Gradski orkestar - Andrea Vitali

Strana 5 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 10:49 am

First topic message reminder :



Belano, mirna varoš na jezeru Komo dvadesetih godina prošlog veka. Izletnike koji se tokom leta iskrcavaju s parobroda Savoja na gradski mol, dočekuje samo raštimovan limeni orkestar pod vodstvom maestro Cakarije Vergotinija, prve horne i dirigenta.
Sastav od osam članova bruka celu varoš, iako se iz družine izdvaja virtuoz na tenor tubi Lindo Nazaci, zlosrećni ljubitelj kapljice i donedavni udovac koji je novim brakom s dvadeset godina mlađom ženom praktično vezao sebi ruke. Knjigovođa lokalne bolnice, po prirodi svog zanimanja strpljiv I revnostan čovek, odlučuje da zavidno muzičko znanje stavi u službu osnivanja pravog gradskog orkestra, koji će biti ponos male zajednice. Od tog trenutka, pred svaki njegov korak isprečiće se poneka, do apsurda komična birokratska prepreka, a neće mu pomoći ni skriveni sukob i suptilna borba za prevlast između gradonačelnika i sekretara lokalne Fašističke partije.
Dok paroh s pobožnim strpljenjem gladi zađevice unutar svog malog stada, komandant karabinjera izložen pritisku klizi u porok, a marljivi knjigovođa pokušava da pohvata gotovo nevidljive niti birokratije uporno se, svakog dana pomalo, boreći protiv nje upravo njenim oružjem, pred čitaocem se ređaju živopisne slike nalik kadrovima nekog Felinijevog filma. Svaki lik je vrhunski portret ljudske naravi, svaki odnos u toj sporoj varoši koju pokreće samo znatiželja, minijaturna je komedija karaktera.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:35 am

125.


  – Ma, daj! – reče opštinski sekretar Faineti.
  Ali u svojstvu sekretara Gradskog orkestra.
  Pružio je Parpajoli pismenu odluku kojom Ðeminaci obaveštava predsednika i članove saveta da će sa sedmoricom ili osmoricom starijih članova učestvovati u proslavi u parohijskoj sali; reč je o nezvaničnom nastupu, na zahtev gospodina paroha, kojem je drage volje pristao da udovolji.
  – O čemu je reč? – upita gradonačelnik.
  Kao predsednik orkestra, nije video ništa neobično u tome što će Ðeminaci i ostali svirati u parohijskoj sali.
  Dakle, upita Fainetija zašto je tako smrknut kao da misli da se iza toga krije neka smicalica ili kao da mu je neko stao na žulj.
  Reč je o tome, odvrati Faineti, što Ðeminaci još nije shvatio.
  – Operativne odluke ne donosi on!
  To je zadatak saveta.
  Ne može on da odlučuje. Ne može da se ponaša kao da je gradski orkestar njegovo vlasništvo.
  – Ali to je takva sitnica... – primeti gradonačelnik.
  Sitnica ili ne, reč je o sistemu. O hijerarhiji. O principu!
  – Dakle? – upita Parpajola.
  – Ja bih dao nepovoljno mišljenje o tome – odvrati Faineti. – Da se nauči pameti!
  – Ali umešana je parohija...
  – To nije naša stvar.
  – Dobro – odluči gradonačelnik. – Ali ko će to saopštiti gospodinu parohu?
  – Ðeminaci. On je zabrljao, on neka i popravi!
  – A ko će reći Ðeminaciju?
  – Ja – izlete Bonđoaniju istog popodneva kad je, pozvan da dođe u Parpajolin kabinet, obavešten o problemu.
  – Vi? – upita gradonačelnik.
  Partijski sekretar potvrdi.
  I to tako žustro da gradonačelnik pomisli da je partijski sekretar budala, jer samo budala može da uživa što navlači nevolju na sebe.
  Dakle, budala.
  Ali korisna, zaključi Parpajola, kad ga je video kako je otrčao da obavi neprijatnu misiju.
 
 
 126.


  Lukavo nego šta!
  Zgrabiti priliku u letu, preduhitriti suparnike!
  Postoji li bolja prilika da uđe u Ðeminacijevu kuću u vreme kad se tamo nalazi i Armelina?
  Bonđoani stade da stražari na Trgu Santa Marta, uvukavši se u mračan kutak između Barbijerijeve pekare i ulaza u okružni zatvor, pogleda prikovanog za devojčine prozore. Kad je, tačno u sedam, iza kuhinjskog prozora zavladao mrak, Bonđoani potrča.
  Tri minuta kasnije bio je u Ðeminacijevoj kući, spreman da se prikaže kao čovek koji misli da je jak, samouveren, odlučan. Čovek koji ne pita već naređuje. Koja bi žena mogla da odoli takvoj demonstraciji moći?
  Ðeminaci je sedeo u čelu stola, već u pidžami. Estenuata je sipala supu maloj vojsci, koja je disciplinovano sedela za trpezom.
  Dok je Armelina...
  Bonđoani zinu.
  Armelina je sedela na staroj fotelji, a njena dva slavna dragulja koja je on svuda video, gledala su ga bez nagoveštaja stida. Ogromne, nabubrele, bele, s izuzetkom kruga bradavica, koji je ličio na medaljon.
  Eto kakvu pomoć im je pružala.
  Blizanci su se već uhvatili za sise.
  Bog te mazô, usisavali su kao pumpe!
  Bonđoani je, zureći u Armelinino vime, ostao bez reči.
  U prvom trenutku, svi su zanemeli. Dolazak partijskog sekretara, koji je uleteo kao da ga đavoli gone, paralisao ih je.
  Bonđoani pomisli da bi on trebalo da razbije čaroliju, da preuzme kontrolu nad situacijom i da nađe izlaz.
  – Dragi maestro – reče. Ali odmah zastade. Ostatak brigade ćutke ga je gledao.
  Vrlo loš početak, zaključi Bonđoani. Ali nije mogao da odvoji pogled od sporih pokreta lepe Armeline koja je, pošto je podojila blizance, sakrila svoje dragulje ispod odeće.
  – Kažite – podstaknu ga Ðeminaci.
  Sekretar se pribra.
  Došao je, reče, zbog hitnog obaveštenja u vezi s nastupom limenog orkestra u parohijskoj sali povodom oproštajne zabave sestre Ðenezije.
  Iz Armelininog grla ote se jedan zvuk.
  Nagoveštaj jecaja ili banalno štucanje?
  Bonđoani je pogleda.
  Učini mu se da se devojka osmehnula. Znao je da je odrasla u domu za siročad San Roko, da joj je sestra Ðenezija bila kao majka koju je zaboravila, da su ti zidovi predstavljali njenu kuću...
  I šta on sad treba da učini, sveca mu?
  Mogao bi da navuče na sebe gnev saveta Gradskog orkestra. Jedan Armelinin osmejak bio je vredniji od polovine njegovih razloga.
  – I... – reče.
  – I? – priskoči mu Ðeminaci u pomoć.
  – I sve je u redu – dovrši Bonđoani.
  – Nisam ni sumnjao – primeti maestro i zaroni kašiku u već mlaku supu.
  Umesto odgovora, sekretar lupnu potpeticama i pođe. Privlačnosti koju je osećao prema toj devojci dodao je još jedan detalj: osmeh koji joj je video na licu.
  U mračnom hodniku, kad su se vrata zatvorila za njim, ukočio se, obuzet sumnjom.
  Koliko on zna...
  Protrlja čelo. Bože moj, naravno da on nije stručnjak za to, ipak...
  Možda... ko zna...
  Pitanje, pomisli on, treba produbiti. Razmisliće o tome.
  Ali ne sad. Sad ga je mučilo nešto drugo.
  I ukipi se pored Ðeminacijevih vrata čekajući da Armelina izađe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:36 am

127.


  Izašla je posle nekoliko minuta.
  On onda iskoči iz mraka, stade ispred nje.
  Taj pokret u mraku natera devojku da preplašeno vrisne, pri čemu joj se grudi preliše kao plima.
  Bonđoaniju nije promakla ta plima. Osetio ju je kao da ga je, kako se to kaže, prodrmala struja.
  Zahvaljujući mraku, sekretaru se razveza jezik.
  Da li bi volela da izađe s njim, da prošetaju, popiju kafu, odu u biokop...?
  Ukratko, šta god ona poželi.
  Armelina odahnu, grudi joj splasnuše.
  Sad se pitala ona, a ne njene grudi.
  Bonđoani oseti povlačenje. Povlačenje grudi, ali ne i svoje želje da ih uhvati.
  – Kad? – upita ga ona.
  – Može i odmah – odvrati sekretar.
  Tu priliku nije smeo da propusti.
  Ipak, pomisli Armelina, treba ići polako.
  Polako, ali bez odugovlačenja.
  – Sutra – reče.
  Sutradan mu je dozvolila da je odvede u šetnju duž obale jezera. On je koračao s rukama na leđima, ona pored njega, metar dalje, oboje uzdrmani svojim snovima i pasjom hladnoćom.
 
 
 128.


  Bilo je hladno, i to ne samo na jezeru.
  Od pre nekoliko dana, Italija je bila okovana ledom. Po se zaledio u visini Okjobela, ljudi su se klizali i na Trasimenu.
  Na jezeru Komo nije bilo leda. No ipak je bilo vrlo hladno.
  Po mišljenju sestre Eleuterije, polarna temperatura koja je vladala tih dana zaustavila je širenje difterije. Rekla je to jednog jutra Ðeminaciju, tonom iz kojeg je, kako se knjigovođi učinilo, provejavalo žaljenje; kao da bi više volela da se njena zlokobna proročanstva obistine.
  Dečak iz Varene je ozdravio. Lekari su isključili mogućnost da je reč o blagom slučaju te jezive bolesti.
  Njihova dijagnoza glasila je: upala krajnika.
  – Ma! – uzviknu sestra Eleuterija.
  Možda lekari bolje znaju.
  Međutim, što se nje tiče...
  Nikad ne reci nikad!
  Ðeminaci se zamislio nad tom vešću. Na kraju se ispostavilo da je bezrazložno namučio gospodina paroha, zbog obične nepotvrđene sumnje. Valjalo je odužiti mu se za njegovu predusretljivost: najbolji odgovor bio bi jedan lep mali koncert.
  Tri večeri je cedio stare članove limenog orkestra kako bi izvukao ono najbolje iz njih. Zamolio ih je, a oni su mu izašli u susret, da održe generalnu probu u subotu uveče.
  Na kraju, u nedelju, iako je strogo procenio nastup, morao je priznati da je bio uspešan.
  Štaviše, kako bi rekao njegov nekadašnji poslodavac, „bogovski uspesan“;.
  Što je ulivalo nadu u pogledu bliske budućnosti Gradskog orkestra Belana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:39 am

129.


  Bio je ponedeljak, jedanaesti februar, dan posle malog koncerta u parohijskoj sali.
  Četvrt sata posle podneva, Estenuata Ðeminaci je sa širokim osmehom dočekala Pijanina, koji je pokucao na njihova vrata.
  – Izvinjavam se, gospođo – reče.
  I naglasi da nije došao u svojstvu tromboniste, već kao komunalni policajac.
  Osmeh zamre na Estenuatinom licu.
  – Šta je sad opet? – upita.
  – Ne znam – brzo joj odvrati Pijanin.
  Ali gospodin gradonačelnik želi odmah da razgovara s maestrom Ðeminacijem.
 
 
 130.


  – Trebalo je videti.
  Tim rečima je činovnica Aloe Segrenjola svakog ponedeljka ujutru započinjala svoj izveštaj o proteklom danu.
  Brkata, s neprijatnim zadahom koji joj se širio iz usta, nedelje je provodila na misama, službama i hodočašćima, kad bi joj se i za to pružila prilika. Nedeljom je uvek prisustvovala nečem izuzetnom: nečem što je sutradan morala u poverenju da saopšti kolegama koje je nisu slušale, uključujući i sekretara.
  Dakle, trebalo je videti. I tog ponedeljka, kao i svih ostalih.
  Trebalo je videti kako je lepa bila jučerašnja oproštajna zabava u čast sestre Ðenezije.
  Kako su lepo recitovale štićenice doma San Roko.
  Kako su lepo pevala deca iz obdaništa.
  Kako je lepo svirao limeni orkestar.
  – Limeni orkestar? – upita Faineti.
  Retko kad se dešavalo da Aloe neko upita za detalje, jer bi u tom slučaju postala preopširna i, što je još gore, prišla bi neopreznom znatiželjniku i govorila mu na uvo, pljuckajući i šireći zadah iz usta pri svakoj izgovorenoj reči. Činovnica nije propustila priliku. Ali pošto je reč o sekretaru, zadržala se na pristojnom rastojanju.
  – Da, limeni orkestar – potvrdila je.
  Ali ne samo to. Zato što to nije bio jednostavan muzički nastup. Bio je to pravi spektakl, blistav završetak proslave.
  Niko to nije očekivao.
  Jasno je, objasnila je činovnica, da su muzičari stigli u parohijsku salu pre početka proslave. Pritom ih verovatno niko nije video. Kad se nakon poslednje tačke hora štićenica doma spustila zavesa, svi su pomislili da je priredba završena.
  Međutim, prevarili su se.
  Iznad žamora ljudi koji su se u mraku sale spremali da izađu, razlegao se pisak horne koja ih je sve ućutkala.
  Taa-tarataaaa!
  Da se čovek naježi!
  Ljudi su se zaustavili, ko na nogama, ko i dalje u sedištu, i pogledali su prema pozornici odakle je dopro zvuk. Odmah zatim, razleglo se ćarlijanje klarineta.
  Ali s druge strane, u dnu sale!
  Ljudi su se okrenuli.
  Nisu ni stigli da otkriju gde se sakrio muzičar, kad je zvuk bas-trombona zaparao tišinu koja je zavladala posle klarineta, zbunivši publiku.
  Glave su se okretale na sve strane, ponovo zavlada žamor, začu se smeh...
  Gde su, dođavola, muzičari?
  Horna je ponovo usmerila njihovu pažnju ka pozornici. Zavesa se podigla, a iza nje se ukazao maestro Ðeminaci koji se, držeću hornu kao pušku, naklonio, a onda dao znak.
  Onda se svetla u sali upališe i u četiri ugla pojaviše se muzičari, koji su do tog trenutka bili skriveni u mraku.
  Tarata, tiriti, toroto!
  Svirali su marširajući i pridružili su se maestru, poklonivši publici pola sata veselih marševa, a onda se razlegao tako silovit aplauz da se činilo da će se tavanica obrušiti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:40 am

131.


  Ðeminaci je stajao kao kip. Gradonačelnik mu nije ni ponudio da sedne.
  Gledao ga je, ali ne u oči, već negde malo niže.
  U visini grudi, na reveru sakoa, knjigovođa je imao mrlju od sosa: kad je Pijanin došao da mu prenese gradonačelnikov poziv, knjigovođa je upravo bio stigao kući i još nije stigao da se presvuče u pidžamu. Pre nego što je pošao s policajcem, na brzinu je ubacio u usta dva zalogaja testenine koja ne samo da su mu teško pala na stomak već su mu ostavila trag na reveru sakoa.
  Bilo je petnaest do jedan. Parpajola načini strog izraz lica.
  Onda protegnu vrat, protrlja čelo, natušti veđe i isturi vilicu.
  Nedvosmislen slučaj neposlušnosti. Tako je Faineti, uz uobičajeno preterivanje, definisao knjigovođino ponašanje.
  Gradonačelnika nije zanimalo kako se može nazvati Ðeminacijev postupak. Sad je najvažnije strogo ga kazniti. U suštini, skinuti ga s grbače.
  Maestro je, i ne pretpostavljajući da je već bivši, bio ravnodušan.
  – Imate mrlju od sosa na reveru – reče Parpajola, tek toliko da podmaže glas.
  Ðeminaci pocrvene. Zausti da kaže nešto. Gradonačelnik ga zaustavi pokretom ruke. Prvo će on govoriti.
  Onda zinu kako bi saopštio presudu.
  Upravo u tom trenutku oglasiše se zvona.
 
 
 132.


  Mora da je paroh pomahnitao.
  Ili je izbio požar u parohijskom domu.
  Parpajola je morao da se dere kao jarac kako bi objasnio Ðeminaciju da, s obzirom na to da nije poštovao statut Gradskog orkestra Belana, više nije njegov dirigent i da se, do odluke saveta, osnivanje orkestra obustavlja.
  S rukom na srcu kako bi pokrio mrlju od sosa, Ðeminaci je odgovorio – koristeći uglavnom niže tonove kako bi nadjačao zvonjavu – da ni na koji način nije prekršio statut, budući da je taj nastup prethodnog dana odobrio jedan član saveta koji je svoje mišljenje izrazio u ime svih ostalih.
  U tom trenutku pokucao je sekretar Faineti i pitao da li može da uđe.
  – Upravo mi vi trebate! – reče Parpajola.
  Sekretar je poslao komunalnog policajca da vidi šta se događa, zašto zvona odjekuju kao da je Uskrs i sad je hteo da obavesti gradonačelnika o tome.
  – Slušajte ovo – reče mu Parpajola i zamoli Ðeminacija da ponovi ono što mu je upravo bio rekao.
  I Faineti se ukipi i sasluša.
  – Dobro – reče kad je knjigovođa završio.
  I zvonjava je jenjavala, ostao je još samo poneki daleki odjek.
  – Šta sad imate da mi kažete? – upita Parpajola.
  – Rekao bih da je Bonđoani kriv po dva osnova – presudi Faineti.
  Jenjavala ali se nije i okončala, to je bila samo pauza.
  Zvonjava se nastavi.
  Ding, dong, dang!
  Prozorska okna su podrhtavala.
  – Kako to? – upita gradonačelnik vičući.
  I sam vičući, Faineti objasni da je, kao prvo, Bonđoani samoinicijativno preinačio odluku saveta, što predstavlja prvu izdaju.
  – Ali, pre svega... – reče i zastade.
  Zvonjava je bila toliko glasna da mu je zbrkala misli.
  – Nastavite – ljutito ga podstaknu gradonačelnik.
  Ali, pre svega, takvo ponašanje u otvorenoj je suprotnosti s direktivama partije koja nastoji da preuzme od parohija akcije i mlade ljude, kako bi ih uključila u svoju organizaciju.
  – A Bonđoani je, umesto toga...
  Neko pokuca na vrata.
  – Pogledajte ko je – naredi gradonačelnik Ðeminaciju.
  – Ja? – upita knjigovođa.
  – Da, vi! – potvrdi Parpajola, vrlo nervozan.
  – A vi u međuvremenu – nastavi, obraćajući se Fainetiju – nastavite s tim Bonđoanijem!
  – A Bonđoani je, umesto toga... – nastavi sekretar.
  – Policajac Pijanin – objavi Ðeminaci.
  – Šta hoće? – upita ga gradonačelnik.
  – Hitno saopštenje – objasni Ðeminaci pošto je završio razgovor s trombonistom.
  – Uvedite ga – reče gradonačelnik.
  Onda, zajapuren od besa, srdito reče: – Dakle, taj Bonđoani?
  Bonđoani je, međutim, postupio upravo suprotno, protivno svim direktivama, što predstavlja drugu izdaju! Još težu od prve, vrlo ozbiljnu, ako se uzme u obzir činjenica da je on sekretar lokalne organizacije.
  To treba predočiti, zaključi Faineti, regionalnom sekretarijatu.
  U međuvremenu se i Pijanin ukipio ispred gradonačelnika.
  – Pijanin, šta se događa? – upita ga ovaj. – Šta je to spopalo gospodina paroha?
  Policajac se nakašlja i dubokim glasom, koji je nadjačao zvonjavu, otkri misteriju.
  Maločas je, reče on, objavljena vest na radiju. Njegova ekselencija šef vlade i kardinal Gaspari potpisali su, upravo tog jutra, u Luteranskoj palati, dogovor između države i Crkve, Državni sporazum. Drugim rečima, kako je objasnio gospodin paroh, Vatikan će od tog dana biti prava država.
  Po sveštenikovom mišljenju, to predstavlja početak novog razdoblja. Neće više biti svađa, nesuglasica, razmirica. Od sada pa nadalje, laička država i Katolička crkva koračaće zajedno, kao dobri prijatelji.
  Gradonačelnik se osmehnu.
  – Dalekovid je naš partijski sekretar, zar ne? – reče, obraćajući se Fainetiju.
  Jedno prodorno „dong“; najavi kraj zvonjave.
  U gradonačelnikovom kabinetu zavlada grobna tišina. prekinu je Ðeminaci, na koga su svi bili zaboravili.
  – Kad je već tako – reče – i kad se sve završilo na najbolji način...
  Gradonačelnik ga ispitivački pogleda.
  – Da, hoću da kažem... nema bolje prilike da... Ukratko, zašto ne bismo na brzinu porazgovarali o uniformama?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:40 am

133.


  Bela riba koju je nešto kasnije domaćica Skudiša stavila u tanjir parohu za večeru bila je izuzetno dobra iz tri razloga.
  Pre svega, bila je vrlo sveža.
  Zatim, dobila ju je ispod tezge, u čemu je domaćica bila izuzetno vešta. Naime, Skudiša je bila rodom iz Gravedone, varoši čuvenih krivolovaca. Smatrala je da krivolov nije nimalo nezakonit. Štaviše, oči bi joj zasijale kad bi čula kako je ovaj ili onaj uspeo da nasamari nekog čuvara na jezeru. Paroh se krišom smeškao tom poroku, uživajući u činjenici da u duši stare domaćice još može da zaiskri osećaj koji je vraća u doba detinjstva.
  Treći razlog ležao je u činjenici da je ribu u parohijski dom doneo Augusto, Gucin.
  Ma nije moguće, reče paroh.
  Gucin?
  Sin socijaliste, koji nikad nije kročio u parohijsku salu ili u crkvu, nikad se nije ispovedio ni pričestio.
  – Jeste li sigurni? – upita.
  Domaćica se ljutnu. Bila je malo preosetljiva i razbesnela bi se kad bi neko posumnjao u njene tvrdnje, kao što to sad radi gospodin paroh.
  – Onda... – reče i stade da mudruje.
  Ili je taj koji joj je doneo belu ribu bio Gucin...
  – Ili?
  Ili nije bio Gucin.
  U drugom slučaju, biće da se njoj priviđa, da nije dobro videla. Možda je zaposednuta. Ako je tako, gospodin paroh mora odmah da je blagoslovi kako bi oterao Lucifera u pakao.
  – Nemojte se šaliti s tim – upozori je sveštenik.
  – Nemojte se ni vi šaliti u vezi s onim što ja kažem – uzvrati domaćica.
  – Ja se nisam šalio.
  – Niste?
  – Nisam – potvrdi sveštenik.
  – Čudi me da se najneposlušnija ovčica iz mog stada iznenada setila svog pastira.
  – Kad čoveku ne preostaje više ništa, na kraju se uvek obrati dobrom Isusu – izdeklamova žena.
  – Što znači? – upita paroh.
  Što znači da je Gucinu potreban gospodin paroh, da želi da razgovara s njim.
  – O čemu?
  Skudišino lice nabora se kao suva šljiva. Smejala se.
  – Ma! – reče.
  – Vi – uporan je bio paroh – znate nešto o tome?
  Nešto malo...
 
 
 134.


  Nešto malo...
  Praktično sve.
  Skudiša je bila filter i to kakav filter!
  Molioci su prvo morali da se obrate njoj, da joj sve istresu. Paroh je bio prezauzet i nije mogla da ga uznemirava čim nekog zaboli stomak.
  – Ajde, pričaj – naredila bi domaćica.
  A od njene neosporne procene zavisilo je da li će problem preći u parohovu nadležnost.
  Tako je postupio i Gucin, njen zakon bio je jednak za sve. Ali kad joj je momak otkrio zašto želi da se posavetuje s parohom, nije imala šta da prigovori.
  Dovoljno je bilo da čuje ime Armeline Bankijeri pa da shvati da je pitanje izuzetno važno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:40 am

135.


  Kao i uniforme.
  U svakom problemu postoje važnija i manje važna pitanja, razmišljao je Ðeminaci.
  Uniforme spadaju u kategoriju izuzetno važnih pitanja. Reč je o dostojanstvu, o predstavljanju.
  – Orkestar iz Lovena...
  Uh, pomisli Bonđoani, opet taj orkestar iz Lovena!
  Sekretar je u međuvremenu postao lični Ðeminacijev ispovednik. Naletao je na njega svake večeri posle radnog vremena i uzalud je pokušavao da ga izbegne, knjigovođa je imao njuh kao pas i iskopao bi ga taman da se sakrije pod zemljom.
  Od pre tri večeri, nije prestajao da priča o uniformama orkestra iz Lovena.
  Orkestar iz Lovena nikad nije nastupio bez uniforma. Barem on ne pamti takav slučaj.
  Ni bez obeležja Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljni rad, koliko on zna...
  – Da, da, u redu – prekinu ga Bonđoani.
  – Ako smo saglasni – nastavi Ðeminaci – kako to da se savet još nije izjasnio u vezi s pitanjem uniformi.
  – U proceduri je – uveri ga Bonđoani.
  Samo dva dana ranije, upravo je on podsetio gradonačelnika da treba razmotriti to pitanje.
  Procenio je da bi bilo bolje da prećuti Parpajolin odgovor: „Neću ni reč da čujem o tome. Slobodno to prenesite svom Ðeminaciju.“;
  Zato je Bonđoani sad odugovlačio.
  – U proceduri je – ponovio je.
  Ali, maestro mora da shvati da nije lako podneti toliki trošak.
  To jest, on je ubeđen da će Ðeminaci uspeti da napravi gradski orkestar kako bog zapoveda.
  – Ali to je samo moje mišljenje – reče.
  Drugim rečima, ne misle svi tako, sto ljudi, sto ćudi!
  Da li mu je to jasno?
  – Zapravo i nije – priznao je Ðeminaci.
  To znači da on nimalo ne sumnja u to da će projekat biti u potpunosti ostvaren, ali drugi – Neću im pominjati imena! – moraju lično da se uvere, da svugde zabadaju nos, kao Neverni Toma.
  – Pa?
  Bonđoani mu ukratko objasni.
  Ne može se trošiti novac za uniforme sad kad još nema ni nagoveštaja od orkestra, kad im niko ne može jamčiti da će taj projekat doneti rezultate.
  – Ma kakav nagoveštaj, kakvo jemstvo, kakvi rezultati? – uvredi se Ðeminaci.
  Za tri, četiri meseca, ti ulični muzikanti postaće pravi orkestar. Muzičari su prvi shvatili da pod njegovom palicom moraju ozbiljno da rade ili mogu odmah da odu, iš! i da prepuste nekom drugom svoje mesto!
  – I dobro bi bilo – dodade knjigovođa – da ceo savet, bez izuzetka, utuvi to u glavu: Belano će imati gradski orkestar u skladu sa svim propisima!
  Da li želi da se uveri u njegov valjan rad?
  Neka dođe večeras na probe.
  On, sam.
  A posle neka izvesti ostale.
  – U redu – odvrati Bonđoani. Ali pomalo neodređeno, kao da ga more druge misli. Zato ga Ðeminaci upita: – Šta vas muči?
  Pre nego što je odgovorio, sekretar ga pogleda. Pravo u oči. Razmišljao je.
  Možda je Ðeminaci prava osoba kojoj treba da iznese svoje sumnje, da mu postavi neko pitanje?
  Mogao bi da mu bude stric, a svakako je iskusan, budući da ima sedmoro dece.
  – Sumnjate u to? – napade ga maestro.
  Da, odvrati u sebi Bonđoani.
  Ali ne u njegov gradski orkestar.
  – Ne – odgovori, odustavši od zamisli da se poveri Ðeminaciju. – Videćemo se večeras.
 
 
 136.


  Ðovineca.
  Pomalo stoga što je te večeri probi prisustvovao partijski sekretar. A pomalo i stoga što je nezamislivo bilo ne početi koncert i ne okončati ga tim maršom.
  Drugim rečima, kompozicija koja se morala prva naučiti, kao abeceda. Već mesec dana su je svirali tri puta na svakoj probi.
  Ðeminaci podignu palicu.
  Zamoli za tišinu.
  – Molim vas – reče.
  Onda dade znak da počnu.
  Ðo-vi-ne-caaa!
  I zamahnu palicom koja zazvižda kroz vazduh.
  Ðo-vi-ne-caaa!
  I još jednom zamahnu.
  Zatim nabra nos kao miš, stisnu usta kao kokošje dupe i rukom napravi pokret oponašajući talase, ali Bonđoanija taj gest podseti na pokret kojim neko prelazi preko ženskih grudi.
  Pro-le-će le-po-t...
  Lepota još nije do kraja odsvirana kad Ðeminaci stade da udara palicom po stalku.
  – Ne! – uzviknu.
  Tajac.
  – Klarinet – objasni Ðeminaci.
  Klarinetista klimnu glavom pokazujući da je razumeo.
  – Ponovo – naredi maestro.
  Ponoviše.
  Jednom, dvaput, triput.
  Pri četvrtom neuspešnom pokušaju, maestro Ðeminaci obrati se Bonđoaniju. Bio je zajapuren i znojav.
  – To je sve za večeras – reče.
  Bonđoani je shvatio da treba da ode. Pozdravi se i izađe, zbunjen.
  Kad je ostao sam s muzičarima, Ðeminaci uperi palicu prema prvom klarinetu.
  Šta se dogodilo s njegovim prodornim zvukom, s vodopadom tonova kojima je prethodne večeri davao sjaj tom delu himne?
  Šta se dogodilo s prolećnom svežinom koja je oduvek predstavljala simbol mladosti?
  Šta?
  Šta se to događa s prvim klarinetom?
  – A? – prodera se Ðeminaci.
  Šta?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:41 am

137.


  Prvom klarinetu, Augustu zvanom Gucin, vladala je zbrka u glavi, pao mu je mrak na oči.
  Pre nego što je stigao na probu, išao je u parohijski dom da razgovara s gospodinom parohom, a taj korak ga je mnogo koštao jer je, kao što je često tvrdio, bio alergičan na miris sveća i nije imao ništa zajedničko sa sveštenicima.
  Ali, u pitanju je bila Armelina. I zato je dolazak u parohiju bio vrlo važan, štaviše, obavezan.
  Zato što je devojka bila sama na svetu. U toj varoši nije imala čak ni neku tetku s kojom bi mogla malo da popriča. Družila se samo s monahinjama iz sirotišta San Roko u kojem je odrasla, s komšijama i sa sveštenikom, gospon parohom.
  – Želim da razgovaram s vama, kao muškarac s muškarcem – rekao je Gucin.
  – Ne zaboravi da sam ja sveštenik – upozorio ga je paroh.
  – Pokušaću – osmehnu se momak.
  Onda je objasnio problem. A problem je bio u devojci.
  Već dva, tri meseca se vrzma oko nje.
  – S najboljim namerama – dodao je Gucin.
  U početku se činilo da sve ide kako treba. Istina, nije mnogo uzdrmao devojku, ali izgledalo mu je kao da joj ne smeta njegovo udvaranje.
  Međutim, od pre izvesnog vremena, manje-više, od pre nekoliko nedelja...
  – Kao da mi izmiče – kao da se umešao neko drugi.
  Preksinoć je čak odbila da uzme malo bele ribe koju je otišao da peca baš zbog nje.
  – Ona koju si posle doneo meni? – upitao je sveštenik.
  Gucin nije bio lažov, nije mogao da slaže i malo je pocrveneo.
  – Odlična je – rekao je paroh. – Hvala ti.
  S obzirom na to da devojka jedva sastavlja kraj s krajem, primetio je Gucin, to odbijanje mu je delovalo krajnje neobično, kao neka poruka.
  Nije mogao da izdrži tu neizvesnost.
  – Ili, ili!
  Zato, da skrati, rekao je Gucin, mora da dokuči devojčine namere. Njegove su jasne: on želi porodicu, decu!
  Da, pomisli sveštenik, u tome i jeste problem.
  – Neko mora da razgovara s njom, da joj objasni kako stoje stvari i da joj kaže da ja nisam momak koga treba zamajavati.
  Da li bi gospodin paroh mogao to da obavi?
  Sveštenik je ćutao ceo minut.
  – Smatraj da sam to već obavio – odgovori zatim.
  Gucin nije razumeo značenje tog odgovora.
  – Hoćete da kažete da pristajete? – upitao je.
  Paroh je odmahnuo glavom.
  Ne.
  Ono što Gucina zanima, mogao bi i odmah da mu kaže, kao da je već razgovarao s devojkom.
  – Mogu da ti dam samo jedan, iskren savet.
  – A to je?
  – Odustani – rekao je paroh.
  Gucin se ljutito trgnu, pomisli da bi u tom trenutku mogao da proguta paroha, zajedno s odorom.
  Eto kako mu pomaže, samo zato što on, Gucin, ne dolazi u parohiju, ne meša se s ulizicama i bogomoljcima!
  – Pravi savet jednog sveštenika! – promrmljao je kroz stisnute zube.
  Paroh je očekivao i goru reakciju.
  – Ali i muški – mirno je odgovorio. – Štaviše, pre svega muški. Ne zaboravi to.
  Gucin je otišao bez reči. Prešao je preko crkvenog trga nižući jednu psovku za drugom.
  Kako onda da ima volje da svira.
  I to još Ðovinecu.
  On, socijalista i sin socijaliste, čuvenog i autentičnog.
 
 
 138.


  Armelina, Armelina... gunđao je za sebe gospodin paroh tokom narednih nekoliko dana. Kao lonac u kojem se krčkaju škembići.
  Domaćici Skudiši nije promaklo njegovo raspoloženje i pokušala je da otkrije šta mu je.
  – Ništa – odgovorio je sveštenik.
  – Onda imate pundravce – odvratila je ona.
  – Skudiša, budi pristojna!
  Ali, na kraju je ona pobedila.
  – Budući da se nešto ipak dogodilo? – rekla mu je jednog jutra kad ju je paroh zamolio da ode po Armelinu, jer treba da razgovara s njom.
  – Ćutite i idite! – naredio je paroh.
  – Kako gazda kaže – odvrati Skudiša, samo da bi njena bila poslednja. A onda ode u misiju dok je paroh pokušavao da sredi misli.
  Odavno mu je jasno da je taj trenutak kad-tad morao doći. Armelina je bila lepa, mlada, puna života i nada. Nije mogla da odustane od života koji buja u njoj i oko nje. Nažalost, isprečio se taj detalj. Koji, zapravo, i nije baš detalj.
  Da devojka nije zaboravila na to?
  Da nije, obuzeta ljubavlju, odlučila da odustane od svog nauma?
  Trebalo bi, morao bi, da popriča s njom. I neka mu Gospod vodi misli.
  Kad ju je Skudiša uvela u radnu sobu držeći je podruku, paroh još nije sasvim osmislio izlaganje.
  Rekao je prvo što mu je palo na pamet, tek toliko da započne razgovor.
  – Razgovarao sam s Gucinom – reče.
  – Znam – odgovori Armelina.
  Skudiša, đavolov advokat, jezičara.
  Ko je, ako ne ona, mogao da kaže devojci za taj razgovor?
  – Rekao mi je da... to jest, stavio mi je do znanja...
  – Šta?
  – Armelina...
  – Gospodine! – skoči devojka.
  Neka mu bude jasno da ona nije ni za šta odgovorna, šta god da mu je rekao Gucin.
  Tačno, ponekad je uzimala ribu od njega. I zastajala da popriča s njim. Zar je to razlog da izađe na rđav glas?
  – Ako je nešto umislio, to je njegov problem!
  – Slažem se – reče paroh – ali čini mi se da...
  Činilo mu se da je sada on riba koja se upecala na Armelinin pogled. Ako ovako nastavi, neće završiti ni do večeri.
  – Ukratko – reče paroh s izvesnom nelagodom – imaš li momka?
  – Zašto me to pitate?
  Zato, Armelina, zato što...
  Zar je zaista morao da joj objašnjava?
  Nema ničeg lošeg u tome što ima momka, nekog za koga će se možda udati. Ali, neka mu oprosti što će joj to reći, taj bi morao da bude, kako da kaže, momak na mestu. Neko kao što je Gucin, na primer, nije dobra prilika. Ozbiljan je, pošten, vredan, ali s tim svojim idejama nikada ne bi dobio ničiju podršku, počevši od monahinja iz sirotišta. A ona nikada ne bi mogla da ostvari svoj plan.
  – Niko, Armelina, ne bi preporučio Gucina kao usvojitelja, da li ti je to jasno!
  Osim ako ona nije odustala od plana.
  – Ni slučajno! – prasnu devojka.
  – Drago mi je – primeti sveštenik.
  Onda odluči da ide do kraja: – Onda, imaš li momka? Može li se znati ko je on?
  Armelina isturi grudi duboko uzdahnuvši.
  – Čekam da vidim da li ga zanima još nešto osim mojih sisa! – bubnu.
  Paroh pocrvene.
  – Armelina!
  Grudi joj je podario Gospod, nastavi devojka, nije ih ona tražila.
  Dakle, ako taj bude pokazao da ga zanima i sve ostalo, ono spolja i ono unutra, onda...
  – Onda?
  – Tek onda ću vam reći ko je on – zaključi devojka.
  – Ipak, ne zaboravi da mu ne možeš doveka skrivati situaciju.
  Ne brinite, odvrati Armelina, zna ona kako da se postavi.
  – Imajte poverenja u mene.
  – Nadajmo se – uzdahnu sveštenik.
  – Mi žene imamo šesto čulo koje nas vodi – objasni Bankijerijeva.
  – Bravo! – složila se Skudiša koja se, ko zna kako, obrela u hodniku.
  – Hvala – osmehnu se Armelina.
  I ode, osmehujući se.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:41 am

139.


  Odveo ga je u stranu. Posle ko zna koje po redu probe.
  – Gucin – reče, nije mogao da ga zove Augusto16 – dođite ovamo.
  Dok su ostali muzičari pakovali svoje instrumente i ćaskali, odveo ga je u jedan ugao i obavestio ga: odlučio je da deonicu prvog klarineta u Ðovineci dodeli nekom drugom.
  – Još bolje – primeti Gucin.
  Ta pesma mu se nikad nije sviđala.
  – Štaviše – dodade – ako hoćete da napustim orkestar...
  – Ne! – zaustavi ga Ðeminaci.
  Trebao mu je tako živahan, veseo prvi klarinet kao što je Gucin, neko ko će dati obeležje rukoveti napolitanskih pesama nazvanoj Al caffè, koja će nakon strogih nota Ðovinece izazvati u slušaocima razdraganost i uliti im životnu radost. Gradski orkestar mora da bude takav, raznovrstan, mora poštovati institucije, ali treba i da načini poneki ustupak lakoći i bezbrižnosti.
  – Ako vi tako kažete... – odvrati Gucin.
 
 
 140.


  Ako se izuzmu šetnje, Armelina do tada nije učinila Bonđoaniju nikakav ustupak.
  Šetnje u suton, ponekad čak i s večeri.
  Duž obale jezera. U vrtovima Puncija. Do Bođina i Tri Madone. Ili, u suprotnom smeru, do Psećeg rta, do Kalkere ili galerije Mok.
  Osetila je da je instinkt nije prevario. Možda su, u početku, momka zanele samo njene grudi, kao i mnoge druge. Ali, malo-pomalo, zahvaljujući pre svega njenoj metodi držanja na odstojanju, stvari su se promenile.
  Dok su šetali i ćaskali, omogućila mu je da je bolje upozna i da shvati da ona nije samo par velikih sisa s još nečim okolo.
  Iako je, u izvesnim prilikama, dolazila u iskušenje da popusti, da mu dopusti još nešto, možda samo jedan poljubac, malo milovanja, ništa više, uvek se na vreme zaustavljala.
  Teško njoj ako nagovesti tu mogućnost, prvi korak morao je da učini on.
  On mora prestati da odugovlači.
  Dovoljna je neka sitnica, mali znak dobre volje...
  Odlazak na kafu?
  – Šta? – upita Armelina.
  Bonđoani ju je upravo pozvao na kafu. Ali ona ga, zadubljena u misli, nije čula.
  Sekretar se osmehnu.
  – Kažem... – objasnio joj je.
  Već mesec dana izgledaju kao da se spremaju za Olimpijadu, neprekidno šetaju, ni na trenutak se ne zaustavljajući. Dobro, do pre nekoliko dana bilo je toliko hladno da svakako nisu mogli da sede na nekoj klupi duž obale ili na nekom niskom zidu.
  Sad se, međutim, temperatura promenila. Prvi dani marta doneli su nešto iskričavo što je teralo ljude da uspore korak, da načas zastanu...
  – Da popiju kafu – završi sekretar.
  Devojka se pobednički osmehnu, zadovoljna sobom: prvi put je neki momak poziva da uđe javno s njim u neki lokal.
  – Dobro – pristade.
  Ušli su u kafe Imbarkadero prožet blagim slatkastim mirisom.
  – Hoćemo li da sednemo? – predloži sekretar.
  Osećao se izmučeno, u stomaku mu se komešalo, užas...
  Da li je došao trenutak da je pita ono što mu već dugo leži na duši?
  Armelina prihvati uz osmeh.
  – I možemo li napokon da prestanemo da persiramo jedno drugom? – predloži.
  – Naravno – proguta Bonđoani.
  Došao je trenutak.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:42 am

141.


  Kojim rečima se izjasnio Armelini dok je sedeo naspram nje za stolom u kafeu, Bonđoani ne bi umeo da kaže.
  Niti je znao odakle su navrle. Govorio je pogleda prikovanog za šoljicu kafe, mešajući šećer i maštajući o tome da govori bez kraja i konca, kako bi odložio devojčin odgovor.
  Armelina odgovori u istom trenutku kad se začuo neki prasak: vlasnik kafea Imbarkadero upravo je otvorio bocu penušavog vina.
  – Da, ali pod jednim uslovom – odmah zatim dodade Armelina.
  – O, majko božja! – reagovao je Bonđoani.
  – Ali zašto? – upita Bankijerijeva.
  Još nije ni čuo šta ima da mu kaže, a već negoduje.
  To što je upravo rekao nije bilo upućeno njoj.
  Jer, objasnio je, ako je ono što se čulo posle njenog da i čepa penušavog vina bio prvi udar zvona koje označava devet sati, to znači da on kasni dobrih petnaest minuta!
  – Imaš još neki dogovor? – upita devojka.
  Upravo tako.
  Treba da ide na probu orkestra.
  Koja počinje u petnaest do devet.
  Kojoj će prisustvovati i gradonačelnik Parpajola i sekretar Faineti: on ih je ubedio da dođu, nakon zvaničnog zahteva maestra Ðeminacija, koji je želeo da pokaže veštinu svojih muzičara i konačno se izbori za uniforme.
  Ne sme da gubi vreme.
  A što se tiče tog uslova...
  – Ovako ćemo – predloži Bonđoani.
  Armelina bi mogla da pođe s njim.
  – To ionako neće trajati duže od pola sata.
  Kad ispuni obavezu prema Ðeminaciju, gradonačelniku i sekretaru, njih dvoje će imati vremena napretek da razgovaraju.
  Čak i celu noć.
 
 
 142.


  Svi ti muškarci, zbijeni u tako malom prostorom, obeshrabriše Armelinu. Osetila je desetine pogleda uperenih u njene grudi. Teške poglede. Uhvati sekretara za mišicu.
  Ðeminaci je već bio počeo. U vazduhu su odzvanjali tonovi melodije Funiculì, funiculà.
  Gradonačelnik i Faineti okrenuše se prema njima dvoma, sekretar razrogači oči, Parpajola ostade ravnodušan.
  Gucin, međutim, ostade bez daha za sviranje.
  Pogođen njihovim iznenadnim pojavljivanjem, dunu jednu psovku u klarinet.
  Majko božja!
  Iz instrumenta izađe škripanje od kojeg se prisutnima kosa digla na glavi.
  Gradonačelnik uvuče glavu u ramena.
  Faineti se osmehnu.
  Ðeminaci preblede.
  Ostali muzičari se okrenuše da pogledaju Gucina: bio je bled kao krpa i stezao je instrument kao da hoće da ga zdrobi.
  Glasno opsova, ne obazirući se na prisutne.
  Odvrati mu Ðeminaci: – Šta je bilo?
  Piskavim, dečjim glasićem, kao da ga je neki mali duh stisnuo za jaja. Tako je i izgledao, kao da ga muči neki bol, izraz lica kao da ga muče grčevi, kao da će svaki čas otrčati u klozet.
  Onorato Ðeminaci je sa suzama u očima brzo odmeravao težinu te druge sramote kojoj je bio izložen pred gradonačelnikom, sekretarom, Bonđoanijem.
  Kako sad da se bori za uniforme?
  Zašto ga je njegov prvi klarinet i drugi put izneverio?
  Da li to radi namerno?
  Da nije saboter?
  Sekretar Faineti se nagnuo prema gradonačelniku, šaputao mu je nešto na uvo. Gucinu nije palo na pamet da odgovori Ðeminaciju. Ustao je sa svog mesta, popeo se na maestrov podijum, pružio mu klarinet.
  – Svirajte sami ovu sviralu – reče i krenu da izađe, psujući sebi u bradu.
  Pratili su ga podozrivi ili šaljivi pogledi.
  Samo se Armelina nije usudila da ga pogleda.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:42 am

143.


  – Je l’ to rezultat Državnog ugovora? – upita Gucin.
  Kad je izašao iz muzičke škole zaputio se u parohijski dom, nabrajajući i prozivajuće sve svece za koje je znao. Mada takvih nema mnogo. Ali dovoljno ih je da Gucin zaradi večne muke u paklu.
  Na pragu se pojavi Skudiša koja podviknu nesrećniku iz mraka.
  – Šta je?
  I ona je čula priču o Državnom ugovoru, ali još nije dobro razumela.
  Koliko buke oko toga!
  U svakom slučaju, taj pred kapijom došao je u nevreme, nije mu parohijski dom krčma!
  – Dođi sutra! – uzviknu, odustajući od persiranja kojim se obraćala čak i mačkama, ali u tom mraku nije mogla da vidi lice tog koji je, umesto odgovora, počeo da drmusa kapiju.
  Ludak!
  – Ej!
  – Treba mi paroh! – uzviknu Gucin.
  Glasno, mogao je da probudi ceo trg.
  Ali, gospon paroh u to doba odmara.
  Gucin se nije ni pravio da nije čuo.
  – Izvaliću kapiju! – doviknu.
  – Jes’ ti lud? – upita domaćica.
  – Jesam – potvrdi momak – skroz!
  U tom trenutku paroh se pojavi iza domaćice. Četiri pedlja viši od nje, okruglog lica koje se belasalo u mraku hodnika u kojem je stajao.
  – Otvorite – reče.
 
 
 144.


  Da ide na spavanje?
  Ne pada joj na pamet!
  Momak, taj đavolji Gucin, otišao je još pre pola sata. Ali gospon paroh je i dalje sedeo u svojoj radnoj sobi. Nešto se kuva. Nešto krupno.
  I pre ili kasnije sveštenik će joj to reći. Samo treba biti strpljiv i čekati. Ne predati se snu. Uostalom, kakvo spavanje? Ko bi mogao da zaspi izjedan takvom radoznalošću, neizdržljivom željom da sazna. Ona ne bi mogla.
  Pre će zaspati gospon paroh.
  Zašto još sedi u radnoj sobi?
  Možda je i zaspao.
  Da ode da vidi?
  A šta ako ne spava, mogao bi da se naljuti?
  Sačekaće još malo, reče domaćica sebi, još petnaestak minuta. Onda će otići da vidi i neka joj je bog u pomoći.
  I paroh je to pomislio. Samo je glagolsko vreme bilo drugačije. Naime, on se nadao da mu je bog bio u pomoći, da ga je dobro posavetovao.
  Jer Gucin samo što nije ujedao, ali nije prihvatao kritiku. Zato ga je, pre svega, kad je momak i treći put ponovio primedbu na račun Državnog ugovora, zaustavio odlučnim gestom.
  – Šta to znači? – upitao ga je.
  – To znači da sam video vaše dve grlice – odvratio je Gucin.
  Država i Crkva ruku podruku!
  Armelina ljubaviše s Bonđoanijem, zar ne?
  Sad se gospodin paroh bavi i provodadžisanjem?
  Sveštenik je izvadio ruke iz džepova odore – šake koje nimalo nisu ličile na ruke vezilje, naprotiv, stegao ih je u pesnice.
  – Mladiću – rekao je – ako si došao da se svađaš, pogrešio si vreme.
  Gucin je pokušao da mu odgovori, ali paroh ga je sprečio.
  – Pre svega, ja nemam ništa s tim.
  Istog trenutka je shvatio da je sekretar Armelinin momak.
  – Sama je izabrala i to je nešto na šta niko ne može da utiče. Ni ja ni Državni ugovor. Dakle, dosta s tim budalaštinama!
  Da li je presudan bio parohov izraz lica ili njegov ton, odlučan ali uz prizvuk saosećanja?
  Gucinov bes je splasnuo.
  Mnogo mu se sviđa Armelina.
  Paroh raširi ruke.
  – Ti si Gucin, dobar momak, iako ti smeta dim od sveća. Videćeš da ćeš naići na pravu priliku.
  Momak slegnu ramenima.
  – Možda – odgovorio je – ali meni se činilo da je ovo prava prilika.
  Paroh je odmahnuo glavom.
  – Nije? – upitao je Gucin, agresivnim tonom kao na početku.
  Da li gospodin paroh zna nešto više od njega? Da možda nije sveznajuć?
  – Ne bi vam išlo – rekao je sveštenik. – Veruj mi!
  Da mu veruje?
  Lako je reći!
  Ali zašto...
  – Ja tebi verujem – prekinu ga paroh.
  A pošto mu veruje, hteo je da mu objasni zašto ne bi išlo.
  – Čak te neću ni zamoliti da mi obećaš da ćeš čuvati tajnu.
  Gucin je nabrao čelo.
  – Ipak vam obećavam. Dajem vam svoju reč.
  Sveštenik mu je ispričao.
  Gucin je na kraju rekao da razume.
  – Ukratko, ja sam na pogrešnoj strani – primetio je.
  Ali, dodao je, zadovoljan je time: zato što neko mora da bude i na toj strani. Onda je otišao ne dodavši ništa više, ostavivši paroha u nadi da je ispravno postupio i da čeka neki znak s neba...
  – Je l’ slobodno?
  E pa, prošlo je i petnaest minuta! Ðavo da ga nosi! Ako je gospon paroh zaspao, svakako nije mogla da ga ostavi celu noć u fotelji.
  – Gospodine! – reče domaćica.
  – Šta je?
  – Mislila sam da spavate.
  – Da spavam... – odvrati on.
  Kakvo mu je lice, kao da ga more misli!
  Eh, taj Gucin!
  – Zašto ste ga pustili da uđe?
  Bezbožnik jedan, eto šta je!
  – Mirna! – opomenu je paroh.
  Da li je bezbožnik, promrmlja, to ćemo tek da vidimo.
  – Šta je bilo?
  Svešteniku se omače osmeh.
  – Idemo na spavanje, ajde, odavno je prošlo vreme.
  A da joj ništa nije rekao, pomisli domaćica.
  Nije vredelo.
  Onda, laku noć.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:42 am

145.


  Laku noć.
  Ali muzičarima.
  Dosta!
  Ostavka!
  Već nekoliko dana Ðeminaci ništa drugo nije govorio. Disao je samo na nos. Usta je otvarao ne da bi jeo ili zevao, već da bi izgovorio tu reč: Ostavka!
  Reč koja je na kraju postala i deo igre bataljona Ðeminacijeve dece koja su je usvojila, slušajući je kako stalno odjekuje u vazduhu, i mada je nisu razumela, uzvikivala su je jedno drugom.
  Smejući se pritom!
  – Ostavka!
  Estenuati Ðeminaci nije bilo toliko zabavno. Dovoljno je bilo što joj se muž popeo na glavu ponavljajući je. Sad još i deca treba da se igraju njenim strpljenjem. A, ne! Zato im je, kad god bi joj bili u domašaju, delila zvučne ćuške kako bi prestali!
  Ćuške su bolele, ali to je bio trenutni bol: čim prođe, zaborave ga, blažena deca.
  A onda ponovo: „Ostavka!“;
  Kad bi barem dao tu ostavku.
  Ali ništa od toga.
  Ðeminaci je ponavljao danju i noću, ali kad je trebalo napisati tu ostavku, ništa od toga!
  Estenuati su od nervoze, od tog neprekidnog dobovanja, požutele beonjače. Žutilo koje je ukazivalo na neko oboljenje. Armelina Bankijeri prva je primetila.
  Na pitanje koje je uputila Ðeminacijevoj: – Je l’ vam dobro? – žena je odgovorila: – Pa i nije.
  Ali objasnila je da je njena slabost prolazna, izazvana nervozom njenog muža, koji ne može da živi bez muzike. Svira od trinaeste godine, za njega orkestarska muzika predstavlja hranu. Pošto se dvaput obrukao pred varoškim vlastima, ponos ga je terao da dâ ostavku. Ali nije imao snage i zato nije prestajao da priča o tome, prestao je da jede i da spava, zanemario je decu, bio je na ivici nervnog sloma, ali nikako da odluči da zaista dâ ostavku...
  Zato, dodade Estenuata, ne može dugo da potraje.
  – Ipak, s obzirom na okolnosti, bojim se da nema izlaza...
  Zatim ućuta. I stade da maše rukama ispred lica kao da se brani od vetra. Armelina shvati da je sad red na nju.
 
 
 146.


  – Zar ne bi moglo da se učini nešto kako bi se pomoglo toj sirotici? – upita ona Bonđoanija iste večeri.
  – Da bi se pomoglo njoj, najpre treba pomoći njemu – odgovori sekretar, koji nije bio tako glup.
  – Upravo to sam htela da kažem – odvrati Armelina, skinuvši ga s udice na koju se upecao.
  Pomilova ga po glavi.
  On je partijski sekretar i član saveta Gradskog orkestra, zar ne bi mogao da kaže neku dobru reč? Da bude i vuk sit i ovce na broju?
  A u ovce, reče Bonđoani smejući se, slučajno spada i gospođa Ðeminaci?
  Tih dana već ga je gonilo dovoljno vukova i na ličnom i na poslovnom planu.
  Pre svega, ona ista sumnja i dalje je igrala žmurke s njim.
  Odbacio je Ðeminacija kao osobu kojoj bi mogao da se poveri, odbacio je i svoju majku – taman posla, da o tome razgovara s njom!, doktora Lestija, zato što nije hteo da ispadne neiskusan, kao i nekoliko starijih drugova, iz istog razloga. Babica Cingonija bila bi savršena osoba za to. Ali to je muški razgovor. I dok je, u potaji, i dalje tražio pravog muškarca, morao je da se bavi i drugim problemima.
  Zna li, na primer, Armelina, da se bliže izbori, zakazani za dvadeset četvrti mart?
  I da regionalna partijska organizacija očekuje od svakog sekretara potpunu posvećenost kako bi se obezbedila pobeda režima?
  – Kakvog režima? – zacvrkuta Armelina ljupko ga gledajući.
  Taj mio pogled...
  Ali i grudi, naravno.
  Da li bi iko normalan mogao da kaže ne jednom ili drugom?
  – Nešto sam smislio – reče Bonđoani.
  I nije slagao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:43 am

147.


  Kad ga je ugledala pred vratima ko zna koji put, Estenuata Ðeminaci nije se usudila da ga pita u kom svojstvu je došao. Strahovala je od odgovora.
  Pijanin je imao izraz lica kao Isus na krstu, obraze kao išiban pas, izgledao je kao da treba da je izvesti o nekoj nesreći. I sam se osećao kao nesreća, ali i kao nesrećnik, jer je morao da kaže „da“; gradonačelniku, „da“; partijskom sekretaru, koji je uporno zahtevao od Pijanina da bude izaslanik. I u kući je morao da govori „da“;, svojoj ženi.
  Kad je primetio žutilo u ženinim očima, uplaši se da će se zaraziti i preduhutri njeno pitanje: – Nisam došao ni kao komunalni policajac ni kao trombonista – izjavi.
  Više kao glasnik.
  Ali ne svojom krivicom.
  Nek ona odluči da li će ga saslušati.
  Zato što je došao u ime celog Gradskog orkestra Belana.
  Orkestra u osnivanju, da bude jasno.
  Do kojeg je dopro glas da maestro razmišlja da ga ostavi. I to sad, na samom početku!
  Vođa ih ostavlja već na početku?
 
 
 148.


  Bonđoani mu je rekao vrlo jasno, praktično mu je naredio: Ðeminaci mora da ostane na čelu orkestra u osnivanju. A on mora da ga ubedi u to.
  Lako je reći!, odvratio mu je Pijanin. Ali njemu se činilo da knjigovođa ima glavu tvrđu od kamena.
  Onda mu je Bonđoani dao nekoliko saveta. Čak mu je predložio i koje reči da upotrebi.
  Vođa, svetionik, svetlost!
  Maestro!
  Ali mora da unese žar u glas.
  Maestro, velikim slovima.
  Velikim slovima?, upitao je Pijanin.
  A kako to da izvede.
  – Videću šta mogu da uradim – reče, ali u sebi se kolebao.
  Počeo je da sumnja da Ðeminaciju nisu sve koze na broju.
  – Mogu vam reći, strogo u poverenju, kao da vam se ispovedam...
  – Kažite! – prekinu ga sekretar.
  Čim je čuo reč ispovedanje, sinulo mu je.
  Ispovediti se, sveštenik, gospon paroh!
  Sveštenik, ali ipak muškarac.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:44 am

149.


  Vođa, svetionik i svetlost, te reči oteše se Pijaninu iz grla pomalo bledunjave.
  Malim slovima, nesumnjivo. S druge strane, očekivao je da će ih izgovoriti pred Ðaminacijem. Umesto toga, pred sobom je video samo Estenuatu, dok je maestro, sakriven u kuhinji, prisluškivao i iščekivao razvoj događaja.
  Ali, kad je Pijanin izgovorio maestro, nešto se pokrenu u njemu.
  – Kako ćemo...
  Da, kako će oni, bez MAESTRA kao što je Ðeminaci?
  – Rim ili smrt!17 – bubnu trombonista.
  – Molim? – reče Estenuata.
  – Ništa – povuče se Pijanin kome je poruka tog slogana, još jedan Bonđoanijev predlog, delovala prilično jasno.
  Kako god bilo, MAESTRO ili ništa!
  Čak je i klarinetista, onaj Gucin, nakon poslednjeg prostačkog ispada, hteo da se izvini i zamoli da ga ponovo prime u družinu. Međutim, samo pod uslovom da ga pozove on, MAESTRO!
  To je bila masna laž. Ali Pijanin je izmisli na licu mesta jer je bio siguran da će moći da izbije Gucinu bubice iz glave. Dovoljno je da ga podseti da ga otac sluša dok svira i sve će biti kako treba.
  Dakle, slagao je.
  Ali ta laž je do kraja podrila Ðeminacijev otpor jer je maestro odmah prepoznao g-mol koji je spontano dopirao iz grla komunalnog policajca. I slušao je iz svog skrovišta, gde su Pijaninove reči dopirale kao odjek: vođa... svetionik... svetlost...
  Kad je Pijanin ko zna koji put izgovorio MAESTRO naglašenim tonom, Ðeminaci je, još u pidžami, gotovo bio spreman da više ne okleva. Čekao je samo zato što je sumnjao da se iza tih reči krije neka nova obmana.
  Međutim, kad je čuo od tromboniste da onaj divljak Gucin hoće da pogne glavu pred njim i da se pospe pepelom, shvatio je da ga muzika zove. Kao neka lepa žena, od onih kakve nikad nije imao.
  Napustio je stražarski položaj.
  Nije imao vremena da se presvuče.
  Stao je između žene i tromboniste.
  – Pod jednim uslovom – reče.
 
 
 150.


  Uslovi su pljuštali po glavi sekretara Bonđoanija.
  Conditio, pre svega i iznad svega, da partija po svaku cenu dobije izbore u svim opštinama, pa i u Belanu. Zato se od svih sekretara zahtevala krajnja posvećenost. Krajnja ali, razume se, dostojanstvena. Nema milosti kad su glasovi u pitanju. Neodlučne je bolje ubediti da ne glasaju.
  Zatim, maestro Ðeminaci je prihvatio da ponovo preuzme upravu nad Gradskim orkestrom Belana u osnivanju, ali pod uslovom da se konačno reši pitanje uniformi.
  Obrušio se i treći uslov, Armelinin. Conditio sine qua non, kao i ostali. Ali taj mu je bio najvažniji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:44 am

151.


  Ispovest se spustila na njega blago i nežno.
  Na martovskom vazduhu čak su i ispovesti i svedočenja o žrtvovanju zvučali umilnije. A Armelina je te večeri govorila kao da je sačinjena od rastopljenog putera.
  Jedini uslov koji postavlja pre njihove veridbe bio je da se nakon toga venčaju.
  – Naravno – brzo odgovori Bonđoani.
  Zar sumnja u njega?
  Šta ona misli, ko je on?
  Ali, nastavi Armelina, on prvo mora nešto da sazna, a zatim i da joj obeća.
  – Dobro – reče Bonđoani pomirljivim tonom.
  Teške li su žene!
  – Što se tiče onoga što treba da znaš, mislim da o tome više nema šta da se kaže – reče Armelina.
  Momak nesigurno klimnu glavom, ali ništa mu nije bilo jasno.
  – Ukratko – nastavi Armelina – video si me one večeri kod Ðeminacijevih, s blizancima u naručju...
  – Naravno – odvrati on i oseti kako ga steže u grlu.
  – Dakle, jasno ti je, mogao si da pretpostaviš...
  Bonđoani samouvereno odvrati: – Kako da ne!
  Ali to je bila samo predstava.
  Odluči da ponovo zagrize udicu, da ponovo izigrava soma, da prati konac koji ga izvuče na obalu uz jedan Armelinin uzdah.
  – Da li ti to smeta na bilo koji način?
  Bonđoani proguta: da li mu je jasno o čemu ona priča il’ mu nije jasno? Nije umeo da kaže.
  U svakom slučaju, odgovori: – Ne – i to vrlo odlučno.
  Na Armelininom licu zaigra zavodljiv osmeh.
  – Hvala nebesima – promrmlja. – Znala sam da sam te dobro procenila. Znaš, jedva čekam da ga dovedem kući!
  Bonđoani se ponovo oseti kao som, od onih najglupljih, kao šaran iz mulja, kao klen. Ovako dalje ne može.
  – Ma koga to? – naglo upita.
  Armelina se odjednom uozbiljila.
  Onda prasnu u smeh.
  – Baš sam glupa – reče.
  Toliko je žudela da mu to poveri da je zaboravila da mu kaže da se dečak zove Norbertino i da ima šest godina.
  – Možda bi – reče Armelina – bolje bilo da ti ispričam sve od početka. Sedi, duga je to priča.
  Da, možda je bolje, pomisli Bonđoani, koga obuze vrtoglavica.
  Što se tiče dužine priče, reče, ako bi mogla da je skrati, da mu ispriča samo ono osnovno.
  Vremena ima, za nju će ga uvek imati, ali ne sme da zaboravi da mu u susret marširaju, sve brže, sudbonosni izbori zakazani za dvadeset četvrti mart.
 
 
 152.


  Rodila ga je u Milanu, dok je bila u službi, pošto je iz ljubavi popustila jednom razmetljivcu koji je tamo služio vojsku. A on je, čim je saznao da je trudna, nestao bez traga. Armelina nije mogla da veruje da jedan muškarac može da bude takav bednik. Obuzeta očajanjem, poverila je svoju muku gazdarici i nije mogla da veruje kad joj je ova spustila ruku na glavu i majčinskim glasom joj rekla da joj je Armelina draga kao da joj je ćerka i da može da ostane tu da se porodi.
  Nevolje su počele kasnije, kad je, posle rođenja deteta, gazdarica promenila ponašanje, ton. Armelina je, držeći je za reč, smatrala da joj je, na neki način, podarila unuka, kojem je želela da pokloni svu potrebnu pažnju. Ali gazdarica je počela da negoduje jer je Armelina previše vremena provodila s bebom i zanemarivala svoje obaveze, govorila je da bi možda za oboje bilo bolje da je ostavi pred vratima neke bolnice...
  Stalno je gunđala i prekorevala je za svaku i najmanju sitnicu. Kao da ju je uhodila kako bi je uhvatila na delu.
  Zaboga, Armelina, zaboga...
  Armelina nije bila glupa. Naslutila je da su se u duši njene gazdarice rodile zavist i ljubomora...
  Dala je otkaz. Rizičan potez izazvan očajem ali i nagonom. Kako god bilo, uradila je to.
  Izvesno vreme je ostala u Milanu. Zarađivala je radeći na sat kao sluškinja i sobarica, ali pre svega kao dojilja, čime je nastavila da se bavi i posle povratka u Belano, ali samo u okolnim selima, koristeći nepresušno bogatstvo koje je skrivala ispod odeće.
  Ali težak je to život bio. Nije videla ni sunca ni meseca. I maleni kao da je video da je besmisleno na taj način preživljavati. I tako se rodila zamisao da se vrati u Belano. Najpre je sanjala o tome, sanjala je jezero, brda, crkveni trg. Čula je glasove iz svog detinjstva, osetila miris tamjana. Danju je razmišljala o tim snovima.
  Vratiti se.
  Ali, šta će biti s njenim detetom?
  Nijednom nije ni pomislila da ga napusti. Međutim, ako ga zadrži, do groba će ga pratiti ogovaranja i aluzije.
  Ne, rekla je sebi. Dovoljno je jedno siroče u porodici, ona je već bila oguglala na to. Njen sin će imati oca. Ako ne može tako, onda bolje da se oboje bace u kanal. I dok je razmišljala o tome kako će skončati u kanalu, iako, istini za volju, nije mnogo verovala da će se odlučiti na taj korak, malo-pomalo, smislila je plan.
  Poveriće dečaka monahinjama u sirotištu u Belanu. Ostaviće ga tamo, gde će biti zaštićen od zlih jezika, gde će moći da ga viđa svakog dana. I nadaće se da će je Gospod, koji ju je napravio tako lepom i privlačnom, možda i previše, još jednom pogledati s nebesa, da će joj poslati nekog dobrog čoveka.
  Koji će je saslušati, razumeti koji će je – koji će ih – prihvatiti.
  Da li je on, upita Armelina, čovek koga je godinama čekala?
  Da li je on taj, sad kad je čuo sve, baš sve?
  Bonđoani je nažuljao zadnjicu, klupa nije bila nimalo udobna. Maštao je o tome kako mu ona priča tu priču dok leže u krevetu, držeći se za ruke.
  – Naravno – odgovori.
  Hteo bi samo nešto da doda, reče.
  Bio je to njihov prvi poljubac u usta.
  – A sad idi – reče mu devojka – idi da se pobrineš za svoje izbore!
  A kad prođu izbori, rekao je sutradan ujutru Bonđoani Ðeminaciju, koji ga je svakodnevno opsedao pitanjem o uniformama, dobiće odgovor u vezi s tim.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 11:44 am

153.


  Izbori su prošli dobro, odlično. Osam miliona petsto šest hiljada petsto sedamdeset šest DA na celoj teritoriji države, protiv bednih sto trideset šest hiljada sto devedeset osam NE.
  U Belanu nije bilo nijednog sivog listića s obeleženim NE režimu.
  Jedini koji su mogli umrljati taj svojevrsni plebiscit bili su četvorica poznatih socijalista, među kojima i Gucin. Ali oni su shvatili kakav vetar duva i shvatili su da stižu kukavna vremena, i ostali su u kući, uzdržavši se od glasanja. Izašao je samo Gucin. Ali veče uoči glasanja i spontano se prijavio u kasarni karabinjera poručniku Ðuntiju, zamolivši ga da provede noć i sledeći dan u ćeliji.
  Ðunti je poznavao momka, znao je da ima ludu glavu zbog čega je s vremena na vreme morao da popunjava informativne izveštaje o njemu. Pomislivši da ga momak zavitlava, rekao je: – Briši, nismo raspoloženi za šalu.
  – Nisam ni ja – odgovorio je Gucin.
  I objasnio mu da jedini način da ga spreči da glasa NE i da izbegne nevolje, pre svega one koje bi se sručile na njegovu porodicu, jeste da ga drži pod ključem sve dok se glasanje ne završi.
  – Ako me zadržite ovde – rekao je – učinićete mi uslugu.
  I Ðunti mu je udovoljio.
  Dakle, nijedno NE u Belanu. Tako je bilo još samo u Menađu i Černobiju. A sekretarima ta tri lokalna ogranka, Regionalna partijska organizacija poslala je zvaničan dopis kojim uzdiže blistav primer fašističke vere i velikodušne posvećenosti cilju.
  Tvoj ogranak, ponos i dika cele Regionalne organizacije, dragi druže služi kao primer ostalima koje se još bore da osvoje najviši vrh.
  U Bibliji piše: tražite i daće vam se. Znaj da naš blagonaklon pogled bdi nad tobom.
  Pošto je pročitao to pismo koje mu je stiglo nekoliko dana posle dvadeset četvrtog marta, sekretar Bonđoani oseti se snažno i u isto vreme lagano kao da je popio neki napitak za jačanje.
  Sve mu je delovalo moguće, sad kad ga prati blagonaklon pogled. Partija je ojačala, i on je ojačao. Parpajola i ono govno Faineti sad moraju ozbiljno da ga slušaju, a ne samo da se pretvaraju.
  Nekoliko dana kasnije, predveče, maestro Ðeminaci ga je podsetio na obavezu koju je preuzeo prema njemu.
  – Uniforme!
  Eto, došao je i taj trenutak.
  Da nametne svoju volju. Koja je tesno povezana s voljom partije.
 
 
 154.


  Dokle više s tim uniformama!
  Nekada bi ta gradonačelnikova upadica bila dovoljna da ga obeshrabri.
  Upravo tako, nekada.
  Sad svira drugačija muzika. Bonđoani se osmehnu na tu igru reči.
  Drugačija, zato što je nesumnjiv napredak grupe maestra Ðeminacija, ako se izuzme poneki sitan problem, zahtevao neodložno rešavanje problema uniformi.
  – Nezamislivo je – rekao je Bonđoani – da jedan muzički orkestar uključen u Nacionalni sekretarijat za dobrovoljni rad treba da ide unaokolo da svira kao gomila odrpanaca!
  – Taj napredak, zaist... – umeša se Faineti.
  Bonđoani ga prekinu usred reči.
  – O tom napretku mogu ja da vas izvestim – reče.
  Čuo je i video je svojim očima. Gradski orkestar već je savršeno svirao Ðovinecu, Se non ci conoscete, Al caffè – potpuri napolitanskih pesama, A tu per tu, ljubak duet za tenor-tubu i hornu, u kojem se ne zna ko bolje svira, da li vešti izvođač na tubi ili maestro Ðeminaci na svojoj horni. A počinju da vežbaju i potpuri melodija iz opera Gaetana Donicetija: La figlia del reggimento, Passa la corriera, valzer i Delirio finale iz opere Ijon. Ako ni to nije dovoljno, maestro Onorato Ðeminaci prilagođava zahtevima orkestrima i nekoliko arija iz Trubadura Ðuzepea Verdija.
  – Za dva-tri meseca imaćemo zavidan program – izjavi knjigovođa. – Ne kažem da će biti kao program orkestra iz Lovena, ali biće gotovo isti.
  Gradonačelnik pređe preko toga.
  – A zašto vam onda Nacionalni sekretarijat ne da te uniforme?
  – Oni će dati svoj doprinos – nesigurno se osmehnu Bonđoani, budući da je to bilo krajnje neizvesno.
  Svakako će doprineti na neki način.
  – Bolje bi bilo da taj doprinos bude u novcu – umeša se Faineti.
  Zato što u opštinskoj kasi nema novca za bacanje.
  Bonđoani bi rado išamarao to govno!
  – Tačno je da će orkestar biti uključen u rad Nacionalnog sekretarijata – reče – ali nemojmo zaboraviti da je reč o Gradskom orkestru Belana, ponosu i diki opštine!
  – Da li će biti ponos, to ćemo još videti – uzvrati Faineti.
  – Da li vi to sumnjate u moju reč – prasnu Bonđoani.
  Spreman je za napad, Parpajoli je bilo jasno. Boga mu, i njemu dođe da išamara tog crva, svog sekretara.
  – Dosta! – umeša se.
  Onda razmisli.
  – Treba da napravimo kompromis – predloži na kraju.
  I napraviše ga.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gradski orkestar - Andrea Vitali

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu