Andrea Vitali

Strana 2 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:25 am

First topic message reminder :



U Belanu vlada veliko uzbuđenje. Agostino Meča, autoritarni gradonačelnik varošice na obali jezera, odlučio je da sprovede jedan prilično moderan i ambiciozan plan: uspostavljanje hidroavionske linije koja će povezivati Komo, Belano i Lugano, biti dika i ponos njegove opštine i naterati okolne gradiće da puknu od zavisti. Te mirne i izrazito fašističke 1931. godine sve, čini se, ide kao po loju. Iako postoji jedan problem: to će biti ogromna investicija za kasu jedne male opštine, a i hidroavion mora da bude propisno isproban. Osim toga, tu je i Renata, gradonačelnikova kći: koliko juče bila je devojčica, a odjednom je postala tako čudna. Da se iza toga ne skriva neki njen novi hir?

Sa sebi svojstvenim umećem Andrea Vitali piše još jednu epizodu sage o Belanu: priča o životu u varošici, sa njenim ljubavima i skandalima, karijerama i dinastijama, ali i tračevima koji se prenose iz pokolenja u pokolenje; kroz taj mikrokosmos on istražuje i istoriju Italije, njene snove o modernosti i njenu inertnost, njene mane i vrline, već decenijama gotovo nepromenjene. Ali romani Andree Vitalija predstavljaju, pre svega, zadovoljstvo za čitaoca, zahvaljujući njegovoj sposobnosti da prikaže i oživi likove i pojedine krajeve, znalačkom građenju zapleta i pripovedačkom ritmu koji je uvek razigran i prijatan.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:39 am

19.


  Ulaznice. Ulaznice za bioskop. Petnaest komada.
  Sa udarenim pečatom „besplatan primerak“.
  Šta li ovo znači?
  Gradonačelnik Meča to upita Vitalija.
  „To je za vas“, izgovori Đerolamo, naglašavajući svaki slog. U tom trenutku najviše bi voleo da je hiljadama kilometara daleko odade.
  Bilo mu je jasno da je odabrao pogrešno jutro, da je gradonačelnik krivo nasađen.
  Možda je trebalo da posluša Albinu.
  Za njega? Gradonačelnik se začudi.
  Stvarno?
  Onda je Đerolamo jedini stanovnik Belana koji ne zna da gradonačelnik Agostino Meča ne podnosi bioskop! Dobije osip već na samu pomisao kako treba da sedi nekoliko sati u mraku i gleda kako se neke budale cmaču ili kako neki umobolnici pucaju jedni u druge.
  Ili spava.
  On se zalagao za otvaranje bioskopa u Belanu.
  To je tačno.
  Pa šta onda?
  Uradio je to zbog mesta. Zbog ljudi, koji smatraju da su glupe ljubavne i ratne priče zabavne.
  Ali što se njega tiče, svi glumci, režiseri i ostala kompanija mogu da crknu od gladi.
  Šta onda predstavljaju te karte?
  Zavitlavanje?
  Vitali se znojio. Gotovo je, pomisli: baš je izabrao jutro. „Ma ne...“, reče.
  „A, ne?“
  Ne.
  One su za njegovu ćerku, gospođicu Renatu.
  „Moju ćerku?“, dreknu gradonačelnik, umalo se ne ugušivši.
  O bože! Vitali se sledi.
 
 
 20.


  U kući porodice Meča to je nedeljom po podne već postala neka vrsta rituala.
  U dva sata, minut ranije ili kasnije, ispod prozora na gradonačelnikovoj kući začuo bi se uzvik: „Renata!“
  To su bile prijateljice njegove ćerke, njih četiri-pet.
  Svratile bi po nju, pa bi onda zajedno otišle u šetnju.
  Šetnje, čavrljanje, odlazak u kafe Imbarkadero: na sladoled ili čokoladu, u zavisnosti od godišnjeg doba.
  Iako je od tada prošlo mnogo godina, zadržale su taj običaj da glasno dozivaju prijateljicu, nastao u vreme kada su išle u školu.
  „Renata!“
  Na taj poziv, mama i tata bi se pozdravili sa ćerkom.
  Renata bi im poslala poljubac i trkom izašla.
  Roditelji se nisu pitali kuda ide.
  To ni ona nije znala, ta popodneva je tek trebalo osmisliti.
  Ali od pre nekoliko meseci...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:40 am

21.


  U bioskop?
  Đerolamo je bio na mukama, ali je na kraju koliko-toliko povratio prisebnost i pronašao reci da objasni gradonačelniku kako su te karte poklon za gospođicu Renatu, pošto ona od pre nekoliko meseci skoro svake nedelje ide u bioskop.
  „U bioskop?“, upita zapanjeno gradonačelnik.
  Bestraga mu glava! Vitali se prenerazi.
  Pa zar on to ne zna?
  „Da“, potvrdi tiho, kao da hoće da ublaži napetost koja se osećala u vazduhu.
  „U bioskop“, ponovi Meča, ali sada ne više upitnim tonom, već za sebe.
  A onda ućuta.
  Vitali udahnu. Najgore je prošlo, pomisli. Sad kad se gradonačelnik smirio, možda će uspeti da zapodene razgovor na drugu temu: fiškalove reči su mu se polako vraćale u sećanje.
  Dapače, reče u sebi.
  U ovom trenutku je trebalo krenuti u odlučujući napad na gradonačelnika, pokazati bezrezervnu velikodušnost.
  „Kasnije...“, reče.
  „Kasnije?“, upita gradonačelnik.
  Ništa, nastavi Đerolamo, hteo je da kaže da kasnije, kada se potroše karte, treba samo da mu kaže i dobiće nove.
  Meča ih nije prebrojao. Učini to sada.
  „Za prekosutra“, reče, budući da je bio petak ujutru, „i za narednu nedelju. Ima ih taman toliko.“
  Vitali se namršti.
  Prebrojao ih je desetak puta: bilo ih je petnaest. Gospođica Renata će nekoliko meseci ići besplatno u bioskop.
  „Ako ih je petnaest...“, primeti smeškajući se.
  Baš tako, ima ih petnaest, potvrdi gradonačelnik.
  Pošto Renata izlazi sa četiri-pet prijateljica, jedna više ili manje, ove karte će se potrošiti već za dve nedelje.
  Tri najviše.
  „Matematika je egzaktna nauka“, zaključi gradonačelnik, gotovo kroz smeh.
  Vitali, međutim, preblede.
  Zato što je istog trena video kako na Mečinom licu zamire osmeh.
  Samo što je izgovorio poslednju rečenicu, gradonačelnika je obuzela jedna sumnja.
  On nabra čelo, skupi obrve.
  Upre kažiprst u Vitalija.
  „Moja ćerka ide u bioskop sa prijateljicama“, upita, „je l’ da?“
 
 
 22.


  Pola sata.
  Ne, skoro tri četvrti sata, proveri sekretar Kare, bacivši pogled na svoj starinski džepni sat.
  Đerolamo Vitali još nije izašao.
  Možda je pogrešio, pomisli, preterao što se onako ponašao.
  Uostalom, takve je naravi, preke, naprašite.
  Zato je u ratu i dogurao samo do potporučnika. Izvršavao je naređenja, to jest slao je u napad svoje vojnike, slao ih je na klanicu, terao iz rova, ponekad čak šutirajući ih u dupe.
  Kasnije, kad bi sve prošlo, bilo bi mu žao.
  Nije bio poput nekih pukovnika i generala koji su ih smatrali topovskim mesom, svojim vlasništvom.
  I gradonačelnik Meča bi bio takav da ga je sudbina naterala da se bori u ratu.
  Zato mu je sada bilo žao Vitalija. Na kraju krajeva, on je običan bednik, vojnik iz rova, a on ga je gurnuo u bitku, poslao ga je kod gradonačelnika.
  Ko zna šta je u toj koverti, pomisli.
  Pitaće Đerolama.
  Ako preživi susret sa gradonačelnikom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:41 am

23.


  Pola sata.
  Ne, tri četvrti sata.
  Vitali je proverio na satu s klatnom, koji je u uglu kancelarije prigušeno otkucavao minute.
  Mora da ide na posao, reče, već kasni.
  Pola sata?
  Tri četvrti sata?
  „Ostaćete ovde ceo dan ako mi ne kažete ime.“
  Vitali pretrnu.
  Bože, pomisli, uvalio se u veliku nevolju.
  I to sam.
  Došlo mu je da sam sebi nalupa šamare.
  A tek Albina? O bože, Albina! Očitaće mu bukvicu, već je čuo njen glas: „Znala sam“, „Lepo sam ti rekla" i slično.
  Šta u međuvremenu da odgovori gradonačelniku?
  „Ne znam“, reče.
  „Ne verujem“, odbrusi Meča.
  „Ali...“
  „Ime!“
  „Dok ljudi...“
  Hteo je da kaže: dok ljudi ulaze u bioskop, on je već u kabini, gde priprema bobine i proverava je li sa projektorom sve u redu. Ne može, dakle, da vidi ko ulazi i ko izlazi.
  Ali...
  „Ne verujem!“, dreknu opet gradonačelnik.
  Bio je u pravu što ne veruje.
  Tačno je da je Vitali već u kabini i da proverava bobine i projektor dok ljudi ulaze.
  Ali istina je i ovo: čim se ugase svetla, on silazi u salu i, znatiželjan poput služavke i zaštićen mrakom, osloni se na zid u dnu Kuće fašizma kako bi špijunirao poslednje redove, gde su se zavukli parovi kojima se od filma najviše dopadaju noćne scene, pošto se tada ne vidi prst pred okom.
  Tako je uhvatio na delu i gradonačelnikovu ćerku, ali nije imao pojma da su to tajni sastanci.
  „Vidite...“, promrmlja.
  „U materinu!“, prekide ga Meča, tresnuvši pesnicom o sto.
  I crven u licu kao petao, osu paljbu.
  „Vitali, upozoravam vas“, reče, „ili mi recite ime, ili možete da zaboravite na posao kinooperatera. Ne terajte me da budem zao.“
  Vitali se isto tako osećao kad je igrao tabliće u gostionici.
  Kada bi došao trenutak da baci poslednju kartu, uvek bi ga obuzeo strah. Zato što bi ga partner obično, skoro uvek, nazvao magarcem: ma koja da mu je karta ostala u ruci, ovaj bi tvrdio kako je trebalo ranije da je odigra. A onda bi mu objasnio kada, kako i zašto.
  I sada je bilo tako.
  Istini za volju, znao je kako se momak zove.
  Ali oklevao je da promuca njegovo ime, pošto ga je šurak... nekoliko meseci ranije... kada mu je ispričao šta je otkrio... ukratko, ne zalazeći previše u pojedinosti, tada ga je upozorio...
  Sada, međutim, pred njim nije stajao njegov šurak, već gospodin gradonačelnik.
  Da li da odigra tu kartu?
  Hoće li opet ispasti magarac?
  „Dakle?“, gradonačelnik izgubi strpljenje.
  „Vitorio Barberi“, izvali Vitali.
  Sekretar Kare je u dva skoka bio na pragu svoje sobe. I on je, kao i ostali službenici, koji su se sada zgledali, čuo urlik iz gradonačelnikove kancelarije.
  Niko ne izusti ni reč.
  U svim pogledima se očitavalo isto pitanje.
  Šta se to do đavola desilo?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:41 am

24.


 I


  U deset ujutru 13. marta 1902, budući gradonačelnik Belana Agostino Meča, tada dvadesetosmogodišnjak, išao je sporim korakom i besprekorno odeven, u pratnji majke, gospođe Kamelije Sirtori, i oca, viteza Renata, ka glavnom oltaru crkve svetih Nazarija i Celza da sačeka dolazak svoje verenice Đerbere Neri.
  Svečanost je bila zakazana za pola jedanaest, ali desni deo crkve, rezervisan za mladoženjine rođake, već je bio ispunjen svatovima. Oni su ulazak mladog Meče pozdravili pljeskom.
  Čuvši buku, paroh, koji se pripremao za službu, izašao je iz sakristije i opomenuo prisutne da pokažu više poštovanja prema tom mestu. To je učinio ljubazno, gotovo u šali. A onda je, pre nego što je izašao, zastao da kratko porazgovara sa ženikom i da pozdravi njegove roditelje i čestita im.
  Dugo je stezao ruku i smeškao se vitezu Renatu Meči, kao da se on ženi, a ne njegov sin.
  To je bilo i razumljivo: tačno je da je sin Agostino bio naslednik vitezovog bogatstva, ali tačno je i to da je njime i dalje čvrsto upravljao njegov otac, koji je, iako je već prevalio šezdeset i petu i udaljio se od poslova koji su mu doneli zavidan kapital, uživao poštovanje i divljenje svih meštana Belana; zato su mu se često obraćali za najrazličitije savete.
  To se neposredno pre toga desilo i u vezi s jednim pitanjem koje se ticalo kurije, čije je interese zastupao paroh Belana.
  Nekoliko meseci ranije belanski paroh je upoznao Meču oca sa idejom da opštinskoj upravi predloži da proda centralnu kapelu, kako bi ona bila pretvorena u kapelu za sveštenstvo, večno prebivalište nekadašnjih, sadašnjih - teško nama, sve nas to čeka! - i budućih paroha. Za tu svoju ideju pridobio je i kuriju.
  Vitez je odmah shvatio zašto mu se obratio za pomoć.
  Upravo izabrana opštinska vlast bila je socijalistički nastrojena, a paroh je u svojim propovedima i savetima davanim u privatnim razgovorima otvoreno podržao protivničku listu.
  Pošto je dobro razmislio o svemu, uplašio se da će ga odbiti, ili da će tražiti tako nerazumnu cenu da bi to praktično bilo isto kao da su odmah rekli da neće da pregovaraju.
  Vitez, iskusni stari vuk, rekao je svešteniku da se strpi i pusti ga da prouči situaciju.
  Već je imao ideju šta da uradi.
  Ubrzo je povukao prvi potez.
  Odavno je bio obavešten da komendator Kraljevine Arkanđelo Imberbi, koji se obogatio od eksploatacije kamenoloma rasutih svuda oko jezera, namerava da podigne porodičnu kapelu na vrhu groblja, na zemljištu u vlasništvu kurije.
  Pričalo se da je odabrao to mesto kako bi, čak i posle smrti, mogao da uživa u pogledu na jezero. Ali posao je odlagao iz meseca u mesec, verovatno iz pukog sujeverja.
  Meči se učinilo da je kucnuo čas da prekine sa odugovlačenjem i to je i rekao svom prijatelju komendatoru. Predložio mu je, međutim, da o kupovini parcele ne pregovara sa opštinom, nego direktno sa kurijom: ubeđivao ga je da kupi centralnu kapelu, pa da je onda ponudi parohu u zamenu za željenu parcelu.
  Komendator je odmerio predlog, ali ga je na kraju odbio, izjavivši da još nije spreman da razmišlja o toj vrsti budućnosti.
  „U suštini“, rekao je, „kad umreš, svejedno je da li ti je pred očima jezero ili korenje biljaka iznad tvoje glave.“
  Meča se nije obeshrabrio.
  Sačekao je neko vreme, a onda se vratio s novim predlogom, koji je komendator ovoga puta u potpunosti prihvatio: i dalje se plan sastojao u tome da kupi od opštine centralnu kapelu, pa da je onda zameni za parcelu u vlasništvu kurije.
  Ali - upravo u tome se i ogledao njegov izuzetan smisao za posao - komendator na njoj ne treba da izgradi svoju kapelu: groblje će, pre ili kasnije, morati da se širi, a može samo naviše, pošto više ne može da ide nadole. Vrednost parcele će se tako ubrzo u najmanju ruku udvostručiti.
  Posao je uspešno okončan i već u februaru 1902. opštinska uprava mu je poslala dve ponude za kupovinu parcele, ali komendator ih nije čak ni uzeo u razmatranje, procenivši da može da postigne mnogo višu cenu.
  Dok je poštovanje koje je Meča otac uživao proisticalo iz njegovog odličnog poznavanja ljudi i poslova i njegove izuzetne pregovaračke veštine, divljenje je bilo posledica njegove prpošne i otvorene naravi, ali i poduhvata u koje se vitez upuštao kako bi zadovoljio svoju strast.
  Poslednji od njih omogućio je da ime Renata Meče dospe na stranice novina, izazvavši odmahivanje glavom malobrojnih zavidljivaca, koji su želeli da budu isti kao on.
  To se desilo 27. aprila 1901, kada je u automobilu model BI, firme Panar i Levasor, kupljenom specijalno za tu priliku, zajedno sa još trideset jednim vozačem učestvovao u prvoj automobilističkoj trci kroz Italiju u organizaciji lista Korijere dela sera.
  Na putu dugom hiljadu šeststo četrdeset dva kilometra vitez Meča je prošao kroz Đenovu, Speciju, Firencu, Sijenu, Rim, Temi, Peruđu, Fano, Rimini, Čezenu, Bolonju, Padovu, Vičencu i Veronu da bi 11. maja konačno stigao na raskrsnicu u Milanu.
  To je bila prava senzacija, izuzetan podvig, o kome je vitez vodio dnevnik objavljivan u nastavcima u katoličkom nedeljniku Rezegone iz Leka. On mu je omogućio da uđe u legendu kao čovek za koga je sve moguće i kome je možda sve dozvoljeno.
  Agostino je rastao pod okriljem i pomalo u send takvog oca i tog 12. marta prvi put ga je potisnuo u stranu, dospevši konačno u središte pažnje.
 II


  „Ranije mi se činilo da je zgodnija“, šapnuo je vitez Meča ženi čim je bacio pogled na nevestu, koja je ušla u crkvu u pola jedanaest, držeći oca pod ruku kao da se okačila o njega.
  Devojka je poslednjih mesec dana prilično redovno dolazila u kuću budućeg svekra i svekrve.
  A onda je odjednom prestala da se pojavljuje.
  Agostino je već nedelju dana nije video.
  Njena majka ga je držala podalje od ćerke, u prvo vreme uz stidljivo objašnjenje da je boli stomak, a kasnije pod izgovorom da tako nalaže tradicija: mladoženja ne sme da vidi nevestu uoči venčanja, jer to donosi nesreću.
  Pogleda uprtog u raspetog Hrista iznad glavnog oltara, Đerbera Neri je zauzela svoje mesto pored mladoženje, ne gledajući ni desno ni levo, to jest u deo gde su se u međuvremenu smestili njeni svatovi.
  Stigavši do klecala, spustila se na njega, prekrila lice rukama i tako ostala sve do trenutka kada je, sa dobrih deset minuta zakašnjenja, paroh izašao iz sakristije da započne svečanost.
 III


  I sveštenik mu je odjednom izgledao drugačije.
  Vitez se ponovo nagnu ka ženi i šapnuo joj to na uho.
  „Šta mu fali?“, pitala je ona.
  „Ništa“, odgovorio je.
  Ali maločas, kad im je prišao i pozdravio se s njim, nije primetio da je toliko bled.
  Nije video ni da mu je čelo toliko izborano.
  I, da joj kaže samo još to pa će ćutati do kraja svečanosti, čini mu se da mu je za nešto više od deset minuta malo porasla brada: možda zato što je toliko bled, a možda je i sam kriv, pošto ga prethodno nije dobro osmotrio.
  Kamelija je pogledala muža s razumevanjem.
  Mnogo je volela tog nepredvidljivog čoveka, znala je sve njegove mane i vrline.
  „Ne zakeraj“, rekla je. „Danas nam se ženi jedinac. To je radostan dan i treba do kraja da uživamo u njemu.“
  Vitez se složio i, naočigled svih, ne obazirući se na činjenicu da su u crkvi, cmoknuo ženu u čelo.
  Zatim se okrenuo ka svatovima i, raširivši ruke, rekao: „Pustimo i njega da se upropasti“, što je izazvalo uzdržan smeh.
  Onda se ponovo upiljio u sveštenika.
  Ali on mu je i dalje delovao neubedljivo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:42 am

IV


  Paroh je bio upozoren. Kad je otkucalo pola jedanaest, jedan čovek je ušao u sakristiju.
  Nije bio iz mesta.
  Predstavio se kao nevestin rođak.
  Stric, rekao je.
  Ušao je krišom, stao u ugao, sačekao da sveštenik završi sa pripremama.
  Onda mu je dao znak.
  Sveštenik je dao znak ministrantima da se udalje pa mu je prišao.
  „Gospodine paroše“, rekao je ovaj.
  Glas mu je podrhtavao.
  „Tokom svečanosti bi mogle da iskrsnu neke teškoće“, dodao je u jednom dahu.
  Sveštenik se skamenio od čuda.
  Shvatio je.
  I protiv svoje volje.
  „Kakve?“, pitao je, tek da nešto kaže.
  Ovaj mu je objasnio.
  O gospode!
  Paroh je prebledeo.
  Čoveka više nije bilo.
  Ostao je sam.
  Obuzet sumnjom.
  Zar to može biti istina?
  Da nije neka šala? Bizarna, čak bogohulna podvala: paklena smicalica kako bi ovo venčanje, samo po sebi izuzetno, bilo još nezaboravnije?
  Ali ko to može da bude toliko nerazuman da smisli tako pakostan zaplet?
  Sveštenik je sačekao nekoliko minuta, kršeći ruke, pokušavajući da povrati smirenost i spokoj, da bude onakav kakav je bio pre nego što je taj čovek ušao u sakristiju.
  Ali, zapitao se, zar se šali s takvim stvarima? Niko se ne sprda sa svetinjom kakva je venčanje. Uprkos svemu, bio je spreman da oprosti onome ili onima koji su smislili takvu laž.
  Bio je spreman na sve: samo da se ispostavi kako je to prazna priča.
  Čak će se posle, tokom svadbenog ručka, smejati tome.
  Međutim, kada je konačno izašao za oltar i pozdravio mladence, kada je bacio pogled na Đerberino lice, njen pogled, sumoran zbog podočnjaka, shvatio je da to nažalost nije šala.
  Niko nije ništa izmislio.
  Sve je bilo istina.
  I prisutni će tu istinu uskoro i videti i čuti.
 V


  „Ne“ koje je Đerbera Neri izgovorila bilo je kratko i odsečno.
  Začulo se usred obrednog pitanja.
  „Da li ti, Đerbera Neri, uzimaš za muža ovde prisutnog.. počeo je paroh nesigurnim glasom.
  „Ne.“
  Odjeknulo je u napetoj tišini koja se spustila na svatove, ne narušivši je.
  Ćutali su do tada, takvi su ostali i posle toga.
  Devojka je planirala da zada udarac na kraju te rečenice.
  Ali kad je došao taj čas, malčice je požurila, ne uspevši da zauzda napetost.
  Paroh je odmah zaćutao.
  Uzdahnuo je s olakšanjem. I njemu je to teško palo.
  Onda je pogledao prisutne.
  U delu gde su se nalazili nevestini svatovi neki su stajali pognute glave, žmurili su.
  Lice Đerberine majke bilo je izbrazdano suzama, a na očevom se ogledalo očajanje: možda su se, sve do samog kraja, nadali da se to neće desiti.
  Većina zvanica na levoj strani gledala je zapanjeno, istežući vrat, kao da u neverici čekaju da ponovo čuju to odsečno „ne“, koje ih je upravo pogodilo kao zrno grada.
  Začuo se samo jedan glas u dnu crkve.
  „Šta se to desilo pa gospodin paroh neće da nastavi?“
  Opravdano pitanje jedne od mnogobrojnih bogomoljki koje nisu pozvane na venčanje, ali nisu propuštale nijednu misu ili obred.
  To pitanje je u ledenoj tišini preletelo iznad glava prisutnih sve dok nije stiglo do mladenaca.
  U tom trenutku Đerbera je odglumila prikladno padanje u nesvest, gospodin paroh je počeo da priziva nebesa, a ledenu tišinu je narušio smeh, s teškom mukom zadržan u grudnom košu u kome je i nastao.
  Malobrojni su uperili poglede u viteza Meču, koji je tako reagovao na nesreću što se odigrala na njegove oči.
 VI


  Ubrzo posle toga, u sakristiji je održan melodramatični sastanak u prisustvu paroha, viteza Meče i njegove gospođe, nesuđenog mladoženje, koji još uvek nije mogao da prozbori ni reč, i Đerberinog oca.
  Njena majka nije došla: čim joj se ćerka probudila iz nesvesti, odjurile su kući.
  „Kako je to moguće?“, pitao je paroh.
  Uvučen u igru, Neri više nije imao kud.
  Ta devojka mu već skoro mesec dana zadaje brige, priznao je.
  Promenila se.
  Slabo je jela, nije spavala.
  Poružnela je.
  On i žena su je ispitivali, ali ništa nisu saznali.
  Nedelju dana uoči venčanja tražila je da budućem mužu zabrane posete.
  Na zahtev da im pruži bilo kakvo objašnjenje, Đerbera je samo slegala ramenima.
  Njegovoj ženi je trebalo mnogo mašte i strpljenja da smisli uverljiva opravdanja i umiri verenika.
  Najzad, tog jutra, još pre zore, Đerbera ih je pozvala u kuhinju i saopštila im šta namerava da uradi.
  Samo što nisu presvisli.
  Pomislili su da je to neka šala.
  Sve do maločas nadali su se da devojka hoće samo da se poigra s njima.
  Ali...
  „Eto, desilo se“, prekinuo ga je vitez Meča. „Šta je bilo, bilo je.“
  „I šta ćemo sad?“, upita gospođa Kamelija.
  Neri nije znao šta da kaže. I za njega je ćerkino „ne“ na venčanju sa Agostinom predstavljalo težak udarac.
  „Evo kako ćemo“, rekla je tada gospođa Kamelija.
  Svi pogledi su se okrenuli ka njoj.
  „Stvarno?“, odjeknulo je pitanje koje je postavio njen muž.
  U tonu nije bilo ironije.
  Naprotiv, sadržao je očigledno divljenje.
  „U mestu ne sme da se sazna šta se desilo“, rekla je žena.
  „To neće biti lako“, umeša se paroh. „Kako to da izvedemo?“
  „Lepo“, odgovorila je Kamelija.
  Lice joj je delovalo oštroumno.
  Pre svega, treba smisliti verodostojno objašnjenje za neprijatan ispad.
  „Evo šta ćemo“, rekla je Kamelija.
  Proširiće glasinu da se Agostino pre nekoliko meseci zaljubio u drugu ženu.
  O tome je, iz pristojnosti, odmah obavestio verenicu. Međutim, kako je on jedan častan mladić, nije se usudio da povuče datu reč. Rekao joj je kako je ipak spreman da se oženi: biće veran i pažljiv muž, zaboraviće na ljubav prema drugoj.
  Đerbera se u prvi mah nije bunila, bilo joj je previše stalo do tog venčanja. Ali kako se bližio taj čas, shvatila je da ne bi bilo pravedno primoravati njihova dva mlada života na takvu žrtvu i tako je, pošto je ona jedna hrabra žena, iskoristila poslednju priliku da oboma vrati slobodu.
  „Neko bi mogao da primeti kako je o tome mogla ranije da misli“, reče paroh.
  „Mi“, odvratila je Kamelija, „moramo da ponudimo verodostojno objašnjenje. Ne smemo da pristanemo na bilo kakva pitanja. Moguće primedbe nas se ne tiču. Dakle...“
  Nastavila je.
  Njen sin Agostino još iste večeri otići će iz mesta.
  Već je smislila kuda da ga pošalje: kod jednog ujaka, kanonika u dolini Travalje, gde će ostati šest meseci, koliko je dovoljno da se ogovaranja i znatiželja stišaju. Onda će se vratiti u varošicu zajedno sa ženom. Ujak sveštenik će mu pomoći da odabere dobru devojku, koju će odvesti pred oltar.
  „Na kraju krajeva“, izjavila je, „ova ili neka druga žena, sasvim je svejedno. Možda će se u budućnosti ispostaviti da je ovo što nam sada izgleda kao tragedija zapravo sreća. Najzad.
  Smislila je nešto i za nevestu.
  I devojka će morati da nestane iz mesta na dovoljno dug period.
  I za nju je to šest meseci. Može da bude u nekom manastiru, gde će takođe imati priliku da razmisli o nesreći koju je izazvala.
  Uostalom, može da ide kuda hoće: pod uslovom da se ne pojavljuje pre nego što se Agostino vrati u Belano, sa suprugom.
  Posle izlaganja gospođe Kamelije u sakristiji je zavladala opipljiva tišina.
  Agostino je bio van sebe, a vitez Meča zadivljen supruginom mudrošću.
  Paroh se preslišavao u sebi kako bi zapamtio plan, dok se Neri, čije su mišljenje svi hteli da čuju, nije usuđivao da progovori.
  Kamelija mu je onda predložila još neke teme za razmišljanje.
  „Uvek postoji i drugo rešenje“, rekla je ona. „Možemo da dozvolimo da nas ovaj skandal uništi. Mi nemamo čega da se plašimo, jer sudovima neće biti teško da utvrde ko je kriv za raskid veridbe.“
  Neri se u tom trenutku trgao.
  „Zvuči mi razumno“, rekao je.
  „Uverena sam da jeste“, odvratila je Kamelija.
  „Je li sve jasno?“, pitao je paroh.
  „Ne“, odgovorila je Kamelija.
  Onda je nesuđenog prijatelja pogledala pravo u oči. „Budući da smo ovde svi naši“, rekla je, „volelabih da znam šta se to do đavola desilo u glavi vaše ćerke.“
  Neri je prebledeo.
  Uzdahnuo je.
  „I ja bih to voleo“, odgovorio je tiho.
  I, zaista, nije znao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:42 am

VII


  Sve je urađeno onako kako je gospođa Kamelija naložila. Skoro sve.
  Prve nedelje priča o propalom venčanju išla je od usta do usta.
  Međutim, odsustvo dvoje nesuđenih supružnika umnogome je doprinelo verodostojnosti ulepšane verzije događaja, koja je vešto proturena. Posle mesec dana niko više nije pričao o tome, cela stvar je pala u zaborav.
  Za sve, osim za gospođu Kameliju, koja se grizla i izbegavala svaki razgovor s mužem na tu temu, i za Nerijeve, oca i majku, koji su svakodnevno ispitivali ćerku.
  Pošto je Đerbera od samog početka odbijala da ode u manastir ili na neko drugo mesto.
  Na očevu primedbu: „Ako prekršimo dogovor, izvešće nas pred sud“, odgovorila je: „Srednji vek je odavno prošao.“
  Najzad, popustivši pred majčinim cmizdrenjem, pristala je da se zatvori u kuću na šest meseci, kako je dogovoreno sa bračnim parom Meča.
  Kada je taj period istekao i pošto se Agostino vratio u mesto sa ženom, izjavila je da će se smatrati slobodnom da postupi onako kako misli da je najbolje i sama odlučiti o sopstvenoj budućnosti.
  Kakva će biti ta budućnost, to nije otkrila.
  Uprkos upornim pitanjima roditelja, Đerbera nije rekla ništa o razlozima koji su je naveli da upropasti taj izvrstan brak.
  „Kad mi istekne kazna, saznaćete“, rekla je.
  I to je bilo sve.
 VIII


  Krajem avgusta 1902. godine ujak sveštenik je jednim dugim pismom obavestio magno cum gaudio8 bračni par Meča da je njihov sinčić Agostino najzad pronašao devojku po svom ukusu: iz dobre je porodice, ćerka industrijalca iz Varezea, zdravih moralnih i hrišćanskih načela, sa odličnim mirazom.
  Zove se Evanđelija Priola i, ako su roditelji saglasni, sin je voljan da se što pre veri kako bi se venčanje održalo pre božićnog posta.
  Komentarišući vesti u vezi sa nećakom, ujak sveštenik je skrenuo pažnju da se mladić potpuno smirio posle nesreće zbog koje je došao kod njega.
  Posle nekog vremena nije se više vraćao na tu temu.
  A šta je to, pisao je sveštenik, ako ne nedvosmislen znak da je ta ljubav bila samo varljivi oganj, po svoj prilici osuđen na propast?
  Da bi potkrepio tu tezu, ujak sveštenik je istakao kako je Agostino samo nekoliko dana ranije u razgovoru s njim izrazio želju da ga baš on venča, a da u svojstvu svedoka prisustvuje isti onaj koga je za kuma izabrao i u martu i koji je tada rođenim očima video šta mu je priredila Đerbera.
  To je dobra i ispravna stvar, napisao je sveštenik.
  Potkrepiće priču puštenu u javnost odmah posle neuspelog venčanja.
  Kum će se lično uveriti koliko je Agostino dobro prošao, a onda će to pričati naokolo. Može li bolje od toga?
  Pismo je obradovalo bračni par Meča.
  Istini za volju, više je obradovalo gospođu Kameliju nego starog Meču. On je pripremao novu automobilističku pustolovinu i, pošto je pročitao pismo, rekao je samo:
  „Neka se oženi. I neka to ovoga puta obavi kako treba!“
  Gospođa Kamelija se pobrinula da obavesti Jakopa Barberija, prijatelja koga je Agostino odabrao za kuma. To je učinila sa zadovoljstvom, pošto je tako konačno ostvaren njen osvetnički plan.
 IX


  Barberi je bio jedan od mnogobrojnih prijatelja Agostina Meće.
  Ne najbolji, ili najbliži, ali iz dva razloga je stekao pravo da mu bude kum na venčanju.
  Kao prvo, bio je kormilar na brodu sa dve katarke Lepa Otero u vlasništvu porodice Meča, koji je samo Agostino koristio otkako je strast prema plovidbi u srcu njegovog oca zamenila prvo ljubav prema konjima, a zatim prema motorima. Pošto je bio besposlen, Agostino je imao običaj da ide na zamorna krstarenja po jezeru Komo. Ponekad je čak po tri-četiri dana odsustvovao od kuće. Barberi je uvek bio s njim: bio mu je oficir plovidbe i plaćao ga je za vreme koje je provodio na vodi, u njegovoj službi, daleko od porodične pekare. Jakopov otac nije blagonaklono gledao na to što on provodi toliko vremena ploveći s jednog na drugi kraj jezera, ali nije se usuđivao da se usprotivi želji sina iz jedne tako ugledne porodice.
  Drugi razlog je sazreo tokom 1901. godine. Đerbera Neri je stanovala preko puta Barberijeve pekare. Jakopo ju je poznavao od malih nogu i preko njega se i upoznala sa Agostinom.
  Ovaj je, naime, zapazio devojku dok je radila u očevoj krojačnici u Ulici Porta.
  Jakopo im je bio kurir i uručio je devojci prve cedulje koje joj je poslao mladi Meča.
  Njenom ocu je preneo njegov poziv da je povede na izlet barkom.
  Krojač je taj poziv prihvatio tek kada mu je obećao da će stalno motriti na njih i kada ga je uverio u Mečine čestite namere.
  To je bio dramatičan izlet.
  Na povratku, kada je popodne već počelo da prelazi u predvečerje, na pola puta između Menađa i Belađa Lepa Otero se našla usred snažnog vetra koji joj je pocepao glavno jedro, primoravši je da se usidri na doku Grand hotela - Vila Serbeloni.
  Sve troje su tu proveli olujnu noć, na Agostinov račun, dok su njihovi roditelji bdeli na pristaništu u Belanu, čas očajavajući, čas proklinjući ih.
  Mornari su narednog jutra dočekani uglavnom s poljupcima i nešto manje s grdnjama.
  Barberijevo ponašanje je bilo besprekorno: zahvaljujući njemu posada se nije izložila nepotrebnim, možda kobnim opasnostima.
  U toj atmosferi opšteg olakšanja postavljeni su temelji veridbe između Agostina Meče i Đerbere Neri.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:43 am

X


  Barberi je ličio na majku. Bio je riđokos, živahnih plavih očiju, lica prekrivenog pegama.
  Kad se našao pred gospođom Kamelijom, prebledeo je. Oči su mu zasijale, a pegice su na bledoj koži još više došle do izražaja: činilo se da ih je mnogo više nego inače.
  Kada je čuo šta se od njega traži, dodatno je prebledeo.
  Zašto opet on?
  Gospođa Kamelija mu je objasnila blagim glasom.
  Kao da to objašnjenje nije bilo dovoljno, na dan venčanja, održanog 12. oktobra 1902, ponovio ga je i Agostino.
  Mečin ton je, međutim, bio oštriji. Ono što je njegova majka tek nagovestila, on je potanko obrazložio, uz obilje pojedinosti.
  Svima, naime, treba utuviti u glavu da mu je Đerbera tada učinila veliku uslugu, uspevši u onome što njemu, zbog pitanja časti, nikada ne bi pošlo za rukom.
  „Trebalo bi da podignem spomenik toj devojci“, izjavio je Agostino.
  Jakopo je sa ogromnim zadovoljstvom dočekao prijateljeve reči.
  Bio je besprekoran u ulozi kuma i nije skrivao radost tokom svadbenog ručka.
  Uveče, pošto se vratio u Belano, odmah je odjurio u krojačem kuću i tražio da vidi Đerberu.
  „Nema potrebe da se i dalje krijemo“, rekao joj je. „Sada sam potpuno siguran da bi se Agostino oženio tobom samo zato da bi održao datu reč.“
  „A tako?“, pitala je devojka.
  „Tako je“, potvrdio je Jakopo. „Lično mi je to rekao. I bio je iskren, veruj mi. Ja ga dobro poznajem. Ti ga uopšte nisi zanimala.“
  „Šta ćemo onda da radimo?“
  „Počnimo od one večeri“, odgovorio je on tajanstveno, uputivši Đerberi rečit pogled.
 XI


  Jakopo je pod tim mislio na veče kada su izbegli brodolom.
  Između njih je tada sevnula varnica.
  Posle večere.
  Kada su sve troje, još iznureni, mada su se okrepili i povratili od straha, krenuli svako u svoju sobu.
  Agostino je sa praga svoje sobe oboma poželeo laku noć.
  Oni su učinili to isto, a onda su im se pogledi ukrstili.
  Jakopov sjajan, gotovo grozničav.
  Đerberin taman i topao.
  Atmosfera koju su stvorile čipke i baršun u hotelskim sobama, miris blagostanja i ljubaznost konobara bila je kao stvorena da dopuni poruku sadržanu u tom pogledu.
  Oboje su ušli u sobe laka srca, blagosiljajući u sebi nesreću što ih je tu dovela. Snovi su im bili zbrkani, ali i mirisni, zahvaljujući sveže opranoj posteljini: bili su razdvojeni, ali već spremni da se spoje.
  Jedan pogled je i narednog dana bio dovoljan da se sporazumeju.
  To je, ovoga puta, bio Agostinov pogled. Pošto je čestitao vernom kormilaru zbog izbegnute opasnosti, predstavio je devojku roditeljima, a onda je, jednim pogledom, dao Jakopu znak da može da ide.
  Jesen je već odmicala, vreme izleta u barci bilo je na izmaku, barem za tu godinu. Počinjalo je vreme večera, susreta po kućama: sezona beskonačnih razgovora kojima je visoko društvo pokušavalo da pobedi monotoniju zimskog godišnjeg doba.
  Držeći Agostina pod ruku, Đerbera je svakodnevno išla na večere i popodnevne čajanke, tokom kojih je osećala da su sve oči uprte u nju.
  Ponekad je imala utisak da događaji jure. Tada je pokušala da pritisne kočnicu. Nije uspela, pošto je mladi Meča poput parnog valjka nezadrživo napredovao na svom trijumfalnom putu ka veridbi. Kada je ona najavljena, prvi su je sa nevericom primili Đerberini roditelji.
  Sreća joj se osmehnula, rekla je njena majka, okrenuvši još jednom teški ključ u bravi na vratima zatvora u koji je devojka dospela. Tako se barem osećala.
  Ona i Jakopo su se s vremena na vreme sretali.
  Ni jedno ni drugo nije se usuđivalo da prozbori ni reč. Samo su se gledali.
  To su bili vatreni, ali rečiti pogledi.
  Uveče 13. marta 1902, samo nekoliko sati posle propalog venčanja, ti pogledi su dobili glas.
  „To sam uradila zbog tebe“, rekla je Đerbera stojeći na pragu krojačnice, neposredno pre nego što je ušla u kuću i suočila se s roditeljima.
  „Zbog nas“, odmah je dodala.
  „Znam“, odgovorio je Jakopo. „I šta sad?“
  Sad?
  „Ko zna!“, odgovorila je Đerbera nestavši u mraku krojačnice.
  Ko to može da zna?
 XII


  Ujutru 15. februara 1903. Jakopo Barberi se pojavio oko deset u Agostinovoj kući.
  Meča se tri meseca pre toga vratio u Belano sa suprugom Evanđelijom. Jedina briga mu je bila kako da prekrati vreme do večeri, kada će, uzdišući, kovati planove za naredni dan.
  Videvši Barberija, Agostinu je palo na pamet da bi mogao da se vrati staroj navici - jurcanja po jezeru u barci na jedra. Evanđelija ga je, međutim, upoznala sa svojom nepobedivom odbojnošću kako prema jezeru tako i prema ribama iz njega. Osim toga, ti izleti bi mogli da probude previše surove uspomene na poniženje koje je doživeo godinu dana ranije. Možda bi, mislio je, bilo dobro da proda Lepu Otero i posveti se drugim sportovima. Alpinizmu, na primer, ili automobilizmu... I otac mu se time zanosio.
  Jakopo se svečano obukao.
  Bio je u odelu od crne čoje koje je Đerberin otac prekrojio po njegovoj meri.
  Tako udešen, Barberi je osećao nelagodnost kakvu osećaju oni što, nenaviknuti da nose drugu odeću osim radne, u odelu imaju utisak da su u gipsu i kreću se kao lutke.
  Dok ga je gledao, Agostino se čak pitao kako je jednog takvog neotesanca mogao da odabere za kuma.
  Pitao ga je šta hoće od njega.
  „Moram da te zamolim za uslugu“, odgovorio je Jakopo.
  „I to ogromnu.“
  Agostino se trgao.
  Novac, pomislio je.
  Jakopo je došao da mu traži novac.
  Svi su tako radili, pridržavajući se neke vrste scenarija. Pojavljivali su se sredinom prepodneva - ko zna zašto baš tada! - obučeni u najbolju odeću, ponašali su se nezgrapno i u početku držali tajanstveno.
  A onda bi, oklevajući, ispalili brojku.
  Koliko će mu Jakopo tražiti?
  Neće moći da ga odbije.
  Ali prepoloviće sumu, ma kolika bila.
  Barberi ga je prekinuo u razmišljanju.
  „Hteo bih da te zamolim“, rekao je, „da mi budeš svedok.“
  Agostino u prvi mah nije razumeo.
  Svedok? Čega?
  Na venčanju, objasnio je Jakopo.
  „Znači i ti se ženiš!“, uzviknuo je Meča.
  Mislio je, rekao je Barberi, da on to zna. U stvari... ovaj... u varošici se o tome već neko vreme šuškalo.
  Moguće je, potvrdio je Meča. Ali on se ne meša mnogo sa meštanima...
  Tako ne zna čak ni kojom se ženi, primetio je Jakopo. Agostino se jedva uzdržao da ne zevne.
  Ne, ne zna. A ko je srećnica?
  Nasmejavši se, Barberi mu je odgovorio da je to ista ona devojka kojoj je on hteo da podigne spomenik.
  Agostino se u prvi mah nasmešio iz učtivosti, ali samo zato što nije odmah shvatio aluziju.
  Baš je smeš...
  Zastao je. Zažmurio. Spomenik. Shvatio je.
  I pala mu je donja vilica.
  Naježio se.
  Izvinio se, povukao u kuhinju i iskapio sredstvo za jačanje. Ali šta drugo može, mora da prihvati igru!
  Vratio se.
  Pristao je.
  Čak je rekao: „Biće mi zadovoljstvo.“
  Ispio je čašu žuči do kraja.
  Poslednja kap je bio poljubac koji je, u svojstvu kuma, spustio na Đerberin obraz ubrzo pošto je izgovorila „da“ koje je njemu uskratila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:43 am

25.


  Je l’ to gospodin gradonačelnik nekoga zove?
  Odjek urlika je još lebdeo u vazduhu u kancelariji.
  „...eri ...eri...“
  Ako zove, koga?
  U opštini nije bilo nikoga čije se prezime završavalo na eri.
  Sekretar se preživao Kare. Stara daktilografkinja Bjanki. Službenica zadužena za matične knjige Aliboni.
  Knjigovođa Vitali.
  Kurir Zberčele.
  Tišinu prekide zvuk otvaranja vrata gradonačelnikove kancelarije, posle koga je usledio bat koraka. Noge koje se vuku po podu. To su bile noge Đerolama Vitalija. Morao je da prođe pored službenika i sekretara da bi izašao iz opštine i konačno otišao na posao.
  Vitali prođe.
  Pognute glave.
  Pokunjen.
  Bez pozdrava.
  Kad bi ga čovek pogledao s leđa, kao što je to uradio sekretar Kare, izgledao bi mu čak pogrbljeno.
  „Ih“, reče poluglasno. Šteta što nije zavirio u onaj koverat.
  Sada je trebalo sačekati da izađe i gradonačelnik.
  Njega, međutim, nisu mogli da gledaju onako kako su gledali Vitalija, utoliko pre što je bio besan kao ris.
  Kare je glavom pokazao službenicima da radi sopstvenog dobra obore oči na radni sto i sačekaju dalji razvoj događaja.
  Kao kada je na frontu, dok je pljuštala vatra neprijateljske artiljerije, naređivao svojim vojnicima da se bace na zemlju.
 
 
 26.


  Nekome je to morala da kaže.
  Htela je.
  Tu radost, koju je već nekoliko meseci nosila u sebi, u glavi i srcu, ali i u želucu i još niže, trebalo je podeliti s nekim.
  Samo tako će moći da oseti njen puni ukus.
  Ali kome da kaže?
  Renata je odmah isključila prijateljice. Otkako se zaljubila u sina Jakopa Barberija i Đerbere Neri, ličile su joj na četiri guščice sićušnog mozga i predugog jezika.
  Majci?
  Zauzvrat bi dobila uzdahe i značajne poglede, brižna pitanja i mudre savete.
  Ocu?
  Ni slučajno. Počeo bi da glumi gradonačelnika i u privatnom životu, odmeravao bi i procenjivao, i to sa onim nadmenim držanjem, koje joj je bilo smešno.
  Kada za to dođe vreme, kada bude sasvim sigurna u to osećanje, sada još tako snažno i divlje, i on će saznati.
  Ali mora nekome da kaže kako bi uživala u zvuku sopstvenih reči dok bude objašnjavala kako, zašto, gde i kada.
  Renati se činilo da može da se poveri jedino tetka-Rozini, starici čije su se godine videle samo u krštenici.
  Tetka-Rozini, koja je sve shvatila i pre nego što joj je Renata išta rekla.
  Nosila je mnogo godina na svojim plećima. Ali one su projurile. Tako brzo da joj se činilo kako su lepe godine mladosti bile prekjuče: kada bi se okrenula da ih osmotri, videla bi ih, još su bile tu.
  Prepoznavala je njihove boje, mirise. Ponovo je proživljavala ono lepo što joj se desilo, osećanja, ljubavi.
  Otkrivala je znake, tragove.
  Kao na Renatinom licu, na kome ljubav nije mogla da se sakrije: cvetala je na njenim obrazima, u sjaju njenog pogleda.
  Da devojka to nije sama učinila, ona bi zapodenula tu temu.
  Tako je i bilo.
  Starica, naime, posle večere nije uspela da se uzdrži.
  „I ko je srećnik?“, pitala je.
  Renata se radosno nasmejala.
  Rekla joj je.
  „O, Gospo iz Lecena!“ pomislila je tetka-Rozina.9
 
 
 27.


  Godine 1902. tetka-Rozina je imala pedeset godina.
  Satirala se od posla, pošto nije imala muževe na koje bi mogla da se osloni. Sastavljala je kraj s krajem pomoću jednog posla koji je umela da radi i to dobro: bila je krojačica.
  Ona je sašila venčanicu za Đerberu Neri.
  Dvadeset dana uoči svadbe zamolila je devojku da naprave nekoliko dodatnih proba: venčanica mora da bude savršena, previše očiju će je gledati, kuditi, procenjivati.
  Iako se trudila da gleda svoja posla, Rozina je morala da primeti kako buduća nevesta nije nimalo oduševljena - na probama je bila jedva nešto življa od lutke, a na pitanja je odgovarala samo sa: „kako hoćete“, ili „kako vi mislite da treba".
  Nedelju dana pre kobnog datuma venčanica je bila spremna: prelepo delo, procenila je tetka-Rozina.
  I to je rekla nevesti.
  „Sve ćete ih zapanjiti“, rekla je. „Videćete, o tome će se mesecima pričati.“
  Umesto odgovora, Đerbera Neri je zaplakala.
  Krojačica je bila zatečena.
  Pitala se šta da radi.
  Već je shvatila da nešto nije u redu.
  Spustila je ruku devojci na rame.
  „Nećete da se udate za njega?“, pitala je.
  „Ne“, odgovorila je Đerbera jecajući.
  „Nikako?“
  »Ne.“
  Tetka-Rozina je uzdahnula.
  „Onda ga odbijte. Nemojte da upropastite sebi život samo pristojnosti radi. Vaša sloboda vredi više od bilo kakvog nasledstva. Ali...“
  Đerbera je podigla pogled kad je čula to „ali".
  „Ali požurite“, nastavila je tetka-Rozina. „Imajte na umu da nemate mnogo vremena. Do venčanja je ostalo još samo nedelju dana.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:44 am

28.


  Službenici su, uključujući i sekretara Karea, mogli da budu i goli golcati.
  Gradonačelnik to ne bi primetio.
  Izašao je iz kancelarije četvrt sata posle Vitalija.
  Prošao je ispršen, kao da je progutao motku.
  Razrogačenih očiju, pogleda uprtog preda se.
  Bez pozdrava, bez ikakvog znaka, kao da ih ne vidi, proleteo je kroz vrata i nestao.
  Iako nije tako delovao, sekretar Kare proceni da upravo njega najviše kopka šta se desilo.
  Kamo sreće da je pogledao šta je u kovertu!
  A sad? Šta još može da se desi?
 
 
 29.


  Hladno.
  Od samog pogleda na vodu jezera, prozirnu i nepokretnu, čovek bi se naježio.
  Činilo se da je tvrda, da po njoj može da se hoda.
  Na šetalištu pored jezera bilo je užasno hladno, ali on to nije osećao.
  Ključao je iznutra.
  Od besa, stida, nemoći.
  Može li da se vrati kući, kod žene, sa tom vešću?
  Da joj kaže kako se Renata zaljubila u sina Đerbere Neri, žene koja ga je odbila pred oltarom?
  I objasni joj da je ona zauzela njeno mesto samo forme radi, da mu spase obraz?
  Kako ne može da podnese pomisao da mu Renata dovede u kuću sina žene u koju je bio nesrećno zaljubljen?
  I koja se udala za jednog od njegovih prijatelja, vernog kormilara, posrednika prilikom njegove prve veridbe?
  Može li da joj ispriča sve to, objasni zašto se čvrsto, odlučno, neopozivo protivi toj vezi?
  Ne.
  Ne može.
  Iz hiljadu razloga.
  Pre svega zato što Evanđeliji to nikada nije spominjao.
  Ta stara priča bila je njegova, samo njegova tajna.
  Sahranjena...
  Sahranjena?
  Dobro skrivena u dubini njegovog pamćenja. Teško onome ko bi se usudio da je iznese na površinu.
  Možda to može da sredi s Renatom.
  Renata.
  Da bar nema takvu narav.
  Da nije na njegovog oca, viteza.
  Zašto njegova narav, zajedno sa ostatkom nasledstva, pitao se često Agostino Meča, nije pripala njemu, nego se ogleda u potezima, ponašanju i rečima njegove ćerke?
  Koju je, kao i viteza Renata, bilo nemoguće odvratiti od onoga što uvrti sebi u glavu.
  Najbolji primer su te gaće koje je naručila od Merčede: sigurno ih je negde videla, možda baš u bioskopu, i poželela ih je. Šta bi s njima radila, o tome gradonačelnik nije želeo da razmišlja. Činjenica je da nikoga ništa nije pitala: naručila ih je i tačka.
  Renata je zapravo problem.
  Da li da se otvoreno uhvati u koštac s njom, natera je da ga posluša, nametne joj svoj autoritet?
  Izbio bi rat neizvesnog ishoda.
  Bolje da je prevari, da odugovlači.
  Da ne žuri: vreme je obično dobar saveznik.
  Uđe u kuću.
  Znao je šta ga čeka i bio je pripremljen.
  „Dakle?“, upita odmah Evanđelija.
  „Ne žurimo“, odgovori on. „U međuvremenu, u nedelju, idemo svi u Belađo, kod gradonačelnika Gislanconija.“
 
 
 30.


  Gradonačelnik Belađa je bio mrtvo puvalo, dosadan kao proliv.
  Agostino Meča ga je uvek tako opisivao i kod kuće nije propuštao priliku da mu se naruga.
  On nije govorio, već nizao mudre izreke. O svemu. Uopšte nije imao mašte. S njim se nije moglo šaliti, sve je shvatao ozbiljno i nije dozvoljavao protivrečenje.
  Upravo iz tih razloga bio je antipatičan većini gradonačelnika na obali jezera i, kad bi ih okružni načelnik pozvao u Komo, činili su sve samo da ne sede pored njega.
  Njegova žena Anaklerija bila je možda još dosadnija od njega.
  Imali su i ćerku, Karlotu. Odrasla u takvoj atmosferi, nije ni mogla da bude drugačija od roditelja. I zaista: ona je takođe bila užasno dosadna.
  Gislanconi je bio najstariji gradonačelnik na jezeru i, pošto je sebe lišio svih mogućih želja, ostala mu je još samo jedna, ali to je bila prava opsesija: hteo je da ostavi neki trag, nešto po čemu će ga pamtiti buduća pokolenja.
  Svašta je pokušao.
  Čak je o sopstvenom trošku objavio malu zbirku stihova neverovatnog naslova Stihovi u crnoj košulji, silno nasmejavši njome sve koji su je dobili na poklon.
  Šest meseci ranije Gislanconi je poverovao kako je smislio odličan način da posle smrti dobije spomenik, bistu ili barem spomen-ploču.
  Došao je, naime, na ideju da osnuje Konfederaciju fašističkih uzgajivača maslina Koma i svojski se bacio na njeno sprovođenje, obavestivši za početak pokrajinsku partijsku federaciju ne bi li dobio njenu izričitu podršku.
  Odgovor federacije bio je mlak: seoskim kategorijama stanovništva, uključujući i uzgajivače maslina, dobro je tamo gde jesu, to jest u odgovarajućem sindikatu, a ako želi da osnuje korporaciju, neka se za to sam pobrine.
  Dok je čekao odgovor, Gislanconi je pripremio statut udruženja, osmislio strukturu organizacije, napravio skicu članske karte, koju će lično uručivati članovima, i memorandum, koji će poslati svim gradonačelnicima na jezeru, prepun naklapanja o svrsishodnosti postojanja organizacije čiji je cilj dostojno suprotstavljanje prevlasti uzgajivača maslina sa juga, iz Toskane i Ligurije.
  Odgovori gradonačelnika takođe su bili mlaki: svi su bili svesni da je to dobra inicijativa, ali užasavala ih je pomisao da će imati posla sa Gislanconijem.
  Kolegi iz Belađa najviše se podsmevao upravo gradonačelnik Meča.
  „Samo preko mene mrtvog“, govorio je čak i ukućanima kad bi se pomenuo taj predlog.
  Dakle?
  Zašto je onda odjednom promenio mišljenje, šta treba da znači taj izlet u Belađo predviđen za naredni dan?
  Renata nikako nije mogla da dokuči.
  Mora da porazgovara o tome s nekim.
  „Odoh da vidim je l’ se tetka-Rozina potpuno oporavila“, reče.
  Evanđelija zausti da kaže kako ona nikada nije ni bila bolesna, ali se u poslednjem trenutku uzdrža.
  Tetka-Rozina je saslušala dugi spisak devojčinih žalbi.
  „Zašto?“, upita na kraju Renata.
  Starica je znala da će i to pitanje doći na red: nije, međutim, mislila da će to biti tako brzo.
  I šta sad da radi? Da otkrije Renati ono što zna? Kaže joj zašto će se njen otac tome suprotstaviti svim sredstvima?
  Od toga niko ne bi imao koristi. Neke tajne ne treba dirati.
  Ali Renata ne sme da pati zbog toga.
  „Tvoj otac sumnja ili nešto zna. Verovatno ne može da se pomiri sa pomišlju kako mu se ćerka viđa sa običnim pekarom.“
  Devojka se naroguši.
  „Dobro“, reče, „to onda znači...“
  Tetka-Rozina je prekide pokretom ruke.
  „To onda znači da ćeš se i ti za sada praviti luda“, reče.
  „Molim?“, upita Renata.
  Ako mu se otvoreno suprotstavi, objasni žena, može samo da izgubi: naročito sada kad je to otkriće još tako sveže.
  Bolje da čeka.
  „Šta da čekam?“, odvrati grubo Renata.
  Pravu priliku, objasni Rozina.
  I da je iskoristi.
  „Dobro. Ali šta ako se ne ukaže?“, primeti devojka.
  „Ukazače se“, umiri je tetka-Rozina. „Treba je samo sačekati i iskoristiti.“
  Mora da joj veruje.
  Njoj, koja u životu nije propustila mnogo prilika.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:44 am

31.


  Vitorio Barberi ju je čekao do polovine drugog dela filma. Onda je shvatio da neće doći i otišao je pitajući se šta se desilo.
  Uostalom, film je bio dosadan, već ga je ranije gledao.
  Uvek je tako radio: išao je na projekcije subotom uveče ne bi li stekao predstavu o filmu, o tome koliko ima mračnih scena, i na kojim tačno mestima; drugim rečima, koliko ima prilika da zagrli Renatu, poljubi je, odvaži se na još neki izliv nežnosti.
  A što se tiče nežnosti, upravo nedelju dana pre toga, kada se završila projekcija, Renata mu je obećala da će mu u nedelju prirediti iznenađenje.
  Iznenađenje?
  Kakvo iznenađenje?
  Renata se nasmešila.
  Kakvo bi to bilo iznenađenje ako bi mu rekla?
  „Jedino ti mogu reći da ćeš ga zateći na meni“, dodala je odmah zatim.
  Vitoriju su zadrhtale ruke.
  Ova devojka ga je stalno iznova iznenađivala, bila je pravi vulkan.
  Poslednji put kad ju je poljubio, pred sam kraj filma, gurnula mu je jezik među zube.
 
 
 32.


  Ulje, masline i uzgajivači maslina.
  Gradonačelnik Gislanconi je potpuno pobenavio: pričao je samo o tome.
  Gradonačelnik Meča je to izjavio na brodu, kada su konačno krenuli kući.
  Uprkos hladnoći, Renata je izašla na pramac. Uživala je da je ledeni vazduh šiba po licu posle uspavljujuće nedelje provedene u Gislanconijevoj vili gde je sve, uključujući čak i rižoto, imalo ukus buđi. Ipak, zahvaljujući vetru što joj je mrsio kosu, učinilo joj se da se stišao čak i gnev koji je osetila u subotu ujutru kada je, vraćajući se kući od tetka-Rozine, svratila do prodavnice galanterije, ali je zatekla zatvorena vrata: na njima je visio karton sa obaveštenjem da je prodavačica bolesna.
  To ionako nije više mnogo važno.
  Merčede sada može slobodno da zadrži te famozne gaće, kojima je ona htela da iznenadi Vitorija.
  Nešto drugo se zakuvavalo.
  Belano, potpuno u mraku, ako se izuzme žućkasta svetlost ulične lampe na pristaništu, već je bio blizu.
  Renata se vrati u deo za putnike.
  Otac se, pred nemom Evanđelijom, i dalje podsmevao naklapanju svog kolege iz Belađa o uljima i maslinama.
  „Pa zašto smo onda uopšte išli tamo?“, ne uzdrža se ćerka.
  I odmah se pokaja: neprikladna izjava, možda je tetka-Rozina ne bi odobrila.
  Agostino slegnu ramenima, osmehnu se i ništa ne odgovori.
  Dobio je prvu bitku protiv ćerke: zadržao ju je podalje od bioskopa i tog nedostojnog verenika.
  Doduše, zauzvrat je morao da obeća Gislanconiju tešnju saradnju u cilju osnivanja Konfederacije uzgajivača maslina. Ali to su bila samo prazna obećanja, data starcu koji je iz dana u dan bio sve blentaviji.
  Sada je imao na raspolaganju čitavu sedmicu da smisli nešto za narednu nedelju.
  Trebalo je čekati. U tim godinama se brzo zaboravlja.
  On to najbolje zna.
  O bože...
  Gradonačelnik odmahnu rukom.
  Avetinjski pust Trg Tomaza Grosija kao da je samo čekao da oni pređu preko njega pa da pogasi ulične svetiljke i utone u san.
  Hodali su brzim korakom, daha pretvorenog u paru, svako zadubljen u sopstvene misli. Evanđelija je korila sebe zato što u kući nema bujon za nedeljnu supu.
 
 
 33.


  Vitoriju se činilo da mu neće biti teško da se pretvara kako ga je baš briga.
  Za ono što bi moglo da se desi, pomislio je izlazeći iz bioskopa.
  Da, ali šta se na kraju krajeva desilo?
  Nije napravio ni deset koraka niz Rimsku ulicu kad mu je to pitanje zaokupilo misli, nateravši ga da zadrhti, i to ne samo od hladnoće, što je u oštrim naletima dolazila iz Belanskog klanca i izigravala vitlo na trgu ispred crkve.
  Svašta je moglo da se desi.
  Čak i nešto što neće moći da se popravi.
  Možda se Renata probudila i odjednom shvatila da on nije onaj pravi, pa ga je izbrisala iz svog života.
  U tom slučaju ništa ne bi moglo da se učini. Štaviše, to bi bilo potpuno u skladu sa bandoglavom, prpošnom i neukrotivom prirodom te devojke, kojoj preduzimljivost sigurno ne manjka.
  Istini za volju, da nije bilo nje, on nikada ne bi ni pomislio da joj nešto predloži, uključujući i te sastanke u bioskopu nedeljom po podne.
  Pre sedam ili osam meseci, iskoristivši kratku bolest svoje majke, Renata je preuzela brigu o kupovini i počela da dolazi u pekaru.
  Otkud to?
  „Otkud sad to?“, pitao je stari Barberi.
  Rekla mu je za majčinu groznicu. Tako je svakoga jutra Renata morala da podnosi izveštaj o Evanđelijinom zdravstvenom stanju. Ali ona je posle nekog vremena ozdravila. Renata je, međutim, nastavila da dolazi u pekaru, pokušavajući da zapodene razgovor sa Vitoriom, koji se ograničavao na jednosložne odgovore.
  Sve dok jednoga jutra, iskoristivši odsustvo njegovog oca, Renata nije krenula u otvoren napad:
  „Ti ne vidiš ništa osim zemički?“, pitala ga je kroz smeh.
  Vitorio se postideo.
  „Ili te ipak zanima još nešto osim hleba?“, dodala je, prestavši da se smeje.
  Tako je počelo: u prvo vreme kratki susreti, iskradanja iz kuće, po pola sata otkinutih od šetnji s prijateljicama. Kasnije je na red došao bioskop: činilo im se da je to bezbedno mesto, gde mogu duže da budu zajedno, razgovaraju, kuju planove. Čak i da se ljube i rade razne druge stvari.
  Zvonik upozori Vitorija da je već sedam sati. Kroz sat mora da bude u pekari i zamesi testo.
  Progonjen takvim sumnjama! Ludo će se zabavljati!
  On razmisli malo.
  Nešto mu je već palo na pamet.
  Da se odvaži?
  Bez rizika nema dobitka.
  On krenu.
  U baru Imbarkadero imaju telefon. Devojka za kasom mu je prijateljica. Ne bi ga odbila kad bi je zamolio da pozove gradonačelnikovu kuću, predstavi se kao Renatina drugarica, a onda njemu da slušalicu.
  A sad trk!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:45 am

34.


  Jedan, dva, tri puta.
  Tri pokušaja. Bezuspešna.
  Telefon je stalno bio zauzet.
  „Stalno je zauzeto“, reče devojka za kasom. „Moram da se vratim na posao.“
  Vitorio promrmlja „hvala".
  „Možda su ostavili podignutu slušalicu“, reče devojka.
  Barberija su već obuzele mračne misli.
  Njene reči mu nisu nimalo pomogle da odagna mrkli mrak koji je obavio svaku stvar, grobnu tišinu koja je uspavljivala čitavu varošicu.
  Kad je bio na nekoliko koraka od pekare, prepusti se tmurnom raspoloženju: zamišljao je kako Renata, upravo zato da bi izbegla njegov poziv, ostavlja podignutu slušalicu i tako ga zauvek isključuje iz svog života.
 
 
 35.


  U kući gradonačelnika Meće odjeknu zvonjava telefona.
  Moglo je biti sedam, možda neki minut manje.
  Lično se javio.
  Njega nije lako prevariti, pa nije on budala. Ume da predvidi poteze svojih protivnika.
  A kao da je teško predvideti da će taj tip naterati neku prijateljicu da pozove Renatu kako bi onda on razgovarao s njom.
  Javi se, dakle, spreman da se naruga tobožnjoj prijateljici.
  Ali to je bio Vestreni, gradonačelnik Dervija.
  Priprost čovek, ko zna kako je došao na tu funkciju: u zvaničnim prilikama bi se redovno obrukao zbog svoje neotesanosti.
  Za početak ga pozdravi na dijalektu, a onda, prešavši pravo na razlog zbog koga je zvao, reče:
  „I kad možemo da se vidimo povodom toga? Nije nam ostalo mnogo vremena.“
  Povodom čega?
  Opet ta priča o uljima i maslinama!
  Ne može biti ništa drugo.
  Gradonačelnik Vestreni je sigurno naseo na Gislanconijevo naklapanje i, pritupast kakav jeste, obećao mu je podršku i solidarnost. Gradonačelnik Belađa mu je verovatno telefonirao: pohvalio se da je pridobio Meču i nagovorio ga da mu se odmah javi.
  Kakva gnjavaža!
  „Ma ne“, odgovori Meča, „imamo dovoljno vremena. Gislanconi se previše zaneo...“
  Vestreni ga prekide.
  „Kakve sad veze ima Gislanconi s tim?“, upita. „Koliko je meni poznato, opštini Belađo nije predloženo da uđe u taj posao.“
  Agostino Meča se zbuni na tren.
  „Izvini“, reče, „ali zar me ne zoveš zbog uzgajivača maslina, zbog Gislanconijeve konfederacije?“
  Gradonačelnik Vestreni prasnu u iskren smeh: taj prasak se izli Meči u uho.
  „Matora budala te je uvukla u svoje izmišljotine?“, upita onda.
  „Zar nije o tome reč?“, odvrati Meča.
  „Nije, ma kakvi, ne možemo da gubimo vreme na te gluposti!“
  Zašto ga je onda zvao?
  Zašto? Vestreni se zapanji što ga kolega iz Belana pita za razlog.
  Odmah mu je objasnio.
  Ali nije propustio da istakne kako ga čudi što je ovaj to zaboravio.
 
 
 36.


  Edviđe Rinaldi je počela da radi u opštinskoj upravi Belana na određeno vreme upravo tog ponedeljka ujutru.
  Nije, dakle, ni mogla da zna. Nisu objektivno imali vremena da joj skrenu pažnju.
  Na sledeće: kada gradonačelnik Agostino Meča ulazi u kancelariju paradnim korakom, stegnute vilice i stisnutih usana, to znači da je besan ko ris i da ga treba ostaviti na miru ili, u najgorem slučaju, istrpeti njegov gnev.
  I tako je ona, kada je on ušao, skočila na noge dok su se ostali službenici pogurili na svojim mestima.
  „Dobr...“
  „Sekretar“, procedi gradonačelnik slog po slog.
  Rinaldijeva se zbuni. Ostali su ćutali.
  „Obavestite ga da mi je potreban i da ga čekam u svojoj kancelariji. Smesta“, naredi Meča.
  Posle toga se okrenu na petama i, nastavivši marševim korakom, uđe u hodnik koji je vodio do njegove kancelarije.
  Opštinski kurir Zberčele tek tada podiže glavu, osvrnu se i rukom iseče vazduh. Hteo je da kaže kako su nagrabusili.
  Gradonačelnik je, naime, odlično znao da je sekretar Kare u to doba u svojoj kancelariji: trebalo je, dakle, samo da otvori vrata i pozove ga.
  Ako je napravio ovakvu predstavu, to znači da hoće da im stavi do znanja kako je maksimalno iznerviran i da svi treba da vide i znaju kako će sekretar obrati bostan.
  Gospođica Rinaldi je i dalje stajala.
  „Sad možeš da sedneš“, reče joj kurir.
  „Treba da obavestim gospodina sekretara“, odvrati ona.
  „Ja ću se pobrinuti za to.“
  Rinaldijeva uzdahnu, zahvali i sede.
  A kurir ustade i ode da pokuca na vrata sekretarove kancelarije.
  Na promuklo „napred“, koje je dobio kao odgovor, on samo promoli glavu unutra i prenese poruku.
  Onda stade mirno pored vrata i sačeka.
  Kad se sekretar, hukćući, pojavio na pragu, krenu nekoliko metara ispred njega, najavi ga gradonačelniku i zatvori vrata, ali umesto da se vrati za svoj radni sto, ostade tamo.
  Da prisluškuje.
  To je bio jedini način da sazna šta je to toliko razbesnelo gospodina gradonačelnika.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:45 am

37.


  „Zašto ja nisam obavešten o tome?“, dreknu gradonačelnik.
  O čemu? Kurir se začudi.
  „O čemu?“, upita sekretar, hladan kao špricer.
  „0 ovome“, glasio je odgovor.
  Usledila je kratka tišina. Gradonačelnik je razmakao noge i stavio ruke na bokove.
  „O ovome“, ponovi.
  A onda naglasi kako je to morao da sazna od gradonačelnika Dervija, prethodne večeri.
  „0 bože“, pomisli kurir.
  „A šta to?“, ponovo zapita sekretar Kare.
  Evo o čemu se radilo: oko mesec dana ranije Sistar, društvo za unapređenje i razvoj avionskog turizma, sa sedištem u Rimu, dostavilo je opštinskim upravama Varene, Belana i Dervija predlog za uspostavljanje vazdušnog saobraćaja na jezeru Komo.
  Sistar je već aktivno radio na dobijanju odgovarajućih dozvola za letove koji bi povezali taj deo sa Švajcarskom: predlagao je uvođenje letova iz Koma dva puta nedeljno ka jednom od mesta na središnjem delu jezera, a odatle do Lugana i nazad.
  Opštinska uprava glavnog grada pokrajine proučavala je ponudu. Pregovori sa Luganom i švajcarskim opštinama već su bili odmakli.
  Ostalo je još samo da se pronađe usputna stanica na jezeru i zato je Sistar pisao trima opštinama, pošto je procenjeno da svaka od njih ima idealne karakteristike da postane tranzitna etapa.
  Uprava Varene je odgovorila da nije zainteresovana.
  Ona iz Dervija je, međutim, u tom predlogu videla izuzetnu priliku da se ime tog mesta pročuje u celoj zemlji i ostvari ekonomska dobit. Ali troškovi su bili previsoki: četiri i po hiljade lira u slučaju ulaska u posao, čemu treba dodati još dve i po hiljade lira godišnje kada počnu letovi.
  Tako je gradonačelniku Dervija palo na pamet da piše kolegi iz Belana i pita ga da li je zainteresovan da sa njegovom opštinom osnuje konzorcijum. Tako bi podelili troškove i ne bi propustili tu izuzetnu priliku.
  Pošto nije dobio nikakav odgovor, prethodne večeri ga je pozvao telefonom kako bi ga podsetio da rok uskoro ističe.
  Meča nije imao pojma o čemu je reč i uspeo je da prikrije očiglednu neupućenost tako što je slagao: rekao mu je kako prolazi kroz period pun briga, pa je zato tu stvar smetnuo s uma; ali, dodao je, naložio je da se to pitanje podrobno razmotri i svakog časa treba da dobije tražene odgovore.
  „Obavestiću te u najskorije vreme“, završio je razgovor.
  Posle toga slušalica mu je ispala iz ruke i čitave noći nije ni trenuo.
  „Dakle?“, dreknu gradonačelnik.
  „Zašto nisam obavešten o tome?“
  Sekretar Kare slegnu ramenima.
  On nije davao ni pet para na gradonačelnikove reči, gnev: obični ćorci, nisu mogli da ga povrede.
  „Nisam smatrao za shodno“, odgovori osorno.
  Dobro je znao kako stoje računi opštine Belano: u tom trenutku već su bili predviđeni troškovi za izgradnju sportskog igrališta, put koji će povezati Belano sa Vendronjom i dolinom Mudo, obnavljanje celokupne javne rasvete i otplatu pozajmica još ranije ugovorenih sa bankama. Nije smatrao za shodno da se opština zaglibi u nov posao.
  Osim toga, odlično je poznavao narav gradonačelnika Meče, sklonog da se oduševljava, sedeći za radnim stolom, poduhvatima koje bi njegov otac preduzeo bez odlaganja. Mogao bi da se zaludi za ovaj predlog o letovima za Švajcarsku, ne obazirući se na javne finansije. Najzad, njemu, dobrom starom pešadincu, avioni i avijatičari išli su na živce.
  Zato je na svoju ruku sklonio i pisma Sistara i ona gradonačelnika Vestrenija, sakrivši ih u fioku radnog stola.
  „I tako ćemo“, dreknu opet Meča, „dozvoliti da nas preteknu one budale iz Dervija!“
  Sekretar slegnu ramenima.
  „Neka oni preuzmu čitav dug na sebe“, reče.
  „Za vas je to dug?“
  „Faktički jeste“, odvrati zajedljivo Kare.
  „Po vama, dakle, stvari tako stoje“, zaključi gradonačelnik.
  „Tako stoje i po računima, koje imam u rukama.“
  „Dragi moj sekretaru“, prasnu gradonačelnik, „treba gledati u budućnost. Ulagati u nju. A ovo je upravo to!“
  „Šta?“
  „Investicija.“
  Smešak zamre ispod Kareove bradice.
  „Da bi se ulagalo, potrebna su slobodna sredstva“, primeti. „A mi ih nemamo.“
  Usledi Mečin prezrivi smeh.
  I kurir Zberčele se zacereka: sekretar se odlično nosi s gradonačelnikom.
  „Stvarno?“, upita gradonačelnik zajedljivo.
  A onda ućuta.
  Kare je očekivao momentalnu repliku, ali se prevario.
  Loš znak, najgori.
  To je ukazivalo da Meča već ima neku ideju i sada smišlja kako da je izloži. A ta ideja je sigurno opasna po opštinske finansije.
  Ali odakle će da iscedi pare?
  „Stvarno“, reče u pokušaju da zauzda Mečino oduševljenje, spreman da nabroji sve već ugovorene dugove i troškove.
  „Vidite, sekretaru“, poče da objašnjava gradonačelnik, „sposobnost upravljanja podrazumeva maštu, domišljatost. Nije dovoljno da se računi slažu. Bez rizika, kako kažu, nema dobitka.“
  „A tako, dakle?“, odvrati Kare.
  Hteo je da kaže kako su za njega pravi heroji oni koji sami odu po medalju, a ne šalju po nju ženu i sina zato što su pod zemljom: ali da li bi gradonačelnik razumeo kakva tanana filozofija stoji iza te ideje?
  Čak i ako se zanemari mnogo praktičnija činjenica da će računi opštine Belano za tu godinu teško moći da se slože, nikako mu nije bilo jasno kakvog to asa gradonačelnik skriva u rukavu.
  U svakom slučaju, pošto nije hteo da provede celo jutro slušajući Mečino trućanje, odluči da skrati priču.
  „A gde ćete vi, gospodine gradonačelniče, pronaći neophodan novac?“
  Meča uperi prst u tavanicu.
  „U rezervnom fondu“, odgovori.
  Sekretar ostade bez daha.
  U rezervnom fondu! Čista ludost!
  Rezervni fond im je omogućavao da se bez straha suoče sa desetinama nepredviđenih situacija, koje su iskrsavale skoro svake nedelje: lečenje siromašnih bolesnika, plaćanje privremeno zaposlenih službenika, vanrednih izdataka za održavanje puteva, vodovoda, javne rasvete, posebnih doprinosa i tako dalje.
  Da i ne pominjemo kako uvek može da se desi neka prirodna katastrofa, kao što su odroni, poplave, što bi nalagalo intervenciju opštinske uprave.
  U tom trenutku u fondu je bila suma od petnaest hiljada lira: pet hiljada je već bilo potrošeno unapred; ukoliko bi se ona u dogledno vreme umanjila za četiri i po hiljade, a kasnije za još dve i po hiljade lira, to bi bilo krajnje neodgovorno.
  To je trebalo objasniti gradonačelniku, pošto on to očigledno nije shvatao.
  Kare se, ipak, nije uplašio. Uzdao se u jedno. I to saopšti Meči.
  Pokrajinski upravni odbor neće dati pozitivno mišljenje.
  „Pokrajinski odbor je moja briga“, poklopi ga ovaj glasom koji odjednom postade kreštav. „A vama bi bilo bolje da sročite ugovor sa tim Sistarom.“
  Sekretar pogladi bradicu.
  „Nisam bio dovoljno jasan?“
  Bio je, on je zadužen za komandovanje.
  „A kakav ćemo dogovor sklopiti sa Derviom?“, upita Kare.
  Kurir začu prigušen kašalj: gradonačelnik se zagrcnuo pljuvačkom.
  „Sa Derviom?“, dreknu. „Kakve veze ima Dervio s tim?“
  „Pa konzorcijum...“
  „Ma kakav crni konzorcijum! Gospodine sekretare, vi brinite za ono što je u vašoj nadležnosti, a meni prepustite pokrajinski odbor i one iz Dervija!“
  Opština Belano će sklopiti sporazum sa firmom predlagačem posla. Niko drugi neće biti uključen u njega. Mi ništa ne delimo s drugima. A pogotovo ne sa onima iz Dervija. „I kad smo već kod toga“, nastavi Meča raspomamljujući se sve više, zbog čega mu je glas postajao sve piskaviji, „upozoravam vas da nikome ne zucnete ni reč o ovome i da vam se više ne desi da odlučujete umesto mene. Ne zaboravite da sam ovde ja gradonačelnik!“
  Nema više šta da se doda, pomisli kurir koji, ne želeći da bude uhvaćen kako prisluškuje, napusti svoj položaj kraj vrata i ode nazad u kancelariju.
  Službenici su ga čekali. Podigoše ka njemu ljubopitljiva lica.
  Umesto odgovora, Zberčele ponovo iseče rukom vazduh, ovoga puta na još veće komade.
  Ispriča im šta se desilo a onda, čuvši kako se sekretar teškim koracima vraća u rov, sede za svoj sto.
  Budale, reče u sebi, misleći na kolege.
  Zadovoljavaju se onim što je on spreman da im otkrije, a to je, moglo bi se reći, kap koja je prelila čašu, izazvala eksploziju gradonačelnikovog gneva, koji se ovom prilikom obrušio na pešadijsku glavu ravnodušnog sekretara.
  Za ovo postoje drugi razlozi, potpuno drugačiji. On zna koji.
  Ali nije on budala, ume on da čuva tajnu.
  To je rekao i svom zetu kada je pre nekog vremena svratio do njega da, kao i obično, uzme besplatne karte za bioskop.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:46 am

38.


  Tetka-Rozina je u ponedeljak ujutru ustala u uobičajeno vreme, oko deset, i osmotrila se u ogledalu.
  Glatka koža lica, bistar pogled.
  Kosa seda, ali uredna: uz dva poteza četkom, svaka dlaka bi opet bila na svom mestu.
  Nasmeši se: čak su joj i zubi gotovo besprekorni.
  Ovo, pomisli, nije dobro. Uopšte se ne vidi da ima osamdeset dve godine.
  Za početak skide minđuše, poklon od nekadašnjeg verenika koga se na vreme oslobodila: jednog od mnogih.
  Treba joj puder, pomisli. Da pokrije rumenilo obraza na kojima je tek poneka žilica kapilara narušavala savršen ten.
  A sad kosa.
  Nije joj baš bilo milo što mora da pokvari frizuru.
  Zar je ta žrtva zaista neophodna?
  Ne, odgovori sama sebi.
  Dovoljno je da stavi maramu. Naravno, ne jednu od onih po njenom ukusu, svilenih, šarenih, jarkih boja. Treba joj neka jeftina, crna. Jedna od onih kakve bi na glavu stavile veštice i zbog kojih neke žene i izgledaju kao veštice.
  Ponovo se pogleda.
  Nije loše.
  Ali te oči, taj pogled, mogle bi da otkriju da je to samo prerušavanje.
  Moraće da drži malo spuštene kapke, tek toliko da ostavi utisak kako joj se spava ili je pobenavila.
  I bilo bi dobro da se pretvara kako je nagluva, to jest da viče.
  Ni svetla košulja, koralna ogrlica i džemper od fine vune ne mogu da prođu.
  Zamenila ih je bezobličnim sivim prslukom, keceljom korišćenom samo za vreme velikog spremanja i smeđim mantilom sa tri ogromna dugmeta koji je na kilometar smrdeo na naftalin.
  Na kraju uze štap i isproba pred ogledalom nesiguran hod kakav i priliči osobi njenih godina.
  Bila je zadovoljna.
  U ogledalu je videla odraz poluslepe, uvele, izlapele starice, koja se jedva drži na nogama.
  Odraz osobe koja više ne može da brine o sebi.
  Koja s teškom mukom obavlja kučne poslove.
  I koju, samim tim, niko ne može da odbije ako ga zamoli da joj kupljene stvari isporuči na kućnu adresu: kako bi je, u duhu hrišćanstva, poštedeo barem tog napora.
  Barberija, oca, nije trebalo moliti, odmah je upao u zamku.
  „Ne brinite, gospođo Rozina“, umiri je. „Vitorio će vam svakog jutra donositi hleb.“
  A onda, gledajući je kako izlazi iz pekare, pomisli kako gospođa Rozina neće još dugo.
 
 
 39.


  Sebastijano Zberčele je dobio tu ćušku kad mu je bilo deset godina.
  Po glavi.
  Ćušku kakvu nikada nije dobio od oca.
  Ova je bila od paroha.
  Trinaestog marta 1902. u sakristiji crkve, posle dramatičnog sastanka održanog nakon isto tako dramatičnog završetka venčanja Agostina Meče i Đerbere Neri.
  Posle te ćuške, tadašnji paroh mu je gurnuo kažiprst pod nos.
  Pitao ga je nije li krišom ostao u sakristiji da bi prisluškivao.
  „Ti ništa nisi ni video ni čuo“, zapretio mu je. „Je l’ jasno?“
  Čemu sve ovo? Ćuška, kažiprst ispod nosa, parohov grubi ton?
  Zato što je mali Sebastijano, kada su otišli ljudi iz sakristije, pitao:
  „Kako to da je ova gospođa rekla ne?“
  I tada ga je stigla ćuška.
  Šta je to tako strašno rekao?
  To je bilo petnaesto, možda šesnaesto venčanje kome je prisustvovao u svojstvu ministranta.
  Bio je već iskusan, gotovo pravi mali ceremonijal-majstor. Podučavao je novajlije.
  Dobijao je najbolje napojnice.
  A toga dana je dobio ćušku. I to kakvu!
  Da sve bude još gore, sveštenik je posle toga, malo-pomalo, počeo da ga udaljava iz parohije.
  U početku ga je zvao na svako drugo venčanje.
  Posle na svako treće, pa na svako četvrto.
  Na kraju je prestao da ga zove.
  Zašto?
  Nije se usudio da pita. Plašio se da će dobiti još jednu ćušku, istu onakvu.
  Zašto?
  Pitao je kod kuće.
  I dobio je novu ćušku, drugačiju: nadlanicom posred lica. To je bio stil njegovog oca.
  „Znaš ti dobro“, glasio je odgovor.
  A on nije ništa znao.
  Zašto?
  Pitao je i majku, u očevom odsustvu.
  „To samo Bog zna.“
  Ali kakav je to odgovor?
  Zašto niko neće da mu objasni?
  Tada je naslutio da su parohova ćuška, ona dobijena od oca i majčin nerazumljivi odgovor nekako povezani s tom ženom, sa tim „ne“ koje je ona izgovorila pred oltarom.
  Ostale, sve koje je on video, uvek su govorile „da".
  A ova...
  Godinama se svakog jutra budio s tim pitanjem u glavi. Zašto?
  Čak i onda kada su ostali zaboravili čitav događaj, mnogo godina kasnije.
  On nije zaboravio.
  Kako je mogao da zaboravi?
  To pitanje mu se žarilo u mozak. Zakucala ga je ta strahovita ćuška, kao kada se ekser zarije u drvo pošto se po njemu udari čekićem.
  Zašto?
  S vremenom, sam je odgovorio na to pitanje.
  Sada, zahvaljujući svojoj upornosti, zahvaljujući ćuški tadašnjeg paroha, mogao je da se pohvali kako zna više od drugih.
  Jasno je to video u gradonačelnikovom gnevu.
  Razume se, bolje je da kolegama u kancelariji ništa ne govori. To su sve sami pokvarenjaci, zli jezici.
  Sada ga je mučilo jedno drugo zašto. Šta se to desilo između njegovog zeta i gradonačelnika?
  Neće morati da potroši isto toliko vremena kako bi to saznao.
  Dovoljno je da pita.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:47 am

40.


  Kad je bio u formi, Đerolamo Vitali je posle rada u Geraldijevoj automehaničarskoj radionici, pre povratka kući na večeru, mogao da popije čak deset-dvanaest šolja vina u Leninoj krčmi.
  Šolja, mera koju je izmislila Lena, iznosila je izdašnih četvrt litra vina. Služila ga je u štrokavim zemljanim vrčevima, umesto u keramičkim bokalima ukrašenim cvetnim motivima i natpisima koji veličaju jezero Komo, Belano, Biozio ili Menegina Porta. I bez čaša: gost je pio direktno iz njih.
  Kurir Zberčele nije odlazio u Leninu krčmu. To mu nije dozvoljavao status službenika opštinske uprave. A nije mu dozvoljavala ni svest o tome da će se posle šest sati uveče kod Lene, ali i kod Piska ili Pjerina, naći među podnapitim ljudima koji će mu bez dlake na jeziku objasniti šta misle o opštinskim službenicima: to su ljudi koji po čitav dan drže ruke u guzici, a platu dobijaju zahvaljujući njihovim porezima.
  Hteo je, međutim, da se vidi sa zetom, morao je tamo da ode.
  A te večeri je hteo da ga vidi iz jednog određenog razloga: kako bi saznao kog je đavola tražio kod gradonačelnika i šta se za ime božje desilo, budući da je iz kancelarije izašao pogrbljen kao da su ga premlatili, dok je Meča krenuo za njim kao u zanosu, kao da mu se iznenada ukazala Gospa iz Lecena.
  Đerolama je, naravno, zatekao u krčmi.
  Bilo je skoro sedam i već je ispunio pozamašnu kvotu od osam šolja. Popio ih je sam, oslonjen na bar, pogleda uprtog u drvenu klupu po kojoj je Lena, visoka oko metar i četrdeset, trčkarala kao neka ptičica.
  Dok je ispijao solju za šoljom, Vitaliju su se malo-pomalo razbistrile misli.
  Već mu je bilo jasno da je napravio glupost, stao gradonačelniku na žulj.
  Ali voleo bi da zna kako, na koji način.
  U stvari, ne bi voleo: obreo se u minskom polju i nije želeo da se zadržava u njemu.
  Ali bilo bi mu drago da gradonačelnik zna da ga je on nehotice uvredio, ukoliko ga je uvredio, ili učinio nešto slično.
  Iz neznanja i, pre svega, bez namere.
  Ali kako da mu to objasni?
  Kod devete šolje mu se raspalila mašta.
  Zabrinutost zbog tog susreta već se udavila u vinu.
  Tako se pred Leninim znatiželjnim sitnim očima na Vitalijevom licu pojavio priglupi osmeh: zamišljao je kako gradonačelnik ulazi u Leninu gostionicu, zahvaljujući nekom od onih čuda koja se ponekad dešavaju u životu nesrećnika.
  Osokoljen vinom i atmosferom, krenuće mu u susret, pozdraviće ga kako dolikuje, a onda će mu sve objasniti. Gradonačelnik će shvatiti i reći mu da se ne sekira.
  Dobar je taj gradonačelnik, pomisli Vitali. I naruči desetu šolju, spreman da se ponovo prepusti umirujućoj mašti.
  Ali tada iza leđa začu kako se otvaraju vrata.
  Bokal ostade u vazduhu, a usne, još željne vina, napućene.
  Zar to može biti istina?
  Dešava se čudo?
  Otpi gutljaj, pa se okrenu da pogleda.
  Ugleda kurira Zberčelea kako mu prilazi.
  Ovo je napola čudo, pomisli Đerolamo.
  U redu, nije gradonačelnik, ali njegov šurak, na kraju krajeva, radi u opštini.
  Ako mu ispriča šta se desilo, možda će se založiti za njega kod gradonačelnika.
  Kurir priđe baru. Naruči čašu belog vina, koju mu Lena ljubazno posluži iako je prezirala te doze za curice.
  Planirao je da oprezno pređe na razlog svoje posete Leninoj krčmi, nije želeo da zet pomisli kako je znatiželjan.
  Oprez je, međutim, bio suvišan.
  Nije morao ni da pita: Vitali mu odmah sve sam ispriča, od A do Š.
  A onda utonu u ćutanje.
  Lena mu je gurnula pod nos jedanaestu šolju.
  Opštinski kurir uzdahnu.
  Lepo mu je govorio, i to toliko puta, da se drži podalje od te priče.
  „Ti si stvarno budala“, reče.
 
 
 41.


  „Oh, kakvo lice!“, pomisli ujutru tetka-Rozina videvši Vitorija Barberija.
  Lice nekoga ko pati zbog ljubavi i ko od nedelje u podne niti je nešto okusio, niti je trenuo: bledilo, podočnjaci, suzne oči koje unezvereno lutaju po sobi.
  „Nije ti dobro, Vitorio?“, upita Rozina.
  Samo što je ustala.
  Imala je tek toliko vremena da se dotera kako bi izgledala onako kako je želela: kao oronula starica.
  „A?“, navaljivala je. „Nije ti dobro?“
  Vitorio je bio lepo vaspitan, nikada ne bi sebi dozvolio da bude grub prema starijoj ženi. Ali tih dana bi svima bilo bolje da ga ostave na miru.
  „Odlično sam“, odgovori.
  „Ali vidi kakvo ti je lice...“, zausti tetka-Rozina.
  „Gde da stavim hleb?“, prekide je on.
  I pustite me na miru, htede da doda.
  „Jesi li popio kafu?“, upita starica.
  „O bože“, promrmlja mladić sebi u bradu.
  Otac ga je upozorio da je gospođa Rozina nagluva. Možda ga nije čula. Moraće da viče.
  „Da ga stavim na sto?“, dreknu.
  Tetka-Rozina se zagrnu šalom, koji joj je sezao sve do bokova.
  „Sedi“, nastavi ona, ne odgovorivši na njegovo pitanje, „odmah ću ti skuvati.“
  Vitorio je bio očajan.
  Hteo je da bude sam, bavi se svojim problemima, razmišlja. Kao da nije dovoljno sve ono što mu se mota po glavi, sad još mora da povlađuje toj poluizlapeloj starici.
  Uostalom, ako ne pristane da popije tu prokletu kafu, ko zna koliko će još vremena izgubiti.
  „Dobro“, reče ne pazeći na ton. „Hajde da popijemo tu kafu. I da završimo!“
  Tetka-Rozina se nasmeši.
  „Kako?“, reče, pretvarajući se da nije razumela.
  „Ništa“, odgovori Vitorio. Da se ovaj susret dogodio u nekom drugom trenutku, silno bi se zabavljao.
  „Baš lepo od tebe“, reče Rozina, „što si mi doneo i hleb.“ Mladiću se ote smešak, nije uspeo da ga zadrži: u pravu je njegov otac. Nije samo ogluvela, već i podetinjila.
  Ovakvu staricu, pomisli Barberi, nije teško prevariti: mačji kašalj.
  Da nije dobar momak, nego mangup...
  Možda čak noću zaboravlja da zaključa vrata.
  Sva sreća te je okačila zvonce, pošto ovakva gluva...
  Tako barem može da čuje zvoncaranje.
  Cin-cilin, cin-cilin...
  Evo, kao sada, na primer.
  Neko ulazi...
  Cin-cilin, cin-cilin...
  A ona se nije ni pomakla.
  Vitorio se trže iz misli.
  Neko ulazi u kuću.
  „Tetka-Rozina“, odjeknu neki glas. „Stigla sam.“
  To nije bio neki glas.
  To je bio njen glas.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:48 am

42.


  Sekretar Kare je pokušao da mu ubaci tu bubu u uho.
  Ali gradonačelnik Meča uopšte nije mario za pokrajinsko upravno veće.
  Čemu uostalom služi rezervni fond, ako ne za fmansiranje vanrednih poduhvata?
  A zar ovaj nije takav?
  Čak se ni njegov otac ne bi toga dosetio. Istini za volju, da je živ, ne bi propustio priliku.
  Priliku, pomisli gradonačelnik, da zaista uđe u istoriju. Kakvo crno ulje i masline!
  Klibereći se u lice Gislanconiju, gradonačelnik Meča u ponedeljak zaspa oko ponoći.
  U utorak ujutru se probudi potpuno svež. Uleteo je u opštinu tačno u jedanaest.
  Prvo je pregledao tekst koji će biti podnet upravnom veću, sazvanom po hitnom postupku za to isto veče, kako bi se upoznalo sa predlogom da se vazduhoplovni poduhvat finansira sredstvima iz rezervnog fonda; dokument je sastavio sekretar Kare, i to nerado, sve vreme odmahujući glavudžom: ali o naređenjima se ne raspravlja, ona se sprovode; on to najbolje zna.
  Zadovoljan, on lično pozva Karea i zamoli ga da ode u njegovu kancelariju. Kucnuo je čas da pređe na drugi deo svog akcionog plana: treba stupiti u vezu sa Rimom.
  „Obično ili preporučeno pismo, telefonski ili običan telegram?“, upita Kare, rešen da u ovom slučaju zauzme neutralan stav, što je bilo u suprotnosti s njegovim preduzimljivim duhom.
  Gradonačelnik se nasmeši.
  „Ništa od svega toga“, reče.
  „Nego?“, upita sekretar.
  Meča pokaza Kareu svoju desnu šaku: mali prst i palac ispruženi, ostali savijeni prema dlanu.
  „Te-le-fo-nom!“, reče naglašavajući svaki slog.
  Kare ustuknu: prvi put će se iz tih odaja obaviti telefonski razgovor na toliku daljinu.
 
 
 43.


  „Bilo je krajnje vreme“, reče tetka-Rozina videvši Renatu kako ulazi.
  U jednom trenutku se uplašila da je predstava previše uverljiva i da će se Vitoriju, koji je u nju poverovao, sve smučiti pa će otići, misleći da ovako samo gubi vreme.
  Ona je pozvala Renatu da toga jutra dođe kod nje oko jedanaest: nije joj, međutim, rekla zašto.
  Barberiju ocu predložila je da joj hleb isporučuju baš u to vreme.
  „Znate“, objasnila je. „Po ovoj hladnoći kasnije ustajem.“
  Tako, dodala je, štedi drva za ogrev.
  I Barberi je sada imao još jedan razlog da je sažaljeva.
  Pošto je trik uspeo, Rozina je mogla da zbaci masku.
  „Vi se poznajete?“, našali se obraćajući se njima dvoma.
  Vitorio je bio zabezeknut.
  Renatin ulazak.
  Rozinina promena tona.
  Šta se to do đavola...
  Renata je, međutim, sve shvatila.
  „Raspravite se sada“, rekla je starica. „Posle ćemo razgovarati.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu