Andrea Vitali

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:25 am

First topic message reminder :



U Belanu vlada veliko uzbuđenje. Agostino Meča, autoritarni gradonačelnik varošice na obali jezera, odlučio je da sprovede jedan prilično moderan i ambiciozan plan: uspostavljanje hidroavionske linije koja će povezivati Komo, Belano i Lugano, biti dika i ponos njegove opštine i naterati okolne gradiće da puknu od zavisti. Te mirne i izrazito fašističke 1931. godine sve, čini se, ide kao po loju. Iako postoji jedan problem: to će biti ogromna investicija za kasu jedne male opštine, a i hidroavion mora da bude propisno isproban. Osim toga, tu je i Renata, gradonačelnikova kći: koliko juče bila je devojčica, a odjednom je postala tako čudna. Da se iza toga ne skriva neki njen novi hir?

Sa sebi svojstvenim umećem Andrea Vitali piše još jednu epizodu sage o Belanu: priča o životu u varošici, sa njenim ljubavima i skandalima, karijerama i dinastijama, ali i tračevima koji se prenose iz pokolenja u pokolenje; kroz taj mikrokosmos on istražuje i istoriju Italije, njene snove o modernosti i njenu inertnost, njene mane i vrline, već decenijama gotovo nepromenjene. Ali romani Andree Vitalija predstavljaju, pre svega, zadovoljstvo za čitaoca, zahvaljujući njegovoj sposobnosti da prikaže i oživi likove i pojedine krajeve, znalačkom građenju zapleta i pripovedačkom ritmu koji je uvek razigran i prijatan.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:48 am

44.


 I


  Teatralnost Adolorate Degrandi dobro su poznavali oni stanovnici Belana koji su bili prinuđeni da odlaze u govornicu telefonske kompanije.
  To je bio sastavni deo njene ženske prirode. U životu od nje nije imala velike koristi, ali nije mogla da odoli da je ne doda, poput kakvog začina, svemu što je radila. U Belano je stigla pre nešto više od godinu dana, iz Lomača, svog rodnog mesta, sa zadatkom da, kako je govorila, upravlja javnom telefonskom govornicom - a bila je, zapravo, obična službenica, telefonistkinja.
  Njen dolazak je bio pravi pravcati događaj.
  Naime, putnički voz u šesnaest i petnaest, kojim je ta žena doputovala, kasnio je više od deset minuta zato što se zadržao na stanici u Belanu: toliko je vremena bilo potrebno da se istovari njen prtljag.
  Šef stanice, nosači i putnici dali su sve od sebe da joj pomognu - kad je operacija istovarivanja završena i kada je voz konačno krenuo, Adolorata je, okružena svojim koferima, pozdravila konduktere i mašinovođu tako što im je sa perona slala poljupce, a oni su joj, stojeći na prozorima voza, uzvratili pljeskom.
  U tom se trenutku šef stanice, izvesni Trombin, zainteresovao za identitet putnice. Prišavši joj, pod izgovorom da joj nudi pomoć da preveze prtljag, okrznuo je pogledom nalepnice na putnim kovčezima i pročitao: Đulu.
  Odmah je počela da ga kopka sumnja. A kada mu je žena, na njegovo precizno pitanje, odgovorila da će odsesti u hotelu Tomazo Grosi, bio je ubeđen da je dobro video.
  Glumica! Eto ko je stigao u Belano!
  Nije ni moglo biti drugačije, s obzirom na njenu visoku i vitku figuru, koščato lice i prodoran pogled dva crna oka, mahanje rukama, afektiranje i gestikuliranje, kao da su joj šake listovi koji samo što se nisu otkinuli s grane.
  To je rekao svojim ljudima na stanici i glasina je počela da se širi.
  U hotelu Tomazo Grosi to su saznali gotovo istog trena. I, počev od gazde, preko knjigovođe Dionizota, pa sve do poslednje služavke, svi su se upustili u neupadljivo nadmetanje u prikupljanju podataka o novoj gošći i razlozima zbog kojih je tu, koje je sve filmove snimila, koji će još glumci stići...
  Adolorata je primetila tihu ali napetu pažnju izazvanu svojim dolaskom.
  Pripisala je to svom šarmu i činjenici da je, po svemu sudeći, dospela u mesto gde su ljudi osetljivi na lepotu i dobrotu.
  Nije joj bilo ni nakraj pameti da je reč o gruboj grešci prouzrokovanoj njenim načinom života, čijem je nastanku umnogome doprinela mašta šefa stanice.
  To se rešilo za nedelju dana, kada je stančić, koji joj je telefonska kompanija stavila na raspolaganje, bio spreman za useljenje: Adolorata je uz veliku pompu napustila sobu u hotelu Grosi, praćena razočaranim pogledima posluge, i otkrila razlog svog dolaska u Belano: radiće kao telefonistkinja u novootvorenoj javnoj govornici.
 II


  Đulu se proslavila izjavom datom prilikom stupanja na dužnost u govornici: rekla je da će svojim rukama povezati Belano sa svetom.
  I zaista, bilo je pravo uživanje gledati je kako se snalazi sa gajtanima i utikačima, vešto koristeći šake, koje kao da su imale moć govora.
  Mnogim mladićima se raspalila mašta.
  „Možeš li ih zamisliti na sebi“, čulo bi se povremeno.
  Đulu je osećala da je vazduh oko nje ispunjen požudom.
  I svakog jutra je dodavala jednu kap parfema više.
  Tako je još više podsticala maštarije, pune detalja, koje su njene ručice budile.
  Neki su ih sanjali.
  Ali prvome koji je taj san pokušao da pretvori u stvarnost ostao je neizbrisiv ožiljak.
  To se desilo učitelju Evelinu Mirabileu. U Belano je stigao nekoliko godina pre toga kako bi, usred školske godine, zamenio staru učiteljicu Leticiju Spacati, budući da se ona jednog jutra nije pojavila u učionici iz prostog razloga što je umrla u toku noći: u snu i u sopstvenom krevetu.
  Što se tiče teatralnosti, Mirabile nije nimalo zaostajao za Đulu, a priliku da je koristi pružila mu je amaterska pozorišna družina Belana. Za samo nekoliko meseci postao je njen najaktivniji član.
  Učitelj se s vremena na vreme javljao telefonom porodici u Abrucu; istini za volju, ne previše često, kako ne bi nepotrebno rasipao novac i stalno ponavljao jedno te isto - radije je pisao.
  Ali sa dolaskom Adolorate u govornicu iz korena je promenio navike i ponekad je tamo odlazio čak dva puta nedeljno, što je zbunjivalo njegove rođake, budući da nisu znali šta se dešava.
  I on je podlegao Duluinim dražima i, dok je posmatrao devojčine ruke, osećao je kako mu krv nadire u glavu, i ne samo tamo.
  Za razliku od drugih momaka, koji su joj se udvarali manje ili više otvoreno, Mirabile je dobro proučio plen pre polaska u napad: napravio je neku vrstu psihološkog portreta kako bi je pogodio u slabu tačku, ne bi li u trenu poklekla.
  Jednog kasnog popodneva, koristeći činjenicu da su sami u govornici, krenuo je u juriš.
  „Glumica!“, dreknuo je, izašavši iz kabine.
  Đulu ga je pogledala svojim krupnim crnim očima, hladna kao led: nju nije bilo lako zbuniti.
  Glumica, ponovio je učitelj, objasnivši joj da je odavno posmatra. Ali, pazite, ne sa prostačkom, žudnom pažnjom onih koji su dolazili u govornicu.
  „Ne“, rekao je Mirabile, odmahnuvši glavom i podesivši setnu boju glasa.
  Njegove oči su prodrle dalje, dublje.
  „U dušu!“
  U dušu koja se skrivala ispod ljušture izgleda.
  I upravo ispod te ljušture, on je u Adolorati prepoznao dušu glumice: bilo bi šteta da ona ostane neotkrivena, da ne izađe na površinu.
  „Zašto lišiti svet takvog talenta?“, upitao se učitelj Mirabile.
  Zašto narodu uskratiti mogućnost da uživa u tom daru s neba, u rajskoj lepoti po kojoj je bila ravna, čak je i prevazilazila jednu Dolores del Rio?
  U tom trenutku telefonistkinja se bezuslovno predala.
  I ne znajući, učitelj Mirabile je dotakao osetljivu žicu: to je bila upravo sličnost sa slavnom glumicom, s kojom je Adolorata odavno nastojala da se poistoveti i koja je, igrom sudbine, nosila isto ime, ali ga je promenila zbog karijere - tako je barem telefonistkinja volela da misli.
  Neko je to sada konačno primetio.
  „Ali kako?“, pitala je.
  Ništa lakše, glasio je odgovor.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:49 am

III


  Učitelj Mirabile je bio zvezda Amaterske pozorišne družine Belana. On je birao tekstove, glumce, dodeljivao uloge.
  Baš u to vreme razmišljao je šta da postavi na scenu u narednih nekoliko meseci. Pažnju mu je privukla jedna laka komedija pod naslovom Kraljica ogledala, nepoznato delo izvesnog Domecija Đitantija.
  Kao što je nagoveštavao sam naslov, kraljica je imala glavnu ulogu i ona je, tek sad je to uvideo, bila kao stvorena za Đulu.
  Treba samo na vreme preduhitriti konkurenciju, to jest nekoliko devojaka sa umetničkim pretenzijama: one naravno nisu tako dobre kao ona, ali su u prednosti zato što su već odmakle s pripremanjem uloge.
  Kako to da uradi?
  Mirabile se pretvarao da razmatra problem.
  Pogledao je u tavanicu, čelo mu se naboralo.
  A onda je tresnuo šakom o pult između sale za klijente i telefonistkinjinog radnog stola.
  „Morate da ih nadmašite“, rekao je.
  Dovoljno je sedam-osam večeri. Za to vreme, bio je siguran u to, uspeće da joj objasni sve tajne uloge. I Đulu će, u trenutku raspodele uloga, pregaziti konkurenciju i dobiti ulogu kraljice.
  Naravno, niko to ne sme da zna ili vidi.
  Dakle, pošto to mora da ostane tajna, ne mogu da održavaju probe u Kući fašizma.
  Treba naći neko mirno mestašce, zaštićeno od znatiželjnih pogleda.
  „Pa gde ćemo onda?“, pitala je Adolorata.
  Mirabile je slegao ramenima.
  „Vi odaberite“, rekao je, „kod mene, kod vas. Možda čak i ovde, kad završite s poslom. Pravoj umetnosti je svuda dobro.“
  Đulu je odmerila predlog.
  „U redu“, rekla je, „gore ćemo, kod mene.“
  I dogovorili su se šta da rade. Svake druge večeri učitelj Mirabile će dolaziti u javnu govornicu pred samo zatvaranje, a onda će, sakriven u kabini, sačekati da Adolorata ugasi svetlo, pa će krišom izaći napolje i popeti se kod nje u stan.
  Sve je teklo kao po loju.
  Probe su trajale do kasno u noć. Zato što se Đulu odmah svojski bacila na posao, pokazavši da zaista ima umetničku dušu, ali i zato što je, već od prvog časa, Mirabilea obuzeo erotski zanos koji ga je iscrpljivao. Da bi naučio devojku kako se drži na sceni, učitelj ju je stalno ispravljao i zato je bio prinuđen da je dodiruje: to su bili nevini dodiri, po rukama, ramenima, ponekad bokovima, licu i glavi. Đulu mu je to dopuštala, nimalo uznemirena zbog toga što se učiteljevi prsti ponekad zadržavaju duže nego što je neophodno. On se, međutim, toliko unosio da kasnije, kod kuće, često nije uspevao da zaspi.
  Tako je u jednom trenutku procenio kako je kucnuo čas da konačno pređe na stvar.
  Prilika je bila tu. Na tom sedmom ili osmom času na red je došla jedna izuzetno snažna scena: neka vrsta monologa. Kraljica, sada udovica, izgovara ga u potpunom mraku, pitajući se šta da radi: da li da nastavi sa dotadašnjim životom, oličenim u ogledalu, da se preuda, ili preuzme upravljanje kraljevstvom, čiji je simbol žezlo.
  Adolorata se dobro pripremila: kako se radilo o noćnoj sceni, o kraljici koja, izjedana sumnjama, ne može da spava, raščupala se kao da je upravo ustala iz kreveta i obukla je kućnu haljinu.
  U zanosu glume, haljina joj je u jednom trenutku spala s ramena, otkrivši pola sise.
  Učitelj Mirabile je proključao.
  Stigli su do mesta kada kraljica, pošto je zavitlala ogledalo ka publici, treba isto to da uradi sa žezlom. Đulu je, međutim, zaboravila da ga uzme.
  Zastala je.
  „Uzeću varjaču, dođe mu na isto“, rekla je.
  Učitelj Mirabile ju je upozorio da ne mrda.
  „Čekaj“, rekao je, a glas mu je zastao u grlu.
  Već je bio van sebe.
  Prišao joj je i dahćući prošaputao:
  „Uzmi ovo umesto žezla.“
  I privukao je glumičinu ruku.
  Adolorata u prvi mah nije ništa shvatila.
  U ruci joj se našla neka nabrekla i vlažna stvar. Držala ju je neko vreme, zavaravši tako Mirabilea, koji ju je odjednom zgrabio za zadnjicu.
  Đulu se tek tada osvestila. Snažno je stegla onu stvar i savila je nadole, nateravši učitelja da jaukne od bola.
 IV


  „Frangar sed nonflectar“, prokomentarisao je ubrzo posle toga profesor Kancani u ambulanti bolnice Umberto I kada je, nešto posle ponoći, ugledao Mirabileovo lice upalo od bola. Učitelj ga je zamolio da pregledu ne prisustvuje dežurna časna sestra.
  „Polomiću se, ali se neću saviti.“
  Profesor bi, međutim, voleo da zna kako je učitelj uspeo da nanese sebi takvu povredu.
  Ovaj se pravio da ga nije čuo.
  Njega je više zanimalo koliko će trajati lečenje i u čemu će se sastojati.
  „Što se tiče vremena, trebaće trideset-četrdeset dana“, odgovorio je profesor.
  A kada je reč o načinu lečenja, jedino rešenje je neka vrsta polukrutog zavoja kako bi se povratio oblik. Ostalo treba prepustiti majci prirodi i nadati se najboljem.
  „Zašto?“, pitao je Mirabile.
  Zato što će, glasilo je profesorovo objašnjenje, kao što se to dešava kod svakog preloma ili naprsnuća, zarastanje ostaviti izvesno zadebljanje, a ono narušava kontinuitet dotičnog organa.
  „Razume se“, istakao je, „jedno je kada čovek ima zadebljanje na butnoj kosti, a drugo kad se ono nalazi ovde!“
  Od te noći učitelj Mirabile nije više bio onaj stari. Dva meseca kasnije, kada je konstatovano izlečenje drugog, trećeg pa čak i četvrtog stepena, kako je profesor Kancani ustanovio, malo u šali, a malo i u zbilji, što je značilo da će mu ud ostati takav kakav jeste, grbav i skoro neupotrebljiv, učitelj je tražio premeštaj iz zdravstvenih razloga i izgubio mu se svaki trag.
  Đulu je, međutim, ostala.
  Možda je čak postala još teatralnija i sklonija istraživanju sopstvene duše, intime. I ne samo sopstvene, već i tuđe, pošto je počela da radi ono što nikada pre nije radila: da prisluškuje telefonske razgovore.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:49 am

45.


  Uspostavljanje veze s Rimom trajalo je čitav sat.
  Čak je i za dostavljanje hleba gospođi Rozini bio potreban skoro sat.
  Videvši sina kako se konačno vraća, Barberi otac spremi se da mu očita bukvicu.
  Ali reči mu zamreše na usnama.
  Gospode!
  Pre jedan sat je gledao sina kako izlazi iz pekare vukući noge, pogrbljen kao starac.
  A sad?
  Sad se vraćao ozaren, živahan kao kos.
  Da, baš tako, pomisli pekar.
  Kao zaljubljeni kos.
 
 
 46.


  U stvari, uspostavljanje veze s Rimom trajalo je više od jednog sata.
  Ali šta ona tu može?
  Ma koliko one bile bele, sugestivne i intrigantne, imala je samo dve ručice i kad su linije opterećene, korisnici moraju da stanu u red i čekaju.
  Uostalom, mislila je Đulu, uvek ista priča.
  Po čitavo prepodne sedi besposlena, a onda odjednom promet eksplodira. Svi hoće da telefoniraju, svima se žuri.
  Zahtev sekretara Karea da opštinu poveže sa Rimom stigao je odmah posle zahteva filijale Milanske banke za male kredite u Belanu da obavi međugradski razgovor sa direkcijom.
  Činjenica je da je direktor filijale u Belanu bio novajlija, neiskusan i stidljiv, a uz to je još i mucao. Tada se prvi put usudio da iz Belana uznemiri pretpostavljene i to je učinio zato što se, kako je procenio, radilo o gorućem problemu.
  Mucajući i izvinjavajući se uvek kada bi zapeo kod neke reči, uspeo je da objasni zašto mu je neophodno mišljenje direkcije. I sat je proleteo.
  Iako je pažljivo pratila razgovor, Đulu nije bogzna šta shvatila, pošto je bila neupućena u bankarsku materiju.
  Naslutila je da je izvesni Girardi, vlasnik automehaničarske radionice, pustio nekoliko menica kojima ističe ili im je upravo istekao rok, to Đulu nije baš najbolje razumela. U svakom slučaju, morao je da traži od banke novo odlaganje, ali direktor filijale u Belanu, koji mu je po svoj prilici ranije već odobrio nove rokove, nije se usudio da sam odluči.
  Iz Milana su rekli „ne“.
  Dosta je bilo odlaganja.
  Dostaje, rekli su, podilaženja takvim pijavicama. Neka klijenti poput njega nađu sebi druge banke.
  Ali ako ga odbije, primetio je, zastajkujući kod svake reči direktor filijale u Belanu, Girardi će se naći na rubu stečaja!
  „To se nas ne tiče“, glasio je odgovor direkcije.
  I hop! Prošao je jedan sat.
  Šta ona tu može?
 
 
 47.


  Rim je u podne bio na liniji.
  Gradonačelnik Meča je naredio da mu se veza prebaci u kancelariju gde je, bez svedoka, ostao zatvoren skoro tri četvrti sata.
  Izašao je sav ozaren u dvadeset do jedan kako bi uleteo u sekretarovu kancelariju i potvrdio da će još iste večeri biti održan sastanak sa upravnim većem.
  Sekretar nije imao vremena čak ni da iznese novu primedbu: Meči se mnogo žurilo.
  Zavali se u stolicu.
  „Budala!“, promrmlja poluglasno.
  Gradonačelnik je uvek tako radio kad se dešavalo nešto do čega mu je bilo naročito stalo: navrat-nanos bi sazvao veće, ne navodeći razlog.
  Onda bi ta četvorica mamlaza, onako zatečena, dopustila da ih začara baljezganje njihovog šefa: obično nisu razumeli ni reč od onoga što je on govorio, ali na kraju bi svi listom potpisali i razišli se.
  To nije strašno ako se radi o obavezama koje podrazumevaju male troškove.
  Ali u ovom slučaju, činilo se Kareu, uprava se izlaže opasnosti da se uvali u prilične nevolje i nagrabusi.
  Treba unapred obavestiti članove veća o tome šta treba da odobre.
  Valjda će onda neko pokušati da urazumi Meču.
  Bilo je jedan sat.
  Sekretar odluči da preskoči ručak.
  Dobro će mu doći.
  I malo će prošetati.
  O čemu je do đavola gradonačelnik razgovarao sa onima Rima?
  Otići će praznog stomaka u kratka šetnju i saznaće.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:50 am

48.


 I


  Sekretar Kare je bio oženjen, ali nije imao decu.
  Da li je za to bio kriv on ili njegova žena Auzonija, ko bi ga znao?
  Oboje su prihvatili stvarnost. Odavno su prestali da postavljaju sebi to pitanje.
  Sada su mirno živeli.
  Dobra hrana, prijatna praznična popodneva, koja su provodili u kući, leti uz sladoled, a zimi uz vrhunske torte. Retko su imali goste. Retko su izlazili, samo u posebnim prilikama.
  Tako je Kareu narastao trbuh. I ne samo njemu, već i njegovoj gospođi, koja je mogla da se pohvali pozamašnim obimom struka.
  Kad bi se pogledao u ogledalo, Antonino bi se često prisetio sada već dalekih ratnih godina: ispod kože su se ocrtavala rebra i grudna kost i svakog meseca je morao da buši novu rupu na opasaču kako mu ne bi spale pantalone.
  Šta se desilo s njegovom tadašnjom formom i energijom?
  Tja, odgovarao je sam sebi.
  Verovatno ih je tada potpuno potrošio.
  Sada mu je mirna, blažena monotonija svakodnevice grejala srce: svoj sadašnji život ni sa kim ne bi menjao, ništa drugo nije želeo. On je predstavljao, smatrao je, prirodni nastavak njegove vojničke karijere.
  Zato mu uopšte nije prijalo kada se, pre otprilike godinu i po dana, zacopao u jednu službenicu opštine Leko.
 II


  To se desilo prilikom godišnjeg sastanka sekretara varošica na obali jezera u opštini Leko, nekoliko nedelja uoči Božića. Svečana prilika: razmenjivali su najlepše želje za praznike sa glavnim sekretarom.
  Žena je stajala na pragu sale za prijeme u opštinskoj zgradi, dočekivala zvanice i pozivala ih da zauzmu svoja mesta.
  Kad je stigao na red, Kare je salutirao i, blago se naklonivši, izdeklamovao lične podatke, kao pravi oficir džentlmen.
  Ona mu se nasmešila, a zatim i sama predstavila.
  „Ženevjev“, rekla je.
  „0/fl/d!“, uzviknuo je Kare.
  I odmah joj je, na savršenom francuskom, poželeo srećan Božić i puno radosti u 1929.
  Zapanjena, Ženevjev je zahvalila, takođe na francuskom.
  Otkud to? Oboje su se pitali.
  Otkud to da oboje tako dobro govore jezik svojih rođaka sa druge strane Alpa?
  Bilo bi im teško da to na licu mesta razjasne, pošto se iza Kareovih širokih pleća formirao red sekretara koji su diskretno gunđali. Antonino je propustio nezadovoljne kolege i, kada je konačno ušao i poslednji, dok se sekretar Leka pripremao da započne kratak govor, postavio je ženi to pitanje.
  Povukli su se zajedno u dno sale, gde su mogli da pričaju ne ometajući skup.
 III


  To je bar prosto, ispričala je žena: majka joj je francuskog porekla i u kući je uvek govorila na maternjem jeziku, tako da je ona odrasla govoreći i italijanski i francuski.
  A on?
  I njegova majka ili otac dolaze s one strane Alpa?
  Ma ne, promrmljao je smeškajući se Kare. Otac mu je Sicilijanac, a majka iz Čočarije.10 On je rođen i odrastao u Rimu. Tamo je i naučio da govori francuski.
  Bilo je to 1914. Na početku te godine snažni ratni vetrovi zapahnuli su Evropu i Italija nije znala treba li da im dozvoli da je rashlade. To se dešavalo u prvim mesecima, u trenucima kada se vlada održala tako što je vodila politiku „i vuk sit i ovce na broju“: jednog dana se činilo da Italija prilazi Trojnom savezu, a već narednog vladama Antante.
  Kare je tada bio student i vatreni pobornik intervencionizma. Posećivao je kružoke na kojima se raspravljalo o ratu i čiji su učesnici smatrali da je, upravo zbog izjava o neutralnosti, koje je italijanska vlada davala prethodnog leta, tačna vest da vojni vrh priprema dva različita manevra: jedan protiv Francuske, a drugi protiv Austrougara. Prema tim informacijama, verovatniji je bio napad na Francuze, što bi Italiji omogućilo da potvrdi vernost tadašnjim saveznicima iz Sila osovine. Tako se Antonino, zajedno sa svojim drugovima, kao pomahnitao bacio na učenje francuskog, jer će zahvaljujući njemu, kako se govorilo, biti u prednosti u trenutku regrutacije: poštedeće ih rova i obezbediti im odgovornije funkcije.
  To se, međutim, završilo tako što se Italija zvanično povukla iz Trojnog saveza i okrenula protiv nekadašnjih saveznika. Ispostavilo se da je učenje francuskog bilo nepotrebno, ali Antonino Kare nije želeo da ga zaboravi: održavao ga je tako što je čitao klasike s druge strane Alpa na njihovom maternjem jeziku i govorio svaki put kad bi mu se za to ukazala prilika.
  Kao tog popodneva u Leku.
  A ono je u sekretaru ostavilo nešto više od sećanja na prijatan razgovor na francuskom. U njemu je ostala neka vrsta čežnje, neka vrsta požude, koju je osećao od usta pa sve do želuca: ista ona koja se javljala kada bi kod kuće u vazduhu osetio miris kuvane govedine sa začinima ili svinjske salame i koja bi se smirila tek kada bi napunio želudac; kao što se i ova smirila kada je, nekoliko dana kasnije, iskoristivši Ženevjevin predlog da je slobodno pozove ukoliko se uželi još jednog lepog razgovora na francuskom, ostao na telefonu, onom u opštini, skoro jedan sat.
  I ona je njega zvala. Iako se nisu dogovarali, za nepunih mesec dana vodili su tri-četiri telefonska razgovora nedeljno. Kare se posle njih uvek osećao iznureno, kao da se naprezao. Shvatio je kako je došao trenutak da napravi još jedan korak dalje, ali je odugovlačio. Ako bi se i dušom i telom bacio u tu pustolovinu, poremetio bi umirujuću rutinu svog života: to mu se nimalo nije dopadalo i činilo ga je nervoznim.
 IV


  Ova priča nije imala ishod. Iscrpla se, malo-pomalo, i to preko telefona, zbog Kareove neodlučnosti.
  Umrla je od sušice, pomislio je kada se kasnije danima pitao je li bolje žaliti za nečim ili imati grižu savesti.
  Ova avantura je, ipak, ostavila određene posledice.
  Oko mesec dana posle fatalnog susreta sa Ženevjev, Kare je među svojim službenicima primetio neuobičajenu veselost.
  Cerekali su se između sebe. Ponekad su se otvoreno smejali. To ne znači da je u opštini smeh bio zabranjen. Naprotiv, sekretar je odlično znao da je učinak vojnika bolji kada je moral na visini.
  Ali voleo bi da i on zna razlog tolike veselosti, da se i on smeje s njima, kao dobar komandant.
  Tako je jednoga jutra doneo odluku.
  Pojavio se iznenada na pragu svoje kancelarije u trenutku kad se orio smeh.
  „Kažite i meni šta je smešno, da se i ja smejem“, rekao je.
  Smeh je utihnuo, službenici su se zabezeknuto pogledali.
  Iako ni njegova mimika ni ton nisu ukazivali da je sekretar besan.
  Tada mu je kurir Zberčele objasnio.
  Đulu, rekao je.
  Smejali su se Đulu.
  „A tako?“, pitao je Kare.
  A šta ona to radi što je tako smešno?
  Ništa, glasio je odgovor.
  Ne radi baš ništa.
  Zasmejava ih.
  A otkad to?
  Možda je sekretar još nije video, rekao je kurir.
  Onda treba da zna da je, od pre nekog vremena, otprilike mesec dana, Đulu došla na ideju da govori francuski.
  „Francuski?“, prekinuo ga je Kare, nakostrešivši se.
  Da, baš francuski.
  Kad bi je samo video kako se ponaša prema mušterijama, kako zauzme pozu, napući usne, trepće i namešta uvojke kose na obrazima.
  A kad bi je tek čuo.
  Pošto je posle svake tri reči na italijanskom ubacivala izraze na francuskom.
  Bien sur, certainement, mon cheri, moi aussi11 i sve tako u tom stilu.
  Pokušavala je čak da kotrlja r.
  Cirkus, objasnio je kurir.
  „Ko zna šta je uvrtela u glavu“, rekao je.
  Možda je konačno pronašla nekog švalera. Francuza, naravno.
  Ma kakav švaler, hteo je da kaže sekretar.
  Ali se ugrizao za jezik.
  „Od pre mesec dana, a?“, pitao je.
  Mesec dana, koji dan više ili manje.
  Dva sata kasnije, iskoristivši pauzu za ručak, banuo je kod Đulu, smislivši neki izgovor.
  Karea nije zanimalo je li ta žena zaista velika glumica ili obična guska.
  Bilo mu je dovoljno što je, razgovarajući s njom, primetio da se Đulu dobro pazi da ne koristi izraze na francuskom.
  Uveren da zna istinu, otvorio je paljbu iz teške artiljerije.
  „Znate li, gospođice, da je zabranjeno prisluškivati tuđe telefonske razgovore? Znate li da mogu da se pobrinem da ostanete bez posla?“
  Đulu se nije dala zbuniti.
  „Usudili biste se to da uradite?“, pitala je.
  Ne, ne bi!
  „Ali budite oprezni“, upozorio ju je.


 V


  Sada, kao i tada, sekretar Kare se pojavi na vratima telefonistkinjinog stana.
  „Bonjour“,12 reče ulazeći.
  Duluino lice se zgrčilo u mačkasti osmeh.
  „Qu’est ce que vous voulez?“,13 upita.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:51 am

49.


  Bio je sit, kao da je pojeo vola.
  Vraćajući se u opštinu, sekretar je imao osećaj da ono što mu je Đulu ispričala nije uspelo da se smesti u njegovoj glavi, pa se zato spustilo u želudac i popunilo ga.
  Na pitanje o čemu su razgovarali gradonačelnik i oni u Rimu, Đulu je počela da mu objašnjava razlog zbog koga je veza uspostavljena sa zakašnjenjem od jednog sata: tako je sada bio savršeno obavešten o nedaćama koje će zadesiti Girardija, čija ga sudbina nije naročito zanimala, ali zato je žudno saslušao izveštaj o drugom telefonskom razgovoru.
  I sada je sve znao.
  Znao je, naime, sledeće:
  a) Gradonačelnik je razgovarao sa odgovornim za projekat, izvesnim doktorom Furinijem, i rekao mu kako je čvrsto odlučio da prihvati Sistarov predlog.
  b) Meča je kategorično tvrdio kako opština Dervio nije zainteresovana da se uključi u tu inicijativu. Na to mu je Furini stavio do znanja da je predračun poslat opštinskim upravama napravljen na osnovu očekivanja da u uspostavljanju avionske linije učestvuju sve tri opštine: drugim rečima, to je značilo da će, ukoliko ni Dervio ne namerava da se uključi, samo troškovi za pristupanje projektu porasti sa četiri i po na devet i po hiljada lira.
  c) Gradonačelnik je samo malo oklevao - Đulu se toga odlično sećala - a onda je doslovce izjavio da se „tu ne radi o parama, već o ekskluzivnom pravu koje bi varošica dobila". Onaj drugi mu je odgovorio da će imati ekskluzivu ukoliko to želi. Štaviše, dodao je, upravo tih dana inženjer Lauro Macagrosa, tehnički direktor projekta, nalazi se u Komu kako bi ubrzao birokratski postupak, i bilo bi dobro da se gradonačelnik sastane s njim.
  Može li, recimo, da ode u Komo?
  Meča je, međutim, predložio susret u Belanu, sa sve pozivom na ručak, i to već u nedelju, i Furini je prihvatio u Macagrosino ime.
  Ko zna šta će proisteći iz tog ručka, pomisli Kare.
  Taj magarac od gradonačelnika upušta se u opasnu avanturu.
  Sreća što je on tu.
  Na večerašnjoj sednici, u trenutku kad bude iznosio svoje mišljenje, neće se ustezati: očitaće bukvicu i gradonačelniku i ostalim mamlazima u veću, koji se uopšte ne razumeju u budžet.
 
 
 50.


  „Baš me briga!“, reče Girardi na vest da mu banka neće odobriti nova odlaganja.
  „Zatvaram radionicu!“, dodade. „Proglašavam stečaj!“
  Naime, jedan stečaj za sobom povlači drugi.
  A ovaj će biti treći u Girardijevom životu.
  On je odavno shvatio kako je mnogo jednostavnije da se čovek ponovo rodi iz pepela stečaja nego da moli kreditore za razumevanje i jedva sastavlja kraj s krajem samo da bi spasao obraz.
  „Baš me briga!“, ponovi. „Dosta je bilo rmbačenja u radionici. Laku noć, svirači!“
  A jedan od njih bio je Đerolamo Vitali.
 
 
 51.


  Sirota tetka-Rozina, bubnu Renata.
  Baš tako, odgovori joj majka Evanđelija. Ali tek onako, da nešto kaže. I ona je često govorila: „Sirota tetka-Rozina: tako sama, tako stara, ko zna koliko pati za prošlošću, i tako dalje, i tako dalje.“
  Sada je, međutim, bila kao na iglama.
  Za ručak je pripremila kačamak sa sirom, jelo koje zahteva najveću moguću tačnost.
  A Agostino nikako da se pojavi.
  Znao je, lepo mu je rekla: iako to nije ni bilo potrebno.
  Prvi je on strogo zahtevao tačnost: za ručak i za večeru cela porodica je morala da bude za stolom, makar bio smak sveta.
  A sada se, iz minuta u minut, kačamak hladio, sir stezao. Jelo se pretvaralo u lepljivu smešu, dobru samo za svinje.
  Ukratko, za splačine.
  Već joj se činilo da ga čuje.
  Splačine, procenio bi njen muž.
  I nikako ne bi mogla da mu objasni. Da mu stavi do znanja kako je za to kriv on, njegovo kašnjenje od preko jednog sata.
  Zato što je on gradonačelnik, odgovorio bi joj, i svakodnevno mora da rešava na hiljade problema.
  Pa ne može valjda da kaže sekretaru, onima iz veća i ljudima koji umiru od gladi i čekaju u redu ispred njegove kancelarije, ne može valjda da im kaže:
  „Izvinite, sad nemam vremena, moram da idem jer mi se hladi kačamak!“
  Evanđelija je već zamišljala svađu.
  „Sirota ja“, reče zato, a ne tetka-Rozina.
  Ona jeste sama, to je tačno. Ali rado bi se sada menjala s njom, pošto je samoća ponekad prednost.
  „Kad je čovek zdrav“, odvrati Renata.
  Ali ne i kad je bolestan. Osim što je star.
  Kao tetka-Rozina.
  Evanđelija se trže.
  „Bolesna?“, upita.
  Otkud to?
  Ali...
  Bolesna, potvrdi Renata.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:51 am

52.


  Stara, nažalost, jeste, rekla je tetka-Rozina: bolesna još nije.
  „Ali niko mi ne brani da se pretvaram da jesam“, odmah je dodala.
  Tako su dvoje mladih sada imali izgovor da se svakodnevno viđaju, razgovaraju, pričaju jedno drugom šta se desilo.
  Naravno, to nije isto kao kada se ide u bioskop, gde je mrak...
  Ali za sada je moglo, moralo da im bude dovoljno.
  „Za sada.“
  Što se ostalog tiče, tetka-Rozina je imala jasnu predstavu o tome šta treba da se radi.
  Otvoren napad na gradonačelnika nije dolazio u obzir. Treba sačekati tu famoznu priliku, zbog koje će biti prinuđen da podvije rep.
  „Ko kaže da će to uraditi?“, pitao je Vitorio.
  Tetka-Rozina se nasmešila kao mačka.
  „Ja“, odgovorila je. „Zato što je to čovek koji drži do ugleda, do forme. Do časti.“
  „Upravo zato ne želi da se viđam s pekarom“, primetila je Renata.
  Sirota devojka, pomislila je tetka-Rozina, kad bi samo mogla da joj kaže razlog!
  „Pruži mu priliku da ga zavoli“, odvratila je starica. „Videćeš da je neće propustiti.“
  „Ali kako?“
  Još je rano da ti kažem, rekla je tetka-Rozina.
  Ali pre ili kasnije, naći će se odgovor i na to pitanje.
 
 
 53.


  „Izvini što kasnim“, reče gradonačelnik ulazeći u kuću.
  „U redu je“, odgovori odmah Evanđelija podozrivo.
  Mrtav ozbiljan, Agostino sede u čelo stola. Ali nije zgrabio nož i viljušku, niti je pitao šta ima za jelo, kako je obično radio.
  „Umešan sam u nešto krupno“, reče tajanstvenog izraza lica.
  Ali ne reče u šta.
  Namerno.
  Bolje da ćuti, mislio je, dok posao ne bude ozvaničen potpisima i svim ostalim što treba: zašto bi se izlagao opasnosti da to stigne do ušiju gradonačelnika Dervija? Naročito žene treba držati u neznanju, uključujući i ove iz njegove kuće.
  „U nedelju ćemo“, saopšti, „imati goste.“
  Ugledne ljude, dodade.
  To je značilo da Evanđelija treba da pripremi ručak kao da je Božić.
  I da će, drugu nedelju zaredom, Renata morati da ostane kod kuće.
  Devojka se i ne pomeri, setivši se tetka-Rozininih reči.
  Evanđelija nije pitala ko su ti gosti i koliko ih je: bilo joj je dovoljno što je izbegla svađu.
  Gradonačelnik se povuče da razmisli, sede u naslonjač: te večeri ga je čekao težak sastanak.
  Niko nije imao apetit.
  Kačamak nisu ni takli.
 
 
 54.


  Propala.
  Tetka-Rozina je užasno propala, vrtoglavom brzinom i naglo, Evanđeliji je bilo teško da to prihvati.
  Da nije videla sopstvenim očima, ne bi verovala.
  Ali videla ju je, baš tog popodneva, i uprkos tome, nije mogla da se pomiri s tim.
  Za samo sedam, najviše deset dana nestala je ona bodra starica odranije. Nije je više bilo.
  Umesto nje, zatekla je drhtavu dvojnicu one tetka-Rozine koju je poznavala.
  Otišla je da je poseti još istog popodneva, oko četiri. Za početak, zatekla ju je kako se sprema da večera.
  U četiri po podne? Začudila se.
  Pa to je valjda vreme za užinu!
  Starica ju je prvo pogledala, a onda je uzela kašiku supice. Zatim je, srčući, objasnila kako to radi da bi rano legla.
  U pet?
  Naravno, tako može da uštedi ugalj i drva.
  „Otkud to?“, bila je uporna Evanđelija.
  Je l’ ima možda neke tegobe? Boli li je nešto?
  Da li je dolazio lekar?
  Ne, nije.
  Nema nikakve tegobe, ništa je ne boli. Nema svrhe da zove lekara.
  Njena bolest ima naziv.
  „Starost!“, rekla je.
  I nema tog leka ili doktora koji može da joj pomogne.
  Dirnuta, Evanđelija je šmrknula. Tek tada je primetila da se u kuhinji oseća neobičan, blagi miris lekova: poticao je od dva lista žalfije koja su plivala u šupi. Bio je to miris staračkog doma, a tetka-Rozina je izgledala upravo kao jedna od žena smeštenih u toj ustanovi.
  Pitala je onda može li nešto da učini za nju.
  Da, odgovorila je starica kao iz topa.
  „Vrati mi dvadeset godina“, rekla je, ali bez smeška.
  Evanđelija je stigla kući potresena. Rozina očigledno nije više mogla da brine o sebi.
  Šta se to do đavola dogodilo, to nije uspela da dokuči: činjenica je da je imala mnogo godina i da su se sve one odjednom obrušile na nju. Sada je bila nalik na devojčicu i prema njoj se tako treba i ponašati.
  Ona ne može da joj vrati dvadeset godina, kako je u šali tražila. Ali može da učini nešto drugo.
  Pobrinuće se da barem ne trpi hladnoću ili glad. Može da razmisli i o nekom mestu u staračkom domu.
  Mora da razgovara o tome sa svojim mužem, gradonačelnikom.
  Zato ga je, suprotno uvreženom običaju, sačekala.
  U krevetu, ali budna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:52 am

55.


  Ako je sekretar Kare skovao plan kako da mu zaprži čorbu na sastanku veća, dobio je ono što je zaslužio.
  I on, pomisli gradonačelnik dok se vraćao kući, i njegovi glupi računi.
  Išao je polako.
  Uživao je u pobedi i zdravom umoru koji je počeo da oseća posle dana ispunjenog napetošću.
  Bila je noć, vladala je mukla tišina. Nebo vedro, posuto zvezdama. Dok ga je posmatrao, gradonačelnik je u njemu video idealnu pozadinu za svoj poduhvat.
  „Pun pogodak. Pravo u metu“, promrmlja.
  I u sekretarevo dupe.
  Ko od njih dvojice komanduje?
  On.
  I on odlučuje o tome hoće li pitati sekretara za mišljenje, pošto preuzima punu odgovornost za svoje odluke.
  Naravno.
  Zato nikoga nije ni pitao za mišljenje. Kare je pozvan da radi svoj posao. Drugim rečima, bio je tamo u svojstvu sekretara.
  Zastade, baci pogled na jezero. Tamno, mračno. Opet podiže oči ka nebu i udahnu malo dublje.
  Veće?
  Nasmeja se.
  Dobro je obradio tu četvoricu majmuna.
  Štaviše, opčinio ih je.
  Nisu ni primetili da je Kare, koga niko ništa nije ni pitao, pokušao da ga osujeti tako što je pravio grimase i odmahivao onom svojom glavudžom. Polako ih je bario i zbario upravo u trenutku kada je ispalio sumu od devet i po hiljada lira, posle čega je sekretar prebledeo, budući da se tako prazni rezervni fond.
  A oni? Ništa.
  Ni da beknu.
  Sa praga kuće još jednom pogleda nebo. Zatvori oči i pokuša da zamisli zvuk aviona koji preleće prostor iznad njega.
  Možda će u budućnosti moći da finansira i noćne letove.
  Čim je ušao u kuću, ugleda traku svetla ispod vrata spavaće sobe.
  Evanđelija je budna?
  Zašto?
  Šta do đavola...
  Ma ne.
  Verovatno ga čeka da se raspita o Renati.
  Naravno!
  Jedno po jedno.
  Renata je za sada kažnjena i to važi i za nedelju. Posle će se postarati za ostalo.
  On uđe u spavaću sobu zevajući. Namerno, kako bi pokazao da mu se spava.
  Evanđelija se nije obazirala na to upozorenje.
  Odmah poče da priča o tetka-Rozininom naglom propadanju.
  „Samo mi još to fali!“, pomisli gradonačelnik uvlačeći se u krevet i okrećući se na bok.
  Zaspa gotovo istog trena, ali Evanđelija je to primetila tek kad je završila svoje izlaganje.
 
 
 56.


  „Zašto?“, upita se Đerolamo Vitali.
  Girardi je upravo završio svoj kratki govor, namenjen njemu i još dvojici zaposlenih u automehaničarskoj radionici.
  Nije okolišao, prešao je odmah na stvar.
  „Za mesec dana, ovde će sve biti zatvoreno“, rekao je i dodao:
  „Ali spremio sam deblje koverte za one koji neće da mi prave probleme.“
  Hteo je da kaže kako bi mu bilo drago kada bi sami dali otkaz, pa da ne mora on da ih otpusti.
  Vitali se zgledao sa drugom dvojicom, a zatim je pristao: ionako se, u suštini, svodilo na isto.
  Tek kasnije zapitao se zašto.
  Zašto ga je šurak nazvao budalom?
  Dve večeri ranije, u gostionici.
  U redu, pio je. Ali deset šolja Leninog vina nije dovoljno da izgubi pamćenje.
  Svega se dobro sećao.
  Naročito se dobro sećao kako mu je šurak, opštinski kurir, pošto mu je on potanko prepričao svoju posetu gradonačelnikovoj kancelariji, rekao: „Ti si stvarno budala.“ I to je bilo sve.
  Zašto?
  To treba njega da pita.
  I to što pre.
  Štaviše, smesta. Budući da je bez posla, što znači da mu je pomoć preko potrebna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:52 am

57.


  Sa kurirom Zberčeleom nije se lako izlazilo na kraj.
  Otkako je udahnuo kancelarijski vazduh, držao se dostojanstveno: krčme su bile prošlost, u obzir su dolazila samo odabrana prijateljstva.
  Ipak, upravo zato što je zbog posla često išao naokolo, nije mogao da izbegne susrete i pitanja: a ako već nije mogao da ih izbegne, ljubazno je odgovarao, kao da su njemu poverene sve tajne opštinske uprave i, zbog taštine je ponekad nagoveštavao da bi možda, ukoliko bi se zainteresovao, ukoliko bi rekao koju reč...
  Ništa nije bilo manje tačno od toga: kurirovo mišljenje nije vredelo ni pišljiva boba, niti ga je iko ikada tražio. Ali činjenica je da je bio obavešten o svemu, pošto je svuda zabadao nos, u opštini i van nje.
  Čovek mora da skupi hrabrost pre nego što mu se obrati, pomisli Đerolamo Vitali.
  Hrabrost bi mu toga dana i te kako dobro došla, pošto će, posle susreta sa šurakom, morati da ode kući, kod žene, i preda joj koverat s platom, deblji nego inače, čija je jedina mana bila u tome što je bio poslednji za neko vreme, ko zna koliko dugo.
  Gorivo koje je natočio kod Lene, u njenoj gostionici, počelo je da deluje. Oko šest sati uveče Vitali se osećao kao lav i, iskapivši poslednju šolju, krenuo je na zadatak.
  Već je bio nesiguran na nogama, ali misli su mu bile bistre.
  Nažalost, čim je ušao u šurakovu kuću, on nagazi na koturaljku, koja skliznu po ulaštenom podu.
  Završi s nogama u vazduhu, naočigled kurira, njegove žene i sina, koji povede hor smeha.
  „Dakle?“, upita ga šurak.
  Onda mu je, zajedno sa ženom, pomogao da ustane.
  Ovaj je pokušao sam da se uspravi, ali nije mogao zbog tog prokletog voska.
  Kad je konačno bio na nogama, osloni se na zid hodnika. Između ostalog i zato što ga niko nije pozvao u kuhinju da sedne.
  Trebalo mu je malo da sredi misli. Za to vreme njegov šurak je dao znak ženi i sinu da se udalje: iz nekih primer a, rekao je poluglasno, ne može mnogo toga da se nauči.
  „Dakle?“, ponovi.
  Vitali duboko udahnu i zapahnu hodnik mirisom vina.
  Onda krenu u napad.
  Pođe od bioskopa.
  Pređe preko otkaza, koji je dobio tog jutra.
  Stiže do razloga zbog koga je došao.
  Zar ne može njegov šurak, kurir, da kaže koju dobru reč za njega?
  Kome?
  Gradonačelniku.
  Zašto?
  Pa da bi mu našao novo radno mesto!
  I on ima porodicu!
  „Kao prvo, neko ko treba da izdržava porodicu ne smuca se naokolo i ne poklanja pare Leni!“, odvrati mu šurak.
  Đerolamo obori pogled.
  To je zbog sekiracije, promrmlja.
  „Čini mi se da ti svakoga dana imaš neku od tih tvojih sekiracija“, prokomentarisa kurir.
  Dobro, odgovori Vitali, neće više.
  A što bi njega bilo briga za to, primeti šurak.
  Dobro, ali gradonačelnik...
  Šta gradonačelnik?
  Može da kaže koju lepu reč za njega. Uostalom, viđa ga svakog dana, poznaje situaciju, dovoljno je...
  Kurir se isprsi.
  Kao prvo, reče, podigavši kažiprst, gradonačelnik nije tu zato da bi rešavao glupe probleme svojih sugrađana.
  Drugo, nastavi, držeći i dalje kažiprst u vazduhu, on ni od koga ne traži usluge, ne želi da ga ljudi smatraju dupeliscem.
  I treće, dodade, spustivši i kažiprst i glas, da on nije...
  Vitaliju nije bilo jasno šta njegov šurak hoće da kaže.
  Molim?
  „Da ga nisi razbesneo..objasni kurir.
  Ja r
  „Ne nego ja!“, odvrati mu šurak.
  Pa zar se više ne seća onog jutra, u opštini, u njegovoj kancelariji...
  Da.
  Seća se.
  Ali šta je uradio? Ništa.
  „Ništa?“, prasnu kurir.
  Za njega to što je razbesneo gradonačelnika nije ništa?
  Vitalija počeše da peku oči. U hodniku je bila paklena vrućina, pošto je gorela peć na ugalj: vino koje je popio počelo je da ključa.
  Pa čak i da ga je naljutio, reče, nije on kriv, nije znao. Može da se zakune.
  „Pa ti znaš da ja nemam pojma ni o čemu. Reci mu to“, zamoli ga Vitali plačnim glasom.
  Kako da ne, pomisli kurir Zberčele.
  Da se bruka kod gradonačelnika zbog njega, obične budale, pijanice.
  On ume da čuva tajne, određene tajne, pomisli kurir, procenivši da je kucnuo čas da se oslobodi zeta.
  Spusti mu jednu ruku na rame.
  „Čuj“, reče, „mogu ti samo reći da si dirnuo u bolnu tačku. A upozorio sam te da se ne mešaš u to.“
  „Alija...“
  Kurirova druga ruka se spusti na Vitalijevo drugo rame i on poče da ga gura ka izlazu.
  „Sipao si so na ranu“, reče kurir.
  U međuvremenu su stigli do vrata.
  Šta on to hoće da kaže?
  Ništa, odgovori mu šurak.
  „Sad idi kući i dobro se naspavaj. Možda ćemo o tome razgovarati nekom drugom prilikom.“
  I tras! Vrata se zalupiše.
  Vitali se obre na ulici. Naježi se od hladnoće.
  O čemu to do đavola priča njegov šurak?
  So na ranu! Bolna tačka!
  O gospode bože, pripisalo mu se. Olakšao se tu, kraj vrata svoga šuraka, opštinskog kurira.
  „Bestraga mu glava!“, promrmlja.
  I umalo se ne nasmeja.
  Umalo. Pošto se istog trena seti kako sada treba da ode kući i stane pred Albinu.
  Trebaće mu novo ohrabrenje, Lenina gostionica je bila na dva koraka odatle. Stiže do nje teturajući se od jedne do druge strane ulice.
 
 
 58.


  „Šta je ovo?“, upita Evanđelija.
  Prvo joj je odgovorilo muževljevo ljutito lice.
  Gradonačelnik nije podnosio da ga prekidaju dok govori, a njegova žena je to upravo uradila dok je rekapitulirao jelovnik za nedeljni ručak: domaća salama, kuvana govedina, mortadela, marinirane pečurke, luk i krastavčići iz turšije za predjelo, pire od krompira sa tartufima iz Perleđa...
  „Šta to?“, prošišta Agostino.
  „Nešto se čuje“, objasni ona.
  Za stolom zavlada mrtva tišina.
  „Ja ništa ne čujem“, odvrati Agostino.
  U ovakvim prilikama Evanđelija nije popuštala.
  „Je l’ moguće?“, upita.
  A onda, obraćajući se Renati, dodade:
  „Ni ti nisi ništa čula?“
  Ne, ni Renata nije ništa čula.
  A ipak...
  „Pire od krompira sa tartufima iz Perleđa, jezerska pastrmka sa puterom i žalfijom.
  „Evo opet!“, skoči Evanđelija.
  Agostinu kašika ispade u tanjir.
  „Šta to?“
  Ali sada je i Renata nešto čula.
  „Da“, reče, „dopire spolja.“
  Sve troje oslušnuše.
  Je l’ to neko plače?
  Čak je i gradonačelnik morao da prizna kako mu je žena u pravu.
  „Izgleda da neko plače“, primeti Evanđelija.
  „Izgleda da je to neka mačka obuzeta ljubavnim žarom“, ispravi je Renata.
  Mačke su se povremeno okupljale ispred vrata gradonačelnikove kuće i tu upuštale u udvaranje.
  „U redu“, nastavi gradonačelnik, „u svakom slučaju...“
  Ali prekide ga novi zvuk, prigušeni udarac.
  „Neko kuca“, reče Evanđelija.
  „Pre će biti da neko udara pesnicama o vrata“, primeti Renata.
  Udarci nisu bili snažni, ali su bili ravnomerni. Iz pozadine je dopiralo arlaukanje zaljubljene mačke.
  „To neki zaljubljeni mačor lupa na naša vrata“, nasmeja se Renata. „Šta da radimo?“
  Lupanje je prestalo, ali se mjaukanje pojačalo.
  „Bolje da pogledam“, odluči gradonačelnik i ustade.
  Đerolamo Vitali je bio van sebe.
  Do te mere da je Lena maločas odbila da mu donese još jednu šolju vina i isto onako kako je to uradio njegov šurak, opštinski kurir, stavila mu je ruke na ramena i izgurala ga iz gostionice.
  Sada je već bio obuzet samo jednom mišlju: da zamoli gradonačelnika da mu oprosti.
  Na krilima vina, posrćući, padajući i plačući, konačno je stigao do kuće Agostina Meče.
  „Šta je bilo?“, upita grubo gradonačelnik pojavivši se na vratima.
  Nije odmah prepoznao Vitalija u toj bezobličnoj vreći koja se klatila.
  Ni Vitali nije prepoznao gradonačelnika: pomislivši da je pogrešio vrata, poče da se dere iz sveg glasa.
  Traži gradonačelnika, mora da se izvini, nije to uradio namerno, on ništa ne zna, so na ranu i bolna tačka...
  Privučene drekom, Evanđelija i Renata se stvoriše iza Agostinovih leđa.
  „Dosta!“, prodra se gradonačelnik.
  Vitali se skameni.
  Razrogači oči.
  Shvatio je, najzad, da stoji pred njim.
  „Nisam ja kriv“, reče. ,Ja ništa ne znam.“
  A onda, uz naklon, zbog koga umalo nije izgubio ravnotežu, poče da se udaljava.
  Ovo troje ostadoše na pragu.
  Pratili su ga pogledom.
  Evanđelija se nikada ne bi usudila da pita.
  To je uradila Renata.
  „Šta je hteo da kaže?“
  Agostino se okrenu i pogleda je.
  „Ma obično trabunjanje pijane budale“, odgovori.
  Renata primeti da mu je glas nekako pihtijast.
  Odjednom nije više bio gladan.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:53 am

59.


 I


  Znak za uzbunu dat je odmah posle devet uveče, kad je Albini dosadilo da čeka.
  Uopšte nije bila zabrinuta: pre bi se moglo reći da joj se sve smučilo.
  Ona izađe iz kuće zagrnuvši se samo šalom. Lenina gostionica je bila na dva koraka odatle i bila je sigurna da će pronaći muža na mestu gde je s vremena na vreme zaboravljao na sve.
  Ali Lena je upravo zatvarala.
  „A moj muž?“, upita Albina.
  Ako nije tu, gde je do đavola zaglavio?
  Dolazio je, objasni Lena: dva puta. A drugi...
  „Drugi?“, upita Albina.
  Pa, drugi put nije bio ni za šta. Tako da mu je ona, iako je to protivno njenim interesima, savetovala da ode kući.
  Ali nije stigao kući!
  Lena sleže ramenima. U to doba i druge gostionice su već bile zatvorene.
  „Kuda je onda mogao da ode?“, progunđa Albina.
  „Da mu se nije nešto desilo?“, izvali Lena.
  Bio je, objasni, baš dobro nacvrcan. Možda bi trebalo pitati u bolnici, obavestiti karabinijere.
  Albina ustuknu: ona, koja ne zna ni da čita ni da piše, da ide u bolnicu ili čak kod karabinijera?
  Zahvali se za savet i nastavi dalje, zaputivši se ka kući svoga brata, opštinskog kurira: on, koji poznaje sve živo, sigurno će moći da je posavetuje.
  „Jesi li spavao?“, reče pošto je čekala skoro pet minuta pred vratima kuće.
  Kurir je na sebi imao kapicu i dugu noćnu haljinu. Na nogama vunene čarape.
  „Ma ne“, reče ironično i pozva sestru da uđe, pošto se u hodnik već uvlačio ledeni vazduh.
  Sasluša je i prenerazi se.
  „Bio je već pijan kad je došao ovamo“, reče onda.
  Može da zamisli koliko se uletvio posle, kad se vratio u gostionicu, umesto da ode kući.
  „Ali može li se znati šta mu se desilo?“, upita Albina.
  Kurir joj ne odgovori. Pokušavao je da pretpostavi zetovljeve poteze. Ako ga je Lena izbacila iz gostionice oko osam, imao je dovoljno vremena da smisli neku glupost: uključujući i to da - ne daj bože! - ode da gnjavi gradonačelnika, ispriča mu ko zna šta, pa možda čak i njega umeša u sve to!
  „Prokletstvo!“, dreknu.
  „Šta je bilo?“, upita Albina.
  Kurir joj pripreti prstom.
  „Ti sad idi kući“, reče. „Ja ću da ga potražim. Ali kunem ti se, ako me je uvalio u neku nevolju, postaraću se da nikad više ne ožedni!“
  Albini ništa nije bilo jasno.
  „Ah...“
  „Marš!“, naredi joj brat. „Briši!“
 II


  Gradonačelnik je izgubio apetit i nije dovršio večeru.
  Ali čim je prošlo devet, oseti neodoljivu želju da popije kafu.
  Evanđelija je već pola sata bila u krevetu.
  Reče joj to.
  „Ustaću i skuvaću ti“, predloži ona.
  „Ma kakvi“, usprotivi se on, milozvučnim glasom, kao u slavuja, „izaći ću nakratko, idem do Imbarkadera. Nemoj da se mučiš, odmori se.“
  Ko zna, pomisli izlazeći, možda onaj pijani kreten iz bioskopa još lunja naokolo.
  Uostalom, ako ga ne nađe u nekoj gostionici kako se naliva vinom, otići će kod njega kući.
  I šta je, zaboga, hteo da postigne onom scenom pred njegovim vratima, naočigled njegove porodice?
  Nije ga zatekao kod kuće.
  Ni njega, ni njegovu ženu.
  Prokletstvo!
  U deset je krenuo kući.
  Nervozan ko pas, samo što nije ujedao.
  Možda je, pomisli, ovo pravi trenutak da porazgovara sa ćerkom, Renatom, i očita joj bukvicu. Da joj kaže kako mora da izbije iz glave tog pekara, pošto ga on nikada, ama baš nikada neće prihvatiti.
  Ali šta da radi s Evanđelijom?
  Ona nije znatiželjna, možda se naprosto ne usuđuje da bude. Ali svako bi se zapitao zašto neće ni da čuje za tog momka. Pitao bi za razlog.
  „Razlog?“, promrmlja.
  Da nije možda dužan da objašnjava?
  Ko komanduje u kući?
  On. I uvek je onako kako on kaže. Nema rasprave.
  Kao i sinoć na veću.
  Ko je gradonačelnik? Ko komanduje u mestu?
  Pa valjda on!
  Renata će morati da pogne glavu. Koji...
 III


  „Koji je sad ovo đavo!“, opsova kurir Zberčele.
  Oslobodivši se sestre, zaputio se ka vrtovima vile Punča, ali dužim putem: umesto da prođe glavnom ulicom i izbije na šetalište pored jezera, prešao je preko mosta na Pjoverni i ušao u vrtove iz pravca Koltonja, iskoristivši mrak. Prišunjao se, kao neki lopov, gradonačelnikovoj kući i osmatrao je dobrih pola sata, pokušavajući da uoči eventualne znake pometnje i pazeći u međuvremenu da ne naiđe odnekud njegov pijani zet.
  Ali ništa.
  U gradonačelnikovoj kući je bilo mirno. Video je samo kako se pali i gasi svetlo, što ga je navelo na zaključak da su svi već u krevetu.
  Na šetalištu pored jezera nije bilo nikoga.
  U jednom trenutku, osetivši kako mu se hladnoća iz vrhova prstiju polako penje u druge delove tela, odustao je od namere da šutne zeta u zadnjicu, ali tek pošto je na njegov račun dodao i ovaj noćni izlazak, i krenuo je kući, pripijen uza zid bara Imbarkadero kako bi se zaštitio od ledenog vetra koji je duvao iz doline Muda.
  Tako je, dok je zalazio za ugao bara, naleteo na nekoga ko je išao u suprotnom smeru.
  „Šta to do đavola radiš!?“, dreknu.
  Gradonačelnik ga pogleda, ne prozborivši ni reč.
  „Gospode!“, promrmlja kurir Zberčele.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:55 am

60.


  U subotu pre podne svi su pričali samo o Đerolamu Vitaliju.
  Na njegovu nesreću, pronašao ga je i odneo kući ribar Berto Molanja, koji je noću isplovljavao na jezero, a danju obilazio gostionice.
  Zatekao ga je, ispričao je kasnije, oslonjenog na spomenik Tomazu Grosiju, na strani prema jezeru, slabije osvetljenoj.
  Pošto ga je podigao i prepoznao, odvukao ga je kući u jadnom stanju.
  Albina mu je čak skuvala kafu u znak zahvalnosti.
  Ali pitala je gde ga je pronašao.
  Gde je pokupio takav smrad?
  I zaista, Vitali je užasno zaudarao.
  Ali Berto Molanja je slegao ramenima.
  Otkud on to zna?
  Zar je mogao da joj kaže kako se, kao i svake večeri, prelazeći preko trga na svom putu do pristaništa zaustavio kod te strane spomenika i ispišao?
  Tako je i primetio Vitalija: dok mu je pišao po glavi.
  Sva sreća, jer bi inače tu ostao čitavu noć, izlažući se opasnosti da se smrzne.
  Ali Albina nije navaljivala i on je, popivši kafu, odjurio, pošto ribe ne mogu da čekaju dok on uživa.
 
 
 61.


  Pola jedanaest, vreme kad stiže brodić.
  U nedelju pre podne Antonino Kare je na vreme zauzeo položaj kod klozeta na Trgu Grosi, odakle se lepo videlo pristanište. Znatiželjnici su tako lako mogli da pomisle kako je došao da posmatra planinu koja, uzgred budi rečeno, baš i nije predstavljala neki naročit prizor: siva, hladna i avetinjska stenčuga.
  Ali niko nije tuda prolazio.
  Macagrosa. Već nekoliko dana je ponavljao to ime.
  Postojao je jedan Macagrosa u njegovom životu.
  Pešadijski kapetan.
  Inženjer.
  Rimljanin.
  Zaljubljenik u vazduhoplovstvo.
  Upoznao ga je u pauzi između prve i druge ofanzive na Soču, na dan kada je, zajedno sa još nekoliko svojih ljudi, otišao u pozadinu kao zaštitnica vojnog materijala, koji se sastojao uglavnom od bodljikave žice.
  Iako ga je video samo jednom, dobro ga se sećao, i za to su postojala dva jaka razloga.
  Prvi je bio taj što se ozledio dok je pomagao dvojici vojnika da utovare žicu: i dan-danas je svaki čas zagledao posekotinu od pet centimetara na dlanu desne ruke.
  Drugi je bio taj što je Macagrosa bio zadužen za magacin u kome se njegov odred snabdevao i ostao mu je u pamćenju kao neko ko ne govori, već viče. Iz sveg glasa je psovao i proklinjao sopstvenu sudbinu: pošto je nekoliko godina pre toga ostao hrom posle pada s konja, ona ga je lišila ne samo zadovoljstva da sa neba zasipa rafalima švapske tikve, već i užitka da bude na prvoj liniji fronta i malo vežba gađanje u metu.
  „Blago vama“, dovikivao je vojnicima i nižim podoficirima što su ulazili u magacin i izlazili iz njega.
  „Blago nama! Kako da ne!“, prokomentarisao je na putu nazad jedan od dvojice koje je Kare poveo sa sobom.
  „A što pa da nije?“, pitao ga je Kare.
  Zastao je da ga pogleda. Od pre nekog vremena počeo je da menja mišljenje o ratu.
  „Ma naravno, blago nama!“, odgovorio je ovaj. „Vodimo zdrav život, stalno smo pod vedrim nebom. Za razliku od njega, koji je stalno zatvoren u magacinu...“
  U deset i petnaest je prvi put bacio pogled na jezero.
  Brodić je polako zaobilazio rt Punča, već je mogao da se vidi iz varošice.
  Pre vremena.
  Svaka čast! Bolji je čak i od voza, koji uvek stiže na vreme.
  Iz minuta u minut, njegova silueta se sve jasnije ocrtavala, belasajući se na površini vode.
  Kojom li brzinom plovi?
  Tja! Ko bi ga znao?
  Činjenica je da je u deset i dvadeset tri bio nadomak pristaništa.
  Ali odjednom je stao.
  Na osnovu brujanja, sekretar Kare zaključi da su motori prebačeni u prazan hod.
  Šta do đavola radi taj kapetan?
  Umesto odgovora, začu se brodska sirena.
 
 
 62.


  Kapetan je morao da naredi da se motori prebace na najmanji mogući broj obrtaja i da brod stoji neko vreme u mestu, na tridesetak metara od pristaništa: nije bilo ni traga od čamca na vesla iz pravca obale.
  Ubrzo posle prve, začu se i druga brodska sirena. Od čamca ni traga. Kare, ipak, vide kako jedan putnik izlazi na palubu, po svemu sudeći jedini koji je nameravao da se iskrca u Belanu. Vid mu nije više bio kao u vreme kada je osmatrao neprijateljske rovove, ali ovaj mu je ličio na Macagrosu kakvog je zapamtio.
  Ljut je, primeti sekretar. Mahao je rukama, pokazivao u pravcu kapetanove kabine. Verovatno je negodovao zbog nepredviđenog čekanja. A onda je prestao da se buni i počeo nervozno da se šetka tamo-amo po pramcu, zastajkujući svaki čas.
  Ne, to nije on, pomisli tada Kare.
  Ne može to da bude onaj Macagrosa. Previše je hitar. Onaj iz magacina je ćopao, bilo je mučno gledati ga kako hoda. Štaviše, sad se setio, povremeno se oslanjao o štap.
  Doduše, liče... Kao jaje jajetu.
  Maltene.
  Treća brodska sirena ga otrže od takvih misli.
  Proveri šta se dešava.
  Gradonačelnik je brzim korakom dolazio iz pravca šetališta. Nedostajala su još dva minuta do pola jedanaest. Čamac se tek tada odvoji od Akileovog doka. Jezdio je polako po vodi i nije ubrzao čak ni kada se ponovo začula brodska sirena, kraća od prethodnih: znak da treba da požuri.
  Čamac je terao po svom.
  „Idi bestraga“, reče čovek u njemu.
  On poštuje red vožnje.
  „Prestani već jednom da dolaziš pre vremena“, doviknu kapetanu. „Ne dele se više odlikovanja.“
  Onda ravnodušno uhvati merdevine od konopca i dade znak kapetanu da iskrcavanje može da počne.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:56 am

63.


 I


  Čim je u ponedeljak ujutru stigao u kancelariju, sekretar Kare otvori oba krila prozora okrenutog ka pristaništu. Pošto je danima udisao smrad močvare i kanalizacije, želeo je da i dalje uživa u mirisu koji je osetio u vazduhu pre nego što je ušao u opštinu.
  Deset minuta kasnije gradonačelnik mu upade u kancelariju.
  Brižljivo zatvori vrata, a zatim i prozor.
  Tek tada priđe Kareovom stolu, osloni se pesnicama o njega, nagnu se i, sa očiglednim zadovoljstvom, reče:
  „Sve je sređeno.“
 II


  Sve je sređeno.
  Macagrosa ga je zaprepastio svojim smislom za organizaciju.
  Ruku na srce, zaprepastio ga je i svojim apetitom. Jeo je sa ogromnim uživanjem. Ali to je druga tema. A kad smo već kod tema, gost je na samom početku pokazao da je veliki gospodin: dok su sedeli za stolom, nije ni pomenuo razlog svog dolaska - o poslovima se ne raspravlja za vreme ručka.
  A nije da nisu pričali.
  Naprotiv.
  Skoro sve vreme, i skoro isključivo on.
  O Rimu, životu u večnom gradu, vladi i Musoliniju, koji je dar s neba! A onda o svom životu.
  O ratu, bitkama na Soči, zasluženim odlikovanjima.
  Naravno, nije ih poneo sa sobom. Ali kad gradonačelnik Meča bude došao u Rim, pošto će to pre ili kasnije morati da učini, pokazaće mu ih.
  A zajedno s njima, i diplomu fašiste prvog reda.
  Pa onda marš na Rim!
  Ali neće sad o tome da se dame ne bi dosađivale.
  U svakom slučaju, bio je veran od samog početka. I rezultati su tu.
  Zato će taj projekat za razvoj vazduhoplovstva u turističke i komercijalne svrhe uskoro dobiti podršku njegove ekselencije, što svedoči o činjenici da iza njega stoji ozbiljna organizacija.
  Čak i Balbo, da, baš on, Italo Balbo,14 zna za taj projekat i odobrava ga.
  To će biti veliki poduhvat za jednu tako malu varošicu. Njeno ime će biti u svim novinama, a njenog gradonačelnika će slaviti zbog dalekovidosti, intuicije.
  Bez rizika nema dobitka.
  Posle likera, specijalnog gorkog likera od trava sa planine Mudo, čiji se ukus Macagrosi naročito dopao, tako da je popio i drugu, a zatim i treću čašicu, na red je konačno došao i posao.
  I tu su se iznenađenja nizala jedno za drugim: pravo je čudo koliko je taj čovek efikasan i dobar organizator.
  Zato što je Macagrosa imao kod sebe sve što mu je potrebno da potanko izloži i sklopi posao.
  Gradonačelnik treba samo da potpiše i sve je sređeno.
  Nije imao vremena čak ni da kaže jedan, dva...
 III


  „Tri“, reče Renata.
  Tetka-Rozina je upita šta hoće da kaže.
  Renata frknu.
  Već drugu nedelju zaredom nije mogla da provede nekoliko sati sa Vitoriom. Istini za volju, i dalje su se svakog jutra sastajali kod tetka-Rozine. Ali ti susreti su postajali sve kraći, pošto je mladićev otac zapretio da će ubuduće lično dostavljati hleb gospođi Rozini ako je njegovom sinu za to potreban skoro čitav sat i ako je posle toga toliko nervozan. A Vitorija ne treba previše pritiskati, ne sme se zaboraviti da je on riđokos.
  „Počinjem da gubim strpljenje.“
  „Eh, draga moja devojko!“, odvrati joj tetka-Rozina. „Treba se naoružati strpljenjem, to naročito važi za nas žene. Zato sad sedi i ispričaj mi šta se desilo.“
  Desilo se to da su, kao što joj je poznato, prethodnog dana imali goste. Zapravo, samo jednog gosta, ali koji vredi za trojicu: da ga je samo videla kako jede! Ništa nije odbio, svako jelo je sipao dva puta. Čovečuljak, neuglednog izgleda: nizak, ćelav, šiljatog trbuha koji se, kad je seo, oklembesio toliko da mu je prekrio. .. da, toliko da mu je prekrio jaja, ili kako se to već kaže.
  Njen otac se, međutim, prema njemu ponašao kao da je sam Bog, a ovoga nije trebalo moliti: držao je banku i sve ih je ugnjavio osim, razume se, gradonačelnika. Pričao je, čak i punim ustima, o svojim ratnim podvizima i Rimu, nizao imena i prezimena o kojima je ona povremeno čitala u novinama.
  Kad su završili s jelom, pošto je uveliko prošlo tri sata po podne, on i otac su prešli na razgovor o poslovima, ali su ostali u trpezariji, budući da gost nikako nije mogao da se odvoji od flaše gorkog likera sa planine Mudo, koju je mama iznela na sto. Tako su i njih dve čule ono što su dvojica muškaraca govorila. Ona je pratila razgovor, u nadi da će se u nekom trenutku ukazati ta prilika koju je pominjala tetka-Rozina, ali saznala je samo da je taj mrzovoljni Rimljanin obećao gradonačelniku da će u Belano odmah poslati pilota.
  „Pilota?“, upita tetka-Rozina.
  Da, tako je, pilota aviona. Ali neka ne pita zašto. Nije shvatila.
  Shvatila je, međutim, da će dotični pilot stići u Belano naredne nedelje i da će njenom ocu, gradonačelniku, to poslužiti kao dobar izgovor da ga, kako je rekao, dočeka sa svim počastima i, naravno, pozove na ručak.
  To znači da je smislio kako da je nasamari još jednom - treći put! - i ona počinje da gubi strpljenje.
  Užasno se unervozila i, kada je otac izašao zajedno sa tim žderonjom iz Rima da prošetaju po mestu i da ga otprati na brod, rešila je da još iste večeri pokrene to pitanje: razgovaraće s njim u četiri oka.
  Razgovor je, međutim, morala da odloži. Zato što se otac po povratku požalio kako se ne oseća najbolje. Tražio je čaj od kamilice i otišao u krevet. Prehladio se, a i hrana mu je teško pala. Izgubio je iz vida da ovaj malo ćopa i da mu šetnja, sa svom tom težinom koju mora da nosi, predstavlja priličan napor. Stajali su kao panjevi na pristaništu, po onoj hladnoći, i čekali brod. Od Belana mu je pokazao samo opštinsku palatu, i to spolja, i prozor kancelarije sekretara Karea, koji je takođe poreklom iz Rima.
 IV


  Sada mu prenosi njegove pozdrave, reče gradonačelnik. Kare se ukruti na stolici.
  „Ćopa?“, upita.
  Naravno da ćopa. Rana zadobijena u Prvom svetskom ratu. Prelom bedrenjače ili cevanice, ne seća se tačno.
  „Da nije pao s konja?“, osmehnu se sekretar.
  Gradonačelnik ga zapanjeno pogleda.
  O čemu on to priča?
  Pa on uopšte nije bio u konjici. Maločas mu je to rekao! Pešadija, Soča. Zna li sekretar uopšte gde mu je glava?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:00 am

V


  Gde mu je bila glava od petka, pitao se Đerolamo Vitali.
  Subotu je proveo povraćajući, ni sam više nije znao šta, pošto mu je želudac bio prazniji od džepova.
  U nedelju je, međutim, sve vreme bio u krevetu, mutilo mu se u glavi, bio je umoran i toliko malaksao da nije imao snage da ode čak ni do klozeta, da piša. Morao je da se zadovolji starim loncem koji mu je Albina donela, pruživši mu ga grubo i bez reči.
  U ponedeljak ujutru je imao utisak da mu se glava vratila na svoje mesto.
  Sva sreća.
  Pošto, kad je ušao u kuhinju i stao pred ženu, ona nije imala milosti, i nije se obazirala ni na bledilo, koje mu je još bilo na licu, ni na tamne kolutove ispod očiju.
  „I šta sad?“, upita ona.
  Htela je da kaže kako već zna za otkaz i burnu noć. Imala je puna dva dana da se natenane raspita o svemu.
  Bilo mu je, dakle, bolje da ćuti: ionako je bio uveren da Albina već ima spreman odgovor na svoja pitanja.
  „A sad se umij“, reče zaista žena, „pa u podne idi kod mog brata. Izvini mu se, a onda traži savet. Treba da ti nađe nov posao i to brzo. I samo još nešto, ako još jednom, samo još jednom budeš ušao kod Lene, ne moraš više ni da se vraćaš kući. Neka ti ona obezbedi krevet, kao i advokatu. Pošto ovde, u ovoj kući, nema ni služavki, ni milosrdnih sestara. Bila sam i previše strpljiva s tobom.“
 VI


  U kalendaru nema svetog Strpimira, upravo joj je rekla tetka-Rozina.
  Renata nije shvatila.
  „A znaš li zašto?“, upita starica.
  Renata je i dalje ćutala.
  „Zato što ga ni na tren ne ostavljaju na miru, ne može da živi lagodnim životom kakvim žive sveci iz kalendara. Svi ga zovu, prizivaju.“
  To li je taj savet?
  Mani ga se!
  „Znam šta misliš“, reče tetka-Rozina.
  „Ma ne..zausti Renata.
  „Ma da.“
  „Ja...“
  Tetka-Rozina joj ne dopusti da nastavi.
  Je li sigurna da je Vitorio Barberi čovek njenog života?
  Da ili ne?
  „Da“, odgovori Renata.
  Onda, objasni joj Rozina, nikad - ali baš nikad! - ne sme da smetne s uma kako joj je otac gradonačelnik. Ako mu bude prkosila, on neće oklevati da pribegne svim sredstvima ne bi li je ukrotio.
  „Ako hoće, čovek njegovog kova“, naglasi Rozina, „može da ti promeni život. I tebi i tvom Vitoriju.“
  Je l’ se slaže?
  Ako se slaže, mora da se naoruža strpljenjem.
  I nastavi da je obaveštava o svemu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:01 am

64.


  Pilot, promrmlja sekretar Kare, zamišljajući Macagrosu kako skakuće po palubi.
  Gradonačelnik zaćuta.
  Ma šta se dešava sa ovim sekretarom? Deluje izgubljeno.
  Pa ko bi drugi upravljao avionom?
  „Avionom“, nastavi, „koji će kroz koji dan stići vozom iz aerokluba Umberto I u Monci, na osnovu ugovora o iznajmljivanju.“
  Pilot će doći malo ranije da obiđe mesto, utvrdi gde i kako da poleće i sleće. Kad stigne i avion, obaviće probni let i...
  „Cap!“, reče gradonačelnik, stvar će biti rešena, moći će da počnu redovni letovi.
  „Mislio sam da ga smestim u Kavalino“, dodade.
  „Koga?“, upita sekretar.
  „Pilota“, odgovori strpljivo gradonačelnik.
  Pilot aviona zaslužuje prefinjenu atmosferu Kavalina, koji je na jezeru poznat i po izvrsnoj kuhinji.
  Kare je u prvi mah oklevao da odgovori.
  „Znam na šta mislite“, preduhitri ga Meča.
  Na troškove koje će to prouzrokovati.
  „Uostalom“, primeti gradonačelnik, „zar treba da se brukamo zbog tih sedam-osam dana, koliko će provesti ovde?“
  „Ni slučajno“, odgovori sekretar smeškajući se.
  „I najzad“, objasni gradonačelnik, „dužni smo da ga ugostimo. Tako piše u ugovoru koji smo potpisali.“
  „A tako?“
  „Naravno, i to mi deluje logično: hrana i smeštaj tokom faze uspostavljanja linije idu na naš račun.“
  „Dobro“, odvrati Kare. „Je l’ to sve?“
  Gradonačelnik nabra nos. Ćutao je.
  „Ima još klauzula?“, navaljivao je sekretar.
  „Samo jedna.“
  „A koja je to?“
  „Formalna klauzula“, objasni gradonačelnik odmahnuvši rukom, „kakva se ubacuje u sve ugovore te vrste. Tako mi je objasnio Macagrosa.“
  Kare klimnu glavom.
  „Šta bi to trebalo da znači?“, upita.
  „To znači da opština preuzima i troškove navedene u samom ugovoru, uključujući i one u vezi sa rizicima koje ovaj posao podrazumeva.“
  „Ali...“
  Gradonačelnik se nasmeši.
  I njemu je to prvoga dana bilo sumnjivo.
  Ali Macagrosa ga je odmah umirio.
  To znači, rekao je, da troškovi održavanja padaju na vaš teret ukoliko pilot dan-dva ne može da radi zbog prehlade ili nepovoljnih vremenskih uslova. Sitnica!
  „Sitnica“, reče Meča.
  I, oponašajući Macagrosu, dodade:
  „Pa zar može da postoji neki rizik kad se radi sa ozbiljnim profesionalcima, koje štite, i ne samo štite, nego i podržavaju jedan Italo Balbo i On lično?“, upita.
  Sekretar ga pogleda i ništa ne odgovori.
 
 
 65.


  Ni tetka-Rozina nije ništa odgovorila.
  Evanđelija je morala da ponovi pitanje, malo glasnije.
  „Kako se osećate?“
  „Ni dobro, ni loše“, glasio je odgovor.
  „Treba li vam nešto?“, upita opet Evanđelija i odmah zatim odmahnu glavom: zar ima svrhe da pita?
  Nije li došla u posetu starici koja je poklekla pod teretom godina?
  Rozina promrmlja odgovor.
  Evanđelija se napravi da je razumela, pozdravi je i izađe, rešena da popriča o tome s mužem.
  Nije gubila vreme, za ručkom je obavestila Agostina: Rozina je u teškoj situaciji, treba nešto učiniti za nju.
  Agostino htede da je grubo prekine, pošto su mu misli bile na drugoj strani.
  Ćerka ga je spasla.
  „Za sada“, predloži ona, „mogu ja da spavam kod nje. Pa ako se noću nešto desi...“
  Agostino se osmehnu.
  „Odličan predlog“, reče i zadovoljno pogleda ženu.
  Toj devojci treba naći neku zanimaciju, nešto što će joj zaokupiti misli.
  Onda će doći i njegov trenutak.
 
 
 66.


  Njen brat, opštinski kurir, bio je ljubazan.
  Prihvatio je izvinjenje.
  Obećao da se neće ljutiti.
  Uveravao ga je kako je već sve zaboravio.
  Ali u ostalo neće da se mesa.
  On drži do svog radnog mesta: toliko godina je bio opštinski čuvar, ne želi da ugrozi mesto kurira.
  Ako je on, makar i nesvesno, stao gradonačelniku na žulj, to je njegov problem.
  Suština pomiriteljskog susreta, koji je Đerolamo Vitali prepričao ženi meketavim glasom i gledajući u pod, bila je sledeća: postoji rana, na koju je on sipao so.
  „Kakva rana?“, upita Albina.
  „Nemam pojma“, odgovori muž.
  Albina shvati da mora da razmišlja za oboje.
  Rana je očigledno postojala.
  Velika.
  Povelika.
  Toliko velika da je gradonačelnik van sebe, a njen brat - i to joj je neki brat! - neće da razgovara o tome.
  Iako zna.
  Iz straha da će izgubiti radno mesto.
  Dakle...
  Ako to može nekoga da košta radnog mesta, može i da mu donese.
  „Pođi sa mnom“, reče mužu.
  „Kuda?“, upita on.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:01 am

67.


  On pozadi, pognute glave.
  Skrštene ruke.
  Kao neki bogoslov.
  Ona, čuvena nepismena Albina, ispred njega.
  Ruke koje ne znaju šta će sa sobom.
  „Je l’ ssssslobodno?“, upita.
  To „s“ je odjeknulo u tišini kancelarije: običan svet retko pita da li je slobodno. Ako to radi, znači da mu nešto treba.
  „Napred“, reče gradonačelnik.
  Zašto ga do đavola gnjave u ovo doba?
  Kad su otišli službenici, namerno je ostao sam u svojoj kancelariji, uz svetlost upaljene stone lampe, da bi smislio kako da organizuje doček pilota.
  Da pozove orkestar, paroha, sekretara lokalne fašističke organizacije? Odštampa proglas?
  A da ga, čim dođe, odvede u opštinu, predstavi članovima veća, a onda, sa balkona, i svim meštanima?
  Hoće li doći u uniformi ili civilnom odelu?
  Do đavola, mora to da sazna.
  Štaviše, treba ga upozoriti da dođe u uniformi.
  Ali u kakvoj uniformi? Budući da je to civilni pilot?
  Bilo kakvoj.
  Lepa uniforma je neophodna da bi se izdvojio od mase...
  ,Je l’ ssssslobodno?“
  Potpuno je izgubio koncentraciju.
  Na njegovo „Izvol’te!“, oni izroniše iz polumraka koji je ispunio veći deo kancelarije.
  Ona napred, on za njom.
  Kao dve figurice iz božićnih jaslica.
  „Možda je došlo do nesporazuma, gospodine gradonačelnice“, reče Albina.
  Njen muž nema nikakve veze s tim i nema pojma o tome.
 
 
 68.


  Sad još i to, pomisli sekretar Kare u utorak ujutru dok je ćutke zapisivao ono što mu je gradonačelnik diktirao.
  Treba da napiše predlog još jedne odluke koji će biti podnet veću, a koji se odnosi na zapošljavanje Đerolama Vitalija na određeno vreme.
  „Radno mesto?“, upita sekretar.
  „Šta kažete?“
  Treba navesti radno mesto na koje će biti primljen, objasni Kare.
  „Ah“, uzdahnu gradonačelnik i odmah zaćuta da razmisli.
  „Stjuard“, reče onda.
  Kare i ne trepnu, ali pero, kojim je hvatao beleške, ispusti na papir suzu mastila.
  „Stjuard“, potvrdi Meča.
  Zar pilot može bez posilnog?
  I ko će posle, kad počnu letovi, pomagati putnicima prilikom ulaska i izlaska? Ko će istovarivati robu?
  „Đerolamo Vitali“, zaključi sekretar.
  Naravno.
  Ko je bolji za taj posao od njega, kad je on, između ostalog, nedavno ostao bez posla i sada je na belom hlebu?
  Tako će se, između ostalog, rešiti i pitanje bara: kad uđe u veliku porodicu opštinskih službenika, Vitali će morati da odustane od toga zbog sukoba interesa i opština će onda mirne duše raspisati konkurs za zakup u skladu sa zakonima i propisima.
  Sekretara brine otvaranje novog radnog mesta?
  „To je humano, izuzetno humano“, reče gradonačelnik.
  I pošteno, smatrala je Albina. Pošto neko ko je nevin, poput njenog muža, ne može da bude umešan u skandal o kome nema pojma.
  „Ali“, dodala je Albina prethodne večeri, „čak i da je nešto znao, ne bi ni zucnuo. Mi gledamo svoja posla.“
  „Ajoj!“, pomislio je gradonačelnik.
  Znaju li nešto ili ne znaju baš ništa?
  Glume li ili su iskreni?
  I, najzad, šta do đavola traže u zamenu za ćutanje?
  Pitao je Albinu.
  Radno mesto, glasio je odgovor.
  „A plata?“, upita sekretar.
  Hteo je da kaže: kako će se pravdati troškovi?
  „Prebacivanjem“, odgovori gradonačelnik, „skromne svotice iz rezervnog fonda.“
  A tu smo, dakle, pomisli sekretar dok je zapisivao.
 
 
 69.


  Ofelio Menčoni, pilot, stigao je u Belano u nedelju 8. marta 1931. vozom u pola jedanaest.
  Dok je škripa kočnica još parala vazduh, on se, stojeći na prozoru, prvo zapitao koja je to važna ličnost doputovala istom kompozicijom: stanica u Belanu predstavljala je, naime, upečatljiv prizor.
  Gradonačelnik Meča je sve organizovao u velikom stilu, razrešivši dileme u vezi sa dočekom pilota (da od toga napravi veliki događaj ili da njegov dolazak drži u tajnosti) u sredu ujutru, posle žustrog telefonskog razgovora sa gradonačelnikom Dervija.
  Saznavši za jednostrani dogovor postignut između njegovog kolege iz Belana i Sistara, ovaj ga je pozvao da mu izrazi svoje duboko protivljenje i negodovanje zbog tako nedoličnog ponašanja.
  Ako su to Mečina moralna načela, dodao je gradonačelnik Dervija, koristi priliku da ga obavesti kako je podržao inicijativu kolege iz Belađa, uslovivši to jedino zabranom ulaska Belana i njegovih uzgajivača maslina u konfederaciju. Za sva vremena.
  Meča je saslušao izliv gneva kolege iz Dervija čačkajući nos: zabole ga za masline!
  „Srećno“, rekao je.
  I iz istih stopa se bacio na planiranje dočeka.
  Tražio je i lako izdejstvovao da se u nedelju ujutru u blizini železničke stanice okupe predstavnici ogranka PNF-a, ONB-a, Italijanske omladine, Odvažnih, Avangardista,15 vatrogasne brigade, obdaništa sa sve časnim sestrama, osnovnih škola sa učiteljem Fjorentinom Krispinijem, milosrdnih sestara iz manastira San Vinčenco, Udruženja izletnika Belana, sportskog društva Odvaži se i nadaj, belanskog kuglaškog kluba, radnika fabrike pamuka Kantoni i predionice Gavaci. Opštinskom kuriru je naredio da dođe u uniformi i sa zastavicom varošice, a usred te šarolike mase smestio se on sam, okružen članovima upravnog veća.
  Osim toga, naložio je da se trobojnice rasporede po nadstrešnici na samoj stanici i tražio da se pomoću cveća nabavljenog isključivog u Belađu, osim datuma, kao što je bilo uobičajeno na svim stanicama na istočnoj obali jezera, u baštici ispiše i naziv „Dobro došli".
  Pilot Menčoni je putovao u jednom od prvih vagona.
  Kada je video da sva ta masa složno kreće ka njemu, on shvati da u vozu nema nijedne slavne ličnosti: okupili su se zbog njega.
  Preblede.
  Gradonačelnik Meča primeti njegovo bledilo i ispuni ga gordost.
  Ostavio je snažan utisak i to će se sigurno saznati u Rimu.
  Menčoni stegnu pesnice i nakloni se, besprekoran u plavoj pilotskoj uniformi, koja mu je možda bila malčice tesna.
  Lep muškarac, primetiše prisutni: srednjeg stasa, glatkog lica, zelenoplavih očiju.
  Sve vreme upoznavanja vilica mu je bila stegnuta.
  Karakterna crta, pomisli gradonačelnik, odraz nesalomive volje.
  Kao i kod Njega.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:01 am

70.


 I


  Soba koju mu je rezervisao u Kavalinu gleda na jezero, reče gradonačelnik Menčoniju pred kraj ručka, očekujući oduševljen odgovor, ali ga ne dobi.
  Popodne je već bilo odmaklo, počelo je da se smrkava.
  Vreme se pogoršavalo, navlačili su se oblaci i izmaglica.
  Gradonačelnik i pilot su išli žustrim korakom ka hotelu, ne razmenivši gotovo ni reč.
  „Vidimo se sutra!“, pozdravi ga uzbuđeno gradonačelnik.
  Kad je ušao u sobu, Menčoni se malo osvrnu, a onda stade kraj prozora. Jeziv prizor.
  Tiha, ušuškana varošica, na izdisaju.
  To mesto mu je ličilo na ogroman starački dom, na džinovsko groblje.
  Zatvori prozor, poče da se svlači.
  Bio je umoran, spavalo mu se, taj gradonačelnik ga je baš ugnjavio.
  Dok je skidao jaknu, primeti da nedostaje jedno dugme.
  Opsova.
  Potraži ga po podu.
  Uzalud, nije ga pronašao.
  Bolje sada da spava, da zaboravi taj protekli nedeljni dan.
 II


  „Još jedan ovakav nedeljni dan i bežim od kuće“, reče Renata.
  „Mladost-ludost!“, pomisli tetka-Rozina.
  „A kuda bi otišla?“, upita kroz smeh.
  „Sasvim mi je svejedno“, odgovori devojka. „Samo da ne budem ovde!“
  „A tvoj Vitorio?“, upita Renata. „Pošao bi s tobom?“
  Da li bi pošao? Pa ta ideja da pobegnu iz varošice potekla je upravo od njega. Pričao joj je o tome pre nekoliko dana, u poverenju. Uostalom, on ima zlatan zanat, neće mu biti teško da se zaposli u Milanu.
  Da, u Milanu. Tamo treba otići, Vitorio je baš to rekao. Jednoga jutra on će izaći iz pekare, a ona iz tetka-Rozinine kuće i gotovo! Odoše! Uskočiće u prvi jutarnji voz, pa koga su videli - videli.
  Naravno, u prvo vreme će im biti teško...
  „Teško?“, prekide je tetka-Rozina.
  A gde će stanovati?
  Od kojih će para živeti?
  Zar je Vitorio baš toliko siguran da ga milanski pekari čekaju raširenih ruku?
  A njen otac, gradonačelnik? Zar misli da će on sedeti skrštenih ruku? Da će se pomiriti s tim da Renate više nema, da je pobegla od kuće i nikom ništa?
  „Naravno, plan još nije savršen, tek ga razrađujemo, poboljšaćemo ga...“, objasni Renata, zastavši kad vide sumnjičav izraz na tetka-Rozininom licu.
  Onda izdahnu na nos, nervozna.
  S razlogom.
  „Ispričaj mi kako je bilo, šta se desilo“, zamoli je tetka-Rozina. Možda će joj tako, ako je navede da priča, pomoći da se barem malo opusti.
  Šta se desilo?
  Ništa. U tome i jeste stvar.
  To je bio još jedan sumoran nedeljni dan, nalik na vodu u jezeru. Siv, dosadan, beskonačan.
  Kako je moguće da neko provede skoro čitavo popodne sedeći za stolom i kljukajući se? Ona uopšte nije imala apetit. Ali njen otac!
  A tek taj pilot!
  Do te mere da...
  Renata se konačno osmehnu.
  Nasmeja se i tetka-Rozina.
  „Šta se desilo?“
  Devojka gurnu ruku u džep suknje, izvadi je i pokaza tetka-Rozini neki predmet.
  „Šta je to?“
  Dugme, objasni Renata.
  Sa pilotove jakne.
  Otpalo mu je pred kraj ručka, a da on to nije ni primetio. Zavalio se na stolici i, pošto mu se stomak naduo od jela, jakna se zategla i dugme je odletelo.
  To je bio jedini zabavan trenutak u toku popodneva. Ona je primetila, ispustila je salvetu, sagla se ispod stola i dohvatila ga. Nije se usudila da mu ga odmah vrati kako ne bi dovela gosta u nelagodnu situaciju, a kasnije je zaboravila. Pronašla ga je tek maločas, na putu ovamo.
  „Majka ti je oduvek bila odlična kuvarica“, primeti tetka-Rozina uzimajući dugme i pažljivo ga razgledajući.
  „A je l’ lep taj pilot? Je l’ elegantan?“, upita onda.
  Renata slegnu ramenima.
  Da, lep mladić. I elegantan, u toj uniformi koja mu je, doduše, možda malo tesna.
  „Ali ima grozno prezime“,16 reče.
  „Stvarno? A kako se preziva?“, upita tetka-Rozina.
  Renata joj reče kroz smeh.
  „Kako, kako?“, upita starica pomalo uznemirenim glasom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu