Gradski orkestar - Andrea Vitali

Strana 3 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:49 am

First topic message reminder :



Belano, mirna varoš na jezeru Komo dvadesetih godina prošlog veka. Izletnike koji se tokom leta iskrcavaju s parobroda Savoja na gradski mol, dočekuje samo raštimovan limeni orkestar pod vodstvom maestro Cakarije Vergotinija, prve horne i dirigenta.
Sastav od osam članova bruka celu varoš, iako se iz družine izdvaja virtuoz na tenor tubi Lindo Nazaci, zlosrećni ljubitelj kapljice i donedavni udovac koji je novim brakom s dvadeset godina mlađom ženom praktično vezao sebi ruke. Knjigovođa lokalne bolnice, po prirodi svog zanimanja strpljiv I revnostan čovek, odlučuje da zavidno muzičko znanje stavi u službu osnivanja pravog gradskog orkestra, koji će biti ponos male zajednice. Od tog trenutka, pred svaki njegov korak isprečiće se poneka, do apsurda komična birokratska prepreka, a neće mu pomoći ni skriveni sukob i suptilna borba za prevlast između gradonačelnika i sekretara lokalne Fašističke partije.
Dok paroh s pobožnim strpljenjem gladi zađevice unutar svog malog stada, komandant karabinjera izložen pritisku klizi u porok, a marljivi knjigovođa pokušava da pohvata gotovo nevidljive niti birokratije uporno se, svakog dana pomalo, boreći protiv nje upravo njenim oružjem, pred čitaocem se ređaju živopisne slike nalik kadrovima nekog Felinijevog filma. Svaki lik je vrhunski portret ljudske naravi, svaki odnos u toj sporoj varoši koju pokreće samo znatiželja, minijaturna je komedija karaktera.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:09 am

63.


  Nije tu. Kod kuće je.
  Izašao je pre petnaestak minuta. Ali pre nego što je otišao, izdao je precizna naređenja.
  Zatvorenik mora biti potpuno izolovan; kategorično naređenje stiglo je u komandu u Leku, odakle su je zatim preneli poručniku Ðuntiju. Dok se ne razreši spor oko nadležnosti između Opštinskog suda i tužilaštva, Ðeminaci ne sme ni sa kim da komunicira osim s karabinjerima iz kasarne u Belanu, a i njih je bilo malo. A pre svega ne sme mu se pružiti prilika da na bilo koji način ometa istragu, da utiče na nju ili čak da je skrene sa sebe, budući da je on jedini, dragoceni svedok, a ujedno i osumnjičeni. Kako bi izvršio naređenje, poručnik Ðunti se, pre nego što je otišao kući, postarao da se jedini prozor ćelije, okrenut prema privatnoj Ulici Akile, zakuje dvema daskama, kako bi zatvoreniku uskratio jedinu mogućnost da komunicira s onima napolju.
  Našao se između čekića i nakovnja i nije želeo da rizikuje.
  Samo neka se istražni sudija i tužilac svađaju.
  Ali neka požure.
 
 
 64.


  Državni tužilac Salvatore Sinusi bio je u Komu manje od dva meseca i već su ga svi koji su ga upoznali krišom prozvali Kur.
  Sitan, suvonjav, samouveren, ako ne počne ili ne završi rečenicu izrazom „kurac“;, kao da ništa nije ni rekao. Bio je tašt čovek, elegantan i galantan, uvek namirisan, redovan posetilac uglednih varoških domova u kojima je njegova ružna navika da se neštedimice razbacuje kurcem prihvaćena kao obeležje ekscentričnosti, tako da su mnogi momci i dame jedre ili uvele, svejedno, usvojili taj izraz i koristili ga bez posledica.
  Poručnik Ðunti video ga je samo jednom u životu i stekao je utisak da se treba držati podalje od tog čoveka. To se dogodilo sredinom avgusta, kad je njegova ekselencija prefekt Koma posetio Muđasku i Vendronjo, opštine koje su spadale u nadleštvo kasarne u Belanu. S njim su došli njena ekselencija plemkinja Marijole Feriveki u svojstvu predsednice Udruženja ratnih udovica i samohranih majki, sudija vitez Kraljevine, Jakarone i profesor Zbarbini, obojica posvećeni Udruženju, i Sinusi, za kojeg nije bilo jasno u kom svojstvu se pridružio družini. U skladu s protokolom, poručnik Ðunti je s dvojicom svojih ljudi sačekao uvažene goste ispred kapije Instituta Ðiljo, koji je predstavljao utočište za sto osamdeset devojčica, ratnu siročad, a zatim ih je pratio tokom posete opštini i u vilu u kojoj je živeo gradonačelnik Vendronja; tamo je domaćica otmeno poslužila vermut u njihovu čast. Kad je domaćica pronela poslužavnik s pićem ispred nosa trojice karabinjera, Ðunti je pružio ruku da se posluži, ali umešao se tužilac.
  – Do kurca, vojna lica u službi ne treba da piju – prosiktao je, zbunivši gospođu gradonačelnikovicu i samog poručnika.
  Oboje su u prvom trenutku pomislili da je reč o nekoj šaljivoj Sinusijevoj dosetki. Međutim, kad ga je pogledao u oči, poručnik Ðunti je video da u tužiočevim rečima nije bilo šale. Povukao je ruku i sa žaljenjem je gledao kako se pozamašna pozadina gospođe gradonačelnikovice udaljava. Žao mu je bilo zbog vermuta, naravno, jer bi rado popio jednu osvežavajuću čašicu.
  Dakle, ako je to obeležje tužiočevog karaktera, razmišljao je poručnik Ðunti, istražni sudija iz Menađa u ozbiljnoj je nevolji; teško će se izboriti s takvim baksuzom.
  U svakom slučaju, njega se nimalo ne tiče ko je od njih dvojice u pravu, a ko greši u vezi s nadležnošću nad slučajem... Nek se poubijaju zakonicima ako hoće, njihova stvar. Ali neka požure.
  On izvršava naređenja, ostalo ga se ne tiče.
  Ne želi nikakve probleme.
  Jer nije mnogo trebalo da se Ðeminaci od osumnjičenog pretvori u običan predmet spora između dvojice istaknutih činovnika. Postoji još jedna opasnost; da on plati ako nešto krene naopako. U takvim situacijama, nikad se ne zna. Ako je Ðeminaci prestupnik kako se sumnja, iako njegove fizičke karakteristike nimalo ne navode na taj zaključak, možda iza sebe ima zavidnu kriminalnu organizaciju. Koja je možda u stanju da provali sigurnosne sisteme kasarne i da ga oslobodi. A odgovornost za to prebacili bi na njega, Ðuntija. Možda bi neko mogao pokušati i da ga ubije, da ne bi progovorio. A Ðuntija bi snašla ista sudbina kao u prethodnom slučaju. I na kraju, i sâm knjigovođa bi mogao da digne ruku na sebe.
  Jebem ti, jesu li mi skinuli kaiš s pantalona?
  A pertle?
  S takvim mislima u glavi, poručnik nije ni pomišljao da će moći da zaspi.
  Brojao je ovce moleći se da mu sutra saopšte lepu vest da je spor okončan i da će se osloboditi neprijatne odgovornosti za knjigovođu.
  Zato, kad se narednog jutra obreo licem u lice s kolegom iz Menađa Gaetanom Bovoleom, pomislio je da njegove molitve nisu bile uzaludne, da ih je onaj gore i čuo i uslišio.
 
 
 65.


  Pre nego što je primio kolegu u svojoj kancelariji, poručnik Ðunti je, s podočnjacima od neprospavane noći i posekotinama od brijanja, jednom nasred brade, drugom na desnom obrazu, naredio Mandruci da skine knjigovođi kaiš i da mu izvuče pertle. Onda detaljno ispita vodnika Skolu o tome kako je protekla prethodna noć.
  – Sumnjiva kretanja izvan kasarne?
  Ne, jedino vredno pomena bila je večernja poseta Ðeminacijeve supruge, koja je dovukla sa sobom ceo čopor dece i zahtevala da razgovara s poručnikom. Obaveštena da poručnik nije više u kasarni, zadržala se gotovo sat vremena ispred kasarne, pokušavajući da nađe prozor ćelije u kojoj joj je muž zatvoren.
  Pošto ga nije našla i pošto se uverila da ne postoji nikakva mogućnost da komunicira s njim, Estenuata se zaputila kući upravo u trenutku kad je nekoliko radoznalaca naumilo da joj priđe i navede je da im ispriča detalje onoga što se dogodilo.
  Vodnik je potvrdio da je bio spreman da se umeša i razbije skup, ali ispostavilo se da nema potrebe.
  Naime, žena je ispsovala znatiželjne i odmarširala u pratnji dece.
  Ukratko, zatvorenik je mirno proveo noć.
  Naravno, ako se kao miran može opisati čovek koji je sve vreme hodao tamo-amo gunđajući za sebe i praveći gestove kao da razgovara s nekim. Vodnik, koji je s vremena na vreme krišom posmatrao zatvorenika, dopusti sebi da primeti kako je, po njegovoj proceni, zatvorenik počeo da pokazuje znake neuravnoteženosti i da neće pružiti nikakav otpor ako ga budu ispitavali.
  Poručnik pređe preko primedbe svog potčinjenog, usredsređujući se na njegove odgovore i ne uzimajući u obzir njegove lične stavove.
  Oni iz Leka, zaključi zatim vodnik, još se nisu javili.
  – I to bi bilo sve.
  – Dobro – odvrati Ðunti.
  Sranje!, pomisli.
  Onda mu naredi da uvede kolegu.
  – Bovole, šta ima novo? – upita ga čim je ovaj ušao.
  – Muke – odvrati.
  – Teške? – upita Ðunti.
  Bovole klimnu glavom.
  Drugačije nije ni moglo biti, kad se uzme u obzir da žive ispod planine Grona.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:09 am

66.


  Muke.
  Jer nije samo Sinusi bio neprijatan čovek, nezgodan karakter imao je i istražni sudija iz Menađa.
  Dvadeset godina stariji od tužioca, četrdeset godina je proveo u tužilaštvima na severozapadu zemlje i tražio je da karijeru okonča u Menađu gde se, kao oficir rezervista vojne inžinjerije, zatekao 1917. godine tokom izgradnje takozvane Linije Kadorna, kompleksa utvrđenja podignutih na zahtev vrhovnog štaba vojske kako bi se italijanske teritorije zaštitile od moguće austrijske invazije preko Švajcarske.
  Neženja, gurman, vrstan igrač tablića, odavno se uverio u to da apsolutna pravda ne postoji. Drugim rečima, i ta materija podložna je prilagođavanju, a što su veštije ruke onih koji je oblikuju, to su i razlike između postignutih rezultata veće. Bio je sposoban čovek. Ne bi bio tako ozbiljan protivnik u kartama da dugo nije vežbao igrajući se s propisima, zakonima i odredbama, tumačeći ih po sopstvenom nahođenju i potežući ih kad mu zatrebaju.
  Znao je, dakle, da je tužilac iz Koma u pravu: kriminalna dela prevare spadaju u njegovu nadležnost. Međutim, nerviralo ga je Sinusijevo nadmeno ponašanje i kao kad mu u partiji tablića krene loše, rešio je da skupo proda kožu.
  Nije video razlog da Ðeminaci leži u ćeliji u kasarni u Belanu, umesto u kasarni u Menađu. A kako ni od koga nije morao da traži odobrenje, potpisao je naređenje o Ðeminacijevom premeštaju iz Belana u Menađo i uručio ga poručniku Bovoli u petak kasno popodne s molbom da što pre prebaci zatvorenika.
  Poručnik nije imao šta da prigovori, ali u njemu se probudila sumnja. Posavetovao se s kapetanom Olivijerom Randačijem iz komande u Komu, koji mu je, umesto odgovora, samo rekao da oni moraju da izvršavaju naređenja i tačka.
  – Gledajte barem da vam ovaj ne pobegne – dodao je, misleći pritom na slučaj bekstva vlasnika fabrike Varekinija, koji je i dalje bio na slobodi.
  Međutim, i poručnik Ðunti je dobio jasna naređenja koja je, kao savestan karabinjer, morao da posluša.
  – I šta sad? – upita ga kolega Bovole.
 
 
 67.


  – Dakle, jasno vam je da vaš muž i njegova porodica, to jest vi, niste više pod mojom nadležnošću – zaključi gradonačelnik Parpajola pomalo zlurado.
  I dodade: – I budite ljubazni i izađite kako bih mogao da nastavim da radim... – reče Estenuati Ðeminaci, pokazavši joj vrata kabineta kroz koja je žena prošla pola sata ranije.
  Pola sata ranije. Širokim i teškim koracima. Nije imala baš ženstven korak.
  Parket u kabinetu škripao je pod njenom težinom. Podbočena i izvijenih leđa kako bi održala ravnotežu zbog težine stomaka, Ðeminacijeva je bacila senku na gradonačelnikov sto. Na Parpajolinom licu ukaza se netrpeljivost kad mu je žena, tonom od kojeg se naježio, rekla kako je došla da bi ga zamolila da se što pre i lično zauzme kod poručnika karabinjera da joj on objasni zašto je njen muž završio u ćeliji i šta čeka njenu porodicu.
  Parpajola se ugrizao za jezik: hteo je da joj kaže da tim tonom može da govori u svojoj kući, ali ne i u kabinetu u kojem se obrela. Međutim, diplomatski joj je odvratio da nikada ne bi dozvolio sebi da se meša u posao čuvara reda, jer je to neopravdano mešanje u tuđe nadležnosti.
  – U vašu nadležnost spada sve što ima veze s jednim vašim sugrađaninom u nevolji – zaključila je Estenuata.
  A Parpajola je, onda, odustao od diplomatije.
  – Može biti – zacerekao se.
  Ali slučaj je hteo da njen muž, osim što je dopao rukama pravde, nema stalno mesto boravka.
  – Zašto? – prošišta Ðeminacijeva.
  Gradonačelniku se učini da je tu reč izgovorio neki piskav glasić, možda glasić tog stvorenja koje žena još nosi u utrobi.
  – Zato što stan u kojem živite pripada bolničkoj upravi – objasnio joj je Parpajola.
 
 
 68.


  Upravni odbor bolnice Umberto Prvi dobio je stan u Ulici Manconi kao donaciju Princija Melija, koji je u osamdeset četvrtoj godini umro u bolničkoj postelji, okružen sa svoje petoro dece koja su se, verujući da je starac u komi i, dakle, nesvestan, pred njim posvađala oko podele tog stana.
  Meli ih je odlično čuo, ali se i dalje pravio da je u komi. Potom, kad je ostao sam, smislio je kako će da ih ujedini: postarao se da mu pošalju beležnika i u prisustvu svedoka sastavio je izjavu kojom saopštava da sporni stan ostavlja bolnici pod uslovom da ga koriste za smeštaj svojih zaposlenih.
  Da bi se obezbedio, Meli je poslušao beležnikov savet i dodao u izjavi da za izvršioca svog testamenta imenuje tadašnjeg gradonačelnika, kao i svakog sledećeg ko će ga na tom položaju naslediti. Ako, iz bilo kog razloga, stan ne bude korišćen u navedene svrhe, o njegovoj upotrebi odlučivaće opštinska uprava Belana.
  Meli je umro mesec dana kasnije, a njegova volja sve vreme je strogo sprovođena. Tokom poslednjih pet godina, u njemu je živeo jedan hirurg, doktor Pučini, koji se zatim, zbog ženidbe, preselio u Valtelinu. Potom se uselio još jedan lekar, doktor Pastrengi iz Kreme, koji je uživao na obalama Koma ali su ga 1925. vode tog jezera progutale i nikada više nije isplivao na površinu. Na kraju, stan su delile tri časne sestre iz reda Žalosnih majki, dok su čekale da se u bolnici osposobe posebne prostorije za njih.
  Posle njih se uselio knjigovođa Ðeminaci, pošto se zaposlio u bolnici kao glavni knjigovođa.
  Istog jutra kad je on uhapšen, direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelati naslutio je opasnost i otrčao je da popriča s vitezom Kraljevine Filibertom Amatijem, predsednikom upravnog odbora. Opasnost se krila u trenutnom statusu knjigovođe Ðeminacija.
  Naime, primetio je Malčelati naišavši na Amatijevo odobravanje, bolnička uprava ništa ne bi mogla da kaže ako bi joj neko zamerio što je obezbedila krov nad glavom porodici jednog kriminalnog lica. Zato što je to u krajnjoj suprotnosti s Melijevim uputstvima.
  – Neki nepošteni gradonačelnik – dodao je Malčelati – bez teškoća bi mogao da se posluži tim argumentom i da oduzme bolnici nekretninu koju je nasledila, i to uz blagoslov beležnika.
  Vitez Kraljevine Filiberto Amati nije gubio vreme. Ovlašćen da u hitnim slučajevima donosi odluke bez saglasnosti upravnog odbora, odmah je pisao – Scripta manent! – gradonačelniku Parpajoli, uveravajući ga da predano radi na rešavanju krize izazvane Ðeminacijevim hapšenjem i da se već postarao da se poništi ugovor o zakupu potpisan s porodicom Ðeminaci, budući da su odredbe ugovora dovedene u pitanje.
  Naravno, dodao je velikodušno, treba razmotriti i ljudsku stranu slučaja, činjenicu da je reč o brojnoj porodici s malom decom i tako dalje i tako dalje.
  Drugim rečima, bolnička uprava je spremna da progleda kroz prste Ðeminacijevima nekoliko dana dok se ne snađu, što nikako ne znači da time krše dogovor predviđen testamentom o zaostavštini gospodina Melija, kojeg se s poštovanjem sećaju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:10 am

69.


  – Dakle – zaključi Parpajola – iako vam je ostavljeno nekoliko dana da obezbedite drugi smeštaj, činjenica je da ste vi i vaša porodica od danas bez stalnog mesta boravka, da u pravnom smislu više niste žitelji ove varoši i da, pre svega, niste u mojoj nadležnosti!
  Estenuata je zanemela na gradonačelnikove reči.
  Odgovorilo je, u svoje ime, ono što je nosila u stomaku, ritajući se tako odlučno da se Estenuati stomak izobličio, što je primetio i Parpajola razrogačivši oči.
  Buduće novorođenče htelo je da pobegne iz tog kabineta! Što dalje iz tog grada ludaka!
  Estenuata nije bila u stanju ni reč da prozbori. Okrenu se u mestu, zakorači – parket zaškripa – i izađe. U hodniku naiđe na komunalnog policajca, koji se pozdravi s njom gledajući joj u stomak.
  – Delovala je prilično uznemireno – reče Pijanin nedugo zatim gradonačelniku.
  – Ko? – upita Parpajola.
  – Žena maestra Ðeminacija – objasni policajac.
  Parpajola se u tom trenurku priseti nečeg drugog.
  – Kad me već podseti – reče – slobodno kaži ostalima da nema ništa od osnivanja gradskog orkestra.
 
 
 70.


  Od svađe nikakve vajde nema, zaključili su poručnik Bovole i poručnik Ðunti, obojica udubljenja u razmišljanje o svojim naređenjima; Belanezu je naređeno da drži Ðeminacija pod strogim nadzorom i izolacijom, Menađanin je, međutim, dobio naređenje da ga sprovede na suprotnu obalu jezera.
  – Dakle?
  – Kao prvo, hajde da gledamo da ne povadimo oči jedan drugom – predloži Ðunti.
  Bovole se složio s njim.
  – A kao drugo, treba da proverimo da li oni u Leku znaju nešto o novom naređenju.
  Međutim, Leko kao da je pripadao drugoj vremenskoj zoni, kao da tamo još svi spavaju; telefon je zvonio u prazno.
  – Sedi, jer će ovo potrajati – posavetovao je poručnik Ðunti Bovolea.
  Ovaj je jedva primetnim osmehom naglasio prirodno tužan izraz lica.
  – Ne bih hteo da smetam... – reče.
  – Mora da se šališ? – odvrati Ðunti.
  Bovole kao da je bio na ivici suza.
  – Onda – reče – ako nemaš ništa protiv, pre nego što sednem, rado bih otišao da popijem kafu. Hoćeš li sa mnom?
  Kolega odbi poziv.
  – Možda kasnije – reče.
  Dok Bovole bude pio kafu, on će ponovo pozvati Leko, za slučaj da su se povratili u život.
  – Dobar dan – reče Ðunti kad su mu napokon odgovorili.
  Dobar malo sutra, što se tiče problema s Ðeminacijem. Nema nikakvih novosti, zatvorenik treba da ostane tu gde jeste i da čeka da se njegova sudbina razreši, i otkud sad to naređenje o premeštaju?
  – A da pokušate da se informišete? – predloži Ðunti.
  Naravno, ali to će potrajati, polako, čemu žurba.
  – A ko žuri? – zaključi Ðunti kad je spustio slušalicu.
  Bovole se vratio s brkovima od kafe.
  – Treba da budemo strpljivi – dočeka ga Ðunti, ponovo ga pozivajući da uđe u njegovu kancelariju i da se udobno smesti.
  – Ponašaj se kao da si u svojoj kancelariji.
  Kolega ga je shvatio doslovno.
  Poručnik iz Menađa bio je strastveni pušač. Od četrdeset do sedamdeset seraja dnevno. Posvećivao se pušenju kao da mu je to posao. Pola sata kasnije, na prostoriju se navuče novembarska magla i smrad kao u krčmi. Skoro neprimetno, bez namere da ga uvredi, poručnik Ðunti otvori prozor da malo provetri.
  I da, ako je moguće, stavi do znanja kolegi da je jedno pušiti, a nešto sasvim drugo trovati bližnje.
  Nije vredelo.
  Bovole spokojno nastavi, paleći svaku sledeću cigaretu opuškom prethodne.
  Bilo je jedanaest prepodne kad je Ðunti sa zadovoljstvom primetio da njegov kolega gužva praznu paklu. Odahnu od olakšanja i zakašlja se jer se, duboko udahnuvši nagutao dima koji je prožimao kancelariju, ali odmah zatim opsova u sebi. Zato što je Bovole već otvorio novu koju je izvadio iz unutrašnjeg džepa sakoa. I, osmehnuvši se, nastavio da puši.
  Ðunti je pokušao da izbroji cigarete koje je njegov prijatelj pržio jednu za drugom. Petnaest, osamnaest, dvadeset jedna... U podne se zabrojao.
  Možda dvadeset dve kad je Mandruca ušao da ga izvesti kako Ðeminaci odbija hranu, pozivajući se, iskolačenih očiju, na svoje pravo da zna zašto se prema njemu ponašaju kao da je državni neprijatelj i dokle će to da traje.
  Komandant je bio sažet.
  – I mi bismo voleli da znamo – odvrati, uz prećutno odobravanje Bovolea, koji je pripalio ko zna koju po redu cigaretu, možda dvadeset treću.
  – Šta da radim? – upita Mandruca.
  – S obzirom na njegovu težinu – dodade – ništa mu se neće desiti ako preskoči jedan ili dva obroka.
  Međutim, on je bio gladan.
  U pola jedan reče kolegi da će mu biti drago da ga ugosti u svojoj kući ako želi da pojede nešto.
  – Samo ti idi – odvrati Bovole, žut u licu. On bi radije ostao u kasarni, pored telefona, za slučaj da konačno stigne neka vest.
  Ionako nije gladan, izjavi.
  Naravno. Kad je spržio želudac tolikim cigaretama.
  Cigarete na stranu, Bovole je strahovao da će morati da se vrati u Menađo praznih ruku, bez poklona za gospodina istražnog sudiju.
  Ðunti ga je prozreo.
  Ni ja nisam gladan, reče.
  Bezočno je slagao. Bio je gladan kao vuk, pojeo bi i masnu krpu. Ipak, on je karabinjer, plaćali su ga da bude sumnjičav. Bilo mu je žao što je tako, ali nije mogao da ne razmotri mogućnost da će njegov kolega izvesti udar i preoteti mu Ðeminacija!
  A, ne!
  Dade voljno grčevima od gladi.
  Onda iznenada zamoli Bovolea za jednu cigaretu.
  – Ma, zar ti pušiš? – odvrati ovaj.
  – Ne, nikad nisam pušio – odgovori mu Belanez.
  Međutim, kad je video kako je kolega posvećen toj navici i kad se uzme u obzir da nemaju ništa pametnije da rade, odlučio je da proba, da otkrije kakvo zadovoljstvo pruža čoveku sisanje otrova iz tog malog cilindra.
  – Da... – reče Belanez pošto je dvaput povukao, a onda ugasi cigaretu.
  Sad mu je jasno da ima nečeg u ukusu duvana... ipak... pušiti jednu za drugom...
  – Jednostavno rečeno, šta nalaziš u tome?
  – Zadovoljstvo – odvrati Bovole.
  Ðunti je drugačije shvatao zadovoljstvo i objasnio mu je svoje sklonosti.
  Bog, Otadžbina, Porodica.
  Ima li on porodicu? Ženu, decu?
  – Da – odgovori Bovole.
  Ima ženu i dete.
  Potencijalnu udovicu i siroče – upozorio ga je Ðunti – ako nastavi tako!
  Menađanin potvrdi, držeći cigaretu između prstiju.
  – S budalama ne vredi raspravljati – podseti Belanez.
  Umesto odgovora, Bovole ugasi cigaretu. Onda predade kolegi još dve pakle seraja koje je izvukao ko zna odakle i zamoli ga da ih uništi.
  – Ako te zanima – izjavi službenim tonom – upravo sam prestao da pušim.
  Narednih nekoliko sati sve je proteklo glatko.
  Međutim, oko dva, poručnik Bovole počeo je da pokazuje sve simptome apstinencije: uznemirenost, drhtavica, glad – ali za duvanom. Više nije brinuo što nema vesti iz Leka. Žalio je jedino što je doneo prenagljenu odluku i dao bi celu platu kolegi u zamenu za samo jedan seraj.
  Ðuntiju nije promakla kolegina muka. Ali pravio se da ništa ne primećuje. Pokušao je da mu odvuče pažnju banalnim razgovorima, ali Bovole je jedva odgovarao, zureći u prste desne ruke, požutele od duvana. Bilo je četiri kada su odlučili da još jednom telefoniraju, ali ishod je bio nepromenjen: i dalje ništa. A povrh toga, iz Leka su mu netrpeljivim tonom preporučili da prestane da im telefonira; novosti nema, naređenje je ostalo isto, potpuna izolacija, neka se potrudi da ga sprovede i doviđenja.
  Ostalo je još pola sata do polaska poslednjeg parobroda za Menađo. Bovole odahnu od olakšanja, spremajući se da pođe. Kolega nije hteo ni da čuje da ga ne otprati. Menađanin je sve učinio da ga odvrati od te namere.
  Do kurca, želeo je u miru da izađe i da uleti u prvu prodavnicu cigareta na koju naiđe!
  Ali poručnik Ðunti je prozreo njegovu skrivenu misao i odlučio da mu pomogne da održi obećanje da nikad više neće zapaliti.
  Izašli su, Bovole je bio tužan kao nikada do tada.
  Međutim, čim se popeo na brod i poslednji put mahnuo kolegi, počeo je da se osvrće unaokolo. Naposletku ugleda žar kako svetluca na komandnom mostu. Pope se lakim korakom i koristeći činjenicu da na sebi ima uniformu, uđe, iako je putnicima bio zabranjen pristup na komandni most. Onda upita kapetana da li bi bio tako ljubazan da mu da jednu cigaretu. Ovaj mu je ponudi uz osmeh: turmak.
  Bovole je pripali i stade željno da uvlači dim punim plućima, pokušavajući da iscedi iz tog aromatičnog duvana ukus koji bi barem ličio na onaj snažan, opor ukus seraja. Nije vredelo. Povukao je tri-četiri puta i već je stigao do filtera, opekavši jezik.
  Seraj, seraj...
  Srećom, Menađo je bio blizu. Menađo i njegova trafika nadomak mola.
  Znao je da će, tek pošto popuši dve svoje omiljene cigarete, moći da se usredsredi i da skupi hrabrost da se pojavi pred gospodinom istražnim sudijom bez Ðeminacija koji je ostao u Belanu, pod nadzorom tamošnjeg kolege.
  Koji je, za to vreme, dobro provetrio kancelariju. Onda je seo s rukama u džepovima, gde je napipao jednu od dve pakle Bovolinih cigareta.
  Izvesno vreme ju je premetao po rukama, onda ju je otvorio, izvadio jednu cigaretu i gurnuo je u usta.
  Povuče nasuvo.
  Zatim pozva Mandrucu.
  – Imaš li šibicu? – upita.
  Mandruca isprva pomisli da nije dobro razumeo.
  – Šibicu – ponovi poručnik.
  Naređenja se najpre izvršavaju, a onda se, eventualno, raspravlja o njima.
  Pripali mu.
  – Ali, otkad vi pušite, poručniče? – upita zatim.
  Ðunti ga pogleda i otpuhnu beličasti oblačić.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:10 am

71.


  Vlasnik fabrike Varekini nije pobegao u Švajcarsku. Niti je, uprkos priči koju su proširili neki dobro informisani, bio u Francuskoj.
  Naravno, kad je došlo do kraha, shvatio je da ne može da ostane u Menađu.
  Šta da radi?, pitao se.
  Da se suoči s poverenicima, s pravdom, neizbežnim zakonskim i moralnim posledicama?
  Ni slučajno, odgovorio je sebi.
  Iste večeri kad je Ðeminaci dao otkaz, pokucao je na kapiju samostana braće kapucina u Dongu, zamolivši ih da mu pruže gostoprimstvo.
  Na nekoliko dana, reče. Pravdao se izmislivši nevolje koje ga udaljavaju od žene. Mora da razmisli i potrebni su mi mir i samoća.
  Dobra braća progutaše izmišljotinu i prihvatiše ga ponudivši mu da živi u skladu s ritmom njihovog umerenog života dok ne razbistri misli.
  Međutim, tri dana kasnije, kad je Varekini već bio poslao poruku tobožnjem kovaču Fabriciju Betoli, zahtevajući od njega da ga obavesti kada i gde mogu tajno da se sastanu kako bi razgovarali o vrlo hitnoj stvari, starešina samostana saznao je pravi razlog koji ga je naveo da potraži utočište kod njih.
  Izbacio ga je iz samostana, ali nije želeo da se meša. Obećao mu je da ga neće potkazati karabinjerima i dozvolio mu je da ode tokom noći, kako bi izbegao rizik da ga neko vidi.
  Šta da radi?, ponovo se pitao Varekini.
  Švajcarska, naravno. Najjednostavnije rešenje, jer se nalazi odmah iza planina. Ali, teško je stići ako čovek ne zna staze koje koriste krijumčari.
  Zato mu je bio potreban Betola i mesto gde će se sakriti na nekoliko dana.
  Ali gde?
  Da ode kući, kod žene, nije mu delovalo kao dobro rešenje, u tom slučaju bolje bi mu bilo da se odmah preda.
  Nešto mu je palo na pamet dok je polako, trudeći se da se drži mraka, hodao prema Menađu.
  Pa kako se nije odmah toga setio?, pitao se.
  Naravno, ni u tom slučaju neće biti zaštićen od izvesnih nevolja.
  Šta ako pruži otpor? Ako se prepadne zbog mogućih posledica?
  Ma, pomislio je pustivši korak, htela – ne htela, moraće da prihvati njegovo društvo.
  Na kraju krajeva, drži je u šaci.
  Čvrsto.
 
 
 72.


  Kad je Verekonda ugledala pred sobom svog bivšeg poslodavca, nije se izbezumila niti je pomislila da zove karabinjere. A nije se ni usprotivila njegovom zahtevu da mu pruži gostoprimstvo na nekoliko dana.
  Štaviše, u sebi je zahvaljivala nebesima i sudbini što joj se, iako s priličnim zakašnjenjem, na kraju nasmešila i krunisala njen ljubavni san.
  Dobro je znala da je gazda oženjen, ali svejedno, nikad se nije trudila da potisne svoja osećanja. Naprotiv, negovala ih je i pothranjivala godinama, krišom gajeći nadu da će igrom sudbine jednoga dana i u njemu buknuti plamen strasti i da će on sve napustiti kako bi se samo njoj posvetio. Zato je uvek bila spremna za to i odbijala je one udvarače koji su u njoj videli odličnu partiju i pouzdanu devojku, pošto je bila posvećena poslu, kući i Crkvi i, pre svega, po njenom mišljenju, zato što nije bila ni lepa ni ružna.
  Varekiniju nije dugo trebalo da prozre osećanja koja su protresala njegovu sekretaricu. Iza leđa joj se slatko smejao s knjigovođom Ðeminacijem, koji je imao običaj da kaže kako bi Verekonda, na jedan gazdin mig, bila spremna da skoči u jezero i to usred zime.
  Koliko je Ðeminacijeva tvrdnja tačna, Varekini se lično uverio mesec dana ranije kad joj je dao jednu ponudu.
  I tom prilikom Ortalijeva nije oklevala: prihvatila je bez pogovora, sprovela želje čoveka svog života ne razmišljajući da se time prepušta njegovoj milosti, ali svakako ne na način koji je ona priželjkivala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:11 am

73.


  Duvandžija nije znao šta da radi kad mu je poručnik Bovole, kojem je vodica pošla na usta, tražio paklu seraja.
  Nije mu ostala nijedna.
  – Nijedna?
  – E!
  Pa kako je to moguće?
  Duvandžija slegnu ramenima.
  Ionako drži samo po nekoliko pakli. U tom kraju, gde pušači uglavnom kupuju prokrijumčarene cigarete, oni koji puše domaće mogu se izbrojati na prste jedne ruke.
  Osim toga, pre sat vremena prodao je poslednje dve pakle seraja koje je imao u radnji.
  Poručnik proguta kao da su mu ispred nosa odneli neku poslasticu.
  – Sutra ću da napravim zalihe – reče mu duvandžija.
  E baš ti hvala! Do sutra je ostala još cela noć, pomisli poručnik.
  Načini korak kao da će da izađe, ali onda zastade i vrati se. Nešto mu je sinulo.
  Dve pakle, četrdeset cigareta.
  Njemu bi bilo dovoljno deset da izdrži do zore.
  – Ko ih je kupio? – nagonski upita.
  Ako je neko iz varoši, začas će ga naći i zamoliće ga za jednu paklu.
  Ko bi uskratio takvu uslugu gospodinu poručniku?
  Duvandžija se složio s njim.
  I, dodao je, što se toga tiče, gospodin poručnik ne mora mnogo da pešači, budući da je poslednje dve pakle seraja kupila Verekonda Ortali.
  – Verekonda Ortali? – začudi se poručnik.
  – Jeste li sigurni? – dodade.
  – Kao što sam siguran da sad stojim ispred vas – odvrati duvandžija.
  – Nikad je nisam video da puši – primeti poručnik.
  Ni duvandžuja je nikad nije video da puši. Niti je ulazila u njegovu radnju da kupi cigarete.
  – Ipak, i sami znate, poručniče, kakve su te usamljene žene, na zalasku mladosti...
  Dok su mlade, dosadne i bledunjave, a onda, kad zađu u izvesne godine, otkriju draži nekog sitnog poroka...
  U svakom slučaju, nema sumnje: pre sat vremena upravo je ona kupila dve pakle seraja, poslednje.
 
 
 74.


  Kad je pred sobom ugledala poručnikovo lice, nije se ni zbunila ni uznemirila.
  Izdržala je njegov pogled.
  U tom trenutku učinilo joj se da je oduvek znala da će se tako završiti: nijedna strast ne može imati srećan kraj niti može skliznuti u banalni odnos i zamreti.
  Karabinjerove namere bile su jasne, Verekonda nimalo nije sumnjala u njih, nije bila glupa, shvatila je u letu.
  Čim je žena otvorila vrata, poručnik je osetio oštar i jak, prepoznatljiv miris svojih omiljenih cigareta. Čak mu se učinilo da je osetio svež miris dima, miris cigarete koja upravo u tom trenutku gori i pogledavši preko Verekondinog ramena, pokušao je da otkrije gde ju je spustila.
  Kad je primetila taj ispitivački pogled, Verekonda je shvatila.
  – Tamo je – reče.
  Nije uspela da obuzda smešak nalik grimasi mučenice koja se napokon uzdiže kroz svoje muke.
  Kako, tamo je?, odvrati poručnik koji nije mogao da sačeka da gurne jedan seraj u usta, možda čak i taj koji negde gori, ne mari što je do maločas bio među sparušenim usnama Ortalijeve.
  Verekonda mu, umesto odgovora, pokaza da pođe za njom.
  Neka napokon neko sazna, vidi i shvati, razmišljala je žena dok je koračala prema dnevnoj sobi, gde je Varekini našao utočište: ni u Švajcarskoj ni u Francuskoj, nego u njenoj kući.
  Tu, kod nje!
  – Evo ga – reče, otvarajući vrata.
  Jednim pogledom poručnik je snimio prostoriju: u dnu se nalazila mala vitrina s kompletom čaša za rozolin, portreti predaka na zidovima, mali kamin koji verovatno godinama nije video vatru, sofa prislonjena uza zid ispod jedinog prozora u sobi, ispred kamina stočić s heklanom šustiklom, sa strane dve masivne polufotelje neodređenog stila. Jedna je bila prazna. U drugoj je sedeo Varekini i blaženo pušio seraj: poručnik se zagleda u stub plavičastog dima koji se dizao prema tavanici iscrtavajući nejasne geometrijske figure.
  Ko je to bio?, upita Varekini i žudno povuče dim.
  Kad je čuo taj glas, poručnik se skamenio. Zahvaljujući svojoj lošoj navici, na putu je da ostvari najveći uspeh u karijeri.
  Ali to nije bio kraj iznenađenjima te večeri.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:12 am

75.


  U nedelju u sedam ujutru, ispred poručnika Ðuntija ležao je hitan telegram s apsolutnim prioritetom, kojim se knjigovođa Onorato Ðeminaci pušta na slobodu budući da nije počinio krivična dela koja su mu bila pripisana.
  Ni ja nisam nizašta kriv – razmišljao je karabinjer. Ipak, sad će on ispasti budala zbog tuđe greške.
  Prethodne večeri, kolega iz Menađa ubio je dve muve jednim udarcem.
  Prva muva bio je Varekini.
  Kad je u dnevnoj sobi Ortalijeve shvatio da ispred njega, okrenut leđima, sedi optuženi, spremno ga je zadržao a onda mu stavio lisice. Akcija je bila toliko munjevita da je u jednom trenutku zaboravio koliko žudi za cigaretom. Ipak, kad je doveo Varekinija u položaj da ne može da mu naudi niti da pobegne, želja se vratila, još jača.
  Tokom pretresa begunca, poručnik je naišao na celu paklu omiljenih cigareta i bez oklevanja je zaplenio. Popušio je dve pre nego što se zaputio prema kasarni, sprovodeći uhapšenog.
  Ali, kao što je rečeno, tu nije bio kraj iznenađenjima.
  Zato što je Verekonda Ortali, čim je shvatila da će poručnik odvesti njenog voljenog u lancima, rekla: – Idem s vama.
  Zašto?, upitao ju je Bovole.
  Pogled Ortalijeve bio je uznemiren, kao da je obuzima groznica. Obuzeta zanosom, bila je ubeđena da je njena sudbina vezana za sudbinu bivšeg gazde, i u dobru i u zlu.
  – Imam i ja nešto da kažem – izjavila je.
  Varekini, koji do tog trenutka nije ni zucnuo, silovito prasnu: – Umuknite, kretenušo!
  Ortalijeva nije ni trepnula na tu uvredu, koja je, međutim, pobudila poručnikovu radoznalost.
  – Šta to znači? – upita.
  – Ne slušajte tu gusku! – ponovo je uzviknuo Varekini.
  Ništa nije vredelo; plamen strasti koji je goreo u Verekondi potpuno ju je zaslepeo. Varekini je prostački vređa, pa šta?
  Njoj je bilo jasno šta se događa, to joj je govorilo njegovo srce. Otkrivalo joj je njegov poslednji očajnički napor da je spasi optužbe za prevaru.
  Međutim, Varekini ju je vrlo svesno vređao; dobro je znao da će ga teretiti za još jedno krivično delo ako Verekonda prizna šta je uradila. Zato je pokušavao, sve živopisnijim uvredama, da zapuši usta svojoj nekadašnjoj sekretarici, sve dok se poručnik nije umešao i ućutkao ga.
  – Objasnite mi – naredio je ženi, a Verekonda je podigla branu.
  Reč je o činjenici da je na nekim nalozima za plaćanje i mnogim menicama, vlasnik fabrike falsifikovao potpis knjigovođe Ðeminacija. Neposredni izvršilac krivotvorenih potpisa bila je ona, koju je na to krivično delo naveo Varekini, svestan svog uticaja na sekretaricu. Verekonda je to učinila iz ljubavi, slepo verujući svom gazdi i nimalo se ne pitajući kakve će posledice zbog toga snositi ona i pre svega knjigovođa Ðeminaci. Za kojeg se, u svetlu tih otkrića, ispostavilo da očigledno nije znao ništa, da je nevin kao što je urlajući ponavljao sve dok nije izgubio glas.
  S druge strane, razmišljao je poručnik, na teret Varekiniju može se staviti i krivično delo prevare nesposobnog lica. Naime, pošto je podrobno ispitao i osmotrio Ortalijevu, bio je ubeđen da joj fali neka daska u glavi.
 
 
 76.


  Na vest o oslobađanju, koju mu je saopštio poručnik Ðunti promrmljavši nešto u znak izvinjenja i zamolivši ga da ga ne smatra odgovornim za sve što se dogodilo, budući da on samo izvršava naređenja, da je poslednja rupa na svirali – najslabija karika u lancu, ako mu se tako više sviđa – knjigovođa Ðeminaci nije se trgao iz bezvoljnosti u koju je zapao posle četrdeset osam sati posta i izolacije.
  – Slobodni ste – ponovi karabinjer. – Možete da idete kući.
  Ðeminaci klimnu glavom, ali ništa ne reče.
  – Hoćete li da pođem s vama? – upita Ðunti.
  – Ne – prošaputa knjigovođa.
  Možda bi više voleo da pozove nekog od njegovih?
  Ðeminaci ponovo reče ne.
  Bio je zbunjen. Osećao se nesigurno na nogama, a u ušima mu je odjekivao zvižduk, kao da mu voz tutnji kroz glavu. U časovima samoće, kad više nije imao snage da viče, knjigovođa je počeo da smišlja plan koji je odlučio da sprovede u delo kad se izvuče iz nevolje u koju je nevin upao.
  Dok su prolazili sati, mogućnost da taj plan ostvari delovala mu je sve dalje. Neočekivano poručnikovo saopštenje zateklo ga je nespremnog i sad je pokušavao da sastavi komadiće onoga što je naumio da učini kad ga, kao što se i dogodilo, oslobode.
  Prošlo je osam kad je izašao iz kasarne, siva svetlost spuštala se s neba, a u vazduhu je lebdeo miris svežeg hleba.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:12 am

77.


  Posle nesporazuma koji je doveo do njegove suspenzije, direktnim telefonskim pozivom iz partijske organizacije u Komu, Atilio Bonđoani vraćen je na položaj sekretara Nacionalne fašističke partije u Belanu.
  Bilo je osam ujutru kad mu je zazvonio telefon. Bonđoani je još spavao. Razbudile su ga reči druga Malparatija iz sekretarijata u Komu.
  Neverovatan preokret koji je nastao u istrazi bankrota Varekini distilatija, sad je postao i izuzetan propagandni materijal.
  – Jeste li me razumeli? – upita ga Malparati.
  – I jesam i nisam – odgovori Atilio, još uvek pospan.
  – Druže, dobro me slušaj – zagrme ovaj.
  Ðeminaci je nevin kao anđeo.
  – Oličenje poštenja, čovek iskrenih namera i ispravnih pogleda!
  Moralne karakteristike koje je trebalo sasuti u lice onome ko je brzopleto proglasio knjigovođu kriminalcem, pokušavajući na taj način da disikredituje partiju.
  – Mi umemo da izaberemo prave ljude!
  A slučaj Varekini to je i dokazao.
  Dakle, ono što se dogodilo iskorišćeno je za publicitet. Podozrivima je ukazivano na Ðeminacija kao na blistav primer.
  – Partija nikad ne greši!
  Dobro bi bilo i kad bi izmučenog knjigovođu javno rehabilitovali, kad bi pružili moralnu satisfakciju tom čoveku na čije vrline, koje su se razvijale pod okriljem partije, treba ukazivati kao na karakteristike pravog fašiste, koje ih razdvajaju od ostalog sveta.
 
 
 78.


  Kad se, oko pola devet, pod slabašnim svetlom koje čak ni u podne nije moglo da obasja celo odmorište, Estenuata Ðeminaci obrela licem u lice sa svojim mužem, najpre je pomislila da je pobegao iz zatvora. Spustila je ruku na stomak i ništa nije rekla.
  Ðeminaci je možda naslutio ženinu uznemirenost, njenu skrivenu misao.
  Zato je rekao: – Slobodan sam. – Bila je to prva smislena rečenica koju je izgovorio posle četrdeset osam sati.
  Estenuata podignu ruku sa stomaka.
  – Zašto onda ne uđeš u kuću? – upita.
  Ðeminaci je zaključio da ne bi bilo pametno da skrene pažnju ženi da mu je svojom krupnom figurom, dodatno izobličenom stomakom, zaprečila prolaz.
  Kad je ušao, Onorato je upita zašto u kući vlada potpuna tišina. Podsećala ga je na tajac koji mu je obavijao misli tokom poslednjih četrdeset osam sati provedenih u ćeliji. Estenuata mu objasni da je pustila decu da spavaju iako će propustiti nedeljnu misu, jer nije želela da joj se motaju unaokolo ili, još gore, da ih izlaže radoznalosti i ogovaranjima.
  Dobro, složio se knjigovođa.
  Dobro, zato što su mu bili potrebni mir i tišina kako bi mogao da izloži odluku koja je sazrela u njemu dok je bio u zatvoru.
  – Slušaj – otpoče Ðeminaci.
  Ali u tom trenutku neko pokuca na vrata.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:13 am

79.


  Pismu kojim se, u ime upravnog odbora bolnice, porodica Ðeminaci obaveštava o raskidu ugovora o zakupu, uz obavezu da u roku od osam dana isprazne stan, nedostajao je još samo potpis predsednika, viteza Kraljevine.
  Odneće mu ga da ga potpiše za dva sata, pomisli direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelati. Kad predsednik, kao i svake nedelje, bude došao u bolnicu na svetu misu koju drži don Kalandra u bolničkoj kapeli.
  Posle potpisivanja, moći će da pošalje pismo. Sutra, u ponedeljak.
  Preporučeno, s potvrdom.
  Tako da će gradonačelnik, ako mu padne na pamet da im na prevaru otme stan, morati da zaboravi tu ideju. U sreću se uzda lud, a pametan u svoj trud. Volja jadnog Melija u potpunosti se sprovodi.
  Međutim, neki unutrašnji glas savetovao je Malčelatija da ne bude tako siguran u to da se zaštitio od iznenađenja. Možda gradonačelnik još spava i možda će ga uznemiriti telefonskim pozivom u to doba. Ipak, zarad sopstvenog mira i mira celog upravnog odbora bolnice, odluči da najavi ono što je odlučeno, a što od ponedeljka stupa na snagu i postaje zvanično.
  Srećom, Parpajola je odavno bio ustao. Bio je budan, potpuno budan, ali neraspoložen.
  Upravo se oprostio s partijskim sekretarom koji ga je upoznao s novostima i političkim posledicama Ðeminacijevog oslobađanja a zatim otišao pravo kod knjigovođe.
  Morao je da pokuca četiri-pet puta.
  Kad je odlučio da odustane, na pragu se pojavila gospođa Estenuata.
 
 
 80.


  Atilio Bonđoani je ušao u kuću Ðeminacijevih paradnim korakom i odlučio se za otvoren, sažet i srdačan pristup. Rekao je da mu je jasno da je suvišan, neočekivan gost u toj kući i u to vreme, ako se uzmu u obzir okolnosti.
  Dakle, neće se zadržavati niti će zadržavati knjigovođu. Porodica je na prvom mestu.
  – Ipak – izjavio je, nije mogao da izbegne tu posetu koju je podržala i regionalna partijska organizacija, u želji da izrazi knjigovođi Ðeminaciju svoju radost zbog srećnog ishoda tog sramnog događaja.
  I ne samo to.
  Iskoristio bi priliku da uputi knjigovođi svoje lične čestitke kojima se pridružuje partija, na čvrstini i miru s kojima se suočio s neprijatnim okolnostima. Sačuvao je čvrstinu i mir uprkos zlim jezicima i sumnjama, budući da su te vrline plod čestitosti pravog fašiste.
  – Vrline u koje partija nikada nije sumnjala.
  Čak ni tokom mračnih dana koji su upravo prošli.
  Došao je s jasnim zaduženjem da obnovi poverenje koje mu je partija jednom već bila ukazala. I da mu kaže da uvek može da računa na njega, skromnog slugu, kao na prijatelja, i na partiju kao na drugu kuću u kojoj će uvek naći toplinu domaćeg ognjišta.
  Kod domaćeg ognjišta Ðeminaci je izgubio nit. Netremice je gledao Bonđoanija u oči i povremeno klimao glavom, kako ne bi ostavio utisak da ga ne sluša. Ali mogao je samo da vidi kako mu se pomeraju usne i da uhvati tek pokoju reč.
  Izvinjenje... poverenje... kurs... stroj... građanska hrabrost... upad... porodica... Partija... svetao primer...
  Bonđoanijev blagoglagoljiv nastup potrajao je desetak minuta.
  – Dakle, još jednom se izvinjavam što sam upao nepozvan u ovako rani čas.
  Izgledalo je kao da je završio.
  Međutim.
  Očigledno nije, pošto je nakon izvinjenja rekao da mora da mu izrazi svoje lično divljenje i, naravno, divljenje partije zbog uzorne moralne čvrstine koju je iskazao.
  Čime je zaista završio.
  Potom je, uputivši mu rimski pozdrav, Bonđoani izašao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:14 am

81.


  – I u najmanju ruku neblagovremeno – reče gradonačelnik Parpajola pošto je saslušao tekst kobnog pisma o raskidu ugovora i prinudnom iseljavanju.
  I nasmeja se.
  Grohotom, iz stomaka.
  Direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelatija umalo kap nije udarila.
  Tako se, pomisli, smeju lisice. Ili lešinari.
  Nije valjda gradonačelnik već preduzeo korake kojima će matirati bolnicu?
  Uobičajen svrab, znak strepnje, raširi mu se po tabanu.
  – Šta to treba da znači? – upita.
  Tako, pomisli gradonačelnik, govore kastrati. Ili dupedavci.
  To znači da je pismo te sadržine dobro jedino za smeće. I da bi trebalo, štaviše, morao bi, da smisli drugo. Ali ovoga puta sa izvinjenjem, ne menjajući ime i adresu primaoca, budući da je pravda zadovoljena i da je Ðeminaci i dalje, po zakonu, glavni knjigovođa bolnice Umberto Prvi.
  – Zar se dogodilo nešto što ja ne znam? – prasnu direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor s izvesnom histeričnom notom u glasu.
  Gradonačelnik je, zauzvrat, pošto je sa uživanjem ostavio tog ljigavca da se još malo migolji, upitao: – Zaista ništa ne znate?
 
 
 82.


  Armelina Bankijeri, komšinica koja je nekoliko dana ranije, naoružana bocom sirćeta povratila iz nesvestice Estenuatu Ðeminaci, umalo se nije sudarila s partijskim sekretarom koji je dostojanstveno silazio niza stepenice.
  Neobično stepenište, mračno, koje vodi do petog sprata. Ostatak palate iz osamnaestog veka na čijim je ruševinama podignuta sadašnja zgrada. Napravljeno u obliku vrlo uske spirale koja je onemogućavala onome ko silazi da vidi onog ko se penje i obrnuto. Zato su ljudi naletali jedni na druge, što se umalo nije dogodilo i sekretaru pred kojim iskrsnu žena sa šerpicom punom upravo kupljenog mleka.
  – Oprostite – reče sekretar, namah privučen Armelininom najuočljivijom draži, prekrasnim balkonom s pogledom na svet: imala je veličanstveno poprsje, dve legendarne sise koje su devojku i ranije dovodile u nepriliku.
  Bankijerijeva je imala dvadeset osam godina i u Belano je došla 1902, kao štićenica doma za nahočad San Roko, koji su držale monahinje iz reda Milosrdnih sestara. U nesreći je izgubila oba roditelja, bračni par iz Solbijate Olone, koji su jednog jutra krenuli biciklom na posao, i upali u odvodni kanal gde su ih našli tek posle tri dana; njih dvoje i jedan bicikl kojim su se zajedno vozili.
  Za Armelinu, koja je tada imala četiri godine i nijednog rođaka spremnog da je uzme, pobrinula se parohija koja je na kraju uspela da je smesti u sirotište u Belanu.
  Ne znajući ništa o nesreći koja je zadesila malenu, Rajmondo Arigoni, čovek koji je radio teške poslove u sirotištu, sačekao je malu Armelinu na stanici u Belanu i poveo je svojoj kući pevajući joj usput šaljive stihove na melodiju stare pesme Bicikl: Čuvajte se, cure mlade jer s bicikla jedna pade. Čudna sprava, nije šala, ko je ne zna, ode glava.
  Sitna mršava i poslušna, Armelina je za nekoliko godina postala prava radost časnim sestrama u sirotištu. Njihova jedina briga bila je devojčicina krhka građa, jer otkako je došla, ni sto grama se nije ugojila. Zato su se posavetovale s lekarom koji je pregledao devojčicu i predvideo da će malena u budućnosti biti bolešljiva.
  Kad je napunila deset godina, Armelina je više bila dragocena pomoćnica nego štićenica sirotišta. Imala je ozbiljan izraz lica i sa strogošću je, ali ne i surovo brinula o najmlađim štićenicama održavajući mir i tišinu za stolom, vodeći ih na misu i nadzirući njihovu igru.
  Drugim rečima, bila je pouzdana devojčica kojoj su časne sestre mirne duše mogle da prepuste brigu o manjoj deci.
  Zato niko nije bolje od Armeline mogao da udovolji zahtevu koji je tadašnji paroh postavio milosrdnim sestrama.
  A paroh je, kad su mu je predstavile, u prvom trenutku pomislio da je Armelina dečak i prihvatio je ponudu.
  Naime, njihovom crkvenjaku trebao je neko za pomoć u kući. Dva meseca ranije, njegova žena je nezgodno pala s pozornice dok su spremali predstavu na temu osvajanja Libije i polomila je nekoliko pršljenova.
  Lekari su joj naredili da miruje šest meseci.
  A onda će videti.
  Ipak, bili su vrlo podozrivi u pogledu prognoze i već su nagovestili crkvenjaku mogućnost da će žena ostati nepokretna ili da će, u najboljem slučaju, moći da se kreće uz nesnosne bolove i naprezanje. U svakom slučaju, nikad više neće biti pokretna kao nekad.
  Časne sestre su parohov predlog smatrale odličnom prilikom. S druge strane, Armelina se približavala jedanaestoj godini, uzrastu u kojem štićenice sirotišta počinju da rade. Najviše posla je bilo u pamučnom kombinatu i fabrici vate. U crkvenjakovoj kući devojčicu je sigurno čekao manje naporan posao, primereniji njenoj krhkoj građi. A možda će u crkvenjaku i njegovoj ženi naći porodicu.
  Kako god bilo, dogovor je sklopljen i Armelina je počela da radi u crkvenjakovoj kući. Godinu dana je izlazila iz sirotišta u osam ujutru i vraćala se uveče.
  Kad je napunila dvanaest godina, postala je punopravan član porodice. Crkvenjakova žena je bila prikovana za stolicu, mogla je da napravi samo nekoliko koraka a i to uz veliki napor. Više nije bilo smisla da Bankijerijeva svakodnevno putuje. Muž i žena su je već smatrali svojom ćerkom, a i u njoj se razvila naklonost prema njima. Uz potpunu saglasnost milosrdnih sestara i paroha, sasvim se preselila u crkvenjakovu kuću.
  Tu je ostala do trinaeste godine kad je njeno telo doživelo neverovatnu promenu, počevši upravo od onog dela na kojem je sad počivao pogled sekretara Bonđoanija.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:14 am

83.


  Nije to bilo prvi put da je Bonđoani vidi. Štaviše, nekoliko puta ju je čak i sanjao. Raspitao se gde živi, čime se bavi. Uz lične podatke do kojih je došao, skicirao je i njen karakter: oštar, i to doslovno. Nekoliko lokalnih mangupa već je osetilo nokte Bankijerijeve. To je Bonđoaniju bilo dovoljno da strpljivo čeka i da iz dana u dan odlaže akciju.
  Ali sad kad ju je sudbina praktično gurnula u njegovo naručje...
  – Oprostite... – rekao je.
  Armelina se ukipila i ostala da stoji kako bi on mogao da prođe. Kad je sišao na stepenik na kojem je stajala Armelina, stajali su licem u lice. Onda je produžio, sišao je još jedan stepenik. I našao se licem u lice s njenim bujnim grudima.
  Kad bi mogao da zavuče nos u taj razdeljak, i ne samo nos!
  Armelina nasluti njegove misli.
  Pocrvene od besa.
  Uvek ista priča, pomisli.
 
 
 84.


  Radnici. Zidari. Trgovački pomoćnici. Mangupi. Čak i poneki oženjen muškarac s decom.
  Time se, do tog trenutka, završavao spisak njenih udvarača.
  Armelina je znala da su grudi krive za to. Njihova nesrazmerna veličina. Ostavljale su utisak da je ona blage naravi. Lako osvojiva i krotka.
  Rečju, slična kravi.
  Uvek ista priča koja se protezala od 1913, kad su počele naglo da joj rastu, prinudivši tadašnjeg paroha da je odvoji od ljudi koje je smatrala svojom porodicom.
  To se dogodilo u maju iste godine. Možda je na parohovu odluku uticala nezdrava klima koja je već neko vreme vladala u varoši nakon žestokih polemika koje su se razvile pre, za vreme i posle proslave četrdesetogodišnjice osnivanja Radničkog udruženja za međusobnu pomoć. Naime, dvadeset drugog maja, u domu kulture održano je plesno veče. Mali orkestar unajmljen za tu priliku bio je specijalizovan za tango, ples koji se u to vreme smatrao sablažnjivim. Sam paroh ga je osudio s propovedaonice, ali vrlo odmereno. Međutim, njegov poziv na bojkot plesne večeri vernici su prihvatili s preteranim oduševljenjem i ubrzo je zavladala tolika napetost da su održavanje proslave, u kojoj je učestvovalo mnoštvo Belaneza ali i ljudi sa strane, morali da obezbeđuju karabinjeri. Nije se dogodilo ništa posebno. Samo je preko noći grad bio prelepljen malim plakatima na kojima je nepoznati šaljivdžija napisao: Tango plešu besramni muškarci, privijaju žene, podilaze ih žmarci. Bič u ruke i na pošast udri, Belano te zove, digni svoj glas mudri.
  Slučaj je dospeo u novine i tako, umesto da zamre, polemika se rasplamsala. U takvoj klimi se jednog lepog jutra paroh popeo u crkvenjakovu kuću i rekao mu da više ne može da zadrži Armelinu u kući.
  – Zašto? – upitao je ovaj.
  Po sveštenikovom mišljenju, zato što je previše upadljiva. Već neko vreme je razmišljao o tome. Nagli devojčin razvoj bio je u najmanju ruku neprijatan. To njeno pretvaranje u ženu tako je... tako očigledno, da se stiče utisak da se ona menja iz dana u dan... priziva... jednostavno rečeno... skaredne misli i privlači ne baš čedne poglede.
  Smeju li dozvoliti da se tako nešto događa upravo tu, u parohiji?
  Imajući u vidu i činjenicu da se Armelina ne stara samo o crkvenjakovoj kući, već i da pomaže u crkvi.
  Naravno, devojka verovatno nije ni svesna toga, ona nije kriva, takva joj je priroda...
  Ali paroh mora da se brine o redu u svojoj parohiji.
  Video je on ta lica!
  Nova lica!
  Naročito mladiće koji do sada nikada nisu pratili misu, a odnedavno su počeli da dolaze u crkvu i da se vrzmaju oko oratorijuma.
  Iznenada preobraćeni?
  Na kraju, da bude iskren, nije on jedini koji misli da je Armelinino prisustvo unutar parohije izvor neprijatnosti. Naprotiv, on se verovatno ne bi ni odlučio na taj korak da ga članovi saveta crkvene opštine nisu podstakli da razmotri slučaj.
  Dakle, zarad njegovog mira i mirnog života njegovog stada, odlučio je da bi bilo bolje udaljiti devojku iz crkvenjakove kuće.
  Crkvenjak je bio zgranut. On je Armelinu gledao kao svoje dete.
  A sad treba da je izbaci iz kuće?
  Tek tako?
  Napolje, iš, kao da je kokoš?
  Paroh ga je uverio da shvata njegova osećanja. Ali smatra da je zaista okrutan ako misli da on nije razmotrio devojčinu budućnost.
  Razmotrio ju je, i te kako. Najpre se posavetovao s majkom nadstojnicom milosrdnih sestara, koja je odmah o tome obavestila groficu Adu Mariju Ritu d’Ansije, Milanežanku, veoma naklonjenu njihovom redu, s obzirom na to da joj je mlađa sestra bila monahinja. Grofica se zauzela za Armelinin slučaj i odmah joj je našla posao u kući svojih prijatelja, grofa Vasalora-Repeti i grofice Pjetre Santa Minđi.
  Odlična kuća, sjajne gazde. Ljudi koji drže nivo!
  Kod njih će Armelina imati priliku i da dopuni svoje obrazovanje.
  Tako je i bilo, jer je Armelina posle dva meseca tugovanja za Belanom i crkvenjakovim domom počela da se navikava i malo-pomalo, obuzimalo ju je osećanje nalik sreći.
  Možda bi i dan-danas ostala u kući Vasalora-Repeti.
  Možda.
  Da nije bilo tih prokletih sisa koje su neizbežno privlačile poglede sluga ali i sluškinja. I poglede gostiju i, istini za volju, poglede samog grofa, iako je on sebi dopuštao samo poneki skriveni pogled.
  Možda...
  Ali nema svrhe razmišljati o tome, zaključi Armelina. Priča se ponavlja, prokletstvo i dalje traje.
  Menjaju se samo imena muškaraca kojima pripadaju radoznale oči.
  Radnici, zidari, trgovački pomoćnici, mangupi...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:15 am

85.


  Sad su radoznale oči pripadale partijskom sekretaru.
  Lep momak. I povrh toga, neoženjen. Odličan kandidat. Ali, ako ga zanimaju samo sise, može da ih zaboravi.
  – Šta se dogodilo? – upita Armelina kako bi prekinula neprijatnu tišinu i skrenula Bonđoaniju misli.
  Postoji li bolja prilika da napokon pređe u akciju i zagolica devojci maštu?, razmišljao je momak.
  Udahnuo je vazduh prožet vonjem buđi koji se širio sa zidova uz stepenište, isprsio se i načinio ozbiljan, istini za volju, pomalo smešan izraz lica.
  Odgovorio joj je da je išao da čestita knjigovođi i njegovoj porodici, u svoje ime i u ime partije, zbog srećnog okončanja događaja koji ga je doveo u središte pažnje.
  – Hvala bogu! – uzviknu Armelina koja još nije bila saznala tu vest. I spontano izvi vrat i pogleda gore, prema spratu na kojem su živeli Ðeminacijevi. Samo što je, tim pokretom, još više isturila grudi. Bilo je neizbežno da vrhovima očeše grudni koš mladog sekretara kojeg odjednom zadesi najdrevnija nelagoda na svetu.
  S kojom ga Armelina zatim ostavi. Samog.
  Pobeže bez reči i bez pozdrava.
  Donekle joj je bilo žao, Bonđoani je bio šarmantan, ispod tog ponašanja partijske marionete, naslućivala se sasvim drugačija ličnost. Ali Armelina nije želela još jednom da se preračuna.
  Ko preživi, pričaće, reče penjući se prema svom stanu, dok je Bonđoani izlazio i, zanet susretom s devojkom, skrenuo na pogrešnu stranu.
 
 
 86.


  Onorato Ðeminaci je govorio isprekidano, kao da mu odjednom ponestaju reči, a on ih traži na kuhinjskoj tavanici. Estenuata je, u želji da mu pomogne, pratila njegov pogled, ali nije videla ništa osim mrlje od vlage i potklobučene slojeve maltera.
  Ðeminaci se polako povratio posle Bonđoanijevog dijalektičkog izlaganja. Upravo je bio počeo da govori, i dalje otkidajući reči s tavanice, kad neko ponovo pokuca na vrata.
  – Šta da se radi – reče onda i u trenu zaćuta.
  Estenuati je već bilo dosta tog sporog probijanja njenog muža kroz rečnik. Ustala je da otvori, s namerom da otera uljeza, ko god da je.
  Ali to je bila komšinica, ona koja se svojski potrudila da je povrati iz nesvestice.
  Kako nju da otera?
  Armelina je zaobiđe veoma čulnim pokretom bokova koji bi u sekretaru Bonđoaniju izazvao ko zna kakve slike, i uđe u hodnik.
  – Drago mi je zbog vas – reče.
  – Zaboga! – odvrati Ðeminacijeva.
  Nije prošlo ni pola sata otkako se njen muž vratio kući, a svi su već čuli vest.
  Ova varoš kao da je puna uhoda?
  – Uhoda, podlaca i zlih jezika – potvrdi Armelina.
  Neka joj dopusti da kaže jer je i ona, kao sada Ðeminaci, pre petnaest godina osetila to na svojoj koži.
  Estenuata podozrivo pogleda devojku: da neće da joj ispreda neke izmišljotine?
  – Morala sam da odem, znate? – nastavi Bankijerijeva.
  Morala je da ode, ponovi Ðeminacijeva u sebi.
  A što se onda vratila ako ne miriše ovu varoš?
  Estenuati se zače pitanje u glavi.
  Buka prekinu tišinu koja je vladala u kući. Čopor dece, bataljon Ðeminaci, budio se. Došao je kraj miru i spokoju.
  – Jednog dana ću vam ispričati – odvrati Armelina.
  I neka ne zaborave, dodala je, lepršajući prema izlazu, da ona stanuje tu, pored njih i da je dovoljno da pokucaju šta god da im zatreba.
  Estenuata joj zahvali.
  Najmlađi proviri u hodnik.
  – Jesi li se pozdravio s tatom? – upita ga majka.
  Maleni kao da je zaboravio oca posle njegovog dvodnevnog odsustva. Estenuata ga štipnu za vrat i odvede ga pred oca.
  – Završićemo razgovor posle doručka – reče mu.
  – Ako ništa drugo – odgovori knjigovođa uz nagoveštaj osmeha – napisaću ti pismo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:15 am

87.


  Direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelati premetao je pismo u rukama. Bezvredan papir... Pocepa ga. Tek kad ga je iscepkao na komadiće pomislio je da je možda pogrešio. Možda je to ipak dokument koji treba zavesti u arhivu, ko zna...
  Ta pomisao izazva mu uobičajeni svrab na tabanu.
  Ili je ipak dobro učinio što ga je uništio?
  Ko zna?
  Samo on, vitez Kraljevine Filiberto Amati.
  Bilo je tek devet ujutru, ali Malčelati nije više mogao da podnese napetost. Na kraju krajeva, pričalo se da je vitez Kraljevine navikao da ustaje u zoru: dakle, neće ga mnogo uznemiriti.
  Međutim, Amati je još bio u krevetu. Primio je direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor u radnoj sobi. S velikim zanimanjem je primio vest i na kraju je primetio da je žurba često loša savetnica.
  – Zamislite – reče – da je nekim nesrećnim spletom okolnosti to pismo poslato juče? Kako bismo se obrukali! Ili da smo samo pomenuli nekom korak koji nameravamo da preduzmemo, iako je to bila mera kojom smo želeli da zaštitimo bolničku imovinu.
  Naravno, priznao je direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor, što se tiče pisma, mogu da budu spokojni, pocepao ga je pre nego što je došao.
  – Dobro ste učinili, odlično...
  Ali, što se tiče pominjanja...
  Rekli ste nekome? – upita ga predsednik.
  – Još neko je, osim nas, upoznat s tim?
  Pocrvenevši, direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor priznao je da jeste.
  – Neoprezno! – odvrati ovaj. – A ko to?
  Malčelati mu poveri da je pomenuo samo gradonačelniku, dakle osobi od poverenja i sa isključivom namerom da preduhitri mere opštinske uprave. Jednostavno rečeno, kako bi skrenuo pažnju opštinskoj upravi da neće omastiti brk.
  – Ma kakav brk! Šta vi to pričate... – rasrdi se vitez. – Napravili ste grešku, veliku grešku!
  Te stvari se ne tiču opštinske uprave s kojom bolnička uprava nema ništa zajedničko: – Prljav veš ne iznosi se iz kuće!
  Dakle, sad će mu direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor učiniti zadovoljstvo i sešće u kuhinju, dok se on ne spremi i obuče, a onda će ga odvesti do kuće knjigovođe Ðeminacija gde će mu obojica, u ime institucije koju predstavljaju, izraziti zadovoljstvo zbog srećnog ishoda njegovog slučaja i uveriće ga da...
 
 
 88.


  – Da nikad, nijednog trenutka... – nastavio je Filiberto Amati propinjajući se na vrhove prstiju – niko od njih nije posumnjao u knjigovođinu ispravnost, a časne sestre koje rade u bolnici, čak su razmatrale mogućnost da održe službu i da se pomole nebesima da istina, u koju niko nije sumnjao, što pre izbije na videlo.
  Malo pre toga, knjigovođa Ðeminaci je sa zadovoljstvom gledao svoju decu kako su se raspršila po kući, pošto su doručkovala. Napokon, pomislio je, može da završi razgovor sa svojom ženom. Međutim, onda je i treći put neko pokucao na vrata.
  Sad mu se učini da je predsednik završio izlaganje.
  Zausti da kaže nešto.
  Nije uspeo.
  Malčelati ga je preduhitrio. Nadovezao se na predsednikove reči i naglasio da se svi, od predsednika do najnižeg poslužitelja, nadaju da će se on što pre vratiti na radno mesto koje mu po zakonu pripada.
  Naravno, dodao je, s obzirom na ono što se dogodilo, jasno je da mu je potrebno, čak neophodno, nekoliko slobodnih dana kako bi se u miru odmorio u krugu svoje porodice.
  Čim se ulazna vrata zatvoriše za njima, knjigovođa Ðeminaci pozva ženu kako bi joj rekao da mu se čini da mu je bilo bolje u samici. Estenuata se osmehnu na tu šalu i podstaknu ga da priča.
  Onorato je nekoliko minuta ćutao, samo da bi se uverio da neko neće ponovo zakucati na vrata. Kad je zaključio da su posete završene, napokon je objasnio ono što je tokom dugih sati u ćeliji sazrevalo u njemu, započevši objašnjenje zaključkom.
  – Treba otići!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:16 am

89.


  Otići?
  Kuda?
  – Daleko – reče Onorato.
  Što dalje od ovog mesta. I od nekih ljudi.
  Od poručnika, vodnika, od onog karabinjera čije ime nije zapamtio, ali i od direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor, gradonačelnika, predsednika upravnog odbora bolnice, partijskog sekretara, pa čak i od komšinice: lica koja bi ga svakodnevno podsećala na sramnu činjenicu da je dva dana proveo između zidova ćelije u kasarni karabinjera.
  – Ali kuda? – upita Estenuata.
  Bilo kuda, odgovori knjigovođa.
  Makar i u Švajcarsku, ako bude neophodno.
  Kako bi razdaljina između njega i Belana bila i duhovna, a ne samo fizička. Što veća, to bolje.
  Na Ðeminacijevom čelu blistale su sitne kapi znoja. Podigao je pogled uperen u pod kako bi pogledao ženu.
  – Ne – reče Estenuata i obe ruke prisloni na vrh stomaka.
  Ni govora!
  Bekstvo.
  Eto na šta bi ličio odlazak, na bekstvo.
  – Posredno priznavanje krivice.
  Ostavio bi utisak čoveka koji, izbegavši opasnost zahvaljujući božanskom proviđenju, želi da ga zaborave, da ne ostavi nikakav trag.
  – Umesto toga...
  Umesto toga, neko pokuca na vrata.
 
 
 90.


  To je bio vodnik Skola.
  Po izričitom naređenju i ličnoj želji poručnika Ðuntija, došao je da se uveri da je knjigovođin povratak u porodicu prošao bez neprilika i problema.
  Sve je u redu, umirila ga je Estenuata.
  Vodnik se i ne osvrnu na ženin odgovor. Morao je da pita i da li postoji nešto što oni, u svojstvu karabinjera, mogu da učine.
  Ne, ništa, hvala, reče Estenuata.
  Osim toga, nastavi karabinjer ne obazirući se na prekidanja, mora da im prenese poruku gospodina poručnika da porodica Ðeminaci i ubuduće može da im se obrati kad god im se ukaže neka potreba ili zahtev kojem oni, kao karabinjeri, mogu da udovolje.
  Hvala, promrmlja Estenuata. Ali nije bila sigurna da je razumela smisao te poslednje rečenice.
  Skola je obavio zadatak. Naglo je zaćutao, salutirao i okrenuo se na peti.
  Estenuata prevali preko usana ono „Umesto toga“; koje je ostalo nedovršeno kad je vodnik pokucao na vrata.
  Umesto toga, sve mora da bude kao nekada, nastavi.
  – Potpuno isto kao onog dana kad smo se iskrcali u ovoj varoši i kad nije bilo ni nagoveštaja ove ružne pustolovine.
  Ðeminacijeva nije pružila mužu mogućnost da joj odgovori. S obzirom na to kako je proteklo jutro, više nisu imali vremena za gubljenje. Samo su još njega čekali da pođu u šetnju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:16 am

91.


  Kad god bi neko pokucao na vrata, očekivala je da ga vidi. Morao je da dođe. Želela je da dođe.
  Mužu ništa nije rekla, poštedela ga je priča o užasnom poniženju kojem su bili izloženi, o ozbiljnoj pretnji prinudnim iseljenjem. Ali nije nameravala da je zaboravi. Kad god bi prošla kroz uzan hodnik da otvori ulazna vrata, ponovila bi ono što će reći kad se na pragu pojavi gradonačelnik Parpajola.
  Kad ga je čuo u jedanaest sati tog prepodneva, Onorato Ðeminaci je bio potpuno siguran da bi njegov odlazak iz Belana bio pogrešno shvaćen. Žena mu je svašta rekla kad joj je pomenuo odlazak. Zato joj se, možda, zavezao jezik kad je ugledala Parpajolu na pragu.
  – Vaš muž? – upita on.
  – Odmara – odgovori Estenuata.
  – Onda ga nemojte uznemiravati – nastavi gradonačelnik.
  Pun pogodak, pomisli, koji će ga poštedeti verbalnih akrobacija i izvinjenja za koja nimalo nije bio raspoložen.
  Ipak, zamolio je gospođu da mu prenese iskrene pozdrave cele uprave, koja se nada da će ga uskoro videti na radnom mestu koje mu po zakonu pripada.
  Estenuata pomisli kako bi ga radije ošamarila nego što bi mu nešto rekla.
  – Mislite na orkestar? – upita.
  – Šta ste rekli? – uzvrati gradonačelnik.
  Je l’ se on to pravi lud?
  Na pogrešnu osobu se namerio.
  Estenuata mu objasni: budući da je njen muž zaposlen u bolničkoj upravi, učinilo joj se da se gradonačelnikova izjava odnosi na zaduženje koje mu je on poverio u ime opštinske uprave, da osnuje pravi gradski orkestar.
  – Možda grešim? – dodade uz dašak ironije u glasu.
  Gradonačelnik je otrpeo ironiju.
  – Ne grešite – reče – mislio sam upravo na orkestar.
  Usrani orkestar!, pomisli čim je krenuo.
  Estenuata je posmatrala njegova široka ramena, a onda je osluškivala njegove korake. Bila je donekle zadovoljna, u izvesnom smislu mu se osvetila. Osim toga, zadržala je gospodina gradonačelnika pred vratima, nije ga ni pozvala da uđe u kuću. A njen muž se nije odmarao, ne, boga mi!, već je ležao u kadi, kiselio se u vodi i ceđi.
 
 
 92.


  Kako god bilo, gradonačelnik nimalo nije bio zadovoljan.
  Nimalo mu se nije svidelo što mora da povuče svoje odluke. To mu je palo na stomak kao nesvarena hrana.
  Usrani orkestar!
  Dok se vraćao kući, na Trgu Grosi je ugledao komunalnog policajca. Pozvao ga je pokretom glave, a zatim mu rekao nešto na uvo. Potom je otišao, siguran da tog dana neće uživati u ručku – u kuvanom punjenom piletu.
  Tačno u pola jedan, Pijanin, ko zna koji po redu posetilac, pokuca na vrata Ðeminacijevog stana. Otvorila mu je Estenuata.
  Kad je ugledala policajca, nije mogla a da ne pomisli da je na isti način, dolaskom policije na vrata, počela ružna pustolovina njenog muža. Za svaki slučaj, upita ga u kom svojstvu je došao.
  – U svojstvu tromboniste – odgovori policajac.
  – Onda uđite – pozva ga Estenuata i uvede ga u kuhinju.
  Trpeza je bila postavljena. Ličila je na sto u nekoj školskoj trpezariji. Ðeminacijeva deca su jela otimajući jedni drugima hranu iz tanjira. Međutim, niko se nije žalio, umesto toga, svi su se smejali.
  Vesela porodica, primeti policajac.
  Ðeminaci otac je sedeo u čelu stola, ispred tanjira sa supom koja se pušila. Lice mu je bilo crveno, blistavo, jer se upravo bio okupao.
  – Stomak mi je i dalje zgrčen – reče – ništa ne može da mi prođe kroz njega.
  Onda zatraži od dece potpunu tišinu, a oni ga poslušaše.
  – Došao sam po gradonačelnikovom naređenju – otpoče policajac.
  Parpajola ga je poslao da mu kaže kako se nada da knjigovođa nije izgubio polet koji mu je potreban da privede kraju projekat koji mu je poverio, to jest da osnuje Gradski orkestar Belana.
  – Što se mene tiče – nastavi policajac, trudeći se da doslovno izgovori reči koje mu je gradonačelnik predložio – došao sam da vam ponudim punu saradnju svih članova limenog orkestra, bez ijednog izuzetka, pod uslovom da i dalje računate na nas kao na temelj dogovorenog projekta.
  Problemi će se rešiti.
  Potrebe će se razmotriti.
  Prepreke će biti prevaziđene.
  Imaju zajednički cilj, u opštem interesu.
  Da li zbog vrele pare koja se podizala iz supe ili zbog ganutosti, Ðeminaciju zasuziše oči.
  I komunalni policajac je bio dirnut.
  – Dobro nam došli, maestro – svečano reče.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:17 am

93.


  Hoće li se taj dan okončati, hoće li zaći sunce i pasti noć?
  Da li se dogodilo sve što je trebalo da se dogodi?
  Nije.
  Još neko je trebalo da pokuca na vrata Ðeminacijevih.
  To se dogodilo oko tri popodne.
  Učitelj Fjorentino Krispini, koji je pravio prve korake kao dopisnik iz Belana za katolički nedeljnik iz Leka Rezegone i dnevni informativni list Nacionalne fašističke partije Galjardeto, pozdravio se rekavši da je odlučio da napiše članak pošto je čuo za neprijatan događaj. Dakle, trebalo je da intervjuiše Ðeminacija.
  Na taj potez naveo ga je partijski sekretar. Krispini se trudio da se drži podalje od politike i sudske hronike. Kad je bio prinuđen da se bavi time, preventivno je davao svoje tekstove na procenu sekretaru, gradonačelniku i direktoru škole, svaki put strepeći da bi mogao da napravi neko krivično delo.
  Ðeminaci je, sa ženom uza se, dok su deca pravila rusvaj kao da su u dečjem klubu pri parohijskoj crkvi, mudro odgovarao na bezazlena Krispinijeva pitanja.
  Ne, nijednog trenutka nije sumnjao u povoljan ishod svog slučaja.
  Još manje je sumnjao da će pravda pobediti.
  Porodica?
  Osnova društva, sve vreme je bila uz njega.
  Kako vidi budućnost?
  Svetlu.
  Zatvor?
  Već zaboravljen.
  Karabinjeri?
  Pošteni, korektni, ljubazni, brižni.
  Varoš u koju se doselio?
  Sjajna, puna života, marljiva.
  A projekat osnivanja gradskog orkestra u Belanu?
  U toku je.
  I, ako mogu da dodam, reče Onorato Ðeminaci, biće to orkestar koji će moći da se nadmeće s onima koji već deluju u raznim varošima na jezeru Komo.
  Zato što, završavao je Krispini svoj članak u gluvo doba noći, orkestar u osnivanju može da računa s čvrstim i sigurnim vođstvom jednog čoveka koji je godinama bio...
  – Prva ili druga horna? – pitao je ranije tog dana Ðeminacija dok je beležio njegove odgovore.
  – Slobodno stavite prva – odgovorio je knjigovođa.
  ... prva horna u orkestru iz Lovena.
 
 
 94.


  Časne sestre iz bolnice nisu htele da odustanu od ideje da se održi misa u čast knjigovođe Ðeminacija.
  Ako nisu stigle da je održe kako bi se pomolile da se ta nevolja što pre okonča, mogu da je održe u znak zahvalnosti; misa uvek dobro dođe.
  Tako i učiniše, u nedelju dvadeset petog novembra, u maloj kapeli bolnice Umberto Prvi. Održavanje mise poklopilo se s prvim Ðeminacijevim izlaskom u javnost nakon nemilog događaja. Došao je s celom porodicom koja je sela u prvi red klupa na desnoj strani. U deset, kad je don Kalandra, bolnički kapelan, počeo da drži misu, u crkvicu više ni igla nije mogla da stane.
  Osim većine lekarskog osoblja, medicinskih sestara i tehničara, članova uprave i pokretnih pacijenata, došli su i svi članovi limenog orkestra, poručnik Ðunti s karabinjerom Mandrucom, partijski sekretar sa starom majkom, skoro svi stanari iz Ðeminacijeve zgrade s Armelinom Bankijeri na čelu, vitez Kraljevine Filiberto Amati s celim upravnim odborom bolnice, direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor Proto Malčelati s celom porodicom, ženom Amaurom i decom Astiom i Sempronijom. Gradonačelnik Parpajola koji je stigao sa zakašnjenjem zato što su ga greškom obavestili da misa počinje u pola jedanaest, nije mogao da probije živi zid ispred sebe te se zadovoljio mestom za stajanje na pragu kapele, u onom delu u kojem se miris tamjana mešao s mirisom sredstva za dezinfekciju.
  Takve mise obično su trajale nekoliko minuta, zbog čega je kapelan preskakao propoved.
  Međutim, tom prilikom trebalo je reći nekoliko reči. Pozvao je prisutne da nikada ne zanemare verske dužnosti, „jer onaj ko veruje, nikad se neće razočarati, a naš Gospod ne plaća samo subotom“;, kao što, objasnio je potvrđuje slučaj u kojem je, na kraju, maestro Ðeminaci vraćen porodici i zajednici.
  Rekao je baš „maestro“;.
  Kad je to čuo, Ðeminaci podignu glavu.
  Još pre toga, dok je išao prema bolnici, ljudi koje je sretao pozdravljali su se s njim govoreći: „Dobar dan, maestro“;.
  Kome i čemu treba da zahvali za čast da ponese tu titulu, nije uspeo da dokuči. Ali svidelo mu se.
  Ipak, sada mu je to, na tom mestu i u tako svečanom trenutku, zvučalo kao da ga postavljaju na taj položaj.
  Ustade s klupe i u znak zahvalnosti klimnu glavom prema svešteniku.
  Kad se misa završila, gotovo svi su želeli da mu stegnu ruku, da mu čestitaju i nazovu ga maestrom.
  Čak mu se i gradonačelnik, koji ga je sačekao u prijemnoj ambulanti bolnice, tako obrati: – Dobar dan, maestro.
  Ðeminaci je bio van sebe od sreće i zanosa, sada, kad je nemio događaj zauvek izbrisan, zakopan, ostao daleko iza njega.
  Sada, pomislio je, može da gleda u budućnost spokojno i s poverenjem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu