Andrea Vitali

Strana 4 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:25 am

First topic message reminder :



U Belanu vlada veliko uzbuđenje. Agostino Meča, autoritarni gradonačelnik varošice na obali jezera, odlučio je da sprovede jedan prilično moderan i ambiciozan plan: uspostavljanje hidroavionske linije koja će povezivati Komo, Belano i Lugano, biti dika i ponos njegove opštine i naterati okolne gradiće da puknu od zavisti. Te mirne i izrazito fašističke 1931. godine sve, čini se, ide kao po loju. Iako postoji jedan problem: to će biti ogromna investicija za kasu jedne male opštine, a i hidroavion mora da bude propisno isproban. Osim toga, tu je i Renata, gradonačelnikova kći: koliko juče bila je devojčica, a odjednom je postala tako čudna. Da se iza toga ne skriva neki njen novi hir?

Sa sebi svojstvenim umećem Andrea Vitali piše još jednu epizodu sage o Belanu: priča o životu u varošici, sa njenim ljubavima i skandalima, karijerama i dinastijama, ali i tračevima koji se prenose iz pokolenja u pokolenje; kroz taj mikrokosmos on istražuje i istoriju Italije, njene snove o modernosti i njenu inertnost, njene mane i vrline, već decenijama gotovo nepromenjene. Ali romani Andree Vitalija predstavljaju, pre svega, zadovoljstvo za čitaoca, zahvaljujući njegovoj sposobnosti da prikaže i oživi likove i pojedine krajeve, znalačkom građenju zapleta i pripovedačkom ritmu koji je uvek razigran i prijatan.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:02 am

71.


  Dugme, reče Evanđelija.
  Gradonačelnik okrenu glavu ka njoj. Namršti se. I dalje je držao viljušku u vazduhu.
  Bila je sreda uveče, porodica se okupila za stolom. Samo je Evanđeliji bilo do razgovora.
  „A?“, upita gradonačelnik.
  Žena ga zapanjeno pogleda.
  „Šta je to?“, upita Agostino.
  „Šta je to?“, ponovi Evanđelija.
  Pa već četvrt sata priča bez prestanka i ne obraća se nikom drugom nego njemu!
  Ponovo mu je objasnila da je starica u kritičnom stanju.
  I tog popodneva je svratila do nje i zatekla je kako bezuspešno pokušava da udene konac u iglu ne bi li prišila dugme. Tako se i setila dugmeta.
  „Dugme?“
  Pilotovo dugme.
  Pilotovo dugme?
  O gospode, pomisli Evanđelija: pa on je uopšte nije slušao. Samo je klimao glavom dok je govorila, tek reda radi.
  „Ma šta je tebi“, upita ga, „znaš li ti uopšte gde ti je glava?“
  „Znam“, odgovori on osorno.
  Ne bi se reklo, pomisli Evanđelija. Ali ćutala je, uvređena zbog muževljevog tona.
 
 
 72.


  Nešto se tu ne uklapa, rekla je tetka-Rozina. A onda joj je vratila dugme.
  „Pogledaj“, rekla je. „Dobro pogledaj.“
  Renata se upiljila.
  A onda je rekla:
  „Ali...“
  „Polako“, rekla joj je Rozina.
  Polako. Možda to ništa ne znači.
  Ipak.
  „Možda je to prava prilika“, primetila je Renata.
  „Ko zna!“
  Ne bi bilo loše da u međuvremenu baci pogled i na jaknu.
  Jaknu šivenu po meri, ako je suditi po tom dugmetu. Treba samo da se neko ponudi da ga prišije. Ništa lakše od toga.
  „Ja ću“, uzviknula je Renata.
  Tetka-Rozina ju je odvratila.
  „Pusti majku. A ti se pretvaraj da ništa ne znaš, da nemaš pojma.“
  Dovoljno je da baci pogled na pilotovu jaknu, na etiketu: na adresu krojačke radionice.
  „A onda?“
  Jedno po jedno, glasio je tetka-Rozinin savet.
  Renata je poslušala.
  U ponedeljak ujutru, dok je spremala trpezariju, odglumila je kako je pronašla dugme na tepihu. Predala ga je majci. Evanđelija se odmah ponudila da ga zašije, ali u ponedeljak uveče nije ništa rekla mužu. Nije to pomenula ni u utorak.
  Da nije zaboravila?
  U sredu ujutru, tokom uobičajenog sastanka sa Vitoriom, Renata je o tome obavestila tetka-Rozinu.
  Majka se, na sreću, setila u sredu uveče.
  Na sreću? Ili je, upitala se Renata, za to možda bila zaslužna predstava koju je tetka-Rozina vešto odigrala mučeći se da udene iglu u konac kako bi prišila dugme?
 
 
 73.


  Gradonačelnik to nijednom nije uradio za dvadeset godina braka, pa nije ni sada: nije priznao da je njegova žena u pravu. A bila je.
  Nije znao gde mu je glava.
  Nešto ga je brinulo. To nije bila prava pravcata briga. Pre bi se reklo da je to bilo nešto što nije mogao da objasni, neka senka koja ga je pratila.
  Teško je rečima opisati taj osećaj. A ipak... Ukratko, u ponedeljak ujutru, u skladu sa izričitim gradonačelnikovim naređenjem, Vitali se pojavio na vratima Kavalina kako bi sačekao pilota Ofelija Menčonija, kome je, počev od tog dana, bio pomoćnik u svakom pogledu.
  Nije ulazio u bleštavo predvorje hotela: Vitali je bio čovek krčme, nelagodno se osećao na tako otmenim mestima.
  U deset, posle dva sata uzaludnog čekanja, isti taj Vitali se pojavio pred gradonačelnikom, u opštini, kako bi ga izvestio da Menčoni još nije izašao iz svoje sobe.
  „Pa dobro, biće da je umoran“, odgovorio je ovaj.
  Jučerašnji dan je bio naporan, putovanje, upoznavanje...
  „Ne sekirajte se, Vitali“, dodao je, „od vas se očekuje samo da mu se nađete pri ruci ako zatreba. I da mi večeras podnesite izveštaj.“
  Držeći ruke u džepovima i zviždućući neku ljupku melodiju, Menčoni se pojavio oko podneva. Samo je pomolio glavu iz hotela i konstatovao da su planine i dalje obavijene oblacima i da je nad jezerom izmaglica.
  „Nedovoljna vidljivost“, rekao je Vitaliju, a onda ga je otpustio.
  Isto je bilo i u sredu. S tom razlikom što pilot nije čak ni provirio kroz vrata hotela: u podne je sišao u trpezariju, pozdravio Vitalija, ručao i vratio se u sobu.
  „Iskoristiće loše vreme da prouči nautičke karte, vetrove“, promrmljao je gradonačelnik kada je čuo Vitalijev izveštaj.
  Ali tog jutra je rešio da lično proveri šta se dešava i, ušavši u Kavalino na vrata za poslugu, otišao je kod gazde da se raspita.
  „Spava“, odgovorio mu je ovaj.
  To nije bilo teško utvrditi.
  Hrkao je. Tako karakteristično da se hotelsko osoblje valjalo od smeha.
  Kad je već bio tu, gradonačelnik je pitao sobaricu, zaduženu da pilotu namešta krevet, nije li slučajno u njegovoj sobi primetila knjige, geografske karte ili čudne instrumente kakve koriste ljudi koji plove ili lete.
  Devojka nije čak ni usta otvorila, samo je značajno odmahnula glavom.
  Najzad, baš u tu sredu ludo se zabavljao sa jednom služavkom iz Kavalina, na kojoj je proveo veći deo prepodneva, da bi je kasnije, kad joj je istekla smena, čak otpratio do kuće, otpustivši prethodno Vitalija, uz obrazloženje da mu ni toga dana neće više biti potreban.
  To je, ukratko, bilo dovoljno da se malo zabrine.
  Kakva je sad to priča o dugmetu?
  Kakve ono ima veze?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:03 am

74.


  „Kakve veze ima dugme?“, začudi se Evanđelija.
  Ponoviće mu, reče, pod uslovom da sluša.
  Ima veze, pošto je ona voljna da ga prišije, ali pod uslovom da joj neko donese jaknu.
  I pod uslovom da je to dugme sa pilotove jakne.
  Renata se trže.
  „Ja sam ga pronašla u ponedeljak“, upade spremno, „na tepihu ispod trpezarijskog stola.“
  „U redu, neka bude tako“, odvrati Evanđelija.
  „Jeste tako“, reče odlučno Renata.
  E pa onda, primeti Evanđelija, pošto je tako, a pošto ona nije ni glupa ni izlapela, odlično se seća da se momak zove Ofelio.
  „Ili možda grešim?“, upita.
  „Pa šta onda?“, upita gradonačelnik iznervirano.
  E pa onda se tu nešto ne uklapa, pošto su na dugmetu ispisani inicijali.
  „C i M“, reče Evanđelija.
  „O bože!“, pomisli gradonačelnik.
  „Možda nisi dobro videla.“
  Uostalom, dodade, između C i O nema velike razlike.
  „Ja nisam ni glupa, ni šlepa“, reče Evanđelija.
  Ima ga kod sebe, to famozno dugme, nosi ga u džepu. Pokaza mu ga.
  „Je l’ ovo jeste ili nije C?“, upita ga.
  Bilo je C.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:03 am

75.


 I


  To C je bilo od Klaudio.17
  Klaudio Macagrosa.
  Sin komercijalnog direktora i osnivača Sistara.
  Pilot sa dozvolom za civilne letove.
  Prijatelj Ofelija Menčonija, koga je često vozikao po nebu iznad Rima, upućujući ga u osnove letenja i dozvoljavajući mu s vremena na vreme da preuzme komande i oseti opojnu lepotu upravljanja avionom.
  Kada je rešio da ga pošalje u Belano, njegov otac, inženjer, planirao je da, kako se kaže, ubije dve muve jednim udarcem.
  Prvo, tako će njegov sin, taj pomalo razmaženi jedinac, saznati šta znači raditi. Drugo, udaljiće ga iz Rima i od nezgodne veze u koju se, kako su mu došapnuli, upustio.
  Mladić se, izgleda, spremao da se spetlja, ukoliko to već nije i učinio, sa mladom, veoma mladom suprugom Evanija Korsetija, čuvenog hirurga koji je, osim mnogobrojnih priznanja, imao i tu čast da pregleda njegovu ekselenciju šefa vlade, koji je patio od čira na želucu, kao i mnoge druge visoke rukovodioce, svoje bliske prijatelje.
  Macagrosu oca uopšte nije bilo briga gde će njegov sin umočiti onu stvar - ali da to uradi baš sada i to ženi čiji je dever podsekretar u Ministarstvu privrede, iz čije kase treba da se obezbedi novac za finansiranje obimnog projekta komercijalnih i turističkih letova, to nikako nije mogao da dozvoli.
  A Macagrosu sina uopšte nije bilo briga što njegov otac obilazi razna ministarstva. Profesorova ženica ga je opčinila i, kada bi je ugledao u prostorijama aerokluba Frančesko Baraka, imao je utisak da mu se sva krv sliva u genitalije. On joj je i predložio da je povede na njen prvi let avionom, što je onda i sproveo u delo pre otprilike dva meseca. Od tada ju je jednom nedeljno vodio na letenje naočigled profesora, takođe zaljubljenika u letenje, ali nesposobnog za pilotiranje zbog nagluvosti. U jednom trenutku, njegovoj ženi, koja se zvala Eudemija, palo je na pamet da i ona polaže ispit za letačku dozvolu. Odlična ideja! Ali, pre nego što pređe na praktičan deo, objasnio joj je Macagrosa, mora da savlada teoretsku osnovu. Ukratko, treba da uči.
  Nema problema, odvratila je žena. Bila je spremna da počne odmah, već od naredne nedelje, pod uslovom da je podučava on, Klaudio Macagrosa.
  Utoliko pre, dodala je, što će njen muž biti daleko od kuće: ide u Bari na neki kongres.
  Macagrosa je jedva zauzdao uzbuđenje.
  Gotova je!
  Ali đavola!
  Već sledećeg trena se setio: otac je isplanirao da on narednu nedelju provede u nekoj zabiti, u varošici smešnog imena bogu iz leđa.
 II


  Bestraga mu glava!
  Moraće da se odrekne jednonedeljnog bludničenja sa Eudenijom.
  Odmah se setio Menčonija.
  S obzirom na sva zadovoljstva koja mu je priuštio, uključujući i besplatne časove letenja, neće moći da ga odbije.
  To mu je odmah saopštio.
  ,Ja?“, užasnu se ovaj. „Jesi li lud?“
  „Ne, lepi moj“, odgovorio mu je Klaudio, „ti si lud.“
  Ali ako...
  „Ali ako“, prekinuo ga je, „tvojom krivicom izgubim nedelju dana provoda, skupo ćeš mi to platiti, kunem ti se!“
  „Ali..pobunio se Ofelio i odmah zaćutao.
  To je bilo njegovo poslednje „ali".
  Macagrosa mu je potanko izložio svoj plan.
  „Pa šta si ti mislio?“, rekao je.
  Da ga šalje tek tako? Da izgubi glavu?
  Nije valjda lud. Zato neka ga pažljivo sluša.
  Njemu treba nedelju dana, „čitava jedna nedelja“, da u svim mogućim položajima natakne profesorovu ženicu. I to ne bilo koja nedelja. Naredna. Ona koju, kako je isplanirao njegov otac, treba da provede u nekoj nedođiji, proučavajući piste za poletanje i sletanje.
  I zato on sad tamo šalje njega, Ofelija Menčonija.
  Koji treba samo da se pretvara kako je on taj pilot.
  „Kobajagi.“
  Zna dosta toga o letenju. Mašte ima na pretek. Već je i pilotirao. I, najzad, pozajmiće mu čak i uniformu civilnog pilota, divnu, sašivenu u najboljoj krojačkoj radionici u Rimu.
  Šta bi još hteo?
  Zar nije sposoban da nasamari nekolicinu seljačina koje su avion verovatno videle samo na slici? I koja će mu se baciti pred noge i gledati u njega kao u boga?
  Kasnije, kad prođe ta nedelja, kad se dobro preznoji sa profesorovom ženicom, doći će da ga zameni.
  Njegova je briga kako će obrlatiti gradonačelnika i ostale glupake. Reći će im da je Menčoni neka vrsta kopilota.
  „Čovek od mog poverenja.“
  I da ga ne gnjave previše, pošto je za letenje zadužen samo on i niko više.
  „Ne prihvatam ’ne’ kao odgovor“, zaključio je Macagrosa. Uostalom, dodao je, neka ide tamo da pozira, jede... Možda nešto i povali.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:04 am

76.


  Ako hoće, može da svrati oko pet po podne do gospodina gradonačelnika kako bi mu prisili dugme koje je izgubio u nedelju za vreme ručka.
  Đerolamo Vitali prenese poziv pilotu Menčoniju zauzevši skoro stav mirno.
  Eto gde je završilo dugme, pomisli Ofelio. Ali on nije glup kao Vitali.
  „Zašto baš u pet?“, upita.
  Vitali ispali k6 iz topa.
  Zato, objasni, što gospodin gradonačelnik pre pet nije kod kuće, tako da će zateći samo njegovu ćerku.
  Tako i treba, pomisli Menčoni.
  Njegov ortak Macagrosa je bio u pravu kad je tvrdio da su ove seljačine glupe i da može da ih vrti oko malog prsta.
  Gradonačelnikova ćerka uopšte nije loša. Možda je pomalo stidljiva. U nedelju, tokom ručka, jedva da je progovorila koju reč.
  Ali baš ga briga, njemu ionako nije do razgovora.
  Presliša se. Već je četvrtak ujutru. Hidroavion neće stići pre subote, a u nedelju dolazi Macagrosa, tako je obećao.
  Za majstora poput njega dva dana su i više nego dovoljna da obradi gospođicu gradonačelnikovu ćerku.
  U tri po podne neko je zvonio na vratima kuće porodice Meča.
 
 
 77.


  U šest uveče Đerolamo Vitali ga obavesti da gospodin gradonačelnik želi da ga vidi.
  Šta li je sad?
  Ali Menčoni ne reče ni reč.
  Možda se gospođica žalila tatici?
  Ali zbog čega? Na kraju krajeva, nije ništa uradio. Nije je ni pipnuo. Koristio je samo jezik.
  Šetkajući se tamo-amo po salonu Mečine kuće, dok je ona prišivala dugme, izmišljao je fantastične letačke pustolovine, pokušavajući da zadivi devojku pričama o svojoj neverovatnoj neustrašivosti.
  Opisao joj je vratolomije, prvorazredne letačke tačke: sve ono što je Macagrosa zaista izvodio, a čemu je on često prisustvovao stojeći na čvrstom tlu.
  Obećao joj je, najzad, da će je, ako želi, prvu provozati.
  Je l’ već letela?
  Ne.
  Da li bi volela?
  Možda.
  Može li ponovo da je poseti?
  Sleganje ramenima.
  Iz gradonačelnikove kuće je izašao obuzet sumnjom da dva dana možda ipak nisu dovoljna da je smuva.
  Ako hoće da se rekreira, bolje da pokuša s nekom od služavki iz Kavalina: pomalo zaudaraju na znoj, ali imaju čvrste guzove i ogromne sise.
  Šta onda znači ovaj poziv?
 
 
 78.


  Gradonačelnik je bio na mukama.
  Kako se bližio taj trenutak, ta sumnja ga je sve više zaokupljala.
  Zamišljao je da će pilot doći sa opremom, instrumentima, kartama i ko zna čime sve još. Ali ništa od toga. Osim što je spavao, u šta ga je uverio vlasnik hotela, ili jeo i išao u šetnju zviždućući, s rukama u džepovima, kao neko ko ne zna kako da prekrati vreme do večere, o čemu su svedočili Vitalijevi izveštaji, Menčoni ništa drugo nije radio.
  Možda tako i treba. Iskusno oko se razume u stvari: dovoljno je da baci jedan pogled pa da shvati odakle da poleti i gde da sleti.
  A onda i to s dugmetom.
  U redu, to je bezveze.
  Obična glupost, ali glupost koju on nikako ne može da zaboravi.
  C ili O.
  To ništa ne znači.
  Možda je to jakna njegovog oca.
  Ili mu se ne dopada ime: možda se zove Karlizio ili Kreten, ko bi ga znao!
  Avion, mislio je gradonačelnik: kad stigne avion, sve sumnje će se istopiti kao grudva snega na suncu.
  Ali kada je tog četvrtka ujutru saopšteno da će hidroavion „kant 10 ter“, koji je pre nekoliko godina izašao iz brodogradilišta u Trstu, specijalnim teretnim vagonom stići na železničku stanicu u subotu ujutru oko deset, još više se usplahirio.
  Onda je pozvao pilota, pošto je želeo da se smiri.
  Bilo je dovoljno da ga vidi, pa da mu bude bolje.
  „Sve teče po planu?“, upita.
  Nije mogao odmah da pređe na svoje sumnje. Nije mogao čak ni da ih pretoči u reči.
  „Sve je u redu“, odgovori Menčoni.
  Samouveren odgovor.
  Jezgrovit.
  Kakav se i može očekivati od čoveka od akcije.
  „U subotu stiže hidroavion“, reče ponosno.
  „Ali probni letovi neće moći da počnu u subotu“, prekide ga odmah Menčoni.
  Treba, naime, pažljivo proveriti da li je sa avionom sve u redu, da neki deo nije oštećen prilikom transporta.
  „Onda u nedelju.“
  „Neka bude u ponedeljak.“
  Nedeljom previše čamaca i brodića plovi po jezeru, a kad se isprobava sletanje i poletanje, poželjno je da teren bude što slobodniji.
  „U ponedeljak.“
  „Nema problema“, odgovori Ofelio.
  Gradonačelnik duboko uzdahnu sa olakšanjem.
  Osmehnu se.
  „Vidim da su vam prišili dugme“, reče.
  Ustade, obiđe radni sto i stade pred pilota. Uhvati ga s dva prsta za rever.
  „Lepa uniforma“, reče. „Odličan krojač.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:04 am

79.


  „Berardini Augusto i sin - krojači u Rimu - Trg svetog duha.“ Na etiketi je bio i broj telefona: 3473.
  Tetka-Rozina izrazi svoje slaganje klimanjem glave i neopisivim osmehom, koji joj je prekrio čitavo lice.
  „Sada?“, upita Renata.
  „Sada“, odgovori Rozina.
  Kucnuo je čas da proveri je li se njen otac, gradonačelnik, uvalio u neku nevolju.
 
 
 80.


  U subotu ujutru, pod predivnim plavim nebom, koje je bilo još jedan poklon gradonačelnikovom trijumfu, pošto je sve do prethodne večeri vreme bilo vlažno i oblačno, avion je stigao naočigled brojnog naroda.
  Neki od posmatrača su na vreme zauzeli mesto na peronu. Sve same golje, ali gradonačelnik ovoga puta proceni da je dobro i tako.
  Specijalni konvoj izroni iz mračnog tunela tačno u deset.
  Tri teretna vagona.
  Trup aviona u prvom.
  Krila u drugom.
  U trećem ostali mehanički delovi, elise i repno kormilo.
  Snažan pljesak pozdravi škripu kočnica koja se gubila u vazduhu.
  Većina prisutnih do tada je videla avion samo na fotografijama.
  Zapljuštaše komentari.
  Čak je i telefonistkinja Đulu bila prisutna, umešana među okupljeni narod.
  Zatvorila je na pola sata javnu govornicu, okačivši na vrata natpis „Odmah se vraćam“, i odjurila na stanicu.
  Avion je nije mnogo zanimao. Štaviše, uopšte je nije zanimao.
  Zanimao ju je pilot, koga još nije uspela da vidi.
  Pilot aviona, mislila je u sebi. I uzdisala.
  Kad ga je ugledala pored gradonačelnika kako, zajedno sa ostalima, aplaudira dolasku hidroaviona, odmah joj je proletelo kroz glavu kako je veoma lep.
  Niz kičmu joj prostrujaše žmarci.
  Lep, pomisli, i nema devojku.
  Nasmeši se, u sebi, svom lukavstvu.
  Otkud zna?
  Prosto: da ima negde verenicu, pre ili kasnije bi je pozvao telefonom. I ona bi to primetila.
  „Zar ne?“, pomisli smeškajući se.
  Ali nije primetila.
  Pola sata je več bilo prošlo i ona se udalji, zadovoljna, zamišljajući sebe kao verenicu.
  Pilota aviona, ponovi.
  Kako će ga uloviti, to je njena stvar. Opremu ima, ume da je koristi.
  Odseo je u Kavalinu?
  Dobro, otići će tamo na čaj, jednog od narednih popodneva.
  Sama, lepa i elegantna žena koja sedi za stočićem: izuzetno romantična slika, prava filmska scena.
  Svako bi se upecao.
  A ako bude potrebno, dva ili tri pogleda duža nego što je uobičajeno...
  Činilo joj se da je stvar već sređena.
  Ali...
 
 
 81.


  „Smiri se“, reče tetka-Rozina.
  Ali uzalud mu je to savetovala.
  Pošto je čitave noći pekao zemičke, Vitorio je bio besan kao ris, čak su mu i oči bile crvene. Razočaran što nije zatekao Renatu na uobičajenom, ionako bednom jutarnjem sastanku, stegao je pesnice i nabrao čelo, poprimivši ispitivački izraz lica i držanje zveri spremne da se baci na plen.
  Kako to da nema Renate?
  Gde je?
  Šta se dešava?
  „Smiri se“, ponovi tetka-Rozina.
  Nešto se zaista dešavalo.
  Renata nije bila tu i za to je postojao valjan razlog.
  „Koji?“, upita Vitorio.
  „Opusti pesnice“, posavetova ga tetka-Rozina.
  Vitorio raširi šake.
  „I promeni ton“, dodade žena.
  Mladić klimnu glavom kako bi pokazao da je shvatio.
  Dobro, zaključi tetka-Rozina.
  Sada može da mu objasni šta se dešava.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:04 am

82.


  U želji da ne upadne u oči, Renata je odlučila da iskoristi dolazak hidroaviona.
  Izašla je iz kuće, rekavši majci da ide kod Rozine. Kada se našla pred natpisom „Odmah se vraćam“, promrmljala je sve psovke koje je znala.
  Čekala je.
  Prošlo je punih pola sata.
  Đulu se najzad vratila.
  Renata je ošinu pogledom.
  „Hoćete da telefonirate?“, upita Đulu.
  Glupača, pomisli Renata.
  „Zašto bih inače dolazila?“, odvrati osorno.
  Šmizla, pomisli Đulu.
  „Izvolite.“
  Prošlo je još pola sata.
  Kada je Renata izašla iz kabine, bio je red na Đulu da nju ošine pogledom.
  Šta li je to smislila ova šmizla?
  Zašto je toliko zanima njen pilot?
  Možda misli da joj je sve dozvoljeno samo zato što je gradonačelnikova ćerka? Da može da se meša i u snove, pa čak i u planove svojih bližnjih?
  Renata izađe razdragana iz telefonske govornice.
  Pevušila je Satno za tebe, Lučija, melodiju iz filma Ljubavna pesma, poslednjeg koji su ona i Vitorio gledali u Kući fašizma.
  Đulu je gledala za njom i osluškivala njen glas sve dok se nije udaljila.
  Peva, a? Srećna je, zadovoljna sobom?
  Pokazaće joj već ona.
  Hoće rat?
  Imaće ga.
 
 
 83.


  Na telefon u krojačnici Berardini Augusto i sin javio se ženski glas.
  Renata je počela da cvrkuće u slušalicu: znala je da ne sme sebi da dozvoli ni najmanju grešku.
  Rekla je kako je videla predivnu pilotsku uniformu koju su besprekorno sašili krojači Berardini iz Rima. Želi i ona jednu takvu, da je pokloni svom vereniku, koji je takođe zaljubljenik u vazduhoplovstvo.
  Čovek na kome ju je videla i na kome joj se toliko dopala zove se Ofelio Menčoni: ona želi da pita koliko bi koštala i za koliko vremena mogu da je završe, budući da njih dvojica - kakva slučajnost! - imaju iste mere.
  Žena na drugom kraju žice zamolila ju je za malo strpljenja: mora da pita Augusta, vlasnika krojačnice, ili njegovog sina.
  Prošlo je nekoliko minuta, a zatim je iz slušalice dopro muški glas.
  Neljubazno je obavestio Renatu da među mušterijama krojačnice Berardini nema nijednog Ofelija Menčonija ili kako se taj već zove i da njeni krojači ne mogu da gube vreme na šaljivdžije koje teraju šegu preko telefona.
  I spustio je slušalicu. Bez pozdrava.
  „Pun pogodak“, reče tetka-Rozina.
 
 
 84.


  Hidroavion (hidro, kako ga je narod odmah krstio) usidren je nedaleko od doka porodice Gavaci, u zavetrini.
  Bez problema je mogao da se vidi sa prozora Kavalina.
  Ofelio u subotu preskoči ručak, postoje morao da nadgleda transport i montažu.
  Uprkos tome, kad je došlo vreme večere, uopšte nije bio gladan.
  Po podne, pre nego što se gomila znatiželjnika razišla, gradonačelnik ga je zamolio da pokrene motore da im čuje zvuk.
  Uradio je to. Do tada je sve išlo glatko, i dete bi to moglo da uradi.
  „Kakva muzika!“, prokomentarisao je Meča.
  Upravo tako: pogrebni marš.
  Menčoni se posle toga zatvorio u sobu da sačeka vreme večere.
  Ostao je na prozoru, netremice gledajući u hidroavion.
  I iščekujući da se pojavi neka od služavki i obavesti ga kako je dole, u predvorju, neko ko želi da ga vidi.
  Ali ništa od toga.
  Pao je mrak.
  Hidroavion je poprimio zabrinjavajuće obrise, kao da je od stakla.
  Njihao se u ritmu talasa, nalik na tigra koji, šćućuren u mraku, čeka da se vine u smrtonosni skok.
  Njega bi da ščepa.
  Neko kucnu na vrata.
  Ofelio đipi.
  Može da siđe na večeru.
  Prokletstvo.
  Uopšte nije bio gladan.
  Ipak je sišao.
  Mora da sačuva prisebnost.
  Pitanje je sata kada će se Macagrosa pojaviti.
  Vlasnik Kavalina je bio naročito ljubazan: okrenuo je sto za kojim je obično večeravao ka prozoru, tako da mu hidroavion bude pred očima.
  Hvala.
  Neka ide bestraga!
  Svaki gost koji je ulazio mogao je da bude Macagrosa. Zaboleo ga je vrat od stalnog okretanja.
  Ali uzalud, ovaj se nije pojavio.
  „U koliko sati stiže poslednji voz?“, pitao je u jednom trenutku.
  „U devet i dvadeset“, odgovorila mu je konobarica.
  Bilo je deset do deset.
  U materinu!
  „Ali ništa niste jeli!“, primeti konobarica pred kraj večere. „Hoćete li bar desert?“
  Hoće, pomislio je, da ga nabije sebi u dupe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:05 am

85.


  Ofelio se u nedelju rano probudio, posle nemirnog i iskidanog sna. Bilo je sedam - pola osam.
  Požuri do prozora.
  Vreme je i dalje bilo lepo, nebo vedro, jezero bez talasa.
  I, kao za pakost, dole je već bilo ljudi. Posmatrali su hidroavion i s vremena na vreme su se okretali i pokazivali u pravcu njegove sobe.
  Pilotove sobe.
  Nije doručkovao: činilo mu se da uopšte više nema želudac.
  Obrijan i utegnut u tuđu uniformu, izašao je pred svetinu, oko deset, pošto je morao da odigra ulogu do kraja.
  Njegova uznemirenost je odmah protumačena kao nestrpljenje da se vine u vazduh. Tako ju je barem shvatio gradonačelnik Meča.
  Pa je čak pokušao da malo ubrza stvari. Gledajući jezero, kao naslikano, i nebo bez ijednog oblačka, upita ga da li je u iskušenju da obavi prvi probni let.
  Menčoni preblede.
  Na sreću, neki brodić se baš u tom trenutku ocrta na horizontu, kod Dervija.
  Ofelio mu ga pokaza.
  „Da je bilo samo sat ranije..reče.
  Onda ga pozdravi i vrati se u hotel pod izgovorom da ne podnosi gužvu.
  Gradonačelnik ga je gledao kako se udaljava. Divio mu se i zavideo mu je.
  Kakvi su ljudi ti piloti!
  Čudni, naviknuti na usamljenost koja vlada na visinama.
 
 
 86.


  Tokom popodneva se nikud nije ni makao.
  Proveo ga je šetkajući se između kreveta i prozora.
  Ljudi su stalno pristizali kako bi se divili hidroavionu koji se, prepredenjak, i dalje uporno ljuljuškao u ritmu talasa, kao da mu poručuje:
  „Vidimo se sutra, glupane!“
  Sutra!
  Ofelio se oko četiri baci na krevet. Od silnog šetkanja tamo-amo zabolele su ga noge.
  Mora da se smiri. Da sačuva prisebnost.
  Do Macagrosinog dolaska, kada će se okončati ovo mučenje, nije ostalo mnogo.
  Opružen na krevetu, sa rukama ispod potiljka i pogleda uprtog u tavanicu, zamišljao je prijateljev dolazak.
  Uvrede koje će mu uputiti.
  Smeh u koji će prasnuti.
  I večeru. Apetit će mu se, naravno, vratiti.
  Dakle, obilnu večeru zalivenu najboljim vinom: ionako plaća opštinska uprava.
  A onda će se lepo naspavati i konačno otići iz tog usranog mesta.
  Dok je tako maštao, utonu u san.
  Spavao je kao dete nekoliko sati, sve vreme sanjajući.
  Probudi se, obliven znojem, u tami, pošto je mrak već ispunio sobu. Učini mu se da neko kuca na vrata.
  Uzdahnu, srećan.
  Dotrča do vrata, s prvom u dugom nizu uvreda na vrhu jezika.
  Otvori.
  Mrak.
  Tišina.
  Nije bilo nikoga.
  Miris kuhinje u vazduhu.
  Smuči mu se.
  Jezik mu je bio suv, grlo mu se steglo.
  To je bio samo san.
  Koliko je sati?
  Sedam? Osam?
  Kao da je to važno!
  Obuče se i izađe.
 
 
 87.


  Đulu ga nije odmah prepoznala.
  Upravo se vratila i bila je u negližeu.
  Dobar deo popodneva provela je sedeći za stolom u Kavalinu, čekajući da se pojavi pilot.
  Ispijala je jednu za drugom solju čaja i u predvečerje je otišla s neodoljivom potrebom da se ispiški. U toalet u Kavalinu je išla već tri puta, plašila se da će gazda, ako mu četvrti put traži ključ od klozeta, izlanuti neki neprikladan komentar.
  On se nije pojavio.
  „Izvinite“, reče.
  Đulu ga nikada ranije nije čula kako govori, ali naglasak je bio karakterističan.
  To je bio on.
  Šta da radi?
  Da upali svetlo u hodniku, pozove ga da uđe?
  Ali tako, poluobučena...
  A ipak je to bio on, bio je tu.
  Zato što ga je nagnala neka tajanstvena sila, možda ljubav?
  Zato što ju je prethodnog dana primetio u masi koja je pljeskom pozdravljala dolazak hidroaviona i čak ju je tražio sve to vreme, ne znajući da ona njega čeka, ispijajući sav taj čaj?
  Ko zna!
  „L’amour“,18 pomisli Đulu.
  „Izvinite što dolazim ovako kasno“, ponovi on, dubokim glasom, obavijen mrakom, „ali neodložno moram da obavim jedan telefonski razgovor.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:06 am

88.


  „Lepi san se raspršio?“, pomisli Đulu.
  „Zatvoreno je“, reče, najednom postavši gruba.
  Ako misli da je ona tu zato da bi on mogao da cvrkuće preko telefona sa svojom dragom dan uoči probnog leta, vara se. Ofelio proguta pljuvačku. Osetio je metalni prizvuk u glasu. Ali zaboga! Mora da telefonira po svaku cenu.
  „To je zbog moje sirote mame“, reče, završivši rečenicu odlično odglumljenim jecajem.
  Dirnuta, Đulu se razneži.
  „Zbog vaše majke?“, upita.
  Menčoni potvrdi, uranjajući sve više u mrak.
  „Bolesna je?“, upita Đulu.
  Iskoristivši tamu, Menčoni se pribra.
  „Ne“, odgovori.
  Nego?
  „Reći ću vam...“, promrmlja.
  A onda ućuta.
  „Hajde, recite.“
  „Skoro me je stid zbog toga“, pokuša da se osmehne mladić. „U stvari...“
  To je pitanje sujeverja, izvali mladić.
  „A tako?“, upita Đulu.
  Upravo tako: otkako je postao pilot, uvek to radi uoči leta. Telefonira mami. I mama to zna. Elem, ako je ne pozove, zabrinuće se.
  Umirena, Đulu se osmehnu i pokaza savršeni niz zuba u mrklom mraku koji je već ispunio hodnik.
  Ali ona nije glupa. Neko je u prošlosti pomislio da jeste: još oseća posledice.
  „Mogli ste to da uradite iz hotela“, primeti. „Koliko je meni poznato, u Kavalinu imaju telefon.“
  To je tačno, priznade Menčoni.
  Ali telefon je u salonu, na zidu, pored bara. Svako bi mogao da ga čuje. Uostalom, on prilično glasno govori.
  Zapravo, bilo ga je stid.
  „Shvatam“, reče Đulu.
  Niko, ipak, ne može da se zavarava da će je nasamariti.
  „U redu“, reče, „sačekajte da se obučem i pustiću vas da obavite taj poziv.“
  „Vi ste anđeo“, zahvali joj Menčoni.
  „Mislite?“, procvrkuta Đulu.
  „Još samo nešto“, zadrža je pilot.
  Telefonski poziv... troškove će, naime...
  „Da?“
  Treba ih staviti na račun opštinske uprave.
 
 
 89.


  „Mogu li da vam budem od koristi“, upita u ponedeljak ujutru sekretar Kare.
  „Naravno“, odgovori Đulu, smeškajući se i pružajući mu papirić.
  „Šta je to?“, odvrati on.
  Račun.
  Kakav račun?
  Đulu uzdahnu.
  Kad se bolje razmisli, vođenje javne telefonske govornice ne razlikuje se mnogo od vođenja opštine.
  Kare ju je s mukom pratio.
  „Ne razumem“, reče.
  Računi moraju da se slože.
  Koliko telefonskih poziva, koliko impulsa, toliko para, objasni Đulu.
  A ona je volela da uveče, svake večeri, svede bilans.
  Dakle, ako bi uprava bila ljubazna da namiri taj računčić, ona bi se zadovoljna vratila na posao.
  Naravno, reče sekretar.
  Ali zašto bi ga platila opštinska uprava?
  Zato što je telefonski razgovor obavio pilot aviona, i to van radnog vremena, ali to nije naročito bitno, pošto će ga ona upisati među razgovore vođene u toku današnjeg dana.
  Bitno je da se račun namiri.
  Sekretar Kare u tom trenutku shvati.
  „Hrana, smeštaj i dodatni troškovi“, reče.
  „Šta kažete?“, upita Đulu.
  „Ništa“, odgovori ovaj. „Ali bilo bi dobro da imam neku priznanicu, da znam koga je zvao. Tako se radi u javnoj upravi.“
  „To nije problem“, nasmeši se Đulu.
  Inženjera Macagrosu, saopšti mu.
  Sekretar Kare se izbeči.
  „Inženjera Macagrosu?“, upita. „Jeste li sigurni?“
  Dao joj je broj, objasni Đulu. Kako bi mogla da pogreši? Rekao joj je kako mora da razgovara sa majkom, da to uvek radi pre leta.
  „Ali tu se nešto ne slaže“, primeti sekretar.
  Ako se pilot preziva Menčoni, zašto je pozvao porodicu Macagrosa da bi razgovarao sa majkom?
  „Eh, da je samo to“, prosikta Đulu.
  Sekretar Kare ustade i ode da zatvori vrata kancelarije. Onda se vrati da sedne i ponudi i njoj stolicu.
  „Jeste li čuli razgovor?“, upita.
 
 
 90.


  Iz privatnih razloga je posumnjala da ju je pilot slagao, reče Đulu.
  „A tako?“, odvrati sekretar Kare.
  „Naravno“, reče Đulu isprsivši se.
  Samo je zbog toga razloga prisluškivala taj telefonski razgovor: to je državna služba, oprez nikad nije na odmet.
  „To je tačno“, priznade sekretar, uplašivši se da se žena ne uvredi, „izgubio sam to iz vida.“
  „Dobro“, složi se ona.
  Dakle, samo iz upravo navedenih razloga, slušala je razgovor sa izvesnim Macagrosom u Rimu.
  Đulu je oklevala.
  „Nastavite“, ohrabri je sekretar.
  „Ne znam da li postupam ispravno“, procvrkuta telefonistkinja.
  „Ma kako da ne!“
  „U redu“, reče Đulu.
  Sekretar frknu i zavali se u stolicu.
  „Tres bien“, reče. „Alors...“19
  Đulu ga ljutito pogleda. Shvatila je značenje tog iznenadnog prelaska na francuski.
  „To će ostati samo naša tajna?“, upita.
  Sekretar ne odgovori.
  Dobro, uzda se u njegovu diskreciju.
  „U koju ste se već uverili“, dodade on.
  „Touche!“20 odvrati telefonistkinja nastavivši priču.
  Odgovorio je glas neke starice, guvernante. Iako je niko ništa nije pitao, rekla je kako je sama kod kuće, pošto je gospodin - inženjer Macagrosa, logično - u Egiptu, dok je gospođa - inženjerova supruga, što je takođe logično - na turniru u kanasti.
  Sekretar podiže pogled ka tavanici.
  Kakve su to gluposti?
  Đulu to nije promaklo.
  „Najlepše tek sad dolazi“, reče.
  „A tako?“
  Naravno.
  Pošto je pilot prekinuo guvernantu, i to prilično grubo, kako bi joj postavio precizno pitanje.
  „Koje?“, upita Kare.
  Đulu je volela pozorište, to je bilo poznato: volela je da drži u neizvesnosti udvarače i slušaoce. Ona sačeka da prođe nekoliko sekundi pre nego što je nastavila.
  „Zar ne možete da pretpostavite?“
  Kako može da pretpostavi?
  Sekretar poče da gunđa.
  „Pa, pitao je da li može da razgovara sa sinom inženjera Macagrose, mladim gospodinom Klaudiom.“
  „I to je sve?“, upita sekretar.
  U tome nije video ništa neobično.
  Đulu se nasmeši.
  „Nećete tako govoriti kad saznate guvernantin odgovor“, potvrdi.
  Zato što je guvernanta odgovorila da ni mladi gospodin nije kod kuće.
  Štaviše, nije ni u Rimu.
  Pa gde je, pitao je Menčoni glasom koji je postao kreštav do neprepoznatljivosti.
  U nekom mestu čije je ime zaboravila, odgovorila je guvernanta: bila je ipak sigurna da se nalazi na severu Italije, na jezeru Komo. Zbog nekakvih letova.
  „Šta?“, prasnu Kare.
  Đulu se trijumfalno nasmeši.
  „Je l’ vidite da sam bila u pravu?“, reče. „Zar to nije neverovatno? Mislim, ako je taj ovde u Belanu, zašto ga je pilot zvao kući u Rim?“
  „Tako je“, odgovori sekretar.
  Ali kao da je govorio sa nekog drugog mesta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:06 am

91.


  Gradonačelnik je bio na Trgu Boldoni.
  Pored njega je stajao stjuard Vitali.
  Iza njega se već okupio silan narod, koji je čekao da dođe pilot.
  „Svanuo je veliki dan“, reče Meča kada se Ofelio Menčoni pojavio na vratima Kavalina.
  Ovaj se ne usudi da kaže bilo šta. Pogleda oko sebe.
  „Kako vam se čini?“, upita gradonačelnik.
  Mislio je na dan. Idealan.
  Sve - jezero, rastinje, nebo - bilo je nepokretno, u očekivanju da on svojim akrobacijama razbije tišinu i naruši smirenost pejzaža.
  Ofelio odglumi samouverenost.
  „Odlično“, reče zaputivši se ka hidroavionu.
  Nije ni trenuo. Osluškivao je sve zvuke koji su se čuli u noći.
  Mjaukanje nekih mačaka u unutrašnjem dvorištu hotela, nešto posle ponoći, zazvučalo mu je kao ljudski glas.
  „Muuuuuuke, muuuuuuke.“
  Znao je to, bio je na velikim mukama.
  Nije više bilo vremena.
  Bližio se ponedeljak.
  Šta da radi?
  Šta?
  To ga je zaokupljalo čitave noći. Kroz mračne misli se probio tračak svetlosti: nada da će se onaj skot, Klaudio Macagrosa, pojaviti u poslednjem trenutku.
  Ali znao je da ne može preterano da računa na to.
  Mora da misli.
  Da se seti svih onih stvari kojima ga je Macagrosa naučio, manevara koje ga je puštao da uradi.
  On sam u hidroavionu.
  Znojio se već na tu pomisao. Uopšte nije mogao da se usredsredi.
  Okruženo mačjim mjaukanjem i strahovima zbog onoga što bi moglo da mu se desi, sećanje na Macagrosine lekcije klizilo je između njegovih misli kao da su premazane uljem.
  Pred zoru je smislio šta da radi. Nema alternativu. To je bio jedini način da dobije još jedan dan.
  Banalan način, razume se.
  Ali nije imao drugog izbora, druge nade.
  Uzdajući se u sreću, izašao je iz sobe i otišao kod gradonačelnika i ostalih besposličara, koji nisu imali pametnija posla nego da prisustvuju njegovoj nesreći.
 
 
 92.


  Tačno je da je gradonačelnik budaletina i da zaslužuje dobru lekciju.
  Ali ako je makar polovina njegovih sumnji osnovana, ovo je krupna stvar.
  Ozbiljna.
  Sekretar Kare odluči da nešto preduzme. Smesta.
  „Ni vi ne možete da odolite čarima leta?“, upita ga kurir Zberčele, videvši ga kako izlazi.
  „Kao što ni vi ne možete da odolite da gurate nos u tuđe stvari“, glasio je odgovor.
  Na vratima opštine sekretar zastade i pogleda u pravcu Trga Boldone.
  Svuda je bilo ljudi. Ne samo na trgu, već i na zidu pristaništa, prozorima kuća, Trgu Grosi, pristaništu i duž ulice koja se pela ka Vendronju.
  Čuo se žagor, krčanje creva.
  Niko nije razumeo šta se upravo desilo.
  Praćen aplauzom, pilot je pre deset minuta ušao u hidroavion.
  Uključio je motor, tako je barem objasnio gradonačelnik, čije su reči odmah prostrujale kroz svetinu.
  Zvuk je ućutkao prisutne.
  „Mora malo da ga zagreje“, prokomentarisao je Meča.
  Đerolamo Vitali, koji je bio pored njega, ponovio je ovu opasku, prenevši je dalje u masu.
  Iz izduvne cevi je počeo da izlazi beli, smrdljivi dim. Pošto nije bilo vetra, obavio je sve koji su stajali na zidu pristaništa porodice Gavaci i na stepenicama što su vodile do obale jezera.
  Uprkos tome, niko se nije ni pomerio.
  Menčoni je onda počeo da dodaje gas.
  Bližio se taj trenutak.
  Još samo nekoliko minuta i, kako je dogovoreno sa gradonačelnikom, hidroavion će okrenuti nos ka suprotnoj obali i otisnuti se ka pučini.
  „I poleteti“, objasnio je Meča.
  Ali ništa se nije desilo.
  Iz izduvne cevi je izašao oštar zvuk, kao kad pukne kesten, pa onda oblak dima, ovoga puta crn i otrovan. Oni na pristaništu se udaljiše uz psovke.
  Pilot je krišom obrisao znoj sa čela. Zapušio je pumpu za benzin čim je seo u kabinu i pomolio se bogu da sistem funkcioniše: i, pre svega, da to niko ne primeti.
  Još dva prdeža, nekoliko pljuckanja crnog dima, tamnog kao noć, i motor hidroaviona je prestao da radi.
  Tišina se ponovo spustila na ljude, trg, jezero.
  Prekinuo ju je gradonačelnik.
  „Šta se to do đavola desilo?“, promrmljao je. Samo ga je Vitali čuo.
  Sve oči su bile uprte u pilota, koji je otvorio prozorčić i obratio se gradonačelniku, šireći ruke i odmahujući glavom.
  „Verovatno neki problem s pumpom ili dovodom goriva“, rekao je.
  Ali tiho, kao da uvežbava tekst koji će ubrzo morati da izrecituje pred Mečom.
  Gradonačelnik će, naime, jedini tražiti precizno objašnjenje. Ostali su, međutim, bili uvereni da toga dana neće biti letova, pošto su videli očajnički pilotov gest.
  Kada je sekretar Kare krenuo ka gradonačelniku, neki su se već udaljavali.
  Poneko se smejao, neki su pljuvali na zemlju. Omače se i poneka psovka.
  Pilot je u međuvremenu stigao na kopno i započeo objašnjavanje.
  „Šteta“, prokomentarisa na kraju Vitali, „pošto se sprema nevreme.“
  Gradonačelnik obuhvati pogledom horizont pa se onda zapovednički upilji stjuardu u oči.
  Ali Vitali je retko grešio u vremenskoj prognozi.
  Umesto odgovora, on pokaza glavom na predalpske doline i na pučinu: pojavilo se nekoliko oblačića. To je značilo da se sprema vetar. A ko mu ne veruje treba samo da se naoruža strpljenjem i da čeka.
 
 
 93.


  Ovo je očigledno greška, pomisli štampar Baldovino Luci.
  Omaška.
  Pažljivo pročita tekst oglasa koji je naručila opština Dervio.
  „Građani!
  Povodom svečane inauguracije novoosnovanog udruženja uzgajivača maslina iz Koma, celokupno građanstvo je pozvano da učestvuje kako bi taj dan ostao u trajnom pamćenju.
  Zajedno sa opštinama Komo, Černobio, Limonta, Nobijalo, Akvazerija, Gravedona, Dongo, Belađo, Neso, Leko, Mandelo, Lijerna, Varena, Perleđo, Dervio, Koliko...“
  Eto.
  Tu se krila greška i omaška. Belano nije bio na spisku opština koje su pristupile udruženju uzgajivača maslina.
  To uopšte nije bila njegova briga. Ali nije hteo da se izloži opasnosti da, pošto sastavi i odštampa proglas, traže od njega da ga preštampa upravo zbog tog propusta, koji je prvi primetio. I to o svom trošku.
  Da se, recimo, radilo o nekom od onih letaka kojima se najavljuju razni vašari, mogao bi da zažmuri na jedno oko. Ali u rukama je držao pravi pravcati proglas.
  Zato što je gradonačelnik Dervija u njemu, pošto je naveo spisak mesta, skretao pažnju stanovništvu na izuzetnost tog događaja i pozivao sve svoje sugrađane da masovno učestvuju u svečanosti koja će se u Belađu održati u narednu nedelju.
  I u tu svrhu, da bi podstakao stanovništvo da dođe na jezero, stavio mu je na raspolaganje čak i brodić kojim će putnici moći da se voze besplatno.
  Najzad, ako se ima na umu da će nezaobilaznoj verskoj svečanosti, tokom koje će biti blagosiljana zastavica novoosnovanog udruženja, prisustvovati i njegova ekselencija okružni načelnik, jasno je da to nije beznačajna inicijativa. Štaviše, štampar Luci je shvatio još nešto: jednom takvom udruženju uskoro će trebati članske karte, hartija za pisma i koverte sa zaglavljem; jednom rečju, to je dobra mušterija, ne treba je razočarati na samom početku.
  Sa skicom ispod ruke, on izađe iz mračne rupe, gde je bila smeštena njegova štamparija, namignu vedrom nebu, koje mu je poželelo prijatan dan, i zaputi se hitrim korakom ka opštini.
  Ako je tamo sekretar ili gradonačelnik, sigurno će razrešiti njegove sumnje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:07 am

94.


  „To nije u mojoj nadležnosti!“, prasnu sekretar Kare. „Obratite se gradonačelniku!“
  Ton je bio toliko žestok da je štampar Luci ustuknuo, kao da reči mogu da ga pogode.
  „Možete li mi reći gde je?“, upita.
  „Ne. Ne znam. Nisam mu ja čuvar!“
  „Kakvo ponašanje“, progunđa štampar uzmičući i udaljavajući se iz vidnog polja sekretara Karea, koji iz istih stopa ustade sa stolice i otrča da zalupi vrata kancelarije.
  Čuvši tresak, kurir Zberčele pogleda ostale službenike.
  Šta se do đavola desilo?
  Pre samo pola sata sekretar je izašao iz kancelarije veseo kao neki dečkić, a sada je bio natmuren kao kišni dan.
  „Kreten“, promrmlja sekretar vrativši se na stolicu.
  Bio je ljut na gradonačelnika. Preispoljni kreten!
  I kao i svi kreteni, nadmen je i umišljen.
  Neposredno pre toga, prišao mu je tamo na trgu i rekao kako mora da razgovara s njim.
  „A tako?“, odvratio je ovaj.
  Ali sa uzdržanim gnevom u glasu, ušiju crvenih od besa, kao da je on jedan od mnogobrojnih gnjavatora što su se tu zatekli.
  Ućutao je.
  Ali gradonačelnik ga je podbo.
  „Da vam nije maca pojela jezik?“, dreknuo je. „Šta je to tako hitno?“
  Kare se osećao izgubljeno: kao kada na frontu nije mogao da proceni iz kog smera dolazi vatra.
  „Radi se o pilotu..skoro je promucao.
  „Pazi, molim te!“, prekinuo ga je gradonačelnik.
  Histerično, tako da su se neki ljudi okrenuli da ga pogledaju.
  „Nešto mi ne da mira...“, nastavio je Kare.
  Ali nesigurno, kao da ne nalazi odgovarajuće reči.
  „Dobro“, zaključio je gradonačelnik, podigavši glas tek toliko da se vidi ko komanduje. „Drago mi je što sam saznao da vam posao ostavlja dovoljno slobodnog vremena, pa možete da se bavite stvarima koje prevazilaze vaše nadležnosti.“
  Osetio je kako bledi.
  Setio se nekih viših oficira.
  Govnara, salonskih vojnika, kicoša, koji su, samo zbog svojih činova, smatrali kako su nepogrešivi.
  „Ako je tako, razumem“, promrmljao je.
  I krenuo nazad u kancelariju.
 
 
 95.


  Nije nikakva greška.
  Belano i meštani Belana, na čelu s njim, ne daju ni pet para za masline i uzgajivače maslina.
  Gradonačelnik otpusti štampara Lucija osornim tonom, odmahnuvši rukom.
  Slobodno neka štampa to trabunjanje njegovog kolege iz Dervija.
  Ipak...
  Kada je ostao sam, Meča se opusti u naslonjaču i pogleda u daljinu.
  „Ipak...“, promrmlja.
  Voleo bi da cenjenom udruženju uzgajivača maslina održi još jednu lekciju o nadmoći, dalekovidosti, modernosti.
  Podiže pogled na tavanicu, ukrašenu geometrijskim šarama i anđelčićima koji su letuckali u uglovima.
  „Ovo je kao poručeno..promrmlja.
  Zna šta će.
  Poskoči, zadovoljno uskliknuvši.
  Mora smesta da telefonira šefu kabineta njegove ekselencije okružnog načelnika Koma.
  To će biti prava senzacija!
 
 
 96.


  U utorak je bilo vetrovito.
  Talasi na sredini jezera belasali su se od pene i razbijali o stene na obali odjekujući kao šamari.
  Hidroavion je čitavog dana igrao groteskni ples, podižući prvo jedno, pa drugo krilo: ličio je na orangutana.
  Letenje?
  Po ovom vetru?
  Ne dolazi u obzir.
  Mora da oslabi.
  Vetar je prestao u utorak noću.
  Ali planinski lanac obaviše tamni oblaci.
  Površina jezera bila je glatka kao svila. Samo je čekala da je neko zgužva.
  Poče kiša.
  Oblaci se spustiše toliko nisko da su zaklonili suprotnu obalu.
  Letenje?
  Po kiši bi još i moglo.
  Ali po magli, nikako.
  Ne može da se orijentiše.
  Kiša je u sredu i četvrtak padala ceo dan. U četvrtak je bila baš jaka.
  Prejaka. Toliko da je umanjila vidljivost.
  Reke su nabujale, naročito Pjoverna i Varone.
  Tako su u petak, kada je zora ustupila mesto jutru bez kiše, na površini jezera, pretvorenoj u jedan dugi, vijugavi talas, plutala debla koja je u dolinu donela bujica.
  Kada bi udario u neko od njih, mogao bi da ošteti plovke.
  Bestraga mu glava, pomisli Vitali kad je čuo novu Menčonijevu primedbu.
  I odlete - za razliku od hidroaviona, on je odleteo - kod gradonačelnika Meče da ga izvesti o novoj prepreci zbog koje se odlaže probni let.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:07 am

97.


  Njegova ekselencija okružni načelnik se složio.
  Čak je s oduševljenjem prihvatio predlog gradonačelnika Meče da u nedelju ujutru u Komo pošalje hidroavion kojim će odleteti u Belađo; tako će njegov dolazak ostati upamćen i izazvaće zaprepašćenje svih okupljenih uzgajivača maslina i gradonačelnika polovine mesta na obali jezera.
  „Bestraga mu glava!“, dreknu gradonačelnik kada je Vitali podneo izveštaj.
  Vitali se složi.
  „I ja tako mislim“, reče. „Ako je za letenje potrebno da ne pada kiša, ne duva vetar, nema talasa ili magle ili vlage..
  Odjednom zaćuta, shvativši da ga niko nije ništa pitao.
  „Baš tako“, progunđa Meča.
  Vitali se osokoli.
  „Meni se čini da je onaj tip...“, reče.
  „Da?“, upita gradonačelnik.
  Đerolamo Vitali je već imao mišljenje o tome.
  Za njega je on bio običan zabušant.
  Rimljanin, je l’ tako?
  Pa onda je sve jasno!
  Došao je ovamo kako bi besplatno jeo i pio: pokušava da odugovlači koliko god može.
  Treba mu pokazati njegovog boga!
  Da je on na gradonačelnikovom mestu, rekao bi mu to. ,Šta?“
  „Evo kako stoje stvari, druškane. Dosta si nas pravio budalama! “
  Meča protrlja slepoočnice.
  Mora nešto da preduzme.
  I to odlučno.
  „U koliko sati mladi gospodin večera?“, upita.
  Obično u osam.
  Dobro. U osam!
 
 
 98.


  U osam i petnaest je polazio voz za Milano.
  Ofelio Menčoni nije više imao drugog izbora.
  Nije spavao, nije imao apetit, usta su mu bila suva, glava mu je gorela, želudac mu je bio u grču.
  Tri dana nije išao čak ni u klozet.
  Macagrosa?
  Skot!
  Izgubio je svaku nadu da će se pojaviti.
  Ali više ga nije ni bilo briga.
  Mora da ode.
  Otputuje, nestane.
  Još iste večeri, u osam i petnaest.
  Plan je bio spreman, precizan, razrađen do najsitnije pojedinosti.
  Noćni beg.
  Po danu bi, naime, bilo teško, ako ne i nemoguće. Previše je znatiželjnika, previše ga ljudi poznaje. Te sedmice je ispred hidroaviona stalno stajao silan svet.
  Ali uveče, po mraku, to će biti mačji kašalj.
  U pola osam Ofelio izađe iz Kavaliru%. Imao je spreman izgovor.
  Ide da se prošeta.
  Da proveri kakvo je vreme.
  Da podstakne apetit.
  Nikome ne mora da polaže račune.
  Niko ga ništa nije pitao.
  Kad je izašao iz Kavalina, umesto da pređe preko Trga Boldoni, on krenu Ulicom Gavaci. Onda se zaputi ka Pradeđani, pa prošavši kroz zamršeno klupko uličica u starom gradskom jezgru izbi na put za Bonceno.
  S desne strane je bilo groblje, u mrklom mraku.
  Odlično.
  Pređe preko mosta u Belanskom klancu.
  Stiže do mesta zvanog Kastenja. Odatle nastavi da se spušta nekom kozjom stazom.
  Prođe kroz tunel koji su, ko zna zašto, zvali Grob. Strese se. Najzad se nađe na trgu ispred stanice.
  Osvrnu se oko sebe da proveri ima li nekoga.
  Nema.
  I hop!
  Bio je na peronu.
  Karta?
  Kupiće je u vozu.
  Kazna?
  Platiće i deset ako treba.
  Dvadeset. Trideset.
  Platiće bezbroj kazni.
  Samo da ode iz ovog mesta.
 
 
 99.


  „0, pa to je naš pilot.“
  Glas ga zveknu u leđa.
  Nos putničkog voza u dvadeset i petnaest upravo se promolio, sa deset minuta zakašnjenja, iz tunela na strani ka Derviju.
  Osim njega, niko drugi nije čekao na peronu.
  Savršeno.
  Čekao je sakriven. Ne među biljkama u baštici, gde je bio i bazen sa zlatnim ribicama. A, ne!
  Sve je predvideo do tančina. Čak i prisustvo šefa stanice, koji će se okrenuti ka lokomotivi, kako bi dao znak za polazak, pa bi onda mogao da ga vidi.
  Bio je na drugoj strani, na suprotnom kraju. U mraku. Između dva zakržljala oleandera, nepomičan kao i oni, i držao je na oku sam kraj voza.
  Rep.
  Gde je poštanski vagon.
  Ka kome je šef stanice polako krenuo, s paketom u ruci, kada je voz počeo da koči.
  Menčoni to nije primetio.
  Železničarev glas ga pogodi u leđa kao kamen.
  Smeškao se.
  „Otkud vi ovde?“, upita dok je prolazio pored njega ne zaustavljajući se.
  Kad je stigao do poštanskog vagona, predade paket kolegi, a onda se vrati do pilota.
  „I ja bih voleo da letim.“
  Menčoni je stajao kao skamenjen.
  „Pa...“, promrmlja.
  Šef stanice stavi pištaljku u usta i dade znak za polazak. „Polećemo“, reče u šali.
  Vazduh ispuni zvuk gvozdenih delova voza koji je napuštao stanicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:08 am

100.


  Subotnje jutro je bilo kakvo se samo poželeti može.
  Ni daška vetra. Jezero ravno ko tepsija.
  Nebo plavo, vidljivost savršena.
  Nijednog brodića, čamca na jedra ili vesla na kilometar unaokolo.
  Nije bilo čak ni galebova na zidu na pristaništu, oterala ih je rulja koja se tu tiskala.
  Koja je čekala.
  Kroz gomilu znatiželjnika strujao je jedva čujan žamor. Svi su osluškivali iščekujući taj zvuk.
  On se konačno začuo kad je otkucalo podne.
  Kad su zvona utihnula, masa je već bila nema.
  Vazduh je bio ispunjen zujanjem, nalik na zvuk ose, stršljena.
  Na desetine očiju pretraživale su nebo iznad rta Punča: odatle treba da stigne.
  Za sada se čuo samo zvuk. Ravnomerna metalna pesma. Nalik na mitraljez.
  Tak-tak, tak-tak...
  „Greje motore“, reče jedan.
  Neki se okrenuše da ga pogledaju.
  Nemi.
  Ali u pogledu im je bilo pitanje.
  „Trebaće mu najmanje pola sata“, zaključi onaj, pretvarajući se da je stručnjak.
  Svetina odgovori baritonskim gunđanjem.
  Onda zavlada tišina.
  Niko se nije pomerao.
  Čekali su već nedelju dana.
  Ni po koju cenu neće propustiti predstavu.
 
 
 101.


  Đerolamo Vitali je predvideo lepo vreme.
  „U svakom slučaju“, rekao je gradonačelnik prethodne večeri, „sutra ulazite u taj avion i letite, bez obzira na vreme.“
  Menčoni ga je zatekao u trpezariji Kavalina, za stolom za kojim je obično večeravao.
  Vratio se sa stanice psujući, ali prilično mlako.
  Nije više osećao čak ni gnev.
  Pre bi se moglo reći da je imao utisak kako su mu stavili kesu na glavu pa mu sad polako ponestaje vazduha.
  Šta drugo može da radi? Da kaže istinu?
  Da, ako je spreman da snosi posledice. I odleži malo u zatvoru.
  Ali ovaj gradonačelnik mu je delovao zastrašujuće u svojoj taštini. Neće mu to oprostiti. Ko zna kod koga će sve urgirati ne bi li ga naterao da skupo plati za sve. Dovoljno je da to kaže svetini koja već nedelju dana bivakuje oko hidroaviona: linčovaće ga.
  „Pripremite se“, dodao je gradonačelnik, „pošto sam vam za nedelju pripremio zadatak koji predstavlja najveće priznanje.“
  Ofelio Menčoni je klimnuo glavom: šta je drugo mogao da uradi?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:09 am

102.


 I


  Ništa nije moglo da se uradi.
  „Ništa“, potvrdi hrapavim glasom doktor Frasoni iz civilne bolnice u Veletriju.
  Polomljena rebra će zarasti za četrdeset dana. Prelom nosne pregrade će zahtevati nekoliko meseci. Ponovo će izrasti i sve malje, od pazuha do vrha dupeta.
  „Ali sa ovim na glavi ne može ništa da se uradi.“
  „Nemoguće“, prošaputa Klaudio Macagrosa, gotovo kroz plač.
  Bio je u bolnici već nedelju dana: tačno od ponedeljka uveče, kada je trebalo da započne nedelju erotskog ludovanja sa profesorovom ženicom.
  Ali, umesto očekivane gospođe, čim je ušao u kuću našao se licem u lice sa četvoricom tipova koji ga nisu pustili ni da bekne.
  „Šalje nas profesor“, rekao je jedan od njih.
  Ostala trojica su ga za to vreme onesposobila, čvrsto vezala i, tek da mu stave do znanja kako je bolje da sarađuje, zadali mu nekoliko udaraca u rebra i jedan u nos, zbog čega je četvrt sata bio u nesvesti.
  Kad se probudio, bio je potpuno go, celo telo mu je bilo izdepilirano, a glava obrijana. Pokušao je da se pokrene, ali ga je sprečio novi udarac u leđa.
  „Da nisi mrdnuo“, rekao mu je jedan sa južnjačkim naglaskom, „inače ćeš loše proći.“
  To je trajalo čitav sat, tokom koga je Macagrosa doživeo paklene muke. Posle toga su ga podigli na noge i, golog golcatog, otpratili do izlaza, oprostivši se od njega udarcem nogom u zadnjicu.
  Bila je noć. Izubijan, previjajući se od bolova, dok mu je glava gorela, Macagrosa je hodao kao mesečar prema Veletriju, sve dok ga nije primetio noćni čuvar koji je odmah pozvao karabinijere. Pošto su ga pronašli, opkolili i ogrnuli ćebetom, odveli su ga u bolnicu, uvereni da imaju posla sa nekim umobolnikom. Te noći Macagrosa nije mogao da izusti ni reč. Tek narednog jutra je uspeo da saopšti lične podatke karabinijeru koga su ostavili da ga čuva. Vojska je odmah proverila informacije, došavši do zapanjujućeg otkrića.
  Klaudio Macagrosa se nalazi u Belanu, mestašcu na jezeru Komo, izjavila je gospođa Macagrosa. Pozvali su nju, a ne njenog muža, pošto je on bio odsutan iz Rima zbog posla.
  ,Ja sam Klaudio Macagrosa“, tvrdio je mladić.
  „Ma je l’ da?“, zajedljivo ga je pitao narednik karabinijera. „A ovo napolju je jezero Komo!“, dodao je pokazavši brežuljke koji su se videli s prozora bolničke sobe.
  Macagrosa se na tren setio svog prijatelja Ofelija koji se na jezeru Komo predstavljao kao on.
  Šta lije s njim!?
  Ali sada je imao prečih briga.
  Tražio je da dovedu u bolnicu njegovu majku kako bi ga prepoznala...
  Kad ga je ona videla...
 II


  Ofelio uputi jednu misao svojoj majci, preklinjući je da se moli za njega, a onda pritisnu gas.
  Trup poče da podrhtava, nos hidroaviona se nagnu ulevo. Pritisnu desnu pedalu.
  Prejako, vrh se naže udesno.
  „Samo mirno“, promrmlja.
  Podiže malo nogu, letelica se ispravi.
  Brzinometar je pokazivao trideset kilometara na čas.
  Sad treba gurnuti volan malo napred kako bi hidroavion počeo da klizi po vodi.
  Stavi ruku na instrument. Onda prelete pogledom preko savršene panorame: pravi pravcati akvarel.
  Gurnu volan.
  Pri brzini od pedeset kilometara na sat hidroavion poče da klizi.
  Šezdeset.
  Sedamdeset.
  Osamdeset kilometara na sat.
  Kucnuo je ključni čas.
  „Smanjiš pritisak na volan i počneš da ga vučeš ka sebi“, presliša se Menčoni.
  Tako i uradi.
  Brzina dostiže devedeset kilometara na sat.
  Kucnuo je čas.
  Letelica se odvoji od vode, a onda pljesnu jednom, dva, tri puta o površinu jezera.
  Ništa neobično. Sada, međutim, mora da se vine u vazduh. Učini to.
  Tokom tog poslednjeg minuta Ofelio je zaboravio da diše.
  Udahnu sto kilograma vazduha.
  Avion ponovo tresnu o vodu.
  Sranje!
  Zaboravio je da ponovo gurne volan malo napred. Letelica se propela i ponovo pala.
  Brzina je iznosila oko osamdeset kilometara na sat.
  Pljesnu još nekoliko puta, a onda se konačno odvoji od vode i poče da se uzdiže.
  Uspinjao se.
  Sve više i više.
  „Samo tako, samo tako“, vikao je Menčoni kao da je izgubio razum.
 III


  Karabinijeri su se silno namučili dok nisu ubedili gospođu Macagrosu da pođe s njima.
  U tome je uspeo izuzetno ljubazni kapetan koji je, zauzvrat, tokom čitavog puta od Rima do Veletrija morao da trpi njeno negodovanje.
  „Čekajte samo da mi muž sazna za ovo‘\ uzviknula je ulazeći u bolnicu.
  A onda...
  Kad je ušla u sinovljevu sobu i prepoznala ga, gospođa Macagrosa nije morala da odglumi padanje u nesvest: samo se skljokala, povrativši se tek posle nekoliko minuta.
 IV


  Posle nekoliko minuta Menčoni je bio na visini od dvesta metara. Proveri brzinu: sto kilometara na sat.
  Smanji broj obrtaja motora.
  Baci pogled na jezero pod sobom.
  Nasmeši se.
  Faza poletanja je završena, sve se odvija na najbolji mogući način.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:09 am

V


  Po načinu na koji ju je lekar zamolio za razgovor u četiri oka, gospođa Macagrosa je shvatila da postoji neka misterija u vezi sa zdravstvenim stanjem njenog sina.
  „Šta je uradio?“, pitala je.
  Lekar je odgovorio da ne zna: možda će joj karabinijeri objasniti šta se desilo.
  Njegovo je samo da je upozna sa kliničkom slikom, koja nalaže nekoliko dana bolničkog lečenja.
  Što se tiče preloma, oni zahtevaju vreme i nekoliko dana lekarskog nadzora. Da bi se izbegle komplikacije, rekao je.
  Ali...
  Lekar je oklevao.
  Ali za ono na lobanji...
  „Na lobanji?“, uzdahnula je gospođa Macagrosa.
  Glavu je pokrivao zavoj, ništa se nije videlo.
  „Ima još neke povrede?“
  Lekar je i dalje oklevao. Hteo je da joj kaže, ali nije smogao snage.
  „Da“, promrmljao je, „moglo bi se reći: lakša povreda.“
  „Mnogo će se videti?“, pitala je žena.
 VI


  Bila je skoro nevidljiva.
  Bela tačkica.
  Nejasna.
  Prvi iz mase na pristaništu koji je ugledao hidroavion pokaza ga rukom.
  „Eno ga!“, viknu.
  Gde?
  Zbog planina iznad Dervija nije mogao lako da se vidi, stapao se sa njima.
  Treba da se popne još malo.
  Onda će ga svi lepo videti na nebeskom plavetnilu.
 VII


  Videlo se da mu se nešto desilo, rekao je kapetan karabinjera.
  „Ali šta?“, pitala je gospođa Macagrosa.
  Kapetan je slegnuo ramenima.
  „Napad, pretpostavljamo. Ali ako vaš sin odbija da bilo šta kaže, ne preostaje nam ništa drugo nego da postupimo po službenoj dužnosti.“
  Gospođa Macagrosa mu je stavila do znanja da ne shvata šta hoće da kaže.
  „Nepristojno ponašanje na javnom mestu, povreda javnog morala. Ispričao sam vam gde smo zatekli mladića i u kakvom je stanju bio. To nam je dužnost, draga gospođo.“
  Gospođi Macagrosi su nagrnule suze na oči.
  „Ne brinite, kapetane“, uzdahnula je, „ako neće ništa meni da kaže, sigurno će reći ocu.“
  Kako da ne!
  Klaudio bi radije sam sebi odsekao jezik.
  Ili, još bolje, onaj deo tela zbog čijeg se užitka i uvalio u ovu nevolju.
  Zakleo se u sebi: čim prođe ovaj cirkus, zaboraviće na žene.
  Bolje da bude sam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:10 am

VIII


  Bolje.
  Ovako je mnogo bolje.
  Gradonačelnik Meča je razmišljao o tome čitave noći između petka i subote.
  Treba li da zauzme istaknut položaj usred svetine ili da stoji po strani?
  Opredelio se za ovo drugo i sada se uverio da je to bio odličan izbor.
  Ovako je mnogo bolje: stajao je u sali veća, sa čijih je prozora mogao da uživa u pogledu na čitavo jezero. Nije mu promakao nijedan pokret hidroaviona. Kada je konačno poleteo, izašao je na opštinski balkon. Tada su ga ugledali neki od onih što su se tiskali na pristaništu, počeli su da ga pokazuju jedni drugima, pozdravljali su ga.
  On je odgovorio uzdržanim pokretima.
  Tada mu ja sinula ta ideja. Kad se završi prvi probni let, saopštiće masi kakva će velika čast kroz dva dana pripasti njihovoj varošici.
  „Njegova ekselencija, gospodin okružni načelnik Koma“, reći će, „stići će avionom u Belađo i tako će praktično otvoriti novu avionsku liniju koja će, prva u istoriji jezera Komo, povezivati naše mesto sa glavnim gradom pokrajine, a možda čak i sa prijateljskom Švajcarskom.“
  Zadovoljno se nasmeši. Dok je zamišljao govor, nakratko je zažmurio.
  Ponovo otvori oči. Potraži pogledom hidroavion.
  Nije ga odmah ugledao.
  Pa maločas je bio tu, pre samo nekoliko sekundi...
 IX


  Pa bio je ovde, rekao je ljubazni kapetan. „Sin vam je bio ovde, u Rimu.“
  Ta činjenica se ne može zanemariti.
  Nije mogao da bude u tom mestu na jezeru Komo, kako je gospođa Macagrosa izjavila.
  Gospođi su se navlažile oči.
  Brižni kapetan ju je hrabrio.
  „Ne kažem da ste me vi slagali. Ne sumnjam u vašu iskrenost. Ali moram da primetim kako činjenica da vam je sin ovde, a ne tamo, gde ste vi mislili da jeste, njegov slučaj čini još tajanstvenijim. Zar nisam u pravu?“
  Da, u pravu je. Ali, objasnila je, ne zna šta da radi ako Klaudio neće ništa da kaže.
  Pošto je tražila dozvolu od kapetana, u utorak ujutru je još jednom pokušala da ispita sina.
  „O, mama!“, promrmljao je ovaj kroz stisnute zube.
 X


  „O, mama!“, uskliknu Menčoni.
  „O, mama, zašto si me uopšte rodila?“, promuca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu