Gradski orkestar - Andrea Vitali

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:49 am



Belano, mirna varoš na jezeru Komo dvadesetih godina prošlog veka. Izletnike koji se tokom leta iskrcavaju s parobroda Savoja na gradski mol, dočekuje samo raštimovan limeni orkestar pod vodstvom maestro Cakarije Vergotinija, prve horne i dirigenta.
Sastav od osam članova bruka celu varoš, iako se iz družine izdvaja virtuoz na tenor tubi Lindo Nazaci, zlosrećni ljubitelj kapljice i donedavni udovac koji je novim brakom s dvadeset godina mlađom ženom praktično vezao sebi ruke. Knjigovođa lokalne bolnice, po prirodi svog zanimanja strpljiv I revnostan čovek, odlučuje da zavidno muzičko znanje stavi u službu osnivanja pravog gradskog orkestra, koji će biti ponos male zajednice. Od tog trenutka, pred svaki njegov korak isprečiće se poneka, do apsurda komična birokratska prepreka, a neće mu pomoći ni skriveni sukob i suptilna borba za prevlast između gradonačelnika i sekretara lokalne Fašističke partije.
Dok paroh s pobožnim strpljenjem gladi zađevice unutar svog malog stada, komandant karabinjera izložen pritisku klizi u porok, a marljivi knjigovođa pokušava da pohvata gotovo nevidljive niti birokratije uporno se, svakog dana pomalo, boreći protiv nje upravo njenim oružjem, pred čitaocem se ređaju živopisne slike nalik kadrovima nekog Felinijevog filma. Svaki lik je vrhunski portret ljudske naravi, svaki odnos u toj sporoj varoši koju pokreće samo znatiželja, minijaturna je komedija karaktera.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:49 am

Erkolu Nogari.


  Članovima filharmonije San Karlo Kanaveze.


  Gradskom orkestru Belana,
 u kojem sam svirao trombon.


 
 
  Ličnosti i događaji u ovom romanu izmišljeni su.
 Mesta su, međutim, stvarna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:50 am

1.


  U nedelju devetog oktobra 1927. godine, Musolini je u Rimu svečano otvorio prvi Sajam žitarica. Sutradan, u ponedeljak, Evelindo Nazaci je u Derviju u zemlju spuštao četrdesetšestogodišnju Animelu Karlini, svoju prvu ženu.
  Turobna sahrana, s malo ljudi u povorci, još manje na groblju, održana u kasno prepodne pod oblačnim nebom, praćena prazničnim raspoloženjem.
  Naime, dok je Karlinijeva izlazila iz kuće spremajući se na svoje poslednje putovanje, deca iz osnovnih škola istrčavala su iz svojih učionica kako bi se obrela u parohijskoj sali, gde je trebalo da glume u alegoričnoj predstavi nadahnutoj Borbom za žito.1 Među mnoštvom gledalaca, bili su i gradonačelnik Dervija Amilkare Vestreni, direktor nastave Parko Minča, tvorac i reditelj predstave i paroh don Santo Patroni, koji je slavio desetogodišnjicu svog dolaska u varoš: posle predstave i mise, ručak u restoranu Krotino, predviđen za predstavnike vlasti i sveštenike, trebalo je da kruniše taj praznični dan. U čiju čast je gradonačelnik Vestreni, u dogovoru sa sekretarom Mirijem, zaposlenima u opštini skratio radno vreme.
  Pogrebna povorka je duž glavne ulice susrela kolonu dece, uzbuđene događajem koji im je tog jutra prekratio dosadu u školskim klupama. Uprkos trudu nekoliko učiteljica, koje su nekoliko najneukrotivijih ćušnule po tikvi, bilo je nemoguće umiriti ih. Kako bi se izbegli novi neprijatni susreti, parohov zamenik, kojem je bila poverena sahrana – budući da je njegov nadređeni bio zauzet proslavom u svoju čast i u čast italijanskog žita – odluči se za skretanje, koje je najpre skratilo put do crkve, gde je održao ono što je crkvenjak procenio kao sažetak mise, a zatim i put do groblja. Pošto je trasa za koju se odlučio parohov zamenik prolazila kroz strme i uske uličice popločane sitnim nepravilno raspoređenim kamenčićima, već mršava povorka dodatno se smanjila: od nje se odvoji desetak žena u godinama i sklonih kostobolji, koje su strahovale da će u tim uličicama ostaviti neku kost.
  Kad je mršava povorka stigla na groblje ispod sve mračnijeg neba, vazduh se ispuni veselom zvonjavom: dopirala je iz Crkve svetih Petra i Pavla i predstavljala znak za početak svečane mise. Parohov pomoćnik trebalo je da učestvuje kao mladi ministrant na misi koju su držali sveštenici – šestorica monsinjora i starešina manastira. Shvatio je da neoprostivo kasni. Da bi nadoknadio izgubljeno vreme, skratio je i liturgiju. Potom je, izvinjavajući se, ali i naglašavajući da je blagoslovom pokojnici njegova obaveza izvršena, otišao hitrim korakom, pridržavajući odeždu u visini kolena kako se ne bi sapleo.
  U tom trenutku umeša se grobar Gaspare Strupija, koji je, kao opštinski činovnik sa svim pravima i povlasticama, jedva čekao da okonča radni dan skraćen po odobrenju gradonačelnika. Pripremio je vrlo značajan program. U podne je trebalo da se sastane s grupom prijatelja u planinskoj kućici u Somafjumu: palenta i zečetina u sosu, a palenta ne može da čeka. Čim se izgubio parohov pomoćnik, grobar priđe Evelindu Nazaciju i gurnu mu lopatu u ruke. Onda mu naredi da zatrpa raku, napomenuvši da će završne radove obaviti on, sutradan.
  Nazaci ga pogleda. Grobar je na sebi imao crnu odoru i Nazaci se nije usudio da se pobuni.
  Bilo je skoro podne kad je završio zatrpavanje. Zario je crnu lopatu u crnu vlažnu zemlju. Nakon ovoga, pomisli, trebalo bi da se pomoli.
  – Requiem aeternam... 2
  Zasad mu dobro ide.
  A zatim?
  Dosta je.
  Osvrnu se unaokolo, obrisa čelo s kojeg je kapao znoj.
  – Ostaj mi dobro – promrmlja, gledajući u zemlju.
  Da je ona, pokojnica, mogla da odgovori, umirila bi ga: posle dvadeset godina života provedenih s njim, svako bi joj konačište, čak i ovo sadašnje i večno, bilo draže od toga. Jedino joj je, dodala bi, žao deteta koje ostavlja za sobom, bolešljivog petnaestogodišnjaka nesposobnog za bilo kakav rad, nepresušan izvor razmimoilaženja i svađa između nje i muža, koji je na nju svaljivao krivicu za slabost dečakovog tela. Upravo stoga bi mu predložila da se ponovo oženi, i da nađe neku dobru ženu, koja će biti u stanju da udovolji potrebama tog dečaka.
  Nazaci se nespretno prekrsti. Onda pođe, polako, s rukama u džepovima, u iskušenju da zazvižduće, s jasnom zamisli u glavi. Kao da su njemu trebali ženini saveti: nisu mu trebali ni dok je bila živa, a kamoli sad kad je pod zemljom! I sam je znao da mu treba druga žena, odmah je pomislio na to: ko će se, inače, starati o njemu, o kući i onoj larvi kojoj svakog dana nešto fali?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:50 am

2.


  Period žalosti, smernog ponašanja: Evelindo Nazaci se primirio narednih šest meseci. Potom, kad je taj period prošao a on napunio pedeset godina, dade se u potragu za ženom. Proširio je glas, obavestio parohe i provodadžike. Odbacio dve ponude koje su mu stigle gotovo odmah, jedna iz Tremenika, druga iz Vilatika: nudile su se dve udovice, ali obe su imale decu. Nije ni razmotrio ponudu izvesne Kančeleti Amalije, mlade i jedre devojke iz Kolika čiji je jedini uslov bio da povede sa sobom majku Inklitu: žena je bolovala od kretenizma i predstavljala je jeziv prizor s onom troslojnom štitnjačom i očima koje su izgledale kao da će joj svakog trena izleteti iz duplji. Prestravljen pomišlju da bi svakodnevno morao da gleda tu spodobu, Nazaci je odustao teška srca, budući da su devojčine draži bile vredne divljenja.
  U maju 1928, pošto je odbio ostale ponude uslovljene neprihvatljivim zahtevima, do njega je, preko paroha iz Vestrena, doprlo ime Noemi Kastroci iz Avana, seoceta uglavljenog u vlažnoj dolini Valvarona.
  Žena nije bila ni lepa ni ružna. Nije bila udovica i nije imala decu niti maloumne roditelje na grbači. Podigla je šestoro mlađe braće i sestara, bila im je i otac i majka. Pre svega, imala je trideset godina i iza sebe ostavila godine rada u poljima i šumama koje su je prilično ojačale, ali su joj i dojadile. Zato ju je Evelindo Nazaci i izabrao: nije se odlučio za nju zbog života koji je vodila, već zbog njenih godina. Pošto je bila mlađa od svih ostalih koje su se nudile, nadao se da će mu duže potrajati.
  Ništa drugo nije uticalo na njegovu odluku: sve žene su iste, razmišljao je.
  Prvi šamar koji je dobio od Noemi, trinaestog oktobra 1928, poljuljao je to uverenje.
 
 
 3.


  Bila je subota, dan isplate. Evelindo je dve nedelje bio u braku.
  U podne, Nazaci nije stigao kući na ručak. Noemi ga je čekala do posle jedan, a onda se već zabrinula.
  Da mu se nije nešto desilo?
  Razuverio ju je Batista, Nazacijev sin iz prvog braka, „metiljavko“, kako ga je zvao otac.
  – Danas je dan isplate – rekao je mekim glasom. Od rođenja rahitičan, u šesnaestoj mu se ispoljila čitava lepeza znakova i simptoma bolesti; naročito se isticao vonj amonijaka u znoju i dahu, kao da je pio varikinu.
  Dan isplate, dobro, rekla je Noemi. Pa šta?
  To znači, objasnio joj je momčić, da njegov roditelj sad troškari polumesečnu platu, kao što to uvek radi, neštedimice se razbacujući i nimalo ne razmišljajući o onima koji ga čekaju kod kuće. Vratiće se tek kad oceni da se dovoljno razonodio. Vreme povratka je neizvesno, ako se uzme u obzir da ponekad on i njegovi prijatelji, ako se ne ižive dovoljno u krčmi u Derviju, odu i do Korena Plinija ili čak u dolinu: u tom slučaju može se dogoditi da ga ne vide do zore.
  Međutim, stanje u kojem će se roditelj vratiti izvesno je, čak vrlo izvesno: galamiće glasom prozuklim od vina.
  A, je li?, rekla je Noemi.
  E da, uverio ju je metiljavko.
  Pijan, glasan i svađalački raspoložen, budući da mu vino podstiče razgovorljivost, razvezuje mu jezik: koliko je tih kad je trezan, toliko se rastoroče kad se tako udesi.
  Dakle, Batista ju je posavetovao da se pripremi za to krštenje, da se ne raspomami, da mu ne ide uz nos i ne drži pridike što dolazi u takvom stanju; i da ima na umu da njegov otac, u takvim okolnostima, ume da postane nasilan.
  Ali, pre svega...
  – Pre svega? – upitala je Noemi izvivši obrve.
  Pre svega ne sme ni da se osvrne na temu novca, onog novca koji je on velikodušno rasipao u krčmama: tu temu valja brižljivo izbeći ako ne želi da pokrene lavinu omiljenih tirada pijanog roditelja na račun lezilebovića, što se u konkretnom slučaju odnosi na njih dvoje.
  – A tvoja majka – upitala je nevesta – kako se ona ponašala u takvim prilikama, šta je radila?
  Ništa, odgovorio joj je.
  Čekala je.
  Pre svega, čekala je da ga prođe mamurluk, što bi obično potrajalo nekoliko dana. Zatim bi nastavila da čeka.
  – I dalje? A šta to? – ponovo je pitala Noemi, kojoj je sve to čekanje već pomalo išlo na živce.
  Da roditelj istrese u mršavu kućnu kasu ono što je po njegovom mišljenju bilo sasvim dovoljno da se nekako skrpe.
  – Ah! – prasnu Noemi.
  – Što, međutim, nije bilo dovoljno – naglasio je metiljavko.
  Nimalo dovoljno da izdrže do kraja meseca.
  Nije slučajno, uzdahnuo je zatim momčić zapahnuvši celu kuhinju svojim bolesnim dahom, njegova jadna mama završila pod zemljom tek što je navršila četrdeset šestu, pošto je radila kao robinja i u tuđim kućama i u svojoj.
  Noemi je to bilo dovoljno da shvati kako stoje stvari.
  – Dobro – prokomentarisala je.
  I spremila se da čeka mladoženjin povratak, uprkos poslednjem metiljavkovom upozorenju: i to je, bdenje do njegovog povratka, moglo da razbesni njegovog roditelja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:51 am

4.


  Ostalo je još nekoliko minuta do deset uveče kad se Evelindo vratio kući. Saplitao se o stepenike. Podsećao sebe da mora da podrigne čim uđe u kuhinju, kako bi se oslobodio tereta koji mu već neko vreme pliva u stomaku. Od šamarčine koju mu je Noemi zalepila bez upozorenja, proguta vazduh prožet alkoholom i otetura se gotovo metar dalje, jer se u podlaktici Kastrocijeve osećala dugogodišnja navika cepanja drva. Udario je o peć i umalo se ne sruči na nju. Potom pokuša da odreaguje. Uglavnom verbalno. Zareža.
  Drugi udarac pogodi ga posred lica i pomuti mu svest više od vina kojim se ceo dan nalivao. Skliznu na pod, iz nosa mu šiknu mlaz krvi.
  Metiljavko je, strahujući od roditeljevih scena, odavno otišao u krevet. Međutim, privučen bukom i jedinstvenim odsustvom uobičajenog pijanog zapevanja, proviri u kuhinju.
  Osmotri prizor vodnjikavim očima: Noemi je spuštala zavrnute rukave kućne haljine, njegov otac je ležao na podu, gunđao i očigledno nije mogao sam da ustane.
  – Teško tebi ako mu pomogneš! – pripreti mu žena.
  Ona ga je probudila, sutradan ujutru. Lindo je još uvek bio ošamućen. Zausti da joj poželi dobro jutro. Noemi ga ućutka. Ma kakvo crno dobro jutro. Htela je da čuje gde živi njegov gazda Kaliprandi, vlasnik istoimene pilane.
  Evelindo joj reče i ne trepnuvši.
  Nije imao dovoljno snage da je upita zašto je to zanima, da se suprotstavi tim rukama tvrdim kao odležalo drvo. Kad se uverio da je žena daleko, stade da preti osvetom, glasno, da ga čuje metiljavko. Bilo je, minut gore-dole, jedanaest sati.
  U to vreme se Savoja, najveličanstveniji parobrod s točkom, vlasništvo i ponos Larijske plovidbe, spremao da oplovi rt Belađo, krcat poslednjim turistima kojima se završavala ta sezona.
 
 
 5.


  – I šta ćemo sad? – upita ko zna koji put Augusto Boldoni, Gucin, držeći klarinet o ramenu.
  Pogledi ostalih iz limenog orkestra okrenuše se prema tenor-tubi oslonjenoj na stolicu na kojoj je, tokom večernjih proba, sedeo Evelindo Nazaci.
  – Možda će doći – progunđa Ernesto Pini, tuba.
  – Da – odvrati Eumeo Vergotini, druga horna – samo se ti nadaj.
  – Ipak, to je baš čudno – reče komunalni policajac Karleto Pijanin, trombon.
  – Pa i nije – usudi se da primeti Evanđelio Bordini, drugi klarinet, a prepreden osmeh zaigra mu u očima.
  – E, da, da – potvrdi Aurelio Leoni, bas-trombon.
  – Šta ti to znači? – upita Cakarija Vergotini, prva horna i dirigent.
  – Mlada žena, zar ne? – odgovori Leoni u ime svih ostalih, a zatim odsvira dva duboka značajna tona koji odjeknuše u skučenoj prostoriji.
  Bogamu, tako je!, pomisli Vergotini. Nazaci tek što se ponovo oženio i, kako su mu ispričali, doveo je u kuću dvadeset godina mlađu ženu; s takvim instrumentom nadohvat ruke, nije ga briga za limeni orkestar.
  – Mogao je makar da nas obavesti – reče.
  Da im je rekao prošle srede, posle probe, Vergotini bi imao vremena da nađe rešenje za to dezertiranje.
  – Šta je mogao da učini! – prigovori Boldoni poučnim tonom.
  Bio je najmlađi član malog limenog orkestra, poslednji koji im se priključio, jedini neoženjen.
  Nikad se neću oženiti, voleo je da priča, namigujući i prepredeno se osmehujući. Tu u orkestru, zvali su ga i Libero Amore. Zato što je bio sin Libera Boldonija, socijaliste, a pomalo i stoga što mu je omiljena rečenica bila: „Sve ih voli, nijednom se nemoj oženiti“. Klarinet je počeo da svira u petnaestoj godini zbog jednog udarca sudbine. Udarac je zaradio Libero Boldoni, u proleće 1919, palicom koja mu je smrskala ruku. Za svega nekoliko sekundi, Boldoni otac je izgubio posao i mogućnost da i dalje svira klarinet, što mu je nanelo bol koji ga je posle nekoliko godina oterao u grob. Gucin je u to vreme već bio socijalista, iako to nije znao. Zahvaljujući ljubaznom gazdinom ustupku, dobio je očevo radno mesto u kamenolomu na brdu Kornicolo, a da bi ublažio roditeljevu patnju, počeo je da pohađa časove klarineta. Bio je nadaren, i za nekoliko godina stekao je izvođačku sigurnost i ovladao sviralom, kako ju je on nazivao. U međuvremenu, ukazala se potreba za drugim klarinetom, a Gucin se nije obeshrabrio. U dvadesetoj je vešto svirao oba instrumenta, a 1925, kad mu je otac umro ožalošćen razvojem događaja u Italiji, Gucin je bio prinuđen da za kratkoročnim ljubavnim vezama traga izvan svoje varoši, jer je u Belanu već bio stekao žalosnu reputaciju. Što se tiče sudbine klarineta, ona je odlučena nad još otvorenim kovčegom Gucinovog oca. Ako je isprva želeo da ga vrati roditelju, u trenutku kad su zatvarali sanduk uzeo ga je, i čak je odsvirao dva tona, nateravši ožalošćene susetke koje su prisustvovale službi da uzdrhte. Zadržao ga je, zamišljajući kako će, svirajući ga, razveseliti roditelja kao što ga je uveseljavao za života. I tako se s tim klarinetom pridružio limenom orkestru. Naravno, voleo je muziku. Ali više je voleo žene. A parobrod ih je donosio u izobilju, plavokose, smeđe i crnke: sveže meso koje je pržio pogledom, udvarao im se svirajući brzi marš.
  – Cvet je lep dok pupi – govorio je.
  A kad propupi, treba se zateći u njegovoj blizini.
  Dakle, objasnio je Gucin tog jutra, nema svrhe osuđivati jadnog Nazacija, postoji nešto što se ne može isplanirati, izvesni trenuci ne mogu se predvideti; oni su kao voće, treba ga ubrati dok je zrelo.
  – Ugrabiti trenutak – zaključi.
  A Leoni prinese usnik trombona ustima i odsvira dva tona.
  – Dosta s tim zaprđivanjem! – odvali Vergotini, nervozan.
  Ali odmah zatim, kao odgovor, treći udaljeni ton, sličan zvuku bas klarineta, prekinu tišinu koja je zavladala posle dirigentovog ispada.
  Objašnjenja su bila izlišna, svi su shvatili odakle dopire taj zvuk. Savoja se približavao i strogim oglašavanjem sirene najavljivao uplovljavanje.
  – I šta ćemo sad? – odvrati maestro Vergotini.
  Još jedan zvuk sirene objavi celom orkestru da je Savoja svojim širokim ravnim trupom već obišao rt Punča. Nisu više imali vremena za raspravljanje. Trebalo je odlučiti, odmah, za ili protiv. U ovom drugom slučaju, međutim, trebalo je pripremiti i opravdanje za gradonačelnika, koji bi mogao da traži objašnjenje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:51 am

6.


  Otprilike godinu dana ranije, limeni orkestar je počeo, nedeljom i državnim praznicima, da dočekuje veselim marševima turiste koji su parobrodom stizali u Belano.
  Predlog za organizovanje muzičkog dočeka potekao je od glavne uprave Larijske plovidbe, koja je u vezi s tim prosledila cirkularno pismo svim opštinskim upravama duž obale.
  Gradonačelnik Belana, Ðemo Parpajola je, solidarišući se sa svojim saradnicima, zanemario taj predlog smatrajući ga beskorisnim: turisti ionako dolaze, i bez muzičkog dočeka. Čime to nekoliko tonova može doprineti prirodnim i gastronomskim lepotama, zahvaljujući kojima su ulice i gostionice u Belanu vrvele od pridošlica u prazničnim danima?
  Cakarija Vergotini, hornetista, nije tako mislio.
  Caka je bio pravi virtuoz. Toliko je bio dobar da mu se orkestar Alesandro Manconi iz Leka, obraćao za usluge kad im zatreba pojačanje za važne koncerte. Upravo je takvom jednom prigodom, na Božićnom koncertu 1927, održanom u Gradskom pozorištu, kojem je prisustvovala i njegova ekselencija prefekt Koma, Vergotini saznao novost: u nekoliko mesta na obali, od Ona do Belađa, od Mandela do Kandenabje, u Dongu i Gravedoni, mali limeni orkestri su još prethodnog leta dočekivali turiste muzikom. A turisti bi često, zahvalni za veseo doček, skupili prilog koji je u celosti pripadao muzičarima.
  O, lepo!, pomislio je Vergotini.
  Odmah je, dan posle tog otkrića, napisao učtivo pismo glavnoj upravi Larijske plovidbe i zatražio dozvolu da i on osnuje u Belanu orkestar dobrodošlice. Kad bude dobio odobrenje, ništa mu više neće trebati: muzičare je već imao nadohvat ruke. Iste one koji su, pod njegovom dirigentskom palicom, pratili povorku Tri mudraca petog januara uveče. Amateri koji su umeli da odsviraju Teresa di pomm, prazničnu himnu i još poneku narodnu pesmu. Ali su, uz vežbu i podučavanje, mogli da prošire repertoar. Da ga učine takoreći internacionalnim.
  Iz glavne uprave su mu odgovorili ljubaznim pismom koje je potpisao izvesni knjigovođa Segantini, i objašnjenjem da im ne treba nikakvo odobrenje. Naime, glavna direkcija je, u želji da učini nešto za razvoj i u korist što bolje slike varošica koje povezuje svojim plovilima, ponudila taj predlog na razmatranje svim opštinskim upravama.
  Drugim rečima, mogu da odluče kako god hoće. Ali povoljni izveštaji iz pristaništa u kojima je ta inicijativa prihvaćena i ostvarena dovoljno govore o njenoj valjanosti.
  Vergotini je onda preusmerio nišan s kancelarija Larijske plovidbe na kabinet gradonačelnika. Ovaj ga je prvi put primio i rešio ga se obećavši mu da će razmotriti predlog. Obećanje ludom radovanje. Vergotini je ponovo krenuo u napad, a gradonačelnik je nekoliko puta odbio da ga primi. Ali Caka je bio tvrdoglav kao mazga: od ranog jutra ga je čekao ispred ulaza u zgradu opštine. Ponovo mu izvukao obećanje. Nakon čega je Parpajola nedelju dana odlazio u opštinu tek predveče. A onda je upravo jedne večeri, po izlasku iz kuće, naleteo na Vergotinija. Shvatio je da mu nema druge: da bi ga skinuo s vrata, morao je da popusti. I popustio je. Ali nedelju dana kasnije, Vergotini se ponovo obreo u opštini, ispred njegovog kabineta, s nekim pismom u ruci.
  Pismo sa zaglavljem Larijske plovidbe, primetio je gradonačelnik.
  U čemu je sad problem?
  Problem je u tome što je Cakarija Vergotini bio čovek kojeg su cenili ljudi na vlasti, čestit, nepotkupljiv, možda ne previše bistar i marljiv. Ali, kad se jednom pokrene, niko ga nije mogao zaustaviti.
  Dakle, kad je dobio verbalno odobrenje od gradonačelnika da uvežba limeni orkestar, osetio se obaveznim da o povoljnom ishodu obavesti ljubaznog knjigovođu Segantinija iz Larijske plovidbe, koji ga je „tako lepo posavetovao“. Upravo stoga što je od njega dobio tako korisne savete, Vergotini je dopustio sebi da mu ukaže na gotovo nerešiv problem u vezi s mestom gde bi limeni orkestar u osnivanju trebalo da održava neophodne probe, kako bi mogao da pruži turistima dostojnu muzičku dobrodošlicu.
  Nije Vergotini očekivao da Larijska plovidba udovolji njegovom zahtevu materijalnim sredstvima. Dovoljno mu je bilo da ga obaveste kako su taj problem, nimalo naivan, rešili u drugim varošima u kojima su limeni orkestri već osnovani.
  Ljubazni knjigovođa Segantini odmah mu je odgovorio, ispoljivši rečima i tonom pisma izvesnu netrpeljivost: glavna uprava Larijske plovidbe odgovorna je isključivo za sâm predlog, i u tom smislu je i poslala cirkularno pismo opštinskim upravama priobalnih varoši. Potom je svaka uprava postupila po sopstvenom nahođenju. Ne može se očekivati da se glavna uprava bavi obezbeđivanjem prostorija za vežbanje orkestara, budući da je taj problem u nadležnosti opštinskih uprava.
  Tim rečima, knjigovođa Segantini je završio pismo uz na brzinu naškraban potpis i najlepše želje.
  – Shvatio sam! – rekao je gradonačelnik, vraćajući mu pismo.
  Nije bilo potrebe da mu Vergotini prepričava ono što je upravo pročitao. Caka je zaćutao i učtivo se povukao.
  Iste večeri, Parpajola je razgovarao s dvojicom svojih saradnika.
  – Treba mu naći neke prostorije, u suprotnom nećemo moći da ga se otresemo – zaključio je.
  Saradnici, knjigovođa Bertačini, zaposlen u filijali banke Pikolo kredito Lekeze, i učitelj Elvio Spinozi, složili su se s njim.
  Ali koje prostorije, gde?
  Gradonačelnik je smislio jedan predlog, imao je ceo dan na raspolaganju da ga razmotri. U Ulici Loreti postojala je neka šupetina u vlasništvu opštine. Sastojala se od jedne prostorije, bez klozeta, oronula i nekorišćena najmanje deset godina. To je moglo da posluži.
  – Ali... – zaustio je Bertačini.
  Gradonačelnik ga je prekinuo pokretom ruke. Znao je, nisu morali da ga podsećaju na to: tu prostoriju je odavno obećao ratnim udovicama koje su htele da osnuju udruženje. Još im je nisu ustupili zato što je uprava pokušavala da nađe sredstva za njeno renoviranje, da je upristoji kako bi u nju mogla da smesti sedište tako plemenitog udruženja.
  Ratnih udovica je, međutim, bilo pet, protiv osam članova limenog orkestra; brojčana razlika svakako se ne može zanemariti. To se moglo ovako rešiti: dodeliti Vergotiniju i njegovoj muzičkoj družini prostoriju u postojećem stanju, uz obavezu da je renoviraju bez ikakve pomoći opštine. Osim toga, gradonačelnik je odlučio da neće potpisati nikakav ugovor s njima, da im neće dati ništa napismeno.
  – A onda, kad naprave i najmanju glupost, lepo ćemo ih najuriti i doći ćemo do renovirane prostorije za udovice.
  Ni knjigovođa ni učitelj nisu imali primedbi na gradonačelnikov plan. Štaviše, ocenili su ga kao savršen, besprekoran. Nije bilo prvi put da ih taj čovek zadivi svojom dalekovidošću.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:52 am

7.


  Iako je ostao bez tenor-tube, limeni orkestar izađe.
  Nije trebalo dati povoda kritikovanju, zaključio je maestro Vergotini koji je osećao na sebi pogled gradonačelnika i opštinskih odbornika. Još gore, njihove preke poglede.
  – Ali kako ćemo svirati bez tenor-tube? – usledilo je pitanje druge horne, izgovoreno u ime celog orkestra.
  Bio je u pravu.
  Da je nedostajao jedan klarinetista ili hornetista, to ne bi bilo strašno. Ali bez soliste na tenor-tubi, veštog kao Nazaci... Njegovo odsustvo će se i te kako osetiti. Zato što je majka priroda nafilovala Linda gomilom nedostataka, ali mu je zauzvrat podarila jednu jedinu vrlinu. Čistu, savršenu vrlinu: osećaj za ritam s kojim se nije mogao meriti ni nov-novcati motor, klatno sata ili zalazak sunca sa svojim večnim zakonima. U svemu ga je video i čuo. Čak je i podigrivao u intervalu C-G. Umesto odgovora, maestro Vergotini uvukao je glavu u ramena: ni sam nije znao kako će se izvući, šta će se dogoditi.
  – Nadajmo se da niko neće primetiti – rekao je, primetivši zatim, tek toliko da podigne moral članovima orkestra, da nebo nije naročito vedro i da se sezona izleta bliži kraju: dva odlična razloga koja će zadržati turiste kod kuće.
  Kad je limeni orkestar izašao na Trg Grosi, kroz vazduh se razlegnu i treća sirena parobroda Savoja spremnog da pristane, dok su se putnici, malobrojni ili mnogobrojni, pripremali da siđu. Na Vergotinijev znak, muzičari se poređaše u vrstu ispred male nadstrešnice u pristaništu Larijske plovidbe.
  Na palubi parobroda vladala je poprilična živost, primetio je maestro.
  Neće valjda svi, pitao se maestro, baš svi, da siđu u Belanu?
 
 
 8.


  Ne baš svi.
  Neki, malobrojni, zaputili su se u Dervio. Pristanište drugog reda, u turističkom smislu, ispred kojeg Savoja nije mnogo trubila: samo jednom, kako bi kapetan obavestio posadu da se pripremi za pristajanje. Međutim, i taj jedan udar sirene bio je moćan kao i svi ostali kojima se oglašavala pred najčuvenijim lukama na jezeru Komo. Na jedan kratak tren nadjačala bi sve ostale zvuke. Terala ljude da podignu glavu i zagledaju se uvis, kao da se taj zvuk otelotvorio i zauzeo prostor.
  I Nazaci je, napokon, podigao glavu kad je sirena Savoje prodrla i u njegovu kuću.
  Mamurluk, batine, noć provedena na kuhinjskom podu; noge su mu bile mlitave, kao da su od marmelade. Kao da hoda po jajima, ušao je u spavaću sobu i zastao ispred ogledala oštećenog zubom vremena da predahne, pridržavajući se za komodu.
  Zvuk sirene podseti ga na sastanak i on opsova.
  – Sad je kasno...
  Prvi put je izostao. Štaviše, bilo je to prvi put da jedan član limenog orkestra izostane.
  Ko zna koliko su ga psovali i još ga psuju njegovi prijatelji. Upravo njega koji, iako živi u Derviju iz praktičnih razloga – zbog posla u pilani i kuće koja je pripadala njegovoj prvoj ženi – nikad nije popustio pred laskanjem ostalih orkestara. Bio je veran svojoj varoši Belanu u kojoj se rodio i odrastao, i samo je za nju svirao.
  U svakom slučaju, zaključio je kad je napokon uspeo da podigne glavu i pogleda se u ogledalu, ne bi imao hrabrosti da se pojavi u javnosti s tom masnicom na levoj jagodici. Čak ni da je Savoja, nekim čudom, promenila rutu i najpre pristala u Derviju kako bi ga baritonskim zvukom svoje sirene podsetila na obavezu koja ga čeka u Belanu.
  Dok je Nazaci razmišljao, i poslednji trag tog zvuka izgubio se u nebu nad Dervijom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:53 am

9.


  Turisti su se iskrcali.
  Nije bilo nijedne velike grupe.
  Više je bilo parova i pojedinaca, ako se izuzme mala družina od sedmoro-osmoro Švajcaraca iz Tičina. Bili su bučni, a muškarci su na sebi imali kratke pantalone. Maestro Vergotini je po njihovom dijalektu shvatio odakle su. Sve u svemu, nije bilo više od dvadesetak ljudi. Koji su, osim toga, delovali užurbano. Kao da su se u Belanu iskrcali zbog posla ili nekim tužnim povodom, a ne da bi uživali u lepotama predela i zdravoj hrani.
  Osim ako žurbu turista nisu izazvali kljakavi marševi koje je limeni orkestar odsvirao uprkos odsustvu tenor-tube; naime, Nazacijev izostanak se i te kako osećao. Nisu mnogo vredele ni izvesne majstorije koje je izveo maestro lično, pokušavajući da pokrije nedostatak neophodnog pratećeg instrumenta.
  Ali, naravno, trebalo je imati sluha da bi se uočio nedostatak, a time se nije mogao svako pohvaliti.
  Turisti nisu bili zahtevni, kao da im je voda ušla u uši. Takvi su bili i ovi okasneli izletnici; dovoljno je bilo malo skladne buke da se zadovolje. Većina ih je zbrisala kao da su im karabinjeri za petama, jedva se, u prolazu, osmehnuvši članovima limenog orkestra. Ipak, jedan putnik – ćelavi trbonja plavih očiju koje su se caklile kao da je pripit – zastao je da sluša, a zatim se, kad se muzički program približio kraju, udaljio korakom penzionisanog generala.
  Izvukli smo se!, pomislio je Caka.
  Obraz je spasen, jednoglasno su utvrdili maestro i muzičari nakon dočeka na molu, pošto su se okupili u gostionici Most da plaknu usta. Ne mari što nijedan turista nije dao nikakav prilog muzičarima, čak ni onaj poslednji koji je, istini za volju, do kraja uživao u muzici.
  – Neka crknu pohlepni! – uzviknuo je maestro Vergotini.
  Njemu je, kao šefu orkestra, pripala čast i bolna obaveza da plati račun.
 
 
 10.


  Čovek staklastih očiju i povećeg stomaka zvao se Onorato, a prezivao Ðeminaci. Imao je pedeset godina i petoro dece. Zbog kratkog trupa, ruke su mu do laktova upadale kad bi ih zavukao u džep. Koračao je raskrečenih nogu kako mu se butine ne bi trljale jedna o drugu. Prvi put je došao u Belano. Stigao je nevoljno i s tajnim naumom da više nikada ne dođe tu. Na taj izlet je pošao kako bi zapušio usta svojoj ženi. Bila je to strateška odluka. Kad obavi tu formalnost, neće joj dopustiti da pisne, nego će sam odlučiti.
  Dok je koračao prema svom cilju, prezrivo se smejuljući žalosnoj predstavi krnjeg orkestra, koja ga je podsetila na parenje magaraca, prisećao se nota tih muzikanata.
  Džabe su trošili dah, smatrao je on koji se, kao druga horna orkestra iz Lovena, i te kako razumeo u muziku!
  Stoka koja ne zna ni kako se drži instrument, pravi magarci.
  Ali magarcem bi nazvao svakog ko bi mu u tom trenutku predvideo da će kroz nekoliko meseci, po volji svoje žene, postati žitelj Belana. I ne samo to; postaće maestro, to jest dirigent Belanskog orkestra u osnivanju.
  U tom trenutku, samo jedno mu je bilo na pameti: da se što pre oslobodi obaveze koja ga je dovela u Belano, kako ne bi zakasnio na parobrod u dvanaest i petnaest, koji će ga vratiti kući. Kratak i hitar korak diktirao je ritmično poskakivanje njegovog stomaka. Blagi osmejak lebdeo mu je na licu. Nije morao da donosi odluku, to je već učinio. Zato što u njegovoj kući on zapoveda.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:53 am

11.


  I Nazaci je bio odlučan.
  Naravno, Noemine šamarčine i dalje su u izvesnoj meri pobuđivale sumnje u njemu. Razlog više, razmišljao je Evelindo, da povrati premoć.
  Kad je čuo otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata, znak da je misteriozna misija mlade neveste Kaliprandiju okončana, Nazaci je i dalje stajao ispred oštećenog ogledala.
  Premoć!
  Naravno... možda... ipak...
  Naravno, možda ipak nije bio pravi trenutak da je povrati.
  Magla u glavi još mu se nije sasvim razišla.
  Odložiti, odluči Nazaci.
  Na nekoliko sati, ne više. Da ne pomisli da on...
  Samo nekoliko sati zdravog sna.
  Onda će, kad se sredi, razgovarati jasno i glasno, dovešće stvari u red.
  Svešće račune, što se kaže.
 
 
 12.


  I Ðeminaci je, po zanimanju knjigovođa, svodio račune.
  Uporan kao mazga, govorili su prijatelji za njega, čarobnjak za brojeve, govorili su oni učtiviji: nikad se nije predavao. Kako bi, inače, uspeo dostojanstveno da izdržava čopor dece i ženu uz samo jednu platu glavnog knjigovođe firme Varekini distilati, sa sedištem u Menađu, koja je proizvodila gorki liker monte grona.
  A onda je, nekoliko meseci ranije, njegova žena, gospođa Estenuata Ðeminaci, rođena Inverni, počela da pokazuje nezadovoljstvo.
  Bilo je to nezadovoljstvo brojevima visoke kućne ekonomije, koji su se sve teže uklapali.
  Na to su se nadovezala i njihova deca, koja su se nizala jedno za drugim kao perlice na brojanicama.
  U jednom trenutku, gospođa Estenuata je s nezadovoljstva prešla na prave i otvorene pretnje, onog dana kad je saznala da čeka novu perlicu na svojoj niski.
  Pretila je da mu neće dopustiti da uđe u kuću. Da će otići i ostaviti ga samog s tom menažerijom. Da će zavezati u čvor njegovu voljenu hornu. Da će prestati da obavlja kućne poslove. Da će tražiti pomoć od opštine ili parohije. Da će se zavetovati Bogorodici od snega kako bi se oslobodila njegovih seksualnih prohteva ili će popiti čaj od livadarke i oduzeti sebi život. Ukratko, da će preduzeti nešto od navedenog ako on ne utuvi u glavu da im njegova bedna plata glavnog knjigovođe u firmi Varekini distilati više nije dovoljna.
  Ðeminaci je pokušao da ublaži ženin bes. Najpre razumnim argumentima. Kad se uverio u uzaludnost tog metoda – uzaludnog stoga što je na ženine opravdane razloge uzvraćao beskorisnim obećanjima – počeo je da se povlači u sebe kao kornjača kad god bi Estenuata davala oduška svom gnevu.
  Do one večeri kad mu je saopštila da je šesti put zatrudnela.
  Onda je knjigovođa, zadržavši mir uprkos činjenici da se i sam naježio pri pomisli da je božji blagoslov ko zna koji put pogodio njegovu kuću, rekao: – Videćeš! – pobedonosnim tonom i sa iskrom u očima. Koja je blistala kao novi uređaji za destilaciju koji su nekoliko dana ranije ispunili pogone fabrike Varekini distilati.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:53 am

13.


  Ðelsomino Varekini, vlasnik istoimene fabrike, saznao je tu vest nekoliko meseci ranije, čitajući Korijere dela sera, i odmah je odlučio da će i njegov gorki liker učestvovati na velikoj izložbi italijanskih proizvoda koja je trebalo da se održi u Bolonji, na novom stadionu Litorale, od trinaestog do dvadeset sedmog maja. Pisao je gradonačelniku Koma, potkrepivši pismo s nekoliko sanduka gorkog likera monte grona i zahtevajući neophodnu podršku uz napomenu da se monte grona pravi isključivo od italijanskih, ručno pokošenih trava koje rastu na larijskim brdima. Gradonačelnik je blagonaklono prihvatio zahtev – na kraju krajeva, jedan predstavnik Koma na izložbi osvetlaće obraz celoj regiji – i preko svoje sekretarice mu poslao poziv da ga poseti.
  Svima koji su ga po povratku sa izložbe pitali kako je prošlo, davao je isti odgovor.
  – Bogovski uspesno! – Baš tako, sa „s“; umesto „š“;.
  I zaista je bilo tako.
  Zahvaljujući svom visokom kvalitetu, gorki liker monte grona osvojio je priznanje i bronzanu medalju. A Varekiniju je proradila mašta. Počeo je da kuje velike planove. Još dok je bio u Bolonji, u njemu se rodila zamisao da na celo nacionalno tržište plasira svoje ime i ime svoje firme. Kad se vratio u Menađo, bio je odlučan kao nikada do tada: trebalo je rizikovati, uhvatiti se u koštac s preprekama, postati konkurentan, povećati izbor, ponuditi, osim gorkog likera koji je bio njegov ponos, i ostala pića, na primer rozolin.
  Čak i žestoka pića.
  U tom cilju, ponudio je bogovski honorar profesoru Gustavu Menalanderu, Švajcarcu iz Lokarna, uglednom botaničaru i velikom poznavaocu bilja koje raste na obroncima brda Ðenerozo, „raju botaničara“;. Menalander mu je jamčio da će, bude li sledio njegove savete, oduvati sve suparničke firme potpuno novim proizvodima, kao što su rakija od crvene lincure, kaluđerke i žute gorčice, ili gorki liker od siska ili žablje trave. Trebalo bi razmisliti, nastavio je profesor iz Lokarna, podgrevajući Varekinijevu maštu, i o proizvodnji lekovitog gorkog likera, koji je on osmislio, jer deluje umirujuće ali je delotvoran i protiv glista i groznice. Međutim, da bi se sve to ostvarilo, trebalo je posavetovati se s nekim dobrim hemičarem. Varekini je pristao. Menalander ga je uverio da poznaje upravo takvog. Bio je to njegov prijatelj, veliki stručnjak, doktor Uberto Vasel. Koji je, nakon obilaska postrojenja, prihvatio saradnju pod uslovom da se veliki deo postojećih mašina obnovi, da se kupe druge, potpuno nove.
  Tokom narednih nedelja, Ðelsomino Varekini, opsednut kao neki misionar, povukao je sav novac koji je imao i još se zadužio kako bi udovoljio hemičarevim zahtevima. Ni na trenutak nije mogao da se skrasi, patio je od nesanice, izgubio apetit, postao netrpeljiv. Danju je tumarao od jednog do drugog pogona, krećući se kao da pati od Zidenhajmove horeje,3 dok je noću proveravao proračune koje mu je knjigovođa Ðeminaci svakodnevno podnosio. Bili su to grozničavi meseci. Međutim, krajem leta, Varekini distilati je, kadrovski ojačan, bio spreman da načini krupan korak, s poverenjem gledajući u budućnost koja se pružala pred njim.
 
 
 14.


  Estenuata Ðeminaci, međutim, nije bila spremna za krupan korak.
  Njoj je budućnost svakodnevno bila pred nosem i, delimično, u stomaku. Ta budućnost obećavala joj je mnogo gladnih usta, sve veću potrebu za odećom, obućom, sredstvima za jačanje i onima za čišćenje organizma. Novac je njoj bio potreban, a ne prazne priče. Onim „Videćeš!“;, koje joj je muž nudio kao odgovor, ne bi se mogao podgojiti ni kućni mačak.
  I tako je jedne večeri, posle ko zna kojeg po redu Ðeminacijevog „Videćeš!“;, odlučila da sama preduzme nešto.
  Najpre se obratila parohu iz Menađa. Uostalom, Estenuata je bila posvećeni član parohije i zato ga je zamolila da se potrudi kako bi njenom mužu našao neki posao.
  Ali paroh joj reče: – Sveštenikove preporuke danas ništa ne vrede.
  Vredela je partijska knjižica. I crna košulja!
  Estenuata je upamtila savet i otišla je Ernestu Donatiju, sekretaru lokalnog ogranka Nacionalne fašističke partije.
  U vatrenu naklonost njenog muža fašistima ne treba sumnjati, počela je. Petoro dece i još jedno na putu svedoče o činjenici da su Musolinijeve direktive za borbu protiv celibata i povećanje nataliteta u njihovoj kući naišle na više nego plodno tlo.
  – Ukratko – rekla je Estenuata – svakako se ne može reći da smo mi zanemarili svoje obaveze... u smislu obnove.
  Htela je da pomene jednu pesmicu, u to vreme vrlo modernu, kojom su se pozivale devojke i žene „čiste italijanske krvi, da svim svojim žarom“; pomognu demografskoj borbi: Zadatak je svake mlade, obnovi svoj dar da dade.
  Ali koja se to obnova može izvesti bez podrške?
  Koji to auto može da ide bez benzina?
  Zato je, dakle, tražila da njen velikodušni muž – ako već ne može da dobije drugi posao – napreduje na sadašnjem radnom mestu i da, pre svega, dobije mogućnost da popravi svoje materijalne prilike.
  – Šta biste vi hteli... – odvratio joj je sekretar.
  U varoši je bilo malo slobodnih radnih mesta. Naročito je knjigovođama bilo teško da nađu odgovarajući posao budući da se lokalna ekonomija zasnivala na ribarenju, zemljoradnji i donekle na turizmu.
  – Šta god – odmah je odvratila Estenuata. – Baš me briga za Menađo, otišla bih i u Afriku samo da više ne moram da pravim vratolomije kako bih izgurala do kraja meseca.
  – Kad je tako... – promrmljao je sekretar čkiljeći u prazno kao da negde u daljini vidi mnoštvo slobodnih radnih mesta.
  – Tako je! – potvrdila je gospođa Ðeminaci.
  – Nešto bi se moglo naći... – ponovo je prošištao sekretar.
  – Da?
  – Ali reč je o vrlo primamljivom radnom mestu.
  Estenuata je u čudu razrogačila oči.
  Primamljivo?
  Šta mu to znači?
  Šta hoće da kaže?
  Drugim rečima, odgovorio je Detonati, to znači da takav posao ne može svako dobiti.
  – Zašto? – upitala je Estenuata.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:54 am

15.


  Zato što poslednjih nekoliko meseci i Detonatiju žena zagorčava život.
  Sistematski, podmuklo. Kao da se posvetila tom poslu.
  Svakodnevno mu prebacuje da joj je pre godinu dana, otkako je postao sekretar, nešto obećao: to jest, da će se, ako njen brat Porfirio završi za knjigovođu, postarati da mu nađe posao.
  Dođavola! Je l’ on partijski sekretar ili nije?
  Porfirio je maturirao pošto se sedam godina mrcvario u Tehničkom institutu Gaj Plinije Drugi u Komu, na jedvite jade izvlačeći dvojke i dokazujući da izvesni ljudi nikad ne treba da ostave motiku. Detonati je onda zasukao rukave, ali kome god da se obratio, nailazio je na odgovor da su sva radna mesta popunjena. Zgodno opravdanje kojim su mu stavljali do znanja da su i do njih doprle priče o toj neznalici i lenčugi.
  Eto zašto je radno mesto koje je imao na umu toliko primamljivo.
 
 
 16.


  – Zato što primamljivo – objasnio je Detonati poučnim tonom – znači da ga mnogi priželjkuju. Reč je o veoma odgovornom radnom mestu s odličnom platom.
  To je upravo ono što traži, umešala se Estenuata.
  – Primamljivo radno mesto!
  – Da! – potvrdio je sekretar.
  Ali taj posao je mnogima zapao za oko. I da bi se dobio, nisu dovoljni blistava biografija i lične zasluge...
  – Potrebna je i...
  Ðeminacijeva se ponovo zbunila. Upravo je bila shvatila značenje izraza „primamljivo radno mesto“;, kad ju je ovaj vražji sekretar zaskočio novom misterijom. Na šta cilja, šta je naumio?
  Detonatiju nije promaklo da se žena ponovo zbunila.
  Ko zna šta je ona umislila!
  Da je deset godina mlađa, drugačije bi je gledao. Ali sad, posle svih tih trudnoća, sigurno je gnjila kao smokva. Požurio je da razjasni nesporazum.
  – Hoću da kažem – objasnio je – da je potrebna izvesna podrška, da bi valjalo malo pogurati...
  A ima li nečeg lošeg u tome?, pitala ga je Estenuata.
  Nema. Ipak, onaj ko se javno zalaže za nekoga, ko jamči za nekoga, mogao bi da traži neku nagradu, zahvalnost.
  – Novac? – upitala je Ðeminacijeva.
  – Do ut des4 – odgovorio je sekretar. – Razumete me?
  A, ne!, prasnula je Estenuata.
  Ništa njoj nije jasno.
  Ako sekretar nema ništa protiv da joj objasni to malo bolje, da, kako se to kaže, ne kruži kao mačak oko vrele kaše?
  Da joj, za početak, kaže iz čega se sastoji taj privlačan posao i, pre svega, gde je to radno mesto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:55 am

17.


  Nalazi se tamo, objasnio joj je Detonati isturivši vilicu prema desnoj obali jezera.
  U Belanu, varoši uslužnih delatnosti: opštinski sud, advokati, okružni zatvor, beležnik, državna pošta, karabinjeri i bolnica.
  Bolnica podignuta pre dvadeset godina, koja se proširuje pred podozrivim pogledima osnivača, lekara i časnih sestara, ljudi koji nikad ne bi pomislili da će ugled njihovog malog lečilišta preći granice jezera i okolnih dolina i stići čak do grada Leka, pa i dalje, do Monce, Koma i samog Milana. Sad se često događa da zbog priliva onih iz drugih varoša, za meštane, za čije je potrebe ta bolnica i napravljena, nema slobodnih kreveta i da zato moraju da odu negde drugde.
  Što je, naravno, besmisleno.
  Da se čovek nasmeje, da nije reč o zdravlju.
  Drugim rečima, taj priliv ljudi iz drugih varoši, stvorio je pravu administrativnu zbrku. Jer, jedno je rešavati probleme s mesnom upravom, a nešto sasvim drugo rešavati ih s opštinskim upravama velikih centara ili, još gore, onih malih, rasutih po okolini Bergama ili po ogromnoj teritoriji Brijance. Ukratko, više nije onako kako je bilo pre nekoliko godina, kad je dovoljan bio jedan čovek koji ume da računa i koji će, kad dođe vreme, zazveckati kasicom pred vratima ove ili one opštine u jezerskom priobalju kako bi dobio nadoknadu troškova za lečenje koje su odobrili opštinski odbornici. Sad treba pisati, podnositi besprekorne obračune, objašnjavati stavku po stavku u slučaju neizbežnih zamerki. U suštini, belanskoj bolnici nedostajao je rukovodilac, nadmoćan um, čovek koji je u stanju da vešto plovi između brojeva kao da klizi po jezeru i koji upravlja svojim podređenima kao dirigent orkestra, kako bi se posao odvijao bez zastoja.
  Bolnici je potreban knjigovođa, naglasio je sekretar.
  Ali knjigovođa s velikim K.
  Upravo u tome je suština problema, u velikom K opisanog knjigovođe. Detonati je saznao za to radno mesto nekoliko nedelja ranije, na boćanju, tokom nadmetanja za memorijalni trofej Iđino Fijaski, u kojem mu je protivnik bio kolega sekretar iz Belana. Turnir je održan u sedištu boćarskog saveza u Fiđinu Serenci. Otkako ga je žena opsedala zahtevom da joj negde zaposli brata, nije propuštao priliku da zabaci udicu. Uradio je to i ovom prilikom, između dva bacanja kugle.
  Boga mu, rekao je sekretar iz Belana, imam ja jedno odlično mesto!
  I, dodao je, može da mu jamči za njega. Jedna njegova reč i, cap!, biće sređeno. Dovoljno je da je pomenuti, osim što je, naravno, knjigovođa, i dobar fašista. Ali u to ni najmanje ne sumnja, odmah je dodao, budući da je pomenuti Detonatijev šurak.
  Razmisliću, odvratio je sekretar mutivoda kad je čuo o kakvom radnom mestu je reč.
  Ali nije bilo svrhe da razmišlja. Odmah mu je bilo jasno da to ne treba da prihvati; da ne sme ni da pomene, naročito ženi.
  Jer, koliko je bilo jasno da je radno mesto glavnog knjigovođe u bolnici u Belanu važan položaj, toliko je tačno da je njegov šurak, novopečeni knjigovođa, pravi tupan, beskičmenjak, slabić i mekušac i, kako mu se činilo, ne baš naročito bistar. Zaista nije mogao da ga zamisli na takvom mestu, koje zahteva spremnost na žrtvovanje, znanje i marljivost.
  Sve je to u redu, rekao je sebi: vernost partiji, crna košulja, rodbinske veze... Ali, savest mu nije dozvoljavala da priredi tako nešto ovima iz Belana, svestan da će mu se to razbiti o glavu. Morao je da čuva obraz i ugled.
  Dakle, propustio je tu priliku.
  Sada, međutim...
 
 
 18.


  Sad je napokon mogao da zapuši usta svojoj ženi. Mesto knjigovođe u firmi Varekini distilati bilo je savršeno za kilavka kakav je njegov šurak. Miran, rutinski posao, malo dvojnog knjigovodstva, poneko poslovno pismo. Pravo mesto, koje će mu omogućiti da životari, idealno za nekog ko neće da radi.
  Gospođa Estenuata je, kad je čula sekretarev predlog o zameni radnog mesta u Belanu za ono u Varekiniju, razrogačila oči u čudu.
  To je sve?, upitala je.
  Zar nije to mogao odmah da joj kaže, umesto da se razbacuje krupnim rečima, nagoveštajima i tako dalje?
  Pomislila je... ni sama ne zna šta.
  Kako god bilo, posao je sklopljen!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:56 am

19.


  Kad je Onorato Ðeminaci zatekao pismo koje je potpisao vitez Kraljevine Filiberto Amati, predsednik upravnog odbora belanske bolnice Umberto Prvi – pismo kojim ga, odgovarajući na njegovo, poziva na prvi razgovor u Belanu kako bi definisali detalje njegovog zaposlenja u bolnici – zabezeknuo se.
  On pisma nikada nije pisao, i to još tom Amatiju i njegovom odboru. I to je, s njegove tačke gledišta, bila istina. Ali nije bila istina s tačke gledišta viteza Kraljevine.
  To pismo je postojalo, i te kako je postojalo. Napisao ga je sekretar, na oči gospođe Estenuate, koja se umešala tek na kraju kako bi se u dnu strane potpisala umesto svog muža. Sekretar je odbio da joj učini i tu uslugu. Pitao ju je zašto to ne bi mogli otvoreno da obave; na kraju krajeva, i on je dao obećanje ženi i šuraku kojeg je već obavestio da se spremi za vrlo lagodno radno mesto. Nakićeno briljantnom biografijom knjigovođe Ðeminacija kojeg je sekretar opisao kao čarobnjaka za brojeve i svetao primer vere u fašizam, pismo je poslato u Belano i, iz ruku tamošnjeg partijskog sekretara, stiglo je na sto upravnog odbora bolnice Umberto Prvi, čiji su članovi želeli što pre da reše problem, jer se izveštaj o bilansu već davio i samo je nečija čelična ruka mogla da ga izvuče na površinu.
  Estenuata je imala vremena da se pripremi za neizbežnu borbu.
  Ovi nisu normalni!, prokomentarisao je Onorato kad je do kraja pročitao pismo.
  Ne, odvratila je ona.
  On nije normalan.
  Lud je i neodgovaran.
  Petoro usta koja treba nahraniti, sedmoro s njima dvoma. Za nekoliko meseci, ukupno osam. A ko zna šta još nosi budućnost.
  Da li je njemu to jasno? Dokle će zarivati glavu u pesak?
  Ali... zamuckivao je knjigovođa, mašući pismom.
  Pa, dobro, tako je, priznala je Estenuata.
  Ona je to uradila. Ona se potrudila da se raspita i ispita. Ona, jer joj se smučilo da krpari kao neka bednica, da okreće kaput i krpi pantalone. Ona je odlučila da će, za dobrobit porodice, napraviti odlučan zaokret ili je neće biti.
  – Ali zaokret je na pomolu – odgovorio je Ðeminaci.
  Varekini distilati se priprema za veliki kvalitativan skok, sprema se da osvoji nacionalno tržište.
  – I svi će od toga imati materijalne koristi, pre svega zaposleni u fabrici!
  Estenuata nije bila očarana time.
  – Nemam ništa protiv činjenice da će Varekini distilati izaći na nacionalno tržište i povećati plate zaposlenima – rekla je.
  Knjigovođi Onoratu Ðeminaciju zaigra stidljiv osmeh na usnama. Njegova žena se odmah postara da mu ga zamrzne.
  – Nemam ništa protiv – potvrdila je.
  Ali, u međuvremenu, njen muž će biti toliko ljubazan da prihvati razgovor s vitezom Kraljevine Amatijem.
  Dobro, videćemo, neodređeno joj je rekao muž.
  – Razmisliću.
  Ne, rekla je Estenuata, nemaš ti šta da gledaš i razmišljaš... u nedelju četrnaestog oktobra u jedanaest prepodne. Kao što je lično ugovorila, kako Ðeminaci ne bi izgubio nijedan radni dan u voljenoj firmi Varekini distilati.
 
 
 20.


  Tišina je u snu podsećala na šumsku, a zvuk na krckanje suve grane koja se lomi pod nogama.
  Međutim, tišina se zapravo nadvila nad njegovu spavaću sobu, a onaj zvuk bio je Noemin glas.
  Evelindo otvori oči i ne vide mrak koji je očekivao, već prigušeno svetlo, kao da je vazduh pun vlage.
  – Ustaj! – uzviknula je Noemi.
  Nazaci se osećao kao da su mu kosti i mišići uhvaćeni u mengele. Pokušao je da uputi ženi nadmoćan pogled; on je taj koji zapoveda u kući i ustaće kad to njemu bude odgovaralo.
  Osim toga, nedelja je!
  Okrenuo se na bok.
  – Dakle! – uzviknu Noemi.
  Lindo ju je zamislio u štali, kako istim tonom i istim rečima zapoveda jogunastoj kravi. I za to će mu platiti, nateraće on nju da promeni ton i rečnik.
  Za sada može da ode da postavi sto, a on će uskoro doći.
  – Sto? – upita Noemi. – Kakav sto?
  Isuse, pomisli Nazaci. Možda je Noemi jedna od onih koje su navikle da jedu gde stignu, s činijom u ruci, ispred ognjišta, bez stolnjaka, salveta, sa samo jednom kašikom za sve...
  Onjušio je vazduh i osetio vonj buđi. A budući da se kuhinja nalazila uz samu sobu, zapitao se šta je, dođavola, spremila za nedeljni ručak.
  To ju je i pitao.
  Noemi prasnu u smeh.
  Ručak? Nedeljni ručak?
  Hoće li on utuviti u glavu, može li on da shvati da je ponedeljak ujutru? Prespavao je celu nedelju i pritom hrkao kao zver! Ponedeljak je, vreme da pođe na posao!
  – Ustaj! – ponovila je žena.
  – Zar je stvarno ponedeljak? – upita Nazaci sina, nedugo zatim. Ali nije ni morao da ga pita. Metiljavko je sedeo ispred činije s mlekom koje se pušilo, s prozorskih okna u kuhinji slivala se uobičajena jutarnja vlaga, jutarnja svetlost još se borila da se probije. Manjerka s ostacima nedeljnog kuvanog mesa već ga je čekala na stolu. Pošto je otvorila prozor da provetri spavaću sobu prožetu Evelindovim alkoholnim isparenjima, Noemi se pojavi u kuhinji. Nazaci je još uvek bio ošamućen, pomalo od posledica mamurluka, a pomalo od novina koje su ga zadesile. Zausti da kaže nešto, od subote uveče se sprema da progovori.
  – Drugi put ti neće pasti na pamet da se napiješ – preduhitri ga žena i odmah zatim tutnu mu u ruku ručak i gurnu ga prema ulaznim vratima.
  – Hajde, kreni, trk, inače ćeš zakasniti na posao – dodade.
  Evelindo se obreo na ulici i ne znajući šta ga je snašlo.
  O Isuse, promrmlja.
  Previše toga se dogodilo za kratko vreme. Morao je da razbistri glavu, a posle da smisli šta mu valja činiti. Pre svega, mora da ućutka stomak koji je uporno zavijao auuu, auuu, onako prazan.
  Rakijica, pomisli Nazaci. Trebala mu je jedna rakijica. Uvek bi je, svakog jutra pre nego što uđe u pilanu, popio usput u gostionici Pinin.
  Dupla rakijica, naručio je ovoga puta. Gostioničar Bormida Pinin zavuče ruku ispod šanka i izvadi veliku bocu bez etikete: sam ju je pekao i služio u običnim čašama, za vino. Dupla rakijica dopirala je do vrha čaše. Pinin se domaćinski ponašao prema svojim gostima. Posle prvog gutljaja, gostioničar upita Nazacija kako ide.
  – Dobro – slaga Nazaci i otpi još jedan gutljaj.
  – Koliko? – upita, pošto je spustio čašu na šank.
  Znao je, vrlo dobro. Pitao je tek da bi nešto rekao, tako da mu Pinin nije ni odgovorio. Kad je otvorio novčanik, Nazaci zinu. I Pinin se nagnu preko šanka da pogleda.
  – Upiši mi – reče Evelindo kad je uspeo da savlada zaprepašćenje. Novčanik je bio prazan, počistili su mu ga.
  Da nije ona?
  – Hajde, ja častim – reče gostioničar. S vremena na vreme treba častiti ponekog gosta.
  Nazaci zahvali zamuckujući i izađe iz gostionice zbunjeniji nego ikad. U glavi kao da su mu se uzmuvale ptice koje ne mogu da nađu granu na kojoj bi predahnule.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:56 am

21.


  Takva ponuda ne može se odbiti, presudi Estenuata u nedelju uveče, četrnaestog oktobra, kad joj je Onorati ispričao kako je protekao njegov susret s članovima upravnog odbora bolnice Umberto Prvi.
  – Tako je – najpre je priznao Onorato.
  – Osim ako nemaš istu takvu na korak od kuće – dodade odmah zatim.
  Tim rečima Estenuata nije imala šta da prigovori.
  Potom, kad je već bio u postelji, u toplom udubljenju koje je napravio kad je legao na desni bok i sklupčao se kao da je još u majčinoj utrobi, Ðeminaciju dođe da se nasmeje.
  Dvostruko veća plata?
  Ali Varekini će mu ponuditi tri puta veću, čim ga obavesti da, pred sam veliki skok, razmatra ponudu za novo radno mesto.
  Naravno, to je pomalo mirisalo na ucenu. Ali u opravdane svrhe. Nije se moglo poricati da je Estenuata u izvesnom smislu u pravu.
  Iako je obuzet nemirom proveo besanu noć, Ðeminaci je ustao s jasnom predstavom o onome što će reći svom poslodavcu.
  Kad je krenuo u osam ujutru, sunce je već milovalo levu obalu jezera, dok je na onoj na kojoj se nalazi Belano još vladala hladna sena.
 
 
 22.


  Verekonda Ortali, sekretarica neodredivih godina u firmi Varekini distilati, beznadežno zaljubljena u direktora još otkako se zaposlila 1924. godine, nikad nije bila lepa. Ali tako ružnu kakva mu se učini tog ponedeljka ujutru, Ðeminaci je nikad nije video. Da li je to posledica, razmišljao je knjigovođa, novog vetra koji duva u firmi? Činjenice da su svi, suočeni s izlaskom na nacionalno tržište, prisiljeni da svaki detalj posmatraju pod lupom?
  Kakav bi utisak ostavilo na nekog posetioca žalosno i strogo sekretaričino lice s brčićima koji su počeli da joj sede?
  Utisak o firmi, pomislio je Ðeminaci. Ne sme zaboraviti da postavi to pitanje Varekiniju.
  – Je l’ gazda tu? – upita Ortalijevu.
  Kao da ga nije čula.
  – Gazda – ponovi on.
  Verekonda ispruži koščati kažiprst prema Varekinijevoj kancelariji. Ðeminaci se naježi. Uvek se ježio pri pogledu na sekretaričine ruke: mršave, otečenih vena, čvornovate od artritisa zglobova. Bilo je nečeg zlokobnog u tom ispruženom kažiprstu. Između ostalog, tako iskrivljen, pokazivao je sve i ništa.
  – Da niste progutali jezik? – ljutito upita.
  – I više od toga – odvrati mu sekretarica turobno kao da je na sahrani.
  Ðeminaci načini gest protiv uroka i ode. Tiho pokuca.
  – Je l’ slobodno? – upita dok se sređivao: povuče nadole rubove sakoa, rukom otrese perut s ramena.
  Izvinite što vas uznemiravam... tako će početi, s poluosmehom na usnama.
  Ponovo pokuca.
  – Slobodno? – odškrinu vrata.
  Proviri.
  Varekinijeva ćelava lobanja bila je okrenuta prema njemu, pridržavao ju je šakama stisnutim u pesnice u visini slepoočnica.
  Dramatična poza, zaključi knjigovođa.
  U kancelariji nije bilo čak ni vonja duvanskog dima. Čudno, Varekini je purnjao kao lokomotiva.
  – Može li se? – osmelio se.
  Već je bio ušao. Ćela se pomeri, Varekini ga pogleda.
  – Vi? – promrmlja.
  Ðeminaci nabra čelo, procenjujući neobične detalje. Prvo sekretarica, sad i gazda... Oseća se nešto... nešto...
  Nešto svakako nepovoljno za nekoga ko se sprema da zatraži pozamašnu povišicu, s namerom da je i dobije.
  – Izvinjavam se što vas uzne... – zaustio je.
  Uprkos svemu, morao je da ide do kraja, nije mogao da odlaže. Te večeri, njegova žena Estenuata tražiće raport. A on će morati da joj saopšti lepu novost o izdašnoj povišici.
  Dakle: – Izvinjavam se što vas uznemiravam.
  Varekini ponovo sagnu glavu, podignu pismo koje je stajalo na stolu. Mahnu njime tako da mu lice u jednom trenutku nestade iza lista papira.
  – Pogledajte – reče.
  – Šta je to? – upita knjigovođa.
  – Čitajte – naredi mu gazda.
  – Stiglo je s poštom od petka – dodade.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:57 am

23.


  Pošta.
  Pitanje o kojem je knjigovođa Ðeminaci uvek imao jasne stavove. Često je raspravljao o tome s Varekinijem, ali nikad nije ništa postigao. Ðeminaci je, između ostalog, smatrao da je pošta – čitanje i razvrstavanje – obaveza knjigovođe, to jest njegova. On je trebalo da je uzme, pročita i preusmeri onome kome je namenjena.
  Varekini se sve vreme protivio tome. S mentalitetom svojstvenim prošlom veku, zahtevao je da sva pošta stiže na njegov sto. On je morao da je uzme, pročita i preusmeri.
  Tako je i pošta od petka istog dana stigla na njegov sto, ali je tu ostala do ponedeljka ujutru, zato što se Varekini u petak nije pojavio na poslu. Dan je proveo u Lokarnu, s Menalanderom i hemičarem, razmatrajući izvesne detalje u vezi s ponudom.
  A šta ako je stiglo nešto hitno?, žalio se Ðeminaci upravo u petak uveče Verekondi, dok su zajedno izlazili iz zgrade.
  Sekretarica se nije usudila bilo šta da kaže. Nikad ne bi protivrečila Varekiniju. Potajno je, međutim, smatrala da je knjigovođa u pravu.
  – Prijatno veče, Verekonda – pozdravio se knjigovođa s njom pošto je zaključio prethodnu temu.
  – Prijatno veče, knjigovođo – odgovorila je sekretarica. – Pozdravite mi gospođu Estenuatu.
  – Hoću – odvratio je.
  – Videćemo se u ponedeljak.
  Ponedeljak.
  To jest, danas.
 
 
 24.


  Sad je preostalo samo da zovemo doktora – reče Kaliprandi, vlasnik pilane.
  Bio je znojav, zajapuren, promukao od psovanja.
  Krvarenje se napokon zaustavilo, Nazaciju se vratila boja u lice. Kad čovek pomisli da je samo minut ranije bio bled kao krpa, gotovo na samrti.
  – Dobro je prošao – reče Kaliprandi. Dovoljno bi bilo da mu je cirkularna testera umesto dlana zasekla arteriju i došlo bi do tragedije.
  – Iskrvario bi – dodade Kaliprandi.
  Nazaci ponovo preblede.
  Kako je to moglo da mu se desi?
  Boga mu, Nazaci je jedan od najstarijih radnika u pilani.
  Koliko je godina proveo tu?
  Dobro je znao da se s cirkularnom testerom ne treba šaliti!
  Uopšte nije bio pri sebi, reče onaj koji je radio s Evelindom, izvesni Benvenuto, kad se dogodila nesreća.
  Kako uopšte nije bio pri sebi?, upita Kaliprandi.
  Bio je čudan, odvrati ovaj.
  Kao da je pospan ili su mu misli odlutale ko zna kud. A oko njega se širio vonj rakije. Toliko jak da je Benvenuto hteo da prekine posao kad je video Nazacijeve nesigurne spore pokrete, kad je shvatio da se on i ne pravi da čuje njegove savete. Pomislio je da ne želi Evelindovom krivicom da prinese prst ili parče mesa na oltar testere. Onda se dogodila nezgoda i nastradala je Nazacijeva šaka.
  A što me nisi obavestio?, umeša se Kaliprandi.
  Da je znao, poslao bi Nazacija da čisti piljevinu sve dok ga ne prođe to što ga je spopalo.
  Benvenuto se osmehnu.
  – A kad će ga to pa proći? – upita.
  Lindu je, objasni on, samo jedno na umu. Da li gospon gazda zna da ga u nedelju nisu videli ni u jednoj gostionici?
  Pa šta?, upita Kaliprandi.
  Ma, Isusa mu, Lindova žena, je li tako? Mlada žena, dvadeset godina mlađa od njega...
  Aaa!, reče Kaliprandi, stvarno! i on ju je video, prava je...
  – Ja je nikad nisam video – prekinu ga Benvenuto.
  Ali rekli su mu da je prava junica, čvrsta kao stub, zdrava kao dren.
  Ko zna kako je njemu!
  Kaliprandi se zacereka.
  – Dakle, mora da radi i prekovremeno – reče.
  Zacereka se i Benvenuto.
  E, da, primeti on, to svakako nije posao koji se može prepustiti nekom drugom!
  – Nikad se ne zna – nasmeja se Kaliprandi.
  – Ako mu zatreba pomoć...
  Kaliprandi se toliko smejao da su mu gotovo suze pošle.
  Ma, taj doktor, reče i dalje se smejući, kad stiže?
  Je l’ ga neko zvao?
  Sunce ti, nije niko.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu