Andrea Vitali

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 7:25 am

First topic message reminder :



U Belanu vlada veliko uzbuđenje. Agostino Meča, autoritarni gradonačelnik varošice na obali jezera, odlučio je da sprovede jedan prilično moderan i ambiciozan plan: uspostavljanje hidroavionske linije koja će povezivati Komo, Belano i Lugano, biti dika i ponos njegove opštine i naterati okolne gradiće da puknu od zavisti. Te mirne i izrazito fašističke 1931. godine sve, čini se, ide kao po loju. Iako postoji jedan problem: to će biti ogromna investicija za kasu jedne male opštine, a i hidroavion mora da bude propisno isproban. Osim toga, tu je i Renata, gradonačelnikova kći: koliko juče bila je devojčica, a odjednom je postala tako čudna. Da se iza toga ne skriva neki njen novi hir?

Sa sebi svojstvenim umećem Andrea Vitali piše još jednu epizodu sage o Belanu: priča o životu u varošici, sa njenim ljubavima i skandalima, karijerama i dinastijama, ali i tračevima koji se prenose iz pokolenja u pokolenje; kroz taj mikrokosmos on istražuje i istoriju Italije, njene snove o modernosti i njenu inertnost, njene mane i vrline, već decenijama gotovo nepromenjene. Ali romani Andree Vitalija predstavljaju, pre svega, zadovoljstvo za čitaoca, zahvaljujući njegovoj sposobnosti da prikaže i oživi likove i pojedine krajeve, znalačkom građenju zapleta i pripovedačkom ritmu koji je uvek razigran i prijatan.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:10 am

XI


  „O, mama“, rekao je Macagrosa, „zašto me ne ostaviš na miru?“
  „Sigurno nisam došla ovamo da bih te gnjavila“, uvređeno je odvratila gospođa Macagrosa.
  Ona je, doduše, i u petak dotrčala u bolnicu kako bi bila kraj sinovljevog uzglavlja, ali je tada odolela iskušenju da traži objašnjenje; samo ga je obavestila da se narednog dana, u subotu, neće videti zbog jedne neodložne obaveze ugovorene nekoliko meseci ranije: turnira u kanasti.
  Ionako mu u nedelju uveče stiže otac, dodala je pomalo zajedljivo. Njemu će objasniti šta se desilo.
 XII


  Kako je to moglo da se desi?
  Ofelio nije mogao da se načudi.
  Lopovi, naravno.
  Pokvareni lopovi.
  Kakvi su to pokvarenjaci! I kakva je on budala što nije proverio!
  Ali, s obzirom na sve ono što ga je tih dana mučilo, odvlačilo mu pažnju, zadavalo mu brige, zar je mogao da pretpostavi da će neki bedni lopov maznuti benzin iz hidroaviona?
 XIII


  Ma nek se nosi i njegov otac, pomislio je Klaudio Macagrosa kad se probudio u subotu ujutru.
  Ipak, bio je kao na iglama zbog činjenice da će se uskoro sresti s njim.
  Njegovom ocu su poslovi bili na prvom mestu. Ako je trebalo lagati da bi se sklopio dobar posao, on u tome nije video ništa loše.
  Prvi veliki posao u svom životu, često je pričao inženjer, napravio je ovako: pretvarajući se da hramlje i obezbedivši lažni rendgenski snimak, ubedio je vojne lekare da ga za vreme rata pošalju u pozadinu.
  U tom vojnom magacinu naučio je više nego da je išao u školu: samo prevaranti, jedino oni uspevaju. Budale i poštenjačine postoje zato da bi drugi od toga imali koristi: vojnici u rovu su, zapravo, topovsko meso.
  Ovaj skandal će ga verovatno razbesneti i zato mora nekako da se izvuče.
  Po svaku cenu. Tako što će primeniti ono čemu ga je otac naučio. Smisliće neku dobru laž.
  Već je imao ideju. Kad bi ga ostavili na miru, razradio bi je do kraja.
  Međutim, čim je prošlo podne, stigla je bolničarka. Došao je trenutak da mu odmotaju glavu. Onda će ga pregledati lekar. I ako sve bude u redu, narednog dana, u nedelju, može da ide kući.
  Bolničarka je imala nežne prste.
  Baš lepe ručice, pomisli Macagrosa.
  Ali bila je ozbiljna.
  Sve dok nije skinula poslednji zavoj koji mu je obavijao lobanju.
  Tada nije uspela da zadrži smeh.
  „Šta je bilo?“, upita Klaudio.
  U tom trenutku uđe lekar i bolničarka šmugnu u hodnik.
  Lekar ga upita kako se oseća.
  Dobro, odgovori Klaudio.
  Još nije pogledao glavu?
  Ne, odgovori Klaudio, još to nije uradio.
  „Uradite to onda sada“, naredi mu lekar.
 XIV


  Ofelio Menčoni pogleda visinometar: petsto metara.
  Zvuk motora je već prešao u zabrinjavajuće kašljucanje. Ubrzo će početi da zastajkuje.
  Možda se zaglavila kazaljka.
  Udari dva puta po instrumentu.
  Ništa. Nije se ni pomerila.
  Onda pritisnu prekidač magneta.
  Opet ništa.
  Sa svećicama je sve bilo u redu.
  Problem je bio u napajanju, nije ostalo ni kapi goriva.
  Baš kad je to pomislio, motor se ugasi.
  Tišina.
  Iznenadna.
  Šuštanje vazduha.
  Predivan predeo.
  I pristanište. Tamo dole, prepuno sveta koji ga je gledao, pitajući se zašto je iznenada hidroavion zanemeo, zašto je utihnuo taj praskavi zvuk koji se do maločas prolamao kroz vazduh.
  Visina!
  Bio je nešto ispod petsto metara.
  Možda će uspeti da sleti ispred pristaništa.
  A posle?
  Odmah odbaci to pitanje: možda ne postoji posle.
  Usmeri letelicu ka pristaništu. Povuče volan. Brzina je iznosila sedamdeset kilometara na sat, najmanja potrebna da bi se klizilo po vodi.
  Možda je prekratko, pomisli Ofelio, neće uspeti da se zaustavi ispred mase.
  Još jednom povuče volan. Hidroavion je loše reagovao, zatrese se. Ne leti dovoljno brzo, neće moći da se održi u vazduhu. Gubio je visinu.
  Ofelio naže malo letelicu u pokušaju da ponovo dostigne sedamdeset kilometara na sat.
  Ostalo mu je još oko stotinak metara do pristaništa.
  Još jednom povuče volan. Avion se snažno zatrese.
  Odmah popusti.
  Pedeset metara do pristaništa.
  Letelica se ponovo zatrese.
  Uspeo je ipak da dobije još petnaestak metara.
  Gurnu malo volan napred u očajničkom pokušaju da ponovo dostigne brzinu od sedamdeset kilometara na sat.
  Hidroavion nije ubrzao.
  Onda ga izbezumljeno povuče ka sebi.
  „Ajde!“, dreknu.
  Letelica se zatrese.
  Krila zadrhtaše.
  „Pozdravlja nas“, reče neko u masi.
  Onda se letelica nakrivi ulevo.
  Ofelio okrenu volan udesno ne bi li je ispravio.
  Nije mu bilo spasa.
  Jezero je bilo preblizu.
  Leva skija udari o glatku površinu vode uz prigušen tresak. Nos aviona se okrenu za devedeset stepeni ulevo. Hidroavion se prevrnu na desnu stranu.
  Zagrobna tišina se spusti na sve živo.
  Na zanemeli narod.
  Na zabezeknutog gradonačelnika.
  Na Renatu, koja je to gledala sa šetališta pored jezera.
  Na Đulu, koja je ponela mali pozorišni binokl.
  Na sekretara Karea, koji se odmah priseti „rizika povezanih sa tim poduhvatom".
  Na stjuarda Đerolama Vitalija, koji gotovo da je i predvideo ovakav kraj.
  Izgledalo je kao da će tišina trajati beskonačno dugo.
  Prvo je prekide jedno snažno „plop“: proizveo ga je mehur vazduha što se pojavio na površini kad je hidroavion počeo polako da tone.
  Usledila je škripa zarđalih oslonaca za vesla na barci kojom su vatrogasci krenuli da spasu pilota.
  I na kraju na crkvi izbi jedan sat.
 XV


  Pročitao je. Pa još jednom. Slog po slog.
  Sricao je.
  Pred ogledalom.
  Držeći drugo ogledalo iznad glave kako bi video bestidne reći koje su mu istetovirali na glavi.
  Klaudio Macagrosa je ličio na katatoničara.
  Pročitao je jednom, pa još jednom.
  Sričući.
  Slog po slog.
  JA SAM PEDER.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:11 am

103.


  Bila je subota veče.
  Inženjer Macagrosa je sedeo za stolom u svojoj radnoj sobi, ruku sklopljenih ispred nosa.
  Naspram njega je bio njegov sin, sa kačketom na glavi.
  Gledali su se već četvrt sata.
  „Da čujemo“, reče najzad Macagrosa, otac.
  Klaudio proguta pljuvačku.
  „Plaćene ubice“, reče.
  Otac i ne trepnu.
  Razbojnici, nastavi Klaudio, siledžije; potplatio ih je Ofelio Menčoni, čovek iz siromašnog predgrađa, odrastao s ljudima koji su spremni na svako nedelo u zamenu za nekoliko lira.
  Jedva primetno klimanje očeve glave ohrabri mladića.
  Čekao ga je u ulici, nastavi, u nedelju uveče, kad je krenuo na stanicu. Pretvarao se da prolazi tuda automobilom sa nekolicinom prijatelja. Ponudio se da ga poveze.
  On je, naivno, prihvatio.
  „I onda ..reče inženjer, ali bez upitnog tona.
  Čim je ušao u auto, ošamutili su ga. Verovatno su upotrebili hloroform. Od tog trenutka ničega se više ne seća. Probudio se u Veletriju, prebijen, zbunjen, go i izdepiliran.
  „Zašto“, reče otac, opet bez upitnog tona u glasu.
  Zavist, odgovori Klaudio.
  Nema drugog objašnjenja. Ofelio mu je zavideo. Želeo je da bude kao on, da ima njegov društveni položaj, njegov uspeh kod žena, da leti. Bez njega je bio niko i ništa.
  Naravno, nastavi Klaudio Macagrosa, najveću grešku je napravio on sam, kada je Ofelija izabrao za prijatelja, kada ga je vodio sa sobom na letenje, učlanio u aeroklub.
  Ko zna šta je, malo-pomalo, počeo da umišlja.
  Ali, stvarnost...
  Mora da je nagli povratak u stvarnost u Ofelijevoj duši oslobodio neke nastrane mehanizme. Verovatno su se aktivirali onda kada mu je saopštio da je prošlo vreme igranja: otac je ušao u posao sa avionima i on mora da počne ozbiljno da radi.
  Svako, dakle, treba da krene svojim putem.
  Inženjer Macagrosa žmirnu.
  „Sad me dobro slušaj“, reče.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:11 am

104.


 I


  Inženjer Macagrosa se toga dana vratio iz Egipta u Rim u četiri po podne.
  U pet je već bio obavešten šta se dogodilo.
  Ispričali su mu kakvu je lekciju dobio njegov sin Klaudio i zašto.
  Rekli su mu da imaju nešto i za njega. Može slobodno da zaboravi na podršku ili protekciju u ministarstvu i oprosti se od traženih finansijskih sredstava. Neka uzme svoj plan za komercijalne i turističke letove, baci ga u klozet i povuče vodu.
  Osim toga, skrenuta mu je pažnja da slučajno nekome ne priča šta se desilo, jer će se uvaliti u još veću nevolju: zbog svoje prošlosti vojnog simulanta i sadašnjosti biznismena ne baš besprekornih metoda, svakog trenutka može da padne u nemilost.
  Više zapanjen nego gnevan zbog tužnih vesti koje su ga sačekale na povratku u domovinu, inženjer je najpre svratio u kancelariju, pa je tek onda otišao kući.
  Nešto ga je kopkalo: ako je njegov sin ovde napravio ovoliki džumbus, šta se do đavola dešava gore, na jezeru Komo, u Belanu?
  Pozvao je telefonom opštinu, ne verujući previše da će tako kasno zateći nekoga u kancelariji.
  Telefon je, međutim, zvonio samo jednom. Odgovorio mu je neki njemu nepoznat glas.
 II


  To je bio glas sekretara Antonina Karea.
  Na zvuk telefona gradonačelnik Meča je prestrašeno razrogačio oči i dao je Kareu znak da se javi: on ni za koga nije tu.
  Posle jutrošnje tragedije nije imao snage čak ni da se vrati kući.
  Povukao se u svoju kancelariju u opštini u pokušaju da pronađe neko rešenje, razmisli o svemu.
  Ali, ništa.
  Nije mogao da izbaci iz glave jedine slike koje su se u njoj nalazile: hidroavion koji polako gubi visinu, skija koja udara o vodu, krilo koje se naginje i zariva u površinu jezera i, kao posledica svega toga, letelica koja se groteskno prevrće.
  U ušima mu je i dalje odjekivala stravična tišina koja je zavladala posle tog prizora: tišina koja je fijukala kao vetar i još nije prestala.
  Zbog nje nije mogao da čuje povike, dozivanje, pa čak ni smeh ljudi koji su se gurali na pristaništu i koji su se u jednom trenutku, kada je čamac sa vatrogascima uspeo da izvuče pilota, okrenuli ka balkonu na opštini.
  Ali on nije više stajao na njemu. Povukao se u kancelariju i spasilačku operaciju pratio vireći kroz pritvorene kapke, odakle je prisustvovao i konačnom potonuću hidroaviona.
 III


  Evanđeliju je o nesreći obavestila Renata. Nije joj promakla trunka jedva skrivene radosti u devojčinom glasu kad joj je to saopštila.
  „Ali to je prava tragedija!“, uzviknula je ona.
  Renata je slegla ramenima.
  „Ako ti to kažeš...“, odvratila je.
  Naravno da to kaže. To kaže, to misli, u to je uverena. Ali ne kaže to zbog hidroaviona, pilota, para... To su gradonačelnikova posla, ona se u to ne mesa.
  Ali ko zna koliko će sada Agostino, njen muž, a ne gospodin gradonačelnik, odlagati trenutak kada će se konačno pozabaviti jednim drugim pitanjem.
  Drugim, onim koje nju zanima, koje se tiče upravo nje, Renate.
  Koja je... Kako da kaže? Ma, zabrinuta, živčana, nepristupačna!
  Smišlja li nešto?
  Evanđelija nije bila sigurna.
  Čak je pokušala da je ispita. Ali na njenu bojažljivu znatiželju („Nešto nije u redu?“), ova je odgovorila: „Ma ne, sve je u redu.“
  Laž.
  Moraju da smisle nešto drugo kako bi prodrli u devojčine tajne. Taj posao treba da obavi otac, bez odlaganja, to mu je dužnost.
  Evanđelija je shvatila da će morati ponovo da pokrene to pitanje. Ali, njen muž se u podne nije pojavio.
  Razumljivo.
  Nije se zabrinula.
  Počela je da se sekira tek oko tri po podne. I malo-pomalo, kako su prolazili minuti, mračno raspoloženje, kome je po prirodi bila sklona, navelo ju je da krene da zamišlja sve mračnije scenarije. Kad je počeo da pada mrak, odlučila je da nešto preduzme.
  Agostino može da bude samo u opštini. Nije, međutim, mogla tek tako da ode kod njega. Nije ga se plašila, prvi put u životu. Bojala se, međutim, da ga ne dovede u nelagodan položaj. Zato je odjurila kod sekretara Antonina Karea i pitala ga može li da proveri kako joj je muž i onda je obavesti o tome.
  Sekretar Kare je tog popodneva imao dovoljno vremena da izračuna na miru koliko će opštinsku upravu koštati jutrošnja nesreća: suma od koje se diže kosa na glavi. Dug će se - pošto će opština Belano morati da se zaduži kako bi platila štetu - preneti na čitave generacije budućih gradonačelnika: i sve to zbog gluposti sadašnjeg i njegove opsesivne želje da u svemu bude prvi.
  Nije se, ipak, usudio da odbije gospođu Evanđeliju, shvativši na kakvim je mukama. Uverio ju je da će se odmah pobrinuti za to i da će je obavestiti u kakvom joj je stanju muž.
  Izašao je iz kuće odmah posle pet po podne. I on je bio potpuno siguran da je gradonačelnik u svojoj kancelariji, u opštini.
  Tamo ga je i zatekao.
  Preneraženog.
  Upalih obraza.
  Pogleda uprtog u deo sobe koji je počeo da tone u mrak.
  Nije čak ni odgovorio na njegov pozdrav, ali ga je pozvao da sedne preko puta njega, a onda je ponovo utonuo u ćutanje.
  Zvuk telefona je bio oštri fijuk muskete 91 i, posmatrajući gradonačelnikovo lice, sekretar se setio snajpera koji gađaju ljude u leđa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:12 am

IV


  Macagrosa je namerno upotrebio blag, otmen ton.
  Pošto je saznao s kim razgovara, rekao je da se upravo vratio iz Egipta, gde je bio na dugom poslovnom putovanju, i da zove kako bi se upoznao sa situacijom.
  Antonino Kare nije odmah odgovorio i inženjeru se sledila krv u žilama.
  Sekretarov pogled se spustio na gradonačelnika, koji je i dalje piljio u neku tačku u sobi.
  Da mu da slušalicu?
  Bolje ne. Meča je delovao paralisano.
  Sa drugog kraja žice u uho mu je dopro napad suvog kašlja.
  Dok je proticao taj minut, Macagrosi se ždrelo osušilo od strepnje.
  Shvatio je da ga i ovde očekuju problemi.
  „Šta se desilo?“, pitao je.
  „Zaista želite da znate?“, odvratio je Kare.
  Nije sačekao odgovor: govorio je samo zato da bi prekinuo tišinu, video hoće li gradonačelnik pokazati barem neki znak oporavka.
  Ali ništa.
  Onda je krenuo da nabraja po redu događaje od tog jutra.
  Macagrosa je slušao izveštaj zatvorenih očiju.
  Kada je sekretar zaćutao, pošto mu je prethodno saopštio najnovije podatke o stanju u kome se nalazi hidroavion, koji je u međuvremenu potpuno progutala voda, Macagrosa je imao utisak da se pretvorio u ledenicu.
  Ovo nije bila nevolja.
  Već nesreća. Tragedija. Nešto zbog čega se ide u zatvor.
  Mora da spasava dupe i to brzo.
  „I šta ćemo sad?“, pitao je sekretar.
  Nema se vremena za gubljenje, Macagrosa nije oklevao.
  „Nemamo ni minut za gubljenje“, rekao je.
  Treba samo da ga puste da radi i postaraju se da mu u narednim satima u svakom trenutku budu dostupni.
  „Trebaće mi gradonačelnik“, dodao je. „Budite ljubazni da ga pronađete i kažete mu da ću ga tokom narednih sati zvati na ovaj isti broj. Skrenite mu pažnju da je ovo vanredna situacija.“
  Kare je preneo poruku.
  Uverio se da je gradonačelnik razumeo.
  Dakle, pošto je bilo šest uveče, a imao je gosta na večeri, procenio je kako je vreme da se vrati kući. Ali tek pošto svrati do gospođe Evanđelije da je umiri tako što će je slagati, i upozori da verovatno nema svrhe da čeka muža na večeri, pošto će se gospodin gradonačelnik zbog hitnih poslova verovatno zadržati u opštini do kasno u noć.
 V


  Inženjer Macagrosa je stigao kući odlučnim korakom, znojeći se i psujući.
  Žena je pokušala da ga zaustavi na vratima kako bi ga obavestila šta se desilo.
  „Sve znam“, odgovorio je.
  Uleteo je u radnu sobu.
  Onda je rekao ženi da hoće da vidi sina.
  Klaudio Macagrosa je nevoljno ušao.
  Bez reći, pokazavši rukom naslonjač ispred radnog stola, otac mu je naredio da sedne. Gledali su se u tišini dugih četvrt sata.
  Starac je znao da je situacija beznadežna. Iz nje može da ih izvuče samo genije, čarobnjak, mađioničar. Trebalo je, naime, prevazići dve ogromne teškoće.
  Prvo, hidroavion: uništen.
  Sto hiljada lira!
  Toliko je koštao. I toliko će tražiti aeroklub Umberto I iz Monce, od koga ga je iznajmio u Sistarovo ime kako bi od opštinske uprave Belana dobio početna sredstva za posao.
  Zbog klauzule o rizicima povezanim sa poduhvatom, ta suma bi pala na grbaču onog glupavog gradonačelnika i to ne bi bio veliki problem da njegov sin nije napravio ovo užasno sranje.
  Kako sada stvari stoje, tamošnji gradonačelnik može da raskine ugovor, ospori ga. I to s pravom.
  Ugovor nije poštovan: nije poslat pilot čije je ime navedeno u ugovoru, štaviše uopšte nije poslat pilot, već neko ko nema čak ni dozvolu za letenje!
  Katastrofa! Katastrofa! Moraju da smisle genijalno rešenje.
  Ako je ovo zaista njegov sin, ako u njegovim venama teče očeva krv, valjda mu je jasno da mora nešto da smisli ako hoće da se izvuče iz nezgodne situacije.
  I to ne neku običnu laž. Nešto mnogo bolje, verodostojno, maštovito.
  Pošto ga je dugo odmeravao, odlučio je da ga sasluša.
  Kako je Klaudio odmicao sa objašnjavanjem, Macagrosi se vraćala hrabrost.
  Priča nije loša.
  Doduše, treba malo doterati poneku pojedinost, poboljšati je, promeniti. Ali, u celini gledano, dobra je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:12 am

105.


  „Sad me slušaj“, ponovi Macagrosa, otac.
  Ono što se zaista dogodilo mora da ostane njihova tajna. Klaudio se složi.
  „Osim toga“, dodade otac, „nećeš izlaziti iz kuće dok ti ne poraste kosa.“
  Mladić pokuša da se pobuni.
  Otac mu to ne dozvoli.
  „Izem ti zavodnika kome sad ja moram da spašavam dupe“, prošišta.
 
 
 106.


  Gradonačelnik Agostino Meča se pojavi na pragu opštine odmah posle osam.
  Jedna zvezda je svetlucala na nebu. Venera. Okomito iznad kotline Menađo.
  Gradonačelnik je pogleda, nasmeši se. Iz želuca mu se pope balon vazduha. Podrignu.
  Nije ni čudo, od jutros nije ništa okusio. Ali i dalje se ne pomeri.
  Pogleda tamnu liniju površine jezera, gde je potonuo avion. I gde se, kako mu se činilo do pre manje od jednog sata, udavio i on.
  Nasmeši se. Seti se mehura vazduha koji je pre nekoliko sati video kako izranja iz dubine jezera, kao poslednji pozdrav njegovoj nesreći.
  Opet se nasmeši, i opet podrignu.
  Pre nekoliko sati je mislio da je gotov.
  A sada je bio gladan.
 
 
 107.


  Evanđelija poče da muca od iznenađenja. Očekivala je da vidi skrhanog muža, a on je pred njom stajao nasmejan i gladan.
  Možda, pomisli, glumi kako ne bi i nju zamarao svojim brigama, stavio je masku. Nije isključeno ni da ga je ono što se dogodilo toliko uzdrmalo da je izazvalo suprotnu reakciju, pa je sada veseo: u tom slučaju moraće da pozove doktora.
  Ali gradonačelnik uđe u kuču, ponovi da je gladan i zaputi se u kuhinju.
  Prigušeno svetlo.
  U vazduhu se nije osećao miris hrane, čak ni Evanđelija i Renata nisu večerale.
  „Pa šta je bilo?“, uzviknu Agostino. „Da vam nije uginula mačka?“
  Evanđelija, koja je išla za njim, pomisli kako je bolje da mu povlađuje.
  „Ma ne“, odgovori. „Nismo te očekivale... Znaš... posle onoga što se desilo...“
  Agostino se okrenu. Lice mu se razvuče u širok osmeh.
  „A šta se to desilo?“, upita.
  O gospode!
  Evanđelija se ne usudi da odgovori.
  Renata je sedela za stolom, pretvarala se da čita neki časopis. Upitno pogleda oca i namršti se.
  „Ništa“, reče gradonačelnik. „Ništa se nije desilo.“
  Evanđelija dade znak ćerki.
  Renata ustade, prostre stolnjak.
  „Da ti ispržim dva jajeta?“, upita onda. „Ima i malo salame.“
  „I flaša onog dobrog vina“, dodade Agostino. „Čini mi se da je ovo prava prilika.“
  „Naravno“, složi se Evanđelija, sve smetenija.
  „Popićemo ga u zdravlje izvesnog Ofelija Menčonija“, saopšti gradonačelnik. „Samozvanog pilota aviona koji je mislio da je došao ovamo da zavitlava moju malenkost, a koji će odavde pravo u zatvor, osim ako nema, u šta duboko sumnjam, od čega da plati sto hiljada lirica!“
  Renata je sekla salamu.
  Okrenu se i pogleda oca.
  Eto zašto je toliko veseo.
  Ne zato što je potresen do te mere da je izgubio vezu sa stvarnošću.
  Već zato što je smislio način kako da se izvuče iz neprilike, pronašao je odličnog žrtvenog jarca.
  I obraz je spasen...
  U sećanje joj se vratiše tetka-Rozinine reči.
  „Ali onda ...“, izvali ona.
  Otac je pogleda nabravši čelo.
  „Ali onda?“, upita.
  Ali onda nije čuo šta se priča po mestu?
  Da je pilot poginuo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:13 am

108.


  Poginuo.
  Dakle, neupotrebljiv je, pomisli Renata. Moraće sve da počne iz početka.
  Trik, onaj koji je tetka-Rozina primenila samo jednom u životu i koji je tada uspeo, nije više ni od kakve koristi.
  To je bilo onda kada se zatreskala u jednog čoveka iz Varene, lepog, elegantnog i oženjenog. Radio je u Belanu i ona ga je saletala sve dok ga nije namamila u klopku. Kasnije je otkrila da se sva ta lepota, elegancija i lepi maniri pretvaraju u obično smeće, da ih poništava smrtna dosada, tako da je kroz nekoliko nedelja taj čovek uspeo da uništi tetka-Rozininu strast. Nažalost, zakačio se za nju kao pijavica, pa je čak počeo da joj priređuje ljubomorne ispade.
  Da bi ga skinula s vrata, tetka-Rozina je onda izvadila asa iz rukava: poverila mu se da je trudna.
  Netragom je nestao. Za tren oka.
  Šta bi gradonačelnik uradio kada bi mu Renata saopštila da je trudna?, pitala je tetka-Rozina pre nekoliko dana.
  Renata je razrogačila oči, ostavši bez reči.
  Tetka-Rozina ju je umirila. Ne tera je da ide toliko daleko.
  Ali ako bi se pretvarala, kao što je ona uradila sa svojim nekadašnjim ljubavnikom?
  Kada bi samo pronašle nekoga ko bi pristao na tu predstavu.
  Nekoga ko bi u određenom trenutku nestao iz mesta. I sa kim bi čak inscenirale ljubavni beg, sa sve dramatičnim povratkom u mesto i mučninom u stomaku?
  Renata je slušala tetka-Rozinin pakleni plan sa sve većim interesovanjem.
  „Pilot?“, pitala je.
  Naravno, pilot, odgovorila je starica.
  Jedina osoba koja ispunjava te zahteve i koja je, sa njihovog stanovišta, savršena za ucenjivanje.
  Ne treba zaboraviti na dugme: zahvaljujući njemu, shvatile su da se iza njegovog prisustva u Belanu krije neka tajna.
  Nije ih zanimalo koja. Pod uslovom da pristane na saradnju.
  „I pod uslovom“, dodala je tetka-Rozina, „da ti se Vitorio toliko sviđa da si spremna da se upustiš u takvu pustolovinu.“
  To se, odgovorila je Renata, ne dovodi u pitanje. Vitorio joj se dopada i ona se dopada njemu.
  Treba joj samo nekoliko dana da razmisli, psihički se pripremi, navikne na tu ideju.
  Da upozori Vitorija šta se sprema kako se ne bi poveo za događajima i mogućim glasinama.
  Za pilota nije mnogo marila.
  Naročito sada.
  Uopšte je nije bilo briga za njega ako je tačno da je poginuo, ako je, dakle, neupotrebljiv.
 
 
 109.


  Poginuo?
  Gradonačelnik Meča ostade sa upravo otvorenom flašom u vazduhu.
  Paralisan, kao statua.
  Bled, sa graškama znoja na čelu, stisnutih vilica.
  „Kako poginuo?“
  Hrapav, slabašan glas. Ni traga od malopređašnje radosti.
  „Tako sam čula“, odgovori Renata.
  „Od koga?“
  Ni od koga posebno. Od svih. Priča se. Ona je to čula kasno po podne kad je otišla u uobičajenu posetu tetka-Rozini, posetu koja je imala ukus bdenja nad pokojnikom.
  „Isuse!“, uskliknu gradonačelnik.
  „Agostino!“, umeša se Evanđelija.
  „O, Isuse!“, viknu on.
  Šta da radi sa žrtvenim jarcem koji je mrtav!?
  Spusti flašu na sto.
  Nije mogao da podnese neizvesnost. Morao je da sazna, dobije tačne vesti, i to smesta.
  „Renata!“, naredi.
  Manje će pasti u oči ako pošalje ćerku u bolnicu. Štaviše, to celoj stvari daje notu velikog milosrđa.
  Ali ako je taj tip stvarno mrtav...
  „Hoćeš da ti sad ispržim jaja?“, upita Evanđelija.
  Ma kakva crna jaja!
 
 
 110.


  Kao da je mrtav, rekao je profesor Gvideti, direktor bolnice Umberto I kada je pregledao Ofelija Menčonija nakon što su ga doneli vatrogasci.
  Kao da je mrtav, zbog emotivnog šoka i povrede glave. Životne funkcije su, međutim, stabilne, tako da će se mladić, kad prođe izvesno vreme, koje je teško predvideti, probuditi. Tek tada će biti moguće proceniti eventualne trajne posledice.
  „Za sada“, rekao je, „treba ga ostaviti na miru.“
  I naložio je časnoj sestri na odeljenju i Ivanu Cekinetiju, čuvaru u prijemnoj ambulanti popustljivom prema svakome ko ga časti flašom vina, da zabrane bilo kakve posete.
  „Već sam pustio njegovu verenicu“, reče Cekineti Renati. Rascvetani nos mu je bio jarkocrven, a oči su mu se caklile. „Pre pola sata“, dodade.
  „Verenicu?“, pomisli Renata.
  „Moram da ga vidim samo nakratko“, reče.
  Ovaj izdahnu nevidljivi oblačić sa mirisom alkohola.
  „Ako dođe profesor...“
  „Reći ćete mu da je to gradonačelnikovo naređenje“, preseče ga Renata.
  Čuvar proguta pljuvačku.
  „Prvi sprat“, obavesti je brekćući. „Soba broj dvadeset šest.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:13 am

111.


  Verenica.
  Đulu se predstavila kao pilotova verenica.
  Tako se već osećala.
  Čuvar joj je poverovao kada se pojavila sa flašom vina, koju je on odmah otvorio.
  Pola sata, ne više, obećala je žena.
  Spremala se da ode kad je Renata ušla u sobu.
  Blesak mržnje sevnu u njenom pogledu. Renata zastade na pragu.
  „Zar ste vi njegova verenica?“, upita, ne uspevši da zauzda jezik.
  Telefonistkinja je nervozno lomila prste: baš bi volela da ih stegne oko vrata ove šmizle!
  „Zašto?“, upita.
  „Je l’ on to zna?“, odvrati Renata.
  „Saznaće kad za to dođe vreme.“
  „To znači da nije mrtav“, zaključi Renata.
  Žao vam je zbog toga?
  Renata kroči u sobu. U Duluinoj mimici, pokretima i tonu prepoznala je ponašanje razjarenog tigra.
  „Možda se nismo dobro razumele“, reče.
  Đulu smiri prste.
  „Mislite?“
  „Da, ali nije sad trenutak da razgovaramo o tome“, reče Renata.
  „A zašto?“, upita Đulu.
  Zašto?
  Zato što sad postoje neke hitnije stvari.
  „Kad se probudi“, reče Renata, pokazujući prstom na Menčonija, koji je izgledao kao da mirno spava, „treba ga obavestiti da je postao vaš verenik, ali i šta ga čeka.“
  „Što će reći?“, upita Đulu.
  „Sada ću vam objasniti“, odgovori Renata.
 
 
 112.


  U ponedeljak inspektor Korado Afragola, zamenik okružnog načelnika, uđe u zgradu opštine Belano nikoga ne pozdravivši i predstavi se tek kada je stao pred sekretara Antonina Karea; podigavši oči sa spisa koji je prelistavao, ovaj ga pogleda kao da je duh.
  Kare se takođe predstavi.
  „I šta želite?“, upita.
  Odgovor je bio hitac iz revolvera.
  „Naređeno mi je da izvršim inspekciju.“
  Hitac iz revolvera ispaljen pravo u srce.
  Inspekcije nikad nisu bile tako iznenadne.
  Šta li ovo znači?
  „Izričiti zahtev njegove ekselencije gospodina okružnog načelnika“, objasni Afragola.
 
 
 113.


  Prethodnog dana, u nedelju, don Kontardo Koregoni, župnik Belađa, kasnio je pola sata sa početkom mise, zakazane za jedanaest, tokom koje je trebalo da blagoslovi zastavicu novoosnovanog udruženja uzgajivača maslina iz Koma, pošto njegova ekselencija okružni načelnik još nije stigao, iako je potvrdio da će prisustvovati obredu. On je važio za cepidlaku i izuzetno tačnu osobu, ali svakome može da se desi neka nezgoda, nešto nepredviđeno.
  Gradonačelnik Belađa je progutao to poniženje i dozvolio da se početak mise odloži. Izuzetno mu je bilo stalo do prisustva okružnog načelnika, ali se užasno nervirao što će dolazak jedne tako važne ličnosti na njegovu teritoriju omogućiti propagandni potez gradonačelnika Meče: stići će avionom, a ne brodom, što bi bilo logičnije, prirodnije za ljude iz gradova i sela na obali jezera.
  Paroh je u pola dvanaest snebivajući se stavio gradonačelniku do znanja kako ne može više da čeka. Između ostalog, narod pristigao iz svih mesta na obali jezera, procenjen na oko četiri stotine duša, počeo je da gunđa, neki su već izvadili sendviče i otvorili flaše: pretila je opasnost da mistična napetost izostane.
  Nerado, i tek pošto je još jednom bacio pogled u vazduh ne bi li ugledao elise ili motore, znak da okružni načelnik ipak stiže u Belađo, mada sa zakašnjenjem, gradonačelnik Gislanconi je udovoljio župnikovom zahtevu.
  Nada da će njegova ekselencija ipak doći nije ga napuštala tokom čitave svečanosti. Ali ništa od toga. Na izlazu sa mise velika masa se bučno razmilela po gostionicama, krčmama i klupama. Visoki zvaničnici, među kojima je bilo upadljivo odsustvo njegove ekselencije, zaputili su se ka hotelu Grand vila Serbeloni, gde je priređen banket.
  Glavna tema razgovora bio je, razumljivo, neobjašnjivi nedolazak pokrajinskog načelnika.
  Ko zna zašto, ko zna kako, možda je zaboravio...
  Dileme je rešio jedan konobar.
  Dok je služio predjelo, načuo je razgovor uglednih ličnosti i nije uspeo da se uzdrži. Učtivo je zamolio za dozvolu da govori i ispričao kako je upravo prethodnog dana bio u Belanu, u poseti sestri koja se tamo udala. Zajedno sa zetom proveo je haotično prepodne u masi što je na pristaništu čekala prvi let hidroaviona o kome je čitavo mesto pričalo: tako je prisustvovao pravoj pravcatoj avionskoj nesreći.
  Jasno je, zaključio je, zašto gospodin okružni načelnik nije došao u Belađo: hidroavion, kojim je trebalo da leti, nalazi se nekoliko metara ispod vode, a ne visoko na nebu.
  Gradonačelnik Gislanconi se jedva obuzdao da se ne zacereka.
  Tako i treba tom razmetljivcu Meči.
  „Baš mi je žao“, rekao je, međutim, glasno kako bi svi mogli da ga čuju i to tužnim tonom: on se ne raduje tuđoj nesreći.
  Ali pošto je njegova ekselencija okružni načelnik bio poznat ne samo kao izuzetno tačna, već i veoma uvredljiva osoba, ponadao se da neće dozvoliti da njegov kolega iz Belana prođe nekažnjeno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:14 am

114.


  Još su neke glasine kružile o njegovoj ekselenciji okružnom načelniku.
  Uvredljiv, cepidlaka, tačan.
  A od pre nekoliko meseci i izlapeo, šaputali su neki.
  On je to znao, ali se pravio lud.
  Ali te nedelje ujutru te glasine su mu se nezadrživo vratile u sećanje, i, da mu je pao šaka neko od onih koji su ih širili, lično bi mu presudio.
  Oko pola deset automobil, za čijim je volanom bio jedan karabinijer, dok je onaj iz pratnje sedeo na mestu suvozača, došao je po njega kako bi ga odvezao, kako je unapred dogovoreno, u aeroklub u Komu, gde se nalazio i fudbalski stadion. Tamo je trebalo da se sastane s pilotom koji će doleteti iz Belana da ga odveze u Belađo: gradonačelnik Meča je taj program ugovorio sa njegovim ličnim sekretarom.
  Do deset je sve išlo kao po loju.
  Karabinijer vozač sedi bez reči, ruku oslonjenih o volan, pogleda uprtog u kotlinu gde se završava jezero Komo.
  Pored njega je podoficir, kome je naređeno da poštuje tišinu i da sme da je naruši samo ako treba da odgovori na eventualna pitanja gospodina okružnog načelnika.
  Pozadi, desno, na mestu koje mu pripada po funkciji, sedeo je gospodin okružni načelnik, koji je otvorio usta samo da bi prokomentarisao lepo vreme i postavio nekoliko banalnih pitanja, na koja je podoficir dao isto tako banalne odgovore.
  Tako je bilo sve do deset. Do trenutka kada je počelo pravo pravcato čekanje.
  U aeroklubu u Komu to je bilo mirno jutro. Nije, dakle, moglo da dođe ni do kakvog nesporazuma. Na horizontu je trebalo da se pojavi samo jedan hidroavion, onaj iz pravca Belana.
  U deset i petnaest u automobilu se prvi put začuo kašalj: bio je to podoficir iz pratnje.
  Bez obzira da li je pravi ili lažan, pomislio je gospodin okružni načelnik, činjenica je da se proteklih pola sata nijednom nije zakašljao. Niko nije rekao ni reč, karabinijer vozač je ostao prikovan za volan, pogledom je i dalje pretraživao nebo. Prošlo je još četvrt sata. Na horizontu iznad jezera, na vedrom nebu koje je najavljivalo prijatan dan, jedina krila koja su se ocrtavala bila su krila malobrojnih galebova. Nešto posle pola jedanaest podoficir iz pratnje je zamolio za dozvolu da izađe iz automobila kako bi protegao noge. Gospodin okružni načelnik mu je dozvolio, ali mu nije promaklo da je karabinijer, izlazeći, dobacio značajan pogled svom kolegi.
  Podoficir se malo prošetao između automobila i velikih vrata na hangaru aerokluba. Čak je popušio cigaretu i odgovorio nekolicini turista, koji su se nešto raspitivali. Vratio se u automobil u petnaest do jedanaest i seo, duboko uzdahnuvši.
  U tom trenutku, u želji da prekine neprijatnu tišinu, gospodin okružni načelnik je pitao koliko je sati. To je savršeno dobro znao, mogao je uostalom da proveri na džepnom satu sa zlatnim lancem od koga se nije odvajao, ali nije imao ništa pametnije da kaže.
  Odgovorio je podoficir iz pratnje.
  Bilo je deset i pedeset dva minuta. Tolika tačnost je mogla da ima samo jednu svrhu: da njegovoj ekselenciji skrene pažnju da je isto toliko minuta trebalo da bude u vazduhu. A on je još tu, čeka hidroavion, od koga nema ni traga.
  „Prokletstvo!“, uzviknuo je i odmah zatim dodao: „Žao mi je što gubite vreme zbog mene, momci.“
  „Ma hajte, molim vas, ekselencijo!“, odgovorio je gardijski podoficir.
  Tonom...
  Sažaljivim tonom kakvim se obraća matorim budalama.
  Gospodin okružni načelnik je osetio kako u njemu nezadrživo raste gnev. Na samu pomisao na onog idiota od gradonačelnika Belana. Ali i na pomisao da su karabinijeri možda morali da izvlače slamčicu, pošto niko nije hteo da pođe na taj zadatak. Zamišljao je komandira kasarne kako obaveštava podređene o toj dodatnoj obavezi, što među vojnicima izaziva negodovanje na njegov račun.
  „Žao mi je, momci, ali to nam je dužnost“, mora da je rekao komandant. „Potrebna su mi dva dobrovoljca, stisnite zube" i sve tako u tom stilu.
  Karabinijer vozač još nije promenio položaj. Ali u jednom trenutku, umorivši se od gledanja u horizont, počeo je da prati pogledom brodove koji su dolazili i odlazili.
  Dosta je bilo, pomislio je gospodin okružni načelnik.
  „U jedanaest sati me vraćate kući“, rekao je.
  To je za dva minuta, primetio je gardijski podoficir.
  Tačno u jedanaest, ponovio je njegova ekselencija okružni načelnik.
  Tako je i bilo.
  Kući se vratio besan kao ris. Nije se smirio sve dok nije stupio u vezu sa inspektorom Afragolom.
  „Sutra“, naredio mu je, „idete u Belano da izvršite inspekciju kod onih pametnjakovića. Pokažite im njihovog boga.“
  Posle toga ga je pozvao na večeru.
  „Tokom koje ću vam sve objasniti“, zaključila je njegova ekselencija.
 
 
 115.


  Kako je to moguće? Kako je gradonačelniku Agostinu Meči moglo da se desi da potpuno zaboravi na obećanje dato njegovoj ekselenciji okružnom načelniku?
  Za to je potrebno zadovoljavajuće objašnjenje, reče Afragola.
  Sekretar Kare se dobro pazio da se ne raspravlja.
  To nije u njegovoj nadležnosti, objasni.
  Ali, dodade, odmah će se pobrinuti da o tome bude obavešten gradonačelnik, za šta zaduži kurira Zberčelea.
 
 
 116.


  Kriv sam, odmah je priznao gradonačelnik pred inspektorom.
  Kriv i spreman da platim za iznenadnu zaboravnost iza koje se, međutim, ne skriva manjak poštovanja ili uvažavanja prema visoko humanoj i moralnoj ličnosti kakva je njegova ekselencija okružni načelnik.
  Ima samo jednu olakšavajuću okolnost: ono što se desilo.
  Nevolja u koju je, iz najboljih namera, upao i čiji je zaplet uspeo da razmrsi samo zahvaljujući samopregornom radu na istrazi, ne štedeći sebe, zaboravljajući na san, glad, porodicu i, nažalost, čak i na gospodina okružnog načelnika i dato obećanje.
  Neprijatna i nehotična žrtva.
  Zahvaljujući kojoj, ako može tako da se izrazi, kao bedno opravdanje za ono što se desilo njegovoj ekselenciji, može da ponudi detaljan izveštaj i - u tom trenutku gradonačelnikovo lice poprimi izraz krvožedne odlučnosti - krivca koji će uskoro skupo platiti svoju drskost.
  On je obavio svoju dužnost.
  Ostaje, ipak, na raspolaganju njegovoj ekselenciji i prihvatiće svaku odluku koju ovaj bude doneo u vezi s njim.
  Najzad, zamolio je gospodina zamenika okružnog načelnika da njegovoj ekselenciji uruči detaljan izveštaj o nedavnim događajima i prenese ponizno izvinjenje njegovog vernog sluge.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:14 am

117.


  Kako je do đavola mogao da zaboravi na okružnog načelnika?
  Ne zna. Smetnuo je to s uma i tačka.
  Ali važno je da je čak i iz te nevolje izašao uzdignuta čela.
  „Da ste samo videle inspektorovo lice!“, reče Agostino Meča.
  Sedeo je za stolom. Ispred njega je bila flaša vina koju je prethodne večeri otvorio, ne načevši je.
  Sada je, međutim, stalno dolivao vino, istovremeno postajući sve pričljiviji.
  Takvog ga je volela njegova žena, raspoloženog za priču, a ne mračnog i ćutljivog, kakav je bio u prethodnim satima. Odgovaralo joj je da bude brbljiv, kao sada, pošto je ona po svaku cenu morala da ga podseti na još jedno - još jedno! - pitanje koje treba da razmotri: porodično, ali ništa manje važno od državnih.
  „Kakvo mu je bilo lice?“, upita Evanđelija tek da održi dijalog.
  Renata je za to vreme čekala da otac prestane da pije pa da raspremi.
  Ozbiljno, odgovori Agostino.
  Lice koje je izražavalo razumevanje za teškoće u kojima se našao, ali i divljenje zbog briljantnog načina na koji ih je prevazišao.
  Ukratko, reče gradonačelnik: iskreno govoreći, Afragola je došao ovamo iz Koma sa preciznim nalogom da im natrlja nos, a vratio se tamo uveren, siguran da on zaslužuje pohvale za svoj rad.
  Tako je, zaključi Agostino, drugi put za samo nekoliko dana pokazao da se još nije rodio onaj ko može njega da nasamari.
  „A kako je onaj od juče?“, upita onda, misleći na samozvanog pilota Ofelija Menčonija, i pogleda ćerku.
  „Mene pitaš?“, odvrati Renata.
  Prethodne večeri, kada se vratila kući i izvestila ga da pilot nije mrtav iako je, kako je rekao profesor, prognoza i dalje neizvesna, otac joj je naredio da ga i dalje obaveštava.
  Je l’ ga ona tako sluša?
  „Danas nisi išla u bolnicu?“, upita otac.
  „Ne“, odgovori Renata.
  Zašto bi je sada bilo briga za to?
  Tetka-Rozinin plan je bio mrtav: za razliku od pilota, on jeste bio mrtav i to još u začetku. Sada kada se umešala i Đulu, neće moći tako lako da ucenjuju Menčonija, da ga pretvore u saučesnika. Štaviše, to će biti nemoguće: tigar koji se skriva u telefonistkinji neće sedeti skrštenih ruku. Ukratko, treba smisliti neko drugo rešenje.
  „To nije dobro“, reče gradonačelnik, iskapivši još jednu čašu vina.
  „Idi sad“, dodade.
  I isprazni flašu.
 
 
 118.


  Đulu je napredovala. Sada je sedela kraj Ofeliovog uzglavlja i nežno ga držala za ruku.
  Renata tiho uđe u sobu i privuče telefonistkinjinu pažnju.
  Nameravala je da je pozdravi, a zatim pita kako je mladić: nije stigla da uradi ni jedno ni drugo.
  Videvši je, Đulu naglo ispusti Ofeliovu ruku i, mašući prstom kroz vazduh, dade joj znak da su se desile krupne stvari.
  Zato pokaza Renati na hodnik: bolje da razgovaraju napolju.
  „Ne bih želela da ga probudimo“, objasni.
  „Probudimo?“, odvrati Renata.
  „Naravno, spava“, potvrdi Đulu.
  Profesor mu je pre nepun sat prepisao sredstvo za smirenje i Ofelio Menčoni je sada spavao, posle iznenadnog buđenja iz neke vrste obamrlosti u kojoj je bio prethodnog dana.
  Samo što je stigla, reče Đulu, prisustvovala je čudesnom buđenju.
  Njoj je tako zapalo u zadatak da mu objasni šta se desilo, zašto je ona tu: mladić je u početku bio prilično zbunjen.
  Onda je otišla da o tome obavesti profesora, koji je odmah došao, pažljivo pregledao pacijenta i napokon saopštio kako mogu da budu zadovoljni: nesreća neće ostaviti trajne posledice.
  Najzad, na njeno precizno pitanje, potvrdio je da će Ofelio Menčoni moći da izađe iz bolnice ukoliko se u naredna dva-tri dana ništa ne desi.
  Te reči su podsetile Đulu na ono što joj je Renata ispričala prethodne večeri.
  Telefonistkinja je onda sačekala da profesor izađe iz sobe, pa je onda mladića obavestila o svemu.
  „Da ste samo mogli da ga vidite!“, uzviknu Đulu.
  Kakva reakcija!
  „I čujete!“
  Kakve psovke!
  Ali to je sasvim razumljivo.
  Pošto je to gomila laži. Istina je bila potpuno drugačija.
  Niko nije pretučen, ne postoje nikakve plaćene ubice... Sve su to obične gluposti!
  „Želite li da znate šta se zaista desilo?“, upita Đulu.
  Renata je neko vreme ćutala.
  Šta bi tetka-Rozina uradila ili rekla u sličnoj prilici?
  „Naravno“, odgovori.
  Đulu zatraži samo minut kako bi proverila da li Ofelio i dalje mirno spava.
  Onda se vrati u hodnik.
 
 
 119.


  „U pravi čas“, reče gradonačelnik umesto pozdrava.
  Dok je čekao da mu se čerka vrati iz bolnice, smestio se u naslonjač u trpezariji.
  Čim je Renata izašla da posluša oca, Evanđelija je na brzinu raspremila sto.
  „Opraću ih kasnije“, rekla je pogledavši sudove.
  Nije htela da čaši ni časa.
  Ali za to kratko vreme, za ta dva-tri minuta, ne više, njen muž je zadremao pod dejstvom popijenog vina.
  Da ga probudi?
  Ni slučajno. Umesto odgovora na svoja pitanja, dobiće samo gunđanje.
  Sačekaće novu priliku, nema drugog izbora.
  A vreme leti...
  Proletelo je više od jednog sata!
  Prenuvši se iz sna kad je Renata ušla u kuću, gradonačelnik primeti da je prošlo više od jednog sata.
  Do sto đavola! Zar joj je toliko potrebno do bolnice i nazad?
  Izbeže, međutim, raspravu.
  Bilo mu je važno da sazna što više.
  „Dakle?“
  „Prognoza je još neizvesna“, saopšti Renata.
  A onda, ne bi li izbegla druga pitanja, reče da joj se spava i ode u svoju sobu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:14 am

120.


 I


  Prognoza je još neizvesna.
  Tetka-Rozina joj je naložila da to kaže.
  „Ali to nije istina“, pobunila se Đulu.
  „Istinu diktira onaj ko komanduje“, preseče je starica, naredivši joj da sedne i sasluša šta ima da joj kaže.
 II


  „Ja ću da ispričam istinu!“
  Bio je to bojni poklič koji je Đulu izviknula čim je iznela Menčonijevu verziju događaja.
  „Ajoj!“, pomislila je Renata.
  Telefonistkinjine reči su joj upravo dale ideju. Dobru, odličnu ideju, tako joj se barem učinilo.
  Ali jauknula je u sebi kada je Đulu završila svoje izlaganje: tigar se oslobađao i pretio da napravi skandal.
  A da bi sprovela plan koji se sve više uobličavao u njenoj glavi, o tome ne sme da se priča, to mora da ostane tajna, niko ne sme da zna.
  Ukratko, mora da ukroti telefonistkinju. Ali to ne može sama, potrebna joj je pomoć. Zato je sa sobom odvukla i tetka-Rozinu. Pred kojom je Đulu i dalje terala po svom. Pridikovala je četvrt sata bez prestanka, gestikulirajući kao da je na pozornici, gledajući u nepostojeću publiku, istežući svoj lepi vrat u govorničkom žaru.
  Tetka-Rozina ju je pustila, zabavljala se.
  Ali kada je završila, saopštila joj je presudu.
  „Prognoza je i dalje neizvesna “
  Đulu je ponovo pokušala da negoduje.
  „Sad sam ja na redu“, ućutkala ju je tetka-Rozina.
 III


  „Ko je bio u tom avionu?“, pitala je tetka-Rozina.
  Đulu ju je pogledala, ne shvatajući šta hoće da kaže.
  Pa zar nije bio njen verenik, kako ga je telefonistkinja već zvala, Ofelio Menčoni?
  Dakle, ma kakva da je istina, ne treba zaboraviti da postoji jasna odgovornost za ono što se desilo, i da to ne može da se zanemari.
  „U svakom slučaju“, nastavila je starica.
  U svakom slučaju, čak i ako se zanemari ta strana događaja, mada to nije nevažan detalj, shvata li Đulu sa kim se uhvatila u koštac? Ima li uopšte predstavu kog su kalibra njeni protivnici?
  „Istinu diktira onaj ko komanduje“, rekla je na kraju.
  A ovde će se suočiti sa mnogo krupnih zveri, počev od gradonačelnika Belana, pa preko okružnog načelnika Koma, sve do izvesnog rimskog inženjera.
  „To su ljudi koji ne govore izmišljotine čak ni kad lažu.“
  Zato je bolje da dobro razmisle o strategiji koju će primeniti.
  U tetka-Rozininoj kuhinji je zavladala mukla tišina. Đulu nije više imala melodramatičan izraz na licu. Staričine reči su je uznemirile i ubedile.
  „Šta biste vi uradili?“, pitala je telefonistkinja, prekinuvši ćutanje.
  „Za sada bih još malo odugovlačila sa prognozom“, glasio je tetka-Rozinin konačan odgovor.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:15 am

121.


  „Dešava se“, reče u utorak profesor Gvideti tokom večernje vizite.
  Ali tonom prožetim sumnjom.
  Sumnjom da je možda prethodnog dana preterao sa sedativom prepisanim Ofeliju Menčoniju i tako izazvao mladićev nagli povratak u neku vrstu obamrlosti ili šoka, iz koga se, činilo se, prethodnog dana tako dobro povratio.
  Naložio je, dakle, da se ponovo uvedu ukinute mere opreza.
  „Prognoza je i dalje neizvesna“, reče najzad i ode, ostavivši iza sebe prezadovoljnu Đulu.
 
 
 122.


  U ponedeljak nije dolazio.
  Ni u utorak.
  Teku sredu.
  Bilo je skoro jedanaest.
  Da se gradonačelnik nije pojavio ni tog jutra, pomisli sekretar Kare, obavestio bi ga da je potreban u opštini.
  Predsednik aerokluba Umberto I iz Monce javljao se pre najmanje jedan sat i tražio da hitno razgovara sa osobom odgovornom za Sistarov projekat na lokalnom nivou.
  „Treba da porazgovaramo o nekim stvarima“, rekao je.
  Ugovori su jasni, dodao je.
  Kare se uzdržao od komentara.
  Ostao je bez municije, osećao je da je sam, napušten od komande, okružen neprijateljem.
  Istakao je belu zastavu.
  „Preneću gospodinu gradonačelniku“, rekao je.
  „Što pre“, oštro je odvratio ovaj.
  „Još danas“, uverio ga je sekretar.
  A onda je, tek da prekrati vreme do jedanaest i strogo za ličnu upotrebu, sastavio spisak troškova.
  Sedam i po hiljada lira za pristupanje projektu.
  Trista lira mesečno, na period od šest meseci, za stjuarda Đerolama Vitalija, ukupno hiljadu i osamsto lira.
  Dvesta pedeset lira za boravak pilota u Kavalinu.
  Petsto lira za prevoz hidroaviona železnicom.
  Sedamdeset lira za iznajmljivanje doka Gavacijevih. Četrdeset lira za benzin.
  Tri lire i pedeset čentezima pilotov telefonski razgovor s Rimom.
  Deset hiljada i sto šezdeset tri lire i pedeset čentezima. Potrošene su tačno dve trećine rezervnog fonda.
  Osim toga, iznad svega i pre svega, tu je bilo i ono čudo koje već tri dana leži na dnu.
  Koliko li ono košta?
  Koliko će koštati izvlačenje?
  A bolnički troškovi povređenog pilota?
  „Ko će to platiti?“, upita se sekretar Kare.
  Znao je odgovor.
  Ugovor je bio jasan. Naježio se.
 
 
 123.


  Gradonačelnik uđe u opštinske kancelarije nešto posle jedanaest. I on se naježio.
  „Sveže je, zar ne?“, reče glasno.
  Nikako da dođe proleće.
  Sekretar ga je čuo, ali nije mogao da poveruje rođenim ušima.
  Brine se što proleće kasni?
  Ustade, rešen da ga odmah upozori šta ga čeka. I da to nije proleće.
  Umalo se ne sudari s njim dok je ovaj ulazio u njegovu kancelariju.
  „Dobar dan, sekretaru. Možete li da dođete na trenutak u moju kancelariju?“, upita Meča.
  „Vrlo rado“, glasio je odgovor.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:16 am

124.


  Bilo je šest sati uveče. Renata se upravo vratila iz bolnice i odmah je počela da postavlja sto.
  „Nemoj“, reče Evanđelija u jednom trenutku.
  Renata je pogleda bez reči.
  Evanđelija je htela da kaže kako nema svrhe da postavlja i za Agostina. Te večeri, rekao je pre nego što je izašao, ne treba da ga čekaju na večeri: u planu je vanredno zasedanje veća, koje će se po svemu sudeći otegnuti. Ako bude bio gladan, snaći će se sam kad se vrati. I ona je odlučila da ne odlaže više trenutak kada će konačno pokrenuti to pitanje - ono drugo pitanje! - na koje je njen muž, izgleda, zaboravio.
  Renata je još držala u ruci tanjir koji se spremala da stavi na mesto gde je obično sedeo njen otac, u čelo stola.
  Pogleda majku.
  A onda prazno očevo mesto. Pred očima joj iskrsnu Vitorio, kako sedi u čelu stola, ali u kući koja je samo njihova. Dobro mu osmotri lice: imalo je zlovoljan, nestrpljiv izraz, kao proteklih dana, tokom njihovih kratkih susreta u tetka-Rozininoj kući.
  Treba iskoristiti priliku, šapnu staričin glas u njenoj glavi.
  Kucnuo je čas, prilika je tu.
 
 
 125.


  „Moram da odem kod tetka-Rozine“, saopšti Renata kad su završile večeru.
  „Otkud sad to?“, upita majka.
  Zar nije bila po podne?
  „Naravno da jesam.“
  Ali kako je na putu do tamo srela prijateljicu s kojom se užasno dugo zadržala u razgovoru, a dosta vremena je izgubila i u bolnici, gde je otišla kako bi poslušala oca, na kraju je samo svratila nakratko kod tetka-Rozine, umesto da se malo zadrži, kao obično.
  „Ušla sam i izašla“, objasni Renata. „Tek da je pozdravim. Nije imala vremena čak ni da mi kaže da li joj nešto treba. Nisam stigla ni da je pitam!“
  Mora da ispravi taj propust. Sada. Odmah.
  „Inače neću moći mirno da spavam.“
  „Dobro onda“, reče Evanđelija. „Samo ti idi. Ja ću da pospremim.“
  „Hvala, mama“, odgovori Renata. „Idem samo na tren u svoju sobu, a onda izlazim.“
  Ostavši sama, dok joj je ćerka još bila u sobi, Evanđelija se osmehnu.
  Divna je to devojka, pomisli. Toliko je privržena dragoj Rozini.
  Baš tako, promrmlja Evanđelija zažmurivši, ali iznenada se uozbilji: Renata ima dobro srce, velikodušna je, živahna. Ali još je mlada, premlada da nasluti opasnosti koje nosi život, sve zamke, zablude.
  Uzdahnu. Mlada, plemenita, živahna... I nepredvidiva, dodade dok ju je gledala kako izlazi iz kuće, pošto se prethodno pozdravila s njom.
  Renata je stavila beretu na glavu.
  Evanđelija se ponovo nasmeši: ona joj je prošle zime poklonila tu kapu. I nikada, ama baš nikada nije uspela da je natera da je stavi. A tako joj lepo stoji.
  A sada, setivši se nečega ili zamislivši nešto, njena ćerka ju je sama nabila na glavu. Divna devojka...
 
 
 126.


  Đulu je sve uradila kako treba, doslovno sledeći uputstva. Prognoza mora i dalje da bude neizvesna za Ofelija Menčonija, ali i za Ivana Cekinetija, koji im je bio od koristi samo nacvrcan taman onoliko koliko treba za ostvarenje njihovog plana. Zato je morala da ga snabde njegovim omiljenim gorivom: Leninim vinom.
  Kada je Renata upala u prijemnu ambulantu, Ivano je stajao iza pulta na portirnici: glava mu je bila oslonjena na prekrštene ruke, a oči ispod poluspuštenih kapaka bile su kao u penzionisanog lovačkog psa. Renata mu priđe.
  „Znam, znam“, promrmlja ovaj, „gradonačelnikovo naređenje...“
  Kao dodatnu garanciju, Renata je ispod ogrtača izvadila novu dozu vina koju Ivano, preporodivši se čim ju je video, iskapi u tren oka.
  „Ovo je moje srećno veče“, reče sebi u bradu.
  Sa onim što je doneo od kuće kako bi prekratio dosadne sate noćne smene, ovo je bila treća boca.
 
 
 127.


  Kada mu je narednog jutra sestra Eterija, posle mise u bolničkoj kapeli, donela solju kafe, Cekineti je pokušavao da uklopi računicu.
  Ispod pulta su bile sakrivene tri flaše vina. Kad bi ih primetio, profesor bi ga iz istih stopa otpustio. Bile su, naravno, prazne, ali to ne menja stvar.
  Jednu je doneo od kuće.
  Drugu mu je donela telefonistkinja.
  Treću gradonačelnikova kći.
  To su, uostalom, bile jedine dve osobe koje su prethodne večeri ušle u bolnicu. I koje je video kako odlaze, ruku pod ruku, oko pola osam, petnaest do osam.
  Samo što se - i tu se račun nije slagao - gradonačelnikova ćerka kasnije ponovo pojavila: bilo je osam, osam i petnaest kada ju je video kako izlazi.
  Dok je tako razmišljao, Ivanu se kafa ohladila. Možda je prethodne večeri malo preterao.
  Ali nešto... Ipak... Nešto se tu...
  Srknu gutljaj mlakog bućkuriša.
  Dobro, vrati se čuvar svojim mislima, popio je malo više nego obično. Nije on kriv što ne može da odoli. Voli vino, ali kad ga nema, može i bez njega. Ako mu ga, međutim, gurnu pod nos... Uostalom, oduvek je bio izdržljiv, nije ga nimalo lako napiti. Uostalom, da je stvarno bio pijan, sigurno ne bi primetio taj detalj: beretu.
  Gradonačelnikova ćerka ju je imala na glavi kada je ušla.
  Imala ju je na glavi i kada je izašla, ruku pod ruku sa telefonistkinjom.
  Jedino je nije imala kada je izašla sama, drugi put.
  Tu se nešto ne uklapa.
  Ali šta?
  Ivano sruči u grlo svu kafu, već hladnu.
  Koga je briga, promrmlja upravo u trenutku kad je ispred njega izronila krupna silueta profesora Gvidetija.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:16 am

128.


  U osam i petnaest je polazio voz za Milano. Ofelio Menčoni je to i te kako dobro znao.
  A u jedanaest i dvadeset sa centralne stanice je polazio voz za Pariz, preko Domodosole.
  „Pariz?“, promucao je mladić.
  Zašto?
  Đulu mu je ponovila u glavnim crtama ono što joj je rekla tetka-Rozina. Renata joj je u tome pomogla: u Italiji ne može da ostane. Bio bi previše laka meta, nema uticajne prijatelje, dok ih drugi imaju i previše.
  Ostaje mu jedino da se preda i, samim tim, plati za druge, ili da pobegne u inostranstvo.
  Tetka-Rozina nije pominjala u koje inostranstvo.
  Pariz je odabrala ona, Đulu.
  Da, baš Pariz.
  „Otići ćemo zajedno“, šapnula je strastveno pogledavši Ofelija.
  „A sad se presvući“, odmah je dodala.
  „Da se presvučem?“, pitao je Ofelio.
  Pa naravno, odgovorila mu je Renata.
  Zar će se izložiti opasnosti da ga neko prepozna i uhvati na delu?
  U međuvremenu, skinula je ogrtač, ispod koga je sakrila suknju, džemper i par cipela, izvađenih iz ormana njene majke koja je, barem što se stopala tiče, očigledno bila prilično obdarena.
  „Evo“, rekla je.
  „Šta evo?“, ponovio je Ofelio.
  Tada se umešala Đulu.
  „Ne izvodi“, rekla je i u tom trenutku Renata je bila sigurna da joj ovaj momak više neće umaći.
  Onda su ga obe kritički odmerile, samo zato da bi uočile eventualne greške u prerušavanju.
  Po mraku, prokomentarisala je Renata, te krive noge mogu čak i da prođu neprimećene. Ali, frizura ne može. Nije nimalo ženstvena.
  „Pa šta ćemo da radimo?“, pitala je Đulu.
  Nema problema, odgovorila je Renata, skinula beretu i nabila je Ofeliju na glavu.
  Sada je samo trebalo sprovesti plan u delo.
  Sve troje su se pogledali bez reči u mračnoj i tihoj bolničkoj sobi.
  „Ne znam kako da vam zahvalim“, rekla je Đulu. „Kada bih mogla da vam se odužim za pomoć...“
  „Pa upravo to radite“, odgovorila je Renata.
  „Ali kako..pokušala je da sazna telefonistkinja.
  „Požurimo“, prekinula ju je Renata. „Nemamo vremena. Treba da krenemo.“
  Ofelio Menčoni je klimnuo glavom.
  „Nadajmo se da će sve biti u redu“, rekao je.
  Brinuo ga je onaj prokleti šef stanice.
  Budala, promrmljao je na njegov račun pola sata kasnije kada je ovaj, u maniru svetskog čoveka, poželeo srećan put dvema lepim gospođama.
 
 
 129.


  Renata začu zvižduk voza u trenutku kada je bila na pola puta između bolnice i svoje kuće. Na pola puta do kuće, pomisli zadovoljno, i na pola puta do cilja. Pao joj je kamen sa srca. Ali odmah se dozva pameti. Još je rano za opuštanje, ono najvažnije tek predstoji. Međutim, već i sama činjenica da su Đulu i njen verenik na sigurnom donekle ju je ispunjavala uverenjem da će sve, uz malo sreće, ići glatko.
  Podiže oči ka nebu, posutom zvezdama: tamo, usred tih milijardi sjajnih tačkica, nalazi se i njihova zvezda - njena i Vitoriova.
  Pomislivši na mladića, Renata pade u iskušenje da ne ode pravo kući. On je u ovo doba sigurno na poslu: može da ga iznenadi, svrati na brzinu i da mu jedan poljubac, vreo kao zemičke koje vadi iz peći.
  Bilo bi lepo, ali...
  Bolje ne. Ne treba se izlagati nikakvim opasnostima. Čak ni Vitorio ne sme da zna šta se sprema.
  Posla poljubac nebu i onoj zvezdi i, kad je stigla do Ulice Porta, gde se nalazila pekara iz koje se širio topli miris hleba, ona produži pravo.
  Majka je još na nogama, primeti Renata videvši osvetljen trpezarijski prozor.
  Na nogama, figurativno rečeno.
  Pošto je Renata izašla, Evanđelija se, preslišavajući se šta će reći mužu, ma koliko kasno da se vrati kući, smestila u svekrov naslonjač i, u roku od pola sata, utonuvši u mrtvu tišinu koja je vladala u kući, zaspala je.
  „Mama!“, probudi je Renata.
  Evanđelija razrogači oči.
  „A Rozina?“, upita.
  „Dobro je“, umiri je devojka.
  Zar nije bolje, primeti, da ode u krevet, umesto što sedi tu, u naslonjaču.
  Evanđelija se složi. Naravno da nije mogla da otkrije devojci svoje namere.
  Zaputiše se svaka u svoju sobu.
  Ali posle pola sata, i dalje obučena, Evanđelija izađe i bosonoga, držeći u ruci cipele i ne paleći svetlo, vrati se u naslonjač.
 
 
 130.


  Sednica veća se završila kasno, iza ponoći.
  Našavši se na ulici, napokon sam, Agostino Meča oseti glad, a miris hleba tek izvađenog iz peći, koji ga je zapahnuo kad je krenuo kući, samo mu je pojačao apetit.
  U redu, pomisli: može i sam da isprži dva jajeta.
  Ali nije predvideo da će mu žena postaviti zasedu.
  Na to ga je upozorilo slabo svetlo iza trpezarijskog prozora, jedino u čitavoj ulici. Instinktivno uspori korak i, stigavši do kuće, priljubi se uza zid i proviri unutra.
  Evanđelija je bila tu, sedela je u naslonjaču, potpuno obučena, glave nagnute na jedno rame. Spavala je ko top.
  Šta da radi?
  Žena je očigledno nameravala da ga sačeka.
  Zašto?
  I to je bilo očigledno. Zbog onog drugog pitanja, koje je, s obzirom na događaje, iz dana u dan odlagao.
  Gradonačelnik ušmrknu. Miris svežeg hleba, koji je maločas udahnuo, zadržao mu se u nozdrvama.
  Uostalom, i nije mnogo gladan, reče u sebi.
  Bešumno otvori ulazna vrata i, čim se našao unutra, zatvori ih i izu cipele. Ne paleći svetlo, ušunja se u spavaću sobu. Iza sebe je već imao dug i naporan sastanak veća, nije bio nimalo raspoložen za novu raspravu. Osim toga, činilo mu se da odlaganje od nekoliko sati ništa neće promeniti.
  Laku noć, promrmlja, kao da je Evanđelija pored njega, utonu u san.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:17 am

131.


  Računovođa Erminio Đovanini, opunomoćeni savetnik za budžet i ekonom bolnice Umberto I, voleo je rano da legne.
  Kad se vratio kući, uši su mu bile zaglušene. Osim što je izgubio tolike sate sna - već sama pomisao na to bila je dovoljna da mu poremeti odmor - u glavi mu je, poput nekog refrena, odzvanjalo to ime, Ofelio Menčoni, koje je gradonačelnik toliko puta ponovio tokom sastanka veća, sazvanog kako bi se utvrdila linija delovanja opštinske uprave, da mu je bilo muka.
  Računovođa, koji je često padao u iskušenje da popusti pred zovom sna, s mukom je pratio gradonačelnikove reči i nije mogao da tvrdi da u glavi ima jasne odgovore na pitanje kako i zašto se to desilo.
  Kako bilo da bilo, glasao je, kao i ostali, za predlog da se samozvani pilot Ofelio Menčoni proglasi jedinim krivcem za ono što se dogodilo.
  Ni on ni ostali nisu imali volje, a još manje su imali argumenata da dovedu makar i u najmanju sumnju ono što im je Meča ispričao.
  Kada je pomislio da je sastanak završen, Đovanini je morao da istrpi izlaganje sekretara Antonina Karea, koji je tražio reč kako bi naveo spisak onoga što je nazvao „stvarnim troškovima": novac koji je već bio angažovan na osnovu ranijih odluka veća i koji je dostizao dve trećine rezervnog fonda.
  Ali, na sreću, gradonačelnik se pokazao milostiv prema svima. Osorno je odgovorio sekretaru kako ne misli da sada treba dodatno opterećivati veće i tražio da se ta tema odloži za narednu sednicu. Svi su se složili i konačno su mogli da se raziđu.
  Upravo dok je išao tihim uličicama, računovođi je to ime počelo da zuji u ušima i nikako nije mogao da ga se oslobodi. Čak ga je i sanjao, iako nije baš jasno kako može da se sanja neko ime. To se, ipak, dogodilo i on se probudio neraspoložen i tako neraspoložen je otišao na posao u bolnicu.
  Ali samo što je kročio u prijemnu ambulantu, opet je naleteo na njega.
  Ofelio Menčoni, Ofelio Menčoni...
  To ime je lebdelo na usnama časnih sestara, bolničarki, pacijenata i lekara. Ofelio Menčoni, nestao bez traga.
 
 
 132.


  Bez traga, potvrdi računovođa Đovanini pred gradonačelnikom.
  Već je bio mrak. Pet po podne.
  Maglovita svetlost visoke podne lampe u gradonačelnikovoj dnevnoj sobi neodoljivo je privlačila računovođu: ali morao je da podnese izveštaj koji je Meča od njega tražio nakon što se proširila vest da je Ofelio Menčoni toga jutra pobegao iz bolnice.
  Malo je reći da je taj dan u bolnici Umberto I bio haotičan. Profesor Gvideti je najpre naredio bolničarkama i portirima da prevrnu celu zgradu, zavire u svaki kutak, pošto je pretpostavljao da se Menčoni, probudivši se iz sna, ali i dalje ošamućen, dezorijentisan u vremenu i prostoru, negde izgubio. Ali nisu ga našli. Kada je prihvaćena pretpostavka da pacijent više nije unutar zidina bolnice, već negde drugde - ko zna gde! - profesor je pokrenuo internu istragu u pokušaju da otkrije da li je neko video ili čuo nešto što bi pomoglo da se rekonstruiše tok njegovog neverovatnog nestanka.
  Glavni osumnjičeni je bio Ivano Cekineti, pošto je davao neobične i protivrečne izjave, naročito kada mu je naređeno da tačno opiše kretanje posetilaca ili pacijenata kroz predvorje.
  Cekineti je tada sve pobrkao i ispričao da je video samo telefonistkinju Đulu kako izlazi ruku pod ruku sa ćerkom gospodina gradonačelnika, oko pola osam, petnaest do osam.
  „Moju ćerku?“, upita gradonačelnik, prekinuvši računovođu.
  Da, potvrdi Đovanini. Ali tu izjavu treba primiti s rezervom, pošto je pobija jedna druga izjava, takođe Cekinetijeva: čuvar je tvrdio da je ćerku gospodina gradonačelnika video još jednom kako izlazi iz bolnice, negde oko osam, osam i petnaest. Ukratko, video ju je samo jednom kako ulazi, a dva puta kako izlazi.
  Čuvareve tvrdnje su još više izgubile na verodostojnosti posle priče o bereti koju je, kako je rekao, devojka nosila kada je ušla u bolnicu, ali ne i kada je iz nje izašla. A kada je još i sestra Eterija ispričala kako je čuvar pokušao da sakrije tri prazne flaše pod jaknu, ocenjeno je da su njegove izjave potpuno nepouzdane. To poslednje otkriće je prouzrokovalo Cekinetijevo momentalno otpuštanje, na osnovu odluke profesora Gvidetija.
  U dnevnoj sobi zavlada mrtva tišina.
  Računovođa Đovanini je hteo još nešto da kaže kada je iz hodnika dopro Renatin glas.
  „Skoknuću do tetka-Rozine“, reče devojka obraćajući se majci.
  „Pozdravi je u moje ime“, odvrati Evanđelija.
  A onda prostodušno, tobože prekorno dodade:
  „Ali Renata!“
  Zar je već izgustirala beretu?
  „A tako ti lepo stoji. Sinoć si baš lepo izgledala s njom na glavi.“
  Gradonačelnik poskoči.
  Ču zvuk vrata koja se zatvaraju, vide Renatinu siluetu kako prolazi kraj prozora na strani gde je bilo jezero.
  Računovođa Đovanini primeti da mu se lice smračilo: napravio je grimasu kao da ga boli stomak.
  Proceni zato da nije toliko hitno da mu kaže kako, u svojstvu ekonoma bolnice Umberto I, opštinskoj upravi mora da pošalje račun za lečenje Ofelija Menčonija.
 
 
 133.


  Bereta i gaće.
  Već neko vreme okleva da se pozabavi gaćama, pomisli gradonačelnik.
  Sa beretom će, međutim, biti drugačije.
  Možda je ovo prilika da sa ćerkom porazgovara u četiri oka.
  Reči računovođe Đovaninija.
  Cekinetijeve izjave, koje možda i nisu tako čudne.
  Neznanje, blaženo neznanje njegove žene Evanđelije.
  Sve to, pomisli Meča, da, baš sve to doprinosi da Renatino ponašanje deluje tajanstveno.
  On ustade iz naslonjača, prošeta po trpezariji i baci pogled na mračno i pusto šetalište pored jezera.
  Mora da razgovara s devojkom.
  S obzirom na njenu narav, možda nastane rusvaj.
  Agostino Meča slegnu ramenima: tek će se videti ko će platiti ceh.
  Ali pre nego što se odluči na taj korak, mora još nešto da proveri.
  Ode u kuhinju, gde je Evanđelija petljala nešto oko šporeta.
  Pošto je veći deo noći provela u svekrovoj fotelji, čitav dan je prikupljala odlučnost od prethodne večeri. Poljuljana na dnevnom svetlu, polako joj se vraćala kako je veče odmicalo. U trenutku kad on uđe u kuhinju samo je pokušavala da proceni je li bolje da sa mužem razgovara pre ili posle večere, to jest kada mu je stomak prazan ili pun.
  „Kaži mi, deder“, upita Agostino još s praga, „je l’ Renata možda juče išla kod tetka-Rozine?“
  Žena je sekla praziluk za omlet.
  Pa je l’ on to sam započinje razgovor na tu temu?
  Odlično!
  „Naravno“, odgovori odlučno, ali ne pogledavši ga, „kao i svaki dan.“
  „I sećaš li se možda u koliko je sati otišla?“
  Evanđelija prestade da seče.
  Podiže pogled na muža.
  „Vratila se uveče, posle večere“, odgovori. „Po podne nije mogla da joj posveti dovoljno vremena pošto...“
  „U redu, u redu“, preseče je Agostino i krenu nazad u trpezariju, ostavivši ženu otvorenih usta.
  Kocka je bačena, promrmlja gradonačelnik i strovali se u očev naslonjač.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Pet Avg 31, 2018 8:17 am

134.


  „Da ti spremim omlet?“, upita Evanđelija.
  Procenila je kako je bolje da kasnije razgovara s mužem, kad mu je stomak pun.
  „Ne“, odgovori Agostino. „Prvo moram da razgovaram sa Renatom.“
  „Sa mnom?“, upita devojka.
  Otac klimnu glavom.
  „A to ne može za vreme večere?“, primeti Evanđelija.
  Još jedno ne.
  Ne može.
  Razgovaraće u trpezariji.
  Zatvori vrata.
  Možda je, pomisli Evanđelija, došao trenutak.
  „Videćemo!“, pomisli i sede da sačeka dalji razvoj događaja.
  Renata duboko udahnu.
  Prilika.
  Tetka-Rozina joj je baš nedavno rekla: prilika. Iskoristi je kada se ukaže ili je stvori. Kucnuo je čas, gvožđe je vruče, ono dvoje su već daleko, skoro neuhvatljivi.
  A njen otac je sada ranjiv.
  Prilika je tu, Renata to jasno uvide.
  Otac ju je pitao gde je bila sinoć, posle večere.
  Nije ga čula.
  „A?“, upita.
  Gradonačelnik ponovi.
  Renata se spremala da kaže istinu, ali se u poslednjem trenutku predomislila.
  Neka prvo on otkrije karte.
  „Kod tetka-Rozine“, šlaga nasmešivši se.
  Agostino uzdahnu.
  „Kod tetka-Rozine...“, ponovi.
  „I tamo si zaboravila beretu?“, upita odmah zatim.
  Ah! Ipak nešto zna.
  I pokušava da se igra s njom, kao mačka s mišem. Ali ona je mačka. I to zaljubljena.
  „Moguće“, uzdahnu.
  „Moguće“, ponovi otac.
  Moguće!
  Zna li ona da je baš tog dana jedan nesrećnik izgubio radno mesto zato što niko nije hteo da poveruje u ono što je on tvrdio: da ju je sinoć video kako ulazi u bolnicu sa beretom, a izlazi bez nje?
  Renata napravi nevin izraz lica.
  Možda, gradonačelnik krenu ponovo u napad, nije čula ni za težak i neobičan slučaj koji se desio u bolnici: za bekstvo, pošto se radilo o pravom pravcatom bekstvu, onog samozvanog pilota koji je naneo toliku štetu opštinskoj upravi, pa je ona čekala da se oporavi kako bi mu naplatila sva njegova nedela.
  „Za koja ne postoji ni najmanja sumnja“, reče gradonačelnik. „A čak i kad bi postojala, ovo bekstvo je dovoljan dokaz da je prećutno priznao krivicu...“
  „Sad!“, učini se Renati da čuje.
  Iza sebe.
  Tetka-Rozinin glas.
  Jasan, zvonak, ni traga od osamdeset dve godine.
  Dok reč krivica još odzvanja u vazduhu.
  „Za onoga ko ne zna istinu, tata“, reče Renata.
  Kako više nije čula muževljev brundavi glas, Evanđelija pomisli da su njih dvoje završili.
  Priđe vratima trpezarije.
  „Da spremim omlet?“
  Ovoga puta Renata je bila ta koja je rekla: „Ne!“
  Sada je na nju red.
  „Istinu, tata“, reče.
  Onu kojom se vešto manipulisalo kako bi na kraju samo jedan, onaj najgluplji, platio ceh.
  Ali, bez uvrede, u ovoj priči ima više glupaka.
  „Sećaš li se dugmeta, tata? C ili O?“, upita Renata.
  Zar nije bilo pomalo lakomisleno s njegove strane što mu je slepo verovao?
  Zar nije bilo previše nadmeno što nikoga nije slušao?
  „A šta bi se desilo ako bi istina samozvanog pilota izašla na videlo?“, upita Renata.
  Ako bi ona izašla na videlo, nastavi, a on pri tom ostane daleko, neuhvatljiv, ako ne može da mu se uđe u trag: zar ne bi morali da pronađu drugog žrtvenog jarca?
  Najslabiju kariku u lancu, posle Menčonija.
  „I ko bi to bio?“, promrmlja gradonačelnik.
  „To bi bio ti, tata“, saopšti Renata.
  „Ali kako si...“
  „Saznala?“, upita Renata.
  „Eto tako, saznala sam i tačka. Naprosto znam. I mogla bih da zadržim tu tajnu za sebe.“
  Gradonačelnik razrogači oči.
  „Mogla bi?“, reče naglašavajući svaki slog. „Šta to znači?“ Renata se nasmeši.
  „Da moje ćutanje ima cenu.“
  „Cenu?“
  Ne pitajući više nikoga, Evanđelija je razbila jaja.
  Omlet je bio gotov.
  Pozva ih. Ko hoće da večera neka dođe u kuhinju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Andrea Vitali

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu