Posle duge i teške bolesti

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:04 pm

First topic message reminder :





Četvrtog novembra usred noći, doktor Karlo Lonati dobija hitan poziv od pacijenta kojeg dobro poznaje. Praćen sitnom kišom, peške prelazi petsto metara koji ga dele od kuće dugogodišnjeg prijatelja, beležnika Lučana Galimbertija.
Nažalost, jedino može da konstatuje smrt od infarkta.
Ipak, nešto mu ne da mira, a tokom narednih sati pojavljuju se znaci koji pothranjuju njegovu sumnju.Doktor ne može da se odupre porivu da istraži slučaj: želi da sazna da li je njegov stari prijatelj zaista umro prirodnom smrću. Da bi uspeo, mora zadobiti poverenje Galimbertijeve žene i ćerke. I upustiti se u igru laži i poluistina, sve do poslednje velike obmane...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:36 pm

Osmi novembar



 
 
 1.


  – Doktore, izleči samog sebe!2
  Krupan apotekarev glas zaustavi doktora Lonatija na pragu apoteke. Bio je to gojazan blagoglagoljiv čovek. Na usnama mu je uvek titrao poluosmeh. Gledajući ga, čovek se morao zapitati kojim bi se poslom mogao baviti da nije apotekar. Možda bi mogao da bude mesar ili krotitelj lavova. Bio je ponedeljak, sedam uveče, doktor je upravo zatvorio ambulantu. Kiša je padala od jutra, bilo je hladno. Asfalt na ulici svetlucao je od kiše. Vrhovi planine zabeleli su se od tek napadalog snega.
  – Šta si hteo da kažeš? – upita ga Lonati.
  Bili su na ti, oduvek, zbog srodnih profesija, ali među njima nije postojalo pravo i iskreno prijateljstvo.
  – Ti se ne gledaš u ogledalu? Lice ti je da se čovek prepadne. Treba malo da se odmoriš – odvrati apotekar.
  Doktor osloni oba lakta na drveni pult.
  – Ili hoćeš da završiš kao tvoj prijatelj beležnik?
  Uobičajeni poluosmeh zaigra na apotekarevom licu.
  Da, pomisli doktor, krotitelj lavova u kratkom crvenom žaketu sa zlatnim širitima, prožetom divljim vonjem zveri.
  Iz zadnjeg dela apoteka dopirali su kreštavi zvuci malog radija. Vazduh je mirisao na eukaliptus.
  – Kakvo vreme! – reče doktor.
  – Nadajmo se da će potrajati – odvrati apotekar.
  Posao, reče smejući se, ide dobro. Oglasi se zvonce iznad vrata i Lonati se uspravi. Uđe jedna mušterija, a doktor se pozdravi s pridošlicom i ne pitajući za dopuštenje zaputi se u zadnji deo apoteke. Apotekar izvadi aspirin i kutijicu tableta protiv gušobolje koje je sam pravio.
  – Sopstvenim rukama i s mnogo ljubavi – reče i dalje se smejući i pozdravi se s mušterijom.
  Onda se pridruži doktoru u zadnjoj prostoriji.
  – Stvarno – reče – izgledaš umorno.
  Doktor nije bio raspoložen da mu objašnjava razloge svog umora.
  – Ako ti dam jednu pilulu, hoćeš li moći da mi kažeš šta je to? – upita.
  – Dovoljno je da mi daš ambalažu i odmah ću ti reći – našali se apotekar.
  Iz radija je sad dopirala violinska muzika, pomalo ciganska melodija koja doktora podseti na cirkus. Pomisli kako bi apotekar, s obzirom na svoj upečatljiv nastup, mogao da bude i šef sale.
  – Vidim da je stvar ozbiljna – reče apotekar.
  Melodiju sličnu ovoj koja je dopirala s radija doktor je slušao uživo u Veneciji, tokom bračnog putovanja, jedne večeri dok je večerao s mladom i predivnom Elzom pod svetlošću sveća.
  Doktor zavuče ruku u džep sakoa. Izvadi kutijicu pilula koje je uzeo iz beležnikove kuće.
  – Evo je – reče, pružajući je apotekaru.
  – Nitroglicerin – izjavi ovaj, čitajući etiketu na kutiji.
  – Unutra je samo jedna pilula – reče doktor.
  – I onda?
  – Možeš li da otkriješ da li je to zaista nitroglicerin?
  Apotekar spusti kutijicu na stočić na kojem je stajala apotekarska vaza i nekoliko teglica s prahom. Prekrstio je ruke na grudima i stisnuo usne.
  – Kakva se priča krije iza ovoga? – upita zatim.
  – Istinita priča – odgovori Lonati.
  – Odakle ti ta pilula? – upita apotekar pokretom glave pokazujući prema stočiću.
  – Mislim da potiče odavde, iz tvoje apoteke.
  Apotekar se počeša po ogromnom podbratku koji mu je skrivao polovinu čvora kravate.
  – Je l’ tvoja?
  – Nije, bila je Lučanova.
  – Ako je tako, ne! Grešiš! Grešiš! – cvrkutao je apotekar.
  Ako je pilula zaista pripadala jadnom beležniku Galimbertiju, onda nije kupljena u njegovoj apoteci. Zato što su se beležnik i njegova porodica pre izvesnog vremena odrekli njegovih usluga.
  – Kada? Pa, manje–više, pre godinu dana, godinu i nešto.
  – I nikad nisam shvatio zašto – nastavi.
  Do petka, jer je u petak pred podne misterija konačno razrešena.
  – Izvesna vrsta ljudi ne voli da se zna da imaju teškog bolesnika u porodici. Kriju to, razumeš? Strahuju da će svet pričati o tome, da će tračariti. Naročito ako je reč o viđenijim osobama, onima koji misle da su besmrtni zato što imaju novca!
  Apotekar izgovori reč besmrtni kao da glumi.
  – Ne razumem – reče doktor.
  – Ma kako, sasvim je očigledno!
  Beležnik Galimberti je bio teško bolestan, a njegova žena i deca nisu želeli da se to sazna!
  Je l’ tako?
  Dakle, najpre je trebalo pažljivo izbegavati lokalnu apoteku. Zna se kako to ide. Ljudi te vide u apoteci jednom, dvaput, treći put. Špricevi, gaza, lekovi.
  – Kateteri! – reče apotekar uz grimasu, kao da mu u tom trenutku uvlače jedan.
  To neizbežno pobuđuje radoznalost, a onda krenu pitanja, ko je bolestan, od kada, šta mu je. Pitanja koja se ne mogu uvek niti zauvek izbeći. Nešto ti izleti i gotovo je.
  – Ostalo odradi mašta.
  – Dobro su učinili što su se obratili drugim apotekama – reče apotekar. – Poštedeli su sebe silnih neprijatnosti. Istini za volju, meni je bilo pomalo krivo.
  Ali kad je pročitao umrlicu, sve je shvatio i opravdao.
  – Posle duge i teške bolesti, upravo tako.
  Tišina potraja ceo minut. Govorio je samo radio, dnevne i političke vesti.
  – Od čega je umro? – nastavi apotekar.
  – Možda ćeš ti meni umeti da kažeš.
  – Moraću da ispitam ovu pilulu?
  – Jesi li raspoložen?
  – Videću šta mogu da učinim. Studirao sam za vreme rata, ali uprkos svemu, bio sam dobar student. Osim toga, uvek sam voleo hemiju, to je bila moja strast.
  – Molim te, vodi računa, ostala je samo jedna.
  – Bez brige, dobro ću ti je čuvati.
  – Računam na to.
  – A sad, jesi li za kapljicu konjaka? – ponudi apotekar.
  – Ne, hvala – odbi Lonati – radije bih...
  Hteo je još nešto da kaže, još nešto čemu se trag zagubio u njegovom pamćenju.
  – To je zato što si umoran – reče apotekar.
  – Verovatno... – odvrati Lonati.
  Polako se zaputi prema izlazu, nadajući se da će se setiti te druge stvari. Uzalud. Apotekar ga je gledao kako izlazi, primetio je da je povio ramena.
  Kad je doktor izašao, zatvorio je apoteku.
 
 
 2.


  Lonati se gotovo odmah vratio. Nije protekao ni minut otkako je izašao iz apoteke, kad se setio da je obećao Elzi da će joj doneti pilule protiv migrene.
  Izlog apoteke već je utonuo u mrak. Vrata su bila zaključana. Pošao je na zadnji ulaz. Ispod vrata je dopirao tračak svetlosti. Doktor dvaput lupnu pesnicom. Iza vrata se začu snažan glas ali prigušen, kao da doktor govori kroz levak. Dok je razgovarao telefonom, obuzdavao se. Lonati sačeka da apotekar završi razgovor. Onda žustro pokuca. Apotekar izađe posle nekoliko sekundi, zaklanjajući svetlo koje je dopiralo kroz dovratak.
  – Izvini – reče doktor.
  Ovaj ga pogleda, ovoga puta bez poluosmeha na licu.
  – Jesi li dugo ovde?
  – Maločas sam dvaput kucao – odvrati Lonati.
  – Nisam te čuo – reče apotekar. – Bio sam tamo, malo sam sređivao kutije na policama.
  Doktor pomisli na njegov odraz u tamnom staklu izloga.
  – Zaboravio sam pilule za Elzu.
  – Mislio sam da si odlučio da uzmeš nešto za jačanje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:36 pm

3.


  Ruke i noge su mu bile ledene. Brodići su se lagano ljuljali uz mol, u ritmu talasa iznurenog od vetra. Sa svetiljki se odvajala poneka kap. Trg je bio pust, žut pod noćnim svetlom. Upravo se peo uza stepenice prema stanu kad je začuo telefon. Ubrzao je korak. Kad je stigao na drugi sprat bio je siguran da je to telefon u njegovoj kući. Ali bol ga zaustavi. Leđima i potiljkom prisloni se uza stepenišni zid. Pomisli na drveće izlomljeno od vetra. Na odsečan zvuk lomljenja grane. Izbroja još tri zvona, a onda zavlada tišina. U srcu mu se palila crvena svetlost. Ponestalo mu je daha. Obrisao je čelo maramicom. Nije imao tablete uza se. Ali dovoljno je bilo da pomisli na njih pa da bol umine. Nastavio je da se penje. Pred vrata je stigao neznatno zadihan. Osećao je da mu je grudni koš mokar od znoja. Elza ga je dočekala kao i obično, poljupcem.
  – Kako si? – upita.
  – Dobro – odvrati on.
  Onda je upita da li je neko zvao.
  Reče: – Da li je neko zvao?
  – Nije – odgovori mu žena.
  Odjek Elzine laži izazva mu zujanje u ušima. Vrtoglavicu. Vonj baruštine. Prešao je rukom preko lica, ubeđen da će ugledati blato na njoj kad je skloni. Uplašio se da će mu pozliti pred ženom.
  Ona ga je izvukla.
  To jest, rekla je nešto.
  – To jest – rekla je.
  Telefonskih poziva je bilo, više nego jedan.
  – Ali niko se nije oglasio. Zovu, ne govore, a onda prekinu vezu.
  – Imbecili. Koliko puta su zvali danas? – upita doktor.
  Elza izbroja na prste.
  – Ovaj od maločas je bio četvrti.
 
 
 4.


  Večerali su. Gledali televiziju. Otišli u krevet odmah posle jedanaest. Ali nijedno od njih dvoje nije moglo da zaspi. Čekali su. Elza opružena na bok, sklopljenih očiju, ljutita. Doktor opružen na leđima. Osećali su da će se ponoviti.
  Ponovilo se oko ponoći.
  Elza se okrenu da ustane i da se javi. Doktor joj položi ruku na mišicu.
  – Ostani tu – reče.
  Ispravi se u krevetu.
  – Idem ja.
  Bez i malo žurbe. Hteo je da pusti da telefon još malo zvoni, da iskuša upornost onog ko zove.
  Čekao je, i dalje sedeći na rubu kreveta. Elza je stiskala kapke. Ta zvonjava je bila poput oštrica bola njene migrene.
  Pet, šest puta. Doktor krenu. Noge su želele da mu potrče. Naterao ih je da se smire. Nije upalio svetlo.
  – Odgovori, molim te – promrmlja Elza.
  Lonati je stajao ispred telefona.
  – Molim – reče.
  Odgovora nije bilo. Prvi žeton skliznu u aparat s druge strane.
  – Ko je to? – upita.
  Tajac. Pucketanje, nalik električnom pražnjenju. Još jedan žeton je skliznuo. Pa još jedan i još jedan.
  – Nimalo pristojna šala – reče Lonati.
  Znao je da ga neko sluša.
  – Jeste li me razumeli?
  U doktorovoj mašti ocrtala se mrka crna prilika koja drži slušalicu.
  Na onom svetu nema telefona, nasmeja se u sebi, stresavši se.
  Na kraju jedan zvuk prekinu njegove maštarije. Osetio je vrelinu u licu. U svetu iz kojeg crna prilika telefonira, neki auto je naglo zakočio. Kao da se radi o sekundama. Začu se uzrujan, promukao muški glas.
  – Lepotice, ako hoćeš...
  Onda se više ništa nije čulo. Veza se prekinu. Signal za zauzetu liniju sve je prekinuo.
  – Nema sumnje da zovu iz telefonske govornice – reče Elza nedugo zatim.
  Na onom svetu nema telefonskih govornica, nasmeja se doktor u sebi, u mraku, dok je Elza tonula u san.
  – Ko bi to mogao da bude? – upitala ga je pre nego što se ponovo okrenula na bok.
  Nije znao.
  Možda ona. Ali to nije rekao.
  Nije rekao kako sumnja da postoji neka druga, druga Lučanova žena. Nikad joj to nije pomenuo. Ništa joj neće reći. U snu koji je te noći usnio, telefonska slušalica je visila u vazduhu, bez ruke koja je drži.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:37 pm

Deveti novembar



 
 
 1.


  – Bombonica – reče apotekar.
  Bio je utorak prepodne. Padala je kiša. Poderani oblaci spustili su se do polovine planinskih obronaka. Čekaonica ispred ambulante bila je dupke puna. Vazduh je bio težak, znoj, vlaga, kašljucanje, kijanje. Sve stolice su bile zauzete, mnogi su stajali. Apotekar se probio kroz gužvu rekavši da mora da saopšti doktoru važnu informaciju. Na sebi je imao beli mantil, kišobran nije nosio. Pokucao je na vrata ambulante i nije sačekao odgovor. Provirio je unutra. Lonati je popunjavao recept i okrenuo se prema njemu.
  – Bombonica.
  Doktor zavrte glavom.
  – Bombonica?
  – Ne mislim na tebe – nasmeja se apotekar.
  Nasmeja se i ženica koja je sedela ispred doktorovog stola.
  – Šta hoćeš da kažeš?
  – Tvoja pilula.
  – Šta ti to znači? – upita Lonati.
  – Posle ću ti objasniti. Svrati kad završiš – odvrati apotekar. – Ovde je kao na pijaci, previše ljudi čeka da ih izlečiš. Ako se zadržim još samo minut, rastrgnuće me.
  Zatvorio je vrata. U čekaonici se razlegnu horski pozdrav, a onda se nastavi ćaskanje. Lonati nije stigao da postavi još neko pitanje. Želeo je da čuje celo objašnjenje, odmah. Pogledao je ženu koja je sedela naspram njega. Popunio je recept.
  Apotekar se zviždućući vratio u apoteku. Bio je zadovoljan što je pobudio doktorovu radoznalost. Uživao je da drži ljude u neizvesnosti. Bilo je jedanaest prepodne, kiša je padala sve jače, vazduh je bio siv.
 
 
 2.


  Poslednji pacijent izašao je u pola jedan, gunđajući sebi u bradu. Nije bio zadovoljan, doktor ga je na brzinu pregledao. Lonati je jedva čekao da zatvori ambulantu i da ode u apoteku, kako bi čuo detaljno objašnjenje o bombonici. Kad je ostao sam, više nije žurio. Sedeo je tako, ruku naslonjenih o sto, zureći u zid ispred sebe.
  Bombonica, ponovio je.
  Dakle, šta god da je u pitanju, ta pilula nije nitroglicerin. Šta god da je u pitanju, tu pilulu treba dodati mirisu pržene hrane, tragovima obuće na itisonu, računu iz gostionice, umrlicama s nečuvenim tekstom. Vreme je da otvoreno razgovara s Klaudijom Galimberti. Doktor spusti ruku na telefonsku slušalicu. Ako nešto krije od njega, sad je trenutak da progovori. Apotekar ga je čekao, nestrpljiv: voleo je da drži ljude u neizvesnosti, ali sâm nije voleo neizvesnost.
  Na telefon se javila Laura.
  – Sve u redu? – upita doktor.
  Banalno pitanje, kao i odgovor.
  – Da.
  – Trebalo bi načas da popričam s tvojom majkom.
  Laura je oklevala.
  – Mama nije ovde, doktore – reče potom devojka s izvesnim čuđenjem u glasu.
  Šteta, pomisli Lonati.
  – Onda mi učini nešto, kaži joj da treba da razgovaram s njom, možda i da je vidim. Kaži joj da ću joj telefonirati popodne.
  – Ali, doktore...
  – Šta je?
  Lauri kao da je bilo neprijatno.
  – Mama je otputovala. Otišla je u Bordigeru.
 
 
 3.


  Lučanova kuća na moru. Lonati ju je video samo jednom. Pre dvadeset godina, jedne subote uveče. Lučano ju je tek bio kupio. Bila je u fazi renoviranja. Pod izgovorom da idu da provere dokle su odmakli radovi, njih dvojica su u rano popodne krenuli iz Belana. Kolima, vozio je Lučano. Zanesenost osećajem slobode obuzela ih je od trenutka kad su izašli iz varoši. Već je bila noć kad su se zaustavili na prevoju Tirkino da pogledaju more. Kad su stigli pred vilu, Lučano je rekao da mu stoji na raspolaganju, šta god da mu zatreba. Namignuo mu je da bi mu stavio do znanja na šta misli. Doktor je tada jedan jedini put video kuću na moru Galimbertijevih. Nikada nije prevario Elzu. Sad se nejasno prisećao toga. Ali nije zaboravio prodoran miris ogromne lipe koji je dopirao iz vrta susedne kuće.
 
 
 4.


  – Kad je otputovala? – upita Lonati.
  Laura je oklevala. Dugo je ćutala. Tražila reči.
  – Oprostite, doktore, ali mislila sam da znate – nastavi.
  – Šta da znam?
  – Sinoć, kad vam je telefonirala...
  Čula je majku kako razgovara telefonom. Čula ju je kako kaže da ide u Bordigeru. Čula ju je kako se pozdravlja s njim, rekla je: „Zdravo, doktore.“
  – Mislila sam da razgovara s vama – reče Laura.
  Sad je Lonati oklevao.
  Onda reče: – Ne mari.
  Pozdraviše se.
  Zdravo, Karlo. Tako se Klaudija Galimberti pozdravljala s njim. Oduvek. Od samog početka. Otkako su se upoznali.
  Ustao je sa stolice, ugasio svetla, zaključao ambulantu, zaputio se prema apoteci. Vazduh je bio siv, hladan. Apotekar ga je očekivao, stajao je onako krupan iza pulta, prekrštenih ruku.
 
 
 5.


  – Hoćeš li ti ovo sredstvo za jačanje ili nećeš? – zagrme apotekar.
  Lonati se jedva primetno osmehnu i ne odgovori.
  – Zbog mene ćeš zakasniti na ručak – reče.
  – Ma šta ima veze – odvrati ovaj. – Ionako me niko ne čeka.
  Apotekar je bio neženja. Hranio se u obližnjem restoranu. Imao je svoj sto. Predjelo, glavno jelo i desert, kako u podne tako i uveče, što se primećivalo na njemu.
  – Ispričaj mi sve – reče doktor.
  – Ne ovde – uzvrati apotekar. – Pozadi.
  Za slučaj da ih neki gnjavator ugleda i seti se da mu treba nešto od jednog od njih dvojice. Osim toga, u zadnjoj prostoriji su mogli lepo da sednu.
  Apotekar zaključa vrata.
  – Usranog li vremena – promrmlja.
  – Pa zar nisi bio zadovoljan vremenom?
  – Bio sam – odgovori apotekar. Sad više nije. – Imam i ja svoju muku zbog artritisa.
  – Dakle? – upita Lonati.
  Seo je na škripavu polufotelju, model iz davnih vremena koji se nimalo nije uklapao s ostalim nameštajem. Bio je umoran.
  – Bombonica – odgovori apotekar.
  – Što znači?
  Apotekar je i dalje stajao, ispred njega, i dalje prekrštenih ruku. Ovoga puta je ličio na kasapina.
  – Što znači šećer.
  Šećerna pilulica. Presvučena voskom.
  – Odlična šala, dobra je za karneval.
  Šteta što je karneval još prilično daleko i što oni više nisu u godinama za takve šale.
  – Slažeš li se? – upita ga apotekar.
  Lonati je ćutao.
  – Nisam te ubedio, a? – primeti apotekar.
  – Ne, samo što...
  – Ako sumnjaš u moje znanje, ne znam šta mogu da učinim – prekinu ga apotekar – ali u hemiju ne možeš sumnjati. Nitroderivati imaju svoje stalne osobine i ne mogu se tek tako pretvoriti u šećer.
  Lonati odmahnu glavom kao da se izvinjava.
  – Ne, dragi moj, sad me slušaj – reče apotekar.
  Naglašavajući svaku reč, opisao mu je proces: smrvio je pilulu i zagrejao je prah pošto ga je prethodno pomešao s krečnim hloridom kao što preporučuju sve svete knjige o hemijskoj analizi.
  – Podvrgnuti tom postupku, svi nitroderivati razvijaju prodoran miris, vrlo karakterističan – nastavi apotekar normalnim tonom.
  – Kad ga jednom osetiš, nikada ga nećeš zaboraviti – dodade.
  – Međutim? – upita doktor.
  – Međutim, dobio sam malo karamelizovanog šećera bez ikakvog prodornog mirisa, naprotiv!
  Onda je izveo neoboriv matematički dokaz.
  – Svaki hemičar koji drži do sebe ume da ga izvede.
  Hteo je da bude siguran u rezultat. Uzeo je pravu pilulu nitroglicerina, ponovio isti postupak i, evo ga!
  – Evo prodornog mirisa, neprijatnog i prepoznatljivog. Podsetio me je na studentske dane.
  Dakle, ukratko, ono što mu je doktor dao bila je samo šećerna pilulica.
  – Zadovoljan?
  – Bila je poslednja – reče Lonati.
  Apotekar razdvoji ruke i raširi ih.
  – Morao sam da je upotrebim.
  – Da.
  – A sad si zabrinut, a?
  – Šta hoćeš da kažeš?
  Apotekar primaknu stolicu i sede naspram Lonatija. Nagnu se prema njemu.
  – Više nemaš neoboriv dokaz – prošaputa.
  Doktor ništa ne reče.
  – Misliš da sam ja budala? – nastavi apotekar.
  – Ne.
  – Onda, ako ti nije bila namera da proveriš moje poznavanje hemije, u šta sumnjam, mislim da se iza te pilulice, ili u njoj, krije neka krajnje nejasna priča. Možda neka polumisterija.
  Zaćutao je. Ispravio se. Zagledao se Lonatiju u lice.
  – Polumisterija koja je možda povezana s beležnikom.
  Kroz vazduh odjeknu otkucaj sata na zvoniku označavajući da je jedan sat. Tegoban, dalek.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:37 pm

6.


  Nije osetio uobičajeno stezanje, bol koji nadire. Bio je to iznenadni umor koji se širi iz ramena kao da želi da ih savije. Nepodnošljiv pogled na sve što ga je okruživalo: vlažna jesen, kišovita, trulo lišće, miris raspadanja koji je prožimao vazduh, nepomičnost stvari, lenjost, sporo proticanje sati koji su ličili jedan na drugi, kao i dani. I pomisao na to da beležnik već trune pod zemljom dok se on ovde, gore, među živima, poigrava s delićima istine, bombonicama, tragovima na itisonu, anonimnim nemim telefonskim pozivima. U to doba dana varoš kao da je bila pusta. Doktor se osmehnu za sebe, razmišljajući o zvucima koji prate ručak, na srkanje neke starice ili na apotekarevo škljocanje vilicom. Nevažni zvuci, kao i sve ostalo, kao njegov delić istine koja nikome nije bila važna. Svakako neće vratiti Lučana u život. Zaboraviti...
  Međutim, pitanja su se ređala, buntovna, ponosna na svoju beskorisnost.
  Lučano je sigurno nešto spremao. Nešto što Klaudija nije mogla dopustiti da se dogodi. Možda je hteo da napusti porodicu, da ode s onom drugom.
  To je svakako moguće, reče Lonati za sebe. Vrlo moguće, čak banalno.
  Da se njih dvojica nisu udaljili tokom poslednjih godina, Lučano bi ga verovatno obavestio o svojim planovima. I ko zna, možda bi onda mogao da učini nešto da spreči štetu, možda bi mogao da mu spase glavu.
  Ali sad je kasno, a on u rukama ima samo bedne deliće istine.
  Klaudija mu je pomogla da umre. I da bi pobegla od doktora, od njegovih pitanja, otišla je iz varoši. Savršena slika, akvarel, uzdržano pokazivanje osećanja: svaka udovica dostojna poštovanja koja je u prilici da to učini otići će daleko od mesta koje je podseća na muža i njegovu smrt, kako bi ublažila svoj bol.
  Lonati zastade ispred kućne kapije. Zagleda se u prazan sivi trg blistav od kiše, obeshrabrujući.
  Jedino sigurno vreme jeste ono koje je prošlo, citirao je u sebi. Osmehnu se.
  Seneka, promrmlja. I njegovo vreme je prošlo. Zajedno s davnim godinama tokom kojih je proučavao njegovo delo De bravitate vitae.3
  Jedino sigurno vreme zapravo je leš, pomisli. I ono mrtvo, nepomično kao površina jezera pogođena ponekom kišnom kapi. Malobrojni su, možda, dani koje još može da proživi. Možda je upravo današnji dan taj...
  Još nije sastavio testament. Čak ni sada ga ne privlači pomisao na to. Lučano ga je uvek savetovao da to ne čini, jer donosi nesreću.
  Mrtvi ne govore, ponavljao je.
  Nije uvek tako, pomisli doktor penjući se uza stepenice prema kući.
  Ona koja mu telefonira živa je i ne govori. Ali postoji. Sprečava ga da zaboravi zvukom svojih žetona. Tera ga na oprez. Uhvatio se za stepenišnu ogradu kako bi se lakše popeo. Istegnu ruku. To je bila ruka istrage. Um nema ime i prezime, nema glas. Ali ima jasne zamisli. On je omogućio Lučanu spokojnu sahranu, miran ukop, on je potpisao da ga je ubio infarkt. Počivaj u miru. Ali neko to nije želeo.
  Morao je da kaže nekome ono što je mislio da zna. Kao da je to njegov testament.
  Elzi ne može reći, nije želeo da je zabrine. Možda Lauri. Vrata su bila zaključana, pozvonio je, Elza mu je otvorila. Osmehnula se, čekala ga je da bi mogla da stavi testeninu da se kuva. Lonati joj reče da je zaslužio testeninu s mladim sirom i sosom od paradajza, jer je gladan kao vuk. U međuvremenu je pozvao Lauru Galimberti i dogovorio se da se sastanu te večeri oko šest, u ambulanti.
  – Da porazgovaramo o svemu – reče, pre nego što je prekinuo vezu.
  Kad je seo za sto, nije pojeo ni pola porcije testenine.
  A toliko je bio gladan?, upita se Elza. Nije se usudila da postavlja pitanja, brigu je zadržala za sebe. U tišini je raspremila sto dok se njen muž odmarao u fotelji. Kiša je ponovo počela da pljušti.
 
 
 7.


  Bilo je šest sati, ambulanta je bila prazna. Lonati proviri u čekaonicu, praznu. Časopisi su bili razbacani na stočiću, neki bez naslovne strane, jedan je pao na pod, ali on ga ne podignu. U jednom uglu stajao je zaboravljen kišobran, u vazduhu se osećao uobičajen vonj znoja, na podu su ostali tragovi mokre obuće. Neonsko svetlo pojačavalo je utisak nereda. Šum kiše koja je padala u silovitim pljuskovima isprekidanim vetrom dopirao je sve dotle. Bilo mu je žao što je naterao Lauru da izađe po tom vremenu, ali nije mogao da se seti nijednog drugog mesta gde bi na miru mogli da razgovaraju. Vratio se u ambulantu i seo da je sačeka.
  U šest i deset Laura još nije bila došla. Telefonirao je u kuću Galimbertijevih: možda se dogodilo nešto zbog čega kasni, ili čak neće ni moći da dođe. Linija je bila zauzeta. Ali ona bi ga obavestila o tome, pomisli doktor i sačeka još nekoliko minuta pre nego što je ponovo telefonirao. Laura bi ga na neki način obavestila da se dogodilo nešto nepredviđeno. I dalje je bilo zauzeto. Bilo je šest i dvadeset kad je treći put pokušao. Linija je bila slobodna. Napokon!, ali niko se nije javljao.
  Bilo je već pola sedam kad se Laura pojavila na pragu ambulante. Lonati više nije znao šta da radi, šta da misli. Pogledao ju je, umorno se osmehujući.
  Laura je bila bleda, oči su joj bile crvene kao da je plakala. S kišnog mantila slivale su joj se kapi kiše. Stajala je na pragu i stezala šareni kišobran, kao da ne zna šta da učini. Doktor je pozva da uđe. Laura ostavi kišobran u uglu čekaonice. Bat njenih koraka razbio je tišinu.
  – Sedi – reče Lonati. – Uplašio sam se da si zaboravila naš sastanak. Zamalo da odem.
  – Zadržala sam se dok sam dolazila ovamo – reče Laura.
  Objasnila mu je da je usput naišla na uobičajene radoznale žene koje su, pod izgovorom da ih zanima kako su ona i njena mama, pokušavale da izvuku neku informaciju o bolesti njenog oca.
  Da li ga ona to laže? Još jedna laž? Zar i ona?
  – Rešila sam ih se rekavši im da je iznenada umro – dodade devojka.
  Ko je, onda, razgovarao telefonom?
  Nije trenutak da skreće razgovor na drugu temu, pomisli doktor. Sad je samo važno da je Laura tu.
  – Moram da ti saopštim nešto neprijatno – reče.
  Laura začkilji, njena mladalačka lepota iščeznu.
  – Jesi li spremna?
  – Slušam vas.
  Napolju, kiša nije prestajala da dobuje o zidove. Činilo se da je iz svega o čemu je doktor govorio – o umrlici, tragovima obuće, nemim telefonskim pozivima – vetar izvlačio snagu kako bi nadjačao njegove reči, kao da je on, Lonati, neprijatelj kojeg treba poraziti, nešto beskorisno što treba ukloniti s puta.
  – Na kraju, ostalo je ono što je najteže reći – promrmlja doktor.
  I čuti.
  Laura ništa ne reče. Doktor joj ispriča za pilule.
  – Uzeo sam ih slučajno – reče. – Zapravo, iz nužde.
  Ispričao joj je kako je osetio bol kad se nagnuo ka Lučanu.
  – Kao i obično, svoje pilule sam bio ostavio ovde, u ambulanti. Zato sam iskoristio one koje sam zatekao na noćnom stočiću tvog oca.
  Reče joj da je uzeo dve, i da je shvatio da ne deluju.
  – Shvataš šta hoću da kažem? – upita.
  – Slušam vas – odgovori devojka.
  – Tada su se javile prve sumnje.
  Naročito noću. Počevši od te noći. Pokušao je da ih potisne ali nije bilo pomoći. Neprekidno je razmišljao šta treba da učini. Nije bilo drugog puta osim tog. Osećao se kao lupež, ali svejedno, uradio je to: samo je Klaudija mogla da mu pomogne da se oslobodi sumnji. Postavio joj je klopku a ona je nasela.
  – Kad sam joj zatražio pilule, rekla je da ih je bacila.
  Ali to je bila laž.
  – Ja sam ih uzeo.
  Na kraju je ostala sam jedna, apotekareva „bombonica“.
  Laura sagnu glavu: – A vi, doktore, šta nameravate da učinite?
  – A ti? – odvrati doktor.
  – Ja sam prva pitala – reče devojka. Ali tek pošto je podigla glavu i pogledala ga bez straha.
  – Tvoj otac je imao drugu ženu, već smo razgovarali o tome.
  – Znam. Nemam dokaza, ali znam. Možda je to ona koja vam telefonira i ćuti.
  Lonati u mislima ponovo začu zveckanje žetona koji jedan za drugim klize u telefon. Ko zna zašto, zamišljao je telefonsku govornicu utonulu u mrak, gust mrak po kojem se moglo hodati.
  – Pred nama su samo dva puta: možemo se praviti da se ništa nije dogodilo, ili nastaviti da tragamo za istinom.
  – Šta ćete vi uraditi? – ponovo ga upita devojka.
  – Nismo sami u ovoj priči – reče doktor. Postoji i ona druga, nema kao smrt, kao Lučano.
  – Zašto ne govori?
  – Ne znam. Možda se plaši. Možda želi da ne zaboravimo. Možda...
  – Možda se moj otac spremao da nas ostavi zbog nje – prekinu ga Laura.
  – Moguće je.
  – Moja majka je ubica?
  – Pre nego što je osudimo, moramo saznati kako stoje stvari.
  – Zar je to vredno truda?
  Lonati pokri oči.
  – Ti se drži izvan toga – reče.
  Laura odmahnu glavom.
  – Ako vi nastavite, ja ću vas pratiti. Ipak, da li je to vredno truda?
  Kao održavanje samrtnika u životu, kao raspredanje laži bolesniku za koga nema nade. Zar je to vredno truda?
  – Saznaćemo na kraju – reče. I ustade.
  – Treba početi od Donga – dodade.
  – Od gostionice čiji sam vam račun dala?
  Lonati potvrdi.
  – Kad?
  – Sutra uveče. Otići ćemo na večeru u gostionicu Orija.
  Praveći se da su otac i ćerka. Kako bi osmotrili, oslušnuli, pokušali da dokuče: šta, to nije znao da kaže.
  Izašli su. Bilo je hladno. Kiša je i dalje padala isprekidano pod udarima vetra. U mraku bele pene talasa.
  – Znate šta, doktore? – reče Laura.
  Nikad nije bila u Dongu.
  – Istini za volju, ne znam ni gde se tačno nalazi.
  – Tamo – reče joj Lonati ispruživši ruku ka gornjem kraju jezera.
  Devojka isprati pokret pogledom. Ugleda mračno jezero, sablasnu belinu niskih oblaka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:37 pm

Deseti novembar



 
 
 1.


  Laži.
  Ponovo.
  Sad je na njega bio red da ih izgovori.
  Učinio je to.
  U sredu, za ručkom, reče Elzi da te večeri mora da ide na večeru s kolegama.
  Lonati je godinama izbegavao tu vrstu poziva.
  To je primetila Elza.
  Još jedna laž.
  Doktor odvrati da ne može da se izvuče, da je to proslava u čast dvojice kolega koji idu u penziju. Nije mogao da izostane. Molili su ga, obećao je, dao im je reč. Kad se njih dvojica penzionišu, njemu će pripasti čast najstarijeg lekara u jezerskoj oblasti.
  Elza mu ne odgovori. Bilo bi uzalud. Ipak, osetila je da je muž laže. Vređalo ju je to, zadavalo joj fizički bol. Još gore. Kao da joj je neko šaputao na uvo nešto zlobno, kao da joj neko govori probudi se, sagledaj stvarnost, shvati da je sve prevara, da si, gospođo, živela u moru laži i obmana.
  Elza se trudila da se ne prepusti tim uznemirujućim mislima. Nastojala je da provede popodne isto kao i sva ostala. Spremila je kuću, obrisala prašinu, pokušala da čita. Duboko u njoj, neka druga Elza se smejala, podmukla, daleka. Oko pet izvadi iz ormana muževljevo tamno odelo. Osveži ga, položi ga na krevet. Pored njega stavi košulju i odgovarajuću kravatu. Načas se zagleda u to prazno odelo, napušteno na krevetu. Njen muž se vratio oko pola sedam. Nije joj promaklo da mu je bilo teško da izdrži njen pogled. Možda je vreme da mu postavi pitanja koja je muče, da ga pita čemu laži. Potisnula je iskušenje, rasterala pitanja. Sva, osim jednog.
  – Gde idete na večeru?
  – U Dongo – odgovori on.
  Elza pomisli na onaj mračan put, na niz krivina koje se nastavljaju jedna na drugu, na klizav asfalt.
  Nije ga zamolila da bude oprezan, kao što je obično činila kad je trebalo da ode nekud iz varoši. Čim je doktor izašao iz kuće, Elza se prekrsti.
 
 
 2.


  Padala je slaba kiša, ali oštre ivice stena još su se sijale od vode. Na državnom putu bilo je kamenja, granja, bara. Povremeno bi malobrojne svetiljke kraj druma rasterale mrak. Jezero je bilo mračno, uzburkano, vetar je uspeo da razbije nagomilane oblake. Na nebu se pojavi poneka zvezda. Lonati je vozio oprezno, ćutke. Laura se prilagodila njegovoj ćutnji. Tek kad je izašao na put koji povezuje dve obale, doktor je odlučio da kaže nešto.
  – Ne zaboravi da glumimo oca i ćerku – reče.
  Prava linija kao da je jurila u beskraj, kao da će se prekinuti udarcem o udaljenu masu sačinjenu od mraka i poneke svetiljke. Središnja linija puta jedva se primećivala, uz nevidljiva polja tu i tamo iskrsli bi tamni obrisi nekog drveta.
  – Naravno – odvrati Laura.
  – Moraš se navići da mi se obraćaš sa ti.
  – Nadam se da neću to zaboraviti.
  – Odmah počni da se navikavaš.
  – Dobro.
  – Hajde, onda.
  Laura uzdahnu.
  – Zašto, zapravo, idemo tamo?
  – Izbegla si da upotrebiš „ti“.
  Laura se osmehnu. – Kakav ti je plan? – upita uz izvestan napor.
  Približavali su se mostu na Pasu.
  – Nemam precizan plan. Samo da gledam, slušam, da dokučim. Možda i da postavim neko pitanje.
  – To nije baš mnogo – primeti Laura – zar ne?
  Lonati ubaci menjač u niži stepen prenosa, i s trideset na sat uđe u krivinu koja ih je vodila prema zapadnoj obali jezera.
  – Znam. Imaš bolji predlog?
  – Ne.
  – Deluješ mi kao da nisi ubeđena u ovo što radimo – nastavi doktor.
  – I dalje se pitam da li je vredno truda. A vi?
  – A ti – ispravi je doktor.
  – A ti?
  – Sad smo već na putu.
  – Da.
  Laura pomisli na svog oca koji je nekoliko dana ranije u isto vreme bio na istom mestu. Doktor ubaci u četvrtu. Velike kriške zvezdanog neba počeše da se pomaljaju, a kad su stigli u Dongo, pojavila se i žućkasta četvrtina meseca.
 
 
 3.


  Na trgu u Dongu odbačena hartija letela je tamo–amo. S uličnih svetiljki padala je izmučena svetlost, kao da se zaustavljala na pola puta. Šum talasa koji su se razbijali o obalu bio je zaglušujući. Nije bilo više od tri–četiri parkirana automobila. Jedan bicikl je bio prislonjen na postolje spomenika na sredini trga. Doktor ugasi motor i pogleda unaokolo pre nego što je izašao iz kola. S jedne strane trga nalazio se otvoren kafe. Kroz izloge je dopirala slabašna, maglovita svetlost. Unutra su, za stolom, sedela dvojica namernika. Pušili su, gledali kroz izlog u upravo pristigli automobil. Doktor reče Lauri da ostane u kolima. Izađe i ode sam da se raspita, jer nije imao pojma gde se nalazi gostionica Orija. Ona dvojica u kafeu ugasiše cigarete gotovi istovremeno i nastaviše da prate doktorovo kretanje. A on je, pošto je izašao iz kola, stegao rubove kišnog mantila oko sebe i zaputio se prema kafeu s vetrom u leđima. Na pragu pokuša da namesti razbarušenu kosu. Uprkos godinama, i dalje je imao bujnu kosu. Sedu, naravno, ali gustu. Unutra je vonjalo na dim domaćih cigareta. Vlasnik kafea stajao je za šankom, nagnut nad novinama, ona dvojica za stolom ne osvrnuše se. Lonati priđe šankeru.
  – Oprostite – reče.
  Vlasnik uz uzdah i široki pokret ruke zatvori novine kao da je upravo uradio nešto naporno ili obavio neki težak posao. Uspravi se i nasloni se na vitrinu s pićima.
  – Kažite.
  Imao je dobrodušno lice. Dok se Lonati raspitivao za gostionicu, vlasnik kafea ne gledajući ispruži ruku prema vitrini s pićima: sigurnim pokretom uhvati za grlić bocu vekje romanje i nasu sebi pola čašice. Drugu čašicu gurnu prema doktoru, bez reči, kao da želi da ga časti. Lonati odmahnu glavom. Iznad vitrine s pićima stajao je sat s reklamom za činar,4 koji je pokazivao pola devet.
  – Morate da produžite još kilometar, da izađete iz varoši – objasni mu vlasnik kafea. – Levo ćete, zatim, ugledati zemljani put...
  – Ima i putokaz – reče jedan od one dvojice koja su sedela za stolom.
  Tabla koja označava gostionicu Orija. Vlasnik kafea reče da ne zna za to. Ispi svoje piće.
  – Onda nikako ne možete da pogrešite.
  Ako postoji putokaz, sigurno se nalazi na početku tog druma i posle peststo–šeststo metara, stiže se pravo pred gostionicu.
  – Hvala – reče doktor.
  Umesto odgovora začu mumlanje. Bicikl koji je bio prislonjen na spomenik iščezao je. Prozori kola su bili zamagljeni. Laura reče da joj je hladno.
  – Malo je zabačena ta gostionica – reče doktor.
  Preneo joj je ono što su mu objasnili.
  – To znači da je savršena za tajne susrete – primeti Laura.
  Putokaz iskrsnu iz mraka. Bio je nakrivljen, kao da su neka kola naletela na njega. A možda je vetar uspeo da ga iskrivi. Drum je bio blatnjav, na nekoliko mesta su rizikovali da se zaglave. Ispred gostionice je, srećom, zemlja bila nasuta prilično krupnim šljunkom. Doktor je, za svaki slučaj, parkirao kola pred samim ulazom. S nadstrešnice je visila tabla s imenom gostionice. Škriputala je. Njihova kola su bila jedina. Čim su ušli, zapahnuo ih je miris pržene hrane.
 
 
 4.


  Struja nestade posle udara vetra jačeg od ostalih. Načas je jedini zvuk bilo pucketanje televizora koji se isključuje pretvarajući se u osvetljenu tačkicu, ali na kraju i ona iščeznu. Potpuna tišina, mukla, čak je i vetar zastao da predahne. Elza stegnu naslone za ruke fotelje u kojoj je sedela. Pomisli – oseti – da je sama. Trajalo je samo nekoliko trenutaka. Onda kuća ponovo ožive. I dalje nije bilo struje. Ali odozgo je dopirao bat koraka, prigušeni glasovi ljudi koji su pokušavali da se orijentišu u mraku. Neko glasno zapeva. Ženski glas uzviknu nešto, deca odgovoriše, a onda nastade smeh. Zvonjava telefona obruši se u mrak koji je odolevao. Zagospodarila je stanom. Elza se tiho molila, za sebe, za svog muža, za te dane ispunjene strahom. Nadala se da će prestati. Nije htela da se javi. Plašila se tišine koja je čeka. Najgore misli prolazile su joj kroz glavu. Čak i pomisao da je njen muž doživeo nesreću, da mu je loše, da je zovu iz neke bolnice da je obaveste o nesreći. Onda ustade. Oči su joj bile vlažne. Bila je ubeđena da je sve gotovo, spremna da primi lošu vest. Podigla je slušalicu, nije mogla ništa da izusti.
  – Doktor Lonati? – začula je glas.
  Ženski. Pomalo zabrinut, s prizvukom molitve.
  – Ovde njegova žena – reče Elza.
  – Izvinjavam se što zovem u ovo doba.
  Onda objasni ko je, kako bi doktor mogao da je pozove: lečio je njenog muža dijabetičara, kojem sada nije dobro. Ima groznicu, vrtoglavicu, mučninu. Od pre nekoliko dana slabo jede, a ona ne zna šta da radi sa insulinom, da li da mu ga daje, da prestane da mu ga daje, da smanji dozu... doktor ju je upozorio da ne odlučuje sama o tome, da ga pozove kako bi se posavetovala s njim... čekala je nekoliko dana, ali sad, budući da pada noć...
  Mrkla noć, pomisli Elza.
  ... zaista ne zna šta da radi, zato je dopustila sebi da telefonira, iako je kasno.
  – Moj muž nije kod kuće – reče Elza.
  Žena istrese svu svoju brigu u telefonsku slušalicu.
  – Šta onda da radim?
  U tom trenutku je došla struja. Elza zažmuri.
  – Mislim da ću uspeti da ga nađem – reče. – Kazaću mu da vam se javi.
  Onda spusti slušalicu i osmehnu se. Nije mogla da sačeka da čuje glas svog muža. Imala je odličan izgovor da ga pozove. Uzela je telefonski imenik i potražila broj gostionice Orija u Dongu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:38 pm

5.


  U gostionici se nije održavala nikakva doktorska večera.
  Osoran i grub, vlasnik gostionice prekinu Elzu.
  – Jeste li sigurni? – bila je uporna.
  Čovek frknu pravo u slušalicu. Napravi neotesanu šalu.
  – Imamo tri zauzeta stola. To je ukupno šest porcija hleba. Hoćete li da vam kažem šta su naručili?
  Elza pređe preko njegovog nepristojnog ponašanja.
  – Možete li da proverite da li je među gostima doktor Lonati? – upita. – Ja sam njegova žena.
  Reči su joj zvučale hladno, imala je utisak da ih je izgovorila protiv svoje volje. Više bi volela da i dalje ostane u mraku.
  – Kako ste rekli da se zove? – upita gostioničar.
  Elza ponovi prezime, izgovarajući slovo po slovo, kao da nije sasvim sigurna.
  Gostioničar odškrinu vrata telefonske kabine, i dalje držeći slušalicu. Ostale je poznavao. Prema tome, ako je ovde, taj doktor Lonati može da bude samo onaj koji je stigao pre otprilike sat vremena u društvu jedne devojke.
  – Sačekajte – reče. Pustio je slušalicu da visi.
  Doktor je već večerao bez i malo apetita. Laura je naručila isto što i on, rižoto s grgečom, ponos gostionice. Nisu govorili. Oboje su osećali uzaludnost te odluke. Ko zna šta su očekivali da će zateći. Tragove Lučanovih poseta, dokaze nečega što se tu dogodilo nekoliko večeri ranije. Možda čak, razmišljao je doktor smejući se u sebi, i Lučana, živog i zdravog. Rižoto je bio mastan, gotovo odvratan. Gostioničar priđe paru, osloni ruke na sto, nagnu se ka muškarcu kao da ne želi da ga ostali čuju, ali nije se trudio da bude tih.
  – Jeste li vi doktor Lonati?
  – Jesam – odvrati on. – Zašto?
  – Vaša žena je na telefonu – odvrati gostioničar, odmah se okrenu kako bi se vratio u kabinu, uze slušalicu s dva prsta i pruži je prema doktoru.
  – Znala je da smo ovde? – upita Laura.
  Doktor ispusti viljušku, odmaknu tanjir.
  – Tako nekako.
  – To je vrlo neoprezno od tebe.
  – Idem da vidim šta se događa – reče doktor.
  Gostioničar je i dalje stajao sa slušalicom u ruci i s poluosmehom na usnama. Vrata je podglavio malom motikom.
  Ulovila te je!, pomislio je.
  Kad je Lonati uzeo slušalicu, gostioničar se nije mnogo odmakao, bio je radoznao, hteo je da čuje kakve će koještarije izmisliti ovaj kako bi se opravdao ženi.
  Elza je pokušala da zvuči uobičajeno, što joj je predstavljalo nadljudski, gotovo bolan napor. Rekla mu je za telefonski poziv, ispričala o čoveku koji se ne oseća dobro. Lonati je naslutio ženinu teskobu.
  – Jesi li dobro? – upita. Nije mogao da smisli ništa drugo. To je bilo dovoljno da se Elza slomi. Žena zajeca.
  – Karlo.
  – Da?
  – Šta se događa?
  Gostioničar se slatko smejao, primetio je doktorov uznemiren izraz lica. Teško njemu, pomisli, teško njemu za nekoliko sati. Ali vredelo je, devojka je prava lutkica, pomalo tunjava, što samo potvrđuje izreku.
  Doktor uzdahnu.
  Uzdiši, uzdiši... pomisli gostioničar.
  – Zašto me lažeš? – upita ga Elza.
  – Kasnije ćeš shvatiti. Kad budem u stanju da ti sve objasnim – reče doktor.
  Lepa rečenica, pomisli gostioničar, svaka čast.
  Elza nije mogla više ništa da kaže.
  – Videćemo se kasnije – reče doktor.
  Vratio je slušalicu gostioničaru.
  – Želite li da naručite glavno jelo? – upita ga ovaj.
  – Želim da obavim telefonski razgovor bez prisluškivanja – odvrati doktor.
 
 
 6.


  Ali najpre ja moram da obavim jedan razgovor, reče gostioničar.
  – Neću dugo – dodade.
  Žena mu je bolesna. Sama je kod kuće. Osim toga, vetar joj mnogo smeta, skoro da ga se plaši. Uvek je bila takva, još u mladosti.
  Zato, ako doktor nema ništa protiv, prvo će on telefonirati, da je umiri.
  – Mislio sam da neću imati gostiju večeras, po ovakvom vremenu – reče. – Računao sam da ću ranije otići kući. Obavestiću je da ću se vratiti kasnije.
  – Samo izvolite – reče Lonati.
  Vratio se za sto.
  – Onda? – upita Laura.
  Doktor odgovori držeći na oku telefonsku kabinu, staru drvenu kabinu zamagljenog stakla na vratima, možda od masnoće iz kuhinje.
  – Problemi s pacijentom – reče.
  Gostioničaru je bilo malo tesno u toj kabini. Dok se pomerao, udarao je o zidove. Udario je glavom dok je prelistavao telefonski imenik. Lonati primeti taj neobičan detalj, a zatim začu i odsečan zvuk kad se gostioničar laktom udario o zid. Zamislio je kako se bol sličan strujnom udaru širi prema gostioničarevim prstima. Prenuo se iz te misli kad je ovaj izašao.
  – Slobodno je – reče gostioničar, masirajući lakat.
  Lonati uđe. Zapahnu ga vonj gostioničarevog znoja. Uze telefonski imenik. I on je bio mastan, izgužvan, korice su izgledale kao da su ih miševi izgrizli. Na prvoj strani bili su zabeleženi telefonski brojevi bez imena. Kad je našao broj koji je tražio i on je to učinio. Zapisao ga je na prvoj strani, uz ostale, da ne bi morao ponovo da ga traži u slučaju da mora još jednom da pozove. Iz telefona nije dopirao nikakav signal. Dok je čekao, Lonati je čitao te brojeve, razmišljao o telefonskim pozivima upućenim bezimenim ljudima. Pomisli na Elzu. Možda je vreme da joj ponešto ispriča. Ostavio ju je samu s njenim sumnjama. Još gore. Ostavio ju je samu sa sumnjom u njega. Bez ikakve utehe, bez ikoga da joj pravi društvo. U mislima ju je video kako sedi u fotelji, ispred uključenog televizora, mučeći se da prati film ili komediju, s rukom u ruci, i čeka ga. Slika iščeznu kad se iz telefona oglasio signal zauzete linije. Lonati prekinu vezu s namerom da ponovo pokuša. Zagledao se u imenik. Razgovaraće s Elzom, podeliće s njom svoje sumnje. Nije mogao da sačeka da uđe u kola i vrati se kući, da joj sve kaže. Iz telefona je ponovo dopro signal da je linija zauzeta. Lonati spusti slušalicu, proviri iz kabine. Gostioničar je stajao iza šanka, nije video ništa osim Laure koja je sedela sama, ukočena, zureći u prazno.
  – Jeste li mi dali vezu? – upita Lonati.
  Gostioničar se lenjo okrenu prema njemu.
  – Naravno. Zašto?
  – Sve vreme pokazuje da je zauzeto.
  Gostioničar se počeša po obrazu.
  – Mogu li da znam gde zovete?
  – Na onaj svet – odvrati doktor.
  Gostioničar se osmehnu.
  – Jeste li okrenuli pozivni broj? Ako niste... – reče i raširi ruke.
  – Pozivni broj – promrmlja Lonati. Gostioničaru nije promakao njegov iznenađen izraz lica.
  – Morate ga okrenuti, doktore, ovo je druga opština – reče, kao da mu drži lekciju.
  Ali doktor jeste okrenuo pozivni broj. Nula tri četiri jedan. Tu je bio još jedan pozivni broj koji je sada zbunio Lonatija. Broj izmešan s mnogim drugim ispisanim na prvoj strani telefonskog imenika.
  – Jeste li zapamtili? – Upita gostioničar.
  Bio je tu, na toj strani. Ne ovaj nula tri četiri jedan. Onaj drugi.
  – Okrenuo sam ga, ali ne vredi – odvrati.
  – Nemoguć...
  Gostioničar se lupi po čelu.
  – Nisam poništio impulse.
  Prišao je kabini. Pre njega stigao je vonj njegovog znoja.
  – Ili izađite ili ih sami poništite – reče gostioničar. Nisu mogli obojica da stanu u kabinu.
  – Dobro – reče doktor.
  Brojač impulsa nalazio se ispod police na kojoj je stajao telefon.
  – Treba da pritisnete to crveno dugmence.
  Lonati se sagnu. Nije to učinio namerno, ali video je broj impulsa. Dvanaest. Pritisnuo je crveno dugmence. Pojavila se nula. Dvanaest impulsa. Mnogo, za jedan telefonski poziv ženi. Previše. Uspravi se, pomisli na broj, na pozivni broj koji ga je pogodio izgubljen u moru drugih brojeva ispisanih na stranici telefonskog imenika. Ta pomisao, ta rečenica, ta reč ga pogodi. Osetio je kako ga obuzima vrelina.
  More brojeva, pomisli doktor.
  More.
  – Hvala – reče.
  Učini mu se da je zamuckivao. Gostioničar se udalji. Doktor ostade da telefonira. Zadržao se više nego što je morao, pogleda prikovanog za tu stranicu ispunjenu brojevima.
  Napokon ga je našao. Prepisao ga je u uglu stranice, pocepao ga i ubacio u džep.
  More, Ligurija, Bordigera. Bio je siguran u vezi sa onim što je našao. Pozivni broj u džepu pripadao je opštini Imperija. Broj telefona bio je broj Galimbertijeve kuće na moru.
 
 
 7.


  Donga iza njihovih leđa. Vazduh u kolima već je bio prožet mirisom pržene hrane. Mrak je neočekivano bljuvao krivine, primoravajući Lonatija da svaki čas menja brzine. Izvesno vreme ni on ni Laura nisu govorili. Zatim je devojka prekinula tišinu: – Lepo smo se okupali u ulju.
  Izgovorila je to glasno. Lonati se trgnu kao da je čuo neki šum. Razmišljao je o onih dvanaest impulsa. Bio je daleko, u mislima je video sliku mirnog mora, onakvog kakvo ga je video one davne večeri zajedno s Lučanom.
  – Da – odvrati i ponovo se ućuta.
  Ali nije bio ubeđen u to da su uzalud dolazili. Nije to rekao Lauri. Nije joj rekao za dvanaest impulsa onog gostioničara koji, dakle, nije zvao kuću. Nije joj rekao da su verovatno otkrili još jednu laž, ko zna koju po redu, laž o bolesnoj ženi koja se plaši grmljavine, munja i vetra.
  – Nisi raspoložen za razgovor – zaključi Laura.
  Navikla je da mu se obraća sa ti. Odmah je to primetila. Pokušala je da mu se izvini.
  – Neće ti smetati ako nastavim da ti se obraćam sa ti?
  Lonati uspori. Put je bio prav. Ali bilo je nečeg u Laurinom pitanju što mu je probudilo jednu misao. Dok je usporavao, pokušao je da je zadrži. Bila je povezana s gostioničarevom laži.
  Zašto ga je slagao kad je mirno mogao da izostavi tu laž?
  Vlažan put ličio je na leđa zmije, na vodenog blavora. Doktor se stresao.
  Obraćanje na ti, poverenje. Eto odgovora. Čovek laže samo onog koga poznaje. Da bi ga obmanuo. To je i on učinio Elzi. To je učinio i gostioničar. Zato što je znao ko je on. Pravdao se, pričajući mu budalaštine o bolesnoj ženi. Da je bio običan gost, anoniman, gostioničar mu ništa ne bi rekao.
  – Ne – odgovori Lonati. – Samo nastavi.
  Već su napuštali zapadnu obalu. Prešli su preko mosta na Pasu. Ispod njega je jurila voda.
  Laž od dvanaest impulsa. Laž udaljena dvanaest impulsa.
  – Nisi raspoložen za razgovor? – upita Laura.
  Rampe na pružnom prelazu bile su spuštene.
  – Hajde da razgovaramo – reče doktor.
  Prebacio je u drugu pa u prvu i blago kočio dok se nisu zaustavili. Iza njih nije bilo nikoga, kao ni na suprotnoj strani pruge. Crveno oko signala za zaustavljanje bilo je jedina svetlost. Unaokolo nema, mračna, pusta priroda.
  – Mislim da je naša istraga stigla do kraja – reče Laura.
  Doktor joj ne odgovori.
  – Ne slažeš se? – uporna je bila devojka.
  – Postoje mnoge nerasvetljene strane – reče doktor. Ali nije to hteo da kaže. Izgovorio je te reči samo da bi nešto rekao. Što su dalje odmicali, priča je postajala sve nejasnija, eto šta je mislio, a nije rekao. Bilo je sve više pitanja, a odgovora niotkud.
  – Ništa nećemo uspeti da razrešimo – reče Laura.
  – Možda – odvrati on. Nije bio raspoložen za nova pitanja na koja nema odgovore. Želeo je da bude sam. Kad bi barem voz napokon naišao.
  – Šta nameravaš da uradiš? – upita Laura.
  Doktor je malo otvorio prozor, dva prsta. Konačno je čuo kloparanje voza.
  – Šta bi ti uradila? – odvrati. Sad se već poigravao Laurom.
  Voz je prolazio. Lokalni, poslednji večernji. Vagoni u mraku, ni nagoveštaj ljudskog prisustva. Rampe su se podizale uz blage trzaje.
  – Odustala bih – reče Laura. – Moj otac je mrtav – dodade.
  Kola poskočiše na šinama.
  – Ne želiš da saznaš kako je umro? – upita on.
  – To ga ne bi vratilo u život.
  Ipak, neko je želeo, pomisli doktor. Ništa više nije rekao. Nisu više govorili. Kroz tišinu i pustoš varošica prošli su gledajući preda se.
  Kad su stigli u Belano, poželeli su jedno drugom laku noć.
 
 
 8.


  Elza je možda spavala, možda se pretvarala.
  Doktor se trudio da ne napravi ni najmanji šum, pokušao je da poveruje da ona spava. Osećao se kao utvara.
  Elza nije spavala. Osluškivala je spore i tihe muževljeve pokrete. Verovala je da nije hteo da je obmanjuje, iako ju je slagao.
  Da bi mogao da nastavi, potrebne su mu nove laži, razmišljao je Lonati. Onda je utonuo u nemiran san.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:38 pm

Jedanaesti novembar



 
 
 1.


  Duvao je umoran vetar, onemoćao. Jezero kao da se pomeralo, kao da se namešta pred spavanje. Na nebu je bilo šupljina ispunjenih plavetnilom, na obroncima planina tu i tamo mrlje ispranih boja. Lonati gotovo nikad nije izašao tako rano. Elza ga ništa nije pitala, čekala je. Gledao ju je bez reči, utonuo u laž koju je imao na umu. Kad je izašao iz kuće, osećao se mirnije, udisao je neobično topao vazduh. U tom trenutku, apotekar je otvarao apoteku.
  – Rano smo krenuli na posao – dočeka ga.
  Doktor zastade, pozdravi se s njim.
  – I dalje ti treba neko sredstvo za jačanje.
  Voleo bi da je stavio crne naočare kako bi sakrio podbule podočnjake, tamne senke na kapcima.
  – Napravi mi ga – odvrati, pokušavajući da se osmehne.
  – Idi u penziju – reče apotekar.
  Uspravljen na vratima apoteke, s visine trećeg stepenika na ulazu, delovao je još krupnije. Lonati mu reče da će svratiti kasnije, oprosti se i produži ka ambulanti. Uđe i zaključa vrata. Sede za sto. Pomisao na sate, mesece, godine provedene u toj prostoriji, prolete mu kroz glavu. Pratila ga je nekoliko minuta. Onda doktor podignu slušalicu, okrenu broj gostionice Orija. Znao je da je rano, možda još nema nikoga. I zaista, telefon je zvonio, niko se nije javio. Na kraju, kad je već izgubio nadu, neko se odazva.
  Ne neko, nego on, gostioničar. Glas mu je bio grub od dima, vina, prostakluka.
  – Šta je?
  Doktor ga zamisli onakvog kakvog ga je video prethodne večeri, u istoj odeći, kao da je spavao u njoj, možda naslonjen na šank.
  – Zovem iz bolnice u Belanu – reče Lonati.
  – I onda? – upita gostioničar.
  – Rezultati vaše ćerke su gotovi.
  – Moja ćerka nije tu, izašla je.
  Ima ćerku, pomisli doktor. Gostioničar je kružio oko mamca, spreman da zagrize.
  – Moram da razgovaram s njom – objasni.
  – Nešto nije u redu? – upita gostioničar.
  Glas mu je napukao. Lonatiju se učini da vidi kako farba njegovog neotesanog samopouzdanja curi, kap po kap.
  – Ćerka vam ništa nije rekla?
  Lonati je znao da je to okrutna igra, izvlačio mu je tepih ispod nogu.
  – Nije – odvrati ovaj.
  – U svakom slučaju, neizostavno moram da razgovaram s njom – Lonati je pojačao pritisak.
  – Otišla je... otputovala...
  Gostioničar je gotovo zamuckivao. Reče da je uzela nekoliko dana odmora.
  Lonati ga skoro ceo minut ostavi u tišini.
  – Zar ne mogu barem telefonom da dođem do nje? – upita na kraju.
  – Ma, je l’ to nešto ozbiljno? – uzvrati gostioničar.
  – Pre nego što izrazim mišljenje, moram da razgovaram s njom. Da joj postavim nekoliko tehničkih pitanja.
  – Mogli biste... – zausti gostioničar.
  Možda se preznojavao, možda su mu se tresle ruke. U svakom slučaju, to više nije bio glas onog neotesanog čoveka, sigurnog u sebe.
  Postojao je način da dođe do nje telefonom.
  – Važno je, u interesu vaše ćerke, naravno.
  Lonati je držao olovku u ruci. Nije je upotrebio. Već je znao broj koji mu je gostioničar diktirao.
 
 
 2.


  Odmah zatim, pozvao je Lauru Galimberti. Već je stekao prilično precizan uvid u ono što se dogodilo.
  Ispričao je to devojci.
  Nije imao dokaze, ali...
  Devojka ga je slušala ne komentarišući. Da se u pozadini nije čula tiha muzika, Lonati bi pomislio da je prekinula vezu.
  – Ali?
  – Ali možemo da je nađemo – odgovori.
  Razmišljao je kako to da izvede.
  – Apotekar bi mogao da nam pomogne – reče doktor.
  Jedino on. Bio je jedina osoba koja im može pomoći.
  – Kako? – upita Laura.
  Muzika utihnu. Lonati joj objasni.
 
 
 3.


  Lučanova ljubavnica je gostioničareva ćerka? To je žena koja se pojavila u njegovom životu i pokrenula Klaudijinu osvetu?
  Dovoljno je bilo ukloniti znak pitanja i sve se uklapalo.
  Lonati ga je uklonio i počeo je da dobija odgovore, da rekonstruiše različite faze slučaja. Počevši od one večeri u gostionici Orija. Lučano nije prvi put otišao tamo. Pre će biti da mu je to bio poslednji odlazak. Verovatno je te večeri doneo odluku, rešio je da više ne okleva. Možda su mu čak i snažan vetar, silovita kiša, taj sticaj zlokobnih okolnosti, pomogli da prekine kolebanje. Možda se setio onog izleta na koji su otišla njih dvojica nekada davno: noćni prizor krotkog mora, miris maslina i zanovetka koji ih je omađijao. Odlučio je da više ne vredi odugovlačiti, da je vreme da započne nov život. More u Bordigeri i obzorje koje se pruža sve dokle pogled dopire, bili bi dobro utočište. Možda nije bio tako lirski raspoložen, njemu to nije bilo svojstveno. Kako god bilo, ona je otputovala, a on je trebalo da joj se pridruži. Ali ne pre nego što ode kući i saopšti Klaudiji.
  Međutim, Klaudija je znala, odavno je sumnjala. I verovatno se odavno pripremala za najgore. Šta se te večeri dogodilo u kući Galimbertijevih, Lonati je mogao samo da nasluti. Ali nisu imali priliku da razgovaraju: kad se Lučano vratio, već mu je bilo loše. Klaudija nije gubila vreme, bila je spremna, dala mu je lažne pilule, one šećerne, gledala je muža kako umire jer mu se srce rasprskava. Dok ga je ona, ona druga, čekala. Čekala je sve dok je neko, verovatno gostioničar, nije obavestio da je beležnik umro. Neverovatno blagovremena smrt. Nije mogla da veruje da joj je sudbina uskratila život koji je tek započela. Odlučila je da ne ćuti, da preduzme nešto. Naravno, nije mogla tek tako da istupi i kaže da je bila beležnikova ljubavnica, da su upravo bili odlučili da žive zajedno i sve ostalo. Niko joj ne bi verovao, mislili bi da je luda ili nešto još gore. Morala je da nađe saučesnika, nekog ko će istražiti umesto nje.
  Našla je njega, doktora.
  Lučano joj je sigurno pričao o njemu. Možda tokom jednog od njihovih susreta, možda u krevetu, posle vođenja ljubavi, kad dođe vreme za poveravanja i ljudi pričaju o svemu što im prolazi kroz glavu. Pričao joj je o njihovim izletima i večerama? Možda. On je predstavljao kariku između Lučana i istine o njegovoj smrti. Nije smislila ništa bolje od slanja signala. Rizičan metod, postojala je mogućnost da ih on ne primeti, da ih ne shvati ozbiljno. Ali nije bilo tako. Štaviše. Ti uznemirujući znaci, poruka na umrlici, dugi nemi telefonski pozivi, sprečili su ga da zanemari i najsitniji detalj. Tako su i tragovi na itisonu, miris pržene hrane, smešni znaci, postali dokazi protiv onog ko je naumio da pusti Lučana da umre.
  Lučanova ljubavnica htela je da se osveti onome zbog koga je sve izgubila u trenutku kad je trebalo sve da dobije. A on joj je pomogao da se osveti. Nije mu se obratila direktno iz jednog jedinog razloga, razmišljao je doktor: iz straha da je on Klaudijin saučesnik, da se urotio s njom.
  Sve se uklapalo, rekao je Lonati Lauri pošto joj je izložio svoju teoriju.
  I samo je apotekar mogao da im pomogne da to ne ostane samo teorija.
  – Kako? – upitala je ona.
 
 
 4.


  Vetar je splasnuo. Sad je njemu potrebno sredstvo za jačanje, pomisli Lonati. Stajao je na pragu apoteke. Upravo je završio razgovor sa apotekarem. Sve mu je poverio. Na kraju mu je rekao da je njegov izveštaj o piluli ključ rešenja, njegova osnova.
  – Na raspolaganju ti je – rekao je apotekar.
  – Zahvalan sam ti.
  Onda je krenuo da izađe i zastao da pogleda krajolik, apotekar je pošao za njim.
  Vedro popodne, blistavo, sveže. Na mirnom jezeru šest labudova izašlih iz skrovišta posle oluje, dva stara i četiri mlada, još sivog perja, kretali su se u krugu nedaleko od obale. Novembar je ponekad umeo da podari takve dane, da natera ljude da mu oproste vetar, vlagu, svaku ružnu misao. Sve je blistalo.
  Čak i istina, pomisli doktor. Nije izgovorio to.
  – Zakasnićeš – reče mu apotekar koji je stajao iza njega.
  – Ovakvi dani su prava retkost – reče on.
  Svetlo je bilo silovito, kao da nešto traži, možda otplatu duga.
  – Šteta je sedeti zatvoren u nekoj sobi – reče Lonati.
  Ili u kovčegu, pomisli.
  – Da – reče apotekar.
  Zaista je bilo šteta, ali drugačije se nije moglo. Doktor ode, njegova senka izduži se na kamenim pločama.
  – Idi, idi – našali se apotekar – idi da izlečiš čovečanstvo!
  Lonati se osmehnu. Pomisli na apotekara koji kroti lavove. Okrenu se.
  – To sredstvo za jačanje... – reče.
  – Da ti ga napravim?
  – ... daj ga vetru, vidiš da mu treba.
  Apotekar se nasmeši.
  – Duhovito – reče.
  Čekaonica je bila poluprazna. Kad je te večeri doktor izašao, vazduh je bio hladan, senke upadljive, oštro isklesane pod metalnim svetlom. Vetra više nije bilo, ipak – Lonati nije znao kako to da objasni – i dalje ga je bilo. Nazreo je obrise napuštenog psa iza jednog ugla, spremnog da zalaje, da pojede nešto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:39 pm

5.


  Vazduh je otežao od Elzine ćutnje. Predsoblje izvesnih razmišljanja. Njene banalne reči – jesi li gladan, hoćeš li još, jesi li umoran – način da isprati poslednje večernje svetlo pred noćnu tminu. Te večeri nisu uključili televizor. Ona ostade da sredi kuhinju, on ode u dnevnu sobu da odsedi pola sata u fotelji. Pre nje je otišao u spavaću sobu. Čuo ju je kako se opruža pored njega, u mraku. Znao je da i ona, kao on, leži otvorenih očiju. Nepomični kao živi mrtvaci.
  – Imaš drugu ženu – reče Elza. Glas je bio njen, ni ljutit ni potresen. Elzin glas.
  Doktor se nemo osmehnu. Zamisli svoje zube obasjane svetlosnom trakom. Prizor je bio zlokoban, mrtvac koji je smeje. Uhvati je za ruku.
  – Dušo – reče.
  Stegnu je.
  Zaspaše.
  Kad se probudio ispod sivog neba koje kao da je htelo da se uvuče u sobu, doktor je objašnjavao.
  – Još nekoliko dana i sve ćeš saznati – rekao je.
  Uto zazvoni telefon.
 
 
 6.


  Elza je bila kao jedan od onih poslednjih listova te jeseni, tako ju je doktor usnio. On se javio na telefon. Bila je to Laura Galimberti. Klaudija ju je malo pre toga zvala da je obavesti da se sutra vraća kući.
  – Sa onom – reče Laura. Drugom. I hoće da razgovaraju s vama. Zadužile su je da im zakaže sastanak.
  – Sad me je strah – reče Laura.
  Oseća se, pomisli doktor. Glas joj se pretvorio u dečji.
  – Budi bez brige.
  – Pomozite mi. Šta hoće od mene?
  – Ne znam – reče doktor. – No u svakom slučaju, ti ne treba da brineš.
  – Rekle su mi da vam prenesem da postoji mnogo toga što vi ne znate u vezi s mojim ocem.
  – Kaži majci da ću, ako joj odgovara, sutra uveče doći kod vas, oko sedam i petnaest – reče doktor.
  Onda je zamoli da ne brine, reče da joj se ništa ružno ne može dogoditi. Da treba da razmišlja o tome da su sve bliži istini.
  Pošto je prekinuo vezu, Lonati načas ostade pored telefona. Dok se vraćao u spavaću sobu, pokušao je da uhvati nit te misli, te slike iz sna, slike Elze kao jednog od poslednjih listova te jeseni.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:39 pm

Dvanaesti novembar



 
 
 1.


  Apotekar ga je verovatno poslušao i dao vetru to čuveno sredstvo za jačanje. Lonati je izašao da obiđe nekoliko pacijenata. Mali oblaci, visoki, brzo su menjali oblik. Doktor potraži neki u obliku psa. Ne vide ga. Snežni prah podizao se s planinskog vrha naspram njega. Vazduh je štipao. Elza ga je molila da obuče kaput umesto kišnog mantila. Popustio je, da je ne bi dodatno zabrinuo. Mnogo mu je bilo žao svoje žene tih dana, nije mogao da sačeka da se sve okonča i da joj ispriča svaki detalj. Osećao se nespretno u kaputu, kao da je imao kostim na sebi. Otišao je u dve kućne posete u starom delu varoši. Hladne kuće, male i neuredne, s mirisom supe. Rublje prostrto na čeličnoj žici razvučenoj u kuhinji. Produžio je šetnju iako više nije imao poseta. Šetao je duž jezera tražeći među preostalim lišćem platana onaj koji najviše liči na njegovu ženu. Nestrpljivo je čekao veče da se sastane s Klaudijom i onom drugom i da razjasni slučaj. Onda će postupiti po sopstvenom nahođenju, odlučiće. U mislima je prešao ceo slučaj, onako kako ga je on izgradio. Bio je besprekoran. Ali dovoljna je bila sitnica, jedan znak pitanja, da se sve sruši. Danima se vraćao tim mislim. Bio je iznuren. Od njih, od vetra, od izmišljenog psa koji ga je čekao iza ugla. Od pomisli na to da je previše nepromišljeno uklonio taj znak pitanja iza svojih sumnji. Zaputio se prema kući, bilo je deset prepodne. Znao je da Elza sprema stan, da mu neće postavljati pitanja, da će ga u najgorem slučaju pitati šta želi za ručak, da se sobe u kući kupaju u svetlosti koja je Lučanu sada uskraćena.
 
 
 2.


  Nije mu zalogaj hleba skrenuo u dušnik. Elza ga je gledala kako bledi, pitala ga je da li mu je loše. Doktor reče ne, samo mu se zalogaj hleba zaglavio u dušniku. Zapravo je imao napad angine. Osetio je kako mu se grana uz ruku i vrat. Ustade, ode do prozora, okrenu leđa Elzi, pogleda napolje. Ako bol ima svoj oblik, ovaj je u obliku pauka. Zazvoni telefon. Oštrije nego inače, pomisli doktor, možda zato što je vazduh prozračniji. Kako čovek može da razmišlja o takvim stvarima uprkos bolu, za njega je bila misterija.
  – Ja ću se javiti – reče.
  Elza ga pogleda, primeti da mu je čelo orošeno znojem.
  – Ne mogu više da izdržim – reče.
  Pauk se zadovoljio, šćućurio se u grudnom košu, povlačeći pipke. Ali telo mu je bilo crno, krst nacrtan na leđima.
  Reče: – Molim – i ne dobi odgovor.
  Bol se spustio, premestio se na ulaz u stomak. Lonati proguta istovremeno kad je prvi žeton skliznuo u aparat s druge strane. Doktor izbaci vazdušni mehurić, bol uminu. Pauk mlitavo pade i nestade.
  Još jedan žeton, pa još jedan. Lonati je odmakao slušalicu od uva. Elza se pojavila u hodniku, gledala ga je. Pogleda i on nju. Razmišljao je kako ništa ne razume. Nemoguće je da ga zove ona druga. Druga, ona za koju je mislio da je druga, sad je u kolima ili u vozu s Klaudijom. Shvatio je da ništa ne može da objasni Elzi. Iz telefona je dopirao signal da je linija zauzeta, neko je prekinuo vezu. Prekinuo je i on. Elza se vratila u kuhinju. Razbila je tišinu zveckanjem tanjira koje je sklanjala sa stola. Doktor ode u dnevnu sobu, sede u fotelju. Razmišljao je o znaku pitanja koji je uklonio. Pomisli na večerašnji sastanak. Možda bi bilo bolje da se spremi, možda bi bilo bolje da počne malo da strepi od toga. Elza bi mogla da mu pomogne, jedna od retkih jesenjih liski koje još stoje na platanu.
 
 
 3.


  Petnaest do tri. Lonati je bio na vratima stana. Ponovo je obukao kaput. Zatvori vrata za sobom, siđe niz nekoliko stepenika, zastade i vrati se. Elza je bila u kuhinji, uključila je radio i nije ga čula kad je ušao. Kad joj je prišao s leđa, trgla se. Okrenu se da ga pogleda. U pogledu joj blesnu strah. Strah od njega, pomisli načas, a onda potisnu tu misao.
  – Prepao si me – reče.
  – Izvini – odvrati on.
  Radio je bio podešen na jednu švajcarsku stanicu u italijanskom govornom području. Elza ju je često slušala, naročito vremensku prognozu: nikad nisu grešili.
  – Moram nešto da ti kažem – reče doktor.
  Loše vreme ponovo će pogoditi Engadinu i Južne Alpe, govorio je spiker.
  – Slušam te – reče Elza.
  Zapravo, verovatno ću prilično zakasniti.
  Elza sede, prebledela je.
  – Dobro me slušaj – reče doktor.
  I on sede. Odzvonilo je tri. Radio načas zamuknu, a onda se program nastavi najavom prve epizode neke komedije.
  – Možda će mi zatrebati tvoja pomoć – reče doktor.
  Elza je i dalje ćutala. Oglasila se špica komedije, neka pesmica iz četrdesetih godina.
  – Ako se ne vratim do pola devet, najkasnije do devet, i ako ti do tada ne budem ni telefonirao, moraćeš da obaviš jedan poziv.
  Pesmica je bila „Zaljubljeni pingvin“.
  – Kome? – upita Elza.
  Špica se završila, no melodija mu je i dalje odzvanjala u glavi. Ali sporije, kao da se umorila.
  – Apotekaru.
  Kao da su se pevač i muzičari umorili, reči su im se prelivale preko usana, note ispadale iz instrumenata.
  – Šta da mu kažem? – upita Elza.
  – Samo mu telefoniraj. Shvatiće.
  Elza ustade, isključi radio. Ali zaljubljeni pingvin i dalje je plesao u njoj, spori valcer, valcer smrti.
  – Šta se događa, Karlo?
  Doktor provuče prste kroz kosu. Elzu je obuzimao strah od čudovišnog zaljubljenog pingvina skrivenog u kući, mračnog i tihog. Neko vreme je stajala ispred prozora, za sat vremena počeće da se smrkava.
 
 
 4.


  Apotekar zviznu. Reče: – Što smo tajanstveni!
  Onda ga kroz smeh upita treba li da dođe naoružan.
  Lonati mu je upravo bio objasnio da, u koje god doba da ga Elza pozove, mora da mu učini uslugu i ode da ga potraži u kući Galimbertijevih.
  – Onda, s oružjem? – ponovio je, i dalje se smejući.
  – Možda – reče doktor.
  – Neću te više ništa pitati, ionako mi ne bi odgovorio – reče apotekar.
  – Sve u svoje vreme – ućutka ga doktor.
  Kasnio je, što mu se retko kad dešavalo. Pre nego što je ušao u ambulantu, zastao je da pogleda krajolik, svetlost gotovo belog sunca, nepomičnu liniju jezera, tišinu i tminu njegovih dubina. U čekaonici je zatekao uobičajeni žamor i mnoga poznata lica.
 
 
 5.


  U četiri popodne već se smrklo. Doktor uključi stonu lampu. Pacijenti su se smenjivali, neprekidno i jednolično. Slušao ih je misleći na sastanak koji ga očekuje. U pet je čuo zvona, bilo je vreme za misu. Znao je da će imati pola sata mira. Hteo je da ih posveti razmišljanju o onome što će se dogoditi, ali nije mogao. Nije uspevao da osmisli neku ideju, da zaustavi neku misao. Gledao je u nebo, sivi tonovi prerastali su u crno, i čekao je pola šest, kraj mise, kad će čekaonica ponovo oživeti.
  U sedam je završio. Došao je u iskušenje da telefonira Elzi, ali je odustao. Ne bi znao šta da joj kaže, samo bi slušao njen glas, njeno „Molim!“, ponovljeno, uznemireno. Samo bi je uplašio. Zaključa i izađe. Apotekar frknu.
  – Mnogo posla danas, a? – reče.
  – Krivo je vreme – odvrati Lonati.
  – Još neka uputstva? – upita apotekar.
  – Ne.
  – Dobro.
  – Dogovorili smo se – reče doktor.
  Apotekar se protegnu.
  – Ne brini.
  Lonati izađe.
  Napolju se već spustila noć, blistava, mirisna. Svetla na nebu i na suprotnoj obali, dim iz dimnjaka poput oblaka koji brzo nestaju u tmini.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:39 pm

6.


  Zaputio se duž jezera. Dobro je zakopčao kaput. Bilo je hladno. Pomisli na svoje srce, na pauka koji se skriva u jednoj komori, gmiže tamo–amo i povremeno pruža pipke kako bi se protegao, kao što je to maločas uradio apotekar. Zavuče ruke u džepove, uzalud, kao i obično, negde je ostavio pilule. Podignu revere kaputa. Da je vreme bilo loše, otišao bi pravo Klaudiji. Međutim, Švajcarska je pogrešila u prognozi. Deset minuta gore–dole, neće ništa promeniti. Hodao je razmišljajući o dubokom nebu i nepomičnom jezeru. U vazduhu je osećao neku neizvesnost, gotovo predosećanje. Možda je on svojim mislima nametao takav utisak o toj večeri. A možda Švajcarska nije pogrešila, možda se ponovo sprema vetar ili sneg.
  Posle šetališta uz jezero, naišao je na park. Samotna, nedaleko od jedriličarskog kluba, stajala je telefonska govornica. Prišao joj je, stao. Ko mu je telefonirao tog popodneva? Ko, ako su Klaudija i ona druga u to vreme putovale?
  Produžio je. Dovoljno je odlagao. Prošao je pored reke, stigao do zgrade Galimbertijevih, popeo se uza stepenice, polako, sećajući se napada angine koji ga je pogodio nekoliko sati ranije. Na stepeništu ga dočeka tišina koja je mirisala na kuhinju, dva elementa koja su ga naterala da istražuje. Tišina i miris. Pozvoni, a Laura mu odmah otvori, kao da ga je do tog trenutka čekala iza vrata.
  Doktor je pogleda, vide pauka, crnog, sklupčanog. Shvatio je da se nešto dogodilo.
  I zaista, Laura mu reče: – Došlo je do izmene plana.
  I ona je imala kaput na sebi, spremala se da izađe. Lonati se pomeri s praga. Iz stana je dopirao hladan vazduh, kao da su ostavili otvorene prozore.
  – Što znači? – upita.
  – Nisu došle ovamo – odgovori devojka.
  – Zašto?
  Znao je da mu neće odgovoriti.
  – Ne znam.
  Mogao je da ode, da sve napusti, i pauk bi mirno otišao.
  – Gde su?
  – Kod one. U Dongu.
  Još je imao vremena da se pozdravi s devojkom, kaže joj da je bila u pravu, da nije vredno truda.
  – Ne znam šta da radim – reče, međutim, Laura.
  Nekada ju je držao u naručju, pomisli on. Video ju je onakvu kakva je. Sama, u toj hladnoj kući. Možda izložena opasnosti.
  – Moramo da idemo – reče.
  Ako se pauci smeju, njegov se nasmejao: žutim, ljigavim smehom.
  – Bojim se – reče Laura – kao da predosećam nešto...
  – Gluposti – reče doktor. – U svakom slučaju, mogu i sam da odem.
  Laura odmahnu glavom.
  – Ne, poći ću s tobom – reče, ponovo prešavši na ti.
  – Uzećemo kola mog oca – dodade. – Brže ćemo stići.
  Lonati se okrenu i pođe. Razmišljao je o šolji bele kafe koju je jedne večeri, odavno, tražio od Elze za večerom, a ona ju je napravila, smejući se i pitajući ga da nije možda podetinjio.
 
 
 7.


  – Zdravo, doktore.
  Laura je ponudila da ona vozi, a on se nije protivio. Ništa više nisu rekli jedno drugom. Varoš je već bila iza njih. Devojka je vozila sigurno, možda previše sigurno. Put je mestimično bio mokar. Doktor je zaustio da joj kaže nešto, da uspori, da se smiri, da se ne plaši. Tako nešto. Glas ga pogodi s leđa.
  – Zdravo, doktore.
  Osetio je topao dah na potiljku. Još pre nego što je čuo reči, osetio je njihov ton. A u tonu se naslućivalo izvesno žaljenje ili opraštanje. Nešto konačno. Onda začu reči, poveza ih s tim tonom. Pauk se probudi, onaj list se otkinu s platana. Prepozna glas. Bio je u klopci. Sad je spoznavao istinu. Drum je grabio pred njegovim pogledom. Laura je sve brže vozila, u krivine je ulazile s razoružavajućom sigurnošću. On načini pokret kao da će se okrenuti.
  – Ne mrdaj – reče glas. – Ostani tako još samo jedan trenutak.
  Oseti ubod u vrat, u visini sedmog vratnog pršljena. Zatim i blago peckanje, osećaj da mu mesto uboda otiče. Na tom delu puta nije bilo tunela, ali doktoru se učini da je jezero nestalo, da neba više nema. Mimoišli su se s jednim automobilom koji ih isprska prolazeći kroz baru. Laura uključi brisače.
  – Žao mi je – reče apotekar.
  Stare istrošene četke brisača pravile su buku. Doktor prinese ruku vratu. Na mestu uboda injekcije koža je bila topla, naticala je. Okrenu se, pogleda apotekara u lice. Polovina lica bila mu je u mraku. Druga polovina mu je bila izobličena uobičajenim poluosmehom. Liči na Gutača vatre iz Pinokija, pomisli doktor.
  – Na tebe zaista nisam ni pomišljao – reče.
  Laura je vozila zureći preda se, ne odvajajući pogled s puta. Brisači su i dalje škripali po vetrobranskom staklu. Doktor je imao osećaj da mu ceo vrat otiče.
  – Šta je to bilo? – upita.
  – Zaustavi to čudo – naredi apotekar.
  Laura posluša, brisač zamuknu.
  – Onda? – uporan je bio Lonati.
  – Jedan moj zgodan recept – reče apotekar. – Kao i pilulice.
  Nije baš sredstvo za jačanje, dodade.
  Dopamin, reče zatim. Uz dodatak jednog začina, tek da dobije na ukusu.
  – To jest? – upita doktor.
  – Nerfalin – odgovori apotekar.
  Lonati pomisli na jedan sedativ. Pogleda Lauru.
  – Znaš li šta može da mi se dogodi? – reče.
  Laura ne odgovori. On joj ipak reče. Objasni joj da bi ta kombinacija lekova mogla opasno da mu podigne pritisak. Laura je stiskala usne, vozila i ćutala.
  – Moglo bi da se desi i nešto gore – reče apotekar.
  Ušli su u Koliko, poslednju varoš pre prelaska na drugu obalu. Ponovo je počela kiša. Brisači opet zaškripaše po vetrobranu. Doktor nazre neki sat, bilo je osam i pet. Najkasnije za sat vremena, Elza će telefonirati u apoteku. Niko joj neće odgovoriti. Ko zna šta će uraditi. Očajavaće, uporno će nastaviti da zove. Ili će posumnjati, reagovaće, učiniće nešto. To mu je bila jedina, poslednja nada. List na drvetu. Osećao je prve znake bola, težinu u ustima i stomaku, pauk koji se budi i mili uza zidove njegovog srca. Video je dan krštenja Laure Galimberti, proslavu održanu jednog toplog i sunčanog popodneva, terasu restorana, žene s neverovatnim trajnim frizurama.
  – Nije mi dobro – reče.
  Dongo je još bio daleko. Laura ubaci u viši stepen prenosa, ubrza, kola skoro poskočiše.
  – Da mu je nisi prerano dao? – reče.
  Kao da je nikad do tada nije čuo da govori, doktor joj ne prepozna glas.
  Apotekar frknu, njegov dah topao od konjaka okrznu mu potiljak.
  – Dosadilo mi je da se krijem ovde pozadi.
  Da sedi stisnut, pre svega, u neudobnom položaju. Da, možda je trebalo da sačeka još nekoliko minuta. Ali sad je gotovo.
  – Ti misli na vožnju, ne obraćaj pažnju ni na šta drugo – reče.
  Kiša je dobovala po vetrobranu. Doktorovo čelo presijavalo se od znoja. Zavali se, nasloni glavu, bezuspešno pokuša da diše duboko. Jednom rukom pretraži džepove sakoa. Apotekar nasluti šta Lonati traži.
  – Nisi se setio da ih poneseš sa sobom – zacereka se.
  Disao je kratko, plitko. Činilo mu se da svetlo svetiljki kraj puta ostavlja za sobom trag u mraku.
  – Sad imam pravo da znam – reče, otkidajući reči jednu od druge.
  Apotekar uzdahnu.
  – Prištedi dah – reče. – Nikad nisi imao pravo da znaš – dodade.
  Toliko puta su pokušali da mu to utuve u glavu.
  – Nije vredno truda, sećaš se?
  Laura stegnu volan.
  – Sad ima pravo – reče.
  Doktor joj ponovo nije prepoznao glas. Zausti da joj to kaže, ali oseti probadanje. Ako pauci imaju nokte, njegov mu je upravo zario jedan u srce.
  – Dobiću infarkt – reče.
  Prvi put mu zadrhta glas. Ostavljali su iza sebe most na Pasu.
  – Kuda idemo? – upita.
  Toliko slabašno da ga nijedno od njih dvoje nije razumelo.
  – Ispričaj mu ti, ako ti je stalo da je zna – reče apotekar.
  Laura ponovo nagazi papučicu za gas.
  – Ali požuri – opomenu je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:40 pm

8.


  Treba početi od one iz Orije, reče Laura. Klare. Njen otac ju je upoznao pre nekoliko godina, iz poslovnih razloga. Tada su počeli da se viđaju, postala mu je ljubavnica. Zvanična ljubavnica, uz Klaudijinu saglasnost.
  Klaudija Galimberti nije morala da istražuje da bi otkrila tu vezu. Lučano joj je otkrio, stavio ju je pred svršen čin. Jedne večeri, pred nekim članovima porodice, uzmi ili ostavi. Klaudija je umela da računa, pristala je na kompromis. Čak ju je i upoznala, viđale su se. Postale su prijateljice.
  Iz doktorovih grudi ote se težak uzdah, bučan.
  Laura prekinu priču.
  Apotekar se zakašlja.
  – Nastavi – reče. – Požuri.
  – Umirem? – upita Lonati.
  Dobro je znao da je tako.
  – Još ne – odgovori apotekar. – Ali ti požuri – ponovo reče obraćajući se devojci.
  – Tek kasnije pojavila se ona druga – nastavi Laura.
  Treća žena u Lučanovoj igri. Ona koja je telefonirala, ona koja nije govorila. Ona koja je naručila umrlice, „posle duge i teške bolesti“.
  – Ko je ona? – promrmlja Lonati.
  – To je najbolji deo – reče Laura turobnim glasom.
  – Ne znamo – reče apotekar.
  Put se presijavao od kiše. Voda je silovito dobovala po vetrobranu. Jedna za drugom, smenjivale su se puste varoši. Poneki osvetljen prozor na kućama, kao da su vlasnici zaboravili da ugase svetla.
  – Nadali smo se da ćeš ti to otkriti – reče Laura.
  – Svuda si zabadao nos, zanemarivao si naše savete da odustaneš. Zato smo u jednom trenutku zaključili da si upravo ti taj pas koji treba da je iskopa – reče apotekar.
  – Međutim, nisi uspeo – dodade Laura.
  Doktor pomisli na svoje srce. Više nije video pauka. Video je crvenu loptu, naduvanu. Zamislio je muziku koja se pretvara u pištanje.
  Klaudija se otvoreno sukobila s njim. Lučano je poricao. Onda je, suočen s očiglednim dokazima, odbio da kaže ko je ona. Klaudija je procenila to kao loš znak. Lučano se možda zaljubio, bila je spremna da trpi drugu ženu u muževljevom životu, ali ne i drugu ljubav. Lučano je počeo da krijumčari novac. Za nekoga kao što je on, s pristupom najrazličitijim okruženjima, od banaka do krijumčara, nije postojalo ništa lakše. A Švajcarska je na dva koraka odavde.
  Kad se Klaudija uverila da Lučano prebacuje preko granice deo njihove imovine, shvatila je da je došao trenutak da nešto preduzme.
  Samo jedno je mogla da učini.
  Razgovarala je sa onom drugom, onom iz Orije. Dogovorile su se. Trebalo je da procene zgodan trenutak da krenu u akciju, da sačekaju.
  Stigao je, one večeri.
  Te večeri Lučano je otišao u gostionicu Orija. Bio mu je to poslednji odlazak, sudeći po njegovim namerama. Zaista je bio poslednji, iako on to nije tako zamišljao. Pripremio je zgodnu pričicu za rastanak od Klare, začinjen pozamašnim čekom. Klara je glumila komičnu ulogu svetske žene. Pre ili kasnije, sve se završi. Zajedno su večerali, kao mnogo puta do tada. Beležnik je jeo, pio, plesao. Mnogo, možda previše. Bio je euforičan, do te mere da je zahtevao da plati račun za tu poslednju večeru. Video je nov život pred sobom. Dok je izlazio spremajući se da pođe kući, osetio je blagi bol. Klara je sačekala da on ode, a onda je telefonirala Klaudiji. Moglo se dogoditi i da umre usput. Tako bi se sve spontano razrešilo, sve bi došlo na svoje mesto.
  Međutim, uspeo je da stigne do kuće. Ušao je bled, izobličen, izmučen. Klaudija ga je čekala.
  – Marko i ja smo bili u krevetu – reče Laura.
  Klaudija mu je, a ne ona, pomogla da se opruži na krevet. Onda mu je dala pilule.
  – Bombonice – reče apotekar. – Sećaš se?
  Dovoljna je jedna laž, pomisli Lonati, dok mu je ruka u ljubičastoj rukavici stezala srce, neka druga ruka.
  – Mogao si da me slažeš – prošišta.
  – Tada je... – reče apotekar.
  Tada je već bio postao njihov pas, više nisu želeli da ga izgube iz vida, morao je da ih dovede do istine. A priznanje da su pilule bile od šećera, bio je još jedan način da ga podstaknu na lov, na istrajnost.
  Tabla koja je najavljivala Dingo pojavila se i iščezla u istom trenutku. Jedan prst za drugim, iz ljubičaste rukavice izvirivala je šaka čvornovatih prstiju i izgriženih noktiju.
  – Niste mogli jednostavno da ga ostavite da umre? – reče doktor.
  Zašto su ga zvali te noći?
  – Skoro smo stigli – reče apotekar.
  – Požuri – dodade. Nedostajao je još jedan delić priče.
  – Ja sam te zvala, sećaš se? – reče Laura. Zato što tada još nije znala celu priču. Klaudija joj je tek kasnije ispričala.
  – One večeri pre našeg odlaska u Oriju.
  Naterala ju je da izabere kome će se prikloniti.
  Lonati iskrivi lice u ružan osmeh.
  – Izabrala si da budeš saučesnik u ubistvu – reče.
  – Koje si ti potpisao kao prirodnu smrt – naglasi apotekar.
 
 
 9.


  Elza je čekala do devet, kao što joj je naredio. Ostalo je još dvadeset minuta. Prve kapi kiše, nošene vetrom, počele su da dobuju o prozorska okna. Nije želela glasove i žamor u tom čekanju. Radio i televizor bili su isključeni. Ni iz ostalih stanova nisu dopirali zvuci. Povremeno bi prošao neki auto, kao da je klizio niz ulicu. Nije imala misli. Pogleda na sat. Još petnaest minuta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:40 pm

10.


  Ostalo je još petnaest minuta kad je Laura ugledala putokaz za gostionicu Orija i auto poskoči. Zanese se u stranu. Laura naglo okrenu volan kako bi ga zadržala na putu.
  – Šta to bi? – upita apotekar.
  Laura prebaci u niži stepen prenosa, uspori.
  – Ne znam.
  Apotekar opsova. – Hajde da požurimo – reče.
  Ostalo je malo vremena, ruka je stezala. Trebalo je iscediti to tvrdoglavo srce. Ali ne tu, u kolima: u gostionici. Jedan lep infarkt u gostionici, tokom obilne večere.
  – U kojoj si uživao sa svojom ljubavnicom.
  Doktor je spustio glavu na naslon, pustio je da padne u stranu. Video je obrise planina iste kao one večeri, oštre, zle, nemilosrdne.
  A sirota Elza oplakaće muža nevernog pod stare dane koji je, uprkos bolesnom srcu, odlučio da se prepusti raspusnom životu.
  – Mora da sam probušila gumu – reče Laura.
  Nije ostalo još mnogo do skretanja na put koji vodi do gostionice.
  – Isuse! – obrecnu se apotekar.
  Lonati nije mogao da dokuči da li su se oblaci spustili do sredine planinskih obronaka ili mu se zamaglio vid.
  – Ne mogu da upravljam kolima – reče Laura.
  – Nastavi! – reče apotekar.
  – Nemoguće je – odvrati Laura.
  Nemoguće je tu, na asfaltu. Bilo bi još teže na zemljanom putu koji vodi do gostionice, blatnjavom od kiše.
  – Onda ćemo ga odvesti peške pre nego što crkne ovde – uzviknu apotekar.
  Svetla gostionice Orija bila su prigušena, žućkasta.
  Laura zakoči, ugasi motor. Apotekar izađe, proveri gume. Prednja desna je ispustila, felna se ulubila. Ponovo opsova, pokaza Lauri da izađe.
  – Brzo! – reče.
  Doktor je jedva držao oči otvorene. Ne toliko zbog bola, koliko zbog osećaja težine, tog stiska koji mu je pritiskao grudni koš i onemogućavao mu da diše punim plućima. Svež vazduh koji je prodro u kola donese mu trenutno otrežnjenje. Pomisli kako treba da uskladišti što više vazduha, a onda da ga ispusti s krikom upomoć.
  – Hajde – reče apotekar i sagnu se da otvori vrata kako bi Lonati mogao da izađe.
 
 
 11.


  Laura ju je prva videla.
  Tamnoplavu treperavu svetlost. Približavala se umerenom brzinom. Učinilo joj se da ju je gledala beskrajno dugo. Oslušnu brujanje motora koji je usporavao. Onda je vide i apotekar. Auto se polako zaustavi iza njih. Izađe jedan čovek u uniformi, pozdravi se prinevši ruku šapki. Lonati ugleda nekoliko kapi kiše kako mu se otkidaju s oboda kape. Ugleda osmehnuto lice.
  – Treba li vam pomoć? – upita.
  Vazduh koji je doktor nakupio u plućima pretvori se u taj vrisak. Iz usta mu izađe oblačić pare. Lonatiju se učini da ima oblik pauka.
  Bilo je devet.
  Elza je okretala broj apoteke. Jedan mali pauk prelazio je preko zida, žena ga je gledala kako skreće prema ćošku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Mustra taj Uto Sep 04, 2018 12:41 pm

Beleška o autoru


  Andrea Vitali, lekar i pisac, rođen je 1956. godine u Belanu, na istočnoj obali jezera Komo. Objavio je četrnaest romana do sada. Njegove knjige prodate su u dva miliona primeraka i ovenčane najuglednijim književnima nagradama Bankarela, Kampijelo, Grincone Kavur. Vitali je miljenik publike i književnih kritičara, koji svako njegovo novo delo najavljuju kao događaj godine. Roman Posle duge i teške bolesti prodat je u sto hiljada primeraka.
  Svojim romanima, zabavnim i inteligentnim, Andrea Vitali oživeo je italijansku komediju: vrtlozima živopisnih likova i iznenađenja, dočarava najistinitiju, neodoljivu Italiju, a njegovi čitaoci s nestrpljenjem očekuju svaki novi roman.
  Na srpskom jeziku do sada su objavljeni njegovi romani: Gradonačelnikova kći (Laguna, 2008) i Modiskinja (Laguna, 2009).
 
 
  1⇒ Italijanska muzička grupa koja neguje tradicionalnu lombardijsku muziku. (Prim. prev.)
  2⇒ Aluzija na frazu iz Jevanđelja po Luki kojom se prekorevaju oni koji se bave tuđim nedostacima, ne videći sopstvene. (Prim. prev.)
  3⇒ Lat.: O prolaznosti života. (Prim. prev.)
  4⇒ Marka gorkog likera od artičoke s još dvanaest vrsta bilja. (Prim. prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Posle duge i teške bolesti

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu