Đorđe Balašević - Kalendar mog detinjstva

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Đorđe Balašević - Kalendar mog detinjstva

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 9:25 am

First topic message reminder :


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Đorđe Balašević - Kalendar mog detinjstva

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 9:55 am



- Znaš kad sam znao da će ova država propasti? Kad smo počeli da zaključavamo biciklove...
Doša Bančilo (Bančilov Dobrivoje, Briske, Doša Štamparac), važio je za ozlojeđenog tipa, a nije ni čudo?
Posle rata su mu od velike i uspešne porodične štamparije Bančilovih ostavili jednu jedinu presu, i to tek kad im se učinila nepopravljivom, a kad je ipak nekako uspeo da je osposobi, davali su sve od sebe da ga održe kao primer privatnika koji ni izbliza ne može da se meri sa društvenim štamparijama, jer su u njima (njegove bivše) mašine u rukama vrednih samoupravljača...
I onda su mu još ukrali i bicikl...
Tih godina to se dešavalo mnogo rede. Ne zato što je onda bilo veća sramota krasti, nego zato što je onda bilo veća sramota biti uhvaćen...
Iako su bicikli bili pretežno crni, ne samo da smo još iz daljine bez greške prepoznavali koji je čiji, nego smo i poneke bicikliste prepoznavali tek po biciklima? Čak i pred Štrandom su ostavljani bez brige da će nestati, bili su žigosani kao kaubojski konji, i teško biciklokradici koji se greškom dovoza pred salun u kom se zatekne vlasnik. Dobro, ne bi baš bio obešen, kao pravi konjokradica, ali bilo je trenutaka kad bi gotovo požalio što nije? Tako je jednom, na penal svim pecarošima iz ulice, niz dolmu naišao nesretnik na tek maznutom ˝dijamantu čika-Đokice Geometra, a taj bicikl je u našem kraju važio za ikonu na dva točka. Ispostavilo se da je čova samo pazario bajs, tobož ni ne pomišljajući da bi mogao biti ukraden, ali mislim da je otad uzimao fiskalni račun i kad kupuje semenke na utakmici?
- Nije mi toliko do bicikla... Koliko mi je žao onog zvonceta...
Doca Štamparac je i pred Štrand došao znajući da se tu nedeljom sjate svi gradski bicikli koji drže do sebe, kao što je već tog jutra i na Najlon Pijaci tragao za svojim odbeglim ljubimcem. Usput je zagledao svako mesto gde postoje oni gvozdeni štenderi za parkiranje dvotočkaša, osluškujući da li će se negde izlanuti ono prepoznatljivo zvonce?
Bio je Doša vrhunski slovoslagač, nema tu šta, ali izgovorene reči već nije umeo da složi tako vesto...
Tim zvoncem je, naime, prvi put u prolazu zvrcnuo lepoj Jevrejki koja je uvek rano odlazila sa korzoa. I normalno da ga nije ni pogledala? Živela je u ulici u koju se devojke ne vraćaju sa korzoa na neudobnoj štangli muškog bicikla? Zvrcnuo je učtivo i sutradan, pa još jednom, još stidljivije, i posle više skoro da i nije? Nije bio red. A onda joj je, koju nedelju kasnije, pobegao zadnji tramvaj, žurila je sa drugaricom ruku pod ruku, i on ih je sustigao, sasvim slučajno? A, poznavao je i tu drugaricu, još slučajnije, pa ih je kavaljerski otpratio dugom i opasnom pijačnom ulicom, gurajući bicikl kraj njih. I, ne znam koliko je ta ulica doista mogla biti opasna trideset devete, ali ako je i tada bila duga kao što je danas, onda do njenog kraja ispravan bicikl gura, umesto da ga vozi, samo onaj kog je zlo nateralo na to? A šta ćeš većeg zla od ljubavi?
Magije verovatno ni same ne znaju kako se dogode? U formulu uobičajenog razgovora samo kane neka presudna reč, osmeh, odblesak nekog uhvaćenog pogleda, i odjednom sve uzavri u toj epruveti. Tako se i on tek na pola puta kući setio da sad već može i da zajaše bicikl, i imao je precizan plan šta bi sve mogao sanjati te noći, ali u inat nije uspeo da zaspi? I, kako to već ide, onda se ona (opet u inat?) nije pojavila čitavog nesnosno dugog vikenda, pa ni sledećeg dana, ni dan posle, a kad je naredne srede najzad naišla kraj apoteke, gde bi obično u njenu čast zvonce sa jednog bicikla zazvonilo na sva zvona, opet ga nije ni pogledala? Ali prvo što je primetio bilo je da umesto tašnice pod miškom stiska plavi štepani jastučak...
I naravno da tu priču nisam čuo od njega...
Ne ume svako da ispriča svoje uspomene, ali, ako je sretan, onda ima nekog sa kim ih deli, a ko već ume da ih nacifra. Doša Bančilo je tako od tog dana imao teta-Irmu, a ona je imala još i Onu Drugaricu (koja se kasnije udala za mog Ćaleta?), i obe su bile kao stvorene za to...
Čudno, baš...
Nekad sam bio puno mlađi od Doše Štamparca, a sad skoro da i nisam?
Mislim da bih ovu naizgled konfuznu Tezu O Dodirujućim Generacijama ipak nekako uspeo da razradim preko klikera koji se pred kraj partije lagano zbiju oko roše, ali je možda mudrije da se suviše ne upuštam u to? Svaka priča u koju se umeša Vreme definitivno se do kraja zakomplikuje, a sem toga, ionako je već previše tih teza razumljivih jedino Klikerašima...
Prostijim, ili manje komplikovanim rečima, dok smo mladi, za svoju generaciju smatramo one rođene iste godine, kasnije to polako postanu i oni rođeni te decenije, a kad totalno omatorimo, neprimetno se stopimo u generaciju sa svima sa kojima smo živeli u istom vremenu? Nekad sam, dakle, bio puno mlađi od čika-Dobrivoja Bančilova, ali više i nisam toliko? Štaviše, čim malo utonem u dremež sećanja, Došu Štamparca smatram maltene vršnjakom?
Tako i poneka moja uspomena samo nečujno klizne crvenim tramvajem, poneka se, opet, pošteno naštrucka na taljigama, neku povuče lokomotiva, a neka se čak i gospodski provoza automobilom?
Ali uglavnom putuju okrećući pedale...
* * *

Kažu da se svako od nas može pronaći u nekoj bajci, u šta baš i nisam ubeđen, ali zato provereno znam da se ponekad bajke mogu pronaći u ponekom od nas? Nema sumnje da bi se Princeza Na Zrnu Graška, iz Andersenove priče, u puno čemu prepoznala u razmaženoj Princezi Na Sicu Bicikla iz naše ulice...
Da, i Mama je na posao redovno odlazila na svom bajsu, mada bi u nekoj igrici apdejtovanoj na današnju frekvenciju saobraćaja, teško prolazila i prvi level?
Moglo bi se reći da baš i nije bila neki biciklista? Mada je možda lepše reći da nije bila običan biciklista? A, u stvari, najlepše je reći da je bila neobičan biciklista...
- Proleti, k'o furija na točkovima, nit' koči, nit' kormani. Ako išta i vidi kroz te crne naočare?
Sama činjenica da je naočare za sunce do kraja nazivala ˝crne naočare˝, jasno pokazuje šta je Danilka Komšinica mislila o njima. Kod periferuša sličih njoj, postojalo je uverenje da se crne naočare nose samo na plaži (i to po mogućstvu ne na rečnoj?), i Mama je time što bi ih od prvog sunčanog dana najprirodnije nosila ulicom, šokirala Danilku i više nego kad bi se na Štrandu namazala kremom za sunčanje...
- A tek to? Ko se ovde ikad mazo? Pa, kod nas se oduvek pocrnjiva onako nasuvo... I, k'o da ja nemam tu ˝Niveju˝, mož' misliti? Al', zna se, to je da se nosi na more, posle lepo zaklopiš, pa čuvaš za dogodine! Meni, traje već šes'-sedam godina, i ništa joj ne fali...
Red bi bio da je ˝Nivea˝ za tih sedam godina vernosti nagradila Danilku bar doživotnim sledovanjem (za šta bi, po svemu sudeći, dve kutijice bile sasvim u redu?), ali onda se nije toliko polagalo na marketing. I u tome je komšinica bila neka vrsta preteče, sprovodeći u svakoj prilici osmišljenu negativnu kampanju protiv moje majke...
Zauzvrat, Mama joj je spuštala na svoj način, zloćkastim opaskama i uvijenim parafrazama, kao onda, recimo, kad je Danca zaradila plik pokraj nosa uzaludno pokušavajući da Matorog poljubi za Novu Godinu, i pored cigarete koju je zaglavio u uglu usana upravo u nameri da je spreči u tome?
- E, draga moja... Lepo kaže izreka: ko se jednom opeče... Opeći će se taj i drugi put?
Rekao sam već da se Danilka oduvek ložila na mog Ćaleta, i da je uporno pokušavala da ga cokne makar u dve jedinstvene prilike, za rođendan ili na novogodišnjem dočeku, ali on je pokazivao i veću upornost u izbegavanju tog poljupca. Izveštio se da tačno predvidi kad će ga startovati, i na vreme bi uposlio obe ruke, obično čašom i flašom, da, tobož, ne bi imao kako da skloni cigaretu? No, te godine je čestitarka malo cugnula, i spopadala ga sve dok joj obraz nije zacvrčao od žara, ali ni posle toga se nije potpuno kultivisala...
- S nekima moj Žarica izbegava da se cmače... Zbog brkova, valda?
Nema potrebe da naglašavam da moj stari nije nosio brkove, i da je i ta Mamina poruka bila adresirana na sledeću kuću sa neparnim brojem u našoj ulici? Nije toliko bitno ni to da je (naročito posle incidenta sa pikavcem na pecanju?) i pušenje sveo samo na nužnu samoodbranu od Dance, daleko je za ovu priču hitnije da se što pre vratim na detalj o Furiji Na Točkovima, jer to bi moglo štošta pojasniti?
Bicikl koji je moja majka donela u miraz, dakle, bio je vidno renomiranijih od ostalih, sa korpom na volanu i mrežicom na zadnjem točku, pa onda sa dinamom, moćnom niklovanom lampom, i, povrh svega, sa finim damskim sicem od meke proštepane kože. Za taj sic se na žalost ispostavilo da predstavlja nerešivi problem, jer, ma koliko da su se Ćale i Deda petljali oko njega, nikako nisu uspeli da ga spuste toliko da bi Mama konačno vrhovima prstiju mogla da dodirne tlo kad se zaustavi...
Ipak je naučila da ga vozi sasvim solidno, ali iz tog, i još nekog razloga, nikad do kraja nije naučila da sa njega i silazi kako treba? U savlađivanju te tehnike najdalje je stigla do iskakanja u pokretu, kad bi pustila da masivni bicikl jednostano ode svojim putem, što se nije moglo primeniti baš u svakoj prilici. Deda je govorio da će se šlogirati ako bicikli samo još jedared tako zvekne o kapiju, ali ona se, naravno, pravdala da to nikako nije do nje? Za Mamu se govorilo da je pravi majstor u tome da uvek nađe krivca za sve, ali ne znam baš? Da je zaista bila majstor, ne bi svaki put pronalazila Istog Krivca?
- A kako sam i mogla da naučim? Čim krenem da se zaustavljam, Žarica pritrčava da me ukeča?
Eto. Sad se otkrilo i ko bi to mogao biti onaj Još Neki Razlog, mada se dalo i naslutiti? Datiralo je to doduše još iz vremena kad joj se Ćale udvarao učeći je da vozi, pre rata, kad džentlmenski gestovi još nisu toliko upadali u oči, ali evo gde nas je dovelo?
- Krećem!
Prvih dvadesetak dana je redovno sa portirnice javljala kad polazi kući sa posla, da bi svi iz kontrole leta bili pripravni da je bezbedno prizemlje pred kućom. Nama je preostajalo samo da se molimo da će i tog dana Bog lično regulisati saobraćaj na raskrsnicama od Sajma do naše kuće, i da niko neće nailaziti putevima sa prvenstvom prolaza. Danas bi i suludim bajkerima sa betonskih poligona teško pošlo za točkom da bez zaustavljanja prođu sva ta nelogična ukrštanje širokih, sivom kockom popločanih ulica, i jeza me hvata kad samo i pomislim kako je ona to uspevala da izvede? Takođe će ostati tajna i kako je silazila sa bicikla dolazeći na posao, ali sumnja se da je tu uigranog saradnika i asistenta imala u iskusnom portiru Momčilu, a u prilog joj je svakako išao i prostrani parking ispred upravne zgrade, po kom je komotno mogla kružiti sve dok je izlapeli deda-Moma ne primeti...
Dolazak kući bio je daleko uhodaniji, kao što rekoh, a uz to još i dodatno olakšan kad je Mamino radno vreme revolucionarno pomereno za čitav čas kasnije. Najzad je i Matori, koji je dotle zajapureno stizao s posla u zadnji čas, dospevao da čak i nešto gricne pre akcije. Kod nas je ručak inače uvek počinjao tačno u vreme kad Deda Lazar počne da ruča, i obično bi baš usred pilećeg paprikaša sa knedlicama (kog na Majkinom meniju nikad nije bilo više od tri-četiri puta nedeljno?), zazvonio naš čuveni telefon, dugo vremena jedini u ulici...
- Krećem...
Trebalo joj je barem desetak minuta da stigne, ali Ćale je izlazio na ulicu čim bi nazvala. U komšiluku bi taj gest eventualno i prošao kao ljubav, supružnička pažnja, preterana brižnost (svejedno koje od ta tri, sve ih je podjednako zblažnjavalo?), ali dešavalo se da Matori bude na putu, ili se zadrži na sastanku, pa bi onda Deda Lazar preuzimao ulogu hvatača na prvoj bazi...
Tad bi to pre moglo proći kao ˝zaseda˝?
- Jel' ono ona!? Budiša, 'vataj je ti kod tog basamka! Ja ću ovamo kod kapije... A ti, Dejo... Ako samo krene da se provlači na tu stranu, tvoja je! Eno je! Eno je, paz' te!
Deda i Deja usplahirili bi se kao da treba da je spreče da prođe, a ne da joj pomognu da se zaustavi? I, dok se za Dedu tako ozbiljan pristup problemu nekako i podrazumevao, za svaku pohvalu je i to kako je komšija Šapurikin pristupao zadatku?
- Nemaš brige, Bracane... Samo nek proba!
Pomenuo sam već da je Deja jednom imao situaciju sa špricanom fasadom, nakon čega su i njega i bicikl špahtlom strugali sa zida. Posle je objašnjavao da mu je to, u stvari, pretovareni ceger malo povukao korman kad je od ćoška naglo skrenuo trotoarom, ali svima je bilo jasno ko je tu malo povukao? Uglavnom, izgubio je kontrolu i krenuo da pada ulevo, gde ga je na sreću pridržao slepi zid Šogorove Kuće, o koji se onako u pokretu oslonio više obrazom nego ramenom. Na nesreću, u strahu od blamaže da će biti viđen kako pijan pada s bicoša, nastavio je uporno da vergla pokušavajući da se vrati u balans, tako da je strugao facu o šmirglavi zid još dobrih nekoliko metara, sve dok se njome konačno nije potpuno nasukao na ispupčeni gipsani ornament...
- Da nije bilo tog falca, izvuk'o bi' ja ravnotežu, nema govora? Ovako sam se samo malkice oder'o po licu, ne bi ni primetio da se nisam navele brij'o...
Samo malkice? Takvu krastu u životu nisam video. Da se kojim slučajem našla pred komisijom za dodelu Oskara u kategoriji maske, verovatno bi odmah bila odbačena kao preterana? No, Komša je u svakom slučaju bio više nego upoznat sa procedurom u slučaju prinudnog sletanja s bicikla, i spremno je krenuo da skakuće u zonsku odbranu ispred svojih prozora, znajući da od te podmukle i pritajene fasade ponekad vreba najveća opasnost...
Budiša je već bio daleko opušteniji, ne samo zato što je važio za nenadmašnog krotitelja divljih bicikala, nego i zbog toga što mu je bilo dovoljno da sa basamka samo baci pogled ka Drumu, pre no što ležerno nastavi da na ogrisku jabuke traži jedini preostali gric...
- Ma, daj... Nije to Veronka, šta vam je? To je čika-Đokica geometar...
- E, jebeš ga? Pa, kad imaju isti-istacki bicikli!?
Mamin i čika-Đokicin bicikl bili su isti jedino po tome što su imali po dva točka, svi ostali detalji na njima bili bi iz cuga zaokruženi u igri ˝pronađite razlike˝. Deda uporno nije nosio naočare ulicom, govorio bi da je ionako video sve što je trebalo, ali sad je kao ježić čkiljio u pravcu iz kog je Mama trebalo da se pojavi. Jednom su se tako Presretači samo na trenutak zapričali pa im je promakla, posle čega su morali da čekaju dok ne napravi čitav krug oko kraja da bi se vratila...
- E, ono sad već mora biti ona!? Nema više ko!?
Budaš ga je pomalo sažaljivo pogledao...
Ako su im bicikli izdaleka, i naspram sunca, možda i bili isti-istacki, moja se majka od Đokice Geometra ipak vidno razlikovala, pa sve i da je obukao široku tufnastu suknju, belu čipkanu bluzu bez rukava, a preko ramena, onako poštarski, prebacio veliku letnju pletenu tašnu...
Koju nakon usledelog Dedinog prepada možemo zvati još i Velika Letnja Pletena Tašna Sa Pokidanim Kaišem?
-E, sad bi stvarno bilo dosta!?
Da je uvek samo Budiša prihvatao Mamin bicikl, niko ne bi ni primetio da tu postoji neki problem? Činio je to u par koraka, sa onim svojim brendiranim osmehom, što takođe nije zanemarljivo, no, onda su Deda i Deja iskakali iz busije kao hajduci, praveći paniku i nadižući larmu koja je već počela da uveseljava pojedine komšije. Kad je onda još i Danilka krenula da baš u to vreme redovno poleva ispred kuće, mojoj majci je bilo je jasno da mora preduzeti i taj sudbonosni korak?
- Eto! Ode moja tašna, dugo mi je i trajala? I, zar stvarno niko ovde nije sposoban da taj nesretni sic spusti pet santimetara? Pet santimetra! Ma... Idem kod pravog majstora, iz ovih stopa, nema više!
Deda i Ćale, koji se pojavio kad je najmanje trebalo, samo su se pokunjeno pogledali. Ne toliko zbog toga što je Mama poslednjom rečenicom potpuno diskvalifikovala njihove višegodišnje pokušaje da Nesretni Sic spuste za taj krucijalni pedalj, nego više zbog toga što su vrlo dobro znali da se to ˝pravi majstor˝ odnosi na jedno vrlo određeno ime, krupno ispisano na tabli iznad radionice na drugoj strani Druma...
Bence Karlo, bravar i precizni mehaničar...
* * *
Deda Lazar je jednom udario pešaka na pešačkom prelazu, što jeste strašno, ali ne tako strašno kao što zvuči. Nije ga udario autom, nego kišobranom...
Po dolasku kući je pokušao da to predstavi na svoj način, ali su dva kratka unakrsna potpitanja bila dovoljna da treće ni ne mora da se postavlja...
- Ona budala mi pokrljala kišobran! -Ko?
- Pa, Bence...
- Kako?
- Ovaj... Ramenom...
No, najveće zlo u svemu tome je ipak što je nastradali pešak bio upravo Majstor Karlo...
Njih dva su bili prijatelji još od vremena kad Deda ni blizu nije bio deda, i godinama su petkom igrali preferans u Zanatskom Domu. Za neupućene, preferans je kartaška igra koncipirana tako da, od tri igrača, u svakom trenutku dvojica igraju protiv jednog. U toku igre neprestano se menja koja su to dvojica, a koji taj jedan, ali kad bi uz Bracu i Majstor Bencea treći za stolom bio nadobudni Toda Beljanski, onda bi sve vreme ista dvojica igrala protiv istog jednog...
Tu je sve počelo, a tu se sve i završilo...
Po Dedinoj verziji, neko od Te Dvojice je odbacio pogrešnu kartu, ne zna se ko, samo se zna da nije on, ali to ionako već dugo nije važno. Važno je jedino da posle ponoćnog incidenta na pešačkom prelazu kod Zanatskog Doma, dotična Dvojica više nisu progovorila ni reč...
Vremenom, to je uključilo i članove njihovih porodica, pa se na kraju čak ni Benceova unuka Rozalija i ja više nismo u zabavištu javljali jedno drugom, nemajući blage veze zašto to (ne) činimo?
Inače, Majstor-Karlo je prvenstveno bio bravar, ali mu je diploma servisera pisaćih mašina davala za pravo da se predstavlja i kao ˝precizni mehaničar˝ što danas, sa pozicije čipova i memorijskih ploča, može zazvučati kao lažno predstavljanje, ali u ondašnjoj skromnoj ponudi je svaka drangulija sa dva šrafa i federom automatski spadala u mehanizme...
- Da je neko pametan pa da mu pošalje inspekciju, i nek ondak njima objašnjava šta mu je to ˝precizni mehaničar˝? Meću na te table štagod stignu? Precizni mehaničar? On je jedan običan šloser, eto šta je, ako je i to?
Deda bivšem prijatelju nikako nije mogao da oprosti što ga je od Onog Dana dodatno provocirao i time što nije hteo dalje da se svađa? Da nesreća bude veća, verovatno bi jedino Bene i uspeo da namesti i fiksira odlomljenu bambusovu dršku, jer mogao je da popravi sve što može da se pokvari, pa mu je samim tim i Ćale dugo vremena bio jedan od uglednijih klijenata. Na svoju žalost, posle ˝afere kišobran˝, Matori je morao više da se osloni na vlastito umeće, s tim što bi se na kraju obično ispostavilo da to i nije bilo toliko na njegovu žalost, koliko na žalost ostalih ukućana...
- Ne vredi, Veronka? Kao da ja ne bih spustio taj sic da ikako može da se spusti? I odneo bih ga dosad sto puta kod Bencike, ali... Dobro znamo da on neće hteti...
U tome smo bili nenadmašni? Da unapred znamo da će nešto loše ispasti, pa da to onda bolje ni ne pokušavamo? Od svih varijacija pesimizma (na koje je masovnije počela nailazi tek kad je promenula prezime?), Mamu je najviše užasavao upravo taj apriorni pesimizam, i siguran sam da je u glavi već sklapala sintagmu u kojoj su subjekti bili čekić i oho-lepak, ali je poentu ipak podesila na frekvenciju koja neće aktivirati naćuljene i osetljive Danilkine senzore...
- Jeste, Žarice... Naravno da mi znamo da on neće hteti... Ali red je da već jednom pitamo čoveka da li i on zna ˝da on neće hteti˝?
Ljutito je pogurala bicikl ka Drumu, mogla je doduše i da ga potera, ali je očito procenila da u ionako pipavoj situaciji nema potrebe da se Majstor Bence traumira i time što će mu prvo neko čudo grunuti o vrata, a onda još i ženica u crvenoj tufnastoj suknji kao čavka uskakutati u radionicu?
Tipično za takve prilike, Ćale je nepokolebljivo ostao dosledan svojoj kolebljivosti, pa je prvo pomislio da pođe za njom, onda je ipak zakoračio za Dedom u kuću, ali mu se to učinilo nelojalno prema Mami, i solomonski je rešio da je sačeka na Dejinoj klupi? No, čim je seo ukapirao je da će ga tu Danilka momentalno spopasti, pa se u panici dosetio da sve objedini u jednu radnju, da krene u susret svojoj svojeglavoj ženi, ali da na trenutak ipak uđe i u kuću, kako bi ostavio novine i torbu, što će, u krajnjoj liniji, goditi i njegovom sujetnom ocu?
- Žaro! Di si tol'ko zaost'o? Idi, bolje, i kaži joj da se ne jedi tol'ko zbog te tašne, odnećemo kod sarača, napravićejoj stoput bolji kajš od onih starih kajasa! I kreni već jednom, ne volem što je tol'ko nema, da je još i ne napadnu, kakvi su?
Neke stvari koje je Deda Lazar izgovorio leškareći na svom otomanu, bile bi mnogo prikladnije da su u istom položaju izgovorene na terapeutskom kauču? Matori se sa njim uvek solidarisao koliko je morao, ali na te reći je već i on prevrnuo očima, tačno onako kako bi to i Mama uradila da je tu? Šanse da bi poslovično učtivi Benceovi mogli nekog napasti, biti arogantni, pa čak i samo rezervisani, bile su podjednake šansama da Majka Marica u sledećoj rečenici neće pomenuti hranu?
- Stani... Ponesi bar parče pite s jabukama, ako ogladniš usput? Jako lepo mi je ispala...
Usput?
Izašavši iz naše kapije, Ćale je već mogao videti golubarnik na krovu radionice ka kojoj se uputio, a desetak koraka pre ćoška ugledao je i Mamu kako mu u susret nailazi bez bicikla. To je svakako bio dobar znak, ali do kuće je navodila razgovor na najbezveznije moguće teme, kažnjavajući ga što se ne usuđuje da i sam pita šta je rekao Majstor? Sem toga, nizašta na svetu ne bi propustila da to (sa dobro isplaniranim pauzama?) ipak interpretira tek pred Dedom...
- I tako... Odbrusio mi je da ne dolazi u obzir... da se dalje patim... I da je to, kako se njemu čini, jedna poprilična... sitnica... Ali da ima puno posla, pa nikako ne može da bude gotovo do... sutra... Negde oko deset?
A to je kod Majstor Karčija značilo u deset nula-nula...
Da bi ˝sitnica˝ bila urađena do tog vremena, morao je pošteno da porani, u to nema sumnje, ali zato ima sumnje u to da je uopšte i legao? U njegovoj bibliji je očito pisalo ˝ko tebe kišobranom, ti njega biciklom', i bilo je potpuno jasno da bi on Biroševoj Snajki začas preradio bicoš i da ide na tečni amonijak, samo da je tad to zatražila od njega?
* * *

Bila je to disertacija na dva točka...
Preradio je onaj deo rama koji koji reguliše visinu sica tako pedantno da sad sic nikako nije delovao kao nasađen, nego je imao čak i lufta da se spusti za još koji santimetar. Zatim, podesio je već legendarnu korpu da se može skinutu i zakačiti jednim jedinim potezom, i najzad, ono što je bilo gotovo fascinantno, kao bonus je namontirao i hromiranu nogicu na opruzi, kojom se sad bicikl jednostavno mogao parkirati bilo gde, bez oslanjanja na bilo šta...
Mama je sasvim razumljivo likovala, zemlju je sa sica doduše doticala jedva vrhovima prstiju, ali zato je punđom prosto pajala oblake. Da sve bude u stilu, i marka ˝triumph˝ je tek na onako uglancanom biciklu došla do punog izražaja...
- Pa? Šta velite?
Dugo nisu rekli ništa. Na svakom pristojnom kvizu vreme za odgovor bi isteklo davno pre nego što je Ćale najzad impresionirano zavrteo glavom, a Deda Lazar je taj deo odradio samo obrvama...
- Rek'o sam ja da to neće ići bez švajs-aparata? Eto... Može on kad 'oče? Majstor je to...
- Pa... Lepo vam i piše na onoj tabli...
Mama je bila duhovita na, recimo, specifičan način? U vreme kad se zbog pojmova kao što su ˝cinizam˝, ili ˝ironija˝, potezalo za rečnikom stranih reči i izraza, neko bi to domaćim rečima najverovatnije objasnio i kao ˝sitnu pakost˝?
Bracin ego je i bez te aluzije na Preciznog Mehaničara bio vidno uzdrman. To jest, barem onaj sektor ega zadužen za majstorisanje? Pravio se da ne primećuje išta osim sedišta, ali i sve žbice su bile ispolirane, ukrasna mrežica na zadnjem točku dotegnuta, dinamo tobož slučajno ostavljen u aktivnom položaju, da se odmah primeti da je i žaruljica u lampi promenjena...
- Nešto je on tu majstoris'o i sa brusilicom... Al' ne mogu da kažem... Ni ne vidi se skoro?
Kad se čak ni Majka Marica nije nadovezala ni na jedan od tih komentara, tišina je opasno počela da vuče na pijetet?
- Lepo, nema šta... Samo... Da imam takav strug... Možda bi' i ja to mog'o7.
Onda se potišteno zagledao u nogicu za parkiranje, analizirao šta je sve trebalo da se izvede da bi se namontirala, i rezignirano progunđao ono što su svi pomislili...
- Jest', vraga bi' mog'o...
* * *
Kad kažem da je Dunav nekad mirisao, to i meni zvuči sumnjivo? A mirisao je...
Nemoguće da sam to samo uobrazio?
No, ako i jesam, svaka mi čast? Onda sam stvarno dobar u tome? Jer, uz miris Dunava ide i stotinu nijansi zelene, razmazanih po šumovitom štafelaju obale, tek pokoja mrlja divlje kupine, tu i tamo, i potpuna tišina ranog jutra naznačena zvukom insekata i sporadičnim cvrkutom, kao navodnicima, tek da se zna da ta tišina i nije baš tako potpuna kao što se pravi?
Dalje, uz miris Dunava postroji se i niz istovetnih drvenih kućica, označenih bojama umesto brojevima, i nikad neću saznati da li su te boje zaista trebale ispasti tako jarke, ili su naprosto farbari pogrešno procenili da će ipak malo potamneti kad se osuše?
Sve odjednom sam ih mogao videti jedino sa vode, iz čamca opevanog Gospon Bandikonog ujaka Pere Baboša, kad bi se predveče vraćali iz ribolova sa nekog od uzvodnih rukavaca. Legendarni rečni vuk uvek se spuštao sunčanom desnom obalom, i tek bi na izlasku iz okuke pramcem nanišanio drečave bungalovčiće na drugoj strani, raširene kao šareni devojački veš između topola, jasena, i nekog drveća koje se ni međusobno nije raspoznavalo? Moguće je da bi na tom nabujalom lažnom ostrvu, davno sraslom uz kopno, svaka druga boja sem zelene delovala pastelno, ali jednostavne kućice od lesonita (za koje je projekat tajno prekopiran sa crteža klinaca iz zabavišta?), izgledale su usred te šume totalno bajkovito...
Kontraverzni Tetak Isidor imao je svoju teoriju o njima, po kojoj su se sedam patuljaka podžapali oko nečega, pa je posle svako nastavio da živi u odvojenoj kućici? Takođe je imao interesantnu teoriju i o tome oko čega su se to patuljci mogli podžapati, ali Tetka Ivanka ga je ućutkala pre nego što je stigao da kompromituje Snežanu...
Mama je govorila da bi takvu kolibu podiglo Četvrto Prase, da ga je slučajno bilo? Njoj se nije moglo podvaliti da su to ˝drvene kućice˝, jer se, eto, čak i meni omaklo da su u stvari bile od lesonita? Kad bi je znatiželjni propitivali u kakvim to kolibama uvek provodimo većinu jula, objašnjavala je da je to nešto između one kuće od slame, koju je podiglo prvo prase, i kuće od drveta, koju je podiglo drugo. Priča o vuku i tri praseta bila nam je omiljena i zbog Maminog nikad prevaziđenog straha od grmljavine, kad bi se i u našoj Pravoj Kući uznemireno ćućurila uz Ćaleta, koji bi je tad hrabrio podsećanjem da je ona Treće Prase, u kući od solidne opeke, i da se nema čega plašiti...
Na Lažnom Ostrvu nevreme nas je zateklo samo jednom, kad su KT Isidor i Gospon Bandika potpuno resetovali Mamine strahove utrcavši u vodu usred najžešće grmljavine, tako da se do kraja oluje plašila samo da li će grom udariti njih, a ne nju, što je i bila osnovna zamisao? Inače, Tetak i Tetka Ivanka su uvek bili u Plavoj, poslednjoj u nizu, Bandaš sa svojim sezonskim verenicama u Žutoj, do njih, a mi obično u Narandžastoj, prvoj do česme. Ne mogu se setiti onoga što nisam ni znao, a nema više nikog ko bi mogao da mi otkrije po kom principu su te kućice iznajmljivane, ali malo kampersko naselje je uglavnom bilo naša ekskluzivna letnja baza, iz koje smo vršili desante na Štrand, kretali u pecaroške ekspedicije, i u kojoj bi i prenoćili svakog petka i subote, kad matorci ne bi morali na posao. Nepravedno bi bilo u tom kontekstu ne pomenuti i Dan Borca i Dan Ustanaka, koji su, doduše, za klince bili potpuno neupotrebljivi, jer su padali usred raspusta, ali su zato za zaposlene bili pravi džokeri, pogotovo kad bi se uparili sa jakim tercom vikenda?
Tad bi me budio Miris Dunava...
Upleo bi se u vetrić, i samo zanjihao tananu kašmirsku zavesu na otvorenim vratima (zavesu od lakog platna, dabome, samo su šare na njoj bile kašmirske?), a obožavao je i da je otškrine upravo dok neki šlep, kao ogromni crni kit, samo nečujno proklizi suprotnom, dubljom stranom reke...
Da li sam i to uobrazio?
Pa...
Ako sam zaista u stanju da tako detaljno izmišljam uspomene, onda mi niko ništa ne može? To znači da ne postoji ni jedno jedino sećanje koje ne bih uspeo da ulepšam?
Pre će biti da sam se samo izvežbao u tome da lepe uspomene odvojim od onih drugih...
Miris Dunava ipak ne mogu prizvati, to ti je kao s onim ljudima koje dugo nisi video, i kojih se više ne možeš tačno setiti kako izgledaju, ali bi ih poznao da ih sretneš...
Postoji li iko ko bi mogao smućkati taj parfem?
Znam da hemičari prave čuda, ali ne bi bilo toliko čudo da im se Dah Starog Dunava i omakne u nekoj laboratoriji, koliko bi bilo čudo da ga iko od njih i prepozna?
To bi morao biti neko ko se zasukanih nogavica u praskozorje otisnuo sa Perom Babošem, ili u suton poslednji zaplivao sa Tetkom Isidorom, koji bi uvek nakon toga obukao čistu belu košulju još na obali, ne pomišljajući ni da protrči ispod ledenog tuša...
- Ta, idi? Da se perem od kupanja? Volijem da mirišem na Dunav nego na hlor...
Upravo tako...
To bi morao biti neko ko je sa Ćaletom po mesečini oribao kotlić vlažnim peskom, pa onda sa Mamom baterijskom lampom proverio da li se neki komarac mota oko tri kosice očešljane na razdeljak, pažljivo pipnuvši da li su se prosušile do kraja?
Da, to bi mogao biti samo neko koga znam...
Neko ko se seća kako je Dunav mirisao...
I kako smo mi mirisali na njega...
* * *

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đorđe Balašević - Kalendar mog detinjstva

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 9:55 am

Geografska karta na kojoj bi se prstom pokazalo na Lažno Ostrvo, a da se pritom ne dotakne i Štrand, morala bi biti urađena u veoma krupnoj razmeri? Između njih, reka jedva da bi i štrucnula o moj omiljeni Dunavac, koji je tog leta utanjio toliko da Ćale u povratku sa Čarde zamalo nije uspeo da tešku gumenu loptu degažira s one na ovu obalu...
- Ako još malo opadne, moraćemo početi da dosipamo da bi imali šta da preplivamo?
Kad bi Matori i ekipa zaglavili na špriceru duže nego što je red, Mama bi nas, klince, slala na takozvani Špic, da ih sa ove strane dozivamo kao brodolomnici. Vodostaj je tog jula doista bio tako nizak da su se sprudovi s jedne i druge strane Dunavca svakodnevno primicali jedan drugom, i na kraju su nam se gosti na drvenoj terasi ostrvske kafane činili kao putnici na palubi velike lađe koja lagano pristaje uz Štrand...
- Krajnje je vreme da neko već jednom izmisli i nepromočive cigarete?
Čim ispliva, Gospon Bandika bi se hvatao za paklicu koju je na ovoj obali uz upaljač ostavljao na kicoškom peškiru sa monogramom, i oprezno, kao da demontira eksplozivnu napravu, izvlačio bi cigaretu zapakovanu filterom nadole. Po lucidnoj zamisli proizvođača, takvo pakovanje pomagalo je radničkoj klasi da rukama umazanim od rada ne uprlja deo koji se stavi u usta, ali mislim da je fensi ˝Riter 57˝ (nazvan po godini kad se pojavio na tržištu?), pre bio dostupan onima koji ruke nisu puno prljali radom? Proletarijat je i dalje pušio krdže sa imenima reka, i u niskobudžetnoj Gardi su se uglavnom mogle pazariti sve moguće Zete, Drave, Drine i Morave, pa se Bandaš tamo retko uspevao ogrebati za kakvu finiju cigaretu?
- Lepo je od Geza-bačija što mi je ponudio ono čudo bez filtera... Oduvek sam želeo da probam i taj duvan za žvakanje iz kaubojskih filmova...
Kriziranost ipak nije dovodila u pitanje njegov stil, uvek bi prvo ležerno otresao upaljač, kao da je i on doplivao sa njim, pa bi ga tek onda kresnuo, zaklanjajući plamen drugom rukom. Vetra, doduše, nije bilo ni u dugoročnim vremenskim prognozama, ali i tu se ionako prevashodno radilo o maniru skinutom iz nekog stripa? U skladu s tim, kao u onim oblačićima s ispisanim tekstom, i sav taj gušt mogao se očitati u prvom oblačiću dima nad njegovom glavom, koji bi se začas upustio u dijalog sa stotinak sličnih oblačića unaokolo?
Pomenuti Špic bio je poprište raznoraznih sportskih dešavanja, ali nesportski nastrojeni kibiceri su oko glavnog terena za ˝nožni tenis˝ dimili toliko da bi u današnjim uslovima meč u startu bio prekinut zbog preterane upotrebe pirotehničkih sredstava? Razumljivo da nikotinski ovisnici nisu bili jedini krivci za to, ali su svojski doprinosili da se na nepun kilometar nizvodno od pomenutih kućica Dunav pre mogao nanjuškati nego namirisati, i to tek u vlažnom pesku pri samoj obali?
Kako smo se primicali kabinama, i grotlu plaže, nailazili smo na sve intenzivnije arome civilizacije, prvo na kontaminirajući šmek roštilja, onda na paru iz zahuktalog veš-lonca sa kuvanim kukuruzima, i na kraju i na esenciju krofni i langoški u vreloj prskavoj masti? U toj gužvi, nenametljivi miris reke bivao je neutralisan kao što bi kap kolonjske vode utrljane malim prstom iza damskog uha začas presahnula u nekom krcatom autobusu sa periferije u kom svi badžugaju na zapršku i beli luk...
- Čujem da su i Brišketu ukrali bicikl... Nije ga zaključavao?
- Ma... Šta bi vredelo i da jeste... Štampariju je, vidiš, redovno zaključavao, pa su mu je opet ukrali...
Kad malo razmislim, i Bandika i Ćale su bili Reakcionari, a kad malo više razmislim, Reakcionari su uglanom bili i svi ostali koje pominjem...
-Idemo obalom... Možda pokupimo Deju i Budaša?
Do hlada velikog platana naspram Bandikine kabine, gde su nas Mama i Bančilovi čekali na ručak, ponajpre se moglo stići dijagonalom, preko vrelog peska, ali bilo je jasno da će Ćale izabrati zaobilaznu rutu? Prvo, svaki put kad zakasni uobičajavao bi da usput obezbedi što više grešnika koji će se pojaviti s njim, i drugo, samo par dana ranije doživeo je traumatsko iskustvo u tom peščanom minskom polju, kad je vetar odneo famoznu Kriškastu Pendžetiranu Loptu do njegove gotovo geometrijske sredine?
- To peče kao sam đavo... Lepo mi se činilo da ću svakog časa početi da cvrčim..
* * *
Na nepreglednoj zaravni prema brodogradilištu nije bilo ni metra hlada, i mada je ograda s te strane bila gotovo simbolična, retko koji bosonogi uljez bi se usudio da na plažu upadne preko užarenih sivih dina? To, da se pesak sa Štranda (zbog kverca, silicijuma, šta li?), zagreje i više od peska iz Sahare ili Karakuma, saznao sam iz priče iskusnog građevinca KT Isidora, a Ćale je to na žalost saznao iz ličnog primera? Postojala je, naravno, proverena taktika po kojoj vetar kad-tad otkotrlja loptu ovamo ili onamo, u hlad, ali tu lopta mora ispunjavati mali uslov da bude okrugla? No, naša Pendžetara je ˝malo puštala˝, kao što sam ranije pomenuo, i baš u najudaljenijoj tački se zdudala toliko da više nije bila za kotrljanje, nego jedino za prevrtanje, i onda se tu konačno i nasukala? - Jadna moja loptica...
Irena nas je često hvatala na taj pridev (Matori je zaradio jednu od svojih epskih kijavica istrčavši u potkošulji da po vejavici namesti nakrivljenu šargarepu Jadnom Snešku, a probuđena Mama je više puta usred noći morala da stepa rašivenu šapicu Jadnog Mede, iz koje bi ispalo par zrnaca prpe?), ali ovog puta je moja hirovita sekica od Ćaleta bila utešena jedino obećanjem da ćemo Jadnu Pendžetiranu ipak pokupiti tek kad uzmemo i sandale sa ostalim stvarima iz kabine? Postojale su, naime, dve grozomorne tetkice zadužene za otključavanje kabina, i malo ko se usuđivao da im se obrati između presvlačenja u dolasku i odlasku? U samoupravnom sistemu je možda samo Maršal imao nešto veću izvršnu i zakonodavnu vlast od portira, i dirnuti u te dve narogušene babuskare bilo je isto što i dirnuti u ustavni poredak zemlje?
- Nemojte da opet niste poneli sve što vam treba, ja vam sigurno neću otključavati svaki čas!
Zveckale su ključevima kao tamničari, sprovodeći nas da na brzinu uskočimo u kostime, i u odlasku su nam još i davale malo fore (pošto nisu morale odmah da zaključavaju za nama), ali je zato metež pri dolasku uvek bio na nivou pukovske uzbune? Tumbali smo se po pretesnoj kabini kao burici u potpalublju jedrenjaka uhvaćenog olujom, i dok smo mi nekako i izlazili na kraj sa šorcevima i bluzicama, Ćale se očajnički natezao sa svojom rastegljivom trikotažom, treskajući nadlanicama o daščane zidove. Mama je tu borbu pratila iz neutralnog ugla, kao bokserski sudija, ali na kraju je uvek priskakala da Matorog izvuče iz predugog klinča sa majicom, pri čemu bi i ona po koji put bupnula laktovima o suprotnu stranu mračne komore...
- O, bože... San mi je da jednom uspemo da se presvučemo a da niko iz susedne kabine ne vikne ˝Ko je?˝...
Najgore bi ipak bilo kad umesto toga čujemo da ritmično zveckanje ključeva pred vratima krene da ubrzava, jer smo već znali da uskoro sledi upozorenje u vidu nervoznog pušačkog nakašljavanja, a dešavalo se da budemo čak i usmeno poterani da ˝požurimo već jednom!˝, i to onim muškim glasom iz ženskog tela, koji su u Holivudu provalili tek u ˝Isterivanju Đavola˝...
- Ne d'o nam bog da one dve rospije pomeramo sa stolice samo zbog sandala? Ionako nas uvek gledaju kao da smo došli da im plenimo imovinu?
Rekavši to, Ćale je želeo da malo oraspoloži potištenu Irku, a ujedno i da proveri koliko ovog puta njegova preterana obazrivost prema baba-kabinjerkama smeta Mami? Za divno čudo, potvrdno je pogledala prema Ireni, po pitanju Babuskara donekle se slagala s njim, a kad kažem ˝donekle se slagala˝, mislim na to da mu nije protivrečila, što je već bio ogroman pomak? U svakom slučaju, i njoj je u tom trenutku bilo jasno da bi potezanje tetkica zbog takve sitnice bilo ne samo upadanje u oči, nego najverovatnije i upadanje u ozbiljan konflikt?
- Strpi se malo, Irena, začas će sunce zaći... Bolje trkni do česme da opereš ovu baburu...
Pripremala je ˝bećar-salatu˝ sa gospođa Šaricom, seckajući safaladu, paradajz i papriku u veliku plastičnu činiju, koja je bila veoma šik za ono vreme. Ranije sam nagovestio da Majka Marica nikog drugog nije puštala da joj se bakće oko hrane (Tetak Isidor je fudbalskim rečnikom objašnjavao da je Majka u svojoj Kujnici neprikosnoveni Kralj Šesnaesterca, i da uklizava sa dve noge čim neko pokuša da se probije do šporeta?), i zato je moja mama koristila retke prilike da demonstrira i svoju gastronomsku originalnost. Na prvi pogled, salata od navedenih sastojaka možda i ne deluje kao neka kulinarska egzibicija, ali uz prstohvat ružmarina, bazilikuma, i tajnu meru nekih još tajnijih špecija,'redovno servirana uz lončić svežeg milerama i hruskave kifle sa pijace, naša tradicionalna letnja užina je pripravljana po recepturi za koju bi danas neki od ovih bezveznih televizijskih kuvara bez razmišljanja dao čitavu mesečnu platu?
Na kraju je falilo još samo malo luka, i koji režanj one zelene babure koju je Irena ponela na česmu, i tek kad je tu opranu papriku Mami umesto nje konačno dodala Ljupka, primetili smo da očito fali još i Irena?
- Maaaaama!
Deca u opasnosti prvo viknu mamu, sasvim prirodno, ali u ekstremnim slučajevima se to ˝mama˝ simultano prevodi u ˝tata˝? Moja srednja sestra je, vrlo tipično za nju, rešila da ipak na svoju ruku spase Jadnu Pendžetiranu, i (ostavši usput bez nazuvenih Šaricinih nanula?), stigla je negde do pola puta kad je vreli pesak počeo neizdrživo da je peče...
- Ne miči se!
Ćale je, jasno, odmah potrčao ka njoj, i (bez obzira na moj očito preterani opis užarenih dina?) za čas je prešao tih pedesetak metara i podigao je u naručje, ali je nakon nekoliko koraka prema nama Irenino urlanje ponovo neočekivano krenulo? Nismo imali pojma o čemu se radi, no, kad je Matori na ivici Irenine histerije zastao, i prelomio da je podigne na ramena i krene nazad, ka Jadnoj Lopti, postalo nam je jasno ko će do kraja ispasti Jadan?
- Žarko! Nemoj, vraćajte se! E, bogami ću im tu lopturinu na kraju iseći, pa će onda stvarno biti ˝na kriške˝!
Uspeo je da čak i odmahne Mami kako je sve u redu, trudio se da gazi dostojanstveno, ali to je ubrzo preraslo u užurbano-dostojanstveno, nakon par koraka u trčeće-dostojanstveno, a kad je najzad stigao do lopte i ćušnuo je petom u ovom pravcu, počeo je i da cupka visoko dižući noge, što bi (sa devojčicom na ramenima?) dostojanstveno moglo da se izvede eventualno jedino u Boljšom Teatru? Sekica je nesumnjivo bila krhka curica, ali je definitivno bila desetogodišnja curica, i balansirajući njom, a usput pokušavajući i da onu amorfnu vreću usmeri prema spasonosnom hladu, naš pedantni roditelj je uspeo da, uzimajući izgubljene nanule, još i dvaput čučne u ˝kazačok˝, što je bio vrhunac performansa? Sve to i nije trajalo toliko dugo koliko je bilo komično, i, potpuno svestan toga, sujetni Ćale se posle satima durio na Pendžetiranu, ne mogavši da oprosti sebi što već odavno nije poskidao sve te bezvezne flekurine, i slučaj jednom za uvek rešio ˝Ohom˝...
- Nego da trpim da me svi redom gledaju kao blentavog Jančiku!?
˝Jančika˝ je bio naš interni izraz za onog pajaca na kanapu između dve letvice, koji se na njihovo stiskanje trza kao pod elektrošokovima, i to poređenje i nije bilo potpuno neumesno, ali mislim da je Matori uveliko preterao pomislivši da su ga gledali ˝svi redom˝? Njegovu peščanu koreografiju ipak je videlo samo stotinak dokonih, manje-više nezainteresovanih Štrandaroša, koji bi se ionako podsmevali svakom ko prođe, pa cupkao taj s detetom na ramenima ili ne?
U stvari, Matori nije imao pojma za koliko se izvukao?
Danas bi ta njegova spektakularna praizvedba Panonskog Riverdensa, snimljena desetinama mobilnih telefona i tableta, već do večeri imala tri miliona pregleda na internetu...
* * *

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đorđe Balašević - Kalendar mog detinjstva

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 9:58 am



Ne znam više da li je to dobro ili loše, ali još uvek mogu da se sećam onog što odaberem, a ne onog što mi je preostalo?
Svoju porodicu ponekad predstavljam kao potpuno šašavu, ali to nije samo zato što više volim da ih takve pamtim...
To je dobrim delom i zbog toga što bi i oni više voleli da ih takve pamtim...
Da je moj Ćale mogao izabrati samo jednu svoju fotografiju koju mogu sačuvati za uspomenu na njega, nisam siguran da bi to bila baš ta na kojoj skakuće po vrelom pesku? Ali sam siguran da bi to bila neka na kojoj smo svi nasmejani...
A naravno da je među ljudima koje poznajem bilo i nesretnih. Razočaranih. Izneverenih. Neizlečivo bolesnih...
Naravno da su neki zauvek zalutali u magli demencije. Klonuli pogođeni zalutalim metkom ugruška. Da su neki prikopčani na aparate. Stopili se sa svojom senkom. Probudili se neprobuđeni...
Još kako sam one najduže bolničke hodnike premerio koracima, i još kako sam i kroz najmanji prorez na roletni uspeo da prepoznam plavi titraj ambulantnog:,vozila prispelog u sred noći...
To je nešto što se dešava svima...
Pa, dobro...
Zato me i čini još odlučnijim da se i dalje najrađe sećam onoga što se dešavalo jedino nama...
* * *

Da se neko sa kamerom tog dana spustio od Špica za našom družinom, ne bih morao dalje da objašnjavam koliko je moj Matori u stvari bio omiljen i poštovan? Svaki nesretni političar ubio bi se za takvu kampanju...
U prolazu se, za svaki slučaj, javljao svima, i kad bi ga neko čudno pogledao, objašnjavao nam je da je nekad pametnije javiti se nekom koga ne poznaješ, nego ne javiti se nekom kog nisi prepoznao...
- Di si, Rice-ža?
Smeškali su mu se sa svih strana, poneko bi mahnuo, poneko pružio ruku u prolazu, a Moča Havajac je čak na trenutak prekinuo igru picigena, istrčavši iz plićaka kad nas je spazio. Godinama smo se drugarski pozdravljali s njim, čak bih mogao reći i da smo se radovali kad ga sretnemo, ali nikad nisam znao Močino prezime? Vrlo je moguće da to nije znao ni Ćale, s obzirom na užasavajući broj ljudi koje je poznavao, od čega barem polovinu po potpuno sumanutim nadimcima...
- Sretnem onog Štrcu Nosketa iz ˝medicinske˝, sad je neki načelnik na klinici, kaže da ga samo potražim u bolnici ako nešto, ne daj bože ustreba, ali... Kako da ga potražim? Dobar dan-dobar dan! Izvin'te, jel' tu onaj Štrca Noske iz ˝medicinske˝? Dvadeset i koju godinu se znamo, sramota me bilo da ga sad odjednom pitam kako se zove...
- Štrca? Pa... Vid' stvarno, ni ja ne znam? Al', ako sad krenemo da se raspitivamo, biće još sumnjivije? Svejedno, vidićemo već u novinama kad umre? Doktor je to, sigrno će mu metnuti sliku?
Deja Šapurika je uvek pronalazio zanimljiva rešenja, a jedno od njih je bilo vezano upravo za maločas pomenutog Moču Havajca, donedavnog Moču Ronca, i za to njegovo novije, po svemu sudeći doživotno špicname, koje je tom prilikom stekao...
- Nisi na moru, Momire?
- Ma kakvi, Dejane, koje crno more, znaš mene... Dunav i bicikli... Di ćeš više?
Tamnoputi momak sa Druma je oduvek bio maskota letnje uživancije, nekrunisani kralj picigena i bravuroznih parada, ali jedna od njih bila je kobna po jedino dugme na njegovim takozvanim ˝tarzankama˝. Te sezone su mangupi nosilipreteču tangi sa samo jednom nogavicom, dok se druga formirala kad se zakopča dugme na boku, ali već sledeće godine iste takve ˝tarzanke˝ većinom su se nosile sa dva dugmeta, dobrim delom i zbog Momirove havarije? Ripio se za lopticom u svom stilu, da digne talase k'o rumunska lađa, i u tom pljuskanju nekako nije osetio da su mu kultne bele ˝tarzanke˝ spale, nego je (takođe u svom stilu) samo prepotentno pretresao kosu i vratio se u plićak...
- Iju, naopako!
Ono što se pojavilo iz vode svakako nije bilo čudovište iz Loh Nesa, ali je ipak izazvalo malo cike na obali, i Moča se hitro povukao u dubinu preko struka, uzaludno košarajući oko sebe. Oni kojima se desilo da nešto ispuste u Dunav, znaju da je dovoljna samo sekunda da mutna reka to nepovratno odnese, i, da ne pominjem silne lančiće i šnale koje su sa Štranda otplovile ka Crnom Moru, ali svakako nije nikakvo čudo što čak ni ni neko sa tad još aktuelnim nadimkom Ronac nije uspeo da izroni svoje tek srozane gaće?
I tako, džedžio je u vodi sve dok se nije pojavio neko dovoljno poverljiv, a na njegovu sreću, ili nesreću, bio je to upravo pundravi Deja Šapurika, koji je svoje retke boravke na Štrandu koristio da ga prošparta uzduž i popreko? Na sreću, rekoh, jer se snalažljivi Komšija za sekund vratio sa velikim frotirskim peškirom moje Tetka Ivanke, a na nesreću, jer je s njim došao i radoznali Tetak? Čim se Moča kao Tahićanin umotao u šareni peškir sa tukanima i ananasom, dalo se naslutiti da se neće izvući tek tako, a kad se zatim na jedvite jade konačno uspentrao i na bicikl, bilo je potpuno izvesno da će već istog dana (doduše permutovan u Havajca?), biti ovekovečen u besmrtnoj haiku pesmi KT Isidora...
- Čuvaj bože, Momira Havajca, da mu lanac nepričkini jajca...
Kao svoj najveći obožavalac, Moma je na plažu uvek dolazio bez majice, producirajući kroz čitavu varoš muskulaturu kojom se toliko dičio, i stoga se ovom prilikom, samo u tom peškiru, stiskao na sicu kao poštanska službenica u suknji sa dubokim šlicem. Dabome, u njegovom slučaju javljale su se i dodatne poteškoće, jer, iako (za razliku od gospođica u suknjama) iz navedenih razloga nije morao paziti na to da li mu se vide gaćice, morao je itekako paziti da mu se s vremena na vreme ne vidi ponešto što se ne viđa ni kod naimuškobanjastfjih poštanskih službenica?
Tetak Isidor je dodatno opevao i taj, po vožnju ometajući faktor, srećom sitan k'o pasulj prebranac, pa ga neće uvatiti lanac (uvodeći u zaplet i milicajca, koji se neminovno rimovao sa detaljima iz prve strofe?), ali njegova često neshvaćena poezija išla je daleko ispred svog vremena, i možda je bolje da je podrobnije analiziram nekom drugom prilikom.? Ionako sam se predugo zadržao na ovom incidentu, kao što se i Ćale predugo zadržao u razgovoru sa Momirom, iz kog se na kraju izvukao tobož brinući da mi suviše ne odmaknemo...
- Polako, deco! Ako se neko od nas slučajno izgubi, nalazimo se kod Ogromne Ribice!
Neko od nas?
Nije bilo velikih izgleda da bi se Deja i Bandika slučajno mogli izgubiti na Štrandu, ali Ćale je sprovodio izvesne pedagoške finese na kojima ću mu večito biti zahvalan? Prvo, nije hteo da se osećam kao jedini klinac u tom društvu, i drugo, poručio je Ljupki i Ireni da mu je jasno da ima i onih koji umeju da se izgube i veoma namerno!?
Pogotovo je Irena uživala u zanimljivoj igrici koju je sama smislila, i koja će biti opširnije opisana u njenom priručniku ˝101 način maltretiranja mlađeg brata˝, a gde je cilj da jedan od igrača nestane u gomili dok trepneš, ostavljajući drugog igrača u frasovima sve dok neko ne dođe po njega? Da ne zalazim suviše u detalje oko toga ko je od nas dvoje uvek bio prvi, a ko drugi igrač, ali vremenom sam se uvežbao da čim se to dogodi odem do pomenute Ogromne Ribice, i situaciju potpuno preokrenem u svoju korist. Među nama budi rečeno, kad ispred sebe imaš onoliki Dunav, a iza sebe red kabina i daščani trotoar koji vodi u samo dva pravca, baš i ne moraš vladati specijalnom tehnikom orijentacije i preživljavanja u prirodi da bi dospeo do platoa na ulazu Štranda? Istom lakoćom se u suprotnom smeru brzo stizalo i do pomenute Bandikine kabine, (koju nisi mogao promašiti jer je pred njom gospođa-Šarlot od jutra do večeri pasionirano čitala Zilahija), ali čak se ni njen čarobni kamperski stočić iz bajke, na kom bi se stvorilo sve što poželiš, nije mogao nositi sa žuto-crvenim sladoledžijskim kolicima...
* * *
- Brzo liži taj sladoled dok ti se ne oladi!
Kogod da je dolazio da me traži, kupovao bi mi sladoled od vanile da me uteši, mada bi već i prazan fišek sa tih kolica utešio i puno neutešnije likove od jednog prosečno uplakanog klinca...
Kad bi tu još bio i Deja, nisam morao ni da se izgubim da bih došao do sladiše? U svom epohalnom džepiću ˝na cipzar˝, Komša je uvek čuvao barem petobanak i za mene. Za razliku od dripaca u ˝tarzankama˝ kućne radinosti, pravi šminkeri su tih sezona počeli da nose kostime od onog prvog, debelog ˝lasteksa˝ (za koji je Ćale govorio da je idealan, jer se osuši taman od jednog do drugog leta?), pa su tako i Komšiji za rođendan poklonili takve gaćice. Ustvari, ne znam da li je uz njih deminutiv baš najprikladniji, bile su mu blago rečeno komotne, ali mislim da je Mama ipak malo preterivala nazivajući ih ˝dokolenicama˝? Delovale su istegljenije nego što treba možda upravo i zbog tog džepića, u kom je osim metalnog novca nosio ne samo svoj ključ od bicikla, nego i ključeve svih onih koji nisu imali džepove na gaćama...
- Žarsone! Bićemo mi kod Ogromne Ribice!
# sk *
Kad bi Ćale dopustio da ga usput prekomerno ugnjave, Deja bi me uzimao za ruku i mahnuo da ćemo ga čekati na zbornom mestu. Neko je jednom rekao da je prava šteta što Dejan nikom nije ni stric ni ujak, a on je to ustvari bio svima nama...
- Stan'te, curice! Kako to može da bude ˝ogromna ribica˝? Ogromna ribica je riba, kol'ko se ja razumem? Ako ne i ribetina?
Oni koji se prave gluplji nego što jesu, napričaju se sa ljudima daleko više od onih koji se prave pametniji nego što jesu? Deja Šapurika je vrlo dobro znao da ta kamena ribica na ulaznom platou može biti ogromna samo za nekog ko je malecak, ali ovog puta nisam naseo na tu prikrivenu logopedsku vežbu. Puno puta sam mu već objašnjavao da je to ustvari mala zlatna ˝uibica˝, samo što je ˝oguomna˝, i toliko me je masirao potpitanjima, navodeći me da te reci ponovim, da sam do kraja naučio da pravilno izgovaram ˝r˝, samo da bih mu doskočio?
Postojale su, ustvari, dve uparene Ogromne Ribice, ali skulptura levo od ulaza bila je preblizu cepaču karata (i na putu kupačima koji su neprestano pristizali i odlazili), a sem toga odmah kraj nje se nalazila i duboka letvičasta korpa za otpatke oko koje su se večito motale ose. Mama nam je govorila da se zbog toga što više klonimo te druge, već i po izgledu zlobnije ribice, a na taj način se obezbeđivala i da Matori slučajno među otpatcima ne opazi, na primer, breskve-droćkare, ili već nešto što bi nam Majka Marica silom strpala za užinu. Jednom je tako u špajzu iščeprkala čak i degutantni komad švargle (još kako će dobro doći malo masti, kad se deca skočanje u onoj ledenoj vodurini!), ali moja majka se tome mudro nije suprotstavljala kod kuće, nego bi sve elegantno ćušnuia u korpu čim uđe na Štrand, redovno i savesno, kao onu karticu pri dolasku na posao?
Matori me inače nikad nije podizao da uzjašem Ogromnu, jer je na neki način i obližnji Cepač pripadao klanu Narogušenih Kabinjerki, ali Deja Šapurika bio je mnogo bliže dobu kad se budi instinkt za unučetom, i učinio je to potpuno rasterećenim pokretom, mahnuvši tom naizgled strogom čičici tako autoritativno da je ovaj čak i odmahnuo...
- O, baš bi' i vol'o da mi samo nešto kaže? Njegovo je da tu cepa, a ne da bude cepnut, zna on...
Sedeo sam na ribici kao na Pegazu, i bio je to sasvim dobar osećaj. S jedne strane je proticao Dunav, s druge strane je protkala reka nepoznatog sveta, iz koje bi se ipak svaki čas neko izdvojio da pozdravi Bandiku i Ćaleta, i, sve skupa, polako je proticao još jedan julski dan za koji ni ne moram da objašnjavam koliko je neprocenjiv bio...
Čim je sve oko nas proticalo, a samo smo mi bili večni?
* * *
Dunav i bicikli, di ćeš više, što bi rekao Moča Havajac... Pa, sad...
A bog dragi daće i rezervne gaće, verovatno bi dopunio taj spisak KT Isidor? Vraćali smo se u koloni, kao pačići, u gradu tad nije bilo biciklističkih staza, ali to nam nije preteško padalo...
Čitav grad je bio biciklistička staza... - Vid' ovog? Morao je baš sad da naiđe?
Moguće je da nismo išli baš najprometnijim ulicama, ali rutom kojom nas je Ćale predvodio automobili su nailazili tako retko da je na pojedinim mestima komotno mogao biti postavljen znak upozorenja da tu ponekad automobil pretrči put?
Cigani su se prvi setili da okače točak na svoju zastavu, i priznajem da im pomalo zavidim i na tome? Od preostalih simbola, pedale i pumpa ne čine mi se kao neko zgodno vizuelno rešenje, pa mi preostaje jedino da na šareni barjak našeg sokaka utkam upravo ono Naročito Zvonce sa bicikla Doše Bančila...
Sa Štranda bi krenuli nasipom, i bilo je taman toliko vremena da, dok pratimo Miris Dunava, do kraja dogrickam i fišek sladoleda iskamčenog za put...
Ali...
Na kraju ću stvarno morati da izmišljam nove reči?
Među pridevima koji postoje nema ni jednog jedinog koji bi se bar približno rimovao sa tim ukusom?
Genijalci će uskoro, u to nema sumnje, smisliti i način kako da usnime mirise i ukuse, i tog dana biće napisana poslednja knjiga na svetu...
U ovom trenutku nisam baš potpuno načisto da li je to dobro ili loše...
Ali nešto ipak znam...
Da se među ove stranice nekako mogao utisnuti samo praskozorni miris Dunava, i taj nepatvoreni ukus rozine u vanili, ne bi bilo potrebe da se dopiše ni jedna jedina reč o tom julu pedeset devete...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Đorđe Balašević - Kalendar mog detinjstva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu