Gradski orkestar - Andrea Vitali

Strana 4 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:49 am

First topic message reminder :



Belano, mirna varoš na jezeru Komo dvadesetih godina prošlog veka. Izletnike koji se tokom leta iskrcavaju s parobroda Savoja na gradski mol, dočekuje samo raštimovan limeni orkestar pod vodstvom maestro Cakarije Vergotinija, prve horne i dirigenta.
Sastav od osam članova bruka celu varoš, iako se iz družine izdvaja virtuoz na tenor tubi Lindo Nazaci, zlosrećni ljubitelj kapljice i donedavni udovac koji je novim brakom s dvadeset godina mlađom ženom praktično vezao sebi ruke. Knjigovođa lokalne bolnice, po prirodi svog zanimanja strpljiv I revnostan čovek, odlučuje da zavidno muzičko znanje stavi u službu osnivanja pravog gradskog orkestra, koji će biti ponos male zajednice. Od tog trenutka, pred svaki njegov korak isprečiće se poneka, do apsurda komična birokratska prepreka, a neće mu pomoći ni skriveni sukob i suptilna borba za prevlast između gradonačelnika i sekretara lokalne Fašističke partije.
Dok paroh s pobožnim strpljenjem gladi zađevice unutar svog malog stada, komandant karabinjera izložen pritisku klizi u porok, a marljivi knjigovođa pokušava da pohvata gotovo nevidljive niti birokratije uporno se, svakog dana pomalo, boreći protiv nje upravo njenim oružjem, pred čitaocem se ređaju živopisne slike nalik kadrovima nekog Felinijevog filma. Svaki lik je vrhunski portret ljudske naravi, svaki odnos u toj sporoj varoši koju pokreće samo znatiželja, minijaturna je komedija karaktera.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:17 am

95.


  U sredu dvadeset osmog novembra, u devet uveče, limeni orkestar ponovo se okupio po želji maestra Ðeminacija.
  – Nažalost – obratio im se.
  Ali njegovo lice nije izražavalo raspoloženje na koje je trebalo da ukaže ta reč.
  – Nažalost, ništa se ne može učiniti u vezi sa sedištem orkestra.
  Naime, okupili su se u prostoriji u kojoj se do pre nekoliko dana nalazila kancelarija državne pošte. Gradonačelnik mu je podrobno objasnio kako stoje stvari. Savet regionalne uprave odobrio je troškove opštinskoj upravi Belana za preseljenje pošte: reč je o službi od javnog značaja koja je godinama koristila te nenamenske prostorije. S druge strane, nije bilo moguće promeniti namenu prostorija u prizemlju zgrade opštine, a da pritom ne prekrše zakon.
  – Dakle, zasad ćemo morati da se prilagodimo korišćenju ovog prostora – obavestio ih je Ðeminaci pokazujući polukružnim pokretom ruke prostoriju u kojoj su se okupili – kao sale za probu.
  Naravno, samo dok, kao što je gradonačelnik obećao, ne iskrsne nešto bolje, podesnije.
  – Osim toga, treba imati u vidu – nastavi Ðeminaci – da su potrebe gradskog orkestra u osnivanju mnogostruke i međusobno različite. A potreba za odgovarajućim prostorijama možda i ne spada u najvažnije.
  Gradonačelnik je izrazio spremnost da izađe u susret ostalim potrebama.
  – Koje nisu male – zaključi maestro Ðeminaci.
 
 
 96.


  Te večeri, knjigovođa je platio piće, svakako su imali čemu da nazdrave. Evelindo Nazaci je ne štedeći se iskoristio priliku. Nedeljama nije seo da popije onako kako on to voli. Kući je otišao zviždućući i trebalo mu je dvostruko više vremena da stigne nego obično. Pedale bicikla kao da su se odupirale njegovoj komandi, uporno su mu izmicale ispod stopala. Kad je ušao u kuću, obreo se licem u lice s Noemi koja ga je, rastrzana između brige i besa, čekala u kuhinji hodajući tamo-amo kao lav u kavezu. Ništa nije rekla, ali ga je besno ošinula pogledom dok je Nazaci bezuspešno pokušavao da se ponaša dostojanstveno. Promrmlja nerazgovetne izgovore i teturajući dokopa se spavaće sobe. Zaspao je s mišlju da će sutra sve biti zaboravljeno.
  Prevario se.
  Jer, iako sutradan ujutru Noemi ni reč nije rekla u vezi sa stanjem u kojem je došao kući, iste večeri, kad ga je posle večere videla kako ponovo oblači sako i podiže tubu na rame, upita ga: – Kud misliš da si krenuo?
  Evelindo, koji je bio potpuno trezan, odgovori: – U muzičku školu.
  To je bio izričit Ðeminacijev zahtev. Hteo je da pored nove klase ima jedinstvenu grupu profesionalaca veterana iz limenog orkestra. Dakle, zahtevao je od njih dvostruko zalaganje, ako zatreba i trostruko, barem u prvo vreme. Dve pa i tri probe nedeljno, počevši od te večeri.
  – Ne dolazi u obzir – reče Noemi.
  Ako misli, dodade, da može tako jeftino da se izvuče, grdno se vara.
  – Ali... – pobuni se Evelindo.
  – Ništa ali! – završi Noemi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:18 am

97.


  Čekali su ga do devet, jer je dogovor bio da se u pola devet okupe u prostorijama. Tačno u devet, maestro Ðeminaci, ljubičast od besa, prekinu čekanje.
  – Ovako – reče – nikuda nećemo stići!
  Muzika, kao i svaka umetnost, zahteva posvećenost i disciplinu, preciznost, spremnost na žrtvovanje. Nije to razbibriga, privremena zabava, igra. To je poziv.
  – Dakle, misija!
  Naročito za neke od njih. A on bi – odsutni – trebalo da zna to. Jer to može da prođe ako sviraš hornu, klarinet ili trombon. Ali tuba zahteva potpunu posvećenost.
  – Bez nje – nastavio je Ðeminaci – niko ne može očekivati da mogu da osnuju gradski orkestar. Tuba je za nas ono što je duša za čoveka!
  Dakle, kako bi se ubuduće izbegli nesporazumi, Ðeminaci ih zamoli da neko iz limenog orkestra preuzme na sebe obavezu da što pre stupi u vezi s Nazacijem i da mu objasni sledeće: da mora ozbiljno da se posveti toj obavezi koju je svojevoljno prihvatio. U suprotnom, bolje da uopšte i ne dolazi i da oslobodi svoje mesto u orkestru.
  Policajac Pijanin podignu ruku.
  – Vi preuzimate tu obavezu na sebe? – upita maestro.
  Istini za volju, trombonista je tražio reč kako bi rekao nešto u Evelindovu odbranu: tek što se oženio – nema ni dva meseca – dvadeset godina mlađom ženom, treba mu povremeno progledati kroz prste, razumeti ga, čak...
  – Mlada ili ne – prekinu ga Ðeminaci – svako od nas treba da utuvi u glavu da je gradski orkestar u neku ruku porodica, i mi smo, u tom smislu, dužni da mu posvetimo pažnju i privrženost.
  Slažem se, ali... pokuša trombonista ponovo da se umeša.
  – Ako se slažemo, ne vidim razlog da i dalje gubimo vreme. Posetite tog gospodina i izvestite me.
  Te večeri nije bilo nazdravljanja. Pošto je zakazao probu za sutradan uveče, u petak, Ðeminaci žurno izađe iz sale kao da ga je ugrizla tarantula. Ni ostali članovi limenog orkestra nisu bili žedni. Pozdravili su se tu, zamolivši trombonistu da dobro osmotri Nazacijevu nevestu kako bi mogao iscrpno da ih izvesti.
 
 
 98.


  Lepa je... uzdahnu Pijanin.
  Znao je da će ga saleteti pitanjima i pripremio se.
  Više nego lepa, zdrava.
  Jedra.
  Bela i crvena kao jabuka.
  Oči plave, i previše. Čoveku teško da gleda u njih. Bokovi široki, zadnjica čvrsta, gležnjevi gipki, pomalo jaki.
  Teško Lindu ako je ona odozgo!
  Družina iz limenog orkestra slatko se nasmeja. Trombonista je, kad hoće, umeo da bude duhovit, zabavan; drugi čovek ispod stroge maske komunalnog policajca.
  – Međutim, najbolje tek dolazi – dodade, pošto im je opisao Noemi.
  Kod Linda je otišao, reče, u vreme ručka, to jest između podneva i jedan, i nije ga zatekao. Kod kuće su bili samo onaj njegov bolešljivi sin i nova gospođa Nazaci. Koja je, kad joj je objasnio da mu treba Lindo da mu kaže nešto u vezi s orkestrom, rekla: „Nije ovde, ali slobodno kažite meni“;.
  Tako odlučno, da se nije usudio da je ne posluša.
  – Dakle, vi ste jedan od onih iz orkestra? – upitala ga je Noemi.
  I zavrnula je rukave vrlo žustro, gotovo preteće, kako se učinilo trombonisti.
  – Zašto pitate? – upitao ju je.
  – Odmah ću vam objasniti – odgovorila je žena.
  Ako njen muž misli da može da koristi orkestar kao izgovor da kući dolazi pijan kao što se dogodilo preksinoć, slobodno može da okači trombon...
  – Tubu – ispravio ju je komunalni policajac.
  – Dobro – rekla je Noemi. Trombon ili tuba, njoj je svejedno.
  U svakom slučaju, može da je okači o klin. I, kako se kaže, laku noć, muzičari.
  – Ali preksinoć je bilo posebno veče... – pokuša da joj objasni policajac.
  Posebno ili ne, spremno mu je odvratila Noemi oduzevši mu reč, nju to ne zanima. Dakle, da ne duži, ona nema ništa protiv da njen muž svira u orkestru, voli ona muziku. Ali ako hoće da nastavi, to će biti pod njenim uslovima.
  – Čim se završe probe, kući!
  Trombonista je obesio ramena.
  – Ali kako...
  – Ne zanima me kako. Kad se završe probe, moj muž ima da sedne na bicikl i da se vrati kući. Ako mi se još samo jednom pojavi onakav kakav je došao preksinoć, kunem se svojim mrtvima da ću uzeti tubu i da ću je baciti u jezero. I njega za njom!
  Pijanin je bio zgranut.
  – Da posle ne bude da vas nisam upozorila – zaključila je žena stavivši tačku na razgovor.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:19 am

99.


  U ponedeljak trećeg decembra, plakati kojima su se pozivali „budući muzičari“; da dođu u Belano devetnaestog, dvadesetog i dvadeset prvog decembra 1928. u privremeno sedište gradskog orkestra u osnivanju – nekadašnja pošta – preplavili su opštine Varena, Lijerna, Dorio, Koreno Plinio, Vestreno, Introco, Sueljo, Tremeniko, Tačeno, Kortenova, Bindo, Primaluna, Ezino Lario, Perledo, kao i, naravno, Belano. Akcijom su obuhvaćene opštine koje nisu imale sopstveni orkestar, što znači da je postojala realna mogućnost da se u tim mestima otkriju nadareni muzičari koji već ne sviraju negde drugde. Na plakatima je, po izričitoj volji maestra Ðeminacija, naglašeno da će prvenstvo prilikom izbora imati oni koji sviraju harmoniku, usnu harmoniku i okarinu, instrumente koje u gostionicama sviraju mnogi samouki muzičari. Maestro Ðeminaci se nadao velikom odzivu, kako bi mogao što pre da prione na ostvarivanje svog poduhvata. Trebalo mu je dvadeset dvoje ljudi koji imaju sluh i gaje naklonost prema muzici, kako bi osnovao, uz osmoricu iz limenog orkestra, svoj gradski orkestar od, kako je odlučio, trideset članova: imao je trombon, dve horne, dva klarineta, jednu tenor-tubu, bas-trombon i tubu. Nedostajale su mu tri horne, tri trombona, dva velika bubnja, mali doboš, dva para činela, tri klarineta, dve tube, dva bas-trombona, tri fagota i jedan nosač palice koji ne ulazi u sastav samog orkestra, ali je izuzetno značajan za koreografiju svakog gradskog orkestra koji je zaslužio da nosi to ime. S tim izvođačima i s njim u svojstvu dirigenta i prve horne, biće ih trideset i posao će moći da krene. U međuvremenu, gradonačelnik će se postarati da održi datu reč.
 
 
 100.


  Zahtev je dospeo na Parpajolin sto tri dana kasnije. Bio je šesti decembar.
  Tri trombona, tri horne, dva velika bubnja, tri klarineta, dve tube, dva bas-trombona, jedan mali doboš, tri fagota.
  Dva para činela.
  Palica!
  – Ma šta je, dođavola, sve ovo? – upita gradonačelnik.
  Brzo su im ispostavili račun, primeti opštinski sekretar Faineti.
  Ipak, on je bio tako slobodan da sam napravi obračun tih troškova. Pošto se informisao u prodavnici muzičkih instrumenata Paserini i sin u Leku, jedinoj u toj oblasti, procenio je da će opštinska uprava, kako bi izašla u susret maestru Ðeminaciju, morati da potroši otprilike devetnaest hiljada osamsto pedeset lira, kad se uzme u obzir prosečna cena svakog instrumenta ali bez palice, za koju sekretar nije uspeo da dobije preciznu informaciju.
  – To je ludost – primeti gradonačelnik.
  Zaista, složio se opštinski sekretar. Zato je i dopustio sebi da napiše grubu skicu odgovora Ðeminaciju, da mu ponudi kompromis koji podrazumeva drastično smanjenje gradskog orkestra u osnivanju, s trideset na petnaest članova i, sledstveno tome, umanjenje troškova s devetnaest hiljada osamsto pedeset, na šest hiljada lira.
  – Čini mi se da je i to mnogo – uzvrati gradonačelnik.
  Sekretar je ćutao, ali je mislio kako je gradonačelnik sam napravio tu brljotinu i kako sad nema smisla plakati nad prolivenim mlekom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:19 am

101.


  – Ne dolazi u obzir – izjavio je Ðeminaci.
  Možda je gradonačelnik već zaboravio šta mu je obećao.
  Ili je potpuno zanemario ono što je utvrđeno zakonskom uredbom od prvog maja 1925. godine, u kojoj jasno piše da se dobrovoljan društveno-koristan rad svrstava u četiri kategorije: socijalna pomoć, društvena pomoć, fizičko vaspitanje, obrazovanje...
  – ... i umetničko obrazovanje – naglasi maestro Ðeminaci sedmog decembra uveče partijskom sekretaru Bonđoaniju pošto mu je pokazao gradonačelnikov odgovor.
  A muzičko obrazovanje obuhvata radiofoniju, kinematografiju, folklor, horove, pozorišta...
  – ... i muziku!
  Osim toga, bez namere da bilo koga preskoči, želeo bi da ukaže na činjenicu da je sadašnji sekretar partije na nacionalnom nivou, Augusto Tirati, bio na tom položaju i 1926, kad je naložio regionalnim partijskim sekretarima i njihovim podređenima da uvedu političku kontrolu u Nacionalnom sekretarijatu za dobrovoljan društveno-koristan rad i da je pre nekoliko meseci, u maju, lično stao na čelo te organizacije.
  Sekretar partije u Belanu zbunjeno pogleda Ðeminacija: otkud, dođavola, on zna te stvari?
  – Počeo sam da se bavim muzikom kad mi je bilo trinaest godina – odvrati Ðeminaci.
  I od tada nikada nije prestajao. Dakle, iza njega je trideset sedam godina iskustva, poznaje u tančine sve birokratske lavirinte i slobodno može da kaže da je u prisnim odnosima s direktorima većine muzičkih orkestara u okolini Koma. Kojima nije cilj da ostvare zaradu, tako da se finansiraju od pomoći koju im pružaju javne uprave. I ne samo to. Kao čovek koji je poslednjih petnaest godina proveo u orkestru u Lovenu, može da potvrdi da je tom orkestru i partija pružala pomoć preko sekretarijata za dobrovoljan društveno-koristan rad.
  – Naravno, potreban nam je neko ko će govoriti u naše ime, ko će nas podržati.
  Drugim rečima, neko na važnom položaju, ko može da digne galamu.
  Partijski sekretar u Belanu nije zauzimao naročto značajan položaj, a što se tiče dizanja galame, još je morao da uči. Ipak, nije mogao da razočara čoveka koji mu se obratio s toliko poverenja: uostalom, on je najvažnija karika partije u toj varoši.
  Zato odvrati: – Ja ću se pobrinuti za to – tonom koji nije trpeo pogovor.
  – Stvarno? – upita Ðeminaci.
  – Bez brige, znam šta treba da učinim.
 
 
 102.


  Kuća Roze Cambonini nalazila se u Koliku, skoro na samom izlazi iz varoši. Ali, ako bi neko upitao varošane gde živi Camboninijeva, malo ko bi umeo da mu odgovori. Drugačiji odgovor bi dobio kad bi upitao gde živi Roza Matoni.11 Pod tim imenom su je poznavali kao javnu žensku. Imala je običaj da kaže da je za nju svaki odnos s mušterijom jedna cigla kuće koju će sazidati. Radila je sama, u nekoj oronuloj straćari, i pričalo se da u jednoj turi može da opsluži čak tri mušterije. Subotom, kad je imala mnogo posla, pomagala joj je stara majka koja ju je naučila zanatu i koja je, za samo jednu liru, „ručno“; obrađivala manje imućne mušterije ili one koji nisu želeli mnogo da potroše.
  Partijski sekretar u Belanu bio je Rozina povremena mušterija. Posećivao ju je samo kada bi se zatekao blizu njene kuće. Tako je bilo i prošle subote, kad je bio na večeri u restoranu Tinture. Jela se palenta i ptice, ovo drugo je obezbedio partijski sekretar iz Kolika Emilio Sparaventi, zagriženi lovac ali i vešt lovokradica, uprkos zakonima režima. Posle večere, sekretar iz Belana malo je prošetao da bi podstakao varenje, a onda se zavukao u Rozin krevet. Ali ono što se kasnije ispostavilo kao vrlo značajno, saznao je tokom večere. Naime, kolega iz Kolika mu je ispričao kako se otvoreno sukobio s parohom iz Vilatika, koji se pravio gluv na njegove zahteve da se u parohijskom društvenom klubu ukinu fudbal i boćanje, aktivnosti koje je trebalo da budu obuhvaćene aktivnostima sekretarijata za dobrovoljan društveno-koristan rad. Sveštenik mu je odgovarao da on prima naređenja isključivo od biskupa. Sekretar mu je zapretio da će se, ako nastavi da se oglušuje o njegove zahteve, pobrinuti da se klub zatvori. Nekoliko dana kasnije saznao je da je paroh umesto odgovora prokomentarisao: „Gde velika zvona zvone, tu se mala ne čuju“;. Onda je sekretar, da ne bi ispao običan razmetljivac, odlučio da pređe s reči na dela.
  – Zatvorio si klub? – upitao ga je Belanez.
  Ne.
  Zatvaranje parohijskog kluba ozbiljan je korak, o kojem treba promisliti. Postoji opasnost da se time navuče bes naroda, treba imati na umu da je uticaj sveštenika, naročito u malim mestima, i dalje jak. Međutim, hteo je da pokaže snagu. Stao je na čelo grupe dobrovoljaca, među kojima je bilo i nekoliko drugova iz Valteline, i upao u salu Santa Čečilija, koja je ujedno i sedište katoličkog limenog orkestra, i zaplenio je sve instrumente, ostavivši na zidu sale, kao svedočanstvo o svom upadu, natpis: Od sada pa nadalje, grobna tišina, svirajte u sviralu da vas ne prekrije prašina.
  Što se tiče sudbine instrumenata, još nije odlučio šta će s njima, ali razmišljao je da ih pokloni prvom starinaru na kojeg naiđe. Sekretar iz Belana nasmejao se priči, nadajući se u sebi da nikad neće morati da se sukobi s parohom Belana, koji je tvrdoglav koliko i njegov kolega iz Vilatika. Onda je otišao Rozi da obavi svoju dužnost i potpuno je zaboravio na zaplenjene instrumente.
  Do trenutka kad ga je maestro Ðeminaci podsetio na njih.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:20 am

103.


  Sekretar iz Kolika Emilio Sparaventi bio je vrlo zadovoljan što će moći da ih se reši. Pokaznom vežbom obavljenom na štetu katoličkog limenog orkestra zaplenili su dva klarineta, jednu hornu, dva trombona, jednu tubu i jednu tenor-tubu.
  U želji da pokaže kako partija ispunjava obećavanja i da je i sâm čovek od reči, Atilio Bonđoani odlučio je jedne večeri da lično preda instrumente Ðeminaciju u prostorijama u kojima su održavali probe. Natovario ih je na kolica koja je gurao jedan član fašističke omladinske organizacije.
  – Tenor-tuba nam ne treba, dovoljna nam je jedna – grubo je izjavio Ðeminaci.
  Onda se zahvalio. Ali bez naročitog oduševljenja. Bonđoani mu je obezbedio samo deo potrebnih instrumenata. S onima koje već imaju, stigli su do četrnaest instrumenata, ne računajući nepotrebnu tenor-tubu. Kvota trideset još je bila daleko.
  – Što se mene tiče, neću potrošiti ni liru više od onoga što sam obećao. Rekao sam šest hiljada i ostajem pri tome – reče gradonačelnik pošto je pročitao ko zna koji po redu detaljan Ðeminacijev zahtev.
  Doneo mu ga je Bonđoani lično. Slučaj orkestar postao je briga partije.
  – S tim novcem mogu da kupim još šest-sedam instrumenata i da stignem do dvadeset. A šta ćemo s ostalih deset? – uzvrati Ðeminaci.
  – Kažite mu da mi dvadeset muzičara deluje i previše za jedan varoški orkestar – primetio je gradonačelnik.
  – Orkestar od dvadeset članova je hibrid između najobičnijeg limenog orkestra i onog pravog gradskog. Stvari valja uraditi kako treba ili ih uopšte ne treba raditi!
  – Onda neka odustane i neka preuzme odgovornost na sebe!
  – Ni govora! Neka on povuče zaduženje. I neka svi znaju šta se dogodilo!
  A da se nađemo na dvadeset pet?, predloži u jednom trenutku Bonđoani, kojem je malo dojadilo da izigrava tampon--zonu između gradonačelnika i Ðeminacija.
  Maestro odmeri ponudu.
  – Dvadeset pet – reče na kraju – nijedan manje.
  – Dvadeset pet može – složio se i Parpajola. – Ionako neće dobiti ni lire više.
  Za novac koji nedostaje on će se pobrinuti, izlete Bonđoaniju.
  Parpajola ga začuđeno pogleda.
  – Držim vas za reč – odvrati.
  – Ne – ispravi ga Bonđoani odmahujući glavom – ne mene.
  Partiju, u čije ime je to i obećao.
 
 
 104.


  Pismo koje je napisao oblasnoj partijskoj jedinici u Komu, koštala je Bonđoanija trodnevnog preznojavanja.
  Naravno, imao je on i drugih briga. No strepnja zbog reči koje su bile tako jasne u njegovim mislima, ali su, u trenutku kad ih je stavio na papir delovale nesigurno, besmisleno ili dvosmisleno, proganjala ga je iz sata u sat, danju i noću.
  Tačnije, tri dana.
  Napravio je spisak razloga zbog kojih je, po njegovoj proceni, izuzetno značajno da partija dâ svoj pečat osnivanju gradskog orkestra. Pošto ga je nekoliko puta pročitao, taj spisak mu je delovao glupavo. Onda je došao na zamisao da odnese tekst učitelju Krispiniju.
  – Samo da vidite da li je uverljiv – rekao je.
  Krispini je dva dana zadržao pismo. Korigovao ga je, ispravio poneki pogrešno napisan glagol i pogrešnu podelu reči na kraju reda. Potom ga je posavetovao da spisku razloga, moralnih, političkih i društvenih, doda i ljubav prema otadžbini.
  Orkestri, rekao je, sviraju svečane pesme drage onima koji su branili svete granice od varvarskih osvajača! Nijedan rodoljub neće ostati imun na takvu molbu.
  Oblasni sekretar partije nije ni pročitao pismo. Odmah ga je prosledio regionalnom rukovodiocu sekretarijata za dobrovoljan društveno-koristan rad. Koji je odgovorio netrpeljivom porukom, naglasivši neprimerenost zahteva koji je dospeo na njegov sto.
  „Ne zato što ovaj sekretarijat ne želi da odvoji sredstva ili da pruži pomoć.“; Već zato što bi ta organizacija mogla da učini mnogo više da je partijski sekretar iz Belana imao u vidu „direktive sekretara partije na nacionalnom nivou u vezi s ciljevima sekretarijata za dobrovoljan društveno-koristan rad, umesto što se postavio kao da je taj sekretarijat nekakav refugium peccatorum12 kojem se treba obratiti tek u slučaju krajnje nužde.
  Postoje precizni rokovi za podnošenje molbe za dobijanje sredstava. A u toj molbi pre svega treba navesti visinu potrebna sredstava, umesto što se rasplinjavaju u obrazloženjima.
  Završio je pozivajući Belaneza da se pažljivije odnosi prema svojim političkim obavezama i podsećajući ga da i članovi orkestra, kako bi ostvarili pravo na podršku partije, moraju da budu učlanjeni u NSDR.13 Partijska knjižica nije obavezna, ali je poželjna, ali tokom javnih koncerata, obavezno je isticanje obeležja NSDR-a zadenuto za desni rever, kao što je navedeno u propratnom materijalu.
  Značke se mogu nabaviti u sekretarijatu, koštaju jednu i pô liru po komadu i ne mogu se dobiti besplatno, zato što se organizacija finansira od njihove prodaje. Neka mu sekretar napiše koliko mu je znački potrebno i neka uredno popuni obrazac koji mu šalje u prilogu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:20 am

105.


  Nije stigao novac, već instrumenti.
  U Belano su dospeli devetnaestog decembra, prvog dana odabira muzičara, zajedno s dvadeset pet znački koje je sekretar naručio i platio iz svog džepa.
  Ðeminaciju je bilo svejedno da li će mu kupiti instrumente ili će mu dati novac da ih sam nabavi, što je i rekao sekretaru kad mu je ovaj predložio da im obezbedi instrumente umesto novčanih sredstava.
  – Samo neka budu kvalitetni – dodao je.
  Kvalitetni jesu, rekao je tog jutra dok je nadgledao istovar sanduka, pošto je proverio dva-tri instrumenta. Tek toliko da ih isproba, prineo je ustima jednu hornu i ispalio u vazduh nekoliko tonova Kraljevskog marša, uznemirivši galebove koji se uz kričanje udaljiše s mola.
  – Stiglo je i ovo – reče kapetan parobroda, izvadi iz džepa neki paketić i predade ga Ðeminaciju.
  – A šta je to? – upita ovaj.
  Sekretar je istog trena shvatio: značke.
  – Obeležja – reče.
  – Čija? – upita maestro Ðeminaci.
  Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljan rad.
  Muzičari, u skladu s važećim propisima, moraju da ih stave na rever uniforme.
  Ðeminaci zinu, uhvati se za čelo, zajapuri se.
  Bonđoani mu nije pomenuo taj detalj, strahujući od negodovanja. Odlučio je da to učini u pravom trenutku. Taj trenutak je došao. Ipak, nije očekivao tako zabrinjavajuću reakciju. Dođavola, ta značka je, na kraju krajeva, sitna kao bubica, gotovo se i ne vidi.
  Osim toga...
  – Reč je o izričitoj preporuci partije – reče.
  – Tačno... – promrmlja Ðeminaci.
  – Naravno da je tačno.
  – I na njih treba misliti.
  Na njih, dakle na instrumente, ako je „njih“; zamenica trećeg lica stavljena u padež, kako su učili u školi.
  Međutim, očigledno je da se nisu razumeli.
  – O čemu govorite? – upita.
  – O uniformama!
  – Šta?
  – Jeste li nekada videli gradski muzički orkestar bez uniformi?
  – Nisam – priznao je sekretar.
  – Upravo tako, kažem da i na njih treba misliti.
  Bonđoani se zagleda nekud iza Ðeminacijevih leđa, prema jezeru, u trag parobroda koji se udaljavao, u galebove koji su se vraćali na obalu.
  – Pa – reče Ðeminaci – jedno po jedno.
  Sad ga očekuje odabir muzičara.
 
 
 106.


  Na prozivku su se odazvala sedamdeset osmorica.
  Prve večeri pozvana su tridesetorica, druge dvadeset dvojica. Treće večeri dvadeset šestorica, ali došla su dvadeset osmorica. Misterija je odmah razrešena: provukla su se i dvojica koja su prve večeri odbijena i hteli su ponovo da pokušaju.
  Sedamdeset osam kandidata koje je Ðeminaci revnosno proverio, svakog ponaosob.
  – Pređimo na pročešljavanje!
  Naučni metod koji je sam ustanovio, čista matematika primenjena na muziku.
  Svaki kandidat prošao je tri probe, jednu za drugom, a posle svake se glasalo ocenama od jedan do deset. Na kraju, zbir i poredak.
  Prva provera, znanje muzičke teorije, solfeđo.
  Niko je nije položio.
  Samo jedan je prve večeri, izvesni Ermete Skjoki, pokušao da podražava gestove taktiranja. Maestro Ðeminaci ga nadmeno i ironično prekinu, izgrdivši ga. Nije mu ni dopustio da se okuša u preostalim dvema proverama. Pokazao ga je prisutnima.
  – Varalica! – reče.
  Takve ljude privukla je mogućnost da javno nastupaju, uzbuđivala ih je pomisao na to da će nositi uniformu. Međutim, muzika ih nimalo ne zanima. Spremni su da se pretvaraju da sviraju. Takvi neka se pridruže nekoj amaterskoj pozorišnoj trupi.
  Činjenica da su svi ostali, suočeni sa zahtevom da pevaju po notama, uputili Ðeminaciju teleći pogled nimalo nije obeshrabrila Ðeminacija. Kafanski muzičari, harmonikaši koji sviraju na svadbama ili o varoškim praznicima, svirali su po sluhu, nikad nisu videli notni sistem. Ali maestro je uzeo u obzir one koji su imali sluha.
  Druga proba sastojala se iz praktičnog dela, kandidati su pokazivali veštinu na instrumentu koji su tvrdili da znaju da sviraju.
  Ishod nije bio loš, naročito druge večeri. Tom prilikom, Ðeminaci je izdvojio desetoricu: petoricu harmonikaša, dvojicu sa usnim harmonikama i jednog s okarinom, jednog koji je izjavio da ume da svira violinu, i na kraju jednog koji je, iznenađujuće, rekao da ume da svira bilo koji instrument, neka maestro izabere na kojem će da se oproba.
  Na te dve poslednje izjave Onorato Ðeminaci reagovao je uzvišenim mirom. Osmehnuo se obojici kandidata.
  Gde mu je violina?, pitao je prvog.
  Nije je poneo, odvratio je ovaj. Ali zaista ume da je svira, dodao je. Njegov deda, poreklom Mađar, zarađivao je za život prebirajući po žicama violine kao muzička pratnja paru medveda koji su plesali. Sad on svira taj instrument, deda ga je učio, nikad nije video nijednu stranicu napisane muzike, ali s mazurkama i polonezama snalazi se bolje od medveda koji su plesali uz muziku njegovog dede.
  Ðeminaci ga je saslušao. Onda je izrekao svoju procenu. Ne dovodi on u sumnju njegovu tvrdnju da ume da svira, ali Stvoritelj mu je dao uši da bi mogao da čuje. Zato, neka dođe ponovo sutradan uveče. I neka ponese instrument, ako nema ništa protiv.
  Drugom je poklonio širok osmeh. Ovaj se najpre učtivo predstavi.
  – Aurelio Rivakanati iz Perleda.
  Šampion ćurlikanja, dodade.
  Što znači?, upita Ðeminaci.
  – Ćurlikanje je – objasni Rivakanati –karakterističan zov kosa i zebe. Ali može se primeniti i na druge vrste, na primer, na drozda ili na bukavca.
  Čak i na zelentarku ili severnu zebu.
  – Dobro – prekinu ga Ðeminaci – ali kakve to veze ima s onim što mi radimo?
  – Ima veze – odgovori Rivakanati.
  Još odmalena, kad mu je bilo osam ili devet godina, otkrio je da nenadmašno oponaša zov ptica, tako da su se u periodu selidbe ptica lovci nadmetali za njega kao na licitaciji. On se nije zadovoljio time da uživa u daru koji mu je majka priroda dala već ju je, kako se to kaže, negovao, unapređivao, podigao na viši nivo. Kad mu je bilo petnaest godina, počeo je da uči da podražava svaki zvuk koji postoji pod kapom nebeskom. I, malo-pomalo, napravio je ličnu zbirku najrazličitijih zvukova. Vodopadi koji huče, motori koji bruje, galebovi koji kriče, pa i instrumenti koji sviraju.
  Da li bi maestro želeo da čuje kako on oponaša harmoniku?
  Evo!
  Ako neće harmoniku, može klarinet?
  Ništa lakše!
  Ili bi voleo da čuje tenor-tubu?
  Ošamućen i zapanjen, Ðeminaci ga prekinu.
  – Dovoljno je – reče, pomislivši da pred sobom ima pravi fenomen, koji, naravno, treba disciplinovati, dovesti ga u red i staviti mu instrument u ruke. Greh bi bio pustiti ga da ode.
  – Primljen – presudi.
  Za razliku od violiniste koji je sutradan, na poslednju probu, došao sa instrumentom.
  Sviranje na tom instrumentu nije mu bilo nepoznato. Ali je mladić, koji se predstavio kao Ðenezio Venini, napravio pogrešan korak. To jest, odabrao je pogrešnu pesmu. Naime, da bi pokazao svoju veštinu, rekao je da će svirati prvu kompoziciju koju ga je deda naučio, Internacionalu. Ðeminaci, kojem privlačnost te himne nije bila nepoznata, pustio ga je da svira sve do trenutka kada se, predvođen Gucinom, nije oglasio čitav hor kandidata. Maestro odmah prekinu izvođenje, najuri violinistu kao nepoželjan element, a onda nastavi odabir.
  Posle treće provere izdvojio je još osam kandidata. Onda su pevali, kako bi proverio ko ima skladan glas. Ravnodušno je odslušao Nessun dorma, La canzone della Grigna, Amami Alfredo i La canzone del magnano. Uopšte uzev, ostavili su povoljan utisak. Svi kandidati koji su mu se predstavili imali su pristojan glas, istina siromašan, koristili su glasne žice kao da hoće da ih pokidaju, ali svako od njih imao je potencijala. I tako se našao u situaciji da, nažalost, neke od njih mora da odbije.
  Odbio je, na primer, izvesnog Klementea Dentija iz Fumelate, grdosiju obdarenog osobenim dečjim glasom koji mu je otpevao Ave Maria od Šuberta i nije mogao da zadrži suze kad je čuo Ðeminacijevu odluku. Zahvalio se i Emanuenseu Otomaniju odmah pošto ga je izdvojio, jer je ovaj izjavio da ne želi da svira ništa drugo osim gitare.
  – U orkestru? – odvrati Ðeminaci.
  – Šta fali? – reče Otomani.
  – Napolje! – odbrusi mu maestro i pređe na sledećeg.
  Teška srca je morao da se odrekne Domenika Zbertole, zato što je eliminisao njegovog brata blizanca Amedea. Domeniko mu je objasnio da tamo kuda ide jedan, obavezno ide i drugi brat, to je stvar njihovog karaktera i prirode; gospodin maestro treba da shvati da njih dvojica istovremeno osećaju nagon i kad je reč o osnovnim telesnim potrebama. Udaljio je, narugavši joj se, i izvesnu Anitu Malinpasti, muškaraču koja je pokušala da ga obmane skrativši kosu i pustivši brkove; iako je bila krajnje neprivlačna (ravna kao daska, požutelih zuba, a povrh svega je i pušila), Ðeminaci je izjavio da će žena u orkestru pre ili kasnije neminovno izazvati neprilike.
 Na kraju je odbacio i one koji su živeli predaleko. Njegov orkestar mora da bude sastavljen od srčanih ljudi spremnih da se odazovu njegovom pozivu u roku od jednog, najviše dva sata.
  Sutradan ujutru, pred treći krug odabira, Ðeminaci je u svojoj kancelariji glavnog knjigovođe sastavio spisak onih koji su prošli provere znanja i zadovoljno je pogledao taj sastav koji, pridružen sedmorici iz limenog orkestra, predstavlja ljudski materijal od kojeg će on stvoriti muzičare.
  O tome je izvestio i Krispini kratkom beleškom u Galjardetu, naglasivši da se nepobedivi duh maestra Ðeminacija, prekaljen u sasvim drugačijim bitkama, sprema da podari Belanu gradski orkestar kakav do sada nije viđen na desnoj obali jezera Komo.
  Maestro Ðeminaci je dvadeset trećeg decembra uveče okupio odabrane u oronuloj sali kako bi im čestitao Božić i ujedno je održao kratak govor obavestivši ih o napornom radu koji čeka sve njih, uključujući i njega, već od dvadeset sedmog decembra, kad je škola trebalo zvanično da počne da radi: dva puta nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom, muzička škola za polaznike sa iskustvom; tri dana nedeljno, utorkom, sredom i petkom za početnike. Objava je izazvala uzvike neverice na koje je Ðeminaci odgovorio cerekanjem.
  – Muzika zahteva potpunu posvećenost – reče. Ko to nije utuvio u glavu nikad neće postati dobar muzičar. Naveo je imena orkestara koji su se pročuli zahvaljujući požrtvovanosti svojih članova i, kao primer, ispričao im slučaj svog ujaka, klarinestiste u Gradskom orkestru San Feličea del Benako koji je 1921. u Vestoneu, prilikom otkrivanja spomenika palima, u prisustvu ministra rata, osvojio prvu nagradu, nadmašivši orkestar iz Lodrina i onaj iz Lena.
  Do pobede nisu došli slučajno.
  Šezdeset članova orkestra iz San Feličea imali su probe četrdeset sati u kontinuitetu.
  Na dan nadmetanja, nagrađeni su za trud, ne samo pobedom već i izuzetnim odzivom publike koja se razmilela po krovovima okolnih kuća pošto na trgu više nije bilo mesta.
  – Bio sam tamo – izjavi maestro Ðeminaci.
  Ta davna uspomena za njega je bila slika uspeha. I njegov cilj.
  – Tom cilju moramo težiti svi mi zajedno – izjavi na kraju, a zatim im ponovo požele srećan praznik i dozvoli im da otvore penušavo vino. U tom trenutku trombonista mu dade neki znak. Ðeminaci ga je razumeo.
  – Nazaci – reče.
  Shvatio je i Evelindo.
  Pognute glave, u pratnji tromboniste, izašao je iz prostorije, seo na bicikl i setno se zaputio u noć dok su ostali nazdravljali.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:21 am

107.


  Iako administrativni činovnici i direktor nisu imali obavezu da dođu na posao na Badnji dan, Ðeminaci je ipak otišao. Potreban mu je bio mir i osama kako bi mogao da osmisli program muzičke škole, a u kući se osećao kao na stanici. Okružen decom koja su se, uzbuđena zbog praznika neprestano vrzmala oko božićnih jasli i pored žene koja se s ogromnim stomakom vukla iz sobe u sobu stenjući, hukćući i moleći nebesa da se porodi pre predviđenog termina, ne bi mogao da se usredsredi. Prepodne je proveo popunjavajući spisak marševa koje treba da nauče iskusni polaznici škole, članovi limenog orkestra. Posle ručka se posvetio priručniku za solfeđo s vežbama, koji je trebalo da bude osnova za početnike. Oko četiri popodne je, zadovoljan, odlučio da ode kući: trebalo je posvetiti se i porodici. Stavio je papire u fioku i izašao pošto je na izlasku čestitao portiru Božić. Već se bilo smrklo, vazduh je bio mutan zbog izmaglice, para je prigušivala bat koraka i skrivala obrise predmeta i ljudi ali je stvarala lepu atmosferu, čarobnu, božićnu. Ðeminaci duboko udahnu laka srca. Obuze ga radost zbog obavljenog posla i badnje večeri. Pustio je korak pevušeći neku božićnu pesmicu sve dok, pred samim centrom varoši, nije iznenada shvatio da isti muzički motiv odjekuje ispod tamnog nebeskog svoda.
  Radost i bezbrižnost koji su ga pratili naglo ispariše.
  Nemaran korak kojim je napredovao do tog trenutka zamenio je paradnim.
 
 
 108.


  Ulovio ih je dok su izlazili iz gostionice Kod Lene.
  Pijanin je, s trombonom, išao napred, odmah za njim Caka s hornom ispod miške, a zatim Leoni s bas-trombonom, pogleda uprtog u tlo. Na kraju kolone, Evanđelio Bordini s klarinetom proturenim između nogu, hodao je kao da ima štap u guzici.
  Bili su veseli, to verovatno nije prva gostionica u koju su svratili. Oduševljeno su se pozdravili s njim, previše oduševljeno. Ðeminaci ih je odmeravao, tražeći prave reči kojima bi izrazio negodovanje.
  – Čudi me! – reče na kraju.
  – Šta? – upita trombonista.
  Što ih vidi kako tumaraju po varoši i sviraju, prilično veseli?
  Ali to je tradicija!
  Tradicija je, objasnio je, da na Badnje veče limeni orkestar obilazi varoške ulice, svraća u gostionice pa čak i, što da ne?, u poneku kuću i da uz svečane pesme čestita ljudima praznik. Ako pritom dobiju i neku napojnicu koja ide u kasu orkestra, ili čašu vina koja, naravno, ide pravo u stomak muzičara, utoliko bolje.
  Na kraju krajeva, praznik je!
  – Upropašćen! – promrmlja Ðeminaci.
  U kuću je ušao smrknut, naduren: slika njegovih muzičara koji se prepuštaju tako nedostojnoj zabavi, kružeći od jedne do druge gostionice, među pijancima, delovala je ponižavajuće. Nije objasnio ženi zašto je tako natmuren. Jedva je istrpeo decu. Večerao je i zavukao se u postelju.
  Treba neizostavno preduzeti neke mere!
  Iz kuhinje je dopirala neumorna dečja graja.
  Preduzeće on nešto, što pre.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:21 am

109.


  Gotovo u isto vreme kad je Ðeminaci, naduren, legao u krevet, Evelindo Nazaci se vratio kući: veseo, rumen, oči su mu se caklile.
  Veći deo tog popodneva proveo je vrzmajući se po kući, sa skrivenim nadom da će mu Noemi dati božićni džeparac kako bi mogao da proslavi u svom stilu.
  Međutim, đavo je odneo, ništa mu nije dala!
  Oko sedam je žestoko ožedneo. Ožedneo za vinom.
  Suvo grlo podsetilo ga je na nekadašnje Badnje večeri u ona lepa vremena s prvom ženom, kad se kući vraćao hodajući kao mačak, čak je i mjaukao, budući da nije mogao da izgovori ništa suvislo.
  Onda je rekao: – Idem da prošetam!
  Noemi ga je pustila, zadovoljna što će ga se rešiti. Smetalo joj je kad se muškarac stalno vrzma po kuhinji. Osim toga, mogla je da bude mirna jer je znala da Evelindo nema ni lire.
  Nazaci nije imao nikakvu nameru da prošeta.
  Pustio je korak i stigao do gostionice s namerom da se uteši gledajući druge, kolege i drugove, kako se blaženo časte vinom i nazdravljaju.
  Međutim, kad se obreo u lokalu, nešto ga duboko kosnu. A kad su ga pozvali da se pridruži klubu suvih usta, želja ga je nadvladala.
  Kad je došao red na njega da plati turu, osećao se izgubljeno. Zavukao je ruku i džep i promrmljao, izvinjavajući se, da je zaboravio novčanik. No u pomoć mu je odmah priskočio gostioničar Bormida, koji je i sam popio malo više: – Pusti, upisaću ti.
  Od tog trenutka, Lindo više nije imao nikakvih briga.
  Noemi su, međutim, brige obuzele kad ga je ugledala pred sobom: nije bio toliko pijan da ne može da stoji na nogama, već veseo kakvog ga odavno nije videla. Pričljiv, prijatan.
  Da nije otkrio gde drži pare?
  Nemoguće, već duže od mesec dana ne dopušta mu da je pipne!
  Lindo je već spavao, blažen, obavijen teškim vonjem vina, kad se Noemi smirila.
  Na kraju krajeva, Božić je.
  Možda je tog popodneva njen muž sreo naročito velikodušne prijatelje.
  Međutim, i na božićno jutro Lindo se vratio kući nacvrcan.
  Možda je izbila epidemija velikodušnosti?
  Pošto je i na drugi dan Božića Lindo zaplitao jezikom, Noemi odluči da razreši sumnju.
 
 
 110.


  Dvadeset sedmog decembra uveče maestro Ðeminaci rano je izašao iz kuće. Još nije bilo ni pola osam, u pomalo mutnom vazduhu osećao se miris dima iz dimnjaka. Kad je zastao na kapiji, u daljini je čuo muzikalno podrigivanje. Onda se zaputi ritmično lupkajući potpeticama tup-trup.
  Muzičare je sazvao da se okupe u pola devet. Međutim, nije planirao da ih podučava. Kao da započinje akademsku godinu, Ðeminaci je naumio da predstavi program, da ih obavesti o satnicama predavanja, na osnovu kalendara koji je sam napravio.
  Kako bi veče delovalo što zvaničnije, pozvao je učitelja Krispinija rekavši mu da će prisustvovati prvom koraku Gradskog orkestra Belana u osnivanju, kako bi mogao da napiše reportažu za novine.
  Novinar je stigao odmah posle njega. Zaudarao je na vlagu i na čorbu.
  Deset minuta kasnije došao je poručnik Ðunti. Pokucao je na vrata, provirio, pitao da li je slobodno i ušao.
  Maestro Ðeminaci je objašnjavao Krispiniju kako će oblikovati gradski orkestar. Kad je ugledao uniformu prebledeo je i zamukao. Sećanje na nepriliku još je bilo sveže kao ruža.
  – Da li vam smetam? – upita poručnik.
  Ne samo da je smetao, nego ga je i prepao. Ipak, Ðeminaci je umeo da se obuzda.
  – Nimalo – odgovori.
  Zavlada tišina.
  Poručnik je šarao pogledom od knjigovođe do Krispinija. Onda je prekinuo tišinu.
  – Treba da razgovaram s vama – reče maestru.
  – Kažite – odvrati mu ovaj.
  Ali poručnik ništa ne reče. Pogleda novinara. Pošto nijedan od njih dvojice nije shvatio njegovo oklevanje, na kraju je bio prinuđen da kaže: – Nasamo.
  Ðeminaci pogleda Krispinija.
  – Izvinite nas?
  Krispini klimnu glavom.
  – Mogu li da sačekam ispred? – upita.
  – Ako mislite... – odgovori poručnik.
  I sačeka da novinar zatvori vrata za sobom.
  – Hoće li vam smetati ako zapalim? – upita i izvadi iz džepa paklu seraja.
  – Samo izvolite.
  Karabinjer pripali, udahnu, a zatim otpuhnu dim.
  – Dakle... – napokon započe, objašnjavajući razlog svoje posete.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:22 am

111.


  Posle zaplene instrumenata katoličkog limenog orkestra, paroh iz Vilatika grmeo je s propovedaonice, ali nije se zadovoljio time. Hteo je da se posavetuje s advokatom kako bi saznao ima li pravnih osnova da podigne tužbu nadležnim organima.
  Pošto je proučio slučaj, advokat je izneo svoje mišljenje. Osnova ima. Ali još je na snazi, štaviše sada više nego ikad, ono što je jedan sudija izjavio petog januara prošle godine, kad je zvanično označio početak sudske godine.
  A izjavio je da pravdu „ne treba shvatiti kao bespogovoran koncept, već je treba posmatrati kroz njen odnos s političkom stvarnošću“;.
  Sad, rekao je advokat, politička stvarnost je takva kakva je. Oni koji su izvršili zaplenu imaju jako zaleđe.
  Uprkos tome, njima niko ne brani da podnesu zvaničnu tužbu. Ipak, postoji opasnost da ne uspeju i da će, s druge strane, paroh, parohija i parohijani biti izloženi novom nasilju, zloupotrebi i odmazdama.
  – Briga paroha za paroha – šaljivo je odvratio sveštenik.
  Ali pri pomenu parohijana i parohije, morao je da se zamisli. Zato je, teška srca, odlučio da odustane od toga.
  Ali nije se završilo na tome.
  Zato što se među zaplenjenim instrumentima nalazio i jedan koji nije pripadao parohiji Vilatiko.
  Klarinet.
  On je, naime, pripadao Ðandomeniku Zgarci, devedesetosmogodišnjem beležniku koji je odavno bio u penziji. Zgarca je pozajmio instrument sinu Kolombe Rodonati, žene koja je vodila njegovu ogromnu kuću, kad mu je ispričala o strasti svog sina prema muzici i nemogućnosti da mu instrument kupi.
  – Ako hoćete klarinet, imam negde jedan – rekao je beležnik, objasnivši da je i sam, kad je bio mlad, voleo muziku i pokušao da nauči da svira.
  Kolomba mu je zahvalila, a njen sin se, s klarinetom u ruci, pridružio limenom orkestru Vilatika.
  Posle upada i krađe, paroh je posetio starog beležnika i objasnio mu da verovatno više neće videti svoj klarinet.
  Šta mene briga za političku stvarnost, prasnuo je Zgarca!
  Bio je stari liberal, mason i ateista. Nije trpeo nasilje te vrste, naročito kad ga čini ta svetina u crnim košuljama.
  – Klarinet je moj i hoću da mi se vrati! – rekao je.
  Uostalom, šta bi njemu mogli da urade?
  Da ga nateraju da popije ricinus?
  Samo nek izvole!
  Ionako je patio od zatvora. Negde u kući još je imao staru dvocevku koju odavno nije koristio. To bi bila prilika da proveri da li još nišani dobro kao nekada. Nije gubio vreme. Čim je ispratio sveštenika, lično je podneo prijavu, stavivši poručnika karabinjera kasarne u Koliku Ðakoma Kencija u nemoguć položaj.
  Ne može se reći da je Kenci držao stranu onoj četvorici nasilnika, ali mučile su ga iste brige kao one koje su naterale paroha da odustane od tužbe.
  Sama istraga ne bi trebalo da predstavlja nikakav problem. Dobro je znao – svi u mestu su znali – kako se odigrao događaj, ništa lakše nego uhapsiti počinioce zaplene.
  A onda?
  Šta bi se obrušilo na njega i na njegovu porodicu iz visokih sfera?
  Isuse, ne bi voleo da završi na nekoj prljavoj ulici u Africi, što nije nimalo nemoguće budući da je u slučaj umešan partijski sekretar!
  Poručnik Ðakomo Kenci nije mogao mirno da spava sve dok nije odlučio kako da reaguje.
  Razborito.
  Na kraju krajeva, tužbom je obuhvaćen samo jedan instrument, a ne svi koji pripadaju katoličkom limenom orkestru.
  Otišao je na sam izvor, sekretaru Sparaventiju. U poverenju mu je rekao da ga: – ... od problematičnih instrumenata... – zanima samo jedan.
  Kakvi instrumenti?, odvratio je ovaj.
  Kurvin sin, najradije bi mu razbio nos, seronja jedan!
  Ali morao je da pređe preko toga.
  – Reč je o jednom klarinetu – reče i zaćuta.
  Je l’ tom mrsomudu jasno da se on ne igra?
  Sekretar je shvatio, karabinjerov izraz lica bio je rečitiji od njegovih usta: bolje da ne preteruje, pomislio je.
  – Emigrirali su – odgovorio je.
  I odmah je, ne čekajući pitanje, objasnio kako, kuda, kad i zašto.
  Kenciju ni mišić nije zaigrao pred tim mrsomudom. Ali nedugo zatim, dok se vraćao prema kasarni, trljao je ruke: onda je to problem kolege iz Belana! Kojem je odmah poslao izveštaj uz molbu da ispita gde je završio klarinet.
  Ðunti je, iako se pitao zašto njegovog kolegu zanima samo jedan instrument od sedam otetih, odmah pozvao sekretara Atilija Bonđoanija i izvestio ga da će protiv onoga kod koga se nalazi taj klarinet, ko god da je u pitanju, biti podneta prijava.
  Kad mu je Bonđoani otkrio gde se nalazi inkriminisani instrument, Ðuntiju se smrklo pred očima.
  Opet Ðeminaci?
  Pa šta je taj čovek, gromobran za sve nevolje ovog sveta?
  Iskreno, nije imao srca da ga ponovo, posle tako kratkog vremena, izloži nevoljama za koje nije kriv.
  Sve ima granice, čak i nepravda i maler. Zato je s kolegom Kencijem smislio plan: slagaće bivšeg beležnika, reći će mu da je tokom pretresa parohijske sale, koji je usledio nakon njegove prijave, instrument koji je predmet pomenute prijave pronađen na licu mesta.
  S obzirom na to, ne postoji više nijedan razlog da ne povuče prijavu.
  Ali moraju se dočepati tog usranog klarineta!
  A ako instrumente čuva Ðeminaci, onda od njega mora i da ga traži.
  Poručnik Ðunti je odbacio zamisao da pozove Ðeminacija u kasarnu, da ga ne bi ponovo izložio radoznalim pogledima; odustao je i od ideje da ga poseti na radnom mestu, da ne bi ponovo izazvao ogovaranja; nije hteo ni da ga potraži kod kuće, da ne bi prepao trudnu gospođu i osetljivu dečicu.
  Ostalo mu je samo jedno rešenje, da ga poseti u sali za probe gradskog orkestra u osnivanju.
  To je i učinio.
  Istini za volju, pogrešio je, ali to je kasno shvatio! Jer kako je mogao da zna da se instrumenti ukradeni limenom orkestru u Koliku, uključujući i klarinet, nalaze u Ðeminacijevoj kući!
  Kojoj je, obuzet nelagodom, poručnik Ðunti iste večeri pošao s maestrom.
 
 
 112.


  Oko pola devet, dvadeset tri muzičara i Krispini i dalje su, u miru ali zbunjeni, čekali ispred vrata. Deset minuta kasnije, orkestar u osnivanju bio je kompletiran dolaskom Evelinda Nazacija.
  Napokon, vrata se otvoriše i u dovratku se ukaza prilika poručnika Ðuntija, koji im se obrati.
  Učinio je to umesto Ðeminacija, na izričit maestrov zahtev: neka on obavesti muzičare.
  – Večeras je bolje da se vratite kućama – reče poručnik.
  Očekivao je pitanja i negodovanje. Niko nije ni pisnuo. Samo se Krispini osmelio, budući da mu je to profesionalna obaveza nalagala, da postavi pitanje.
  – Mogu li da znam šta se dogodilo, gospodine poručniče?
  – Ne možeš – odvrati Ðunti.
  Svi treba da znaju, dodade, da večerašnji sastanak mora biti odložen zbog ozbiljnih razloga, zbog čega se izvinjava u ime maestra Ðeminacija, koji će im naknadno zakazati nov termin.
  Na pomen ozbiljnih razloga, Fjorentino Krispini se zabrinu.
  – Ozbiljni razlozi? – upita.
  Međutim, Ðunti mu je već zatvorio vrata ispred nosa. Onda pripali cigaretu i stade da umiruje maestra.
  – Ne moramo da žurimo – reče.
  Naime, Ðeminaci ga je zamolio da sačekaju pola sata pre nego što izađu, kako bi se njegovi muzičari razišli.
  Kad su njih dvojica, oko pola devet, promolili nos napolje, svet je izgledao kao crna rupa, tako da su obojica oprezno zakoračili, kao da se plaše da će propasti u bezdan.
  Međutim, svet je i dalje bio isti. Uključujući i Krispinija koji se, zagrejan novinarskim žarom, pravio da je otišao s ostalima, ali se, pošto je napravio krug, vratio i smestio u mali školski vrt: odatle je, skriven iza ogradnog zida, neprimećeno mogao da drži na oku ulaz u salu za probe.
  Video ih je kako izlaze.
  Ðeminaci napred, s rukama na leđima, koje su, zbog mraka, izgledale kao da su vezane. Iza njega poručnik nalik izduženoj senci, dok mu je u visini usta svetlucao žar od cigarete.
  Krispini ureza u pamćenje prizor obavijen izmaglicom, dostojan nekog krupnog zločina.
  Osećao je da je blizu nekog otkrića, epohalnog novinskog članka.
  Međutim, zahvaljujući nizu nepovoljnih slučajnosti, ništa nije otkrio. Samo je sutradan ujutru shvatio da je navukao prehladu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:22 am

113.


  Estenuata Ðeminaci svakako nije očekivala da će se njen muž tako rano vratiti kući. Sâm joj je rekao da ga ne čeka. To je trebalo da bude posebno veče, moglo bi se dogoditi da dođe kasno, vrlo kasno.
  Kad ga je ugledala ispred sebe, osetila je silovit bol u donjem trbuhu. Ali kad je primetila kako se iza njega iz mraka pomalja prilika poručnika Ðuntija, shvatila je da je vreme. Ispreplela je prste na stomaku i najavila: – Vreme je!
  Poručnik je prvi shvatio na šta je mislila. Ðeminaci je i dalje bio zbunjen, nije mogao da se pomeri s praga, uglavljen između poručnika i žene koja je ponavljala: – Zovite babicu!
  – Idem ja – ponudi se poručnik.
  Izađe trkom, pred pogledom iznenađenog Krispinija koji je toj neočekivanoj žurbi pripisao nešto još misterioznije. Nije prošlo ni petnaest minuta, a poručnik se vratio. Nije bio sam. Ali nije poveo ni pojačanje, kao što je Krispini očekivao. S njim je bila babica Eva Cingonija.
  Gore, u stanu Ðeminacijevih, u međuvremenu je zavladala prava zbrka. Estenuatina vriska probudila je svu decu, ali ne samo njih. Dotrčala je i Armelina Bankijeri i zahvaljujući njoj, kad je babica ušla u kuću, voda je već ključala, a čisti ubrusi bili su poređani iz uzglavlje porodilje.
  Kad je izbilo pola jedanaest, Estenuata Ðeminaci rodila je dečkića. Ali nije bilo gotovo. Cingonija naredi da joj se spremi još vode. Još jedno novorođenče spremalo se da izađe.
  – Devojčica! – uzviknu petnaest minuta kasnije.
  Za sve to vreme Ðeminaci je sedeo u kuhinji, naspram poručnika. Na vest da je dobio sina nagnuo se preko stola i ostao u tom položaju sve dok nije saznao da je dobio i ćerku: onda se naglo ispravio, kao da ga je neko šutnuo u zadnjicu.
  – Čestitam – reče poručnik.
  Ðeminaci se osmehnu, ali ni sam nije znao treba li da se raduje ili da se zabrine. S dvoje novorođenčadi, sad ima sedmoro dece.
  I ostali su bili kod Estenuate u sobi, okupljeni oko malih blizanaca. Poručnik je iskoristio trenutak mira.
  – Sad, ako nemate ništa protiv – reče – dajte mi taj klarinet i da stavimo tačku na ovaj slučaj.
  Nedugo zatim, Krispini ga je video kako izlazi iz Ðeminacijeve kuće. Pod miškom je stezao instrument. Nije se usudio da bane pred njega, da ga upita za objašnjenje. Osmelio se pola sata kasnije da upita babicu s kojom je donekle bio blizak. Gospođa Cingonija mu reče za blizanački porođaj.
  Ali kakve veze ima s tim poručnik karabinjera?, upita Krispini.
  Otkuda ona zna!, glasio je odgovor.
  Ali zar nije primetila ništa neobično, navaljivao je novinar, ništa osobito, da nije čula nešto...
  Ma šta je trebalo da primeti, prasnula je babica. Imala je pune ruke posla oko porođaja koji svakako ne spada u najlakše.
  – Zašto ne pitate poručnika šta je radio tamo?
  Jest, pomisli Krispini, on bi mi odmah objasnio!
  – Dobro – reče.
  I zbogom misteriji!
  Dva dana kasnije, u Galjardetu se pojavio kratak napis u kojem je Krispini izvestio o srećnom događaju u domu Ðeminacijevih, zbog kojeg je početak predavanja u muzičkoj školi pri Gradskom orkestru Belana u osnivanju odložen za nekoliko dana.
 
 
 114.


  Jasno je da novorođenčad plaču, jer nemaju drugi način da skrenu pažnju na sebe...
  Ipak, da li je normalno da im dva nova pripadnika bataljona Ðeminaci ne daju ni trenutak mira?
  Onorato Ðeminaci je, kako bi stigao da se privikne na nove okolnosti u kući, pomerio prvi čas muzike za treći januar. Ali računao je da će do toga dana raditi nešto i kod kuće; pripremaće vežbe, partiture, adaptacije.
  Bilo je nemoguće.
  Na uobičajeni metež koji je pravilo petoro dece, sada se nadovezala buka novorođenih.
  Neprekidno su kmečali, i danju i noću. Ðavolski proračunato. Jer, kad bi dečačić počeo da pokazuje znake umora, devojčica je spremno zauzimala njegovo mesto. I obratno.
  Dvadeset devetog decembra ujutru, maestro Ðeminaci, ne mogavši više da izdrži, odluči da razmotri taj problem sa ženom.
  Ko zna, možda bi trebalo da se posavetuju s doktorom, da ga pitaju za mišljenje...
  Umesto odgovora, Estenuata ga pogleda, razrogači oči i briznu u plač.
  Sad još i ona!, pomisli Onorato.
  – Šta ti je? – upita. Učinilo mu se da nije rekao ništa neprilično!
  Ništa, odvrati žena između dva jecaja.
  Ma kako ništa!
  Estenuata pokri lice rukama.
  Ništa, ništa...
  Toliko je plakala da su joj se suze skupljale na vrhu brade i curile niz vrat.
  Ðeminaci je bio zgranut. Obuzeo ga je neobjašnjivi osećaj krivice. Možda ju je, usredsređen na ulogu osnivača orkestra, zanemario i zaboravio...
  – Ja... – zausti.
  Ali žena mu ne dade da nastavi. Tresući se od jecaja ostavi ga tu, u spavaćoj sobi, zavuče se u kupatilo i zaključa vrata.
  Treba mu pomoć, pomisli Ðeminaci.
  Pomoć neke žene.
  Kao one večeri kad se porodila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:23 am

115.


  Armelina Bankijeri uspela je da je ubedi da otvori vrata kupatila tek kad joj je dala reč da je ispred neće čekati niko osim nje. Nije želela da je vidi niko od članova porodice.
  Ðeminaci okupi vojsku u kuhinji.
  – Šta je mami? – pitala su deca.
  – Samo je malo umorna – odgovori neodređeno.
  Ali poželeo je da kaže da samo Gospod zna šta se njegovoj ženi vrzma po glavi.
  Gospod i jeste znao.
  I još poneko.
  – To ne sme da izađe izvan zidova ove kuće – reče Estenuata Ðeminaci mužu sat vremena kasnije.
  Lice joj je još uvek bilo izobličeno od malopređašnjeg neutešnog plakanja. Ali duša joj je bila spokojna, mirna.
  Onoratu i dalje ništa nije bilo jasno. Međutim, jedno mu je odmah bilo jasno. U bučnoj akustičkoj pozadini nije se čulo kmečanje blizanaca.
  Estenuata se osmehnu.
  Blizanci su ućutali. Ućutala je i ona. Oni, zato što više nisu bili gladni. Ona, zato što je rešila svoj problem.
  Dakle, posle svega što se desilo, muž u zatvoru, karabinjeri u kući, čitava ona promenada ljudi, a onda i prevremeni porođaj i iznenađenje koje su izazvali blizanci... čuda i šokovi, jedno za drugim!
  – I? – reče Onorato.
  – Presušila sam! – otkrila mu je Estenuata.
  Drugim rečima, izgubila je mleko. Presahnulo joj.
  Prvih nekoliko dana mislila je da je to prolazno. Blizanci su vukli kao mahniti, uspevajući da posisaju samo pokoju kap, nedovoljno da utole glad. A nju je obuzela neka seta. Odjednom se osetila beskorisnom. Zato je briznula u plač kad joj je on stavio so na ranu.
  Ðeminaci se nasmeši, razbistrilo mu se.
  Ali šta sad, je l’ ti se povratilo mleko?
  Dakle, kako to da više ne kmeče?
  – U tome je stvar – odvrati Estenuata.
  Njemu je morala da kaže. Ali to je nešto, kao što mu je već rekla, što mora da ostane između ova četiri zida.
  – Ona će dojiti tvoju decu.
  – Ko ona? – upita Onorato.
  Ona.
  Armelina Bankijeri.
  – Ali to onda znači... – uzviknu Ðeminaci.
  – Psst! – reče Estenuata, prinoseći kažiprst usnama.
 
 
 116.


  Trećeg januara 1929. uveče, okupili su se svi muzičari.
  – Skoro svi – primeti policajac Pijanin.
  Jedan je nedostajao.
  – Ko? – upita maestro Ðeminaci.
  Nazaci.
  Ali možda je samo kasnio, ko zna, a možda je odlučio i da ne dođe. Pre nego što mu ubeleže izostanak, treba sačekati još petnaestak minuta.
  Čekali su. Polaznici su međusobno ćaskali, maestro Ðeminaci se u sebi preslišavao, ponavljajući spisak zapovesti muzičarima koje je sam sastavio za dobrobit svojih učenika, a četvrta zapovest glasila je: Nemoj da kasniš.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:24 am

117.


  Bes?
  Radoznalost?
  Ponekad bi prevladalo jedno, drugi put ovo drugo. Noemi nije mogla da kaže šta ju je češće obuzimalo.
  Činjenica je da bi platila da može da sazna kako je njen muž finansirao svoja polupijanstva tokom upravo okončanih prazničnih dana.
  U svakom slučaju, trećeg januara uveče, kad se Lindo vratio kući s posla, shvatila je da sistem, kakav god da je bio, više ne funkcioniše. Jer se, za razliku od prethodnih večeri, Lindo vratio namrgođen, nimalo raspoložen za priču i pre svega, bez i malo sjaja u očima i vinskog daha koji bi u trenu ispunio kuhinju.
  U trenutku kad se Nazaci s tubom na ramenu spremao da izađe, gostioničar Bormida pojavi se na vratima i reče: – Samo trenutak – i stomakom odgurnu muzičara u kuhinju.
  – Šta hoćeš? – prasnu Noemi, već spremna za napad.
  – Hoću da kažem da ja nisam glup – odgovori gostioničar. – Iako neko možda misli da jesam.
  I rečito pogleda Nazacija koji je u trenu kad se Bormida pojavio na vratima shvatio da je u nevolji.
  Posle Badnje večeri, kad mu je gostioničar ponudio da mu upiše dug, Evelindo se nije zaustavljao. Ispričavši da je imao neplanirane izdatke u kući, zamolio je Bormidu da mu upisuje dug još nekoliko dana, dok ne dobije dvonedeljnu platu.
  Gostioničar se nije pobunio. Na kraju krajeva, trebalo je da sačeka samo još nekoliko dana.
  Ali, kad je dan isplate došao i prošao, Nazaci se više nijednom nije pojavio u gostionici.
  I ne samo to.
  Gostioničar ga je vrebao. I primetio je da Lindo prelazi na drugu stranu ulice kad se približi njegovoj gostionici.
  Da ga je Lindo, objasnio je Bormida zaprepašćenoj Noemi, zamolio da sačeka još koji dan, on bi pristao. Ali to prepredeno ponašanje ga je zaista razljutilo.
  – Zato sam se postarao da mu donesem račun kući. A zajedno s računom i da mu uputim molbu da nikad više ne kroči u moju gostionicu.
  Noemi je isplatila dug.
  Onda se, pošto je gostioničar otišao, okrenula prema mužu s namerom da izravna ostale račune.
  Lindo je bio brži od nje. Izbegao je šamar koji samo što mu se nije obrušio na lice, dokopao se izlaza i zavukao se u drvljanik, zamandalivši vrata za sobom.
  Noemi je načas bila neodlučna. Onda uze lopatu i zaglavi njome kvaku sa spoljne strane.
  – Laku noć – doviknu i uđe u kuću.
 
 
 118.


  Kad je prošlo devet, maestro Ðeminaci prekinu čekanje.
  Ali ne pre nego što se posavetovao s policajcem Pijaninom.
  „Problem Nazaci“; trebalo je rešiti jednom zauvek.
  On ubuduće neće biti spreman da trpi izostanke. Dakle, neka Evelindo jasno izloži svoje namere. I to odmah, dok još imaju vremena da poduče nekog drugog da svira tenor-tubu.
  Odreći se doprinosa Evelinda Nazacija, koji je među članovima limenog orkestra nesumnjivo najdarovitiji, bio bi pravi greh. Ali svakako nije mogao dopustiti da sav njegov rad zavisi od raspoloženja tog osobenjaka!
  Kad je završio pregovore s policajcem, popeo se na mali podijum kako bi ih nadvisio i napravio ozbiljan izraz lica.
  Napokon, došao je i taj trenutak. U tišini koja je zavladala u sali, izabrao je uzvišene reči kako bi izjavio da taj dan s razlogom treba urezati u pamćenje prisutnih i u istoriju varoši.
  – Prvi pravi dan Gradskog orkestra Belana koji danas pravi svoje prve korake.
  Posle te objave, pustio je da prođe gotovo ceo minut, uzalud čekajući aplauz.
  Onda nastavi predstavivši im Zapovesti muzičara, spisak pravila ponašanja o kojima prisutni treba da razmišljaju sve dok ih ne usvoje.
  – Voli muziku, svoju životnu saputnicu.
  Ðeminaci je znao da je u većini slučajeva reč o tikvanima i zato je odlučio da im razjasni, obrazloži svaku zapovest.
  Prva, reče, znači da je muzika uvek spremna, na raspolaganju, prisutna i odana kao što verovatno nijedan prijatelj ili prijateljica ne mogu da budu.
  – Vežbaj svakodnevno.
  Ako se izuzme neposredna korist od svakodnevnog vežbanja, smisao ove zapovesti zapravo je čin ljubavi, one koju svako od njih pruža svojoj porodici i svom domu.
  – Nauči svoju decu muzici.
  Prenositi ono što je lepo, eto šta se krije iza treće zapovesti: preneti potomcima zanos koji pruža život iznad banalnih materijalnih dobara.
  – Ne kasni.
  Zapovest praktične prirode: tačnost je vrlina kraljeva, podsetio ih je Ðeminaci.
  – Budi dostojanstven.
  Upravo tako, reče Ðeminaci. Dostojanstvo. Šta još odvaja čoveka od životinje? Osećaj za dostojanstvo. U ovom slučaju, zabranjeno je muzičarima članovima Gradskog orkestra da prosjače po gostionicama i da sviraju u prilikama koje nisu zvanične prirode ili unapred dogovorene.
  – Poštuj starije muzičare.
  Stariji čuvaju u sebi sećanja i iskustva. Poštovati ih, znači učiti od njih. I naglasi da je najstariji u grupi, ako ne po godinama, a onda po iskustvu, on.
  – Brini se o svom instrumentu.
  Kako su govorili Stari Rimljani?, upita ih Ðeminaci.
  Sâm je dao odgovor. Mens sana in corpore sano.14 Jasna muzika izaći će samo iz brižljivo čuvanog instrumenta, prema kojem se ponašamo kao da je sastavni deo muzičarevog tela, a ne kao da je neki banalni predmet.
  – Brini se o svojoj uniformi.
  U tom trenutku, neko podiže ruku: – Ali mi nemamo uniformu.
  Ðeminaci se osmehnu.
  Činjenica da je nemamo u ovom trenutku, ne znači da je nećemo imati u bliskoj budućnosti. Jedno po jedno.
  U svakom slučaju, važno je da svako od njih shvati da se i prema uniformi mora odnositi s dužnim poštovanjem. Ona je slika koju pružaju publici.
  – Slažem se da odelo ne čini čoveka – reče.
  Ali važan je prvi utisak, dodade.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:24 am

119.


  Tako je, uniforme.
  – Ovaj je lud – uzviknu gradonačelnik Parpajola.
  Ali potpuno lud. Možda čak i opasan.
  – Zamišlja da može da raspolaže opštinskom kasom?
  Upravo je bio pročitao novo Ðeminacijevo pismo.
  Predmet: uniforme Gradskog orkestra Belana. Uobičajeno učtiv, brižljivo sastavljen tekst.
  Povrh svega, na šta se gradonačelnik nasmejao, gradonačelnik je priložio i mere – širina ramena, obim struka, bokova, dužina – svakog od dvadeset pet članova koje je imao na raspolaganju.
  – Pa čak i predračun! – urlao je gradonačelnik. Na papiru sa zaglavljem krojača Benaljija, koji je knjigovođi predao krojačev sin Belindo.
  – Dvadeset pet ludačkih košulja, a ne uniformi!
  Ali sekretar Faineti, koji je stajao ispred njega, stisnu usne i nakrivi glavu.
  – Možda grešim? – upita gradonačelnik.
  Opština ima novca za bacanje?
  Deda Mraz im je napunio kase?
  – Nije – reče Faineti, neosetljiv na gradonačelnikovu ironiju. Kase su, kao i obično, bile poluprazne.
  Ali nije u tome problem.
  – Nije?
  Nije, ponovi Faineti.
  Ako može da izrazi svoje mišljenje...
  – Izrazite ga.
  Postavlja se drugo pitanje. Od osnovnog značaja.
  – Objasnite mi.
  – Rado.
  Sekretar nije dovodio u pitanje činjenicu da opština nije u mogućnosti da plati troškove šivenja uniformi.
  – I taj zahtev – reče Faineti – moramo odbiti.
  – Slažem se – potvrdi gradonačelnik.
  Ali, za nedelju dana, najkasnije za dve nedelje, Ðeminaci će ponovo krenuti u napad. Tvrdoglav je i do sada je već pokazao da je obuzet ulogom oca začetnika gradskog orkestra.
  – Dakle? – reče gradonačelnik.
  Dakle, evo i osnovnog problema: Ðeminacija, takvog kakav je, nemoguće je obuzdati. Treba ga dovesti u red, razbiti mu iluziju da je on bespogovorni gospodar orkestra.
  – Lakše reć...
  – Još lakše učiniti – prekinu ga sekretar.
  Zato što je Gradski orkestar neka vrsta udruženja, organizacije, pravni subjekat, je l’ tako?
  – Naravno!
  E pa onda, kao takav, mora imati savet i statut.
  Tu se treba umešati: u imenovanje predsednika, sekretara, saveta...
  – A onda, ako taj predsednik, sekretar, odbor, budu pod njegovim uticajem, na kraju će nam život zagorčavati njih četvorica-petorica, umesto samo jedan! – primeti Parpajola.
  – Svakako – priznao je sekretar.
  Osim ako za predsednika, sekretara i tako dalje, ne imenuju krajnje pouzdane osobe, za koje bi mogli da stave ruku u vatru.
  – Slažem se, ali...
  – Predsednik ćete biti vi – ispali Faineti.
  – Ja?
  – Sekretar, ja.
  – A savet?
  – Dovoljna će biti četiri člana. Na primer, Bonđoani i još trojica od njegove sorte. Njihov značaj će ionako biti zanemarljiv...
  Gradonačelnik se opusti.
  – Vi imate ovlašćenje da imenujete članove saveta – zaključi sekretar. – Koji možemo proglasiti privremenim organom. A onda, polako, videćemo šta dalje. Do tada, svaku odluku će, umesto Ðeminacija, donositi članovi saveta. I završili smo posao.
  – I, naravno... – reče gradonačelnik.
  Naravno, sekretar Faineti je već pripremio grubu skicu statuta i grafički prikaz novog saveta koji, čim ga gradonačelnik odobri, može da uruči novoosnovanom Gradskom orkestru Belana.
 
 
 120.


  Uznemiren, zbunjen, iznenađen, a pomalo čak i ogorčen.
  Naravno, razmišljao je Ðeminaci, potrebni su im i statut i savet. Znao je on to, nije on žutokljunac. Ali više bi voleo da je i on mogao da učestvuje u tome, kao čovek s dugogodišnjim iskustvom.
  Umesto toga, stavili su ga pred svršen čin i nije znao da li to da shvati kao postupak kojim žele da ugroze njegov autoritet ili kao običnu birokratsku meru.
  Umirilo ga je ono što je pisalo u propratnom pismu. Reči kojima ga gradonačelnik Parpajola, u svojstvu predsednika saveta, uverava da će razmotriti pitanje uniformi.
  Možda, posle mnogo teškoća, stvari počinju povoljno da se odvijaju.
  Izgledalo je da je rešen i „problem Nazaci“;.
  Naime, posle izostanka na prvom času, Lindo je uvek dolazio na vreme, što je Ðeminacija moglo samo da obraduje, budući da ne bi bilo lako naći dostojnu zamenu za takvog izvođača na tenor-tubi. I bez pogovora je, posle proba, sedao na svoj bicikl i odlazio prema Derviju, u skladu s naređenjima njegove žene koja je, posle scene s Bormidom, dodatno pritegla muža i postarala se da obiđe sve gostionice u Derviju kako bi obavestila gostioničare i gostionačarke da njenom mužu ne smeju dati da pije.
  – Čak ni ako ima novca da plati!
  Njen stav i ton svakoga bi ubedili da je bolje da je bez pogovora poslušaju.
  Dakle, Evelindo je ostao bez novca.
  A sad je ostao i bez gostionica.
  Da je mogao da se vrati samo nekoliko meseci unazad...
  Ali nije mogao.
  A pogled u budućnost ga je obeshrabrivao. Sve je video crno. Strahovao je da mu budućnost priprema neko novo iznenađenje, još neprijatnije.
  U takvim prilikama, grlo bi mu se steglo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:31 am

121.


  Tridesetog januara ujutru kroz bolnicu se pronese glas da je primljen jedan dečak iz Varene, za kojeg se sumnja da ima difteriju.
  Onorato Ðeminaci nije znao ništa o bolestima. A nije ni želeo da zna.
  Kad bi ujutru stigao na posao, dovoljno mu je bilo da prilikom prolaska kroz prijemnu ambulantu i pored lekarske ordinacije, udahne miris sredstva za dezinfekciju pa da oseti vrtoglavicu i slabost.
  Čim bi zagnjurio glavu u brojeve dopuštajući da mu miris mastila ispuni nozdrve, živnuo bi.
  Tridesetog ujutru nije mogao da potisne ono što je skrivao u najzabačenijem kutku svesti: blizak susret s bolešću, sa smrću.
  Za to je bila kriva nadstojnica, sestra Eleuterija. Imala je blage oči boje crnog bisera, ne naročito živahne. Miran, ponekad sanjalački pogled.
  Ðeminaci ju je sreo ispred svoje kancelarije dok je izlazila iz odeljenja rezervisanog za časne sestre.
  – Jeste li čuli? – upita ga nadstojnica kô iz topa.
  Ðeminaciju nisu promakle oči sestre Eleuterije: razrogačene, vodnjikave, tamnih zenica u suprotnosti sa zakrvavljenim beonjačama, kao da nije spavala.
  Ðeminaci ništa nije čuo i više bi voleo da je tako i ostalo.
  Ali nadstojnica je želela da podeli s njim zloslutnu vest.
  – Nadajmo se da neće biti kao 1923 – dodade.
  Te dvadeset treće, dve godine pošto je došla u Belano, baš u zimu, izbila je epidemija krupa.
  – Čega?
  Krupa, difterije!
  Kako je moguće da Ðeminaci nije čuo za tu strašnu bolest koja pogađa pre svega decu i za koju još nema leka?
  – Molim vas – pokuša Ðeminaci da je prekine – ja bih morao...
  Ali sestra Eleuterija je bila neumoljiva.
  Dobro se seća tih jadnih duša!
  Otečen vrat, otežano disanje, jauci koji malo-pomalo jenjavaju dok se ne svedu na zastrašujuće zvuke koji izazivaju jezu.
  Da ne pominje muke koje su trpeli mali pacijenti kad bi se lekari, extrema ratio,15 odlučili da im izvade inficirane krajnike, pokušavajući hirurškim nožem da stanu na put onome čemu nisu mogli lekovima.
  Vika, plač, krv! I to zaraženo tkivo!
  Miris sredstva za dezinfekciju koji se uvlači u sve pore!
  Danima su imali utisak da je i supa imala ukus dezinfekcione tečnosti.
  I sve to, zbog čega?
  Često ni zbog čega.
  Zato što to nije bolest nego prava kazna božja, kuga današnjih dana!
  Trebalo je videti ta žalosna mala beživotna tela odevena u najbolju odeću, spokojnih lica, jer su konačno našla mir, smeštena u te male kovčege obojene u belo...
  – Sestro... – promrmlja Ðeminaci glasom zarđalog instrumenta – ako nemate ništa protiv...
  Sestra Eleuterija ga nije čula, kao da je bila zaposednuta.
  – Ako je istina da je difterija već dospela do Varene...
  Svakako ne mogu ostati mirni!
  Naime, zaraza se širi brzinom munje a najviše stradaju deca.
  – Vi imate decu, je li tako? – upita nadstojnica.
  Sedmoro, odgovori Ðeminaci, potresen. Dvoje tek rođenih, koje bi sledeće nedelje trebalo da krste.
  – Pripazite ih – prošaputa monahinja. – Gledajte da ih ne izložite zarazi.
  A onda ode, hitro i nečujno, kao milosrdni anđeo iznad mora leševa.
 
 
 122.


  Dva dana pre krštenja, Ðeminaci nije više mogao da čeka.
  Preskočio je ručak i otišao u parohov dom: nije bilo novih slučajeva. Ali dečak iz Varene i dalje je imao visoku temperaturu, a lekari nisu mogli da otkriju uzrok.
  Parohova domaćica Skudiša reče mu da se u to vreme gospodin paroh odmara.
  – Dođite večeras – posavetovala ga je.
  Ðeminaci nije hteo da odustane: uveče je trebalo da ide u muzičku školu.
  – Reč je o vrlo hitnoj stvari – reče.
  – Neko umire?
  – Upravo to želimo da izbegnemo – zagonetno odvrati.
  Domaćica je delovala podozrivo. Ali shvatila je da se Ðeminaci neće odlepiti s praga dok ne kaže parohu ono što je naumio. Kako bi izbegla raspravu, odluči da ga pusti da uđe.
  Utoliko pre što se gospodin paroh nije odmarao, ne bogme.
  Do pre nekoliko meseci, to jeste bila istina: sveštenik je uvek koristio vreme posle ručka da odrema.
  Od pre izvesnog vremena, međutim, otkako su mu poklonili radio-aparat radiola 60 RCA s devet lampica i nekoliko frekvencija, ono malo slobodnog vremena koje je imao paroh je provodio slušajući radio. Postao je vatreni obožavalac voditeljke Marije Luize Bonkompanji, slavuja s radija, ali redovno je slušao i sve ostale programe: naročito je uživao u reklamama koje je radio EIAR nedavno počeo da ubacuje između dva programa. Domaćica nije mogla da sluša vesti koje su svešteniku stizale iz etra, ali on ju je redovno izveštavao. Njen zadatak je bio da ih zatim širi i da deli savete u vezi s raznim poremećajima, da predlaže sredstva za njihovo otklanjanje: laksativ vakuolina, odličan protiv zatvora, sredstvo za jačanje đokonda ili alkoholni rastvor arkebuza, nenadmašan u slučaju nesvestice.
  Kad je Ðeminaci ušao u njegovu radnu sobu, paroh je uživao u jednom Hajdnovom gudačkom koncertu. Odmah je isključio radio i ponudio posetiocu da sedne.
  Ovaj odbi. Reče da ne namerava da mu oduzme mnogo vremena od odmora i zato je odmah prešao na razlog svoje posete.
  Može li gospodin paroh da krsti njegove novorođene u kući umesto u crkvi?
  Iza tog zahteva krio se vrlo ozbiljan razlog.
  Ðeminaci ga izloži.
  Osim toga, treba uzeti u obzir i činjenicu da gospodin paroh nema više zakazanih krštenja.
  Ako gospodin paroh pristane, biće mu večni dužnik.
  – Šta god da vam zatreba – potvrdi Ðeminaci.
  Paroh pristade i oprosti se s knjigovođom. Želeo je što pre da se vratu slušanju radija.
  Kad ga je ponovo uključio, naišao je na reklamu koja je slušaocima predlagala da svojim gostima ponude čašicu likera kina stupiniđi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:35 am

123.


  Da li je to ljubav i da li to onda znači da je on zaljubljen?
  Sekretar Atilio Bonđoani već nekoliko dana je postavljao sebi to pitanje, ne uspevajući da dođe do odgovora. Činjenica je da od onog jutra kad je sreo Armelinu Bankijeri na stepeništu, nije mogao da istisne iz misli njene grudi.
  Stalno su mu se vrzmale po glavi.
  Zamišljao ih je.
  Čvrste, pune, jedre.
  Sanjao je da zagnjuri lice u prorez koji iz razdvaja. Maštao je o tome da ih otkriva, jednu po jednu, dok ona stoji ispred njega. Da ih miluje, ljubi, odmerava, da se poigrava njima, a onda da ih ona sakrije i da ponovo započnu igru.
  Dovoljno mu je bilo da vidi jabuku, neku činiju ili samo da podigne pogled prema vrhu brda Muđo, pa da se prepusti maštanju o tim grudima.
  Moraće nešto da učini, rekao je sebi.
  I počeo je da šeta preko Trga Santa Marta u nadi da će sresti Armelinu, kako bi mogao da joj priđe. Nijednom mu nije uspelo.
  Samo jednom ju je video, jedne večeri. Ali bolje da nije.
  Armelina je stajala na kapiji i ćaskala s izvesnim Augustom, zvanim Gucin, radnikom, jednim od Ðeminacijevih muzičara.
  Čovek mu je bio okrenut leđima, nije mogao da mu vidi lice. Ali dovoljna mu je bila Armelinina mimika i belasanje njenih zuba kad bi se osmehnula, pa da oseti ujed ljubomore.
  Nije valjda da ljubaviše s ovim?
  San ga je napustio, izgubio je apetit, na radost kućnog mačka kojem je njegova majka dala njegovu, gotovo nedirnutu večeru.
  Rizikujući da izazove sašaptavanja sugrađana, pojačao je nadzor na Trgu Santa Marta.
  Jednog jutra nije mogao da izbegne susret s Ðeminacijem koji je krenuo na posao.
  – Otkud vi ovde? – upita knjigovođa.
  Sekretar nije znao šta da mu odgovori.
  Zato uzvrati pitanjem.
  – Kako ide, maestro?
  – Veselo – nasmeja se ovaj.
  Sa sedmoro dece u kući, od kojih se dvoje tek rodilo...
  Srećom, našli su izvrsnu pomoć u svojoj susetki.
  Na tu vest, Bonđoani je udvostručio pažnju.
  – Pomaže vam u kući? – upita.
  Ðeminaci ga načas pogleda. – Recimo da je tako.
 
 
 124.


  – Istini za volju, nešto biste mogli da mi učinite – reče paroh u nedelju popodne pošto je krstio blizance Ðeminaci, kad je maestro ponovio da je njegov dužnik.
  Jedna sitnica, mali znak pažnje koji bi maestro mogao da mu ukaže: da dovede nekoliko muzičara na proslavu koja bi sledeće nedelje trebalo da se održi u parohijskoj sali.
  – Uneli biste malo vedrine.
  Ðeminaci nije znao da su planirane bilo kakve proslave.
  Zapravo, objasni sveštenik, nije to ništa naročito. Reč je o oproštajnoj zabavi: slavljenica je sestra Ðenezija koja, budući da je napunila sedamdeset pet godina i navukla silne boljke, napušta mesto upravnice sirotišta San Roko i odlazi u starački dom.
  Štićenice sirotišta pripremile su mali recital u upravnicinu čast. Hor parohijskog kluba otpevaće nekoliko pesama. A časne sestre iz obdaništa napraviće kolače.
  – S malo muzike, proslava će biti kompletna.
  Ðeminaci nije imao ništa protiv. Taman će isprobati stare muzičare iz limenog orkestra, videće kako reaguje publika sad kad ih on predvodi.
  – Smatrajte da smo se dogovorili – reče.
  Ali, jedno je reći, a drugo učiniti...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu