Posle duge i teške bolesti

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:04 pm





Četvrtog novembra usred noći, doktor Karlo Lonati dobija hitan poziv od pacijenta kojeg dobro poznaje. Praćen sitnom kišom, peške prelazi petsto metara koji ga dele od kuće dugogodišnjeg prijatelja, beležnika Lučana Galimbertija.
Nažalost, jedino može da konstatuje smrt od infarkta.
Ipak, nešto mu ne da mira, a tokom narednih sati pojavljuju se znaci koji pothranjuju njegovu sumnju.Doktor ne može da se odupre porivu da istraži slučaj: želi da sazna da li je njegov stari prijatelj zaista umro prirodnom smrću. Da bi uspeo, mora zadobiti poverenje Galimbertijeve žene i ćerke. I upustiti se u igru laži i poluistina, sve do poslednje velike obmane...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:06 pm

Ne mogah odmah da kažem
 mrtav je.
 Već otišao je,
 od glagola otići
 nekuda, nekome
  ... umorna, s točkovima voza u telu
 koje ljubiš i izgovaraš
 smeješ se i dodiruješ ga
 dok miluje moje nemoćne ruke...
  Sarà di più, SULUTUMANa1

 
 
  Ličnosti i događaji u ovom romanu izmišljeni su.
 Mesta su, međutim, stvarna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:06 pm

Četvrti novembar



 
 
 1.


  Telefon je zazvonio malo pre ponoći. Doktor Karlo Lonati i njegova žena Elza su spavali. Podigao se napet hladan vetar, sipila je kiša. Zveketale su sajle jedrilica usidrenih na molu. Žena je spavala ispružena na levom boku. Telefon je triput zazvonio pre nego što je otvorila oči. Ćušnula je muža laktom. Doktor je hrkao.
  – Zvoni telefon – reče.
  Poziv je bio za njega, nije moglo biti drugačije u to doba noći.
  Doktor Lonati progunđa nešto.
  – Čujem – odvrati, zevajući.
  Zvono kao da se pojačalo.
  – Stižem – promrmlja čovek.
  Osloni stopala na hladan pod. Nikad nije nosio papuče. Zatim pođe. Aparat je bio okačen o zid, na drugom kraju hodnika. Lonati ga pređe ne upalivši svetlo. Podignu slušalicu, zažmuri. Vetar je sad zavijao zalupivši neka vrata i prozorski kapak.
  – Molim – reče.
  – Doktor Lonati?
  Bio je to ženski glas. Doktor zevnu.
  – Ko je to? – upita.
  – Laura, doktore. – Glas je podrhtavao. – Laura Galimberti.
  – Šta je bilo? – upita Lonati. – Tvom ocu je loše?
  – Mnogo.
  – Napad angine?
  – Da – potvrdi devojka. – Ali ovaj je možda teži. Nikako da prođe.
  Doktor Lonati stade da skida gornji deo pidžame. Pustio ju je da padne na pod. Njegova žena upali svetlo u spavaćoj sobi. Kraj hodnika se osvetli.
  – Jeste li mu dali nitroglicerin? Možda i dve–tri pilule pod jezik?
  – Tri pilule, ali bol ne prestaje.
  – Odmah dolazim – reče doktor. – Samo da se obučem.
  Spustio je slušalicu i otrčao u sobu.
  Elza je sedela na krevetu.
  – Kome je loše? – upita.
  – Lučanu.
  – Angina?
  – Ako nije i infarkt. Laura mi je rekla da bol ne prestaje.
  Žena se uveri da će se njen muž toplo obući.
  – Hladno je – reče.
  Lonati se namrštio. Vetar je duvao u nepravilnim udarima, snažnim i bučnim.
  – Ne žuri – zamoli Elza muža. Onda zatvori vrata i ostade tu, nepomična, osluškujući njegove korake dok je silazio niza stepenice.
  Napolju je i dalje padala sitna kiša. Vetar je skoro sasvim raščistio nebo. Doktor nije poneo kišobran, ali nije ni pomislio da se vrati. Između njegove kuće i kuće beležnika Lučana Galimbertija bilo je otprilike petsto metara. Zveket sajli koje su udarale o jarbole jedrilica pratio ga je do mosta na Pjoverni. Reka je nabujala od kiša koje su padale prethodnih dana. Jurila je hučeći kao vodopad, tamna voda pobelela je od pene. Pošto je prešao most, doktor stiže pred kapiju beležnikove kuće. Pređe rukom preko mokre kose. Kapija je već bila otvorena, nije morao da zvoni.
 
 
 2.


  Sa ulaznih vrata Elza ode do prozora dnevne sobe. Ostade tu dok nije videla kako obrisi njenog muža nestaju iza ugla kasarne karabinjera. Onda navuče roletne i ode u kuhinju. Skuvala je kafu. Nije bila raspoložena da se vrati u krevet, ne bi mogla da zaspi. Bila je u brizi za njega, nemoj brizi koju je čuvala za sebe.
  I Karlo je bio bolestan. Od srca. Ista bolest kao beležnikova. I on je povremeno imao napade. Naročito zimi, kad zahladni. Ili kad se dogodi da se prejede. Kao beležnik.
  U izvesnim prilikama, sada već retkim, kad su dve porodice razmenjivale pozive na večeru, muškarci su se šalili na račun tog zajedničkog nasleđa: beležnik je to činio pomalo okrutno, kao da je hteo da izazove bolest da se pokaže bez ustezanja. U rečima svog muža Elza je, međutim, osećala izvesno žaljenje. Njih dvojica su govorila da drugačije nije ni moglo biti pošto ih je sudbina obojicu dovela u Belano četrdeset godina ranije, u isto vreme, mlade i tek oženjene, na početku profesija kojima su se bavili. Kad su se upoznali gotovo slučajno i sprijateljili.
  Družili su se dvadeset godina. Uživali su u istim zadovoljstvima: večere, prijatelji, lov, izleti. Obojica nepopravljive noćobdije i žestoki pušači. Uživali su u životu. Obojici je srce u jednom trenutku reklo dosta. U starost su zagazili sa svojim lekovima. Karlo Lonati se smirio. Beležnik nije uspeo ili nije želeo. Putevi su im se razišli. Sada su se retko sretali. Razgovarali o bolestima.
  Elzi Lonati zasuziše oči.
  Ludo, prošaputa.
  Ali pri pomisli na bolesnog muža preplavila ju je nežnost. Osluškivala je udare vetra. Snažne i napete. Bio je to tajanstven i zlokoban jezik. Zaplaka. Onda dosu još kafe. Pomoli se da beležnikov napad nije mnogo jak. Nije mogla da ne pomisli koliko su slične sudbine njihovih porodica. Nije se mrdnula iz kuhinje. Ostala je da sedi za stolom i da gleda preda se, gde je njen muž sedeo za ručkom i večerom. Osećala je kako vuče hladna promaja. Na pamet joj padoše neke crno–bele fotografije. Nije mogla da se vrati u krevet. Da se vratila u taj prazan krevet, ne bi izdržala da se ne rasplače. Na kraju bi otvorila orman s odećom svog muža i udisala njegov miris. Kad bi Karlo po povratku video da su joj oči crvene, bilo bi mu teško. Nije želeo da se ona brine zbog njegove bolesti. Izuzetno jak udar vetra zatrese prozor u kuhinji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:20 pm

3.


  Galimbertijevi su živeli na trećem spratu zgrade podignute početkom dvadesetog veka. Svaki stan imao je prostranu terasu sa ogradom od kovanog gvožđa, okrenutu prema glavnoj ulici. Pročelje je bilo sivo, oskudno ukrašeno cvetnim motivima. Stepenište je bilo prostrano. Vazduh je unutra mirisao na građanske kuće, itisone, na skupoceno drvo i vosak za glancanje.
  Odjek Lonatijevih koraka odzvanjao je u stepenišnom prostoru. Kad je stigao na drugi sprat, doktor je morao da zastane da predahne. Naslonio se rukom o zid i duboko udahnuo. Zaboravio je da i on boluje od angine. Nagonski je zavukao ruku u džep sakoa tražeći kutijicu u kojoj je držao pilule nitroglicerina. Bio je to automatski gest, jer je znao da ih nema. Izvukao je šaku i stisnuo je u pesnicu. Sklopio je oči i video kutijicu na svom pisaćem stolu u ambulanti. Kad bi Elza znala da ne nosi pilule, izgrdila bi ga kao neko dete. I dalje je duboko disao, pokušavajući da uspostavi pravilan ritam. Često ih je zaboravljao, gotovo stalno. Možda iz sujeverja. Ali njegova žena je tvrdila da je to stoga što ne želi da se pomiri s tim da je bolestan, da su mu potrebni lekovi. Bila je u pravu, uspevao je Lonati da prizna sebi.
  Umor je uminuo. U slučaju potrebe, pomisli doktor, uzeće Lučanove pilule. Nastavio je da se penje i stigao pred vrata. Laura ga je čekala u hodniku. Sve prostorije u stanu bile su osvetljene. Jaka svetlost pružala je utisak slavlja. Ali tišina je izazivala jezu. U dubini te tišine Lonato začu hučanje reke.
  Lice beležnikove ćerke bilo je zgrčeno, kosa raščupana. Na sebi je imala kućnu haljinu čije je rubove stegla ispod vrata. Doktor Lonati nasluti istinu.
  – Onda?
  Laura briznu u plač.
  – U sobi je – zajeca.
  Na itisonu u hodniku ostali su tragovi mokre obuće. Doktor ne skinu kišni mantil. Ubrza korak i uđe u sobu, pogleda ka krevetu u kojem je ležao beležnik. Odmah je shvatio da je čovek mrtav.
  Marko, Lučanov sin, stajao je pored kreveta i posmatrao svog oca. Beležnikovo lice bilo je bledo, usne pomodrele, oči poluotvorene. Na ustima mu je bila urezana grimasa nalik osmehu presečenom bolom. Lice mu je bilo neobrijano. Ležao je u anatomskom položaju leša, dlanova okrenutih nagore.
  Doktor priđe krevetu, nagnu se nad preminulim, uhvati ga za ručni zglob. Puls se nije osećao. Opipao mu je žilu kucavicu. Zapahnu ga miris pržene hrane. I žila kucavica je bila beživotna. Ponovo onjuši vazduh i oseti miris pržene hrane, a onda pogleda devojku i odmahnu glavom.
  – Mrtav je – promrmlja.
  – Znam – odgovori devojka.
  Lonati se prekrsti. Ponovo se nagnu i poljubi starog prijatelja u čelo. Shvatio je da se miris pržene hrane širi odatle, od njegovog prijatelja, s njegove odeće i kose.
  – Gde ti je majka? – upita Lonati. Glas mu je podrhtavao.
  – U dnevnoj sobi – odvrati Marko.
  – Zovi je – naredi mu, a onda ga oseti. Oseti teret na srcu. Dobro je poznavao taj osećaj, tu pesnicu u grudnom košu, šaku koja steže, otežano disanje. I strah da je stigao poslednji trenutak. Bio je bez pilula. Na noćnom stočiću primeti beležnikovu kutijicu, uze je, stegnu je u ruci. Duboko udahnu. Bol uminu, osećaj težine iščeznu, možda je to bila lažna uzbuna, možda se samo uzrujao.
  Klaudija Galimberti uđe u sobu upravo u tom trenutku. Lonati spusti u džep kutijicu s pilulama.
  – Klaudija – reče u pô glasa.
  Žena je bila bleda, suvih očiju. Lepa, elegantna. Oduvek ju je posmatrao pomalo s izvesnim strahopoštovanjem.
  – Sve je bilo uzalud – reče ona. Onda zaćuta.
  Lonati nije znao šta da kaže.
  – Kad ti je Laura telefonirala, već je bio mrtav – dodade Klaudija Galimberti.
  Doktor uzdahnu.
  – U koliko sati mu je pozlilo? – upita.
  Nije mu palo na pamet ništa drugo da kaže.
  – Pre sat vremena. Izgledalo je kao jedan od uobičajenih napada. Međutim...
  Umro je, ponovi doktor u sebi.
  – Nisam ga video skoro šest meseci – promrmlja.
  – Dugo nije imao napade – reče Klaudija.
  – Nije se namučio odlazeći – reče doktor. Nije mogao da izgovori umirući.
  Marko Galimberti je ukočeno zurio u očevo telo. U sobi zavlada tišina. Niko više nije imao ništa da kaže. Hučanje reke pretvorilo se u tutnjavu. Iz kuhinje su dopirali Laurini jecaji. Klaudija se ponovo oglasi.
  – Hoćeš li kafu? – upita, obraćajući se doktoru.
  Doktor prihvati. Kad god se nađe uz nekog pokojnika, ponude mu kafu. Rekao je da hoće iako je znao da je kofein otrov za one koji pate od bolesti srca.
 
 
 4.


  Seli su u dnevnu sobu. Prostorija je bila hladna. Mala mrlja od vlage crnela se u uglu tavanice. U vazduhu su se isticala dva prepoznatljiva mirisa, kože fotelja i voska za poliranje nameštaja. Zastakljena biblioteka prekrivala je ceo jedan zid, na ostalima su visile slike, predeli s jezera i s planine. Vladao je savršen red, red soba koje se dugo nisu koristile.
  – Poslednji put sam ovde bio pre godinu dana – reče Lonati.
  Na večeri, poslednjoj na kojoj su se dve porodice sastale. Njih četvoro. Dvoje beležnikove dece nije prisustvovalo. Kao i obično, šalili su se na račun bolesti i lekova.
  Klaudija Galimberti se sručila u fotelju. Prekrstila je noge, još uvek lepe, u crnim čarapama. Doktor pređe rukom preko lica. Naježi se.
  – Ovde je hladno – reče. – Isključili ste radijatore?
  – Da. Zbog biljaka – objasni žena.
  Doktor prepozna fikus. Nije mogao da se seti da ga je video godinu dana ranije.
  – A šta je ono? – upita, pokazujući biljku u uglu, iza stojeće lampe.
  – Potos – odvrati Klaudija.
  U toj sobi bi trebalo da organizuju bdenje, pomisli doktor. A žena koja je sedela naspram njega sada je bila udovica Galimberti. Ako nastavi da odugovlači, neće uspeti da postavi pitanje koje mu se već neko vreme vrzma po glavi.
  – Šta je Lučano sinoć večerao?
  Klaudija se trgnu, pogleda ga blago namrštenog čela i neznatno nakrenuvši glavu. Njoj svojstven gest kad je neko iznenadi ili joj uputi kompliment. Poravna suknju na kolenima, onda se nekoliko sekundi ćutke zagleda u Lonatija.
  – Šta? – upita.
  – Šta je Lučano sinoć jeo za večeru?
  Na Klaudijinom licu ukaza se jedva primetan osmeh. Pitanje joj je verovatno delovalo glupo, čak besmisleno.
  – Misliš da je to glupo pitanje?
  Klaudija slegnu ramenima.
  – Uobičajen večernji obrok, to bi i sam trebalo da znaš, ti si mu prepisao dijetu. Supica, praška šunka... i slično. Zašto me to pitaš?
  – Sigurna si? – upita doktor.
  Žena načas napravi nervozan gest, ugrize se za usnu.
  – Treba li da izmišljam? Da te slažem u vezi s večerom mog muža?
  – Osetio sam miris pržene hrane.
  – Pržene hrane? Gde?
  – Maločas, kad sam se nagnuo prema njemu. U kosi, odeći...
  – Nemoguće – reče Klaudija.
  Lonati zaćuta. Hteo je da nastavi ali Laura je donela kafu. Spustila je poslužavnik na stočić. Miris kafe prijatno je ispunio sobu. Doktor ga udahnu. Kao što je učinio pre toga kad je osetio miris pržene hrane. Koji nije osetio kad je ušao u kuću. Laura, Marko i Klaudija nisu tako mirisali. Bio je siguran u to. Mirisao je samo Lučano.
  Osetio je nagon da nastavi da postavlja pitanja, ali se uzdržao. Popio je kafu, gorku kakvu on voli. Sat s klatnom u hodniku otkucao je jedan.
  – Jedan – primeti Klaudija.
  – Mogu li da učinim nešto za tebe? – upita doktor.
  – Hvala ti – odvrati žena. – Sada...
  – Da – primeti Lonati.
  Klaudija ustade.
  – Za smrtovnicu ću se ja pobrinuti, ujutru.
  Klaudija potvrdi klimnuvši glavom. Doktor nije pokazivao nameru da ode.
  – Idi kući – reče mu Klaudija. – I odmori se – dodade – i pozdravi mi Elzu.
  Elza, pomisli Lonati.
  – Verovatno me čeka budna – reče.
  Potom, posle još nekoliko trenutaka dvoumljenja, reče: – Ako ti bilo šta zatreba, telefoniraj mi. Idem da se pozdravim s decom.
  Laura je bila u kuhinji, ispred prazne šoljice. Prigušeno je plakala. Pozdravila se s doktorom gledajući ga u oči.
  Marko je i dalje bio u očevoj sobi. Stegao je ruku Lonatiju.
  – Hvala – reče.
  – Nema na čemu – odvrati on.
  Još jednom se dugo zagledao u telo svog prijatelja. Zapita se da li bi trebalo. Reči mu navreše kao da nisu njegove.
  – Jesi li se sinoć kasno vratio? – upita momka.
  Marka nije iznenadilo to pitanje.
  – Nisam ni izlazio – odvrati. – Gotovo i ne izlazim uveče.
  Doktor se pozdravi s njim.
  Dok je izlazio, još jednom je pogledao tragove obuće na itisonu u hodniku. Bledele se. Muške cipele, bez sumnje.
  U kući Galimbertijevih živela su samo dvojica muškaraca, jedan je ležao mrtav, drugi nije izlazio iz kuće.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:20 pm

5.


  Vetar se pojačao, kiša je stala. Pod svetlošću uličnih lampiona sve je izgledalo bolesno. Tu i tamo, na asfaltu su se stvorile barice, vazduh je bio hladan. Doktor izbi na trg gde je vetar silovito duvao. I hladnoća je mogla da izazove srčanu krizu, pomisli Lonati, kao i preveliko uzbuđenje ili teško svarljiva večera. Jezero je bilo tamno, voda se penila, delovalo je zlokobno. U tom trenutku ličilo je na neobuzdanu divlju silu. Nebo se raščistilo. Obrisi planina bili su jasni, kao sekutići. Lonatija podsetiše na sliku jednog švajcarskog majstora. Zvao se Riter: portretisao je neku mrtvu devojku, naslikavši joj zube kao planinske vrhove. Ta slika ga je uznemirila. Bio je to portret smrti bez nade. Nije bilo naznaka onog sveta, samo očaja, sete, bola. Mraka. Slikar mu je ispričao da je devojka bila invalid i da je iznenada umrla, da su uradili autopsiju kako bi ustanovili uzrok smrti. Tražio je da prisustvuje obdukciji, ali nisu mu dopustili.
  Pomisao na autopsiju zadrža se u doktorovom umu. Nije ih često zahtevao u svojoj karijeri, tri–četiri puta. Produžio je prema kući. Ugledao je kuhinjski prozor. Elza je bdela. Brinuo je zbog nje. Osmehnuo se.
  I oni su živeli na trećem spratu, još jedan zajednički detalj s beležnikom. Polako se popeo uza stepenice, pre svega da bi odložio trenutak kad će morati da se suoči sa ženom, da joj saopšti vest. Želeo je da izbegne to, ali nije mogao i zato je bio grub.
  – Lučano je umro – reče joj s nogu kad je ušao u kuhinju dok je žena sedela, jednim laktom oslonjena o sto, drugom rukom pokrivajući polovinu lica.
  Elza zaplaka. Lekar je očekivao takvu reakciju, neobuzdan plač od kojeg su joj se tresla ramena. Znao je da Elza plače i zbog njega. Znao je da je guši bol, da u beležnikovoj smrti vidi njegovu.
  – Dosta, Elza – promrmlja doktor. Bilo je pola dva posle ponoći, kuhinja je odisala umorom. Lonati se osećao kao stranac u toj prostoriji u to doba. Elza je obema rukama pokrila lice. Njen muž pogleda kako joj ramena podrhtavaju i sede naspram nje. Ponovo je osetio težinu, pesnicu koja mu steže srce. Pokuša da produbi disanje, bezuspešno. Zavuče ruku u džep kaputa, stegnu kutijicu s pilulama koju je uzeo iz kuće Galimbertijevih. Nije mogao tu, pred ženom, da gurne tabletu u usta. Bez reči ustade, skinu kaput i zaputi se prema spavaćoj sobi. Nije upalio svetlo u hodniku. Ni ono u sobi. Opružio se, obučen. Između prstiju je držao pilulu, okruglu, glatku. Malo se igrao s njom. Onda ju je stavio u usta i premetao je jezikom. Slatkast ukus ispunio mu je usta. Neobičan ukus, koji ga je podsetio na miris apoteke. Nepomičan, slušao je neujednačene udare vetra: jedan za drugim, u neredu, kao da se podgurkuju.
  Očekivao je blagu glavobolju koja bi ga obuzela kad god uzme taj lek. Međutim, glavobolja je izostala. Stezanje u grudima nije popustilo. Uzdahnuo je, a uzdah mu se prekinu napola. Elza se približavala, spustila je šoljicu od kafe u sudoperu, namestila stolice oko stola, savršena ljupka domaćica kuće. Kad je ušla u spavaću sobu i upalila svetlo, smrvio je pilulu zubima. Onda se okrenuo na stranu, tako da njegova žena ništa nije mogla da primeti.
  – Umoran sam – reče.
  – Nećeš da se skineš? – upita ona.
  – Samo malo.
  Onaj slatkasti ukus ponovo mu je ispunio usta podsećajući ga na miris prodavnice bombona, na veseo karnevalski ukus. Stezanje nije popuštalo.
  – Jadni Lučano – reče Elza.
  Doktor ustade i poče polako da se skida. Elza je pratila svaki njegov pogled, više nije plakala.
  – Ugasi – reče on.
  Ako ništa drugo, umreću u mraku, pomisli s poluosmehom na usnama, umreću u mraku očiju već pripremljenih na onaj svet.
  I dalje je osećao stezanje. Lonati sklopi oči. Odmah ga obuze nemiran san. Posle sat vremena ili je možda prošlo samo deset minuta, primetio je da je njegova žena upalila stonu lampu i da proverava da li on diše u snu. Jedna suza pade mu na čelo. U mraku koji se ponovo spustio na sobu, doktor začu prigušene jecaje svoje žene, zvona koja su odbijala dva sata, tresak nekog prozorskog kapka. U pozadini je i dalje zavijao vetar, tajnovito oglašavanje koje je podsećalo na psa bez gospodara.
  Onda je ponovo zaspao.
 
 
 6.


  Službenik pogrebnog preduzeća, mršav čovek koji je izgledao kao da je rođen za taj posao, došao je u kuću Galimbertijevih u sedam ujutru. Cipele su mu bile mokre i pokvasio je itison. Bio je tih, skrušen. Klaudija Galimberti je spavala u Markovoj sobi. Laura je bila u svojoj. Momak je, međutim, i dalje stajao uz krevet na kojem je ležao njegov otac, bdeo je uz njega celu noć.
  Čovek iz pogrebnog preduzeća tiho mu je izjavio saučešće, a onda je zatražio dozvolu da prione na posao. Trebalo mu je sat vremena da pod Markovim pogledom sredi beležnikovo telo blagim veštim pokretima. Oprao ga je kolonjskom vodom, obrijao ga, obukao. Kad je završio, zatražio je dokumentaciju i smrtovnicu. Marko je probudio majku.
  – Treba telefonirati Karlu – reče Klaudija. – Rekao je da će se on pobrinuti za to.
  Onda dodade da će još malo ostati u krevetu, bolela ju je glava.
  Elza Lonati se probudila u sedam. Njen muž je i dalje spavao. Kad je Marko Galimberti telefonirao oko pola devet, doktor je tek bio ustao. Lice mu je bilo ispijeno, koža žućkasta. Više nije osećao stezanje u grudnom košu.
  Elza se javila na Markov poziv. Njen muž se brijao. Ne prekidajući, rekao je ženi da će se za pola sata postarati za dokumenta. Popio je kafu bez kofeina. Iz kuće je izašao u devet i petnaest.
  Dan je bio lep, hladan i sunčan. Pun boja. Vetar je pročistio vazduh. Sad je jedva osetno duvao. Lonati nagonski pogleda obrise planina, upoređujući ih s onima od prethodne noći. Bili su meki, vijugavi, veseli. Nije bilo više ničeg lošeg, zlokobnog. Setio se pomisli na autopsiju i načas zastao da razmisli. Setio se mirisa pržene hrane, tragova cipela na itisonu. Autopsija bi predstavljala nepodnošljivu uvredu za porodicu Galimberti.
  Uostalom, zapita se, na osnovu čega? Kakve je sumnje mogao izneti kako bi opravdao zahtev da se izvrši autopsija? Pomislio je na sadržaj beležnikovog želuca. U mašti je video supicu i prašku šunku, u skladu s onim što je rekla Klaudija. I miris pržene hrane iz gostionice. Osmehnuo se pri pomisli da će zatražiti autopsiju zato što je osetio miris pržene hrane. Zamisao je bila smešna, groteskna, proglasili bi ga ludim. Mikrobi posle smrti već uništavaju sve pred sobom, telo njegovog prijatelja već se raspada. Potisnuo je tu sliku. Zaputio se prema opštini. Polako se popeo uza stepenice, ušao u kancelariju matičara, pozdravio se, uzeo obrasce i mehanički ih popunio.
  Na pitanje Zahtev za obavljanje autopsije, precrtao je kvadratić pored kojeg je pisalo ne.
  Uzrok smrti.
  Doktor napisa infarkt miokarda.
  Ruke su mu se tresle.
  Izađe i odmah se zaputi u jedan bar. Ispi pravu kafu, krijući od Elze.
  Dan je i dalje bio divan, vetar se pojačavao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:21 pm

7.


  U pola jedan je zatvorio ambulantu. Izašao je. Video je beskrajan niz prehlada, gušobolja, upale ušiju, bronhitisa. Sezonskih bolesti. Mnogi su ga pitali da li je i on bolestan, jer mu je lice bilo ispijeno.
  – Malo me hvata groznica – odgovorio je svima.
  Vetar je ponovo duvao svom snagom. Apoteka je već bila zatvorena. Ulice su bile puste. Vladala je neprirodna tišina, kao da je nad njima razapeta mrtva koža. Kao da su se ljudi, umesto da jedu, povukli u kuće da se ćutke mole. Da se pomole, pomisli doktor.
  Za dušu Lučana Galimbertija.
  Lučano Galimberti.
  Ime ga, odštampano masnim slovima, pogodi dok je skretao iza ugla kako bi se udaljio s trga.
  Lučano Galimberti, šezdeset osam godina.
  Jedna manje od njega.
  Pred njim je stajala umrlica. Osvetljena drskim zrakom sunca. Još vlažno mastilo presijavalo se na svetlu.
  Lonati ustade. U blizini se nalazio bar iz kojeg su, napokon, dopirali glasovi. Ohrabrujući. Neko je veselo pio.
  Doktor s nevericom još nekoliko puta pročita umrlicu.
  Posle duge i teške bolesti,
 u šezdeset osmoj godini života, upokojio se

  LUČANO GALIMBERTI (beležnik)

  Ožalošćeni: supruga Klaudija i deca Laura i Marko.

  Posebnu zahvalnost iskazujemo
 doktoru Karlu Lonatiju za istrajnu negu.

  Lonati odvoji pogled od umrlice i zatetura se niz ulicu, dugu kao vrisak, praznu, u seni.
  Posle duge i teške bolesti.
  Lučano je umro za pola sata, najviše sat vremena. Bolovao je kratko, a njegova bolest svakako nije bila teška: savršena smrt, onakva kakvu svi priželjkuju. On mu nije pružio nikakvu istrajnu negu. Samo mu je dao nekoliko banalnih saveta koje se njegov prijatelj nikad nije potrudio da posluša. Tokom poslednjih nekoliko meseci video ga je samo jednom.
  Iz bara se razlegnu smeh, smejanje otvorenih usta, zubima koji grizu vazduh. Jedan pas bez gospodara pojavi se na ulazu u ulicu. Načas zastade nedaleko od doktora, zapiša ćošak zida a onda besciljno produži.
  Lonati se zaputi prema baru. Naruči konjak. Zatim pozva Elzu da joj kaže da će zakasniti. Ponovo razmisli o autopsiji. Još je imao vremena, još je mogao da je traži. Konjak mu je žario grlo. Zatraži vodu. Izađe, osvrnu se unaokolo obuzet slabošću, sam kao onaj pas maločas.
 
 
 8.


  Elza Lonati se zadržala nekoliko trenutaka pored telefona pošto je spustila slušalicu. Setno je zurila u aparat. Onda joj pogled skliznu niz hodnik iz kojeg se ulazilo u sobe njihovog stana. Bio je uglačan voskom. Pomislila je na korake koji su tuda prošli. Njihovoj kući nedostajala je dečja radost. Ipak, život joj nije bio loš. Da je mogla da počne iz početka, ništa ne bi promenila. Osim što bi rodila jedno ili dvoje dece. Ali tako je kako je.
  Muž joj nije rekao koliko će kasniti. Vratila se u kuhinju. U loncu na gorioniku provrila je voda. Sela je. Prekrstila ruke. Navikla je da čeka.
  Zagledala se kroz prozor okrenut prema planini naspram kuće, posmatrajući tihe jesenje boje, osluškujući muziku vode koja je ključala i vetar koji se svaki čas uvlačio kroz neku pukotinu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:21 pm

9.


  Jedno krilo kapije pred kućom Galimbertijevih bilo je otvoreno. Na drugom krilu stajala je crna mašna. Na istom mestu gde su, pre mnogo godina, stavili jednu ružičastu, a kasnije i plavu mašnu. U ulazu zgrade nakupilo se lišće divljeg kestena koje je naneo vetar. Bilo je gotovo potpuno mračno, sunce nije moglo da se probije unutra. Mračno i tiho, učtivi mir gospodskih kuća.
  Doktor Lonati je stao i pogledao prema trećem spratu, ka beležnikovom stanu. Pomislio je kako se nalazi u utrobi njegove kuće. Pomislio je na utrobu svog prijatelja. Pomislio je na ono što je on pojeo prethodne večeri. Na miris pržene hrane. Na tragove na itisonu.
  Polako je produžio, prisećajući se bola koji ga je pogodio na tim stepenicama nekoliko sati ranije. Kao i obično, nije poneo pilule. One Lučanove je sakrio u fioku noćnog stočića u spavaćoj sobi.
  Jedan po jedan stepenik, polako. Grlo ga je još peklo od konjaka. Na jeziku je osećao metalni ukus, ukus gvožđa, kao da je imao krv u ustima.
  Da li mu se to ukus izoštrava sa starošću? Osmehnu se pri pomisli na neobičan slatkasti ukus koji su mu prethodne noći ostavile dve pilule.
  Jedan po jedan stepenik, polako, stigao je pred vrata stana beležnika Galimbertija.
  Kad je otvorio vrata prigušen žamor ga zapahnu kao udar toplog vazduha. Stan je vrveo od ljudi. Osećao se miris kafe. Na prvi pogled nije primetio nikoga od članova porodice. Upitao je nekog neznanca za Klaudiju. U spavaćoj sobi je, odvrati mu čovek, gde je počivalo beležnikovo telo. Soba je bila ukrašena ljubičastim zastorima. Beležnik je već bio u kovčegu. Četiri svećnjaka osvetljavala su sobu. Cveće. Dve stare časne sestre molile su se jedva pomerajući usne. Beležnik je bio počasni direktor njihovog obdaništa. Klaudija Galimberti je bila u crnoj haljini. Marko je stajao pored majke, u sakou i s kravatom, bled kao leš. Doktor Lonati zastade načas na pragu sobe, dvoumeći se da li da uđe ili da skrene Klaudijinu pažnju na sebe. Primetila ga je. Prišla mu je. Lice joj je delovalo umorno, bledo ali lepo. Nije izgledala kao da joj je pedeset sedam godina. Mirisala je na parfem.
  – Kako je Elza? – upita ga.
  – Dobro je, hvala – odvrati Lonati.
  Zakoračio je u hodnik i zaustavio se. Trudeći se da ga niko ne čuje, reče Klaudiji da mora da razgovara s njom.
  – Znam da nije trenutak – dodade – ali prilično je hitno. Barem mislim da jeste.
  Klaudija je stajala ispred njega, nabranog čela.
  – Šta se dogodilo? – upita.
  Doktor uzdahnu.
  – Gde možemo da razgovaramo?
  – U dnevnoj sobi – odvrati žena i pođe ispred njega – dođi.
  U dnevnoj sobi je bilo jednako hladno kao i prošle noći. Klaudija sede, doktor ostade na nogama. Nije znao kako da počne.
  – Zašto ne sedneš? – upita Klaudija. – Šta je bilo?
  – Objava – reče on kao da daje sebi oduška.
  – Kakva objava? – upita žena.
  – Umrlica – objasni doktor.
  Klaudija je ćutala, nije joj bilo jasno.
  – Čemu onakav tekst?
  Žena raširi ruke, zavrte glavom.
  – Ne razumem te, ne...
  Lonati joj izdeklamova tekst umrlice.
  – Šta to znači? – upita je zatim.
  Žena sačeka da protekne nekoliko trenutaka tišine.
  – Ne znam – odvrati. – Zaista.
  Iskrena je, pomisli doktor.
  – Ko je to obavio? – upita.
  Ko je napravio umrlice, ko je izdiktirao tekst?
  – Mislim da je sve završio onaj iz pogrebnog preduzeća – odvrati Klaudija.
  Zvono otkuca jedan sat. Lonati zatvori vrata dnevne sobe. Odlučio je da otkrije ženi sve sitne sumnje koje ga muče već nekoliko sati, otkako je prethodne noći ušao u tu kuću.
  – Ja... – zausti.
  Predomislio se. Naslutio je da će reči koje se spremao da izgovori zvučati groteskno. Da neće moći da izraze pravu težinu njegovih sumnji. Klaudija bi mu se podsmehnula.
  – Pokušaću ja da razgovaram s njima – reče. – Ti ne brini, javiću ti.
  Izašao je iz kuće Galimbertijevih ne pozdravivši se ni sa kim. Na stepeništu je sreo još ljudi, uglavnom nepoznatih, koji su pošli da izraze saučešće. U ulazu zgrade, lišće divljeg kestena plesalo je uz suvo šuštanje pod naletom vetra.
 
 
 10.


  Akile Kroci, vlasnik pogrebnog preduzeća. Na telefon se javila njegova žena, rekla da on nije kod kuće, da će mu reći da se javi.
  Lonati spusti slušalicu. Telefonirao je iz kafea Roma, naspram kuće Galimbertijevih. Pogledao je na sat, bilo je pola dva.
  – Hoćete li da popijete nešto, doktore? – upita barmen.
  – Hvala, neću.
  – Jadni beležnik, a? – reče ovaj.
  – Jest.
  Napolju načas zastade, pogleda u nebo. Oblaci su jurili prema donjem delu jezera. Udar vetra naduva mu kišni mantil. Duž ulice se podigoše vrtlozi prašine. Kad je ušao u kuću, primetio je da je Elza još u kućnoj haljini, što znači da nije izlazila. Još nije išla kod Klaudije.
  – Nisam bila raspoložena jutros – reče žena. – Telefonirala sam joj, otići ću popodne.
  Još bolje, pomisli doktor. Nije imao želje da joj objašnjava slučaj teksta na umrlici. Nije mogao. Odlučio je da joj ne ispriča, ništa da joj ne kaže, da je ne pripremi za iznenađenje. Upita je, iz navike, šta ima za ručak. Nije bio gladan. Elza ništa nije ni spremila. Pustila je da voda u loncu gotovo sasvim uvri, a onda je isključila gorionik. Rekla je kako je, kad je otkucao jedan sat, pomislila da on neće doći kući, to se već događalo. Elza je govorila piskavim glasom, još je bila uzrujana.
  – Nisam gladan – reče on.
  – Moraš nešto da pojedeš – odvrati ona. Ponudi mu da mu napravi omlet. On ne reče ni da ni ne.
  – Da li me je neko tražio? – upita.
  Možda Kroci.
  – Nije – odgovori Elza. Odmah se ispravi.
  – Zapravo, jeste. Ali ne znam ko je.
  Oko jedanaest, kad je jedini zvuk u kući bilo zavijanje vetra od kojeg su podrhtavali prozori. Kad je telefon pozvonio, poskočila je.
  Evo, sad će me obavestiti da mi je muž umro, pomislila je Elza. Telefon je zvonio, a ona se nije usuđivala da ustane i da se javi, nije želela da čuje da joj je muž umro. Onda je ustala i javila se.
  – Prekinuli su vezu – reče.
  Možda im je dosadilo da čekaju.
  Lonati ode u kupatilo. Kad je seo za sto, zazvoni telefon.
  – Ja ću – reče Elza.
  – Pusti – reče on.
  Žena je brojala njegove korake po hodniku.
  To je bio Kroci. Doktor progovori tiše, nije želeo da ga žena čuje. Upita ga kako ide to s umrlicama, ko ih naručujem ko odlučuje o tekstu.
  Kroci nije imao nikakvih tajni, urlao je u slušalicu. Reče da u odsustvu posebnih zahteva on lično naručuje umrlicu od štamparije: uobičajen tekst, isti za sve. Ako se izuzmu ime i godine života, dodade smejući se. Usluga je uračunata u cenu.
  – Dakle, niko nije imao posebne zahteve?
  – Nije – odvrati Kroci. – Meni ih niko nije uputio.
  – Ipak, beležnikova umrlica nije uobičajena.
  – Zapravo i nije – potvrdi Kroci. – I ja sam je jutros video, i moram reći da me je prilično iznenadila.
  – Hvala vam... – reče Lonati. Spremao se da prekine vezu.
  – Možda... – dodade Kroci.
  – Da?
  – Pomislio sam da bi možda trebalo da razgovarate sa štamparom.
  – I hoću – završi Lonati.
  Omlet je bio hladan. Još bolje, pomisli doktor. Ni Elza nije bila gladna. Zaslepljujuća svetlost zapljusnu kuhinju, sunčeva svetlost za vetrovitih dana. Silovita, hladna, drska. Doktor ustade, ode u dnevnu sobu, sede na fotelju. Elza pođe za njim, navuče prozorske kapke, ostavi muža da nakratko odrema. U tri sata ga probudi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:21 pm

11.


  – Umrlice su već bile pripremljene – reče štampar, stari usamljeni neženja, koji je praktično živeo u svojoj štampariji. Kad je ušao u prostoriju, doktor Lonati je stekao utisak da je načinio skok u prošlost. Možda zbog mirisa mastila ili papira. Kao da je sve bilo prekriveno patinom starine. I on je, štampar, izgledao kao da je iskrsnuo iz prošlosti, u crnom radnom mantilu izlizanom na laktovima, sede razbarušene kose, s nametljivom revnošću čoveka koji želi da pokaže doktoru sve faze izrade, da mu objasni kakav je dogovor imao s Krocijem.
  Dakle, umrlice su već bile pripremljene. Pokaza mu standardni list papira, prilagođen svim primenama: dovoljno je uneti ime pokojnika i njegove rodbine, datum, čas i mesto sahrane. Tako je bilo i u slučaju beležnika Galimbertija.
  – Međutim? – upita Lonati.
  – Međutim, ako porodica ima posebne zahteve... – požuri da objasni štampar.
  Neki su želeli da objave fotografiju preminulog, drugi su želeli slike svetaca ili...
  – To znam – prekinu ga Lonati – rekao mi je Kroci. Hteo sam da pitam šta se dogodilo s beležnikovom umrlicom?
  Dogodilo se da mu je, pošto je već bio odštampao umrlice, neko telefonirao.
  – Telefonirao vam je?
  – Da.
  – Primate i telefonske porudžbine?
  Štampar raširi ruke.
  – Mislim da u tome nema ničeg neobičnog. Naročito kad poznajete onoga ko vas zove.
  – Je l’ vam se ta osoba predstavila?
  – Naravno. To je bila Laura Galimberti, pokojnikova ćerka.
  – Sigurni ste? – upita doktor.
  Na štamparevom licu ukaza se grimasa.
  – Nisam imao... nemam razloga da sumnjam u to... – odvrati – ja...
  – A zatim? – prekinu ga Lonati.
  Zatim je primio porudžbinu preko telefona. Zapisao ju je na papirić da ne bi nešto zaboravio, budući da ga je žena uporno molila da ne pogreši: „Posle duge i teške bolesti“, a zatim mu je izdiktirala i onu rečenicu zahvalnosti doktoru.
  – Baš je rekla vaše ime, doktor Karlo Lonati – naglasio je štampar.
  – I ništa više nije rekla?
  – Nije.
  On joj je, međutim, skrenuo pažnju na to da su umrlice već odštampane i da će zbog te nove porudžbine sve morati da radi iz početka. Da se nije tako dogovorio s Krocijem i da će to morati posebno da naplati. Ali devojka je odgovorila da ne treba da brine, još jednom mu zahvalila i prekinula vezu.
  Kad je izašao iz štamparije, dnevna svetlost još je bila jarka. Doktor se zaputi prema ambulanti. Koraci su mu odsečno odjekivali pločnikom. U čekaonici je vladao glasan žamor koji se prekinu s njegovim ulaskom. Seo je za radni sto, bilo je skoro četiri sata i prozvao prvog pacijenta.
 
 
 12.


  Poslednji je, hramljući, izašao iz ambulante u sedam uveče. Pao je mrak. Smračilo se i u ambulanti. Lonati je već bio ugasio jako centralno svetlo, obukao kišni mantil i pošao da isključi stonu lampu. Onda zazvoni telefon. Zvono koje u doktoru munjevito probudi maštu. Oštar prodoran zvuk. Osetio ga je kao bol. Obuze ga bol u grudnom košu. Odluči da sedne. Nevidljiva ruka stezala mu je grudi. Duboko je disao. Sa svakim udahom oglasilo bi se zvono. Elza, verovatno. Pustio je da zvoni. Nije želeo da ga žena čuje tako umornog, izmučenog bolom. Ali biće još gore ako se ne javi.
  Diši, reče sebi.
  Podigao je slušalicu. To ga je koštalo napora. Stezanje se pojačavalo, praćeno bolom u visini levog ramena koji se širio prema vratu. Ta ruka je htela da ga zadavi.
  – Molim – reče Lonati.
  Ko zna da li je uspeo da izgovori to mirno, normalno. Bol se proširi na vilicu.
  – Molim – ponovi.
  Nije dobio odgovor. Učini mu se da neko diše s druge strane. Možda je to odjek njegovog disanja. Pogleda zid naspram sebe, na kojem je ulična svetiljka iscrtala savršen trougao.
  – Ko je to? – upita.
  Znojio se. Bol se spustio do levog lakta. Spustio je slušalicu na radni sto. Desnom rukom je, dok mu je zmija stezala celu levu stranu, otvorio fioku u stolu. Čuo je neki zvuk, jedno klik, prislonio uvo uz slušalicu ne podižući je i shvatio da je veza prekinuta. Bol na trenutak uminu. Stade da pretura po fioci tražeći kutijicu tableta. Prigušen signal da je veza zauzeta kao da je ječao u mraku ambulante, sličan oglašavanju neke zveri. Pilula nitroglicerina smrvila mu se pod zubima. Zmija poče da se povlači u svoje gnezdo. Najpre uminu bol. I dalje ga je pomalo stezalo. Signal zauzete linije označavao je ritam povlačenja, kraj napada. Lonati je uspeo duboko da udahne, kiseonik je prodro duboko, do dna njegovih pluća.
  Nije osetio slatkasti ukus u ustima. Osetio je blagu glavobolju. Kao i obično, kao uvek. Pola sata, a onda će se bol povući.
  Bilo je sedam i deset.
  Vratio je slušalicu na mesto. Obrisao znoj. Ugasio stonu lampu. Pogledao savršenu senku trougla ispred sebe.
  Trebalo je da ode u kuću Galimbertijevih, trebalo je da traži od Laure da mu objasni šta je uradila i zašto.
  Napolju, hladan vazduh imao je ukus leda.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:22 pm

13.


  Hodnik. Klaudija Galimberti je bila tu, kao da ga je očekivala.
  – Karlo! – uzviknu međutim, iznenađena.
  Onda je zavladala tišina. Doktor nije mogao da nađe reči. Bilo je previše tiho. Pogledao je iza žene, ka sobi u kojoj je počivalo telo. Da li je moguće da su Lučana ostavili samog?
  – Videla sam ih – reče ona.
  – Umrlice?
  – Da – potvrdi Klaudija.
  Doktor načini dva koraka, pogleda uprtog u itison.
  – Neukusna šala – reče žena.
  Lonati podignu pogled ka njoj. Bila je predivna u crnoj haljini koja ju je celu obavijala, blistavog pogleda, možda od suza.
  – Misliš? – upita.
  – Rekla sam štamparu da ih odmah prelepi drugima.
  – Dobro si učinila – složio se.
  – Treba li ti nešto? – upita Klaudija.
  – Laura nije tu?
  Klaudija pusti da prođe nekoliko trenutaka pre no što mu je odgovorila. Onda odmahnu glavom. Ni Laura ni Marko nisu tu. Nisu kod kuće. Čak nisu ni u varoši.
  – U Komu su – objasnila je. – Kod mog brata.
  Htela je da ih udalji na nekoliko sati od izjava saučešća, rukovanja, uspomena. Da ih udalji od te pogrebne zvanične atmosfere.
  – Vratiće se prekosutra, za sahranu.
  Doktor je ćutao. Očekivao je da ga Klaudija upita zašto traži Lauru, šta hoće od nje. Zaputio se duž hodnika prema sobi u kojoj je ležao pokojnik, odugovlačio je kako bi pružio Klaudiji mogućnost da mu postavi to pitanje.
  Uz pokojnika su bdele dve časne sestre. Ali ne one iste od jutros. Tu su bile i dve starije žene koje je Lonati poznavao samo iz viđenja. Klaudija nije pošla za njim. Naslonila se na zid hodnika s rukama iza leđa i popreko ga gledala. Doktor je izašao iz sobe i stao ispred nje.
  – To je bila Laura – tiho reče.
  – Laura?
  Lonati je pogleda u oči. Teško je bilo izdržati taj pogled, kao pogled na planine prethodne noći.
  – Šta je uradila?
  Klaudijin glas potisnu sliku planina, krckanje pilula koje se drobe, zmiju koja mu s vremena na vreme steže levu ruku. S naporom joj prepriča telefonski razgovor s Krocijem i posetu štamparu.
  – Lično sam se uverio – zaključi.
  – To mi deluje besmisleno, Karlo – reče Klaudija. – Zašto bi ona to uradila, s kojim ciljem?
  – Ne mogu da zamislim – odvrati on.
  – Hteo si da je pitaš?
  – Da – potvrdi doktor.
  Onda se pokaja što joj je ispričao. Želeo je lično da postavi to pitanje devojci. Da je gleda u oči dok mu ona odgovara.
  Klaudija promeni temu.
  – Elza je svratila popodne.
  – Pretpostavio sam – reče Lonati.
  Žena mu spusti ruku na rame.
  – Karlo... – reče.
  – Kaži.
  – Nešto nije u redu?
  – Nešto... – promrmlja doktor.
  Nešto... nešto zaista nije bilo u redu.
  – Hoćeš li da mi kažeš?
  Lonati slegnu ramenima i frknu.
  – Čini mi se da se događa nešto čudno, ne mogu to da objasnim, ipak...
  – Ipak?
  – Ubeđen sam da si me slagala – reče Lonati u jednom dahu.
  Klaudija povuče ruku s njegovog ramena. Preblede i ukoči se.
  – Ja? A kad je to bilo?
  I u vezi s čim i zašto?
  Glas joj je postao promukao, grub, odsečan. Na licu joj se ogledala ljutnja. Bila je to najgora verzija Klaudije koju doktor pamti, ona koja je davnih godina prebacivala mužu da zapostavlja porodicu da bi se provodio. Lučano ju je uglavnom odgovarao osmehujući se.
  – Prošle noći – odvrati doktor. – Miris pržene hrane. Sećaš se?
  Klaudija se osmehnu.
  – Opet ista priča...
  – Možda deluje glupo, ali ne mogu to da potisnem iz misli.
  – Hajde da sednemo – reče Klaudija.
  Uđoše u kuhinju i sedoše jedno naspram drugog.
  – Znači, slagala sam te? – nastavi ona.
  – Da – potvrdi Lonati.
  Siguran je u to, reče. Siguran je da te večeri Lučano nije večerao kod kuće. Vonjao je na prženu hranu, na gostionicu. Osim toga, bilo je i tragova na itisonu.
  – Kakvih tragova? – upita žena.
  Kad je već počeo, Lonati odluči da joj sve ispriča, i o tragovima na itisonu koje je video kad je ušao u kuću.
  – Marko sinoć nije izlazio, sam mi je rekao – objasni doktor.
  Dakle, tragove je mogao da ostavi samo Lučano, osim ako još neko nije ulazio u kuću.
  – Čak i da je to što kažeš istina, zašto je to sad važno?
  Lonatiju se učini da Klaudija govori ne pomerajući usne. Zmijsko siktanje, kao siktanje one zmije koja mu s vremena na vreme steže ruku, one koja je ubila Lučana. U tom trenutku mu je nešto sinulo.
  – Ne znam – odgovori.
  U međuvremenu je razmišljao da li je ispravno da je namami u klopku.
  – Ne znam – ponovio je Klaudiji i samom sebi. – Verovatno nije nimalo važno, samo sam hteo da razjasnim. Ti nemaš ništa da mi kažeš?
  Klaudija sačeka pre nego što mu je odgovorila.
  – Možda imam – reče zatim. – Posle sahrane.
  Lonati ustade. Krenu. Zastade. Lice mu se zgrčilo u bolnu grimasu. Prinese ruku grudima. Stade da diše duboko, bučno.
  Klaudija skoči na noge.
  – Šta ti je?
  – Ovde, u grudima... – odgovori Lonati stežući grudni koš.
  – Angina? – upita Klaudija.
  Doktor klimnu glavom.
  – Daj mi jednu Lučanovu pilulu, molim te...
  Klaudija prinese ruku ustima.
  – Bacila sam ih – reče.
  – Jutros – dodade. – Žao mi je...
  Lonati je ćutao.
  – Treba li nešto da učinim? – upita žena.
  – Ništa – odvrati. – Ne brini, ne mari. Izgleda da prolazi.
  Onda pođe.
  – Zar ne bi bilo bolje da još malo ostaneš?
  – Elza će se zabrinuti – odgovori on zamišljeno: klopka je uspela.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:23 pm

14.


  Elza je spremala večeru kad je zazvonio telefon. Ponadala se da to nije njen muž koji joj javlja da će ponovo zakasniti. Te večeri je odstupila od pravila, lazanje su se pekle u pećnici. Želela je da vidi svog muža kako se osmehuje u to doba dana kada je izgledao kao da više nema volje da se smeje. Želela je da ga čuje kako kaže „Blago onom ko se tobom oženio“, rečenica koju je izgovarao kad god bi mu spremila lazanje. Pustila je da telefon zvoni tri, četiri puta i pre nego što je pošla da se javi proverila je tepsiju u pećnici.
  – Molim? – reče suvo.
  Ko god da je, bolje bi mu bilo da skrati.
  – Ovde Laura, Laura Galimberti.
  – Laura! – reče Elza. Strogoća u glasu preobrazi se u nežnost. – Kako si?
  Oči joj se napuniše suzama od ganutosti. Laura, koju je stotine puta držala u naručju.
  – Onako – odgovori Laura.
  – Kaži mi, dušo.
  – Mogu li da razgovaram s doktorom?
  Elza je načas bila zatečena. Muž ju je obavestio da će u povratku svratiti kod Galimbertijevih.
  – Zar nije dolazio?
  – Ja nisam kod kuće – objasni Laura.
  A, tako...
  – Karlo nije kod kuće, još se nije vratio, mislim da će uskoro doći...
  Laura uzdahnu s druge strane.
  – Treba li da mu kažem nešto?
  Laura Galimberti je oklevala.
  – Ne, hvala – reče zatim. – Pokušaću da ga pozovem kasnije.
  Pet minuta kasnije doktor Lonati je stigao kući. Elza mu veselo pođe u susret. Svuda se širio miris lazanja. Elza primeti kako ga njen muž njuši. Ali zamišljen, umoran izraz njegovog lica nije se promenio.
  – Je l’ me neko tražio? – upita on.
  Elza mu ne reče da je telefonirala Laura. Prvo da večeraju.
  Prvo živi, pomisli dok je sipala mužu poveću porciju lazanja koje će, predosećala je, na kraju završiti u smeću. Morala je da potisne suze.
  Doktor je nevoljno prčkao po svojoj večeri.
  – Izvini, Elza – uzdahnu. – Ali nešto nemam apetit.
  – Ne mari – odvrati ona i stade da rasprema sto. Potom mu reče trudeći se da zvuči nehajno, ravnodušno.
  – Baš sam guska, zaboravih da ti kažem. Telefonirala je Laura.
  – Laura Galimberti?
  – Da.
  – Kad? Šta je htela?
  Elza slegnu ramenima.
  – Ništa.
  Barem od nje nije htela ništa.
  – Rekla je da će možda ponovo zvati.
  Doktor se ponovo ućuta. Sedeo je i slušao žamor koji je njegova žena pravila dok je prala tanjire.
  – Malo ću da posedim u fotelji – reče ubrzo zatim.
  Elza zastade. Držeći ruke u vodi, okrenu glavu ka njemu.
  – Šta se događa, Karlo? – upita.
  Čovek je i dalje sedeo. Pogleda je.
  – Ne znam – reče.
  Ušao je u dnevnu sobu i seo, u mraku.
 
 
 15.


  Film je bio neka američka komedija. Doktor i njegova žena nisu komentarisali ni priču ni glumce. Bili su na polovini filma kad je zazvonio telefon. Na ekranu, glumica je telefonirala.
  – To je verovatno ona – našali se Elza.
  – Laura – reče doktor.
  Naglo ustade. Elza utiša televizor. Osluškivala je korake svog muža koji je žurno grabio ka aparatu. Glumica na ekranu razgovarala je telefonom, smejući se i gestikulirajući.
  – Molim – reče doktor.
  Nije bilo odgovora.
  Glumica pripali cigaretu, otpuhnu dim, odmah je ugasi gnječeći je u pepeljari pored telefona.
  – Ko je to? – upita Lonati. – Laura, jesi li ti?
  Nije bilo odgovora.
  Glumica je gledala slušalicu kao da očekuje da će neko proviriti iz nje. Onda nastavi da priča.
  Doktor je osluškivao tišinu koja je dopirala ko zna otkuda kroz telefonske žice. Nije to bila potpuna tišina. Oslušnu. Čuo se neki naročiti zvuk, nešto što...
  Pritisnuo je slušalicu uz uvo dok je glumica i dalje razgovarala i igrala se loknom koja joj je padala na čelo.
  Bio je to zvuk žetona, žetona koji klize jedan za drugim.
  Prekinuo je vezu i vratio se u dnevnu sobu. Elza je jedva primetno pojačala ton na televizoru. Glumica je pričala i smejala se. Onda, na kraju, i ona prekinu vezu.
  – Je l’ to bila Laura? – upita Elza.
  Izgubila je nit priče, dug telefonski razgovor koji je glumica vodila dok je ton bio utišan sigurno je bio važan.
  Nije bila Laura, pomisli Lonati.
  Bio je neko ko ništa nije rekao.
  – Nije – odgovori.
  – A ko je onda bio? – uporna je bila Elza.
  Ko je bio, zapita se doktor.
  – Niko – odgovori.
  Ali to je nemoguće. To nije odgovor. Zasad nema odgovora.
  – Nije istina – reče Elza.
  Film se već bližio kraju, veselom, u kojem su se svi smejali i plesali i udeljivali komplimente jedni drugima.
  – Neko je morao biti – uzdahnu Elza.
  Doktor pogleda svoju ženu. U pravu je. Neko. Obuze ga ledena jeza. Reče da mu se spava, da hoće da legne.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:29 pm

16.


  Neko je morao biti. Elza je skoro odmah zaspala. Lonati se pravio da spava. Hteo je da bude sam, da sredi misli. Kad je čuo tiho hrkanje svoje žene, otvorio je oči. Želeo je da razmišlja otvorenih očiju. Okrenuo se na leđa. Zagledao se u tavanicu. Nije je presecao ni najmanji tračak svetlosti sa ulice. Dobro je. Ništa mu neće odvratiti pažnju. Hrkanje njegove žene bilo je blago, melodično. Podsećalo je na letnje jutro. Možda zato što je njihov prvi dan u braku bio u junu. On se ujutru probudio dok je ona još spavala. Otvorio je prozorske kapke u istoj toj sobi jednog letnjeg jutra, vazduh je bio prijatno topao, prožet mirisom života. Koji će pre ili kasnije i njega napustiti. Lonati se zapita da li je Lučanova smrti uticala na njega, da li mu je usadila strah od smrti. Ili se zaista dogodilo nešto što još ne ume da razjasni.
  Jesu li njegove sumnje smešne?
  Miris pržene hrane je smešan? Jedan normalan čovek može da se surva u strepnju zbog banalnog mirisa gostionice?
  Osmehnuo se u sebi.
  A tragovi na itisonu, umrlica, kutijica s pilulama?
  I laži Klaudije Galimberti?
  Elza uzdahnu u snu.
  Neko je morao biti.
  Rekla je to odlučnim glasom. Bila je u pravu. Neko je okrenuo njihov broj, ubacio četiri ili pet žetona u aparat da ne bi razgovarao, da ništa ne bi rekao.
  Njegova žena ponovo zahrka. Doktor pruži ruku prema noćnom stočiću, otvori fioku trudeći se da ne pravi buku. Stade da pretura. Pronađe kutijicu s pilulama koju je uzeo iz Lučanove kuće. Izvadi je, stegnu i udari po njoj da bi čuo zvuk jedine preostale pilule.
  Sat na zvoniku odbijao je sate. Pet. Neka kola se zaustaviše pred njihovom kućom. Čuo je kako su se zalupila vrata, onda je neko triput kratko zatrubio i ponovio to posle nekoliko minuta.
  Signal, pomisli doktor.
  Signal nekome, možda se to neka dvojica spremaju da pođu u lov. Ponovo tri zvuka sirene. Doktor Lonati sklopi oči i stegnu šaku u kojoj je držao kutijicu. U glavi mu je sazrevala zamisao. Ono što pokušava da shvati nije posledica uticaja smrti. Tokom tih sati dobio je signale, signale kao što su ta tri zvuka sirene. Ovde sam, stigao sam...
  Još jedan signal bio je nemi telefonski poziv od pre nekoliko sati. Možda je neko želeo da on shvati.
  Neko je morao biti. Drugačije ne može biti. Verovatno neko koga je strah. Strah i od njega, možda.
  Neko mi pomaže, promrmlja doktor.
  Neko.
 
 
 17.


  Onda je zaspao.
  Sanjao je mrtve koje je poznavao dok su bili živi. Sve zajedno, kao da su činili hor.
  Zakrčili su ulicu, napred oni niži, iza viši.
  Zatekao ih je ispred sebe dok je hodao prema ambulanti. Pevali su, ali reči im nisu navirale na usta.
  Gledao ih je u lice, jednog po jednog, sve ih je poznavao. Pevali su nešto veselo. Veseli mrtvaci.
  Lučana nije bilo.
  Ulica je bila pusta kao u ranim popodnevnim satima. Nebo je bilo plavo, a iz usta mrtvih dopirala je poražavajuća tišina. Pogrbio se i shvatio da tog dana neće uspeti da stigne do ambulante.
  Na kraju mu je miris kafe prodro u nozdrve.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:29 pm

Šesti novembar



 
 
 1.


  Prave kafe, ne one koju obično pije, bez kofeina.
  – Otkud to? – upita doktor.
  Bilo je pola devet. Elza je već sat vremena bila na nogama.
  – Tako – reče ona.
  Već je bila bacila lazanje od prethodne večeri. Lonati željno ispi kafu.
  – Sačekaćeš me? – upita Elza.
  Sahrana je u deset.
  – Ne – odvrati on.
  Trebalo je nešto da obavi pre sahrane.
  – Videćemo se tamo.
  – Hoće li biti hladno? – upita Elza.
  Njen muž je gledao kroz kuhinjski prozor.
  – Stao je vetar – reče.
  Nebo je bilo prozračno, vodnjikavo plavo. Otvorio je prozor, udahnuo hladan oštar vazduh.
  – Lepa jesen – promrmlja za sebe. Veličanstvena agonija. Za mesec dana, te boje će se pretvoriti u trulo lišće, u golo drveće. U hladnoću, sneg, led.
  U petnaest do deset izašao je iz kuće. Usput je primetio nove umrlice prelepljene preko onih od juče. Štampar je lenjo pušio cigaretu na pragu svoje radionice. Bez filtera, primeti doktor. Zapao je u iskušenje da mu traži jednu.
  – Izvolite? – reče štampar i otpuhnu dim.
  – Dobro se sećate onog telefonskog poziva? – upita Lonati.
  – Poziv beležnikove ćerke?
  – Recimo da je to bio njen poziv – odvrati doktor.
  Cigareta je dogorela, štampar baci opušak na zemlju.
  – Kao i mnogih drugih.
  – Ne sećate se ničeg posebnog?
  – Posebnog... u kom smislu?
  – Nekog zvuka, nečeg što je ostavilo utisak na vas.
  Štampar slegnu ramenima, zadrža ih tako načas a onda ih obori.
  – Ne razumem – reče.
  Ne može da izvuče odgovor od njega, pomisli Lonati. Ipak, odluči da zaigra na poslednju kartu.
  – Nije vam se učinilo da je u pitanju međugradski poziv? Hoću da kažem, niste stekli utisak da vas zove iz neke javne govornice? Niste čuli zvuk žetona?
  Štampar nabra čelo.
  – Ne – reče zatim.
  – Dobro – odvrati doktor.
  Kraj priče.
  Međutim:
  – Ipak... – nastavi štampar.
  Kad malo bolje razmisli...
  – Kad malo bolje razmislim, rekao bih da sam imao dva telefonska poziva.
  – Dva?
  – Da, to jest jedan, ali dvaput. Objasniću vam. Prvi poziv je u jednom trenutku naglo prekinut.
  – Kao kad ponestanu žetoni – primeti Lonati.
  – Može biti – potvrdi štampar.
  Onda je žena ponovo zvala posle nekoliko minuta. Još nije bila završila diktiranje teksta.
  – Ali ne sećam se zvuka žetona. Žao mi je.
  Ostalo je još dvadeset minuta do deset, Elsa je sigurno već bila u kući Galimbertijevih.
 
 
 2.


  Ponovo se setio sna. Veseli mrtvaci koji bezglasno pevaju. Hodnik u kući Galimbertijevih je, kao i ulica, vrveo od rođaka, prijatelja, poznanika. Lica su im bleda i ozbiljna kao veselim mrtvacima. Tamna odela, miris ženskih parfema i losiona za brijanje. Prigušen žagor kao da se tamo nalazi dete koje spava u kolevci, a ne mrtvac u kovčegu.
  Doktor Lonati nije otišao dalje od praga. Većina lica koja je video bila su mu nepoznata. Međutim, video je Lauru, usred grupe svojih vršnjaka, verovatno školskih drugova. Devojka mu mahnu, a onda se ponovo posveti svojim drugovima. S njom, izvesno vreme, neće moći da razgovara. Usred te gužve doktor se osećao kao stranac, gotovo neprimereno. Dolazak Krocija oslobodi ga tog osećaja.
  Bio je jedini čovek koji nije nosio prikladnu odeću. Čak se nije ni obrijao. Nosio je kariranu košulju ispod radnog sakoa. Za njega je to bio samo posao, a beležnik samo jedan od mnogobrojnih klijenata. Došao je trenutak da se Lučanov kovčeg zatvori. Odjednom zavlada tišina. Bilo je vreme za poslednji pogled, poslednji pozdrav. Beležnik ionako neće odgovoriti. Lonati se u sebi oprosti s njim.
  Zbogom, Lučano, reče.
  Zdravo, doviđenja.
  Kroci započe svoj posao. Lonati zamisli vešte pokrete, iskusne i stručne, kojim je zatvarao kovčeg. Laura je nestala, verovatno je i ona bila tamo, u sobi za bdenje. Doktor izađe iz stana i siđe na vazduh. I napolju je bilo sveta koji je čekao, mala grupa, uglavnom muškaraca. Grupa dece s dvema časnim sestrama predstavljala su obdanište. Došao je i predstavnik opštine, jer je Lučano nekada bio opštinski odbornik. Elza još nije bila stigla. Došao je sveštenik s malim ministrantima. Pozdravio se s prisutnima, ušao u zgradu i popeo se. Elza je stigla odmah nakon sveštenika. Nosila je bundu. Doktoru se omače jedva primetan osmeh. On je morao da je ubeđuje, davno i uporno, da je kupi. Elza je nije želela, strepela je da će je smatrati taštom.
  – Doktorova žena se razmeće u bundi! – govorila je u šali.
  Na kraju joj ju je on poklonio, ne rekavši joj ništa, bilo je to iznenađenje i morala je da je zadrži.
  – Protiv hladnoće ne postoji ništa bolje – priznala je kasnije.
  Četvorica rođaka ponela su beležnikov kovčeg. Kad su izašli na ulicu, mnogi od onih koji su bili u kući pokriše oči. Sunčeva svetlost je bila jaka, vređala je oči. Povorka se poređa iza kovčega. Klaudija je, s tamnim naočarima, stala iza sanduka, podruku sa svoje dvoje dece. Sveštenik krenu, izgovarajući molitvu. Metalne roletne prodavnica poređanih duž glavne ulice bile su dopola spuštene u znak žalosti i poštovanja. Posle petsto–šeststo pređenih metara duž glavne ulice, pogrebna povorka skrenula je u Rimsku ulicu oslobodivši prolaz maloj koloni automobila koja se u međuvremenu formirala.
  U crkvi je bilo hladno. Nekoliko muškaraca ostalo je napolju, u crkvenoj porti, da puši i razgovara. Doktor Lonati je ostao uz Elzu tokom cele službe. Nije ispuštao iz vida Lauru. I dalje je očekivao nešto od devojke.
  Neki znak, razmišljao je.
  Laura ga nijednom nije pogledala.
  Onda su se popeli na groblje, Lučanov kovčeg je spušten, izgovorene su poslednje molitve. Sve se brzo odvijalo u veličanstvenom okviru krajolika na koji se pružao pogled. Neko je progovorio glasno, do Lonatija je dopro glas jedne žene koja je rekla da nema pojma šta da spremi za ručak. Elza ga uhvati pod ruku, bila je zadovoljna što će ga odvesti kući. Na ulazu u groblje pridružila im se Laura Galimberti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:35 pm

3.


  Bila je bleda, promrzla. Ukočenih ramena, ruke je zavukla u džepove kaputa. Pretekla je za jedan korak Elzu i doktora, a onda se naglo okrenula. Iza nje bledo jesenje sunce, linija planina, tamni obrisi zvonika.
  – Načas sam se oslobodila svojih prijatelja – reče.
  Doktor je ćutke pogleda. Jezerom je plovila brodica.
  – Kako si? – upita je Elza.
  – Dobro – odvrati ona.
  Vazduh je mirisao na šumu, doktor sa uživanjem udahnu i pomisli na drveće na koje se već bila spustila senka.
  – Mogu li da učinim nešto za tebe? – upita.
  – Sinoć nisi ponovo telefonirala – umeša se Elza.
  – Izvinjavam se što sam vas uznemirila – reče Laura.
  Svi su izlazili s groblja i pozdravljali se u prolazu.
  – Ne mari... – reče Elza.
  Laura joj se osmehnu, a onda ponovo pogleda u doktora.
  – Samo sam htela da vam zahvalim za ono što ste učinili – reče.
  – Lučano mi je bio prijatelj.
  Devojka mu priđe i zagrli ga. Dok ga je grlila, nije uspela da obuzda jecaj. Linati oseti devojčinu ruku kako mu klizi uz bok. Laura se pozdravi s njima zagrlivši i poljubivši i Elzu. Udalji se bez reči. Elza uhvati muža pod ruku. Ostali su sami, stepenište je utonulo u polumrak, doktor je razmišljao o brodiću koji plovi bez putnika, ne nalazeći sidrište.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:35 pm

Sedmi novembar



 
 
 1.


  Vetar se ponovo podigao u noći između subote i nedelje. Udari kao da su bili premazani nekim crnim lakom. Duvali su nisko, pravili zasedu između mraka i površine jezera. Jezici koji se naglo podižu bacaju uvis stvari pred sobom. Onda ih gutaju ili ih teraju da plešu tamo–amo. Vetar probudi Elzu oko dva posle ponoći. Njen muž je spavao. Za svaki slučaj, primaknu mu se i stade da osluškuje. Disao je ujednačeno. Osmehnula se. Prethodne večeri priredila mu je malu prevaru krišom mu stavivši nekoliko kapi sedativa u čaj od kamilice. Umor koji ga je sustigao tokom poslednjih nekoliko sati učinio je ostalo, i doktor je utonuo u dubok san.
  Elza je još neko vreme osluškivala njegovo disanje, a onda je ponovo zaspala.
  Probudila se u sedam i ustala iz kreveta pazeći da ne napravi ni najmanji šum.
 
 
 2.


  U kuhinji se širila smeđa svetlost, kroz vazduh se prostiralo pljuskanje nečijeg vodokotlića, na stolu je stajala šolja čaja od kamilice. Ostatak kuhinje bio je čist i savršeno uredan. Elza je nekoliko minuta gledala oko sebe, ne znajući šta da radi. Stajala je tako na pragu sve dok se nije setila odela, onog koje je njen muž nosio na sahrani. Ono dobro, za svadbe, krštenja, konfirmacije i, naravno, sahrane. Elza se bosonoga vrati u spavaću sobu i uze odelo. U kuhinji ga očetka, zadovoljna što može nešto da radi. Isprazni džepove sakoa i pantalona: nekoliko kovanica, maramica. Jedna ceduljica: račun iz gostionice, izgužvan, mastan. Pročita ga a zatim baci u kantu za smeće. S radija s gornjeg sprata dopirali su zvuci špice jutarnjeg zabavnog programa. Kao svake nedelje. Kad je doktor ustao, Elza ode da vrati odelo u orman u sobi. Onda pristavi kafu i uključi radio. Voditelj je veselim glasom pričao viceve, usledio je nasnimljen smeh publike.
  – Neće ti smetati da ga isključim? – reče doktor.
  Ona ga je isključila.
  – Hoćeš li da ideš sa mnom na misu? – upita Elza.
  Ali već je na osnovu izraza njegovog lica naslutila odgovor. Doktor reče da je još uvek umoran, iako je spavao skoro deset sati neprekidno, i da bi radije ostao kod kuće. Elza pomisli na kapi koje mu je sipala prethodne večeri i odluči da ne navaljuje. Otići će sama, na misu u jedanaest. Već je pripremila pečenje, po povratku će ga samo dopeći. Kad se vrati, pomislila je, kuhinja će zamirisati na ruzmarin, na mnoge uobičajene nedelje. Svetlost u kuhinji sada je bila žuća, i oni s gornjeg sprata su isključili radio; doktor reče ženi da će se na miru okupati dok ona bude na misi.
 
 
 3.


  Otvorio je slavine. Kad je Elza izašla, zatvorio ih je. Gledajući u malo vode koja se nakupila u kadi, pustio ju je da isteče. Kad je iscurila, odlučno se zaputi ka telefonu; morao je da razgovara s Laurom Galimberti.
  Ali, ako mu se javi Klaudija...
  Okrenu se leđima prema telefonu i zagleda se niz hodnik. Elza ne bi organizovala za njega bdenje tamo, na kraju, gde se nalazi njihova spavaća soba. Pre bi to priredila u dnevnoj sobi.
  Klaudija, glasno reče. Njene laži. Zamislio ju je kako izlazi iz spavaće sobe. U crnini, s tamnim naočarima, kao na groblju.
  Odustao je od telefonskog poziva, zaputio se niz hodnik, ušao u sobu. Klaudija Galimberti nije bila tu. Prišao je noćnom stočiću, uzeo kutijicu Lučanovih pilula. Zapitao se šta da radi s tom poslednjom preostalom; imao je dve mogućnosti.
  Elza je, u tom trenutku, već bila u crkvi.
 
 
 4.


  Slušala je misu ali je nije čula. Elza je sledila nit svojih misli. Primetila je, tokom propovedi, da je paroh pomenuo beležnikovu smrt.
  Usmerila je pogled ka mestu gde su prethodnog dana bili spustili kovčeg s Lučanovim telom. Nije mogla da zauzda maštu koja joj je predočavala sahranu njenog muža. Obuze je nagon da ustane i izađe, da se vrati kući, njemu. Zažmuri. Kroz um joj prolete jato lasta na plavom nebu. Uspela je da se smiri. Videla je prozore svog stana otvorenog ka proleću bremenitom mirisima. Pomislila je na glas radijskog voditelja. Pomislila je na stanje u kojem će zateći kupatilo, voda na sve strane, pena, nemarno bačeni peškiri. Uspela je da se smiri.
  Uzvik koji je pratio elevaciju na kraju mise vratio ju je u stvarnost.
 
 
 5.


  To je bio telefon.
  Kad je zazvonio, doktor je još bio u spavaćoj sobi. Držao je pilulu u ruci, premetao ju je između prstiju. I dalje nije znao šta da uradi s njom. Da li da je baci, uništi, stavi u usta, izdrobi, da odustane od svoje zamisli.
  Da je zatre i zaključi ceo taj slučaj.
  – Klaudija ovde.
  – Kako si?
  Lonati nije znao šta drugo da kaže.
  – Dobro.
  Izvinila se što ga uznemirava.
  – Nimalo me ne uznemiravaš.
  – Jednostavno, htela sam da te obavestim. Razgovarala sam s Laurom o onom slučaju s umrlicama.
  Doktor provuče prste kroz kosu. Ćutao je.
  – Laura mi je rekla da nije telefonirala štamparu. I mislim da drugačije nije ni moglo biti. Nimalo ne sumnjam u to.
  – Ni ja – slaga Lonati. – Ali pomislio sam da bi to trebalo razjasniti – dodade odmah zatim.
  – Svakako – složila se Klaudija. – Hvala ti. Sigurno je reč o nekom ko je sklon mračnim šalama.
  – Da – reče doktor.
  – Slučaj je zaključen – reče Klaudija.
  – Naravno – reče doktor.
  Prvo je ona spustila slušalicu. Lonati je neko vreme osluškivao signal za zauzetu liniju. Spustio je slušalicu. Petnaest minuta kasnije začuo je korake svoje žene koja se pela uza stepenice. Poslednji udar zvona rasprši se u vazduhu. Bilo je podne. Elza uđe u kuću. Omirisa vazduh i zaključi da se njen muž nije kupao. Doktor je i dalje stajao pored telefonskog aparata, ruku opruženih uz bokove. Zausti da se pozdravi s njom. Telefon se ponovo oglasi.
  – Molim – reče on.
  – Ovde Laura Galimberti. Jeste li našli ceduljicu?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:35 pm

6.


  Preturala mu je po džepovima sakoa tražeći kutijicu s pilulama.
  Tako ju je našla, one večeri kad je umro.
  Njen otac se, ispričala je Laura, te večeri kasno vratio kući.
  – I već mu je bilo loše, veoma loše – dodade.
  Kad je ušla u spavaću sobu, on je već bio legao. Primetila je sako prebačen preko stolice u počela je da pretura po džepovima tražeći pilule koje je, međutim, njena majka već bila uzela. Ceduljica joj je slučajno došla pod ruku. Ispala je na pod. Podigla ju je i zaboravila na nju. Do sahrane. Kad je, na groblju, zagrlila doktora. Zapravo, kad mu je, pod izgovorom da želi da ga zagrli, spustila tu ceduljicu u džep sakoa. Lonati nije ni primetio. Završili su razgovor. Laura je jedva stigla da kaže kako mora da prekine jer se njena majka vraća s mise.
  Vraća se s mise? To znači da ga je Klaudija maločas zvala s drugog telefona.
  Spustio je slušalicu.
  – Je l’ Klaudija bila na misi? – upita.
  Elza je skinula bundu. Otišla je u kupatilo da malo sredi kosu koju joj je vetar razbarušio.
  – Nisam je videla – odgovori.
  Doktor stade na prag kupatila.
  – Moj sako – reče.
  Elzu je pomalo obuzimala nervoza. Donekle joj je bilo drago zbog toga, nervoza je zauzimala mesto zlokobnoj mašte u kojoj je žalila smrt još živog muža. Došla je u iskušenje da ga pita zašto se nije okupao.
  – Koji sako, Karlo? – upita umesto toga.
  – Onaj koji sam nosio juče, na sahrani – odvrati on.
  – Jutros sam ga očetkala, dok si spavao. Onda sam ga vratila u orman. Treba li ti?
  Doktor ne odgovori. Ostavi ženu tu, pred ogledalom i ode u spavaću sobu.
  Elza se zaputi u kuhinju, uključi pećnicu. Kad joj se pridružio, postavljala je sto.
  – Jesi li našla nešto u nekom džepu? – upita je.
  Elza je držala tanjire u ruci. Spustila ih je na sto.
  – Hoćeš li mi objasniti šta se događa? – uzvrati mu.
  – Kaži mi, molim te – bio je uporan.
  – Neku ceduljicu.
  – Bacila si je?
  U doktorovom pitanju već se nazirao odgovor. I malo sarkazma.
  – To je bio račun iz nekog restorana. Nisam znala da je toliko važan – odvrati Elza s primesom ljutnje u glasu. Bilo je vreme da njen muž prestane da se ponaša prema njoj kao da je ona budala, da joj postavlja pitanja ništa joj ne objašnjavajući. On prevali još jedno pitanje preko usana.
  – Gde?
  A gde misli da je bacila to parče papira?
  – U đubre!
  Pošto je očetkala sako, ispraznila je i kantu sa smećem u kanal kroz koji su svi u zgradi bacali đubre u jednu prostorijicu u suterenu. Ako hoće da je potraži tamo, samo nek izvoli.
  – Ma prestani da se ponašaš prema meni kao da sam neka guska, Karlo – reče Elza. – I kaži mi zašto je toliko važan jedan račun iz restorana.
  Doktor sede.
  – Ime – reče.
  Ime restorana. To je bilo važno?
  Elza se osmehnu.
  – Da si mi to odmah rekao, poštedeli bismo sebe ove prepirke.
  Zato što ga je upamtila.
  – Kaži mi – doktor je izgubio strpljenje.
  Elza je htela još malo da ga drži u neizvesnosti.
  – Dve porcije hleba – reče.
  Dve porcije hleba, dva predjela, jedno glavno jelo, pola litre vina, litar vode, dve kafe.
  Doktor je pogleda.
  – Gde? – upita.
  – Gostionica Orija. U Dongu.
 
 
 7.


  Miris ruzmarina lebdeo je u vazduhu, na spratu iznad njih čuli su se koraci. Elza je sekla pečenje. Doktor je obukao kratak kućni mantil. Već nekoliko minuta nijedno od njih dvoje nije govorilo. On je osetio potrebu da razbije tu tišinu. Sačekao je da se njegova žena okrene prema sudoperi, a onda je, gledajući je u leđa, progovorio.
  – Moram da te zamolim za jednu uslugu.
  Ali Elza se okrenu da ga pogleda u lice.
  – Moraš mi reći šta se događa.
  – Ne mogu – odvrati doktor. – Ne znam.
  – Ima neke veze s Lučanom, s njegovom smrću?
  On klimnu glavom.
  – Mislim da ima.
  – Kakve ti veze imaš s tim?
  – Ne razumem neke stvari, hteo bih jasno da ih sagledam.
  Elza mu priđe. Oboje su stajali, jedno naspram drugog.
  – Deluješ preplašeno – reče ona.
  Doktor zausti da kaže nešto ali odustade.
  – Ne – jednostavno reče.
  Ona ga pomilova i vrati se pečenju.
  – Šta želiš da uradim?
  – Da obaviš jedan telefonski poziv – odgovori on. – Da telefoniraš Galimbertijevima za sat vremena.
  Trebalo je da razgovara s Laurom, da se pretvara kako zove iz pristojnosti, da ih pita kako su, da li im nešto treba. I dok bude vodila taj banalni razgovor treba da kaže Lauri da će je on čekati na groblju, u blizini groba njenog oca, u četiri popodne. Trebalo je da razgovara i s Klaudijom, da joj postavlja ista banalna pitanja kako ništa ne bi posumnjala.
  Elza se uzdrža da mu ne postavi bilo kakvo pitanje. Telefonirala je kako joj je muž rekao. Javila se Klaudija. Elza ju je zadržala nekoliko minuta. Onda ju je zamolila da joj da Lauru, kako bi se pozdravila s njom. Devojka je odmah shvatila, nimalo se nije začudila i rekla je: – Dobro, hvala. – Onda su Elza i Klaudija razgovarale još desetak minuta.
 
 
 8.


  Anđeo smrti je statua, delo lokalnog vajara iz devetnaestog veka. Isprva je predstavljao anđela koji treba da izazove samilost. Kad ga je doktor prvi put video, već je postao anđeo smrti. Mermer je potamneo od kiša i vetra, cela njegova figura obrasla je nekakvom zelenom buđi, vrhovi krila su se okrunili. Lice mu je delovalo pakleno, izgledao je kao da ima duboke tamne podočnjake. Prikazivao je neizlečiv bol, neprekidan strah. Laura je stajala pored tog anđela, nedaleko od očevog groba. I ona je imala podočnjake. Vetar joj je mrsio kosu. Doktor je pogledom obuhvatio groblje. Sve je bilo u neredu, vetar je razbacao cveće, suvo granje se nagomilalo na rubovima stazica zajedno s papirnim otpacima. Iz jedne vaze koja se negde kotrljala dopirala je prozukla muzika. Laura je delovala nepomičnije od anđela smrti. Lonati ubrza korak ali odmah je morao da zastane, da predahne. Pogledao je uvis, ka vrhovima čempresa koji su se povijali pod udarima vetra. Jezero je blistalo, svetlost je slabila.
  – Zašto si stala ovde?
  To je bilo prvo što je izgovorio.
  Zašto ovde, pored ovog jezivog anđela, tako da ličiš na njegovu senku?
  Laura je na sebi imala taman kišni mantil, zategnut u struku. I sama je ličila na anđela usredsređenog na molitvu.
  Zašto pored tih krila koja izgledaju kao da će otpasti?
  – Da se malo zaklonim od vetra – odgovori devojka, pokazujući statuu.
  Ćutke se zaputiše prema beležnikovom grobu. Blistavi mermer, humka prekrivena ružama i hrizantemama, traka koja leprša. Doktor se prekrsti.
  – Jadan tata – reče Laura.
  – Video sam onu ceduljicu – reče doktor. Nije smatrao da treba da joj objasni kako su ga Elzine oči videle umesto njega.
  – Te večeri, moj otac se veoma kasno vratio kući – odvrati devojka. – I već mu je bilo veoma loše.
  Oboje su stajali ispred groba, jedno pored drugog. Doktor se okrenu prema Lauri. Nebo se zarumenelo najavljujući suton, vetar je postajao hladniji.
  – Tvoja majka mi ništa nije rekla o tome.
  – Nije to bilo prvi put. Marko mi je rekao. Ja ništa nisam znala do te večeri.
  – Možeš li da pretpostaviš zašto ti majka nikad nije ništa rekla?
  – Ne mogu.
  – Klaudija jutros nije bila na misi.
  Laura sagnu glavu.
  – Elza je bila, nije je videla – reče doktor.
  – Mislim da je moj otac pre izvesnog vremena počeo da se viđa s nekom ženom.
  Nestvarni narandžasti puteljak pružao se s mola i nestajao nedaleko od sredine jezera.
  – To nije dovoljno – reče doktor. – Nije dovoljno da objasni sve. Počevši od slučaja s umrlicama.
  – Banalna greška – reče Laura.
  – Greška?
  – Greška, štamparev previd...
  – Ali, Laura, ti to nazivaš previdom?
  Devojka nije mogla da shvati zašto se doktor toliko uzrujao.
  – Ako smatrate neoprostivom... – reče.
  Grešku u datumu i vremenu sahrane, dodade odmah zatim.
  Vetar kao da je stao, sunce se već bilo spustilo iza planine. Utihnuo je zveket vaze.
  – Šta pričaš, Laura?
  Lonatijeve reči raspršiše se u tom trenutku prividnog mira. Devojka nasluti doktorovu zbunjenost i sumnje.
  – Zar nije bilo tako? – upita.
  – Ko ti je to rekao?
  – Majka. Zato su morali ponovo da štampaju umrlice.
  – Neko je telefonirao štamparu predstavljajući se kao ti – reče doktor.
  A on je poverovao toj osobi, nije posumnjao, i odštampao je...
  – Ono što sam mu ja izdiktirala preko telefona – završi devojka.
  Svetlost boje gvožđa navlačila se na groblje. Vetar je ponovo ojačao.
  – Sve je to urađeno s određenim ciljem – reče Lonati.
  – A to je? – upita Laura.
  – Navesti nekoga na sumnju.
  – Ali ko je mogao da primeti taj znak?
  – Svi oni koji su dovoljno dobro poznavali tvog oca.
  Laura ukruti ramena, prisloni ruku na mermernu ploču.
  – Ne – reče.
  Postojala je samo jedna meta te poruke.
  – Vi, doktore.
  – Znam – odvrati on.
  – Onda, šta nameravate da učinite?
  – Da razjasnim malo bolje.
  – Zar je to vredno truda?
  – Sumnjaš?
  – Ne, ali... on je mrtav – izjavi Klaudija pokazujući grob.
  – Možda postoji neko ko ne želi da se pomiri s tim – primeti doktor.
  – Mislite da je možda reč o nekoj ženi?
  – To je jedna od pretpostavki.
  – Zašto se nije razotkrila?
  – Možda se plaši.
  – Vi se ne plašite?
  Lonati podignu pogled prema vrhovima čempresa umornim od vetra.
  – Ne – reče.
  Nije znao da li i dalje laže.
  – Ne znam ni ko bi mogla da bude ta žena – reče Laura.
  Doktor pomisli da će to biti poslednje devojčine reči.
  – Ne znamo ni da li postoji – preseče.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu