkud to da si ti tako dobro upućen u žensko rublje?“, upita na kraju Evanđelija.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:34 am

10.


  Meke.
  Nežne.
  Providne.
  Predivne za milovanje.
  I ljubljenje.
  Pre nego što se skinu.
  Tako što se sa dva prsta uhvate za nogavice.
  I polako povlače nadole. Centimetar po centimetar. Pojavio se pupak.
  On ga je poljubio.
  I nastavio da vuče.
  Otkrivši slabine.
  I njih je poljubio.
  Onda su se zaglavile.
  Devojka je bila prilično bujnih oblina. Možda nisu bile njen broj.
  „Sačekaj“, rekla je.
  Klekla je na krevet, zavukla palčeve ispod lastiša, zanjihala kukovima i zadnjicom i spustila ih do pola butina.
  „Sad ti nastavi“, rekla je i ponovo se opružila na krevet. Agostino je tada prvi i jedini put u životu ušao u javnu kuću. Dogodilo se to 1929, prilikom jednog susreta gradonačelnika sa teritorije Leka s okružnim načelnikom Koma. Nagovorio ga je gradonačelnik jednog mesta na zapadnoj obali jezera, poznata svinja.
  Kada je potpuno skinuo devojku, u ruci mu je ostao meki, lagani, uzbudljivi donji veš. Ni nalik na proste, grube gaće njegove žene.
  Činilo mu se da u rukama drži leptira.
  Šta je ovo?, pitao je.
  Gaćice, odgovorila je devojka.
  Znao je to.
  Ali od čega su? Koja je to tkanina, kako se zove?
  Pamuk.
  Pamučni muslin.
  Pel d’œuf, rekla je devojka na dijalektu.
  Pel d’œuf, promrmljao je on.
  Zamolio ju je da mu ih pokloni.
  Devojka nije imala ništa protiv, pod uslovom da joj plati malo više.
  Agostino ih je sakrio u džep pantalona i čitavu nedelju ih je nosio sa sobom. Pomalo zbog toga što je uživao u tome da ih s vremena na vreme gleda, dodiruje, miriše. A pomalo i zbog toga što još nije bio smislio gde da ih sakrije od Evanđelijinih dugih prstiju.
  Na kraju je shvatio da bi se u kući izložio prevelikoj opasnosti i procenio da je njegov pisaći sto u kancelariji, u opštini, jedino bezbedno skrovište.
 
 
 11.


  „Ja nikad nisam obukla tako nešto“, reče Evanđelija.
  „Te stvari se naprosto znaju“, preseče je on.
  „A Renata?“, upita osorno žena.
  Uh, da, Renata, seti se gradonačelnik.
  „Gde su?“, upita.
  „Ne znam“, odgovori žena.
  „Eto ti ga sad!“, odvrati on.
  Kako da napadne ćerku, optuži je za tu nedostojnu kupovinu, pita za nju, tvrdi da zna njen razlog, ako ne može da joj pokaže, gurne pod nos korpus delikti? Kako da odgovori na njeno više nego verovatno poricanje, zbog koga će ispasti lažov?
  „Pa?“, zaključi gradonačelnik, čiji je gnev sve više rastao.
  Evanđelija mu odgovori samo pogledom.
  Koješta, htela je da kaže.
  Obične gluposti.
  Pre će biti da se plaši da razgovara u četiri oka sa ćerkom, otvorenog suočavanja s njom. Savršeno dobro zna da će izvući deblji kraj. Renata je nasledila dedinu narav i kada bi nešto uvrtela u glavu, niko od toga nije mogao da je odvrati.
  Ako bi bila dobre volje, ocu bi odgovorila smeškom i sleganjem ramenima. U protivnom, ne bi se ustezala da mu uzvrati istom merom, da viče koliko i on, ako ne i više, da napravi rusvaj s nepredvidivim posledicama.
  Sa Renatom se nešto dešavalo. Treba otkriti šta.
  Zaljubila se?
  Dobro.
  Ali možda se zacopala u nekog opasnog tipa. Kupovina tih gaćica ne sluti na dobro.
  „Ne treba vikati, optuživati, svađati se“, reče Evanđelija. „Treba otkriti šta se desilo.“
  Agostino se prećutno složi s njom.
  „Pre svega, treba saznati ko je on“, dodade žena.
  „Onda“, odgovori nadmeno gradonačelnik, „prepusti to meni.“
  Utonuo je u san pitajući se kako da postupi.
  Nije mogao ni da pretpostavi da će uskoro saznati.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:35 am

12.


 I


  Kuća fašizma, sagrađena 1927, pretvorena je u pozorište i bioskop sredinom 1929. godine, kada je, na osnovu odluke opštinske uprave, počelo redovno prikazivanje filmova.
  Za projektor je bio zadužen Đerolamo Vitali, pošto se hvalio da poseduje diplomu kinooperatera. Iako je umeo da rukuje mašinom, njegova diploma zapravo nije bila ništa drugo do izjava, koju je napisao i potpisao izvesni Leone Čentoki iz Leka, kinooperater u bioskopu Italija. Prema toj izjavi, Đerolamo je nekoliko godina ranije uspešno obavljao posao njegovog pomoćnika, ukravši mu pri tom tajne zanata.
  Redovne projekcije, jedna subotom i dve nedeljom, počele su u aprilu 1930. i potvrdile su ogromnu moć bioskopa da u Kuću fašizma privuče ljude najrazličitijeg porekla: ni nalik na publiku amaterske pozorišne družine ili onu na retkim umetničkim događajima organizovanim u varošici.
  Vitali je mislio za sebe da je prevejan i verovao je da, zahvaljujući svom položaju, ima na raspolaganju sredstvo za dopunjavanje skromne dnevnice koju mu je opštinska uprava plaćala ne samo kao operateru, već i čistaču i čuvaru sale, u svakom pogledu.
  Dešavalo se, naime, da između prvog i drugog dela filma sala ostane poluprazna, jer je većina gledalaca izlazila da bi se ubrzo zatim vratila sa pićem ili kesicom bombona ili nekih drugih slatkiša u rukama. Ovaj mehanizam je vrlo brzo usavršen. Samo su malobrojni dolazili u salu već opskrbljeni okrepljenjem; većina je koristila usluge dečaka koji su, u zamenu za bakšiš, primali I narudžbine i vraćali se natovareni kao magarci.
  U jednom trenutku Vitali je prelomio i sa svojom odlukom je upoznao i suprugu Albinu: pošto se ona složila, postavio je mali bar u predvorju Kuće fašizma.
  Albina je bila veoma vešta kuvarica, mogla je da napravi sve što poželi: ispod njenih prstiju izlazile su hrskave bombone bez I premca. Tokom leta je čak naučila da priprema sladoled u kornetu i na štapiću, koji je doživeo ogroman uspeh.
  Ono što nije mogla da napravi, recimo pića, Đerolamo je kupovao od jednog prodavca na veliko u Derviju. Ubrzo su njih dvoje razvili vrlo unosan posao, što je neminovno izazvalo nezadovoljstvo i gunđanje trgovaca u čijim se prodavnicama nudila ista ta roba.
  U oktobru 1930, Đerolamo je došao na nesrećnu ideju da nabere kestenje u nameri da ga proda: obareno, a zatim prepečeno na žaru.
  Kestenje je planulo, ali je trgovcima konačno poslužilo kao povod da se požale opštinskoj upravi zbog te trgovine, obavljene bez dozvole.
 II


  Vanezio Pučineli je bio čovečuljak koga su na prostoru između Leka i Kolika znali pod nadimkom Vrećica.
  Zarađivao je za život kao putujući trgovac opšte prakse, pošto je prodavao sve i svašta: od bombona do kalemova konca, od kalendara i molitvenika do bižuterije.
  Zaticali su ga svuda, čak i u vozovima; u njih je ulazio bez karte, pošto su ga železničari tolerisali zbog neugledne pojave, molećivog izraza i uvek crnog lica, kao da je upravo izašao iz dimnjaka.
  Robi kojom je obično trgovao u jesen je dodavao pečen kesten: prodavao ga je ispred omladinskih sastajališta.
  U nedelju 16. novembra 1930. smestio se sa ogromnom korpom punom još toplog kestenja ispred bioskopa-pozorišta u Belanu, gde je prikazivana Ljubavna pesma Đenara Rigelija.
  Nije prodao ni jedno jedino pakovanje. Albina je preuzela čitavo tržište. Nije se žalio: znao je da je u trgovini sreća promenljiva.
  Ali i ne znajući to, stekao je dva zastupnika svojih opravdanih zahteva u Bazileu Kalderoniju, osnivaču istoimenog bara-poslastičarnice udaljenog ne više od sto metara od Kuće fašizma, i Luiđiju Animatu, vlasniku štrokave trafike pune buđavih bombona i bajatih slatkiša.
  Njih dvojica su narednog jutra otišli u opštinu kod gradonačelnika. Predstavili su se kao donosioci protesta nadahnutog moralnim stavovima koje podržavaju, iako nisu prisutni, mnogobrojni trgovci iz Belana.
  Gradonačelnik Meča je ćutke saslušao optužbe: ne radi se toliko, rekla su ova dvojica, o izostanku nedeljne zarade, uključujući i Vrećicinu (Možda ga gospodin gradonačelnik poznaje? Taj jadničak preživljava zahvaljujući tim prihodima!); ne, nisu došli zbog toga.
  Nego zbog nezakonitosti!
  Zato što nezakonita trgovina vlasnika bioskopa i njegove žene predstavlja loš primer!
  Zato su tražili od gospodina gradonačelnika da postupi po zakonu i sredi situaciju koja traje već predugo.
  Agostino Meča je primio zahtev k znanju, drugo nije ni mogao da uradi.
  Pošto se nije razumeo u administrativna pitanja, odmah je o tome porazgovarao sa opštinskim sekretarom. Ovaj se u prvi mah nasmejao: nije, naime, verovao u iskrenost trgovaca i bez okolišanja je odgovorio kako bi, da se on pita, išutirao tu dvojicu ne bi li tako saznao imena ostalih zagovornika tog prljavog poteza pa da i oni dobiju ono što su zaslužili.
  Nažalost, nastavio je sekretar, posmatrano strogo sa administrativnog stanovišta, njih dvojica su, zajedno sa ostalim ništarijama, u pravu; a budući da je to pitanje sada pokrenuto, ne mogu da se prave ludi.
  „Dakle“, zaključio je sekretar, „moramo da se pozabavimo time.“
  „Kako?“, pitao je gradonačelnik.
  Na jedini mogući način, osim ako neće da stanu na stranu krivca: zgrada Kuće fašizma je opštinsko vlasništvo i nedopustivo je da se u njoj obavljaju delatnosti koje nisu dozvoljene ili nisu u skladu sa važećim zakonima.
  Dakle, ili će se zabraniti prodaja hrane u zgradi tako što će se praktično ukinuti bar, ili će se on uskladiti sa propisima, tako što će ostati tamo gde je sada - budući da su ljudi sada već računali na tu uslugu - ali će se raspisati konkurs za zakup i njegovo upravljanje će se poveriti vlasniku propisane dozvole.
  Pošto je saslušao sekretara, gradonačelnik Meča je pozvao Vitalija i saopštio mu tu novost. Kako mu je Đerolamo bio simpatičan, obavestio ga je da će imati na umu činjenicu da je do tada dobro obavljao posao i da će blagonaklono gledati na njegovo i Albinino učešće na konkursu za zakup.
  Ali njegova žena na konkurs mora da se prijavi sa urednim papirima.
  Vitali je pao u očaj. Dobro je, naime, poznavao svoju ženu. Koliko je bila vešta za šporetom, toliko je bila nespretna s knjigama. A da bi izašla pred komisiju Trgovinske komore Koma sa ciljem da dobije dozvolu za prodavanje hrane, mora da uči.
  Nije mogao da je zamisli kako sedi nad bilo kakvim tekstom.
  „Eh!“, odvratio je gradonačelnik. „To nije tako strašno. Treba samo malo dobre volje!“
  Đerolamo je ponovo odmahnuo glavom.
  „Možda nisam bio dovoljno jasan“, promrmljao je.
  Ukratko, Albina nije umela ni da čita ni da piše.
  Jedino što joj je račun išao od ruke i u tome je bila nepogrešiva.
  U suštini, zaključio je Vitali, nema nade da će ona moći da se prijavi na konkurs sa dozvolom u džepu.
  „Razmislite zajedno o tome“, rekao je gradonačelnik opraštajući se od Đerolama.
  Vitali jeste razmislio.
  Ali sam.
  Pokušao je da pronađe rešenje, izlaz, spas.
  Ali nije ništa smislio.
  Kada je, iznuren, došao do zaključka da mu ne preostaje ništa drugo nego da se prepusti na milost i nemilost Meči, sinulo mu je da postoji još jedna mogućnost.
  Pomislio je kako je glup što se toga nije ranije setio.
  „Bolje ikad nego nikad“, utešio se.
  I obratio se advokatu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:36 am

13.


 I


  Advokat nije imao porodicu, a kancelarija mu se nalazila u Leninoj gostionici.
  I leti i zimi oko vrata je nosio crni šal, ali to nije imalo nikakve veze sa Musolinijevim režimom. Tvrdio je da pati od grla: zimi mu smeta hladnoća, a leti vlaga. Imao je zapravo prilično ružnu gušu, koju su samo malobrojni videli. Većina je to ipak naslutila pošto bi, svaki put kada je trebalo da iznese svoje mišljenje, advokat opipao grlo kao da traži potvrdu i taj njegov pokret je ušao u opštu upotrebu: bilo je dovoljno da se neko pomiluje po vratu pa da svima bude jasno kako se sprema da uradi nešto što mu je advokat savetovao.
  Zvao se Lanfranko Veskovi. Rodio se u Menađu 1899, kao sin Norberta Veskovija, slavnog advokata iz Koma, i grofice Kornelije d’Alagi, družbenice kraljice Margerite tokom dugih perioda koje je vladarka provodila u kraljevskoj rezidenciji u Monci. Tu ulogu je obavljala sve do udaje za advokata.
  Lanfranko je već sa deset godina bio pravi mali čovek: ozbiljan, uglađen, odmeren, nepogrešiv.
  U retkim prilikama kada je izlazio iz kuće, obavezno u pratnji, roditelji njegovih vršnjaka navodili su ga kao primer svojoj deci. Ona, međutim, nisu shvatala šta to treba da oponašaju kod tog malokrvnog dečaka, koji je izgledao kao da živi van svog vremena i kome je bilo nemoguće odrediti godine.
  Takav je bio zbog porodične atmosfere.
  Majka ga je zasipala uspomenama iz svog života na dvoru, pošto se ponašala kao da nikada nije prestala da učestvuje u njemu: po kući se kretala kao da kraljica, nakon zatvaranja dvora u Monci posle Umbertovog ubistva, nije otišla u Bordigeru, nego se preselila kod njih.
  Oca se plašio zbog njegove strogosti bez prava žalbe, kao što su bez prava žalbe bila i njegova čuvena izlaganja: među mnogima, i ona o beskorisnosti knjiga, časopisa, novina i svega onoga što smrdi na književnost. Po njegovom mišljenju, jedino je zakon bio važan. Jedino štivo koje je sebi dopuštao bili su zbornici zakona i pandekte,2 zbirke sentenci i studija njegovih slavnih kolega.
  Ne bi bilo strašno da se to odnosilo samo na njega. Nevolja je, međutim, bila u tome što je i za sina Lanfranka to bilo jedino dozvoljeno štivo. Da bi umakao nesnosnom roditelju, nije mu preostalo ništa drugo nego da se baci u majčino naručje, izlažući se tako opasnosti da postane fićfirić.
  Ali otac Norberto to neće dozvoliti: njegov sin mora da postane advokat, kao i on. I o tome nije bilo rasprave.
  Uz pomoć tri kućna učitelja Lanfranko je, zaštićen zidovima svoga doma, završio gimnaziju, sričući podozrivo tekstove na grčkom i latinskom i zadržavajući čak i od njih samo onoliko znanja koliko će mu, govorio je njegov otac, omogućiti „da prikladnim citatima i efektnim rečenicama zadivi“ svaki sud.
  Uostalom, otac je svakodnevno proveravao da li se previše posvećuje onome što se graniči sa književnošću i poezijom. Poželjno je bilo da se tome ne posvećuje uopšte.
  „To je balast“, govorio je on, „čovek treba da ga baci na zemlju ako želi da se vine visoko.“
  S obzirom na takvo stanje stvari, podrazumeva se da je Lanfranko, kada se upisao na fakultet, znao isto koliko i njegovi profesori, ako ne i više.
 II


  Na kraju prve godine Lanfranku nije dozvoljeno da polaže završne ispite zato što je često odsustvovao sa predavanja. Na njega se sručio očev gnev, koji se nije nimalo stišao kada je mladić priznao kako je proveo te sate tokom kojih je trebalo da sedi u fakultetskoj klupi: smucajući se po Milanu. I otkrivajući, kako je dodao, sve ono čije postojanje do tada nije mogao ni da nasluti.
  Uličice, nabrojao je momak, sokake, dvorišta, gostionice, bordele, crkvice, velike i male trgove sa ljudima koji tamo žive. Na osnovu tih istraživanja stekao je uverenje da, suprotno onome što se u njihovoj kući oduvek mislilo i govorilo, advokatski poziv nije za njega.
  Čuvši to, otac Norberto je dobio napad mucanja: to mu se dešavalo svaki put kada bi se užasno iznervirao.
  Dok mu je vilica podrhtavala, pitao je sina kakve su njegove sklonosti.
  Nije dobio jasan odgovor. Lanfranko još nije mogao da se opredeli da li će biti pesnik ili slikar. Obe umetnosti su ga oduševljavale, ali znao je da će morati da se posveti samo jednoj ukoliko želi da uspe. Računao je, ipak, da će s vremenom jasno sagledati svoju budućnost.
  Otac se skamenio od mladićevog neobičnog odgovora. Pošto se povratio, upozorio ga je ledenim glasom:
  „Ili ćeš biti advokat“, rekao je, „ili mi više nećeš biti sin.“
  I dao mu je još godinu dana da se popravi.
  Lanfranko se dobro pazio da mu ne odgovori. Procenio je kako je u tom trenutku za njega najbolje da primeni tehniku koju je njegov otac često koristio na sudu i koju mu je više puta pokazao. Ona se sastojala u tome što se pred protivnikom pretvarao da je ostao bez municije, da je prepušten na milost i nemilost i njemu i sudu, te bi ovaj drugi, uveren da mu je pobeda već u džepu, pao u iskušenje da odjednom iskoristi sve svoje adute.
  Tek tada je trebalo izaći na otvoreno i pobiti protivnikove teze: smirenost prilikom izvođenja napada i opuštenost prilikom pobijanja protivničkih argumenata, jednog po jednog, obično su ostavljali pozitivan utisak na sudiju i članove porote.
  Tako je i postupio i iskoristio je tu drugu godinu da odluči kojoj muzi će se zavetovati.
  Na kraju je prevagnulo slikarstvo i Lanfranko je postao akvarelista.
  Saznavši za to, advokat Norberto je održao obećanje od prethodne godine i obavestio sina da kuća gde je rođen i odrastao nije više njegova.
  Ali...
 III


  Postojalo je jedno „ali“ i ono se pojavilo na Lanfrankovim usnama.
  Pre nego što je napustio prostrane salone u vili, mladić je preneraženom ocu pružio dokaz da bi bio odličan advokat.
  „Viventis non datur hereditas“,3 uzviknuo je, citirajući član 458 građanskog zakonika. Uostalom, on je zakoniti naslednik očeve imovine pod uslovom, naravno, da natura nonfacit saltus.4 Ukratko, Lanfranko je predložio ocu da sa njim potpiše ugovor o mesečnoj renti, u zamenu za njegovo obećanje da mu više neće izlaziti na oči. Tako može da bude siguran da mu sin više neće zadavati brige.
  Otac je odmerio zahtev. S obzirom na činjenicu da se njegov sin snalazio među zakonicima, zakonima i zakonskim rešenjima, iako nije hteo da se bavi tim poslom, advokat je procenio da mu je bolje da popusti. Shvatio je da u protivnom neće moći da izbegne napade žuči.
  Prihvatio je, ponudivši mesečnu svotu koju će mladić moći da podiže u okružnoj banci u Belanu, čiji je on partner i revizor računa.
  Za mladića je to bio dar s neba.
  Njegovi akvareli su, naime, bili više nego obični.
  Zadojen boemskim duhom, planirao je da živi od umetnosti, ali u tome nikada ne bi uspeo bez očevog novčanika.
  Uspevao je da se oslobodi svojih slika samo tako što ih je poklanjao, posle čega su završavale na nekom tavanu ili đubrištu.
  Godine 1927, nakon trogodišnjeg potucanja po Lombardiji, u potrazi za predelima podesnim za slikanje, Lanfranko je još osećao kako u njemu gori sveti plamen.
  Iznenada je, međutim, morao da promeni planove.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:37 am

IV


  Jednoga jutra, baš kada je otišao u Belano po rentu, saopšteno mu je da para više nema.
  Sav crven od besa, počeo je da negoduje.
  Službenik, savršeno miran, mogao je samo da ponovi ono što je već rekao.
  Ali kako je to moguće?, pitao je Lanfranko.
  Ovaj je slegao ramenima.
  Otkud on to zna?
  On je samo običan službenik. Ako želi, može da pita direktora.
  Ni on, međutim, nije ništa znao.
  Nije ni mogao da zna da je Veskovi, otac, već nekoliko meseci na meti Ovre, nedavno osnovane policijske organizacije zadužene da nadzire antifašističke aktivnosti.
  Starac je bio sve samo ne antifašista.
  Štaviše, nije propuštao priliku da iskaže apsolutnu vernost Musolinijevom režimu i pohvali njegove inicijative: radna dozvola, korporacije, ušteda na uvozu, direktive Komiteta za italijanske proizvode i bitka za žito.
  U velikoj meri se slagao i sa Musolinijevim tvrdnjama iznetim u govoru u Pezaru, gde je šef vlade izjavio kako će do poslednje kapi krvi braniti liru koja se, oslabljena posleratnom inflacijom, mučila da povrati dostojanstvo u odnosu na druge valute.
  Međutim, dok je, najčešće u salonu svoje vile, u društvu sebi ravnih i uz opšte odobravanje, nadugačko raspredao o neophodnosti da se duče podrži u kampanji spašavanja nacionalne valute, Veskovi je krišom u Švajcarsku, tačnije u Lugano, slao svoje ljude sa zadatkom da kupuju funte. To je počelo još 1923. i trajalo je sve do prvih meseci 1926, kada je engleska valuta dostigla kurs od 153,68 lira za jednu funtu.
  U sefovima švajcarske banke tada je već ležao kapital dostojan poštovanja, koji je samo čekao da bude vraćen u domovinu.
  Međutim, jedne večeri, u blizini vile u Menađu pojavio se neki tip čiji izgled nije baš ulivao poverenje. On je izričito tražio da razgovara sa advokatom Veskovijem. Nije to samo tražio, već naredio. U skladu sa naređenjem, Veskovi je morao da ga odvede u svoju radnu sobu, gde mu je postavljeno pitanje da li je tačna vest kako je preneo ogroman kapital u inostranstvo, postupivši tako u otvorenoj suprotnosti sa vladinom politikom podrške liri.
  Veskovi je odlučno poricao.
  Mračni tip je onda izjavio kako je srećan što to čuje. Sa nimalo veselim poluosmehom na usnama, dodao je da on lično nikada nije ni poverovao u te glasine, pošto su mu poznata advokatova fašistička uverenja i njegova bezuslovna, vatrena privrženost režimu i njegovim inicijativama.
  To znači, dodao je, da je uhoda koja im je došapnula tu poverljivu informaciju obična hulja u potrazi za lakom zaradom. Možda neko koga je advokat tokom svoje duge karijere primerno kaznio i sada verovatno želi da se osveti.
  Ali naišao je, naglasio je tip, na veliku prepreku: skupo će platiti pokušaj da ukalja advokatov obraz.
  Mucajući, Veskovi mu je zahvalio i, otprativši ga do vrata, zamolio da ne razglasi šta se desilo.
  Onda je, ostavši sam, zaplakao od besa. Jedino je on znao koliko ga para čeka odmah iza planina nadnetih nad vilu. Sve do prethodne večeri imao je osećaj da su mu nadohvat ruke. Sada je, međutim, znao da je taj novac nedostižan: nije mu, naime, promaklo da ta poseta skriva prećutni poziv na oprez. Držali su ga na nišanu, uhode su pratile svaki njegov potez.
  Nije mu preostalo ništa drugo nego da čeka.
  Ali šta?
  Bitka za „kvotu devedeset“, to jest devedeset lira za jednu funtu, već je bila počela i davala je rezultate. Krajem juna 1927. funta je čak pala na osamdeset i osam lira i Veskovi, koji je između četiri zida svoje vile bio natmuren, dok je pred drugima morao da glumi dobro raspoloženje, spremao se da izračuna koliki je kapital izgubio, oprostivši se od nade da će ga ikada povratiti, makar i izmasakriran uzletom lire, koju je štampa poredila sa pukovnikom De Pinedom.5
  U želji da sačuva dotadašnji način života, a da pri tom ne pruži razloge za sumnju špijunima koji su ga, bio je siguran u to, pratili na svakom koraku, morao je da skreše određene troškove: mesečna renta isplaćivana sinu Lanfranku prva se našla na udaru advokatovih besnih makaza.
  Veskovi, sin, tako je iznenada ostao i praznog džepa i praznog stomaka. Ne znajući šta da započne, ostatak tog dramatičnog prepodneva proveo je na zidu pristaništa u Belanu, pogleda uprtog u jezero, kao da odatle treba da mu stigne pravi savet.
  Mogao je da uradi samo jedno, Lanfranko je to dobro znao: mogao je da pređe to jezero, koje je netremice posmatrao, iskrca se u Menađu i traži od neprijatnog roditelja objašnjenje za raskid ugovora.
 V


  U međuvremenu je otkucalo podne. Udarci zvona su bolno odjekivali u njegovom praznom želucu.
  Nije ni primetio da se pored njega smestio neki čovek: odrpanac u košulji, kvrgavih šaka i zadaha što se osećao na vino. Čutao je, ali čim ga je Lanfranko prvi put krišom pogledao, primetio je da kipti od besa.
  Taj bes je eksplodirao u psovke upućene tačkici što se pomolila na pučini kod rta Punča, a za koju se malo-pomalo ispostavilo da je čamac na vesla.
  Muškarac ga je dočekao pogrdama i činilo se da namerava da ga prati kletvama sve dok ne pristane uz mol.
  Primetivši mladićevo zaprepašćenje, prekinuo je da bogoradi, izvinio se i, najzad, pravdajući se, priznao da ne može više da ga trpi.
  Nije mogao više da trpi tog brata koji je upravljao čamcem i koji je, samo njemu u inat, uzeo čamac nekoliko sati ranije, ne rekavši mu ni reč.
  „A čamac je vaš?“, pitao je Lanfranko.
  Da. Ne.
  Da ili ne?
  On i otac su, odgovorio je ovaj, najmanje dvadeset godina koristili tu barku kao sredstvo za rad, pošto su bili ribari. Njegov brat im je povremeno pomagao, ali nije ga mnogo privlačio taj zanat. Ponekad bi je uzeo da se provoza s nekom curom. Otac je u međuvremenu umro, a čamac je usmeno ostavio njemu. Brat je, međutim, to poricao i, njemu u inat, s vremena na vreme bi isplovio na jezero, bez pitanja.
  Ali došao je trenutak da se tome stane na kraj.
  Lanfranko je kratko razmišljao.
  Je li mu otac ostavio čamac usmeno ili pismeno?
  Čovek je razrogačio oči.
  Usmeno, odgovorio je. Ali na samrtničkoj postelji.
  I svi su čuli.
  To ništa ne znači, rekao je Lanfranko.
  Kako ne znači, zaprepastio se ovaj.
  Tako lepo, odvratio je Lanfranko.
  Ukratko, zaključio je čovek, brekćući, on ga je koristio dvadeset godina, a sad treba da ga deli s tom magarčinom? Magarčina se u međuvremenu približavala pristaništu. Teoretski je tako, odgovorio je Lanfranko: scripta manent.6
  Budaletina, promrmljao je čovek na račun brata, koji je sada već bio toliko blizu da je mogao da ga čuje.
  „Doduše...“, reče Lanfranko onako uzgred.
  Doduše?
  Postoji uzukapion!7
  Čovek ga je zapanjeno pogledao: ta reč mu nije ništa značila.
  Lanfranko je uzdahnuo.
  Objašnjavanje bi potrajalo, a on je gladan.
  Čovek se začudio. Još nije jeo?
  Ne.
  Nije iz Belana, objasnio je Lanfranko i ne zna kuda da ode.
  Čovek se pljesnuo rukom po grudima.
  On će se za to pobrinuti.
  Zaputili su se ka krčmi Ponte. Na pola puta čovek se iznenada zaustavio, obuzet sumnjom.
  Ali kako to da on zna sve te stvari?
  Da nije možda fiškal?
  Lanfranko se nije dao zbuniti.
  Neka vrsta, odgovorio je.
  Tako je počela njegova karijera: pred tanjirom dinstane govedine s masnicama od testa.
 VI


  Zahvaljujući odličnim belim bubrezima, Lena je s vremenom uništila konkurenciju u Belanu, u kome je bilo još dvanaest gostionica.
  Čim ih je probao, fiškal joj je izneo predlog: smestiće se kod nje i otvoriće neku vrstu kancelarije, ukoliko mu ona obezbedi prenoćište.
  Žena ga je u prvi mah zapanjeno pogledala. Već je videla to stvorenje kako se šetka po selu, čula je govorkanja. Oprez nikad nije na odmet. Zato ga je stavila na probu.
  Posle nedelju dana mu je ne samo obezbedila krevet, već mu je i obećala da uopšte ne mora da se sekira ukoliko naiđu loši dani: fiškal ne mora da brine, za njega će se uvek naći tanjir čorbe.
  On je bio prilika kakva se ne propušta.
  Zato što je svakoga dana oko jedanaest pre podne i oko šest uveče u gostionicu stizala povorka njegovih klijenata.
  On je sedeo za stolom u uglu, slušao i davao savete. Posle toga je ubacivao u Lenine fioke sumu za koju su mogla da se dobiju dva, tri ili četiri obroka, u zavisnosti od težine određenog slučaja.
  Da bi prekratili čekanje, klijenti su za to vreme naručivali: neko četvrt, neko pola litra vina.
  A bilo je i onih koji su u gostionici i ručali ili večerali, pošto nisu dolazili od kuće.
  Odluka da primi advokata bila je najbolji posao koji je Lena ikada napravila. S vremenom ga je zavolela. Do te mere da bi mu ponudila svoju kćer za ženu, samo da ju je imala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:37 am

14.


  Dok je čekao da dođe na red, Đerolamo Vitali je iskapio tri četvrti litra crnog vina i kad je stao pred fiškala, bio je nacvrcan taman koliko treba, tako da je govorio jasno i glasno.
  Slučaj deluje jednostavno, ocenio je fiškal.
  Vitali se nasmešio.
  Ali može i da se iskomplikuje, odmah je dodao Veskovi.
  Vitaliju se omakla psovka.
  „Molim vas!“, pobunio se Lanfranko.
  U njemu je još bilo živo sećanje na gvozdeno vaspitanje dobijeno u vili. Nije podnosio psovke i pljuvanje.
  „Objasniću vam“, rekao je fiškal, „pod uslovom da se uzdržite.“
  Vitali je istog trena progutao knedlu koja mu je zastala u grlu.
  „Izvinite“, promrmljao je.
  I da ne bi propustio ni reč, zažmurio je i sklopio ruke ispred lica, kao da se moli.
  Treba imati na umu da je izdavanje dozvola za trgovinu povereno odgovarajućoj komisiji i regulisano prilično preciznim zakonima, počeo je fiškal.
  Komisija, naravno, nadzire sprovođenje pomenutih zakona i poštovanje istih.
  A ti zakoni, istakao je Veskovi podigavši kažiprst, propisuju maksimalan broj dozvola za neku delatnost: taj broj varira, u zavisnosti od gustine stanovništva, činjenice da li dotično mesto posećuju turisti ili ne et cetera, et cetera.
  U ovom konkretnom slučaju nalazili su se u nekoj vrsti kaveza.
  „Rešetke su, metaforično govoreći, gorepomenuti zakoni“, objasnio je fiškal, zbunivši Vitalija.
  „Ali..dodao je odmah, napravivši dramsku pauzu.
  „Ali?“, progunđao je Vitali, uzdržavši se od nove psovke.
  Ali treba znati da je opštinska komisija za trgovinu samo savetodavni organ i da joj predsedava gradonačelnik, koji ima moć odlučivanja.
  Đerolamo je očekivao bogzna kakvo otkriće. Umesto toga, i dalje mu ništa nije bilo jasno. Ipak je ćutao.
  Osim toga, treba voditi računa o činjenici da isti subjekat može obavljati više trgovinskih delatnosti sa istom dozvolom.
  Pošto, razume se, ne može istovremeno da bude i ovde i na nekom drugom mestu, zakon dozvoljava da jedna osoba, takozvani praepositus, zamenjuje vlasnika dozvole.
  Dotični praepositus deluje u skladu sa ovlašćenjima dobijenim od vlasnika dozvole, koji je garant...
  „Kod koga?“, pitao je fiškal.
  Vitali ga je besno pogledao, osetio je kako mu se knedla vraća u grlo.
  „Pa kod gradonačelnika, zar ne?“, odgovorio je smeškajući se Lanfranko.
  Krug je tako zatvoren, objasnio je fiškal: zar mu se ne čini?
  Vitali je poželeo da glasno opsuje.
  Šta to treba da mu se čini?
  Fiškal je onda promenio ton, govorio je kao da predaje đacima.
  „Vidim da se još nismo razumeli“, rekao je.
  Dakle:
  „Jednostavno rečeno..počeo je ponovo.
  Jednostavno rečeno, da bi rešio svoj problem, Vitali može da se udruži s nekim trgovcem namirnicama, vlasnikom regularne dozvole, koja bi se prenela na osobu zaduženu za vođenje bara u bioskopu i to tako što bi se upravljanje istim poverilo Vitalijevoj ženi, tako da bi ona u ovom slučaju bila praepositus, a on bi za nju garantovao kod trgovinske komisije i gradonačelnika: pošto ovaj poslednji, kako je već rečeno, ima moć odlučivanja, ne mora da konsultuje komisiju, pa čak ne mora da uzme u obzir ni eventualna negativna mišljenja.
  „Iz čega proističe“, zaključio je fiškal, „kako bi bilo dobro da vam je gradonačelnik naklonjen.“
  Vitali je počeo da nazire svetlost.
  „Je l’ jeste?“, pitao je fiškal.
  Vitali je ponovo zinuo.
  „Ko?“, pitao je.
  „Gradonačelnik! Da li vam je naklonjen? Ili, ukoliko nije, imate li plan kako da ga pridobijete?“
  Vitali se počeša po bradi.
  U tom trenutku nije znao da kaže je li mu gradonačelnik naklonjen ili ne.
  U svakom slučaju, shvatio je da mora nekako da stekne njegove simpatije.
  Razmišljajući o tome, pozdravio se sa fiškalom, platio za tri obroka i izašao iz Lenine gostionice.
  Nedeljama ga je opsedalo to pitanje: kako da obrlati gradonačelnika?
  Zbog njega je izgubio san, apetit i želju da spava sa ženom.
  Nije više išao čak ni u krčmu, vino mu je postalo gorko.
  Ali onda se, malo-pomalo, dosetio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:38 am

15.


  Kad se probudio, gradonačelniku je želudac goreo, usta su mu bila lepljiva, a glava teška.
  Evanđelija nije bila u krevetu.
  Zatekao ju je u kuhinji, bledu u licu, s tamnim kolutovima ispod očiju, obavijenu parom što se uzdizala iz šolje čaja od kamilice koju je držala ispod nosa: bila je uverena da čak i isparenja tog napitka imaju blagotvorno dejstvo.
  Agostino je promrmljao pozdrav. Pila mu se kafa, ali nije bila skuvana.
  „Onda?“, upita ona u jednom dahu, ispivši odmah zatim gutljaj kamilice.
  Nije htela da bude gruba: kada bi ga neko otvoreno napao, njen muž bi se razbesneo.
  „Šta onda?“, odvrati on.
  Ali znao je.
  Međutim, bila mu je potrebna kafa. Pre svega.
  A Evanđelija je nije skuvala. Doduše, za kafu je obično bila zadužena njihova ćerka Renata: ona je ustajala pre njih.
  „Prepusti to meni“, progunđa.
  „Molim?“, upita žena.
  Taj glas!
  Tužan.
  Pokoran.
  Kao da će da zaplače.
  Nije ga podnosio.
  „Nemam sad vremena da ti objašnjavam“, reče. „Čekaju me u opštini zbog nekih hitnih poslova.“
  Koješta.
  Okrenu se, ne ostavivši ženi vremena da mu odgovori, i ode u sobu da se obuče.
  Nije mu bilo do rasprave.
  Nije hteo da se svađa tako rano ujutru.
  Uostalom, nije imao pojma šta da radi, kako da se postavi. Izađe iz kuće bez pozdrava, sve više žudeći za kafom.
 
 
 16.


  Đerolamo je rekao Albini tek kada je doneo odluku.
  „Ma jesi li siguran?“, odvratila je ona.
  U Vitalijevoj glavi oživele su stare sumnje. Trebalo mu je nekoliko nedelja da ih uguši. Na kraju je uspeo da ubedi čak i Albinu. Kucnuo je čas za akciju.
  Bila je skoro ponoć kada je Đerolamo teatralno pripremio koverat.
  Stavio ga je na sto, na vidno mesto, spreman za ujutru.
  Već je bio u postelji, spreman da utone u san, kad ga je Albina gurnula laktom i pitala koliko ih je ubacio u koverat.
  „Deset“, odgovorio je on.
  „Stavi petnaest“, predložila je ona.
  Ustao je i, uzdahnuvši, ubacio još pet.
  Ujutru je rano ustao, pre nego što je svanulo, traka sedefaste svetlosti tek je bila obasjala kotlinu oko Menađa.
  Albina je ustala pre njega i skuvala kafu, vodnjikavi bućkuriš sa blagim mirisom lekova.
  Vitali uđe u kuhinju, pogleda najpre koverat, a zatim ženu.
  Izvuče dva zaključka.
  Prvi: na osnovu činjenice da je koverat bio položen na sto, a ne oslonjen na vazicu na sredini, kako ga je ostavio prethodne večeri, shvati da je Albina proveravala da li je izvršio njeno naređenje.
  Takve stvari su ga izluđivale.
  Drugo: na osnovu ženinog lica, koje je bilo oklembešeno, kao da donja vilica nema snage da stoji na svom prirodnom mestu, zbog čega je poprimila pomalo konjast izgled, shvati da su je posle noćnog premišljanja ponovo obuzele sumnje.
  Nije imao vremena ni da bekne, Albina ga je preduhitrila.
  „A da se ne uvredi?“, upita.
  Đerolamu lice poprimi iskusan izraz svetskog čoveka.
  „Ti si“, reče, „odlična za šporetom i to niko ne poriče. Ali procenjivanje ljudi prepusti meni. Unutra je“, nastavi, pokazujući glavom na koverat što je ležao na stolu, „poklončić koji bi svakoga obradovao. A onda...“
  Čovek ućuta.
  Hoće li njegova žena shvatiti prefinjenost manevra koji se pripremao da izvede?
  „Šta onda?“, upita Albina.
  Poklon uopšte nije za gradonačelnika.
  Ženino čelo se namršti.
  Kad nešto ne bi shvatila, a to se često dešavalo, poprimila bi gotovo životinjski izraz.
  „Eto vidiš!“, naceri se on.
  Pa za koga je  onda?
  „Zar misliš da je to gradonačelniku potrebno?“, upita Đerolamo ne čekajući odgovor.
  Gradonačelniku to nije potrebno.
  Ali on mu nosi koverat da bi ga dao svojoj ćerki, Renati. Kao kad nekoga prijatelj pozove u goste, pa on ponese buket cveća za domaćicu.
  Jednom rečju, to je gospodstven gest.
  I najzad, on u opštinu ide odmah, iz ovih stopa, pod uslovom da ona prestane da ga ispituje.
  Otići će, ući kod sekretara i predati mu koverat, uz molbu da ga u njegovo ime uruči gradonačelniku.
  Gradonačelnik je pametan čovek, razume stvari, ne treba mu mnogo reči i objašnjavanja.
  Oko jedanaest, kad obično dolazi u opštinu, dobiće koverat i stvar će biti završena.
  „Ne brini“, reče Đerolamo, „sad smo na konju.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:39 am

17.


  Opštinski sekretar Antonio Kare bio je visok i krupan čovek.
  Trbušast i rumen u licu. Sa očiglednim zadovoljstvom je nosio bradicu pešadijskog potporučnika koju je pustio na frontu, za vreme Prvog svetskog rata, i nikada je više nije obrijao.
  Gradonačelnik mu se nije dopadao. Podsećao ga je na neke mamine maze koje su bile pod njegovom komandom u nekoliko ofanziva na Soču: to su bile curice, a ne vojnici.
  Osim toga, Meča je bio sujetan, bilo je dovoljno da mu se neko ulaguje pa da se istopi.
  Pustio je Vitalija da stigne do kraja svog kratkog govora.
  „A zašto mu ga sami ne predate?“, upita ga onda hladno.
  Đerolamu se osušiše usta, samouverenosti nestade.
  „Kako to mislite?“, promuca.
  Tako što je tog jutra, objasni Kare, gradonačelnik, nekim čudom, umesto u jedanaest, što je inače slučaj, upao u opštinu tačno u osam i odmah počeo da kinji sve oko sebe. Bio je nervozan, kao da je loše spavao ili se svađao s gospođom.
  Dakle, budući da se takva sreća retko ukazuje, bilo bi dobro da je Đerolamo iskoristi.
  „Kakva sreća?“, upita Vitali.
  Pobogu! Pa sreća da može lično da preda koverat onome kome je namenjen.
  I, rekavši to, sekretar Kare ustade sa stolice i poče da gura Vitalija najpre iz svoje sobe, a zatim kroz hodnik sve do gradonačelnikove kancelarije, energično kao u mladosti, kada je, isto tako dahćući i izgovarajući neponovljive psovke, gurao iz rova neke branioce rodne grude koji su se još plašili mraka.
 
 
 18.


  Gradonačelnik Meča je popio kafu u baru Imbarkadero.
  To je za njegov želudac bilo dolivanje ulja na vatru.
  U opštinu je ušao umornog lica i odmah je izgrdio vremešnu službenicu Alatu Bjanki, zaduženu da krasnopisom prepisuje predmete iz arhive. Videvši je, setio se kako je primetio da je u jednoj odluci veća u vezi sa lečenjem zaostale devojčice Rože Pamponi reč „zaostala" napisana bez „s“.
  Onda se obratio kuriru Zberčeleu, koji je pušio cigaru i tako zagađivao vazduh u kancelariji. Oštrim tonom mu je zabranio da ikada više zapali to đubre u radno vreme.
  Kako mu ni to nije bilo dovoljno, saopštio je svim službenicima da ne smeju da koriste pult što ih deli od građana kao policu za odlaganje dokumenata, registara i drugog kancelarijskog materijala, pošto postoji opasnost da neki šaljivdžija zdipi neke značajne spise.
  Onda je promolio glavu u sekretarovu kancelariju i glasno mu naložio, kao šefu osoblja, da vodi računa o poštovanju pravila ponašanja koja važe za državne službenike.
  Na kraju je izjavio da ide u svoju kancelariju i ne želi da ga uznemiravaju.
  Ima posla.
  Još kako.
  Nije mogao da se u podne vrati kući i stane pred ženu bez jasne predstave o tome kako će rešiti misteriju koja, po svemu sudeći, tišti njihovu ćerku.
  On otvori fioku stola i uze čuvene gaćice, sada već potpuno izvetrele.
  Pogleda ih.
  Njegova ćerka je naručila iste takve, pomisli.
  Šta je to do đavola naumila?
  Neko pokuca na vrata.
  On brzo vrati gaćice na mesto i zatvori fioku.
  „Šta je?“, dreknu.
  Na pragu kancelarije pojavi se Vitali.
  „Šta hoćete?“, upita Meča.
  Vitali je i dalje stajao na pragu.
  „A?“, uporan je bio gradonačelnik.
  Prokletstvo, pomisli Đerolamo: kako mu je teško da progovori.
  „Ako mogu...“, promrmlja.
  I napravi dva koraka ka gradonačelnikovom radnom stolu. Parket zaškripa pod njegovim nogama, neprijatan zvuk se zari Meči u glavu, koja je već sevala od bolova.
  „Recite“, naredi Meča osorno.
  Vitali produži korak i nađe se ispred radnog stola. Nije mu bilo ni nakraj pameti da sedne. Pokuša da se priseti fiškalovih reći.
  Kud su se dele?
  Ne našavši ih, promrmlja nešto sebi u bradu.
  Zavuče ruku u džep, uze koverat i pruži ga gradonačelniku.
  „Šta je to?“, upita ovaj.
  Vitali ne odgovori, pošto je gradonačelnik već gledao unutra.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 6 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu