Gradski orkestar - Andrea Vitali

Strana 2 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:49 am

First topic message reminder :



Belano, mirna varoš na jezeru Komo dvadesetih godina prošlog veka. Izletnike koji se tokom leta iskrcavaju s parobroda Savoja na gradski mol, dočekuje samo raštimovan limeni orkestar pod vodstvom maestro Cakarije Vergotinija, prve horne i dirigenta.
Sastav od osam članova bruka celu varoš, iako se iz družine izdvaja virtuoz na tenor tubi Lindo Nazaci, zlosrećni ljubitelj kapljice i donedavni udovac koji je novim brakom s dvadeset godina mlađom ženom praktično vezao sebi ruke. Knjigovođa lokalne bolnice, po prirodi svog zanimanja strpljiv I revnostan čovek, odlučuje da zavidno muzičko znanje stavi u službu osnivanja pravog gradskog orkestra, koji će biti ponos male zajednice. Od tog trenutka, pred svaki njegov korak isprečiće se poneka, do apsurda komična birokratska prepreka, a neće mu pomoći ni skriveni sukob i suptilna borba za prevlast između gradonačelnika i sekretara lokalne Fašističke partije.
Dok paroh s pobožnim strpljenjem gladi zađevice unutar svog malog stada, komandant karabinjera izložen pritisku klizi u porok, a marljivi knjigovođa pokušava da pohvata gotovo nevidljive niti birokratije uporno se, svakog dana pomalo, boreći protiv nje upravo njenim oružjem, pred čitaocem se ređaju živopisne slike nalik kadrovima nekog Felinijevog filma. Svaki lik je vrhunski portret ljudske naravi, svaki odnos u toj sporoj varoši koju pokreće samo znatiželja, minijaturna je komedija karaktera.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:57 am

25.


  Kud mu se dede sva krv?
  Onorato Ðeminaci se osećao kao riba, som ili crvenperka, svejedno. On je smatrao da ribe nemaju krv. Kao i on u tom trenutku. Kao da mu je i poslednja kap iščezla iz vena.
  Lice mu je bilo bledo kao krpa.
  Noge, nesigurne i hladne: dve alge koje samo što se ne presamite.
  Seo je.
  I ne pitajući za dozvolu Varekinija, kao što bi postupio u uobičajenim okolnostima.
  Ali tu više nije bilo ničeg uobičajenog.
  Ðeminaci se malo nagnu u stolici kako bi vratio Varekiniju pismo u kojem, suvoparnim i sažetim jezikom, zamenik direktora Patentnog zavoda u Komu, Petruči Arigo, obaveštava firmu Varekini distilati da se, posle obaveznih kontrola u direkciji, ispostavilo da nije moguće registrovati kao patent s isključivim pravom korišćenja, recepturu za proizvodnju gorkog likera monte grona, budući da je istovetnu recepturu već zaštitila i registrovala firma Bjavasanti sa sedištem u Bolonji i proizvodnim pogonima u Ronkobilaču, koja je nedavno iznela na tržište gorki liker apeninski vuk. Izražavajući žaljenje zbog ishoda o kojem je morao da ih izvesti, potpisnik dopisa Petruči Arigo podsetio ih je da su zakonske odredbe u vezi s registrovanjem patenata vrlo jasne i stroge i poželeo je firmi Varekini distilati više sreće u budućnosti.
  Ðeminaci prikova pogleda za ćelavu lobanju svog bivšeg gazde.
  Ko je bio, zapita se, onaj drevni mudrac koji se obratio jednom ćelavcu rečima: Pozdravljam kosu koja je napustila tako zlu glavu?
  Možda Varekini nije bio zao. Ali svakako je bio neverovatno naivan i tupav. Izložba u Bolonji, medalja, priznanje, uspeh gorkog likera, sve te pohvale; dopustio je da ga ponese zanos, vratio se kući s glavom punom projekata, potrošio je i uložio i poslednju liru koju je imao, kupio je mašine, neke iznajmio na deset godina, pridržavajući se Menalanderovog saveta unapred je platio zakup planinskih oblasti u kojima je trebalo da sakuplja trave, otpočeo je izgradnju novog skladišta, trebalo je da im stignu tri – tri, ne jedan! potpuno nova kamiona za distribuciju, potpisao je ekskluzivne ugovore s ogromnim penalima u slučaju neizvršavanja njihovih odredbi, a zaboravio je da u poslovnom svetu plivaju ajkule.
  I tako, dok je on sanjario o slavnoj budućnosti, taj Bjavasanti ili kako god da se zove, ukrao mu je recepturu za gorki liker. Ko zna, možda ga je Varekini upoznao na izložbi, možda mu je ponudio jednu čašicu i nimalo ga ne bi čudilo ni da mu je otkrio recepturu.
  Ko zna kako je to bilo!
  Činjenica je da je ovo prava propast. Osiromašen za sve ono što je imao u kasi i za mnogo više, Varekini distilati sedeo je na buretu baruta i biće to lep vatromet kad bure eksplodira. Što će se dogoditi za dve, možda tri nedelje. Čim se pronese glas o katastrofi. Onda će se osmesi investitora pretvoriti u režanje.
  Ali on, knjigovođa Onorato Ðeminaci, neće biti tu da to posmatra.
  A, ne, pomislio je.
  Neko ga, gore, voli i sprečio ga je da napravi ogromnu taktičku grešku: da je dan radije sledio svoj nagon i odbio ponudu, da je rekao da ga posao u bolnici nimalo ne zanima, sad bi se našao u gadnoj nevolji, i sâm bi bio miš na tom brodu koji tone.
  Ðeminaci se nakašlja kako bi privukao Varekinijevu pažnju. Ovaj jedva podignu pogled.
  – Propast – promrmlja.
  – Potpuna – potvrdi Onorato.
  – I šta sad? – upita ga bivši gazda.
  To se njega ne tiče, pomisli knjigovođa koji je od pre petnaestak minuta smatrao da nema ništa s firmom i njenim nevoljama.
  – Smatrajte da više ne radim ovde – reče.
  Varekini nije reagovao.
 
 
 26.


  Ni gradonačelnik Belana se nije iznenadio, očekivao je tako nešto.
  – Učinićemo onako kako smo rekli – obavestio je Vanezija Merlina, opštinskog odbornika zaduženog za budžet.
  – I zavešćemo pismo u arhivu – dodao je. Kako bi svima mogao da pokaže da on i njegova uprava ne gube vreme.
  Pismo je još bilo u odbornikovim rukama.
  Potpisala ga je Marijole Feriveki, plemkinja, predsednica Regionalnog udruženja ratnih udovica i samohranih majki--udovica. Potpisnica se nadala da će se gospodin gradonačelnik postarati da što pre reši problem belanskih udovica o kojem su ga izvestile, a odnosi se na činjenicu da one još uvek nemaju prikladno sedište u kojem bi se sastajale i pokrenule dobrotvorne akcije.
  Ferivekijevoj nisu bile nepoznate teškoće koje prate traganje za takvim prostorom u „našim maleeenim ljupkim mestašcima na obali jezera“;. Ali belanskim udovicama, budući da ih je samo pet, ne treba mnogo. Te „jaaadne žene“; zadovoljiće se i s malo i to će im vratiti veru u život. Nakon toga – pisalo je dalje u molbi Ferivekijeve – kad se nađu prostorije, možda bi mogla da se „popne“; u Belano i da ona i gospodin gradonačelnik organizuju svečano otvaranje zajedno sa – što da ne? – gospodinom prefektom, takođe veoma zainteresovanim za sudbinu tih udovica, samohranih majki i ratne siročadi, budući da je u kamenjaru na Karsu i sâm izgubio brata, koji je za sobom ostavio neutešnu verenicu, a jadnici su zatim bile potrebne čak tri godine da povrati mir, da se pomiri s tim da život ide dalje, ukratko, da prihvati nesreću ali i udvaranje gospodina prefekta za kojeg se na kraju i udala, da bi se potom posvetila, s autoritetom koji je stekla zahvaljujući tom braku, dobrotvornom radu u korist siročadi, udovica i svakovrsnih očajnika koje je rat stvorio.
  Čelična pesnica u baršunastoj rukavici, primeti odbornik Merlin pošto je pročitao pismo Ferivekijeve.
  – Kako god bilo – preseče gradonačelnik – oni iz limenog orkestra lete napolje i prepuštaju prostor udovicama.
  Sezona je ionako završena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:58 am

27.


  Nazaci nije došao ni te večeri. Poslao im je poruku da mu nije dobro. Na tu vest, bas-trombonista odsvira dve uobičajene note; Nazaciju niko nije poverovao.
  Načisto će propasti, primeti drugi klarinet.
  Nastade smeh. Ali maestro Vergotini im naredi da ućute. Nije bio raspoložen za šalu. Morao je da im saopšti nešto važno.
  Najpre je objavio, kao da je to neka novost, da je sezona završena.
  – Sledeće nedelje – reče – Savoja će poslednji put ove godine pristati uz mol u Belanu kako bi se iskrcali poslednji turisti.
  Posle toga, čeka ih duga letargična zima tokom koje će održavati formu u očekivanju proleća kad će ponovo marširati uz obalu jezera. Dakle, završava se i sezona limenog orkestra. Maestro Vergotini planirao je zapažen prekid rada. Možda bi, posle uplovljavanja Savoje i uobičajenog dočeka, mogli da obiđu varoške ulice, da svečano pozdrave kraj leta i podare malo radosti svima, kako bi ljudi mogli laka srca da se suoče s turobnom zimom.
  Ali, bez tenor-tube...
  – Ne kažem da ga ne razumem, naprotiv...
  Razumeo je da je Nazaci uspaljen tom mladom ženom.
  Ali zaboga!, zar ne može da se odvoji od nje tih nekoliko sati koliko je limenom orkestru potrebno da ostavi dostojnu uspomenu na sebe?
  Njegovo pitanje propade kroz tišinu. Niko mu ne odgovori, čak se ni bas-trombon nije usudio da pripuca svojim tonovima.
  – Bolje bi bilo da utvrdimo kakve su mu namere u vezi s narednom godinom – predloži hornetista.
  Kad smo već kod toga, reče maestro Vergotini.
  Trebalo je da ih izvesti i o onome što ih očekuje sledeće godine. Morali su da napuste prostor, gradonačelnik ga je namenio ratnim udovicama.
  – A mi? – upita trombonista.
  Polako, umiri ga maestro.
  Imaju celu zimu pred sobom da nađu rešenje, rekao je gradonačelnik. Koji je već smislio nešto.
  Posle Nove godine, državna pošta će se preseliti. Napustiće vlažnu, tesnu i mračnu prostoriju u kojoj, između ostalog, tavanica prokišnjava i to ne samo kad pada kiša. Sedište pošte nalazi se iza školske zgrade, u prizemlju zgrade opštine.
  Prostorija je bila u tako lošem stanju da nisu mogli da joj smisle nikakvu namenu, ali ako članovi limenog orkestra prihvate, gradonačelnik je spreman da im je besplatno ustupi pod uslovom da je zauzvrat renoviraju.
  Horske psovke zapljuštaše na kraju saopštenja, neko gadno opsova i ratne udovice. Maestro Vergotini odahnu, ta silovita reakcija značila je da njegovi muzičari prihvataju da ponovo rade za džabe.
 
 
 28.


  – Telegram! – uzviknu knjigovođa Ðeminaci tog ponedeljka uveče, izgovarajući slog po slog.
  – Jesi li napisao pismo onima u Belanu? – upitala ga je pre toga Estenuata.
  Kakvo pismo, poslao im je hitan telegram!
  U kojem ih obaveštava da s oduševljenjem prihvata radno mesto šefa računovodstva o kojem su razgovarali tokom sastanka održanog u nedelju i da će im se ponosno pridružiti sledećeg ponedeljka; treba da mu ostave samo onoliko vremena koliko mu je dovoljno da se pobrine za preseljenje kućnih potrepština i svoje brojne porodice.
  Kućnih potrepština nije bilo mnogo. Ono malo nameštaja u njihovom vlasništvu samo se nekim čudom još nije raspalo. Budući da je kuća koja ih čeka u Belanu nameštena, knjigovođa je u dogovoru sa ženom odlučio da nameštaj ostavi.
  Sudovi, posteljina, odeća, poneka porodična fotografija, malo knjiga, još manje dečjih igračaka, sve je to bilo spakovano u utorak i sredu i spremno za preseljenje u Belano, predviđeno za četvrtak. U jednoj turi, pod budnim okom knjigovođe koji je sve vreme stajao na pramcu pod vedrim nebom, nad ponekim talasom. Pošto se postarao za istovar robe i ručao s čamdžijom u gostionici Ponte, Ðeminaci se vratio na drugu obalu, gde ga je sačekala žena s dva problema.
  Prvo.
  Estenuata je pokušala da razjasni prvo pitanje. Strahovala je od muževljevog izliva besa. Međutim, kad mu je saopštila, jasno i glasno, odustajući od okolišanja u kojem bi se i sama izgubila, Onorato nije ni trepnuo. Rekla mu je da je zamenila preporuku za radno mesto u Belanu za njegovu preporuku za radno mesto u firmi Varekini distilati, i čvrsto obećala povoljan ishod u tom smislu.
  – Ne brini, sve će biti u redu – reče on.
  Estenuata je odahnula od olakšanja, udahnuvši pre toga tako duboko da su joj se grudi, ionako bujne napele ispod tanke košuljice s koje se otkinu jedno dugme. I, zadovoljna, prešla na drugi problem, hornu. U tom trenutku videla je kako mu se na lice odjednom navukla senka, trag još svežeg bola: s obzirom na novi život koji ga očekuje, Ðeminaci je morao da istupi iz orkestra u Lovenu. Učinio je to pismenim putem, srceparajućim rečima i teška srca, kao da piše testament.
  Neki drugi hornetista zauzeće njegovo mesto!
  Zbogom, koncerti, zbogom, putovanja, zbogom, aplauzi!
  Estenuata je htela da zna šta da radi s instrumentom koji je u novim okolnostima smatrala beskorisnim.
  – Ona ide s nama – dobila je odgovor.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:59 am

29.


  Nedelja je osvanula uz rđave predznake: sivo nebo, niska temperatura, vlaga u vazduhu. Zov nadolazeće jeseni probudio je staru reumu koja je godinama tavorila u desnoj ruci maestra Vergotinija. Na vratima prostorije u kojoj se limeni orkestar spremao za poslednji izlazak, već se isticala tabla s natpisom: Udruženje ratnih udovica – Predstavništvo u Belanu. Zbog Nazacijevog odsustva uslovljenog povredom u pilani, maestro Vergotini odustao je od spektakularnog kraja: uobičajene četiri melodije, uobičajena čašica u gostionici Ponte, a onda svako svojoj kući, da razmisli o budućnosti limenog orkestra. U toj prostoriji nije trebalo ostaviti nikakav trag o njihovom boravku, ni partiture ni bilo šta drugo.
  A tenor-tuba?, upita prvi klarinet nedugo nakon drugog oglašavanja Savojine sirene.
  Da, tenor-tuba.
  Još je ležala na stolici na kojoj je obično sedeo Evelindo. Već dve nedelje niko je ne svira i ne čisti i tanak sloj prašine pao je na njene hromirane delove. Maestro Vergotini, koji je sve vreme razgibavao desnu ruku kako mu se ne bi ukočila baš dok bude svirao, nije oklevao.
  – Ponećemo je sa sobom – reče.
  Zatim će zadužiti nekoga da je odnese vlasniku kako bi mogao da vežba, pod uslovom da i dalje namerava da svira s limenim orkestrom i da se nije i dušom i telom posvetio isključivo svojoj mladoj nevesti.
  Sam maestro Vergotini ju je prebacio na rame kad je prvi izašao iz prostorije. Nije se osvrnuo, nije uputio poslednji pogled onome što ostavlja iza sebe. Ostali muzičari sledili su njegov primer: niko se nije okrenuo osim tromboniste koji je morao, budući da je on zaključao vrata. Onda je predao ključeve maestru koji ih gurnu u džep.
  Savoja se i treći put oglasi sirenom, spremna da pristane.
  Obeshrabrujući je i prizor na Trgu Grosi, primeti maestro. Malobrojni, uvek isti radoznalci koje je zanimalo ko će se ukrcati na parobrod, a ko će s njega sići. Na okolnim prozorima nije bilo nikoga, što je leti redak slučaj. Dva izloga kafea Imbarkadero oslepela su pod metalnim roletnama. Leto se završilo i za vlasnika kafea.
  Maestro Vergotini povede svoju malu vojsku do nastrešnice Larijske plovidbe, spusti Nazacijevu tenor-tubu na jednu klupu, naglas ponovi redosled brzih marševa – uvek isti, nije bilo potrebe da ga ponavlja, ali to mu je postala neka vrsta rituala – a onda pogleda put Savoje koja se spokojno približavala kao neko mitsko vodeno čudovište zadovoljno sobom. Nije mogao da ne primeti izvesno komešanje koje je vladalo na palubi: znak života, naravno, ali učini mu se da se ta živost ne uklapa u tmuran okvir krajolika oko njih ili, možda, u njemu samom.
 
 
 30.


  Ðeminacijev bataljon premestio se na pramac. Posle tri dana – četvrtka, petka i subote – provedena u nekakvom privremenom smeštaju, došao je veliki trenutak.
  U subotu uveče, roditelj je saopštio porodici okupljenoj na poslednjoj večeri u Menađu tačno vreme polaska na novo odredište. Oduševljenje je izazvala vest da će se prevesti parobrodom, Savojom.
  Ako se izuzme Ðeminaci, koji se prethodne nedelje prvi put popeo na parobrod, niko se od njih još nije vozio Savojom. Najstariji dečak, četrnaestogodišnji Federiko i srednji, desetogodišnji Oreste, urlali su od radosti i stali da raspredaju o čudesima tog parobroda koji su stalno posmatrali s obale ili s mola u Menađu. Nije trebalo mnogo da se i ostala deca oduševe putovanjem koje je u njihovoj mašti dobijalo prizvuk pustolovine. Oni najmlađi, petogodišnja Čezira, četvorogodišnji Ðeremija i dvogodišnji Koradino, silno su se uzrujali, a ni sami nisu znali zašto. Radost dvojice starijih kao da je bila zarazna. Te noći niko nije spavao. Mrak nije uspeo da ublaži radoznalost dece koja su do sitnih sati postavljala pitanja i nizala neobične pretpostavke o sutrašnjem putovanju.
  U nedelju ujutru, kad su se ukrcala, Ðeminacijeva deca su, sva osim malog Koradina, otišla na pramac Savoje i više se nisu pomerala odatle, iako ih je majka molila da uđu u putnički salon kako bi se zaštitili od vetra. Najpre Belađo, a zatim Varena. Petoro neobuzdanih urlali su od radosti kao divljaci kad je Savoja pristala u ta dva mesta pre nego što je, konačno, okrenula pramac prema Belanu. Otisnuvši se prema sredini jezera, parobrod je oplovio rt Morkate. Tada im se pred očima ukazao Belano. Ðeminaci otac je izašao iz putničkog salona, pridružio se deci i pokazao im mesto gde će se uskoro iskrcati i započeti novi život. Iako su više od pola sata urlali, mali Ðeminacijevi nimalo nisu klonuli. Štaviše, s udvostručenom energijom i oduševljenjem počeli su da mašu u znak pozdrava i da skakuću od sreće.
  To je bio prizor koji je primetio maestro Vergotini.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:00 am

31.


  Sišli su disciplinovano i u tišini. U koloni jedan po jedan, poređani po uzrastu. Napred je išla Estenuata s Koradinom u naručju. Zatim ostali. Na začelju kolone koračao je knjigovođa Onorato Ðeminaci.
  Limeni orkestar upravo je bio zasvirao jednu malu mazurku. Knjigovođa je pod miškom nosio uglancanu futrolu svoje horne. Poznat mu je bio taj muzički motiv: Šopenova mazurka prilagođena, i previše, limenom orkestru. Zahtevala je naglašavanje u trećem stavu. Zapravo, Ðeminaci je želeo da ga čuje, ali od njega nije bilo ni traga. Osim toga, nedostajala je prateća melodija.
  Kakva stoka!, promrmlja za sebe. Dok je prolazio ispod strehe, Ðeminaci zastade. Mazurka se upravo bila završila. Muzičari su pućili usta spremajući se da nastave. Ðeminacijeva vojska zaputila se preko Trga Grosi. U tom trenutku Estenuata primeti da se njen muž zaustavio ispred limenog orkestra i naredi deci da stanu. Kolona se ukopa u mestu. Limeni orkestar nastavi da svira.
  Ovoga puta, valcer. Knjigovođa Ðeminaci prekrsti ruke na grudima. Savoja se odvoji od mola. Nekoliko galebova uzlete s površine jezera. Maestro Vergotini se trudio da ga ne gleda. Pokušao je da izbegne pogled tog zdepastog čovečuljka koji je stajao ispred njega i njegovih muzičara i popreko ih posmatrao ispitivačkim pogledom.
  Pokušavao je, ali nije uspeo. Nepoznati ga je privlačio pogledom. Kao magnetima.
  Povrh svega, zabolela ga je desna ruka. Ukočila se pri jednom „do“; koje se oglasi kao prdež. Zdepasti čovečuljak zavrte glavom, spusti ruke niz bokove, promrmlja nešto. Čuo ga je samo maestro.
  Ne može to tako, rekao je, ovo je prava sramota.
  Bio je u pravu, maestro Vergotini je znao da je on u pravu. Kao da vodi sopstveni život, horna mu se odvoji od usana. Maestro prestade da svira, pa i sâm opusti ruke niz bokove. Ostali učiniše isto, jedan za drugim. Poslednji je zamukao bas-trombonista, koji je obično svirao žmureći.
  – Ne može to tako, ne može to tako – ponovi knjigovođa Ðeminaci.
  Sad su ga svi čuli. Ernesto Pini, tuba, iskorači, spreman da ga napadne.
  Šta hoće taj lajavac, nek ide negde drugde da zanoveta!
  Takav je bio Pini, prek, nervozan, oduvek je imao tikove. Zvali su ga Žvakalo zato što je stalno micao vilicama kao da nešto žvaće. Upravo zato je s klarineta, instrumenta na kojem je naučio da svirucka, prešao na tubu: tim neprekidnim pokretima vilice izgrizao je sve piskove. Prelazak na mesingani instrument mu je, između ostalog, doneo uštedu, zato što je do tada svaki pisak morao da plati iz svog džepa.
  Maestro Vergotini ga zaustavi. Njegova je obaveza da mu odgovori, samo što još nije bio odlučio kako da se postavi.
  – Ne može se bez tenor-tube – objasni Ðeminaci.
  – Imamo mi tenor-tubu – odvrati maestro pokazujući pokretom glave instrument koji je spustio na klupu. Ali nedostaje im muzičar; odsutan zbog bolesti.
  Ðeminaci klimnu glavom pokazujući da je razumeo. Onda priđe klupi, uze instrument, pogleda ga, odmeri u ruci, prebaci remen preko ramena, obrisa prašinu s usnika. Niko se iz limenog orkestra nije usudio da prozbori. To je ionako bio maestrov zadatak.
  Ðeminaci odsvira dve note.
  – Mogu li da znam... – zausti maestro Vergotini.
  – Dozvolite da se predstavim – prekinu ga knjigovođa.
  – Knjigovođa Onorato Ðeminaci, prva horna gradskog orkestra iz Lovena i profesor muzike.
  Dve sitne laži: bio je druga horna, a ne prva, i nije bio profesor. Ali imao je dovoljno znanja, i previše, da može nečemu da nauči ovu raspuštenu bandu.
  – Gradski orkestar iz Lovena? – Vergotini razrogači oči.
  Ðeminaci potvrdi značajno žmirnuvši.
  – Hajde – reče zatim.
  – Šta? – upita Vergotini.
  – Hajde da sviramo – objasni knjigovođa.
  Vergotini upitno pogleda svoje muzičare.
  Nisu se dvoumili, hteli su da ga stave na probu.
  – Dobro – reče maestro – svirali smo...
  – Znam – prekinu ga Ðeminaci.
 
 
 32.


  Kaliprandi je delio dvonedeljnu platu: petnaestog dana u mesecu, tačno u podne, radnici bi, njih sedmorica zaposlenih u njegovoj pilani u Derviju, stali u red, a on bi svakom ponaosob, ispred nosa, izbrojao novac. Ispred svog nosa, mesnatog i pozamašnog, kao debla koja su se u njegovoj radionici pretvarala u drvo za obradu.
  – Hleb za tvoju decu – rekao bi posle svakog brojanja.
  Hvala, odgovarali su radnici. Naučili su da mu zahvale i oni koji decu nisu imali. Neki momak koji se nedavno zaposlio jednom prilikom je napomenuo da nije čak ni oženjen. Kaliprandi mu je odmah oduzeo jednu liru.
  – Kazna.
  Gazdi se nije smelo odgovarati.
  U subotu prepodne, dvadeset sedmog oktobra 1928, na dan isplate, kad je Evelindo Nazaci došao po svoju dvonedeljnu platu, Kaliprandi odmahnu glavom.
  – Ti, ne!
  Nazaci se zagleda u gazdin nos na kojem kao da je svakog dana izrastala neka grba ili se pojavljivala nova mrlja.
  Ja, ne?, upita i odmah zavuče ruku u džep kako bi napipao mali srp; jedan zamah i skratio bi mu nos.
  Kaliprandi izvi vrat i nakrivi glavu ulevo kako bi dobro odmerio radnika koji se usudio da mu odgovori. Kad je bio dete, izgubio je desno oko u koje mu je uleteo iver, i dok ne nakrivi glavu, ne može da obuhvati pogledom celo vidno polje.
  – Naređenje tvoje žene – objavi.
  Ona uzima platu.
  Čim je gazda pomenuo Noemi, Nazaci izvadi ruku iz džepa. Dva radnika koja su stajala iza njega čekajući svoj red, stadoše da se smeju. Ali oni su bili momci i nisu imali nikakvu predstavu o tome šta znači imati ženu. Niti su znali da mu Noemi ostavlja tragove svojim šamarima.
  Lindo progunđa i zaputi se prema kući. Put je prešao pognute glave, udubljen u hiljade misli.
  Kako, dođavola, treba da se ponaša?
  Ponos mu je stenjao pred oštricama poniženja, smišljao je osvetu. Ali morao je da uzme u obzir Noemine mišiće; ta žena je u rukama imala snagu hrasta. Onomad su joj bila dovoljna samo dva šamara da ga obori. Dobro, bio je pijan. Ali nimalo nije bio raspoložen da proverava koliko joj šamara treba da ga prostre treznog.
  Zastade ispred ulaznih vrata, još nije bio odlučio šta treba da uradi, šta da kaže. Frknu, požali za prvom ženom, onom koju je dvadeset godina kinjio.
  – Imamo gosta – reče mu metiljavko, čim je Evelindo ušao.
  Nazacija zapahnu vonj amonijaka i on ga rastera pokretom ruke. Iz polumraka kuhinje iskrsnu trombonista Karleto Pijanin.
  – Ej, Lindo!
  Doneo mu je tenor-tubu.
  – Sezona je završena – reče.
  Ali došao je zbog još nečega. Maestro Vergotini želi da zna kako je i da li može da učestvuje u proslavi godišnjice Marša na Rim, u procesiji na Dan svih svetih i u svečanostima na Dan pobede četvrtog novembra.
  U tom trenutku Noemi uđe u kuhinju s poluosmehom na licu. Načas pogleda Evelinda i jedva primetno klimnu glavom; htela je da kaže da će od sada pa nadalje biti upravo tako, da će novac biti kod nje. Nazaciju je bilo jasno. Jasno mu je bilo i da nikad neće smoći hrabrosti da joj se suprotstavi. Bolje da se pozabavi svecima i Četvrtim novembrom.
  – Program ostaje isti? – upita.
  Da, potvrdi Pijanin; posmrtni marš na groblju, Giovinezza i Canzone del Piave5 u Parku sećanja. I, naravno, maestro Vergotini će, izvan programa, odsvirati solo kompoziciju Silenzio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:01 am

33.


  Na Dan svih svetih procesija vernika koja se iz parohijske crkve Belana pela prema groblju, odvijala se pod nebom koje je ličilo na himnu životu: ni tračka oblaka, samo duboko, jasno plavetnilo. Neki su smatrali da takvo nebo nagoveštava vetar. Mučni tonovi Šopenovog Posmrtnog marša u izvođenju limenog orkestra padali su poput teških olovnih kugli i kotrljali se ljudima između nogu. S večeri se zaista digao vetar. Sveže cveće koje su vernici doneli na groblje letelo je unaokolo, a bol u desnoj ruci maestra Vergotinija pojačao se. Drugog novembra ujutru Cakina ruka bila je crvena, otečena, bolna i vrela.
  – A functio? – upita doktor maestra.
  – Šta?
  – Hoću da kažem, možete li da je pokrećete, da je koristite?
  Ma kakvi, nimalo.
  Znači tako, reče doktor i zaključi: rubor, calor, tumor, dolor.
  – I functio umanjena.
  Ozbiljno reumatsko zapaljenje.
  Mirovanje i odmor reče doktor, pozivajući se na staru narodnu mudrost. Osim toga, naravno, treba da stavlja obloge i da pije čajeve od žalfije i sleza, koji ublažavaju upalu. Maestro Vergotini pokuša da izvuče od doktora prognozu.
  Hoće li ozdraviti do preksutra?
  Doktor ga pogleda pitajući se da li uopšte ima smisla da mu odgovori. Odluči da mu kaže, jer je Vergotinijev pogled bio iskren.
  Ma kakvi preksutra, izjavi.
  – Budite srećni ako se to smiri za nekoliko nedelja, pod uslovom da ne zakačite neku gadnu infekciju.
  Maestro preblede.
  A Četvrti novembar?
 
 
 34.


  A Četvrti novembar?, upita i gradonačelnik Parpajola.
  Vest o Vergotinijevoj boljki preneo mu je Pijanin u svojstvu komunalnog policajca, to jest u svojstvu činovnika javne uprave; drugim rečima, kao osoba bliska gradonačelniku koja je u izvesnoj meri uživala njegovo poverenje. Pijanin je bio dobar kao hleb. Zvali su ga Pomiritelj, zbog sklonosti da miri zavađene, da posreduje, da prska đavola svetom vodicom. Trombon je svirao upravo zbog svog karaktera; niko drugi nije hteo taj instrument, tako da je zapao njemu. Gradonačelnik ga pogleda prodorno, razdraženo.
  Nimalo mu se nije svidela mogućnost da Dan pobede proslave bez limenog orkestra. Donekle stoga što Canzone del Piave i ostale pesme daju izvestan svetački ton proslavi i mnoge prisutne mogu da ganu do suza. I sam je morao priznati da mu je teško da se ne prepusti osećanjima kad Pjave prožubori da neprijatelj neće proći.6
  Osim toga, smetala mu je i pomisao na to da je paroh dva dana ranije imao limeni orkestar, iako je on, na kraju krajeva, zaslužan za osnivanje tog orkestra, kojeg će sad morati da se odrekne zbog nečijeg glupavog napada reumatizma.
  – I šta ćemo sad? – dodade.
  Na te reči komunalni policajac se nakašlja.
  – Šta je?
  Možda gospodin gradonačelnik to ne zna, ali pre dve nedelje u varoš se doselio knjigovođa Onorato Ðeminaci, glavni računovođa u bolnici Umberto Prvi.
  Znam, reče gradonačelnik.
  Dobro, nastavi trombonista.
  Ono što gospodin gradonačelnik možda ne zna jeste da je pomenuti Ðeminaci, kako izgleda, bio druga horna u čuvenom orkestru iz Lovena, iako on tvrdi da je bio prva.
  Gradonačelniku živnu pogled. Shvatio je na šta cilja Pijanin.
  – Znate li gde živi? – upita.
  A kako da ne zna, zagonetno odvrati policajac.
  Gradonačelnik ništa ne reče. Samo ga pogleda. Ali upitno.
  Na šta to liči da tako razgovara s njim?
  Nemoguće je ne znati, odgovori policajac, jer otkako je knjigovođa došao u Belano, ne prođe nijedan dan a da ne vežba na svojoj horni, dodijavajući celom komšiluku i izazivajući negodovanje, budući da živi u samom centru varoši, u Ulici Manconi, u stanu s prozorima i balkonom okrenutim prema Trgu Santa Marta. Zato je, dodade policajac, pre četiri dana odlučio da poseti Ðeminacija i pokuša da ga urazumi, da mu objasni da ne može da svira hornu u vreme kad deca odlaze na počinak, a stari ljudi već spavaju. Ðeminaci je odvratio da mu, s obzirom na mnogo posla koji mora da obavi tokom dana, za vežbanje preostaju samo večernji sati.
  – Svakodnevno vežbanje! – uzviknuo je.
  Bez kojeg bi uvo, oko, prsti i pluća zarđali. Onda se, pokazavši da ima ne samo veliki kapacitet pluća već i odlično pamćenje, pozvao na svoje muzičko znanje.
  – Vi biste – rekao je. – Vi biste to morali da znate bolje od mene, jer, ako se ne varam, svirate u varoškom limenom orkestru: svakodnevno vežbanje od osnovnog je značaja za nas muzičare!
  Čime je završio razgovor i oprostio se s policajcem.
  Sada, kad se ta ideja začela u glavi Karleta Pijanina, ali on još nije imao hrabrosti da je pretopi u reči, trebalo bi da pita Ðeminacija da li želi da odmeni maestra Vergotinija. Međutim, postavlja se i jedno etičko pitanje: kako će Vergotini to prihvatiti? Da li će se uvrediti?
  – Baš me briga! – glasio je lakonski gradonačelnikov stav. Istog trena naredio je Pijaninu da krene u misiju ubeđivanja knjigovođe Ðeminacija da učestvuje u proslavi Četvrtog novembra.
  Činilo se da je problem rešen.
  Međutim, Ðeminaci nije pristao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:02 am

35.


  Nije bio prezriv, nadmen niti umišljen.
  Vrlo jednostavno, brižljivo birajući reči kako ne bi uvredio policajca, knjigovođa Ðeminaci rekao je da nije raspoložen da se pridruži limenom orkestru.
  Zahvalio je gradonačelniku, gospodinu Parpajoli, na ponudi.
  Uverava ga da će, u slučaju da se i u Belanu jednog dana osnuje muzički orkestar koji će zadovoljiti izvesni nivo, svakako ponuditi sopstveno iskustvo i saradnju.
  – Pa šta to znači? – upita gradonačelnik.
  – Jednostavno rečeno – objasni trombonista – to znači da nas smatra običnim muzikantima.
  – A ja se – dodade posle nekoliko trenutaka – ako mi dopustite da to kažem, donekle slažem s njim.
  Drugim rečima, objasnio je, onom ko je video i čuo orkestar iz Lovana, jasno je šta znači svirati. Ali pre svega, onaj ko je, kao Ðeminaci, deset godina svirao u takvom orkestru, ne može da pristane na ovakav kompromis; da padne s konja na magarca. Bolje je da se povuče. Naročito ako mu se kao jedina mogućnost nudi zaprđivanje malog limenog orkestra.
  Gradonačelnik je imao neku predstavu, istina nejasnu, o tome gde se nalazi Loveno. Ali zaista nikada nije čuo da je gradski orkestar iz Lovena najčuveniji muzički sastav na celom jezeru Komo, poznat i izvan granica regije, pa čak i u kantonu Tičino. Iskreno govoreći, to ga nije ni zanimalo, muzika mu je išla na živce više od bilo čega...
  Ali da taj...
  – Kako se zove?
  – Ðeminaci! – odgovori trombonista.
  Da, tako je, Ðeninaci...
  Ne, prekinu ga policajac, Ðe-mi-na-ci.
  Sa m.
  Dobro, sa n ili sa m, isto mu se hvata, u oba slučaja ima glupo prezime.
  Nesumnjivo, priznao je Pijanin.
  Dakle, nedopustivo je da se taj Ðemikaci ogluši o zahtev koji mu je uputio ne samo on, nego i cela zajednica!
  Na kraju krajeva, u Belanu je tek dve nedelje, šta je on umislio?
  Možda je zaboravio da je posao dobio zahvaljujući, između ostalog, i njegovom odlučnom pritisku na upravni odbor bolnice?
  Ili misli da je dovoljna bila reč nekog partijskog sekretarčića pa da zasedne u fotelju?
  Policajac se složio s gradonačelnikovim rečima.
  Sad se, međutim, postavlja drugo pitanje.
  Šta da urade?
  Kako da privole Ðeminacija da svira hornu četvrtog novembra? Silom, ucenom ili novcem?
  – Laskanjem – predloži Pijanin.
  – Kako to?
  – Ponudite mu da osnuje gradski orkestar i ovde u Belanu – reče Pijanin.
  Odličan predlog, primeti gradonačelnik.
  Pijanin se začudi. Bupnuo joj to tek tako, u šali. Osnivanje gradskog orkestra svakako nije sitnica.
  Parpajola slegnu ramenima.
  Šta tu može da bude problem!
  Ionako već imaju pola orkestra.
  Običan limeni, primeti Pijanin.
  Ma dobro, limeni ili gradski...
  A, ne, prekinu ga muzičar. Bilo je jasno da gradonačelnik pojma nema u čemu je razlika između pravog gradskog i limenog orkestra.
  – Između gradskog i limenog orkestra... – otpoče Pijanin predavanje.
  Hteo je da zađe u detalje, da mu objasni.
  Parpajola mu ne dopusti.
  – Idite – reče.
  Nisu smeli da gube vreme; četvrti novembar sve više se približavao, a on je po svaku cenu želeo limeni orkestar na svečanosti, i nekoga ko će odsvirati Silenzio.
 
 
 36.


  Ni Pijanin nije bio naivan. Godinama je radio kao komunalni policajac, imao je mnogo iskustva i pomalo je poznavao ljude. Umeo je da nanjuši kojoj vrsti pripadaju, da im proceni karakter. Naslućivao je da je narav knjigovođe Onorata Ðeminacija osetljiva na laskanje. Na prepredeno laskanje, koje se zasniva na, kako bi se to reklo, muzičkim parametrima.
  Kad ga je ponovo posetio, policajac Pijanin osmislio je i spremio pričicu koju je izdeklamovao bez i malo oklevanja, kao da izvodi neku solo deonicu.
  Reče kako je gospodin gradonačelnik Ðemo Parpajola saznao da od pre dve nedelje u njihovoj varoši živi prva horna (tako je rekao, iako je bio potpuno siguran u to da je Ðeminaci druga horna) čuvenog gradskog orkestra iz Lovena i da je odlučio da pokrene projekat o kojem već dugo razmišlja, ali ga nije ostvario jer nije imao pravog čoveka za to. Sada, međutim, rekao je gospodin gradonačelnik, imaju pravog čoveka, u liku knjigovođe Onorata Ðeminacija, i projekat o osnivanju pravog gradskog orkestra može da zaživi, pod uslovom da knjigovođa prihvati da preuzme komandu nad tim brodom.
  Knjigovođi zasijaše oči od ponosa.
  Tako već možemo da razgovaramo, pomisli.
  Policajac mu je u međuvremenu govorio kako bi gospodinu gradonačelniku bilo neizmerno drago da knjigovođa dođe sa svojom hornom na proslavu Četvrtog novembra, kako bi mogao da ga predstavi okupljenima kao prvog dirigenta Belanskog gradskog orkestra u osnivanju.
  Knjigovođa začkilji, oči mu se pretvoriše u dva proreza.
  Da nije to neka igra, neka klopka, način da ga namame da odsvira Silenzio, a onda doviđenja i mnogo sreće.
  Verba volant!7
  – Neka me zvanično zaduži – reče knjigovođa.
  Policajac ga nije najbolje razumeo. Ðeminaci razjasni: – Scripta manent!8
  Pismeno ovlašćenje, kojim će mu gospodin gradonačelnik Ðemo Parpajola zvanično poveriti to zaduženje ali će i prihvatiti, u ime javne uprave, da preuzme sve obaveze koje prate osnivanje svakog gradskog orkestra koji je zaslužio da nosi to ime.
  – A to nisu male obaveze – reče knjigovođa na kraju izlaganja.
  Ovaj nije nimalo glup, pomisli policajac.
  – Izvestiću ga – reče.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:03 am

37.


  Bila je deseta godišnjica pobede.
  Proslava je započela veče uoči četvrtog novembra, zvonjavom crkvenih zvona. Prva su se oglasila zvona parohijske crkve u Belanu, kojima su se priključila ona iz okolnih naselja, Ombrijaka, Lecena, Boncena, Bjozija, Ora. Bio je to dirljiv trenutak, snažnih i suprotstavljenih osećanja. Deca se, poneta grmljavinom koja je vladala iznad varoši, pridružiše zvonjavi podražavanjem, zavijanjem, vriskom. Niko im nije mogao objasniti da za neke to nisu trenuci slavlja, već prilika da se sete onih kojih više nema, koji su ostavili život i nade na Karsu, u Izoncu, svuda. Odrasli su se prepustili sećanjima, pričama i suzama. Kad je zvonjava zamukla, ljudima je još neko vreme bubnjalo u ušima. Kao i deci, uzbuđenoj, kojoj se više nimalo nije spavalo. Kako bi ih ubedili da odu u krevet, roditelji su morali da im priprete kako će ih sutradan ostaviti u kući i uskratiti im nezaboravan dan ispunjen neopisivim uzbuđenjima.
  U 9.30: okupljanje ispred zgrade opštine, povorka kreće prema Parku sećanja, čitanje Ratnog proglasa; posle tri minuta ćutanja u slavu pobede i polaganja venca, povorka nastavlja prema parohijskoj crkvi gde se održava sveta misa za pokoj palih duša; nastavlja se procesija prema groblju koja se okončava ponovnim polaganjem venca.
  12.00: obrok (u vojničkom smislu).
  15.00: komemorativna proslava u čast palih na moru s bacanjem trećeg venca (na obali jezera).
  17.00: prikazivanje patriotskog filma u parohijskoj sali.
  19.00: bakljada osakaćenih (samo dvojica; jedan bez ruke a drugi bez parčeta ušne školjke), „prozivka“; palih (u svakom slučaju, previše njih) u Parku sećanja.
  20.00: komemoracija u klubu pri parohijskoj crkvi, koju će održati velečasni don Etore Moskardini, vojni kapelan.
  Dodatke u zagradama KUKAVIČKI! su na jednom plakatu dopisali nepoznati izvršioci.
 
 
 38.


  U trenutku kad je knjigovođa Onorato Ðeminaci, posle čitanja Ratnog proglasa, a pre tri minuta ćutanja predviđenih programom zasvirao Silenzio, počela je kiša.
  Knjigovođa samo što je istupio dva koraka ispred ostalih članova limenog orkestra. Gradonačelnik Parpajola ga je pokretom ruke pozvao da se popne do njega, ispred spomen--ploče postavljene u znak sećanja na žitelje Belana pale u Velikom ratu. Ðeminaci je prihvatio uz naklon. Tako će, napokon, ljudi moći da ga vide.
  Većina se pomalo začudila; kako ti potresni siloviti tonovi nalik udarcima biča, mogu da izađu iz te gomile sala?
  Ipak, knjigovođa ih je iznedrio, čuli su to sopstvenim ušima.
  I malo ranije, Canzone del Piave – tataratatata, tataratataaa – kao da nije bila ona ista iz prethodnih godina.
  Padale su krupne meke kapi, bučne pri udaru o tlo. Ali niko se nije pomerio, niko nije otvorio kišobran, niko nije disao. Kao da su i mrtvi izašli iz groba da slušaju. Svaki ton zvučao je kao napeta žica, kao olovne kuglice iz musketa ispaljene ko zna kud. Tokom čitavog izvođenja, gradonačelniku su milili žmarci niz leđa. Maestro Vergotini, prisutan u mnoštvu, sa savijenom rukom obešenom o vrat, pocrvene i zaključi da je njegova karijera prve horne u limenom orkestru okončana. Na kraju, kad je Ðeminaci odmakao usnik horne od usana i vojničkim pokretom je stavio ispod miške, neki počeše da tapšu, ali sam maestro ih zaustavi zapovednički podigavši desnu ruku, što su neki protumačili kao rimski pozdrav.9
  Mnogi mu uzvratiše.
  Gradonačelnik se, međutim, nagnu prema njemu i prošaputa mu na uvo: – Svaka čast.
  Ðeminaci je gospodski prihvatio pohvalu.
  – Uskoro ću vam napraviti spisak prvih potrepština – reče umesto odgovora.
 
 
 39.


  U sredu uveče morao je da prihvati šalu.
  Nazaciju ništa drugo nije preostalo.
  Umesto da kaže istinu, trpeo je neizbežna zadirkivanja: mlada žena, istrošiće alatku, ako mu treba pomoć i slično.
  Pošto još nisu imali prostoriju u kojoj bi mogli da se sastaju, knjigovođa Onorato Ðeminaci okupio je muzičare iz limenog orkestra u kafeu Imbarkadero, u prijatnoj sali u kojoj su na miru mogli da posede i popiju čaj.
  Ali članovi limenog orkestra nisu bili ljubitelji čaja.
  Istini za volju, nisu bili oduševljeni ni kafeom Imbarkadero i njegovim slatkastim mirisom kao u poslastičarnici, izmešanim s vonjem znoja koji je lebdeo u vazduhu. Svima je bilo vrlo neprijatno u tom lokalu s prigušenim svetlima i neopisivim mirisima.
  Srećom, Nazaci nije izbegao okupljanje i svojim prisustvom pružio je odličnu temu za razgovor do trenutka kad je, izvinivši se zbog zakašnjenja, stigao knjigovođa Ðeminaci. Odmah je, ni minuta ne čekajući, održao rečit govor članovima limenog orkestra. Izjavio je da će prisutni biti temelj na kojem će on izgraditi budući gradski orkestar Belana.
  – Vi se, zapravo – nastavio je – donekle već razumete u note.
  U note, reče, ne u muziku. Muzika je nešto drugo, zna on šta govori.
  – Obraćam vam se, dakle, zahtevajući od vas požrtvovanje i snagu volje: primer koji treba pružiti onima koji će popunjavati naše redove sve dok ne napravimo orkestar kao što bog zapoveda.
  Onda usrdno zamoli osmoricu prisutnih da ozbiljno preispitaju svoju savest i da iskreno odgovore na jedno pitanje.
  Da li su ZAISTA spremni da se potrude da nauče da sviraju?!
  Oni koji misle da nisu u stanju trebalo bi odmah da se povuku.
  Oni koji prihvate moraju znati da od tog trenutka on, u svojstvu dirigenta, neće trpeti kašnjenja, izostanke, negodovanja, rasprave niti bilo kakve oblike ponašanja koji nisu u skladu s njegovim pravilima koja su, koliko god da deluju strogo, neophodna za formiranje karaktera jednog muzičara. Kao čovek koji je deset godina bio prva horna u orkestru iz Lovena, on to svakako može da potvrdi.
  – Ako imate neka pitanja, odmah ih postavite – zaključi Ðeminaci.
  Niko nije imao pitanja.
  Maestra Vergotinija, kome su u ušima već tri dana odzvanjali čisti tonovi Ðeminacijeve horne s komemorativne proslave Četvrtog novembra, zanimalo je samo jedno: Pijanin mu je u poverenju rekao da je, po njegovom mišljenju, knjigovođa bio druga horna. Ako je to istina, zašto uporno tvrdi da je prva?
  Procenio je da nije pravi trenutak da ga to pita. Ukazaće mu se zgodna prilika, zaključio je.
  Svi su prihvatili uslove, visoko podigavši desnu ruku. Jedino je maestro Vergotini podigao levu; desna mu je još visila o vratu, u skladu s doktorovom preporukom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:03 am

40.


  Sutradan ujutru, knjigovođa Ðeminaci čitao je prvo pismo sa zahtevima upućenim gradonačelniku u svojstvu dirigenta zaduženog za osnivanje gradskog orkestra.
  Predmet: odgovarajuće prostorije.
  U skladu sa zaduženjem koje ste mi Vi poverili, a po ovlašćenju izdatom 3. novembra 1928, koje se odnosi na zahtev za osnivanje gradskog orkestra, obaveštavam Vas da je neophodno hitno obezbediti odgovarajuće prostorije u kojima će se pokrenuti muzička škola za početnike i omogućiti vežbanje profesionalnim muzičarima.
  S nadom da ćete blagovremeno odgovoriti na moj zahtev, s poštovanjem
  Knjig. Ðeminaci Onorato
 
 
 41.


  Prethodne večeri, kad je Ðeminaci otišao, a bivši maestro Caka Vergotini, izjasnivši se u ime svih ostalih, predložio da odu na čašicu u gostionicu Ponte, Nazaci je odbio.
  Znao je da će time izazvati nova zadirkivanja, i zaista, talas podsmeha sručio mu se na glavu. Ali nije imao ni liru u džepu, ne bi mogao da plati turu kad na njega dođe red. Zato je pokušao da ostane vedra čela u nevolji i izjavio je, na radost ostalih, da dvadeset godina mlađa žena zahteva dvostruko više posla. Uzvratili su mu da su svi spremni da zasuču rukave, ako mu zatreba pomoć.
  Mogli bi da se organizuju i po smenama! Više od toga...
  Pominjanje rukava istog trenutka prizvalo je Nazaciju u sećanje šamarčine koje je dobio nekoliko nedelja ranije i potonje pretnje koje bi se obrušile na njega kad god bi pokušao da dovede u pitanje problem kućne kase.
  Za to vreme, Noemina filozofija polako se rasvetljavala.
  Bila je vrlo jednostavna: njena obaveza je da se postara da Nazaciju ništa ne manjka, od čiste odeće do hrane na trpezi, a njegov zadatak je da joj omogući da obavlja svoj posao. O ostalom su mogli da se dogovore. Ali morao je izbiti sebi iz glave pomisao da može da uzima novac kako bi ga trošio po gostionicama na terevenke. Ona, Noemi Nazaci, nije htela da završi kao njegova prva žena.
  Pred nepokolebljivošću te žene, Evelindu je zamirao glas u grlu. To je bilo ponižavajuće!
  A na to poniženje nadovezivalo se još jedno, jer je metiljavko, uvek prisutan, s divljenjem gledao svoju maćehu.
  O svemu tome Evelindo Nazaci je premišljao u sredu uveče, dok se vraćao u Dervio polako okrećući pedale. Izlaza nije bilo, šteta je već učinjena. A sam je natovario sebi tu nevolju na vrat.
  Može li čovek tako da živi?
  Drugim rečima, da li je moguće da jedan pedesetogodišnjak ne može da dopusti sebi da popije nekoliko čašica vina s prijateljima...
  Moraće da smisli nešto kako bi krišom od Noemi zaradio neku crkavicu.
  U suprotnom, bolje da crkne!, pomislio je dok je ulazio u kuću s nejasnom idejom koja mu je već lebdela u glavi.
 
 
 42.


  Gradonačelnik je primio k znanju zahtev knjigovođe Ðeminacija i osmehnuo se.
  Pre svega, uveselio ga je njegov stil pisanja.
  Sažet, suvoparan, strog.
  Pravi činovnički stil koji je, verovatno, u potpunom skladu s njegovim mentalitetom knjigovođe, uskogrudim, neprijemčivim za bilo šta osim brojeva.
  – Svakako je reč o čoveku koji zna šta hoće – primeti komunalni policajac, koji je u međuvremenu postao stalni posrednik između gradonačelnika i Ðeminacija.
  Dobro, zaključi gradonačelnik.
  – Slobodno kažite Ðeminaciju da smo se već pobrinuli za tu potrebu. Naučili smo da razmišljamo unapred, dakle, za otprilike mesec dana, kad se kancelarije državne pošte isele iz prostorije u prizemlju zgrade opštine, moći će da raspolaže tim lokalom. Iako će morati besplatno da obave neke radove, činjenica je da je ova uprava spremna da im tu prostoriju ustupi bez nadoknade. Jednom rečju, džabe.
  Izvestiću ga, reče Karleto Pijanin. Ali nije delovao ubeđeno u to.
  Zato se i ne pomeri, umesto da se okrene na peti i ode da izvesti knjigovođu.
  Štaviše, da bi privukao gradonačelnikovu pažnju, prevali preko usana jedno „Ali...“;, duboko kao note koje je izvlačio iz svog instrumenta.
  Postoji neko „ali“;?, upita gradonačelnik.
  – Postoji – reče Pijanin.
  I objasni.
  Njemu se čini da je pronikao u karakter knjigovođe Ðeminacija. Zato veruje da bi mu, više od reči, značilo parče papira, dva reda koja će napisati i potpisati gradonačelnik Ðemo Parpajola lično.
  Gradonačelnik nije negodovao. Reče kako ne dovodi u sumnju primedbu komunalnog policajca. Štaviše, i sâm je uveren u to da bi Ðeminaci bio zadovoljan kad bi mu on napisao i potpisao makar dva reda.
  – No budući da ja imam samo jednu reč i da sam navikao da je držim, moraće da se zadovolji time.
  Rekavši da je time razgovor završen, dodade da komunalni policajac sad može da obavi svoju izaslaničku dužnost.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:03 am

43.


  Posle nekoliko dana, maestro Ðeminaci sazva još jedan sastanak. Na dnevnom redu je bila samo jedna tačka: odgovarajuće prostorije.
  Pošto je večerao, Nazaci uđe u spavaću sobu, uze tenor-tubu s ormana, stavi je na rame i vrati se u kuhinju.
  – Imate probe? – upita Noemi.
  Ne, odvrati on. Tiho i odmahujući glavom. Metiljavko ga kroz smeh upita da li to znači da mu tenor-tuba treba da zatrubi ispred krivine. Roditelj pređe preko te dosetke.
  – Više mi ne treba – objavi Nazaci.
  – Kako to? – upita Noemi.
  – Povući ću se – reče.
  – Zašto? – upita ona.
  – Eto tako.
  – Da ti nije palo na pamet! – prasnu Noemi.
  Da ti nije palo na pamet, ponovi.
  Evelindo je ostao bez reči. Je l’ se on oženio ženom ili đavolom? Kako je uspela da prozre njegov plan, da mu možda ne čita misli?
  Daleko od toga da je umela da čiti misli, Noemi je jednostavno imala osećaj za meru, tome ju je naučio život u planini. Dakle, kad se uverila da je ukrotila muža, što je izvela lakše nego što je očekivala, shvatila je da je vreme da se zaustavi. Nije želela da napravi kilavka od njega, da ga potčini, da napravi od njega muškarca koji, kao neki, nisu u stanju ni korak da naprave bez ženine podrške.
  I Lindo je morao da ima slobodu. Naravno, ne da bi išao da se opija. Ali sviranje u orkestru delovalo joj je kao odlična razonoda posle radnog dana, koja će ga držati podalje od gostionica i raznih iskušenja.
  Ne, i ne, reče.
  Pravi muškarac mora da se bavi još nečim osim redovnog posla. Sviranje u orkestru je lepa stvar koja... nije mogla da nađe reči ali, kako god, to je nešto što ostavlja izvestan pečat...
  – U svakom slučaju, ti se nećeš povući – zaključi.
  Evelindo izađe iz kuće ubeđen da je među Noeminim pretkinjama bilo veštica, onih koje su u srednjem veku spaljivali na lomači. Srdito je okretao pedale vozeći prema Belanu. Prvi deo plana koji je smislio Noemi mu je upropastila. Hteo je da se povuče iz limenog orkestra, da proda tenor-tubu i da zaradi nešto.
  Umesto toga, zbogom planu i dabogda crkla Noemi.
 
 
 44.


  Predmet: odgovarajuće prostorije.
  Knjigovođa Ðeminaci pročita sedmorici belanskih muzičara pismo koje je pripremio i koje će sutradan biti predati gospodinu gradonačelniku.
  U vezi s Vašim posredno mi uručenim dopisom glede ponude muzičarima Gradskog orkestra Belana u osnivanju da koriste prostorije koje trenutno zauzima državna pošta, a nakon obavljene inspekcije od strane dolepotpisanog Ðeminaci knjigovođe Onorata, zaduženog za osnivanje gorepomenutog Gradskog orkestra, pozivamo se na sledeće razloge u prilog činjenici da prostorije navedene kao moguće novo sedište orkestra nisu prikladne:
  a) pre svega, neprimereno je govoriti ili pisati o prostorijama, budući da se ponuda odnosi na samo jednu prostoriju koja je, u zatečenom stanju, podeljena na dva dela za potrebe državne pošte, kako bi se činovnici odvojili od blagajnika, što stvara iluziju da je reč o dvema prostorijama koje se nastavljaju jedna na drugu;
  b) prostorija ima neodgovarajući oblik; budući da se pruža u dubinu, a daleko manje u širinu, to bi moglo da predstavlja prepreku, a možda i potpuno da onemogući pravilno raspoređivanje (duvački instrumenti uz duvačke, žičani uz žičane, zatim solisti, i tako dalje i tako dalje) komponenata gradskog orkestra tokom proba, čime se obesmišljava svrha same probe;
  c) kao i oblik, i dimenzije prostorije mogu se oceniti neprimerenim nameni, ako se ima u vidu da to što jedan limeni orkestar sa šest, sedam elemenata može na zadovoljavajući način da obavi svoj zadatak u takvoj prostoriji, ne znači da isto važi i za gradski orkestar u pravom smislu reči, koji ne može imati manje od četrdeset, u najgorem slučaju trideset elemenata: očigledno je, čak i nakon provršne procene, da bi četrdeset ili samo trideset članova teško moglo da se smesti u gorenavedenoj prostoriji;
  č) čak i ako dopustimo, iako samo teoretski, mogućnost da ponuđena prostorija primi četrdeset ili trideset muzičara, kako god, postavlja se zabrinjavajući problem akustike: naime, ne treba zaboraviti da je reč o četrdeset – ili trideset – muzičara koji će se okupljati kako bi uvežbavali zajednički muzički nastup pred publikom. Male dimenzije prostorije, kojima treba dodati i previše nisku tavanicu, ni na koji način ne mogu da obezbede savršenu akustiku, conditio sine qua non za savršeno izvođenje;
  ć) zidne strukture pokazuju, i više nego očigledno, tragove rđavog održavanja, ispoljene u vidu velikih mrlja od vlage koja prodire kroz tavanicu i dovodi do ljuštenja maltera, prožimajući vazduh neprijatnim vonjem buđi i, što je još značajnije, izaziva zabrinutost u vezi s očuvanjem instrumenata koji nisu u vlasništvu muzičara, a koji bi se držali u toj prostoriji.
  Imajući u vidu gorenavedene elemente, a nakon njihove procene, molim Vaše gospodstvo da preinači ponudu u vezi s prostorijom za vežbanje Gradskog orkestra Belana.
  S poštovanjem, Ðeminaci knjigovođa Onorato.
  Slede potpisi.
 
 
 45.


  Niko od prisutnih nije razumeo smisao reči koje je Ðeminaci prevalio preko usana. Pismo je, nesumnjivo, majstorski napisano. Ali zamršen zastareli maestrov stil bio je prava zagonetka.
  Ðeminaci je osetio nelagodu svojih muzičara i objasnio im je.
  Praktično, rekao je, tražio je od gradonačelnika da im obezbedi druge prostorije, zato što ova koju im je ponudio ne odgovara njihovim potrebama.
  – Obrazloživši razloge u skladu sa stilom koji se koristi u zvaničnoj prepisci – reče.
  Šta znači „Slede potpisi“;?, upita Pijanin s izvesnom zebnjom u glasu.
  To znači da bi svi trebalo svojim potpisom da podrže opravdan zahtev, objasni Ðeminaci, što će peticiji dati veću težinu.
  Izraz nelagode spusti se na lice tromboniste.
  – Ja sam i komunalni policajac – reče.
  – Šta time hoćete da kažete? – upita Ðeminaci.
  – Time hoću da kažem da je gradonačelnik moj neposredni nadređeni. Drugim rečima, zavisim od njega i ni u snu se ne bih usprotivio njegovom naređenju.
  – Ovde nije reč o naređenjima... – objasni Ðeminaci.
  Naređenja, nalozi, predlozi ili saveti. Šta god da kaže gospodin gradonačelnik za njega je zakon, objasni komunalni policajac.
  – Šta onda nameravate da učinite? – upita Ðeminaci.
  – Neću potpisati – izjavi Pijanin.
  Na knjigovođino lice navuče se tama. Pogledom ošinu ostale u grupi. Bivši maestro Vergotini, koji je jedva čekao da mu se osveti što je degradiran, nadoveza se na reči komunalnog policajca: – Ni ja neću potpisati.
  A ostali?
  Ostali su, ćutke ispitujući sopstvenu savest, odmeravali Pijaninove reči. Dobro, on je prvi na udaru kao činovnik javne uprave.
  Ipak, da li bi njima, Belanezima koji u toj varoši i žive i rade, bilo pametno da izazovu gradonačelnikovu netrpeljivost? Nikad se ne zna.
  Ðeminaci uperi pogled u Aurelija Leonija, bas-trombonistu, najstarijeg člana družine, očekujući njegovu solidarnost. Tih kao i instrument koji svira, Leoni je često umesto jezika koristio bas-trombon. Naime, ako bi u trenutku kad mu neko postavi pitanje u rukama držao instrument, odgovarao je sa „si“; umesto da ili sa „do“; umesto ne. Ne samo na probama, nego i kod kuće.
  Umesto odgovora na maestrov pogled, Leoni prinese bas usnama.
  Do!
  Ðeminaci prihvati njegovu odluku odsečno klimnuvši glavom.
  – Onda znajte da će oni koji ne budu potpisali biti otpušteni – izjavi Ðeminaci.
  Njegove reče su dočekane tišinom. Samo se Nazaci trgao. To što je maestro upravo rekao, pruža sasvim drugačiji pogled na situaciju: i on je, kao i ostali, bio uveren da ne treba potpisati.
  Ali sada, ako ne bude potpisao, rizikuje da izazove Noemin bes, jer mu je ona strogo zabranila da se povuče. Zaključi da je njemu lakše, pošto živi u Derviju. Ustade i nesigurnim glasom reče: – Ja ću potpisati.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:04 am

46.


  Policajac Pijanin podneo je izveštaj narednog jutra. Govorio je i u ime kolega koji nisu potpisali Ðeminacijevu peticiju.
  Kasnije su porazgovarali svi zajedno, kad se završio sastanak. I usaglasili su se da s jedne strane postoji rizik da iznerviraju gradonačelnika ako podrže pomalo nadmen Ðeminacijev stav, ali da ih, s druge strane, vreba još jedan rizik: sam gradonačelnik je naredio da se osnuje orkestar. Hoće li oni, iako su otpušteni, biti proglašeni neposlušnicima?
  Pošto su dobro promislili i iskapili brojne čaše, zamolili su Pijanina da izloži njihove stavove predstavniku najviše varoške vlasti.
  Koji sasluša izveštaj i ne trepnuvši: umeo je da obuzdava osećanja.
  Ali da mu je ta vreća sala dopala šaka, napravio bi salčiće od njega!
  Dupeglavac jedan!
  Šta on zamišlja, da je duče tu u Belanu?
  Šutnuće on njega u guzicu, ima da leti do Menađa, može da zaboravi orkestar!
  Do kojeg je gradonačelniku stalo kô do lanjskog snega. Ni do sada mu nije bio potreban, pa će i ubuduće moći bez njega.
  Nažalost, postoji jedna sitnica: javno je i napismeno dao svoju reč. Reč gradonačelnika. Nije mogao da je povuče. Ali treba se postarati za to da sam Ðeminaci odustane od projekta, da se svojevoljno povuče.
  Zahvali Pijaninu za blagovremeni izveštaj.
  – Razmisliću – reče.
  Već je razmišljao.
  Trebalo mu je nešto čime će priterati uza zida tog seronju, čime će ga pridaviti.
  Da li bi u tu svrhu mogla da mu posluži optužba za prevaru?
 
 
 47.


  Žena menađanskog sekretara Detonatija ponovo je počela da mu dodijava. Opet zbog brata. Detonati nije imao drugog izbora nego da je sasluša i raširi ruke.
  Šta on tu može što je Varekini distilati otišao na doboš?
  Na ženine prekore morao je da doda i gotovo izvesnu slutnju da je žestoko namagarčen. Pazio je da mu to negde ne izleti, ali nije se mogao oteti utisku da su ga Estenuata i njen muž iskoristili kao neku budalu i da su ga zatim ostavili na cedilu: praznih šaka i s razjarenom ženom.
  Kako god bilo, stvar je gotova, nazad se nije moglo. Varekini, vlasnik firme, nestao je, njegovi poverioci su poput izgladnelih pasa kružili oko fabrike. Državno tužilaštvo zaplenilo je fabriku i prikupljajući podatke započelo istragu o njenoj propasti.
  Iako je Detonati pokušavao da objasni ženi da su mnogi ostali kratkih rukava, a ne samo oni, odbila je da sluša bilo kakva opravdanja: nije Varekini distilati jedina fabrika na svetu, svi koriste veze i traže usluge, jedino on nije u stanju nikad ništa da izvuče za sebe, ume samo da daje prazna obećanja, a u međuvremenu njen brat, koji se približava tridesetoj godini, još nema posao u struci...
  Svako veče ista pesma, prava muka i gnjavaža. Iz dana u dan, Detonati je imao utisak da će te stalne žalopojke početi da mu izlaze na nos. Osim toga, morao je da trpi i tupavo lice svog šuraka koji je sve češće večeravao kod njih prežderavajući se kao svinja, da bi se zatim pridružio sestri u jadikovkama. Dušu su mu jeli, ali trpelo mu je i telo jer bi uveče, kad treba da se vrati kući, sekretara spopali grčevi u stomaku.
  Neprekidno je razmišljao kako da se izvuče.
  Ali što je više razmišljao, činilo mu se da je izlaz sve dalje.
  Zato je, kad je iznenada naišao na jedan, pomislio da se desilo pravo čudo.
 
 
 48.


  Gabrijela Teneveli je bila žena Fabricija Betole, koji je zvanično bio kovač. Ali, u praksi, uglavnom se bavio krijumčarenjem.
  Žena je imala glupavo lice: još od malena je patila od disfunkcije štitne žlezde a posledica tog poremećaja bilo je okruglo mlitavo lice bez mimike. Duboko usađene oči ličile su joj na rupe, a uši na dva mrtva lista.
  Bila je niska i gojazna, ali nekako mlitava i gotovo ćelava. Upotpunjavala je kućni budžet radeći po kućama. Nije mnogo govorila i teško se izražavala. Zato je među poslodavcima bila omiljenija od žena koje brže rade ali su i brze na jeziku.
  Njeni klijenti su, već neko vreme, bili i karabinjeri u kasarni u Menađu, koji još nisu mogli da dokuče zašto se broj prekršaja i hapšenja za krijumčarenje blago smanjio na teritoriji u njihovoj nadležnosti otkako Tenevelijeva čisti kasarnu.
  Nisu ni pretpostavili da su njene uši, iako deluju uvelo, stalno načuljene. Pravila se da ništa ne primećuje, ali pomno je slušala. Kad bi se karabinjeri spremali za kontrole, zasede, iznenadna hapšenja ili racije, Tenevelijeva bi upozorila muža koji bi to preneo ostalima.
  Sekretar Detonati bio je dobar Betolin klijent budući da je pušio egipatske cigarete, zadovoljavajući se domaćim samo kad bi ga tobožnji kovač obavestio da nekoliko dana mora da se primiri. Jednom prilikom je pitao Betolu kako uspeva da izbegne zasede karabinjera i pogranične policije. Betola mu je poverio, zamolivši ga da tu tajnu zadrži za sebe, što je ovaj i učinio: nimalo ga nije uznemirila činjenica da žena odaje mužu tajne iz kasarne; da se on pita, krijumčare bi, umesto što ih progone, uvrstili u kategoriju običnih radnika.
  Ali zato je zamolio Tenevelijevu da dobro načulji uši ne samo kad je reč o novostima u vezi s aktivnostima njenog muža. On i narednik karabinjera nisu se baš mirisali. Možda zato što je ovaj drugi bio antifašista. Ili je možda u pitanju samo lična netrpeljivost. Kako god bilo, činjenica je da je narednik prelazio na drugu stranu kad bi ga sreo na ulici, a kad ne bi mogao da ga izbegne, ponašao se hladno prema njemu. U svakom slučaju, odlučno je odbijao da sarađuje s partijom i njenom milicijom.
  Tenevelijeva je pristala: na kraju krajeva, naklonost partijskog sekretara predstavlja mogućnost više da njen muž ostane bezbedan. No uprkos njenoj dobroj volji, nijednom nije uspela da dođe do informacija koje bi ne neki način mogle koristiti Detonatiju. A kad je reč o kriminalu, Menađo je to što jeste: palanka u kojoj živi uglavnom miran svet koji gleda svoja posla. Šta bi tu moglo da se dogodi?
  Ali te večeri Tenevelijevoj su bridele uši od uzbuđenja, toliko su joj pocrvenele da su delovale otečeno. Sve se odigralo u kasarni.
  – Narednik je besan! – reče.
  – Besan? – uzvrati Detonati.
  – Kao ris! – objasni žena.
  – A zašto?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:04 am

49.


  Zbog nekog telegrama.
  Telegrama koji se zagubio u lavirintima komande u Komu.
  – Ili ga je neko pojeo, a! – vikao je narednik celo jutro.
  Uskoro se ispostavilo da krah fabrike Varekini distilati nije prouzrokovan jednostavnim neuspehom. Bilo je tu nešto mnogo više! U suprotnom, ne bi se onako uzmuvali u komandi u Komu, ne bi im tužilaštvo disalo za vratom i naredilo stanici u Menađu da odmah obavi detaljnu istragu, da uhapsi krivca i da ispita sve odgovorne.
  Ali, kad je to naređenje stiglo, Varekini je već bio ispario. Šuškalo se da je pobegao. Ko zna kud. Možda u Švajcarsku ili čak, po mišljenju nekih, dobro informisanih, u Francusku. Narednik iz Menađa uradio je sve što je bilo u njegovoj moći. Pre svega, ispitao je sekretaricu Verekondu, jednu kozu. Umalo se nije uneredila kad je videla uniformu.
  Što se tiče drugog svedoka, Ðeminacija, istog trenutka je...
  – Is-tog tre-nut-ka!
  ... izvestio komandu da se knjigovođa pre nekoliko dana preselio u Belano. Dakle, čovek je sada potpuno izvan njegove nadležnosti, čak na suprotnoj obali jezera.
  Šta se dogodilo s telegramom kojim je obavestio komandu o tome?
  – A? – vikao je narednik do podneva kad je u kasarnu stigao telegram iz Koma, kojim zahtevaju od njega da ih hitno izvesti o ishodu saslušanja knjigovođe Ðeminacija. Ako saslušanje još nije obavljeno, treba odmah uhapsiti Ðeminacija budući da je osumnjičen za saučesništvo u krivičnom delu teške prevare.
  Tek nakon podneva naredniku su pomalo splasnule žile na vratu. A onda je izdiktirao ko zna koji po redu telegram u nizu, kojim potvrđuje da im je Ðeminaci nedostupan s obzirom na promenu mesta boravka, ne propustivši priliku da naglasi kako je ta činjenica još odavno trebalo da bude poznata oblasnoj komandi.
  Neka se za to pobrinu kolege u Belanu, smejuljio se na kraju radnog dana, neka ga uhapse, ispitaju, a možda i podvrgnu mukama.
 
 
 50.


  Stariji poručnik Ðuzepe Ðunti, komandant kasarne u Belanu, izašao je u svitanje kako bi izvršio naređenje pristiglo tokom noći: uhapsiti knjigovođu Onorata Ðeminacija.
  Nekoliko puta je, s nevericom, pročitao telegram. Ali o naređenjima se ne raspravlja. Nije smeo da gubi vreme.
 
 
 51.


  Ni partijski sekretar u Menađu, posle otkrića Tenevelijeve, nije gubio vreme. Morao je odmah da javi vest kolegi iz Belana, Atiliju Bonđoaniju. Kad Ðeminaci ode u zatvor, radno mesto knjigovođe ponovo će biti slobodno. Neka ga onda uzme njegov šurak, nek bolnica propadne, ne zanima ga, nek bude šta bude, samo da zapuši usta svojoj ženi!
  Telefonirao mu je iste večeri, tri puta, ali niko se nije javljao. Sutradan ujutru ponovo je pokušao oko deset.
  – Nije ovde – odgovorio mu je drhtavi glasić.
  – Kada mogu da ga nađem? – upitao je.
  – Ne znam – zapijukao je glasić. Ona samo čisti kuću dva sata ujutru. Ne zna ništa o tome kad i kuda ide sekretar i šta radi.
  Detonati je uporno, svakih sat vremena telefonirao Bonđoaniju. Kad je izgubio svaku nadu da će ga naći, ovaj se javio.
  – Šta koji moj još hoćeš? – prasnuo mu je ovaj u uvo čim je shvatio ko ga zove.
  Detonati nije stigao ni da zine.
  Znaš li ti odakle upravo dolazim, napade ga Bonđoani.
  Ne, odgovorio je Detonati.
  Iz Leka.
  A, dobro...
  Kurac je dobro! Zna li zašto je bio u Leku?
  Ne... ne zna... kako bi mogao da zna...
  Onda nek dobro sluša ono što će mu sad reći.
  Otišao je u Leko zato što ga je hitno pozvao sekretar tamošnje partijske organizacije kako bi ga obavestio da je od danas suspendovan – SUSPENDOVAN, je l’ ti jasno? – s položaja sekretara partijske podružnice u Belanu, jer je sekretarijat iz Koma zahtevao da se preduzmu stroge mere protiv onih koji, koristeći ugled partije i sledstveno tome brukajući je, podržavaju dodelu značajnih radnih mesta osobama sumnjivog morala, kao što se to dogodilo ovih dana, a saznalo se jer je izbio skandal oko fabrike Varekini distilati čiji je vlasnik odlepršao, radnici izvisili, dugovi se vinuli nebu pod oblake a, gle čuda, izvesni knjigovođa Onorato Ðeminaci kojeg traže zbog lažnog bankrota, sedi na radnom mestu glavnog knjigovođe u bolnici Umberto Prvi, zahvaljujući činjenici da je partijski sekretar iz Belana napismeno potvrdio da za njega može da jamči kao za samog sebe!
  Naterali su ga da se podseti matematičkog pravila tranzitivnosti.
  – Što znači? – upita Detonati.
  – Idi da vidiš, možda si i ti jedan element u tom pravilu!
  U svakom slučaju, zasad je suspendovan i sačekaće da komisija utvrdi ima li osnova da mu oduzmu knjižicu i da ga isključe iz partije.
  Dakle, završio je Belanez, šta još kog đavola hoće?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:05 am

52.


  Zgrada u kojoj je živeo Ðeminaci bila je pravi lavirint stepeništa, niša, mračnih uglova, malih terasa, ostava, podruma i slepih hodnika.
  Ðunti uđe kroz kapiju okrenutu prema Trgu Santa Marta, u pratnji karabinjera Mandruce. Pekar Barbijeri upravo je otvarao radnju. Dvojica karabinjera odmah se nađoše u neprilici.
  Gde živi Ðeminaci? Na prvom, drugom, trećem ili četvrtom spratu ogromne zgrade?
  Popeli su se na svaki sprat, ali ništa nisu otkrili. Ni na jednim vratima nije pisalo ime i prezime. Posle četrdeset pet minuta, obeshrabren, Ðunti izađe kroz kapiju u pratnji karabinjera Mandruce. Pade mu na pamet da se raspita kod pekara.
  Znate li gde živi knjigovođa Ðeminaci?
  Pekar im dade lakonski odgovor.
  – Znam – odvrati. – Tamo. – I pokretom glave pokaza im onaj lavirint.
  Poručnik potisnu ljutiti gest i zahvali mu. Onda naredi karabinjeru Mandruci da se vrati u kasarnu i da proveri u Ðeminacijevom predmetu da li postoji nešto što bi im pomoglo da saznaju u kom stanu živi i da u suprotnom, krajnjem slučaju, ode pravo u kuću komunalnog policajca, po njegovom mišljenju jedine osobe koja može da im pomogne.
 
 
 53.


  Komunalni policajac tek se bio probudio. Ujutru je pružao prilično jadan prizor. Lice mu je delovalo tužno kao u išibanog psa. Imao je podočnjake. Bio je usporen. Rekao je karabinjeru Madruci, koji u Ðeminacijevom predmetu nije našao baš ništa, da ga sačeka nekoliko minuta da se sredi.
  Prošlo je pola sata kad se Pijanin pojavio, kompletno obučen i, napokon, nestrpljiv da čuje zašto karabinjeri traže knjigovođu.
  Ali karabinjer Mandruca, poštujući naređenja, ne reče ništa.
  Pođoše. Karabinjer napred, iza njega policajac koji je hodao u ključu sol i pred Ðeminacijevu kapiju je stigao sa skoro dvesta metara zaostatka za karabinjerom.
  Policajcu i dvojici karabinjera otvorila je Estenuata.
  Šta želite, upitala ih je, prekrstivši ruke preko stomaka i razrogačivši teleće oči kad joj je poručnik Ðunti rekao da žele knjigovođu, njenog supruga.
  – Moj muž je – odvrati – izašao.
  Pre više od pola sata, dodade.
  Taman da se svet ruši, on će u sedam sati biti u svojoj kancelariji.
  Poručnik Ðunti napravi grimasu, nerazgovetno opsova, okrenu se na peti i ne pozdravivši se sa ženom i naredi karabinjeru Mandruci da pođe za njim; delovalo mu je sasvim očigledno da je Ðeminaci, na neki način obavešten o onome što ga čeka, pobegao, da se njegova žena pravi luda i pomaže mu da dobije na vremenu.
  Možda se nadala i da će je ispitivati, samo da bi ih još malo zadržala; možda su se, čak, muž i žena dogovorili kako će odgovarati na pitanja. Ali neće oni tako lako nasamariti poručnika Ðuntija.
  U trenutku kad je poručnik zastao načas na Trgu Santa Marta da sredi misli, knjigovođa Ðeminaci koji je, kao i svakog jutra izašao na sporednu kapiju na uglu Trga Grosi i Ulice Kavur, budući da je na taj način za pola kilometra skraćivao put do posla, upravo je spuštao svoju pozamašnu pozadinu na stolicu za radnim stolom glavnog knjigovođe bolnice Umberto Prvi.
 
 
 54.


  Kad je sredio misli, poručnik Ðunti naredi karabinjeru Mandruci da ostane da stražari pred zgradom u kojoj živi Ðeminaci: nimalo nije bio uveren u gospođinu iskrenost i smatrao je da bi bilo pametno držati je na oku, pratiti njene sledeće korake. U tom cilju, naredio je karabinjeru da stane pod trem Crkve Santa Marta, odakle može neprimećeno da osmatra. U znak poštovanja prema tom svetom mestu, dozvolio mu je da skine šapku. Naređenje je bilo da prati gospođu Estenuatu i da ga, ništa ne preduzimajući, kasnije izvesti o njenom kretanju. Onda se zaputi prema kasarni zato što je, pre svega ostalog, hteo da izvesti komandu u Leku, koja će to preneti komandi u Komu, o neuspelom hapšenju Ðeminacija zbog privremene nedostupnosti osumnjičenog: zatim će sačekati nova naređenja.
  Međutim, dok je prelazio preko Trga San Ðorđo, zapljusnu ga talas vernika koji su izlazili iz crkve posle mise u sedam. Među njima je bila i žena gradonačelnika Parpajole, kao i gospođa direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor bolnice Malčelatija.
  Dve koketne ptičice. Ali ne iz hira ili taštine. A još manje zbog urođenog šarma. Dva ćuka koja su se nadmetala jedan s drugim u ružnoći, jer je teško bilo odlučiti koja zauzima primat. Bile su sestre od tetke, vršnjakinje, drugarice od detinjstva, više plod spajanja porodičnih dobara nego brakova iz ljubavi, družile su se samo jedna s drugom i večito su hodale unaokolo držeći se podruku. Kad su ugledale poručnika, obe zacičaše.
  Šta radi komandant u ovo doba na trgu ispred crkve?
  Računa na diskreciju dama, odvrati Ðunti. Onda im objasni.
  Poručnik je bio nadomak kasarne kad je vest, sveža kao kifla, doprla do dva ćuka mužjaka koja su se oženila ružnim rođakama.
  – Dupeglavac! – smejuljio se gradonačelnik za sebe.
  I trljao ruke.
  – Da li treba da budemo zadovoljni time? – upita ga žena.
  Muž izbegnu odgovor i zatraži kafu.
  – To ja znam!
  Direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor, Malčelati trgnu se. Preblede.
  – Skandal!
  – Skandal? – ponovi njegova žena radoznalo.
  Ali Malčelati ostavi dopola popijenu kafu, obuče se na brzinu i kao metak odlete u bolnicu.
  U međuvremenu, gospođa Estenuata, usporena i pomalo izvijena u leđima kako bi održavala ravnotežu zbog stomaka, izašla je iz kuće.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:05 am

55.


  U bolnici je vladao spokoj kao i svakog dana na početku radnog vremena.
  U vazduhu je lebdeo miris bele kafe, prigušen žamor, dozivanje.
  Prividan mir, pomisli direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor, osetivši u pozadini i miris tamjana iz bolničke kapele.
  Prividan mir, koji obično prethodi oluji. Bio je zabrinut, oznojen, u grču i osećao je neprijatan svrab na tabanima, kao i obično kad ga obuzme strepnja. A imao je razloga, s obzirom na skandal koji će uslediti.
  Kad se pronese vest, moći će samo da plače. A zli jezici će se podsmevati naivčinama iz upravnog odbora bolnice.
  Može samo da zamisli kako će to izgledati, bolnica napravljena uz doprinos cele zajednice, od najimućnijeg građanina do onog najsiromašnijeg, u kojoj sav posao medicinskih sestara obavljaju časne sestre iz reda Žalosnih majki, bolnica koju je pre manje od godinu dana posetio kardinal Euđenio Tozi i tom prilikom je blagoslovio, sprat po sprat, sva odeljenja, bolnica koja nosi ime njegovog veličanstva Umberta Prvog, kojeg je u Monci ubio anarhista Breši. Drugim rečima, bolnica u kojoj su oduvek vladala stroga pravila i čelični moral uz poštovanje prema svakom čoveku, gde se bolesti duše poklanjala jednaka pažnja kao i bolesti tela, sad rizikuje da postane predmet skandala zbog nemorala glavnog knjigovođe kojem su oni, neoprezno i slepo verujući ljudima, nasamareni kao deca, poverili vrlo odgovoran položaj.
  Ako je knjigovođa Ðeminaci nepošten čovek, ko je to trebalo da primeti ako ne upravni odbor?
  A koga će sad Ðeminaci povući za sobom u provaliju?
  Ta pitanja mučila su direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelatija dok se peo stepenicama prema svojoj kancelariji smeštenoj naspram kancelarije lupeškog glavnog knjigovođe. Nadao se da će između tih zidova naći mir i da će moći usredsređeno da donese najvažnije odluke.
  Tog jutra nije očekivao dodatna iznenađenja.
  Međutim, morao je da pretrpi još jedno. Još neverovatnije od prvog, ako je to uopšte moguće.
  Knjigovođa Onorato bio je tu, kao svakog jutra, u svojoj kancelariji, sedeo je za stolom pognute glave, udubljen u ko zna kakve papire i obračune i nije ni primetio direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor koji se, iskoristivši činjenicu da ga ovaj nije video, vrlo tiho vratio na hodnik s namerom da ode u prijemnu ambulantu u kojoj se nalazila telefonska centrala.
 
 
 56.


  Poručnik Ðunti je i dalje bio u kasarni, i dalje je čekao uputstva.
  Oni iz Leka su mu rekli da sačeka da se posavetuju s onima iz Koma.
  – Napominjem da postoji mogućnost da je lice pobeglo – rekao je na kraju telefonskog razgovora.
  – U redu – dobio je odgovor.
  U svakom slučaju, trebalo je sačekati uputstva, jer je slučaj bio u nadležnosti državnog tužilaštva u Komu. A u slučaju da se organizuje masovna potraga, trebaće im pojačanje. Nije mu bilo jasno da li treba da ga obezbedi Leko ili Komo.
  Prošlo je pola sata od njegovog telefonskog razgovora.
  Tokom tih pola sata napetog iščekivanja, Ðunti nije gubio vreme i pokušao je da se poistoveti s Ðeminacijem: kuda bi pobegao da je na mestu pokvarenog knjigovođe?
  Napokon zazvoni telefon, prekidajući mu misli.
  Leko na liniji, pomisli Ðunti.
  Međutim, prevario se.
  Smešan, tanak glasić, kao da neko pokušava da prikrije svoj identitet.
  – Ko je to? – zagrme poručnik koji nije imao vremena za gubljenje, i svakako nije želeo da drži zauzetu liniju.
  Proto Malčelati se predstavi. Poručnik Ðunti promeni ton i obrati mu se blažim ali ipak užurbanim tonom, zato što Leko ima nesumnjivo pravo prvenstva.
  Može li nekako da mu pomogne?
  Direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor promrsi jedno „Da“;.
  Ako je istina, reče, kao što je čuo...
  – Da? – prekinu ga poručnik.
  ... da karabinjeri traže, s namerom da ga uhapse...
  – Koga?
  ... knjigovođu Ðeminacija... e, pa...
  Poručnik Ðunti skoči na noge.
  Nije mogao da veruje u ono što mu je direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor saopštio.
  – Upravo sam ga video, svojim očima – potvrdi Malčelati.
  Šta treba da učini?, upita zatim.
  Poručniku je bilo dovoljno nekoliko sekundi da razmisli i postavi plan akcije.
  – Nemojte ništa da preduzimate! – naredi. – Ponašajte se kao da je ovo jedan sasvim običan dan.
  – Obično svakog jutra svratim da se pozdravim s njim – odvrati direktor.
  – Pa onda se pozdravite s njim! – zaključi karabinjer.
 
 
 57.


  Lukavo.
  Vrlo lukavo.
  Ðeminaci se sakrio tamo gde nikome ne bi palo na pamet da ga traži; na radnom mestu. Zaista je tačno da je najočiglednije istine, stvari koje su nam svakodnevno pred očima, najteže uočiti. Poručnik Ðunti se spremio da izađe. Vodniku Skoli je naredio da, u slučaju da ga pozovu ovi iz komande u Leku, kaže da je izašao zbog hitne stvari i da će ih o tome izvestiti čim se bude vratio.
  U tom trenutku karabinjer Mandruca vratio se u kasarnu i detaljno izvestio nadređenog. Rekao je da je gospođa Estenuata izašla nedugo nakon odlaska gospodina poručnika i da se dugo zadržala u varoši, da je ušla u nekoliko radnji, u bakalnicu, pekaru, mesaru, u prodavnicu galanterije, u mlekaru, piljarnicu i da je na kraju, u maloj Crkvi Santa Marta očitala Očenaš, Zdravomariju i Slava ocu, nakon čega se vratila kući. Po njegovoj proceni, svojim ponašanjem ni na koji način ga nije navela na sumnju da krije neke tajne ili kriminalne namere.
  – U redu – reče poručnik Ðunti koji ga nije ni slušao.
  – Pođi sa mnom – naredi.
  Izašli su iz kasarne dok je stidljivo sunce prosipalo zlatasti sjaj po levoj obali jezera.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:05 am

58.


  Malčelati je doslovno izvršio naređenje koje je preko telefona dobio od poručnika.
  Popeo se, na vrhovima prstiju, na sprat na kojem se nalazila knjigovođina kancelarija.
  Proverio je da li je Ðeminaci i dalje tu.
  Bio je tu, udubljen u posao.
  Pozdravio se s njim.
  Knjigovođa promrmlja „Dobar dan“;, jer kad se Ðeminaci udubi u brojeve, za njega ništa više ne postoji.
  Malčelati onda zatraži dopuštenje da zatvori vrata kancelarije, izmislivši na licu mesta da će uskoro početi da čiste hodnike i da će nastati buka; šuštanje metli, ceđenje krpa, udarci o zidove.
  Ðeminaci jedva primetno podignu glavu s papira koji su stajali pred njim i verovatno nije ni razumeo šta mu je rekao direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor, niti je shvatio da ga je ovaj s dva vrlo spora pokreta ručnog zgloba zaključao u kancelariji.
 
 
 59.


  Nikada ne bi ni primetio da ga je Malčelati zaključao.
  Nikada, da se njegova kancelarija nije nalazila na tom mestu. To jest, uz sam deo bolnice rezervisan za časne sestre, odvojen od ostatka zgrade zidom od običnih šupljih cigala, podignut po želji majke nadstojnice, kako bi časnim sestrama omogućila da se osame u skladu sa svojim zavetima.
  Budući da u skladu s pravilima te prostorije nisu bile dostupne nikom drugom i da su se zaključavale, svaka časna sestra imala je svoj ključ.
  Niko se nikada nije žalio na tu odredbu. Ni Ðeminaci nije imao šta da zameri, već je poštovao njihovu potrebu za privatnošću. Međutim, od pre nekoliko dana, iz sobe pored Ðeminacijeve kancelarije, koja je pripadala sestri Emeriti, kroz tanak zid štedljivo napravljen od šupljih cigala, jasno je dopirao zvuk kapanja vode iz neke slavine.
  Da li je kapalo i noću remeteći ili potpuno razbijajući san časnoj sestri, Ðeminaci nije znao.
  Ali danju se to uporno tapkanje kapi koje se otkidaju iz cevi i udaraju o umivaonik – tap, tap – kao da prate metronom, jasno čulo u njegovoj kancelariji. Prodiralo mu je u uši čim bi podigao glavu s napornih obračuna kako bi načas predahnuo i od tog trenutka više ga nije napuštalo.
  Pravo mučenje.
  Između ostalog i zato što bi to stalno kapanje posle izvesnog vremena izazvalo u njemu nezadrživ nagon da piša. Pokušavao je da izdrži. Uspevalo mu je na izvesno vreme. Onda bi odjednom morao da popusti. Ustao bi, besan i odlazio u klozet.
  Tako je bilo i tog jutra.
  S tom razlikom što je, kad je pokušao da otvori vrata, shvatio da su zaključana i pošto ih je nekoliko puta cimnuo, počeo je da urla kao posednut, pre svega iz straha da se ne upiša.
 
 
 60.


  Proto Malčelati je bio napolju, u hodniku, na nužnoj udaljenosti od knjigovođine kancelarije, kad je ovaj zasuo vrata udarcima i stao da psuje. Zauzeo je strateški položaj: odatle je držao na oku kako vrata osumnjičenog tako i stepenište uz koje se morao popeti poručnik karabinjera koji se napokon pojavi.
  – Hvala bogu – reče direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor – još malo i razvalio bi vrata. Kao da je pomahnitao!
  Poručnik se nasmeši.
  Ironično objasni da kasarna u Belanu ima samo dva prevozna sredstva, bicikl i konja Svetog Franje.10
  – Šta vi mislite, da li je naoružan? – upita Malčelati.
  Ðunti mu ne odgovori. Umesto toga, priđe vratima i naredi Ðeminaciju da se odmakne. Zatim uze ključ od direktora i jednom ga okrenu u ključaonici.
  – Napokon! – prasnu Ðeminaci kad je čuo okretanje ključa u bravi. Bio je spreman da opsuje sve po spisku prvom koga zatekne ispred sebe. Međutim, kad se obreo licem u lice s poručnikom Ðuntijem, ostade zatečen.
  – Dobar dan, poručniče – reče.
  Čemu treba da zahvali...?
  Ðunti načini ravnodušan izraz lica, kao da je slučajno prolazio tuda: nije trebalo dodatno uzrujavati osumnjičenog, a naročito ga nije trebalo provocirati u slučaju da je naoružan, u šta je sumnjao, ali se i ta mogućnost morala uzeti u obzir.
  – Trebalo bi da pođete sa mnom, duga je to priča, objasniću vam u kasarni – reče pomirljivim tonom.
  Malčelati se oprezno skrivao iza karabinjera iz straha da je ludak naoružan. Proviri kako bi upitao poručnika da li mu je još uvek potreban.
  – Ne – odvrati karabinjer.
  Ali ga je upozorio da se od tog trenutka, do novih naređenja, Ðeminacijeva kancelarija ima smatrati zaplenjenom.
  Omaklo mu se, majku mu, to nije trebalo da kaže! Tim rečima je uzbunio Ðeminacija.
  Kojem, zaista, sinu da je u nevolji. U kakvoj, pojma nije imao.
  Ali toliko se stisnuo od straha da je, oslabivši time svoju poslovičnu izdržljivost i usredsređenost, ispustio nekoliko kapi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:09 am

61.


  Pošto je dugo posmatrala donji deo muževljeve pidžame, koji je još ležao na krevetu, onako kako ga je ona ostavila i kako je podne prošlo pre desetak minuta, Estenuata odluči da pošalje najstarijeg iz male vojske, Federika, da vidi zašto Onorato još nije došao na ručak.
  To s pidžamom bila je ružna navika knjigovođe Ðeminacija koji je imao samo dva dobra odela i pokušao je da ih sačuva od svih skrivenih opasnosti; čim bi se vratio kući skinuo bi pantalone i obukao pidžamu, kako ne bi umrljao uljem, sosom ili nečim drugim odela za posao.
  Momčić otrča, podstaknut željom da sazna šta se krije iza očevog zakašnjenja i nimalo ne sumnjajući da će se uskoro na njihovu kuću navući tragedija.
  U belanskoj bolnici, vest o hapšenju glavnog knjigovođe proširila se po svim odeljenjima, uključujući i kuhinju i skladište.
  Ali, kad je Federiko ušao u prijemnu ambulantu i upitao čuvara za svog roditelja, ovaj nije imao srca da mu tresne istinu u lice. Poslao je nekoga po igumaniju, koja je odbila da obavi neprijatan zadatak i zadužila je sestru Čelestinu, svoju zamenicu, da obavesti direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor o tužnoj situaciji.
  Malčelati je shvatio da se ne može oglušiti o obaveze koje mu nameće njegov položaj; drugim rečima, njegova je dužnost bila da obavesti dečaka.
  Međutim, kako nije mogao da nađe reči, a još manje hrabrosti, izvestio ga je samo o onome što je video, prećutavši ono što je znao: to jest, rekao je da je knjigovođa, njegov otac, pre nekoliko sati izašao iz bolnice u pratnji gospodina poručnika i da su njih dvojica verovatno još u kasarni, budući da nije primetio da se knjigovođa vratio.
  Tamo treba, posavetovao je dečaka, da ga potraži.
  Kad je momčić otišao, direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor odmeri u sebi težinu svog sramnog postupka i zaključi da se nije previše nisko spustio: zapravo, razmišljao je, rekao je istinu, jer on nije čuo da je poručnik izgovorio bilo kakvu frazu u vezi s hapšenjem u ime zakona niti je video lisice, okove i lance ili druge stvari koje se obično koriste kako bi se uhapšenici sputali.
  U međuvremenu, poručnik Ðunti, koji je bio diskretan čovek i nije voleo da diže prašinu, odveo je knjigovođu u svoju kasarnu i tek kad su ušli obavestio je Ðeminacija da je uhapšen zbog saučestvovanja u prevari u vezi s bankrotom Varekini distilatija.
  Na tu vest, Ðeminaci je reagovao izvesnim obamrlim čuđenjem, na veliko zadovoljstvo gospodina poručnika koji je strepeo od urlanja i otimanja. Ðunti je odmah iskoristio priliku da objasni knjigovođi kako ništa više ne može da mu kaže, jer ništa više i ne zna.
  Neophodno saslušanje koje ga je očekivalo kao osumnjičenog, obaviće se u vreme i na mestu koje tek treba utvrditi, budući da nije sasvim jasno da li će se za to pobrinuti istražni sudija Opštinskog suda u Menađu ili državni tužilac iz Koma. Naime, izgledalo je da između njih dvojice postoji neki sukob u vezi s nadležnostima, borba koja se vodi propisima, zakonima i zakonskim presedanima. Nije bilo jasno ni da li će se saslušanje obaviti u zatvoru u Peskareniku, u onom u San Doninu ili čak tu, u Belanu.
  Ukratko, sve je to tek trebalo utvrditi, a njemu je ostalo da čeka naređenja iz komande u Leku, koja je posredovala između njega i komande u Komu.
  Posle tih objašnjenja, poručnik Ðunti poverio je knjigovođu karabinjeru Mandruci, koji ga je zatvorio u ćeliju.
  Kad se obreo u ćeliji, Ðeminaci se, malo-pomalo, pribrao i u potpunosti shvatio u kakvom se besmislenom položaju našao.
  Onda je počeo koncert urlanja, udaranja i psovki koji je još trajao u trenutku kad je njegov sin Federiko, poslušavši savet Prota Malčelatija, pozvonio na kapiju kasarne kako bi se raspitao za roditelja.
  Za Ðuntija je to bio grom iz vedra neba. I on je zaboravio! Niko se nije postarao za to!
  Niko se nije pobrinuo da obavesti Ðeminacijeve o onome što je zadesilo oca porodice. Poručnik je lično rekao dečaku da se vrati kući. Međutim, s njim je poslao i vodnika kojem je poverio nezgodnu dužnost da obavesti gospođu o jutrošnjim događajima.
  Poručnik je zamolio vodnika i da se izvini gospođi u njegovo ime što je propustio da je ranije obavesti i da je zamoli da uvaži činjenicu da komandant kasarne ima previše obaveza i da, ukratko, ne može na sve da misli.
 
 
 62.


  Estenuati Ðeminaci pozlilo je kad je čula vest. Sručila se na pod, a ogroman jajoliki stomak štrčao joj je uvis.
  Iako nije znao šta ga je snašlo, vodnik Skola ispravno je postupio: otrčao je da zamoli komšinicu za pomoć.
  Međutim, odmah zatim napravio je jednu grešku: u žaru ubeđivanja komšinice da mu pomogne, otkrio joj je da se Ðeminacijeva žena onesvestila pošto je saznala da joj je muž uhapšen.
  Komšinica se zvala Armelina Bankijeri. Nije odbila da pomogne, štaviše. Bocom vinskog sirćeta kao jedinim sredstvom protiv nesvestice koje joj se zateklo u kući, uspela je da povrati Ðeminacijevu. Onda je, posle obavljenog zadatka, preuzela na sebe obavezu da ponosno proširi po celoj zgradi ne samo neverovatnu novost već i prodoran miris sirćeta koji ju je pratio kao da je upravo izašla iz salamure. Stanari se nađoše u čudu. Međutim, Armelina je pokazala koliko je mudra: otkako su se Ðeminacijevi doselili, njoj su bili pomalo sumnjivi, nanjušila je nevolju. Drugim rečima, sve vreme je znala da će se dogoditi nešto krupno, iako to nikad nikome nije rekla.
  U međuvremenu, vodniku Skoli dovoljno je bilo što žena nije na mestu umrla.
  Upitao ju je: – Jeste li dobro?
  Ðeminacijeva je odgovorila klimanjem glave.
  A on je, onda, zaždio na vrata!
  On je svoj zadatak obavio, izvršio je naređenje. Plašio se bolesti, a od trudnica se ježio.
  Kad je ostala sama, Estenuata je polako hvatala konce događaja.
  Njen muž je u zatvoru.
  Ali zašto, šta je uradio?
  Trebalo bi da sazna kako bi znala šta joj valja činiti, šta treba preduzeti. Jedina osoba koja to može da joj kaže bio je poručnik.
  Isprva pomisli da odmah otrči u kasarnu.
  Međutim, ništa od toga.
  Kolena su joj klecala, kao da je bila pijana od sirćetnih isparenja iz boce koju joj je Armelina poturila pod nos. Osim toga, i ono što je nosila u stomaku počelo je da se rita, kao da se i samo napilo.
  Morala je da sačeka do pet.
  Tačno u pet Estenuata Ðeminaci izađe iz kuće s kolonom od petoro dece. Crne senke koje su ličile na rupe preplavile su pločnik Trga Santa Marta. Procesija Ðeminacijevih zaputi se prema istoimenoj crkvi. Izašli su desetak minuta kasnije. Trg se u međuvremenu pretvorio u crnu provaliju. Onima koji su špijunirali skriveni iza zavesa i kapaka učini se da se Ðeminacijevi vraćaju kući. Njih šestoro, međutim, skrenuše levo ispred kapije svoje zgrade i uđoše u Ulicu Manconi. Potom prođoše ispod slavoluka, skrenuše desno i izbiše u Ulicu Kavur. Hodali su u savršenoj koloni, ujednačenim ritmom, tihi i oprezni. Pod okriljem mraka i igre senki ličili su na neobičnu životinju, na nekog praistorijskog dinosaurusa. Na kraju Ulice Kavur skrenuše levo i tada je bilo jasno da su se zaputili u kasarnu karabinjera.
  Estenuata Ðeminaci pozvoni, pred njom se otvori špijunka, pojaviše se dva oka, tamna, smrknuta pod gustim veđama, pogled vodnika Skole koji je tog popodneva ali i cele noći trebalo da dežura na kapiji.
  Estenuata ga ne prepozna.
  – Šta hoćete? – upita karabinjer.
  – Gospodina poručnika – odvrati Estenuata.
  Ali poručnik nije bio tu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu