Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 10:55 am



Čudan osećaj u meni je ljubavna priča i u isti mah moderan ep. Roman na kojem je nobelovac Orhan Pamuk radio šest godina, objavljen u Turskoj decembra 2014. godine, pripoveda o životu u Istanbulu bozadžije Mevluta i njegove ljubavi kojoj je tri godine slao ljubavna pisma. Više od četrdeset godina, u razdoblju između 1969. i 2012, Mevlut na istanbulskim ulicama prodaje kiselo mleko, bozu, pilav, čuvar je parkinga. Posmatra kako ulice ispunjavaju različiti ljudi, kako se veliki deo grada ruši i nanovo gradi, kako svet pristiže iz Anadolije i stiče bogatstvo; s druge strane biva svedokom preobražaja, političkih trvenja i prevrata kroz koje zemlja prolazi. Uvek ga kopka šta je izvor nečeg što ga čini drukčijim od ostalih, tog čudnog osećaja u njemu. Ali nikada ne prestaje da misli na prodaju boze u zimskim večerima i na to ko je u stvari ona koju voli. Da li je u ljubavi važnija čovekova namera ili njegova sudbina? Da li naša sreća ili nesreća zavise od naših izbora ili nam se događaju mimo nas? U potrazi za odgovorima na ova pitanja, roman Čudan osećaj u meni daje sliku sučeljavanja porodičnog i života grada, gneva i bespomoćnosti žena unutar doma.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 10:55 am




Priča o životu bozadžije Mevluta Karataša,
njegovim doživljajima, sanjarijama i prijateljima



Slika istanbulskog života između 1969. i
2012. godine viđena očima mnogih lica



Posvećeno Asli





„…čudan osećaj u meni, da nisam za to vreme, ni za takvo mesto.“

Vilijam Vordsvort, Prelid[1]



„Prvi, koji je ogradivši zemljište rekao: ’Ovo je moje’, i naišao na dovoljno glupe ljude da u to poveruju, bio je istinski osnivač civilizacije.“

Žan-Žak Ruso,
O poreklu i osnovama nejednakosti
među ljudima[2]



„Dubina razlike između ličnih i zvaničnih stavova naših građana dokaz je snage naše države.“

Dželal Salik, Spisi

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 10:56 am


I DEO


(Četvrtak, 17. jun 1982)



„Nije baš običaj udati mlađu sestru dok starija čeka neudata.“

Šinasi, Venčanje pesnika



„U ustima ne opstaje laž koja treba da se izrekne, u damarima krv koja bi da potekne, u konaku devojka koja bi da utekne.“

Narodna izreka iz Bejšehira
(Oblast Imrenler)



MEVLUT I RAJIHA


TEŠKO JE OTETI DEVOJKU


Ovo je priča o životu i sanjarijama Mevluta Karataša, bozadžije i prodavca kiselog mleka. Mevlut je rođen 1957. godine, negde na krajnjem zapadu Azije, u siromašnom selu srednje Anadolije što izdaleka gleda na jezero u magli. Sa dvanaest godina stigao je u Istanbul i od tada živi tu, u prestonici sveta. Kada mu je bilo dvadeset pet godina, oteo je devojku iz svog sela; to je bila čudnovatost koja mu je odredila čitav život. Vratio se u Istanbul, oženio se i dobio dve kćeri. Bez predaha se bavio svakojakim poslovima, prodavao je kiselo mleko, sladoled, pilav, radio kao konobar. Ali nikada nije prekidao da svečeri prodaje bozu po istanbulskim sokacima, ni da se prepušta neobičnim maštarijama.
Naš junak Mevlut bio je visok, čvrste ali fine građe, i dobro je izgledao. Imao je detinje lice koje je u ženama budilo nežnost, svetlokestenjastu kosu, mirne i pametne oči. Da bi se razumela naša priča, s vremena na vreme ću podsećati čitaoce na Mevlutove glavne osobine – da je imao detinje lice, ne samo u mladosti već i posle četrdesete, i da su ga žene smatrale lepim. Neće biti posebne potrebe da podsećam da je Mevlut uvek bio optimista i dobronameran, po nekima prostodušan, jer ćete to i vi uvideti. Da su moji čitaoci poznavali Mevluta poput mene, dali bi za pravo ženama koje su ga smatrale naočitim i naivnim i složili bi se da ne preterujem tek da priči dodam na živosti. Želim da naglasim da u ovoj knjizi, koja se u celini zasniva na stvarnim događajima, ništa neću preuveličavati, i da ću se zadovoljiti time da neka neobična zbivanja, koja su ionako bila pa prošla, poređam tako da mojim čitaocima budu od pomoći u boljem praćenju i razumevanju romana.
Da bih mogao valjanije da opišem život i fantazije našeg junaka, počeću negde iz sredine njegove priče i najpre ću ispričati kako je Mevlut u junu 1982. godine oteo devojku iz susednog sela Gumušdere (koje pripada srezu Bejšehir u pokrajini Konja). Mevlut je devojku koja je pristala da pobegne s njim prvi put video na jednoj svadbi u Istanbulu četiri godine ranije. Bila je to svadba Korkuta, njegovog starijeg brata od strica, u Medžidejekoju 1978. godine. Kad su im se na svadbi u Istanbulu pogledi susreli, Mevlut nije mogao da poveruje da se dopao prelepoj devojci u još dečjem uzrastu (imala je trinaest godina). Bila je sestra žene njegovog brata od strica Korkuta i Istanbul, u koji je došla na proslavu venčanja svoje starije sestre, videla je prvi put. Mevlut joj je tri godine pisao ljubavna pisma. Devojka na pisma nije odgovarala, ali mu je Korkutov mlađi brat Sulejman, koji joj je dostavljao pisma, stalno ulivao nadu i podsticao ga da ih šalje i dalje.
U samoj otmici devojke, Mevlutu je opet pomagao brat od strica Sulejman. On se kamionetom marke ford s Mevlutom odvezao iz Istanbula na selo u kojem je proveo detinjstvo. Dvojica braće krišom su napravila plan otmice. Po tom planu, trebalo je da Sulejman sačeka Mevluta i devojku, koju će ovaj oteti, na nekom mestu udaljenom sat vožnje od sela Gumušdere, da ih odveze na sever, dok svi budu verovali da se dvoje zaljubljenih uputilo u pravcu Bejšehira, da potom pređe planinu i ostavi ih na železničkoj stanici u Akšehiru.
Mevlut je četiri-pet puta razmotrio plan i prethodno potajno dvaput obišao važna mesta: česmu s hladnom vodom, uzani potok, breg s drvećem, stražnje dvorište devojčine kuće. Pre pola sata je izašao iz kamioneta koji je vozio Sulejman, stupio na seosko groblje kraj puta, pogledao grobne ploče, očitao molitvu i zamolio Alaha da sve protekne u redu. Ni samom sebi nije želeo da prizna, ali prema Sulejmanu je osećao izvesno nepoverenje. Šta ako Sulejman ne dođe kolima do česme kako je rekao, pomislio je. Zabranio je sebi da oseća taj strah, da ga ne zbuni.
Mevlut je na sebi imao nenošene štofane pantalone koje je kupio u jednom dućanu na Bejogluu, i koje su mu ostale još iz srednjoškolskih godina kada je s ocem prodavao kiselo mleko, plavu košulju i na nogama cipele koje je kupio u Sumerbanci pre nego što je otišao u vojsku.
Netom pošto se smrklo, Mevlut se primakao razrušenom zidu. Stražnji prozor bele kuće devojčinog oca Krivovratog Abdurahmana bio je u mraku. Stigao je deset minuta ranije. Bio je van sebe od sreće dok je netremice gledao u mračni prozor. Na pamet su mu padali oni koji su prilikom otmica devojaka u stara vremena upadali u zamku krvne osvete i bivali ustreljeni ili bi pak trčeći po mraku zalutali i bili uhvaćeni. Setio se i onih osramoćenih pošto bi devojka u poslednjem trenutku odustala i nestrpljivo se ispravio. Rekao je u sebi da će ga Bog čuvati.
Psi su zalajali. Prozor se na trenutak osvetlio pa zamračio. Mevlutovo srce je počelo ubrzano da tuče. Krenuo je prema kući. Čuo je neki šum između stabala – devojka je šapatom izgovorila njegovo ime:
„Mev-lut!“
Bio je to saosećajan glas nekoga ko je pročitao pisma koja je pisao iz vojske i ko mu veruje. Mevlut se prisetio kako je s ljubavlju i željom napisao na stotine pisama, kako je celo svoje biće posvetio tome da nagovori tu lepu devojku, setio se svojih snova o sreći. Ništa nije mogao da vidi, ali je poput mesečara išao prema glasu u magičnoj noći.
Našli su se u mraku. Spontano su se uhvatili za ruke i potrčali. Ali kada su posle deset koraka za njima zalajali psi, Mevlut se zbunio i izgubio put. Instinktivno je pokušao da produži, ali je bio pometen. Drveće je u noći bilo nalik betonskim zidovima koji su se čas pojavljivali čas gubili dok su oni prolazili mimo stabala ne sudarajući se s njima, baš kao u snu.
Pošto se završila kozja staza, Mevlut je, kao što je ranije isplanirao, krenuo ka uzbrdici koja je vodila na suprotnu stranu. Uski put koji je između stenja vijugao ka kosinama odjednom je postao strm kao da vodi do crnog oblačnog neba. Peli su se blizu pola sata i išli rubom kosine sve vreme držeći se za ruke. Odatle su se videla svetla Gumušderea, a još dalje pozadi Dženetpinar, mesto u kome se Mevlut rodio i gde je odrastao. Mevlut je instinktivno išao u suprotnom smeru, protivno čak tajnom Sulejmanovom planu da ih ne odveze u njegovo selo ako neko bude pošao za njima.
Psi su i dalje lajali kao mahniti. Mevlut je shvatio da je u selu stranac i da ga nijedan pas ne poznaje. Malo potom začuo se pucanj iz pravca sela Gumušdere. Uhvatili su jedno drugo ne promenivši brzinu hoda. Ali kada su psi, koji su se na trenutak umirili, iznova zalajali, potrčali su niz padinu. Lišće i granje im je doticalo lica, a za nogavice im se kačilo trnje. Mevlut nije mogao da vidi u mraku i pomišljao je da će se svakog trena spotaći o kamen i pasti, no to se nije dešavalo. Plašio se pasa, ali je shvatio da njega i Rajihu čuva Alah i da će u Istanbulu živeti vrlo srećno.
Stigli su zadihani do puta za Akšehir i Mevlut je bio siguran da nisu zakasnili. Ako i Sulejman dođe s kamionetom, više niko neće moći da mu iz ruku uzme Rajihu. Svaki put dok bi počinjao pismo Mevlut je mislio na devojčino lepo lice i nezaboravne oči i uzbuđeno i brižljivo na početku stranice ispisivao njeno lepo ime – Rajiha. Setivši se svega toga, ubrzao je korak, jer nije uspevao da stoji u mestu od radosti.
Sada u mraku nije mogao da vidi devojku koju je oteo. Krenuo bi da je barem dodirne i poljubi, ali bi ga Rajiha blago odgurnula zavežljajem koji je nosila. Mevlutu se to dopalo. Bio je rešen da ne dotakne osobu s kojom će provesti život pre nego što se oženi njome.
Držali su se za ruke i prešli mostić preko rečice Sarp. Rajihina ruka je bila laka i nežna poput ptičeta. Uzburkana rečica odisala je mirisom lovora i majčine dušice.
Noć je bila obasjana ljubičastom svetlošću, a onda je zagrmelo. Mevlut se uplašio da će ih uhvatiti kiša pre nego što započnu dugo putovanje vozom, ali nije ubrzao korak.
Posle deset minuta ugledali su stop-svetla Sulejmanovog kamioneta pored kašljucave česme. Mevlutu se činilo da će se ugušiti od sreće. Optuživao je sebe što je posumnjao u Sulejmana. Utom je počela kiša. Radosno su potrčali, ali su oboje bili umorni, a svetla kamioneta dalja nego što su mislili. Dobro su pokisli na pljusku dok nisu stigli do vozila.
Rajiha je sa zavežljajem sela u mračni zadnji deo kamiona. Mevlut i Sulejman su predvideli da će se saznati da je Rajiha pobegla i da će žandarmerija vršiti pretres na putevima i da Rajiha ne treba da vidi i prepozna Sulejmana.
Mevlut je sedajući na prednje sedište rekao: „Sulejmane, ovo prijateljstvo, ovo bratstvo ti neću zaboraviti u životu!“ Ne mogavši da se suzdrži, svom snagom je zagrlio brata od strica.
To što Sulejman nije pokazao isto uzbuđenje pripisao je tome što mu je slomio srce svojim nepoverenjem.
„Zakuni se da nikome nećeš reći da sam ti pomogao“, reče Sulejman.
Mevlut se zakleo.
„Devojka nije umela da zatvori zadnja vrata“, primeti Sulejman. Mevlut je izašao i krenuo ka zadnjem delu kamioneta u mraku. Dok je preko devojke zatvarao gepek, sevnula je munja i sve nebo, planine, stenje, drveće, sva su mesta na trenutak bila osvetljena poput dalekih uspomena. Mevlut je po prvi put izbliza video lice devojke s kojom će provesti čitav život.
Često će se u životu sećati tog trenutka, tog čudnovatog osećanja.
Pošto je kamionet krenuo, Sulejman je izvadio iz kasete komad tkanine i pružio ga Mevlutu rekavši: „Uzmi ovo i izbriši se.“ Mevlut je pomirisao krpu, zaključio je da nije prljava pa se ispružio kroz otvor prema gepeku kamioneta i dao je devojci pozadi.
Kasnije, Sulejman mu je rekao: „Ti se nisi osušio. Drugu krpu nemam.“
Kiša je dobovala po krovu vozila, brisači su čudno stenjali, ali je Mevlut znao da se kreću ka dubokoj tišini. U šumi koju su osvetljavala bledonarandžasta svetla automobila bio je mrkli mrak. Slušao je o tome da se vukovi, šakali i medvedi posle ponoći sastaju s duhovima iz podzemlja i često se na istanbulskim sokacima obnoć sretao sa senkama mitskih bića i đavola. Bio je to mrak podzemnog sveta u koji su repati džini, divovi s ogromnim nogama i kiklopi s rogovima spuštali zabludele i nesrećne grešnike kad bi ih uhvatili.
„Ćutiš kô zaliven“, zadirkivao je Sulejman Mevluta.
Mevlut je shvatio da će neobična tišina u koju je ulazio trajati godinama.
Upinjao se da shvati kako je upao u klopku koju mu je život postavio; razmišljao je logično: „Tako se zbilo jer su psi lajali i jer sam u mraku zalutao“, ali je, uprkos tome što je odlično znao da je ta logika pogrešna, nevoljno u nju verovao, jer je predstavljala nekakvu utehu.
„Je li nešto rđavo?“ upita Sulejman.
„Nije.“
Sto su svetla kamiona koji je usporio u krivinama uskog blatnjavog puta jasnije pokazivala stene, utvare drveta, nejasne senke i tajnovitosti, to je Mevlut s većom pažnjom gledao sva ta čudesa, s pažnjom nekoga ko zna da ih neće zaboraviti do kraja života. Peli su se tesnim puteljkom što je gde vijugao pa potom silazili i poput lopova nečujno prolazili kroz mrak nekog sela izgubljenog u blatu. Po selima su lajali psi, a potom bi nastupila tako duboka tišina da Mevlut nije mogao da pojmi da li je sva ta čudnovatost u njegovoj svesti, ili u spoljnom svetu. U mraku je video senke mitoloških ptica. Video je neobjašnjiva slova napravljena od čudnih linija, ostatke đavoljih ordija koje su pre više vekova projezdile kroz te zabačene krajeve. Video je skamenjene senke onih što su sagrešili.
„Nemoj da se kaješ“, progovori Sulejman. „Nema čega da se plašiš. Niko te ne juri. Vrlo verovatno da svi osim oca, Krivovratog, znaju da je devojka odbegla. I pazi da nikome ne kažeš za mene. Onda će biti lako ubediti krivovratog Abdurahmana. Za mesec-dva će vam oboma oprostiti. I pre nego što prođe leto, doći ćeš s bratovljevom ženom da mu celivaš ruku.“
Dok su na velikom usponu pravili oštru krivinu, zadnji točkovi kamioneta su počeli da šlajfuju. Mevlut je na tren zamislio da je svemu kraj i da se Rajiha bez incidenata vratila u svoje selo, a on svojoj kući u Istanbulu.
Ali kamionet je nastavio put.
Posle sata vožnje farovi su osvetlili retke kuće i uske uličice kasabe Akšehir. Stanica je bila na drugom kraju, izvan grada.
„Ne razdvajajte se“, rekao je Sulejman dok ih je ostavljao na železničkoj stanici u Akšehiru. Bacio je pogled na devojku koja je čekala u mraku sa zavežljajem u ruci. „Da ne izlazim iz auta da me ne vide. I ja sam napokon odgovoran za ovo. Sigurno ćeš usrećiti Rajihu, je li tako, Mevlute? Ona je sada tvoja žena, strela je odapeta. Malo se prikrijte u Istanbulu.“
Mevlut i Rajiha su gledali za njim sve dok se crvena stop-svetla Sulejmanovog kamioneta nisu izgubila u tmini. Ušli su u staru zgradu akšehirske železničke stanice ne držeći se za ruke.
Unutra je sve blistalo od fluorescentne svetlosti. Mevlut je po drugi put, sada s punom pažnjom i iz blizine, na trenutak pogledao lice devojke koju je oteo i sklonio pogled siguran u ono što je ugledao dok je zatvarao zadnja vrata kamioneta i u šta nikako nije mogao da poveruje.
To nije bila devojka koju je video na svadbi starijeg brata od strica Korkuta, već njena starija sestra koja je bila pored nje. Mevlutu su na svadbi pokazali lepu devojku, a umesto nje su mu poslali njenu stariju sestru. Shvatio je da je prevaren i osećao stid nemoćan da pogleda lice devojke za koju nije mogao da bude siguran čak ni da se zove Rajiha.
Ko i kako mu je namestio ovu igru? Dok je išao prema šalteru za prodaju karata u staničnoj zgradi, osluškivao je odjek svojih koraka – činilo mu se da dolaze iz daljine kao da su tuđi. Stare železničke stanice će Mevluta do kraja života podsećati na tih nekoliko minuta.
Kupio je dve karte za Istanbul poput nekoga ko ih kupuje u snu.
„Sad će doći“, rekao je službenik. Ali voz nije došao. Usta nisu otvorili i jedno drugome ni reč nisu rekli dok su sedeli na kraju klupe u maloj čekaonici dupke punoj korpi, denjaka, kofera i umorne mase sveta.
Mevlut se prisećao da je Rajiha njena starija sestra, ili lepa devojka koja se zvala „Rajiha“. Ime ove devojke bilo je, naime, Rajiha. Maločas je Sulejman o njoj tako govorio. I Mevlut joj je pisao ljubavna pisma nazivajući je Rajiha, ali u mislima mu je bila neka druga, u najmanju ruku neko drugo lice. Pomislio je da nije ni znao ime lepe devojke na koju je mislio. Nije pravo mogao da pojmi kako je bio prevaren, nije to mogao čak ni da nasluti, a i to je bio deo klopke u koju je upao i do koje je dovela zabuna u njegovoj glavi.
Dok su sedeli na klupi, gledao je jedino u Rajihinu ruku. Još maločas je to bila ruka koju je držao s ljubavlju; pisao je ljubavna pisma u kojima je izjavljivao da misli da drži tu ruku; bila je to lepa, skladna, fino oblikovana ruka. Mirno je stajala u njenom krilu i povremeno pažljivo popravljala rubove njenog zavežljaja ili suknje.
Mevlut je ustao s mesta i u bifeu na staničnom platou kupio dva bajata đevreka. Vraćajući se na mesto, još jednom je izdalje pogledao Rajihinu pokrivenu glavu i lice. To nije bilo lepo lice koje je video na Korkutovoj svadbi na kojoj se obreo ne poslušavši pokojnog oca. Mevlut je još jednom bio siguran da prvi put u životu vidi ili primećuje Rajihu. Ali kako je moglo da se desi tako nešto? Da li je Rajiha bila svesna da joj Mevlut piše pisma misleći na njenu mlađu sestru?
„Hoćeš li đevrek?“
Rajiha je graciozno pružila ruku i uzela đevrek. Mevlut je na devojčinom licu video izraz zahvalnosti, a ne uzbuđenje ljubavnika u bekstvu.
Dok je Rajiha lagano i oprezno grickala svoj đevrek, kao kakav krivac, Mevlut je seo pored nje. Krajičkom oka posmatrao je njene pokrete. Nije bio gladan, ali kako nije tačno znao šta da radi, pojeo je bajati đevrek koji je imao u ruci.
Sedeli su ništa ne govoreći. Poput nekog deteta, Mevlut je osetio da vreme ne prolazi i da se škola nikada neće završiti. Svest mu je spontano i bez prestanka istraživala greške iz prošlosti koje su dovele do ove naopake situacije.
Na pameti mu je neprekidno bila svadba na kojoj je video lepu mlađu sestru kojoj je pisao pisma. Njegov otac, pokojni Mustafa-efendija, nikako nije želeo da on ode na tu svadbu, ali Mevlut beše pobegao iz sela i otišao je u Istanbul. Da li je ovo trebalo da bude posledica te njegove greške? Mevlutov introspektivni pogled sada je, baš kao i svetla Sulejmanovog kamioneta, tragao za nečim što će u polumračnim uspomenama i senkama njegovog dvadesetpetogodišnjeg života osvetliti sadašnje stanje.
Voz nije dolazio. Mevlut je ustao i ponovo otišao do bifea, ali je bife bio zatvoren. Sa strane su čekala dvoja zaprežna kola da putnike koji izađu iz voza odvezu u grad. Jedan od rabadžija je pušio. Na platou je vladala bezgranična tišina. Odmah do stare stanične zgrade spazio je džinovsko stablo platana i prišao mu.
Ispod drveta bila je postavljena ploča osvetljena bledom svetlošću koja je dopirala od stanične zgrade.

Ispod ovog stogodišnjeg platana
osnivač naše republike
Mustafa Kemal Ataturk
popio je kafu kada je 1922. godine
došao u Akšehir


Na časovima istorije u školi, Akšehir se pominjao nekoliko puta i Mevlut je shvatio značaj ove susedne kasabe u turskoj istoriji, ali sada nije mogao da se seti tog znanja iz knjiga. Krivio je sebe zbog nedovoljne obaveštenosti. Ni u školi se nije dovoljno trudio da bude onakav učenik kao što su to želeli nastavnici. Možda mu je to bila mana. Imao je dvadeset pet godina i optimistično je pomislio da će biti kadar da nadomesti ono što mu nedostaje.
Dok se vraćao nazad i sedao pored Rajihe, još jednom ju je pogledao. Ne, nije se sećao da ju je video pre četiri godine čak ni iz daljine.
Pronašli su prazan vagon u zarđalom vozu koji je uz jeku stigao s četiri sata zakašnjenja. U kupeu nije bilo nikoga, ali Mevlut nije seo preko puta Rajihe nego pored nje. Kad god bi se voz za Istanbul zanjihao na skretnicama i dotrajalim mestima na pruzi, ruka i rame bi im se dodirnuli. Mevlut je i to smatrao čudnim.
Otišao je u toalet i, kao u detinjstvu, slušao zvuke ravnomernog kloparanja koji su dopirali kroz metalni otvor nužnika. Kada se vratio, devojka beše zaspala. Kako je mogla spokojno da spava u noći u kojoj je pobegla od kuće? „Rajiha, Rajiha!“ tiho ju je pozvao Mevlut. I devojka se probudila prirodno, kako bi to učinila ona kojoj je zaista ime Rajiha. Slatko se nasmešila. Mevlut je ćutke seo do nje.
Gledali su u tišini kroz prozor vagona poput bračnih parova koji posle dugogodišnjeg braka nisu imali više o čemu da razgovaraju. Povremeno bi ugledali ulična svetla neke kasabice, svetla nekog vozila koje se kretalo nekim zabačenim putem, zelene i crvene signale na pruzi, ali napolju je uglavnom sve bilo u mrklom mraku i staklo nije odražavalo ništa osim njihovih odraza.
Dok se posle dva sata razdanjivalo, Mevlut je opazio da Rajihi niz lice teku suze. U kupeu nije bilo nikoga i voz je bučno išao napred kroz ljubičasti pejzaž uokviren provalijama.


„Želiš li da se vratiš kući?“ upitao ju je Mevlut. „Kaješ li se?“
Rajiha je zaplakala još jače. Mevlut joj je nespretno stavio ruku na rame. Nije uspeo da joj olakša i povukao je ruku. Rajiha je dugo i bolno plakala. Mevlut je osećao krivicu i kajanje.
„Ti mene ne voliš“, rekla je Rajiha mnogo kasnije.
„Zašto?“
„Pisma su ti bila puna ljubavi, prevario si me. Jesi li ti stvarno napisao ta pisma?“
„Ja sam napisao sva pisma“, odgovorio je Mevlut.
Ali Rajiha je nastavila da plače.
Posle sat vremena, Mevlut je na stanici u Afjonkarahisaru istrčao iz vagona i u bifeu kupio hleb, tri trouglaste kutije sira i pakovanje biskvita. Dok je voz išao duž rečice Aksu, doručkovali su pijući čaj koji im je prodalo neko dete noseći ga na poslužavniku. Mevlut je zadovoljno posmatrao kako Rajiha kroz prozor vagona gleda gradove, stabla topole, traktore, zaprežna kola, decu koja igraju fudbal, reke koje protiču ispod drvenih mostova. Ceo svet, sve je bilo zanimljivo.
Dok se voz nalazio između stanica Alajurt i Ulukoj, Rajiha je utonula u san i glava joj se naslonila na Mevlutovo rame. Nije mogao da od sebe sakrije da zbog toga oseća i nekakvu odgovornost, ali i izvesnu radost. U kupe je ušao starac s dvojicom žandarma i seo. Mevlut je električne stubove, kamione na asfaltiranim putevima, nove betonske mostove video kao pokazatelje da zemlja postaje bogatija i da se razvija. Dopadale su mu se političke parole ispisane na zidovima fabrika i siromašnih naselja.
Mevlut je zaspao čudeći se što ona spava.
Probudili su se istovremeno kada je voz stao u Eskišehiru, na trenutak usplahireni od pomisli da je malo nedostajalo da ih uhvate žandarmi, da bi se potom opustili i nasmešili jedno drugom.


Rajiha je na licu imala iskren smešak. Čovek ne bi mogao da pomisli da nešto krije ili radi u potaji. Lice joj je bilo vedro, uredno i svetio. Mevlut je po svojoj logici shvatao da se udružila s onima koji su ga prevarili, ali kada bi pogledao devojčino lice, nije mogao da ne pomisli da je nedužna.
Dok se voz približavao Istanbulu, poveli su razgovor o velikim fabrikama načičkanim duž puta, plamenu koji je kuljao iz visokog dimnjaka rafinerije nafte u Izmitu, o tome koliko su veliki teretni brodovi i ko zna na koji kraj sveta će otići. Rajiha je kao i starija i mlađa sestra završila osnovnu školu. Bez prevelikog napora uspevala je da nabroji nazive dalekih zemalja na obali mora. Mevlut je bio ponosan na nju.
Rajiha je jednom dolazila u Istanbul, na svadbu svoje starije sestre, pre četiri godine. Ali skromno je opet pitala: „Je li ovo Istanbul?“
„Kartal, ali već se smatra delom Istanbula“, odgovorio je Mevlut samouvereno kao neko ko zna stvari. „Ali ima još.“ Pokazao je Rajihi na ostrva naspram nje. Jednog dana će svakako otići da obiđu Prinčevska ostrva.
Ali tokom Rajihinog kratkog života nijednom to nisu uspeli da učine.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 10:57 am




II DEO



(Sreda, 30. mart 1994)



„Kod Azijata je, znate, običaj da pozivaju na svadbu, na koga se god namere. … – Pa kako oni slave svadbu? – Pa obično … jedu, piju buzu[3], a zatim dolazi džigitovka[4]“

Ljermontov, Junak našeg doba[5]





MEVLUT SVAKE ZIMSKE VEČERI VEĆ DVADESET PET GODINA


PUSTITE BOZADŽIJU NA MIRU


Dok je jedne tamne noći, marta 1994, dvanaest godina od kako je pobegao s Rajihom i došao u Istanbul, Mevlut prodavao bozu, ugledao je korpu koja se brzo ali tiho spustila odozgo.
„Bozadžijo, bozadžijo, dve boze“, oglasio se neki dečji glas.
Korpa je u mraku kliznula pred njega poput anđela. Možda se Mevlut toliko začudio jer je bila već zaboravljena navika Istanbulaca da kroz prozor na kanapu spuste korpu i pazare od uličnog prodavca. Setio se dana kada je pre dvadeset pet godina kao srednjoškolac s ocem prodavao kiselo mleko i bozu. U emajlirani sud u pletenoj korpi nalio je ne dve čaše nego takoreći pun litar boze, mnogo više nego što su tražila deca koja su dovikivala odozgo. I bilo mu je lepo, kao da je dotakao anđela. Poslednjih godina Mevlutove misli i vizije bile su s vremena na vreme zaokupljene religijskim temama.
Da odmah radi potpunog razumevanja naše priče kažem, najpre čitaocima u svetu, koji ne znaju šta je boza i turskim čitaocima buduće generacije za koju pretpostavljam da će je kroz dvadeset-trideset godina zaboraviti, što je šteta, da je to blago alkoholno tradicionalno azijsko piće koje se dobija od fermentisanog kukuruza, da je vrlo gusto i da ima tamnožućkastu boju, tako da se naša priča, ionako puna čudnovatih događaja, ne smatra sasvim čudnovatom.
U negdašnjem Istanbulu, u osmanska vremena, boza se prodavala zimi, u dućanima, jer bi na toploti brzo prokisla. Godine 1923. kada je osnovana Republika, bozadžijske radnje u Istanbulu odavno behu pozatvarane pred naletom nemačkih pivnica. Ali nikada nije manjkalo uličnih prodavaca koji su poput Mevluta prodavali taj tradicionalni napitak. Boza je od pedesetih godina dvadesetog veka bila posao jedino prodavaca koji su uzvikujući „bozaaa“ izvečeri išli sirotinjskim i zapuštenim kaldrmisanim ulicama i koji su nas podsećali na prohujale vekove i izgubljene lepe dane.
Mevlut je osetio nestrpljenje dece na prozoru petog sprata, te je u džep stavio papirnu novčanicu koja je bila u korpi i sitan kusur ostavio pored emajliranog suda. Lagano je povukao korpu naniže i pustivši je dao znak onima gore, kao u vreme kad je u detinjstvu radio s ocem kao ulični prodavac.
Pletena korpa se podigla u trenu. Vitlala je levo-desno na hladnom vetru, lagano udarala o okapnice prozora i oluke na donjim spratovima i mučila decu koja su odozgo vukla kanap. Kada je stigla na peti sprat, korpa je na trenutak zastala u vazduhu nalik na srećnog galeba koji je našao povoljan vetar. Zatim se najednom izgubila u mraku, poput kakve tajnovite i zabranjene stvari i Mevlut je nastavio put.
„Booo-zaaaa!“ povikao je u polumračnu uličicu pred sobom… „Dobraaa boo-zaaa…“
Kupovina s korpom bila je manir starih vremena kada u stambenim zgradama nije bilo liftova i interfona i kada su se u Istanbulu retko pravile zgrade više od pet-šest spratova. Kada je 1969. Mevlut počeo da radi s ocem kao prodavač, u početku su domaćice koje su želele da kupe ne samo bozu nego tokom dana i kiselo mleko, pa čak i da obave kupovinu preko bakalskog šegrta, a nevoljne da silaze na ulicu, kačile ispod svojih korpi koje bi spuštale na pločnik i jedno omanje zvonce kako bi iz svojih stanova, u kojima nije bilo telefona, obavestile bakalina ili prodavca na ulici da gore ima mušteriju. Prodavac bi zatresao korpom zvono da stavi do znanja da je na odgovarajući način smestio kiselo mleko ili bozu. Mevlut je uvek s uživanjem posmatrao kako se te korpe podižu dok ih vuku naviše: neke bi na vetru udarale levo i desno, u prozore, grane drveća, električne i telefonske žice, konopce za veš razvučene između zgrada, a zvonce pod njima bi ujednačeno zvonilo. Neke stalne mušterije bi u svoje korpe stavljale svesku dugovanja i Mevlut bi, pre nego što povuče konopac, u svesku unosio koliko je kilograma kiselog mleka prodao tog dana. Njegov otac, koji je bio nepismen i koji je pre nego što mu je sin došao sa sela, crticama označavao potraživanja u svesci dugovanja (jedna crta – kilogram, pola crte – pola kilograma), s ponosom je gledao kako njegov sin u svesku upisuje cifre i pravi beleške za pojedine kupce (od neobranog mleka; ponedeljak-petak).
Ali sve su to bile uspomene iz davnih vremena. Istanbul se za ovih dvadeset pet godina toliko promenio da su se sada Mevlutu te prve uspomene činile bajkovitim. Ulice, koje su skoro sve bile prekrivene kamenom kockom kada je prvi put stigao u grad, sada su asfaltirane. Bila je srušena većina trospratnica s dvorištima koje su činile veliki deo grada, a umesto njih podignute su visoke zgrade u kojima oni koji su živeli na gornjim spratovima ne mogu čuti glas prodavca koji prolazi ulicom. Mesto radio-aparata preuzeli su televizori koji su uveče stalno bili uključeni i koji su svojom bukom zaglušivali bozadžijin glas. Nestali su s ulica tihi i bojažljivi ljudi u sivoj i izbledeloj odeći i umesto njih su došle bučne, živahne i samouverene mase. Kako je Mevlut sa svakim danom pomalo doživljavao razmere tog velikog preobražaja, nije ga u trenutku opažao i nije kao drugi žalio što se Istanbul menja.
Ali uvek je želeo da drži korak s tom grandioznom promenom i odlazio u kvartove u kojima će ga lepo primiti i voleti.
Na primer, Bejoglu, koji je bio njegovoj kući najbliža i najmnogoljudnija mahala! Mevlut je pre petnaest godina, krajem sedamdesetih, do ponoći mogao tu da prodaje dok su po sporednim ulicama još bili otvoreni daščani kazino-klubovi s muzikom, noćni klubovi i polutajni bordeli. Žene koje su radile kao pevačice i barske dame u podrumima koji su se grejali pećima i noćnim klubovima, njihovi obožavaoci, umorni sredovečni brkati muškarci koji su dolazili iz Anadolije i posle obavljene kupovine naručivali piće barskim damama po noćnim klubovima, poslednji jadnici u Istanbulu koji su smatrali velikom zabavom da sede blizu tih žena za barskim stolovima ili arapski i pakistanski turisti, ljudi iz obezbeđenja, vratari – kupovali bi od Mevluta bozu čak i u ponoć. Ali čarobnim dodirom demona promene u poslednjih deset godina izgubilo se sve to tkivo, ti ljudi su otišli, zatvorena su mesta za zabavu u kojima su pevane domaće alaturka i strane alafranga pesme, u osmanlijskom i evropskom stilu, a umesto njih otvoreni bučni lokali u kojima se jeo čop-šiš i Adana-ćevap i pila rakija. Mevlut čak više nije uveče ni svraćao u okolinu Ulice Istiklal, jer boza nije zanimala mase mladih koji su se zabavljali igrajući trbušni ples.
Dvadeset pet godina je svake zimske večeri, oko pola devet, dok se završavao večernji televizijski dnevnik, počinjao pripreme da izađe iz svoje iznajmljene kuće na Tarlabašiju, oblačio smeđi džemper koji mu je žena isplela, na glavu navlačio vunenu kapu, pripasivao plavu kecelju koja je ostavljala utisak na mušterije, uzimao u ruke krčag napunjen bozom koju su žena ili kćeri zasladile i začinile posebnim začinima i ovlašno ga odmeravao („Malo ste stavile, večeras je hladno“, govorio bi ponekad), oblačio crni kaput i opraštao se s ukućanima. Ranije je okrećući se dvema ćerkicama govorio: „Ne čekajte me, vi spavajte.“ A sada bi Mevlut rekao samo „Neću kasniti“, dok bi one gledale televiziju.
Napolju bi najpre po hladnom vremenu na ramena i iza vrata stavljao istu obramicu od hrastovog drveta koju je nosio već dvadeset pet godina, na dva kraja zajedno s kukama vezivao plastične kanistere napunjene bozom, poput vojnika koji pre nego što krene na bojno poprište poslednji put pogleda da li su mu meci na mestu, proveravao kesice s leblebijama i cimetom koje je stavljao u pojas i unutrašnje džepove (nekad bi žena, nekad nestrpljive kćeri, a nekad bi i sam Mevlut stavljao leblebije i cimet u plastične vrećice veličine prsta), i otpočinjao svoj beskrajni pohod.
„Doobraaa booozaaa…“
Odmah bi stigao do gornjih mahala, pa bi skrenuo na Taksimu i ubrzavao korak u pravcu u kome bi toga dana išao. Neprekidno bi prodavao osim polusatne pauze u kojoj bi u nekoj kafani popušio cigaretu.
Bilo je pola deset kada se poput anđela s neba pred njim spustila korpa za pazar; Mevlut je bio na Pangaltiju. Dok je, u pola jedanaest, prolazio zabačenim ulicama Gumušsujua, u jednoj mračnoj uličici koja vodi do male džamije primetio je čopor pasa koji mu je pre nekoliko nedelja privukao pažnju. Mevlut se sve doskora nije plašio uličnih pasa, jer nisu uznemiravali ulične prodavce. Ali usplahirio se kada mu je srce nekako čudno nagonski ubrzalo. Znao je da ulični psi nanjuše strah i napadnu čim se neko uplaši. Želeo je da misli na nešto drugo.
Trudio se da misli na gledanje televizije s kćerima i zajedničke šale, čemprese na grobljima, na to da će se, još malo, vratiti kući i razgovarati sa ženom, o tome da je Efendija rekao „Držite srca čistim“, na anđela koga je nedavno sanjao. Ali nije mogao da iz sebe istisne strah od pasa.
Jedan pas mu se primakao lajući.
Jedan drugi mu se takođe lagano približavao iza leđa. Bilo je teško raspoznati ih u mraku; bili su boje blata. U daljini je Mevlut ugledao još jednog crnog psa.
Svi psi, uključujući i četvrtog kojeg nije mogao da vidi, zalajali su u isti mah. Mevluta je obuzeo strah kakav je osetio samo jednom ili dva puta u detinjstvu za sve vreme otkako je bio prodavac. Nisu mu na pamet padali ajeti i molitve koje bi trebalo očitati protiv pasa. Nije mogao da se pomeri s mesta. A oni su nastavljali da laju.
Mevlut je sada pogledom tražio otvorena vrata na koja bi pobegao ili prag na kome bi se sklonio. Da li bi mogao da skine drvenu obramicu s leđa i iskoristi je kao štap?
Otvorio se neki prozor. „Šibe!“ povikao je neko. „Pustite bozadžiju na miru… Šibe… Šibe…“
Psi su se na trenutak trgli, zatim ućutali i tiho udaljili.
Mevlut je osetio zahvalnost prema čoveku s prozora na trećem spratu.
„Ne treba da se plašiš, bozadžijo“, reče čovek na prozoru. „Ovi psi su podli, odmah znaju ko ih se boji. Razumeš?“
„Hvala“, reče Mevlut. Hteo je da nastavi put.
„Dođi ovamo da kupim od tebe malo boze.“ Mevlutu se nije dopao nadmen stav tog čoveka, ali je krenuo ka vratima.
Vrata zgrade otvorio je interfon – zzzzz. Unutra je mirisalo na gas, prženo ulje i masnu farbu. Mevlut se ne žureći popeo stepenicama na treći sprat. Gore ga nisu ostavili da stoji na vratima, već su se ponašali poput dobrih ljudi iz starih vremena:
„Uđi unutra, bozadžijo, sigurno si se smrzao.“
Ispred vrata su bili redovi obuće. Dok se saginjao i razvezivao pertle, sinulo mu je: njegov stari prijatelj Ferhat jednom je prilikom rekao: „Zgrade u Istanbulu dele se na tri grupe“: 1. Kuće pobožnih u kojima se pred vratima izuvaju cipele i u kojima se klanja. 2. Kuće evropejskih bogataša u koje možeš da uđeš u cipelama. 3. Nove visoke zgrade u kojima zajedno žive porodice oba tipa.
Ova stambena zgrada bila je u bogataškom kraju, tu nije bilo nikoga ko izuva cipele i ostavlja ih na vratima. Ali Mevlutu se činilo da je u jednoj od novih, velikih zgrada u kojoj žive obe vrste porodica, pobožne ili evropeizovane. Bila to srednje imućna ili bogataška kuća, Mevlut je uvek s poštovanjem izuvao cipele pred vratima stana. Ne bi slušao ukućane kad kažu: „Bozadžijo, nema potrebe da se izuvaš!“
Stan u koji je Mevlut ušao intenzivno je mirisao na rakiju. Čuo je veselo ćućorenje raspoloženih ljudi koji su bili nacvrcani još pre kraja noći. Za stolom za ručavanje koji je zauzimao gotovo čitav mali salon sedelo je šestoro-sedmoro muškaraca i žena, koji su gledajući u uključen televizor pojačanog tona, kao što je bilo u svakoj kući, pili, smejali se i razgovarali.
Kad je Mevlut ušao u kuhinju, za stolom je zavladala tišina.
U kuhinji je jedan dobrano pijan čovek rekao: „Bozadžijo, hajde daj nam malo boze.“ To nije bio onaj čovek s prozora. „Imaš li leblebije, cimet?“
„Imam!“
Mevlut je tako znao da ga neće pitati koliko litara.
„Koliko vas je?“
„Koliko vas je?“ upita čovek podrugljivo one u salonu koji se sada iz kuhinje nisu videli. Potrajalo je dok su se ljudi za stolom uz smeh, raspravu i šalu prebrajali.
„Bozadžijo, ako je mnogo kisela, ja neću“, doviknula je jedna žena koju nije video.
„Moja boza je slatka“, uzvratio joj je Mevlut.
„Onda meni nemoj da sipaš“, reče jedan muški glas. „Dobra boza kisi.“
Počeli su da raspravljaju.
„Dođi ovamo, bozadžijo“, reče drugi pijani glas.
Mevlut je prešao iz kuhinje u salon i osetio se drugačijim i siromašnim. Na trenutak su nastali tajac i ćutanje. Svi za trpezarijskim stolom su ga gledali sa smeškom i znatiželjom. Bila je to u isto vreme znatiželja prema nečemu iz starih vremena čemu je moda prošla. Mevlut je poslednjih godina često viđao taj pogled.
„Bozadžijo, da li više prija kisela ili slatka boza?“ upitao je brkati muškarac.
Tri žene su imale plavu farbanu kosu. Mevlut je video da čovek koji je maločas otvorio prozor i spasao ga pasa sedi na kraju stola preko puta dve plavuše. „Boza prija i kisela i slatka“, odgovori. Bio je to odgovor koji daje već dvadeset pet godina.
„Bozadžijo, možeš li da zaradiš od toga?“
„Zarađujem, hvala bogu.“
„Znači, ima para od toga… Koliko godina se baviš tim poslom?“
„Dvadeset pet godina se bavim prodajom boze. Nekada sam izjutra prodavao i kiselo mleko.“
„Ako se time baviš dvadeset pet godina i zarađuješ, mora da si bogat. Je li tako?“
„Na nesreću, nisam uspeo da se obogatim“, uzvrati Mevlut.
„Zašto?“
„Moji rođaci s kojima sam zajedno došao sa sela sada su svi bogataši, ali meni to nije bilo suđeno.“
„A zašto nije?“
„Zato što sam ja pošten“, odgovori Mevlut. „Ja ne lažem da bih stekao kuću i ćerki napravio valjanu svadbu, ne prodajem lošu robu, ne jedem zabranjenu hranu…“
„Jesi li vernik?“
Mevlut je bio svestan da to pitanje sada već ima politički smisao u bogataškim kućama. Na opštinskim izborima održanim tri dana ranije, pobedila je klerikalna partija za koju su najviše glasali siromašni. I Mevlut je glasao za kandidata koji je neočekivano izabran za gradonačelnika Istanbula jer je bio pobožan i jer je učio u školi Pijale-paša na Kasimpaši u koju idu njegove kćeri.
„Ja sam prodavac“, reče Mevlut lukavo. „Može li jedan prodavac uopšte da bude vernik?“
„A zašto ne bi mogao?“
„Ja stalno radim. Ako si od jutra do mraka na ulicama, kako ćeš pet puta da klanjaš…“
„Šta radiš ujutru?“
„Sve sam radio… Prodavao pilav sa slanutkom, radio kao konobar, prodavao sladoled, bio upravnik… Sve mi polazi za rukom.“
„Gde si bio upravnik?“
„Bife Binbom. Bio je na Bejogluu, ali je zatvoren. Znate za njega?“
„A šta sada radiš jutrom?“ zanimalo je čoveka s prozora.
„Trenutno sam slobodan.“
„Zar nemaš ženu, porodicu?“ upitala je plava žena prijatnog lica.
„Imam. Hvala bogu, imamo dve kćeri lepe poput anđela.“
„Poslaćeš ih u školu, zar ne?… Hoćeš li im narediti da pokriju glave kada porastu?“
„Mi smo siromašni seljaci koji su došli iz ravničarskog mesta“, reče Mevlut. „Privrženi smo svojim običajima.“
„I zato prodaješ bozu?“
„Većina naših ljudi koja je iz sela došla u Istanbul došla je da prodaje kiselo mleko i bozu, ali ako pogledaš suštinu, mi u našem selu nismo znali ni za bozu ni za kiselo mleko.“
„Znači, bozu si najpre video u gradu?“
„Da.“
„Svaka čast, baš lepo, imaš glas kao dobar mujezin.“
„Ono što prodaje bozu je dirljiv glas prodavca“, rekao je Mevlut.
„Bozadžijo, zar te nije strah noću po mračnim ulicama?… Zar ti nije nelagodno?…“
„Bog pomaže jadnom bozadžiji. Uvek su mi lepe stvari na pameti.“
„I kada noću po mračnim zabačenim uličicama vidiš groblja, pse, džine, vile?“
Mevlut je zaćutao.
„Kako se zoveš?“
„Mevlut Karataš.“
„Hajde Mevlut-efendijo, pokaži nam kako ti to kažeš ’bo-zaa’.“
Mevlut je viđao mnogo stolova s pijancima poput ovog. U godinama kada je tek bio počeo da se bavi uličnom prodajom često je pijance slušao kako mu postavljaju pitanja tipa: „Ima li struje u vašem selu?“ (Nije je bilo kad je tek stigao u Istanbul, ali sada, 1994. u njegovom selu ima struje), „Jesi li išao u školu?“, a zatim: „Šta si osetio kada si se prvi put vozio liftom, kada si prvi put otišao u bioskop?“ Mevlut je tih godina davao odgovore kojima će se mušterije koje su ga primale u salone smejati, ne bi li im se dopao, nije se ustručavao da se pokaže prostodušnijim nego što je bio, s manje gradskog iskustva i pameti. Pred redovnim i prijateljski nastrojenim kupcima oponašao je kako na ulici uzvikuje „Boozaaa“, a da nije trebalo mnogo da navaljuju.
Ali to su bila stara vremena. Mevlut je, međutim, sada osetio neki bes čiji uzrok nije znao. Da nije osećao zahvalnost prema čoveku koji ga je spasao pasa, prekinuo bi razgovor, prodao bozu i otišao.
„Koliko lica želi bozu?“ upitao je.
„Aaa, zar nisi ostavio bozu u kuhinji? Mislili smo da dolazi iz kuhinje.“
„Odakle ti kupuješ ovu bozu?“
„Sam je pravim.“
„Ma hajde… Sve bozadžije kupuju u bozadžijskoj radnji Vefa.“
„Već pet godina postoji jedna radionica i u Eskišehiru“, reče Mevlut. „Ali ja kupujem sirovu bozu u bozadžijskoj radnji Vefa koja je najstarija i najbolja, onda je doradim, dodam svoj materijal i pripravim je da može da se pije.“
„Znači, kod kuće dodaješ šećer?“
„Prirodno je da boza bude i slatka i nakisela.“
„Hajde, čoveče, zar je to moguće! Boza je kisela. Ono što joj daje nakiselost je fermentacija, kao i vinu, alkohol u njoj.“
„Ima li alkohola u bozi?“ upita jedna od žena dižući obrve.
„Dušo, ti ni o čemu nemaš pojma!“ reče jedan od muškaraca. „Boza je bila piće Osmanlija, jer su alkohol i vino bili zabranjeni. Murat IV je noću prerušen išao i zatvarao ne samo vinarije i kafane nego i bozadžinice.“
„Zašto bi zatvarao kafane?“
Među pijanima je počela rasprava kakve je Mevlut često viđao po krčmama i za stolovima negdašnjih večernjih pijanaca. Na trenutak su zaboravili na njega.
„Bozadžijo, ima li u bozi alkohola, ti kaži.“
„U bozi nema alkohola“, odgovorio je Mevlut znajuči da to nije tačno. I otac je, kad bi se o tome povela reč, uvek bio tako ubedljiv.
„Kako nema, bozadžijo… U bozi ima alkohola, ali vrlo malo. Pobožni koji su u osmanska vremena želeli da kupe alkohol i da se napiju upravo su zato govorili ’U bozi nema alkohola, dragi moj!’ i spokojno ispijali deset čaša boze i opijali se. Ali spravljanje boze, koje je izgubilo smisao kada je Ataturk u republikansko doba odobrio rakiju i vino, zamrlo je pre sedamdeset godina.“
„Možda će ponovo doći islamske zabrane i boza…“ umešao se pijani čovek tankog nosa koji je izazivački pogledao Mevluta. „Sta kažeš na rezultate izbora?“
„Ne“, odgovori Mevlut smireno. „U bozi nema alkohola. Da ima, ja je ne bih prodavao.“
„Jesi li video, čovek nije kao ti, on je privržen svojoj veri“, reče jedan od muškaraca drugom.
„Ti govori za sebe. Ja sam privržen i svojoj veri, a pijem i svoju rakiju“, reče onaj s tankim nosem. „Ti, bozadžijo, kažeš da u bozi nema alkohola, zato što se plašiš?“
„Nikoga se ja ne bojim do Alaha“, reče Mevlut.
„Aaah! Jesi li dobio odgovor.“
„Zar se ne bojiš pasa i razbojnika na ulicama, noću?“
„Niko neće ništa siromašnom bozadžiji“, reče Mevlut smešeći se. I to je bio odgovor koji je često davao. „Ni hajduci, ni razbojnici, a ni lopovi, neće ništa bozadžiji. Dvadeset pet godina sam u ovom poslu. Nijednom nisam bio opljačkan. Bozadžiju svi poštuju.“
„Zašto?“
„Zato što je boza nešto što nam je ostalo od davnina, od naših predaka. Noćas na istanbulskim ulicama nema ni četrdeset prodavaca boze. Vrlo malo ljudi kupuje bozu poput vas. Većina čuje bozadžijin glas, zamisli stara vremena i dobro se oseća. To je ono što bozadžiju održava i čini srećnim.“
„Jesi li ti vernik?…“
„Da, ja se bojim Alaha“, odgovori Mevlut, svestan da će ih ta izjava zaplašiti.
„Voliš li i Ataturka?“
„Maršal Gazi Mustafa Kemal-paša došao je 1922. tamo kod nas u Akšehir“, izneo je Mevlut podatak. „Onda u Ankari osniva Republiku i na kraju jednog dana dolazi u Istanbul i odseda na Taksimu u hotelu Park… Jednog dana, staje on kod prozora svoje sobe, a nečega nema – nema radosti, zvuka Istanbula. Pita ađutanta. ‘Vaša ekselencijo, gazijo, toga u Evropi nema, zabranili smo da ulični prodavci ulaze u grad, jer ćete se vi ljutiti’, kaže. A Ataturk se u stvari najviše na to ljutio. ‘Ulični prodavci su slavuji na ulicama, oni su veselost i život Istanbula’, kaže. ‘Njih ni slučajno nećete zabraniti.’ Od tog dana je u Istanbulu slobodna ulična prodaja.“
„Ziveo Ataturk“, rekla je jedna od žena.
Neki za stolom su ponovili „Živeo Ataturk“. I Mevlut im se pridružio.
„Dobro, ako na vlast dođu islamisti, zar Turska neće biti kao Iran?“
„Ma pusti to, vojska neće dozvoliti tim teokratama. Napraviće udar, zabraniti partije i sve strpati u zatvore. Zar nije tako, bozadžijo?“
„Ja sam bozadžija“, reče Mevlut. „Ne petljam se u visoku politiku. Politika je stvar vas velikih.“
Bili su pijani, ali su shvatili da ih Mevlut folira.
„Bozadžijo, ja sam isti kao i ti. Plašim se samo Alaha i tašte.“
„Imaš li ti taštu, bozadžijo,?“
„Nažalost, nisam uspeo da je upoznam“, odgovori Mevlut.
„Kako si se oženio?“
„Zavoleli smo se i pobegli. To ne može svako.“
„Kako ste se upoznali?“
„Gledali smo se iz daljine na jednoj rođačkoj svadbi i zaljubili se jedno u drugo. Tri godine sam joj pisao pisma.“
„Alal vera, bozadžijo. Lisac si ti.“
„Sta ti sada žena radi?“
„Radi ručni rad kod kuće. I ono što ona radi ne može svako.“
„Hoćemo li se napiti ako popijemo tvoju bozu, bozadžijo?“
„Moja boza ne opija“, reče Mevlut. „Vas je osmoro, dajem vam dva litra.“
Vratio se u kuhinju, ali je prodaja i naplata boze, leblebija i cimeta potrajala. Mevlut je obuo cipele s odlučnošću iz vremena kad su mušterije čekale u redu, a on bio primoran da požuri.
„Napolju je bljuzgavica, vodi računa, bozadžijo“, doviknuli su za njim iz stana. „Da te ne napadnu lopovi i ne rastrgnu psi!“
Mevlut je odlično znao da neće tražiti još boze, i da ga ne zovu zbog toga, nego da mu čuju glas kao razonodu dok piju. Sada mu je prijala hladnoća napolju.
„Booozaaa.“
Za dvadeset pet godina video je mnogo stanova poput ovog, mnogo ljudi, mnogo porodica, hiljadama puta je čuo ista pitanja i već je bio naviknut na sve to. Krajem sedamdesetih je po mračnim sporednim uličicama Bejoglua i Dolapderea, među posetiocima noćnih klubova, kockarima, siledžijama, svodnicima i prostitutkama, nailazio na mnoge pijanice okupljene oko stolova kao što je ovaj. Snalazio se s njima ne kačeći se s pijandurama, „ne privlačeći ničiju pažnju“, kako bi rekli oprezni u vojsci, znajući vrlo dobro kako da ponovo izađe na ulicu, a da ne gubi vreme.
Godinama već retko ga pozivaju u kuće, u porodice. Pre dvadeset pet godina skoro svi su ga pozivali da uđe, mnogi bi ga zapitali u kuhinji: „Je li ti hladno, ideš li ujutru u školu, hoćeš li čaj?“, neki su ga primali u salonu, pa bi ga čak i poseli za sto. Kako je u ta lepa vremena imao mnogo posla i odgovarao na porudžbine stalnih mušterija, žurno bi odlazio ne stigavši da uživa u tom gošćenju i saosećanju. Mevlutu je bilo jasno da je slabost pokazao jer se po prvi put neko toliko, i tako dugo, zainteresovao i bio pažljiv prema njemu. Povrh toga, bila je to čudna skupina; ranije, u porodičnim kućama s kuhinjom nije bilo mnogo takvih muško-ženskih pijanih ćeretanja uz rakiju. „Zašto bi svet pio tvoju bozu od tri stepena, kada porodično pije ’Tekelovu’ rakiju od četrdeset pet stepeni, s tim je gotovo, Mevlute, pusti se toga, zaboga!“ zadirkivao ga je drugar Ferhat, pola u šali, a pola u zbilji. „Ovom narodu više ne treba tvoja boza da bi se opio.“
Ušao je u bočne ulice koje se spuštaju na Findikli i brzo ostavio pola litra jednoj stalnoj mušteriji. Izlazeći iz zgrade ugledao je sumnjivu senku na vratima jedne stambene zgrade. Ako se bude zainteresovao za osobe koje smatra „sumnjivim“ (baš kao u snu), sumnjivi koji shvate šta o njima misli bi mogli da učine Mevlutu neko zlo. Ali dve senke su mu se uvrtele u glavu.
Instinktivno se okrenuo da vidi je li mu pas za leđima, i na trenutak je bio siguran da ga senke prate. Ali nije u to mogao sasvim da poveruje. Dva puta je snažno i dva puta lagano, ali usplahireno, pretresao zvonce u ruci. „Boo-zaa“, povikao je. Odlučio je da se brzo spusti stepenicama u udolinu i da se ne penje na Taksim, da ponovo stepenicama izađe na Džihangir i najkraćim putem ode kući.
Dok je silazio niz stepenice, oglasila se jedna od senki iza njega.
„Bozadžijo, bozadžijo, sačekaj.“
Mevlut se pretvarao da nije čuo. Pažljivo se trčećim korakom spustio nekoliko stepenika noseći obramicu na leđima. Bio je, međutim, prinuđen da uspori u jednom uglu neosvetljenom uličnim svetlom.
„Bozadžijo, pa rekosmo li ti da staneš, zar smo ti mi neprijatelji, hoćemo bozu.“
Mevlut je zastao postiđen svojom plašljivošću. To odmorište na kome se stepenište širilo bilo je mračno, jer je stablo smokve zaklanjalo svetlost ulične svetiljke. To je bilo mesto gde je svečeri parkirao svoj sladoledžijski tricikl dok je prodavao sladoled onog leta kada je oteo Rajihu.
„Pošto ti je boza?“ upita neotesano jedan od onih što su silazili niz stepenice.
Sada su ih bila trojica u mraku ispod smokvinog drveta. Onaj kome je do boze pitao bi za cenu, ali bi to učinio učtivo, zbunjeno i tihim glasom, a ne agresivno. Mevlut je postao sumnjičav. Rekao je polovinu uobičajene cene.
„Skupo, čoveče“, reče krupni čovek. „Daj nam dve čaše. Kakve ti pare zarađuješ.“
Mevlut je spustio posude s bozom i iz džepa kecelje izvadio veliku plastičnu čašu. Napunio ju je. Dao ju je sitnijem i mlađem čoveku.
„Izvolite.“
„Hvala ti.“
Dok je nalivao drugu čašu, gotovo da je osećao krivicu zbog čudne tišine u vazduhu. I krupni čovek je to osetio.
„Stalno trčiš, bozadžijo, imaš li mnogo posla?“
„Nee“, odgovori Mevlut. „Nema posla. Prodaja boze je stala, nema više starih poslova. Niko ne kupuje bozu. Danas u stvari nisam hteo da izlazim, ali imamo bolesnika u kući, čekaju novac za čorbu.“
„Koliko zarađuješ dnevno?“
„Kažu da se žena ne pita koliko joj je godina ni muškarac kolika mu je plata“, odgovori Mevlut. „Ali pitali ste, pa da kažem.“ Dao je bozu i čašu krupnoj senci. „Kada ima prodaje, tog dana nam je stomak pun. Kad je nema, kao danas, gladan se vraćam kući.“
„Ne ličiš baš na nekoga ko je gladan. Odakle si?“
„Iz Bejšehira.“
„Iz Bejšehira? Gde je to?“
Mevlut nije odgovorio.
„Koliko godina si u Istanbulu?“
„Ima dvadeset pet godina.“
„Ovde si dvadeset pet godina i još kažeš da si iz Bejšehira?“
„Ne… Vi ste pitali.“
„Sigurno si dosta zaradio ovde za toliko vreme.“
„Ma kakvi… Eto, radim u pola noći. Odakle ste vi?“
Kada ljudi ne odgovoriše, Mevlut se prepade. „Hoćete li cimet?“ upitao je.
„Daj. Pošto cimet?“
Mevlut je iz kecelje izvadio mesinganu posudu za cimet. Dok ga je posipao, rekao je: „Ne, cimet i leblebije su besplatni za naše mušterije.“ Iz džepa je izvadio dve kesice leblebija. Kao i uvek, umesto da kesice s leblebijama da mušteriji u ruke, on ih je otvorio i pažljivo, poput kakvog kelnera, posuo preko čaša ljudi u mraku.
„Boza najbolje ide s leblebijama“, reče on.
Ljudi su se pogledali i iskapili bozu.
„Bar ti budi neko ko radi za nas na ovako rđavom danu“, reče krupni i stariji čovek kada je završio sa svojom bozom.
Shvativši kuda razgovor vodi, Mevlut ga je prekinuo.
„Ako nemate para, uzeću drugi put, zemljače, ako se mi mučenici nećemo pomagati u teška vremena u ovom velikom gradu, šta ćemo onda. Nek vam to bude od mene, kako god vam drago.“ Stavljao je motku na ramena da nastavi put.
„Stani, bozadžijo“, reče stasiti čovek. „Rekli smo da ti budeš neko ko je radio danas za nas… Daj pare koje imaš kod sebe.“
„Nemam ja nikakvih para kod sebe, zemljače“, odgovori Mevlut. „Novac za dve boze koji sam dobio od jedne-dve mušterije. A i to je novac za lekove za bolesnika u kući, a osim…“
Sitni čovek je iz džepa u trenutku izvadio nož na sklapanje. Pipnuo je dugme i nož se u tišini otvorio uz jedno tak. Oštricu noža prislonio je na Mevlutov trbuh. Krupni čovek je u isti mah stao Mevlutu iza leđa i čvrsto ga uhvatio za ruke. Mevlut je čutao.
Dok je sitni čovek držao nož na Mevlutovom stomaku, drugom rukom je istovremeno žurno i pažljivo pretresao džepiće kecelje i svaki deo žaketa. Hitro je stavljao u džep sve što je našao, sitan papirni i metalni novac. Mevlut je video da je veoma mlad i ružan.
Kada je pogledao pravo u lice dečaka, krupni i snažni čovek iza njega ga je opomenuo: „Gledaj ispred sebe, bozadžijo. Vidi, mašala, imaš dosta para. Nisi tek tako bežao od nas.“
„Dosta više“, reče Mevlut oslobodivši se.
„Je li dosta?“ upita onaj iza njegovih leđa. „A ne! Nije, još. Ti si došao pre dvajes’ pet godina, nagrabio si se, a kada dođe red na nas ti ćeš da kažeš: Dosta, bože, hvala ti. Šta smo mi krivi što smo zakasnili?“
„Niko nije ništa kriv“, reče Mevlut. „Taman posla.“
„Šta imaš u Istanbulu? Kuću, zgradu?“
„Boga mi, nemam ni posađeno drvo“, slaga Mevlut. „Nemam ništa.“
„Zašto? Glup si?“
„Nije bilo tako suđeno.“
„Slušaj, ko god da je pre dvadeset pet godina došao u Istanbul napravio je sebi neku straćaru. Danas se na njihovim placevima dižu stambene zgrade.“
Mevlut se nervozno pomakao, ali to nije dalo nikakav drugi rezultat osim što je nož grubo pritisnut o njegov stomak („Jao meni“, zaječao je Mevlut) i što je još jednom pažljivo pretresen.
„Govori, jesi li ti budala ili prevarant koji izigrava naivčinu?“
Mevlut je čutao. Čovek iza njega vešto mu je i iskusno savio levu ruku i zavrnuo je iza leda. „O, mašala, vidi ti ovo.
Ti ne ulažeš pare u kuću i imanje, nego u ručni sat, bratac moj iz Bejšehira. Sad je jasno.“
U trenutku mu je s ruke otišao švajcarski sat koji je pre dvanaest godina stavio kao svadbeni poklon.
„Zar se bozadžija može opljačkati?“ upita Mevlut.
„Svemu ima prvi put“, reče čovek koji mu je držao ruke. „Ne progovaraj i ne gledaj pozadi.“
Dok su se dvojica kradljivaca, jedan stariji, a drugi mlađi, udaljavali, Mevlut je bez glasa pogledao za njima. Ali u istom trenutku je shvatio da su otac i sin. Biće da je onaj koji ga je držao za ruke otac, a onaj što mu je prislonio nož na trbuh sin. On sa svojim ocem ne bi mogao da izvede takvu vrstu zločina. Njegov pokojni otac nikada nije bio sa drug u zločinu, već uvek neko koga je Mevlut krivio. Tiho se spustio niz stepenice. Došao je do jedne od bočnih ulica koje izlaze na uzbrdicu Kazandži. Sve je bilo tiho, nikog živog tu nije bilo. Šta će mu kod kuće reći Rajiha? Da li bi mogao da izdrži, a da ni s kim ne podeli šta mu se desilo?
Razmišljao je da je pljačka bila san i da je sve kao nekada. Neće ispričati Rajihi da je opljačkan. Zato što to nije bio. Sposobnost da na nekoliko sekundi poveruje u tu obmanu umanjila mu je bol. Zatresao je zvoncetom.
„Booozaaa“, povikao je po navici i u isti mah osetio da mu glas ne izlazi iz grla, kao u snu.
U stara dobra vremena, kada bi se zbog nečega na ulici rastužio, bio ponižen ili bi mu srce bilo slomljeno, Rajiha bi ga kod kuće tako lepo tešila.
Mevlut se prvi put u svom dvadesetpetogodišnjem bozadžijskom životu brzo vraćao kući ne uzvikujući „Boo-zaa“, iako mu krčazi nisu bili prazni.
Čim je ušao u jednosobni stan, po tišini koja je vladala shvatio je da dve kćeri koje idu u osnovnu školu spavaju.
Rajiha je, sedeći na ivici kreveta, kao i svake noći, radila ručni rad povremeno bacajući pogled na utišani televizor i čekala Mevluta.
„Napuštam konačno bozadžiluk“, reče Mevlut.
„Otkud to?“ upita Rajiha. „Ti ne možeš da ostaviš bozadžijski posao. Ali u pravu si; pod uslovom da radiš nešto drugo. Moj miraz nije dovoljan.“
„Ostavio sam bozu, kažem.“
„Ferhat kaže da zarađuje mnogo u upravi električne centrale“, reče Rajiha. „Pozovi ga da ti nađe posao.“
„Neću zvati Ferhata makar ne bio živ“, uzvrati Mevlut.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 10:58 am



1. DOK JE MEVLUT BIO NA SELU


ŠTA LI BI REKAO OVAJ SVET, KAD BI PROGOVORIO?


Vratimo se sada u Mevlutovo detinjstvo da objasnimo njegovu odluku, privrženost Rajihi i strah od pasa. Mevlut se rodio 1957. godine u selu Dženetpinar, u kadiluku Bejšehir kod Konje. Do dvanaeste godine nije napuštao selo. Pošto je uspešno završio osnovnu školu, mislio je da će kao ostala deca koja su bila u njegovoj situaciji otići u Istanbul kod oca da uči i radi, ali pošto otac nije želeo da on dođe, u jesen 1968. ostao je u selu kao čobanin. Mevlut će do kraja svog života razmišljati zašto ga je otac te godine tvrdoglavo držao u selu i neće moći da na to pitanje nađe zadovoljavajući odgovor. Mevlut je bio usamljen i potišten, jer su mu drugovi i braća od stričeva Korkut i Sulejman te zime otišli u Istanbul. Čuvao je stoku i izvodio sedam-osam grla na pašu duž potoka. Dan mu je prolazio u gledanju na bezbojno jezero u daljini, autobuse u prolazu, kamione i ptice, stabla topole.
Ponekad bi pažljivo osluškivao podrhtavanje lišća topole na vetru i osećao da mu drvo daje neki znak. Neki listovi su Mevlutu pokazivali svoju tamniju, a neki svoju žućkastu stranu, da bi utom dunuo vetar neodređenog pravca i ukazala se požutela strana tamnog i tamna strana požutelog lišća.
Najveća zabava bila mu je da sakupi suve grane, osuši ih, napravi od njih gomilu i zapali je. Kada bi se drvo razgorelo i dobrano razbuktalo, njegov pas Kamil zadovoljno bi obilazio oko vatre, a kada bi Mevlut seo i počeo da greje ruke, pas bi seo malo dalje i kao i Mevlut nepomičan dugo gledao plamen.
Svi psi u selu poznavali su Mevluta i kada bi izašao izvan sela usred najtiše i najcrnje noći nijedan ne bi lanuo na njega. Zato se Mevlut osećao da pripada selu. Seoski psi lajali su samo na one koji dolaze izvan sela, na one opasne i nepoznate. Ako bi neki pas zalajao na nekoga iz sela, na primer na Mevlutovog najboljeg druga i brata od strica Sulejmana, drugi bi ga zadirkivali: „Ej, Sulejmane, pomislio si na nešto rđavo, na neki nestašluk!“
Sulejman: Psi u stvari nikada nisu u selu lajali na mene. Mi smo se sada preselili u Istanbul i žao mi je što je Mevlut ostao u selu, nedostaje mi… Ali ponašanje pasa u selu prema meni nije bilo drukčije od ponašanja prema Mevlutu. To sam hteo da kažem.
Mevlut i njegov pas Kamil su katkad ostavljali dole stoku na ispaši i peli se na brda. Dok je s poprilične visine gledao prostran pejzaž, u njemu su se budile želje da živi, bude srećan, da zauzima važno mesto u svetu. Ponekad je zamišljao da će mu otac autobusom doći iz Istanbula i odvesti ga. Ravnica na kojoj su pasle životinje koje je ostavio dole prekidana je stenama koje su se uzdizale na mestu na kome je potočić pravio krivinu. Na drugom kraju ravnice ponekad bi video dim upaljene vatre. Znao je da su je zapalili čobančići iz susednog sela Gumušdere koja kao i on nisu mogla da idu u Istanbul da se školuju. Kada je vreme bilo vedro i vetrovito, a naročito izjutra, s brega na koji bi se ispeli Mevlut i njegov pas Kamil videle su se kućice sela Gumušdere, ljupka bela džamija i njen vitki minaret.
Abdurahman-efendija. Imam smelost da se odmah umešam, jer živim u tom selu, u Gumušdereu: većina nas koji smo pedesetih godina živeli u Gumušdereu, Dženetpinaru i druga tri obližnja sela, bili smo izuzetno siromašni. Zimi bismo se zaduživali u prodavnici i teško dočekivali proleće. S proleća bi neki od nas muškaraca odlazili u Istanbul da radimo na gradilištima. Kako neki medu nama nisu imali para, Ćoravi bakalin bi nam kupovao autobusku kartu za Istanbul i upisivao nas u vrhu sveske dugovanja. Najpre je u Istanbulu kao dunđer radio gorostasni, visoki, plećati Jusuf koji je iz našeg sela Gumušderea otišao u Istanbul 1954. godine. A onda je slučajno postao prodavac kiselog mleka i zaradio mnogo para prodajući ga po ulicama. Najpre je sebi u Istanbul pozvao braću i braću od strica – smestili bi se po momačkim kućama i radili. Mi iz Gumušderea se do tada nismo razumeli u kiselo mleko. Ali većina nas je otišla u Istanbul i tamo ga prodavala. Ja sam otišao u Istanbul posle prvog vojnog roka s dvadeset i dve godine. (Pošto sam povremeno bio nedisciplinovan, bežao i bivao uhvaćen, zbog čega sam dobijao dobre batine i ležao u zatvoru, služio sam vojsku četiri godine, ali nek se ne shvati pogrešno, ja više od svih volim našu vojsku i naše uvažene komandante.) Naši vojnici tada još ne behu obesili premijera Menderesa; a on je od jutra do večeri svojim kadilakom špartao Istanbulom, naređivao da se poruše sve stare kuće i konaci koji bi mu se isprečili na putu i tražio da se proseku široki bulevari. U Istanbulu je bilo mnogo posla za prodavce koji su šetali ulicama medu ruinama, ali meni prodavanje kiselog mleka nije išlo. Naš ovdašnji čovek je snažan, jak, čvrstih kostiju i širokih ramena. A ja, mučenik, jednog dana ćete i svojim očima videti kad se ako bog da sretnemo, tanušan sam kao slamka. Od jutra do mraka sam se mučio ispod motke na kojoj su visile tepsije s dvadeset-trideset kilograma kiselog mleka na oba kraja. A uz to sam, kao i većina prodavaca, uveče izlazio da prodajem bozu ne bih li još malo zaradio. Obramica, ma šta da ispod nje staviš, pravi žulj na ramenu i potiljku neveštog mlekadžije. Ja nisam imao žulj i premda sam se isprva obradovao, jer mi je koža kao somot, kasnije sam primetio da mi je prokleta motka napravila gore, da mi je iskrivila kičmu zbog čega sam otišao u bolnicu. Pošto sam mesec dana čekao u bolničkim redovima, doktor mi je rekao da smesta prestanem da nosim obramicu. Naravno, da bih zaradio novac nisam ostavio obramicu nego doktora. Tako je vrat počeo da mi se krivi, pa mi je nadimak među prijateljima od „Kiz Abduš“ postao „Krivovrati Abdurahman“, što mi je slamalo srce. Držao sam se podalje od naših seljaka u Istanbulu, ali sam viđao Mevlutovog živčanog oca Mustafu i njegovog strica Hasana kako na ulicama prodaju kiselo mleko. Tih dana sam se navikao na rakiju koju sam pio da zaboravim na bol u vratu. Posle nekog vremena sam sasvim odustao od sna da u Istanbulu steknem kuću, bespravno podignutu, imetak, pare, i malo sam se razonodio. S novcem koji sam doneo iz Istanbula kupio sam nešto zemlje i oženio se devojkom bez igde ikoga, najsiromašnijom u Gumušdereu. Lekcija koju sam naučio u Istanbulu jeste da čovek, na bi li se tamo održao, treba da ima najmanje tri sina koja će iz sela dovesti sa sobom kao vojnike i uposliti ih kao radnike. Razmišljao sam da imam trojicu snažnih sinova pa da s njima odem u Istanbul i na prvom brdu van grada napravim svoju kuću i tada ga osvojim. Ali u selu mi se nisu rodila trojica sinova nego tri kćeri. Tako sam se pre dve godine definitivno vratio u selo i mnogo zavoleo svoje devojke. Da vam ih odmah predstavim:
Vediha. Zeleo sam da mi prvi junački sin bude ozbiljan i vredan i da se zove Vedi. Na nesreću, bila je devojčica. Umesto Vedi dao sam joj ime Vediha.
Rajiha. Mnogo voli da skoči ocu u krilo i mnogo lepo miriše.
Samiha. Kao đavolak je, stalno se žali i plače, još joj nisu ni tri godine, a trupka po kući.
U selu Dženetpinaru Mevlut bi ponekad uveče sedeo kod kuće s majkom Atije i svoje dve starije sestre koje ga obožavaju, pisao pisma ocu Mustafa-efendiji u Istanbul i tražio da donese nešto od stvari – cipele, baterije, plastične štipaljke, sapun. Kako njegov otac nije umeo da čita i piše, vrlo je retko odgovarao na Mevlutova pisma i nije ni donosio većinu stvari koje je poručivao govoreći da „ima jeftinije u selu kod Ćoravog bakalina“. S vremena na vreme bi Mevlutova majka gunđala po kući: „Mi te stvari naručujemo ne zato što ih nema kod našeg Ćoravog bakalina, nego zato što ih nema u našoj kući, Mustafa!“ Pisma koja je pisao ocu duboko su usadila u Mevlutovu dušu ideju da nešto od nekoga traži napismeno. TRAŽITI PISMOM NEŠTO OD NEKOGA KO JE DALEKO delilo se na tri vrste:
Nešto što čovek zaista želi, a što ni sam ne zna šta je.
Nešto što čovek zvanično rečima iskazuje pri čemu pomalo shvata šta je to što želi.
Pismo koje je magični tekst koji se hrani duhom onoga pod (1) ili pod (2) ali koji ima sasvim drugi smisao.
Mustafa-efendija. Krajem maja sam se vratio iz Istanbula. Kćerima sam doneo štofove za haljine s ljubičastim i zelenim cvetićima, njihovoj majci zatvorene papuče kako je Mevlut poručio u pismu i kolonjsku vodu PRJ, Mevlutu sam doneo igračku koju je tražio. Bio sam kivan na Mevluta što je zahvalio s pola usta kada je video poklon. „Želeo je pištolj na vodu, ali onakav kakav ima muhtarov[6] sin…“ rekla je majka dok su se njegove sestre kikotale. Sutradan sam s Mevlutom otišao kod Ćoravog bakalina i pregledao zapisane dugove. „Kakva je ovo žvakaća guma čamlidža?“ pobesneo sam, ali je Mevlut gledao preda se, jer je on uzeo svesku i to rekao da se upiše. „Nećeš mu drugi put dati žvakaću gumu!“ rekao sam Ćoravom bakalinu. „Nek sledeće zime Mevlut ode u Istanbul da se školuje!“ rekao je pametni Ćoravko. „Mašala, ima kliker za račun, za matematiku. Nek neko i iz našeg sela jednom ode na studije.“
Vest da se Mevlutov otac poslednje zime u Istanbulu sporečkao sa stricem Hasanom brzo se proširila selom… Stric Hasan i njegova dva sina, Korkut i Sulejman, najhladnijih dana prošlog decembra u Istanbulu, izašli su iz kuće na Kultepeu, u kojoj su živeli s Mevlutovim ocem i, ostavivši njega samog, preselili se u drugu kuću na Dutepeu koju su zajedno napravili. Za njima je iz sela u grad odmah otišla žena strica Hasana, Safije, koja je Mevlutu bila i tetka i strina, i došla u tu novu kuću da brine o njima. Taj razvoj događaja značio je da će Mustafa-efendija na jesen moći da kod sebe primi Mevluta, kako ne bi ostao sam u Istanbulu.
Sulejman. Moj otac i stric Mustafa su braća, ali su nam prezimena različita. U danima kada je cela nacija uzela prezimena po Ataturkovom naređenju, matičar koji je iz Bejšehira došao u selo na magarcu noseći ogroman registar, poslednjeg dana je upisivao prezimena koja je svako po naosob birao. Red je došao na našeg dedu, vrlo pobožnog i poštovanog čoveka koji u životu nije išao dalje od Bejšehira. I on je mislio i mislio i rekao „Aktaš“. Dvojica sinova su se kao i uvek posvađala pred našim dedom. „Mene upišite kao Karataš“, rekao je iz inata moj stric Mustafa, koji je tada bio dečačić. Ali ni deda ni službenik ga nisu slušali. Tvrdoglavi i zadrti čika Mustafa je posle više godina, pre nego što se Mevlut upisao u srednju školu, najpre otišao u Bejšehir i u sudu tražio da mu promene prezime, te smo tako mi ostali Aktaš, a Mevlutovi postali Karataš. Moj brat od strica Mevlut Karataš oduševljen je što će ove jeseni doći u Istanbul u školu. Ali niko od dece koja su iz našeg i okolnih sela dovedena u Istanbul da se školuju do sada nije uspeo da završi gimnaziju. Iz blizu stotine sela i opština u našem kraju ima samo jedno seosko dete kome je pošlo za rukom da se upiše na fakultet. Taj miš, koji je kasnije stavio naočare, otišao je u Ameriku i od njega više nije bilo ni traga ni glasa. Posle mnogo godina su videli njegovu sliku u nekim novinama, ali nisu mogli tačno da dokuče da li je to onaj naš miš s naočarima ili nije, jer je promenio ime. Ako mene pitate, taj izrod je odavno postao hrišćanin.
Jednog predvečerja potkraj leta otac je izvadio zarđalu testeru koju je Mevlut pamtio još iz detinjstva. Dovukao je sina pod stari hrast. Strpljivo i polako su sekli granu debljine ručnog zgloba. Bila je to lako povijena i vrlo duga grana. Njegov otac je isekao i ogulio grane motke najpre uz pomoć noža za hleb, a zatim neke čakije.
„Ovo će biti tvoja obramica!“ reče. Uzeo je iz kuhinje šibicu i rekao Mevlutu da naloži vatru. Dok je na vatri polako dimio i palio čvorove, sušio je motku usukujući je. „Neće moći ovaj put. Do kraja leta ćeš je ostaviti na suncu i vrteti je iznad vatre da je osušiš. Biće tvrda kao kamen, a u isto vreme meka kao somot. Da vidimo, leži li ti na ramenu?“
Mevlut je stavio obramicu na rame. Na potiljku i ramenima osetio je ježeći se kako je tvrda i topla.
Na izmaku leta kada su odlazili u Istanbul, poneli su sa sobom džačić osušene tarane, kese pune sušene crvene paprike, bulgura i kora za pitu, kao i pune korpe oraha. Njegov otac je poklanjao bulgur i orahe portirima u važnim zgradama ne bi li se prema njemu dobro ophodili i dozvolili mu da koristi lift. Kod sebe su imali ručni fenjer koji je trebalo da se popravi u Istanbulu, čajnik koji je njegov otac naročito voleo i koji je doneo kada se vratio u selo, asuru da je prostru na zemljani pod u kući i mnoge druge sitnice. Prepune plastične kese i korpe su ispadale iz ćoškova u kojima su ih nabijali tokom putovanja vozom koje je trajalo dan i po. Dok je Mevlut zamišljeno posmatrao svet kroz prozor voza i mislio na majku i sestre koje su mu već nedostajale, trčao je za kuvanim jajima koja su se kotrljala posred vagona.
U svetu koji se video kroz prozor voza bilo je višestruko više ljudi, pšeničnih polja, topola, volova, mostova, magaraca, kuća, planina, džamija, traktora, natpisa, slova, zvezda i električnih stubova nego što je on video za svog dvanaestogodišnjeg života. Ponekad bi se Mevlutu tako zavrtelo u glavi od električnih stubova koji su nailazili, da bi zaspao glave naslonjene na očevo rame; kada bi se probudio, primetio bi da nema žutih njiva, osunčanih gomila pšenice i da se sve pretvorilo u ljubičasto stenje, a potom bi sanjao Istanbul kao grad napravljen od tih ljubičastih stena.
Utom bi ugledao neki zeleni potok i zeleno drveće i osetio da mu je duh promenio boju. Šta li bi rekao ovaj svet, kad bi progovorio? Mevlutu se ponekad činilo da voz uopšte ne ide i da kroz prozor prolazi čitav jedan svet poređan u redove. Na svakoj železničkoj stanici čitao je nazive mesta uzvikujući ocu uzbuđeno: „Hamam… Ihsanije… Doger…“ Izlazio je kada bi mu se oči ovlažile od gustog plavog dima cigareta što su se pušile u kupeu, išao u toalet ljuljajući poput pijanca, teško otvarao bravu i posmatrao šine i šljunak što su se videli kroz metalni otvor nužnika. Kroz taj otvor u toaletu snažno se čulo kloparanje točkova. Mevlut je voleo da u povratku ode do poslednjeg vagona i da gleda u kupeima zaspale žene, uplakanu decu, ljude koji igraju karte, one koji jedu sudžuk od koga čitav vagon miriše na beli luk, ljude što klanjaju, zbijenu masu.
„Ali dugo te nema, šta radiš u tom klozetu?“ upitao ga je otac. „Ima li vode?“
„Nema.“
U nekim gradovima u voz bi ulazila deca prodavci, a Mevlut bi pažljivo gledao suvo grožđe, leblebije, biskvit, hleb, sir, badem i žvakaće gume koje su prodavili od stanice do stanice. Potom bi jeo gozleme[7] koje mu je majka brižljivo stavila u torbu. S vremena na vreme bi video čobančiće kako sa svojim psima jure niz padine brega kad ugledaju voz iz velike daljine, slušao kako deca pastiri naglas nude „nov’nee“ za zavijanje cigareta od krijumčarenog duvana. Mevlut je osećao neki neobičan ponos zbog toga što voz brzo prolazi pokraj njih. Ponekad bi se voz zaustavio usred stepe, i Mevlut bi osetio koliko je svet tiho mesto. Činilo mu se u toj tišini da će stajanje trajati beskonačno, gledao je neke žene kako skupljaju krompir u baštici neke seoske kuće koja se videla kroz prozor vagona, kokoške pored šina, dva magarca što se češu jedan o drugog pored električne pumpe za vodu, a malo podalje bradatog čoveka usnulog na travi.
„Kada ćemo krenuti?“ upitao je za vreme jednog od tih beskrajnih stajanja voza.
„Strpljenja, sinko, Istanbul neće pobeći.“
„Aaa, krećemo.“
„Ne idemo mi nego voz pored nas“, nasmejao se njegov otac.
Mevlut se celim putem trudio da zamisli gde su tog trenutka na karti Ataturkove Turske sa zastavom koja je već pet godina stajala za leđima učitelja u seoskoj školi. Zaspao je pre nego što je voz ušao u Izmit i nije otvorio oči sve dok voz nije stigao u Hajdarpašu.
Trebao im je čitav sat da siđu niz stepenice železničke stanice Hajdarpaša i da se ukrcaju na parobrod za Karakoj zbog sveg tereta koji su imali na sebi i težine kesa i korpi. Mevlut je tu prvi put u životu, u večernjem mraku, video more. Bilo je crno i duboko poput snova. Na hladnom vetru osećao se slatki miris mahovine. Evropska strana je bila sva u svedu. Mevlutu su se za ceo život urezala ta svetla, a ne to kako je prvi put video more. Kada su potom stigli na suprotnu stranu, četiri sata su pešačili do kuće čak iza Zindžirlikujua, jer oca i sina nisu primili u gradski autobus sa kesama i tolikim prtljagom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:03 am




III DEO


(septembar 1968. – jun 1982)



„Moj me je otac mrzeo, još od kolevke.“

Stendal, Crveno i crno






2. KUĆA


BRDA NA MESTU GDE PRESTAJE GRAD


Kuća je u stvari bila udžerica. Njegov otac je tu reč koristio kada je bio ljut na primitivizam i bedu tog mesta, a kada nije — što je bilo vrlo retko – ponekad ju je nazivao „kućom“ s nekom nežnošću koju je i Mevlut osećao. Ta nežnost je Mevlutu stvarala iluziju da je nešto više od besmrtne kuće koju će tu jednog dana imati na ovom svetu. Udžerica se sastojala od poveće sobe. Uz nju je bio i klozet s rupom u sredini. Kroz klozetski prozorčić bez stakla čule bi se borbe i zavijanje pasa iz udaljenih mahala.
Kada su te prve noći u mraku ušli u kuću, Mevlut je pomislio da je to tuđa kuća, jer su u njoj bili neki muškarac i žena. Kasnije je saznao da su to bile kirajdžije, koje je njegov otac tu smestio tokom leta. Otac se najpre s njima raspravljao, zatim u mraku prostro krevet u jednom uglu gde su njih dvojica zajedno spavali.
Kada se Mevlut sutradan pred podne probudio, u kući nije bilo nikoga. U njoj behu zajedno živeli njegov otac, stric i stričevi sinovi koji su im se bili pridružili poslednjih godina. Sećajući se onoga što su mu leti pričali Korkut i Sulejman, Mevlut je pokušavao da ih zamisli dok su živeli u toj sobi, ali mesto je bilo poput napuštene kuće duhova. Stari sto, četiri stolice, dva kreveta, jedan s madracem, drugi bez njega, dva ormana, dva prozora i peć. Toliko stvari je njegov otac posedovao u gradu u koji je šest godina išao na rad. Prošle godine su se stric i njegovi sinovi posvađali s njegovim ocem i odneli svoje krevete, stvari i sve svoje i prešli u posebnu kuću. Mevlut u kući nije mogao da nađe nijednu njihovu stvar. Prijalo mu je da vidi nekoliko predmeta koje je njegov otac doneo iz sela, vunene čarape koje je majka isplela za njega i njegove dugačke gaće, makaze koje je u selu video u rukama svojih starijih sestara – iako su sada bile zarđale.
Pod u kući bio je zemljani. Mevlut je video da je ujutru, pre nego što je izašao, otac prostro po podu asuru koju je doneo iz sela. Verovatno su stric i stričevići prošle godine poneli staru asuru izlazeći iz kuće.
Sto na kojem je otac ujutru ostavljao svež hleb bio je star i bezbojan, napravljen od daske i šperploče. Da se ne bi ljuljao, Mevlut je ispod jednog kraćeg nogara stavljao praznu kutiju šibica ili daščice, ali svaki čas bi sto počinjao ponovo da se klati i da se po njemu prosipaju čorba i čaj, zbog čega se njegov otac nervirao. On se nervirao zbog mnogo toga. Iako je toliko puta tokom godina koje su od 1969. zajedno proveli u toj kući govorio „popraviću taj sto“, nije to učinio.
Mevlut je bio srećan kad bi zajedno s ocem uveče seo za sto i obedovao pa makar i na brzinu, a naročito u prvim godinama svog boravka u Istanbulu. Ali te večere nisu bile zabavne poput onih u selu sa sestrama i majkom kada su se za stolom smejali i zadirkivali, zato što je ili otac bio sam ili su obojica zajedno uveče izlazili da prodaju bozu. Mevlut je u očevim pokretima uvek viđao uznemirenost da što pre krene u prodaju. Čim bi poslednji zalogaj stavio u usta, Mustafa-efendija bi zapalio cigaretu i pre nego što bi je dopola popušio govorio je „Hajde“.
Pošto bi se uveče vratio iz škole, Mevlut je voleo da pre nego što pođu zajedno da prodaju bozu skuva čorbu na peći, a ako peć još nije grejala, na malom šporetu ajgaz. U provrelu vodu u šerpi stavljao bi kašiku ulja sana, oljuštio i ubacio šta je ostalo u ormanu – šargarepu, celer, krompir, po tome posuo dve šake paprike i bulgura donetih iz sela i slušajući klokotanje posmatrao pakleno kretanje u čorbi. Komadići krompira i šargarepe vrte se kao ludi u čorbi poput stvorenja što gore u ognju pakla, a iz šerpe kao da su se čuli njihovi krici i vapaji. Ponekad nastaju neočekivani skokovi, kao iz vulkanskog grotla, pa se šargarepa i celer podignu i primaknu Mevlutovom nosu. On je voleo da po smatra kako krompir žuti što se više kuva, kako šargarepa čorbi daje boju, kako se menja zvuk klokotanja, pratio je bućkanje u šerpi i mislio kako je istovetno okretanju nebeskih tela o kojima se predaje na časovima geografije u muškoj gimnaziji „Ataturk“ u koju je krenuo, razmišljao o tome kako se i sam neprestano vrti u svetu nalik tim sitnim komadićima. Bilo je lepo ogrejati se toplom i mirišljavom parom koja je dopirala iz šerpe.
„Mašala, čorba je odlična, ruke ti se pozlatile!“ govorio bi njegov otac svaki put. „Šta kažeš da te damo nekom kuvaru za šegrta?“ Ako uveče ne bi išao s ocem da prodaje bozu nego bi ostajao kod kuće da uči, Mevlut bi odmah po očevom odlasku sredio sto, odlučno počinjao da uči napamet nazive svih gradova i država iz udžbenika geografije i pospano sanjario gledajući u slike Ajfelove kule i budističkih hramova u Kini. Ako je išao u školu i posle podne prodavao kiselo mleko noseći s ocem teške tepsije, ušao bi u kuću i pošto bi nešto pojeo, pao u krevet i zaspao. Otac bi ga probudio izlazeći iz kuće.
„Obuci pidžamu i pokrij se jorganom pa tako spavaj, sine. Sledićeš se kada se kasnije peć ugasi.“
„Idem i ja, stani, ne idi, oče“, govorio bi kroz san Mevlut, i nastavljao da spava.
Kada je ostajao noću sam kod kuće, ma koliko da se naprezao, nikako nije mogao da zaboravi hučanje vetra koje je dolazilo kroz prozor, beskonačno šuškanje miševa ili džina, bat koraka napolju i cviljenje pasa i da se prepusti udžbeniku iz geografije. Gradski psi su bili uznemireniji i užasniji od seoskih. Često je nestajalo struje i Mevlut nije mogao da uči; plamen i šumovi u peći bili su još jači u mraku i tada je bio siguran da ga neko oko pažljivo posmatra iz senki u uglu. Ako bi pogled udaljio od udžbenika geografije, onaj čije je to oko bi video da ga je Mevlut primetio i odmah se bacio na njega, pa Mevlut ponekad nije uspevao ni da ustane od stola i ode da legne, nego je spuštao glavu na knjigu i tako bi zaspao.
„Zašto ne ugasiš peć i ne legneš da spavaš, sine?“ pitao bi otac kada bi se u pola noći vratio umoran i nervozan kući.
Otac mu je bio zadovoljan, jer je kuća bila dobro zagrejana pošto se dobro smrzao na ulici, ali nije želeo ni da se do to doba troše drva. Kako to nije mogao da kaže, najviše što bi rekao bilo je: „Ugasi peć ako hoćeš da spavaš.“
Drvo koje su ubacivali u peć otac je ponekad kupovao iscepano u maloj piljari strica Hasana, a ponekad bi sam sekirom cepao grub balvan koji bi kupovao od komšije. Još pre nego što je stigla zima otac je Mevlutu pokazao kako se sitnim suvim granjem i listovima novina potpaljuje peć na drva, gde da na obližnjim brdima nađe suve grane, stare novine i komade hartije. Prvih meseci kad su došli u grad, pošto bi se vratio sa svog posla prodavanja kiselog mleka, otac bi izvodio Mevluta iznad brda Kultepe gde su stanovali.
Kuća se nalazila na mestu gde je prestajao grad, na nižem delu napola golog i blatnjavog brda na kom je rastao dud i poneka smokva. Donji deo brda ocrtavao je uzan, ne preterano izdašan potok, koji se vijugajući između drugih brda ulivao u Bosfor u Ortakoju. Žene iz porodica koje su se sredinom pedesetih godina prve doselile na ta brda iz siromašnih sela Ordua, Gumušhane, Kastamonua i Erzindžana uz potok su gajile kukuruz i prale veš, baš kao što su radile u selima iz kojih su došle. Deca su se leti kupala u plitkoj vodi. Tih dana je u upotrebi bio naziv potoka iz osmanskog doba – Buzludere[8], ali se taj naziv za kratko vreme preinačio u Boklukdere[9] usled svakovrsne, manje i veće industrijske prljavštine i više od osamdeset hiljada stanovnika koji su za petnaest godina došli iz Anadolije i nastanili se na okolnim brdima. A u danima kada je Mevlut stigao u Istanbul, niko se nije sećao ni Buzluderea ni Boklukderea, jer su svi bili zaboravili na gradski potok koji je bio prekriven betonom od izvora do ušća.
Na najvišoj tački Kultepea na koju je Mevluta otac izvodio nalazili su se ostaci peći za spaljivanje otpada i pepeo po kome je brdo dobilo ime.[10] Odatle su se videla druga brda koja su brzo prekrivana udžericama (Dutepe, Kuštepe, Esentepe, Gultepe, Elarmantepe, Sejrantepe, Oktepe itd.), najveće gradsko groblje (Zindžirlikuju), mnoge manje i veće fabrike, automehaničarske radnje, radionice, skladišta, fabrike lekova i sijalica i avetinjska senka grada u daljini, njegove visoke zgrade i minareti. Sam grad, kvartovi u kojima je izjutra s ocem prodavao kiselo mleko, a uveče bozu i u kojima je išao u školu u daljini su ličili na tajanstvene mrlje.
Još dalje su bila plava brda na azijskoj strani. Bosfor je bio između njih i nije se video, što je šteta, ali Mevlut je prvih meseci po dolasku u grad bio ubeđen da kad god ode onamo, s vrhova Kultepea na trenutak vidi plavo more između plavih visova. Na svakom brdu prema moru bili su postavljeni ogromni električni stubovi koji su nosili jedan od glavnih vodova što su gradu davali struju. Na tim džinovskim gvozdenim stubovima vetar je proizvodio čudne zvuke, a u vlažnim danima električne žice su cvrčale, što je plašilo Mevluta i njegove drugove. Na bodljikavoj žici što je obavijala stubove nalazila se mecima izrešetana ploča na kojoj je pisalo OPASNO PO ŽIVOT, s mrtvačkom glavom. Dok je prvih godina skupljao suve grane i hartiju, Mevlut je pri svakom pogledu na krajolik pomišljao da smrtna opasnost dolazi ne od struje nego od samog grada. Često se govorilo da je opasno i zlokobno primicati se džinovskim stubovima, ali većina naselja je dobijala struju od ilegalnih priključaka vešto prikopčanih na glavni vod.
Mustafa-efendija. Objasnio sam sinu da ni na jednom brdu osim Kultepea i naspramnog Dutepea zvanično nema struje, da shvati kako nam je život ovde težak. Rekao sam mu da pre šest godina, kada sam s njegovim stricem tek došao ovamo nigde nije bilo struje, vodovoda i kanalizacije. Ukazujući mu prstom na druga brda, pokazao sam sinu zaravan na kojoj su lovili osmanski sultani i vojnici vežbali gađanje, staklene bašte u kojima su Arnauti gajili jagode i cveće, bačiju koju su držali stanovnici Kjaithane, belo groblje na kome su sahranjena i krečom posuta tela stradalih vojnika za vreme epidemije tifusa koja je izbila tokom Balkanskog rata 1912. godine – da se ne zavarava veselim i živahnim životom Istanbula i da ne misli da je život lak. A da se ne demorališe i ne napusti ga elan, pokazao sam Mevlutu mušku gimnaziju „Ataturk“ u koju ćemo ga upisati, zemljani teren za fudbalski klub Dutepe, bioskop „Derja“ s bledim projektorom, koji je letos proradio između stabala duda i gradilišta džamije Dutepe što se već četiri godine gradi uz podršku pekara i preduzimača iz Rizea, Hadži Hamita Vurala, i njegovih ljudi, koji su svi ličili – imali su iste vilice. U donjem delu padine, s desne strane džamije, pokazao sam mu i kuću koju su završili prošle godine, na placu koju smo njegov stric Hasan i ja pre četiri godine uokvirili belo okrečenim kamenjem. „Sva ta brda su bila potpuno prazna kada smo tvoj stric i ja ovamo došli pre šest godina!“ rekao sam mu. Objasnio sam mu da je mučenicima koji su došli iz daljine i tu se nastanili stalo da u gradu nađu posao i tu žive i da zato svi grade kuće na mestima najbližim putu, u podnožju brda, kako bi ujutru pre svih pohitali u grad i kako se na taj način brda uvećavaju skoro vidljivom brzinom i odozdo nagore.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:03 am



3. PREDUZIMLJIV ČOVEK KOJI GRADI KUĆU NA PRAZNOM ZEMLJIŠTU


AH SINE, TI SI SE UPLAŠIO ISTANBULA


Mevlut je prvih meseci u Istanbulu noćima ležao u postelji i osluškivao gradsku buku koja je dopirala izdaleka. Ponekad bi se u strahu probudio i, kad bi u tišini začuo lavež pasa iz velike daljine, znao je da se otac vratio kući te bi glavu zario pod jorgan i pokušavao da zaspi. Kako je Mevluta noću hvatao strah od pasa, otac ga je tih dana odveo nekom šejhu koji je živeo u jednoj drvenoj kući na Kasimpaši da mu očita molitvu i baje. Mevlut će se toga setiti posle mnogo godina.
Jedne noći u snu je otkrio da lice „Skeleta“, pomoćnika direktora muške gimnazije „Ataturk“, liči na onu lobanju na električnom stubu na kojoj je ispisano „smrt“. Sa Skeletom se upoznao pošto mu je otac iz sela doneo diplomu osnovne škole za upis. Mevlut nije dizao glavu s matematike, jer nikako nije želeo da izbliza ugleda Demona za koga je mislio da motri na njega s mračnog prozora.
Mevlut je uz Sulejmanovu pomoć upoznao mahale na Kultepeu, Dutepeu i drugim brdima, koje je on za godinu dana vrlo dobro savladao. Video je mnoge udžerice od kojih su nekima temelji tek postavljeni, nekima zidovi podignuti dopola, pa čak i neke koje su se privodile kraju. U većini su živeli samo muškarci. Poslednjih pet godina većina došljaka na Kultepe i Dutepe iz Konje, Kastamonua, Gumušhane behu ili ostavili u selu svoje žene i decu poput Mevlutovog oca ili su bili neoženjeni muškarci bez posla i imetka koji se u selu ne bi mogli oženiti. Kroz otvorena vrata Mevlut bi u nekim jednosobnim kućama ugledao šestoricu-sedmoricu muškaraca na krevetima kako kao mrtvi leže i odmaraju se, a u okolini bi naslutio prisustvo ljutih pasa. Sigurno je da su psi nanjušili intenzivan zadah i miris znoja i sna koji se širio iz tih kuća. Budući da su bili svadljivi, bezobrazni i bezosećajni, Mevlut se većinom pribojavao neoženjenih muškaraca.
Niže, u čaršiji Dutepe, na glavnoj ulici, na mestu gde će kasnije biti postavljena poslednja autobuska stanica, bio je jedan piljar koga je njegov otac zvao „gulikoža“, jedna trgovina s vrećama sa cementom, starim gvozdenim kapijama, starim crepom, čunkovima za peći, komadima lima i plastičnim pokrivačima i jedna daščara, kafana u kojoj su do mraka dremali muškarci koji tog jutra nisu uspeli da nađu posao u gradu. Na sredini puta koji je vodio na brdo i stric Hasan beše otvorio malu bakalnicu. Mevlut je u slobodno vreme odlazio onamo i s braćom od strica Korkutom i Sulejmanom presavijao stare novina i pravio papirne fišeke.
Sulejman. Mevlut je bio razred iza mene u muškoj gimnaziji „Ataturk“, jer je jednu godinu nepotrebno izgubio u selu zbog naprasitosti mog strica Mustafe. Prilazio bih mu kada bih ga ugledao samog u dvorištu za vreme školskog odmora i družio se s tim svojim bratom od strica koji je bio došljak u Istanbulu. Mi mnogo volimo Mevluta i pravimo razliku između njega i njegovog oca. Jedne noći, pre nego što je počela škola, stric Mustafa je s njim došao našoj kući na Dutepeu. Čim je ugledao moju majku, Mevlut ju je zagrlio s čežnjom koju je osećao prema svojoj majci i sestrama.
„Ti si se, sinko, uplašio Istanbula“, rekla je moja majka grleći ga. „Ne boj se, vidi, mi smo uvek tu.“ Poljubila je Mevluta u kosu kao što bi učinila njegova majka. „Kaži mi, hoću li ti sada u Istanbulu biti strina Safije ili tetka Safije?“
Moja majka je Mevlutu i žena njegovog strica, dakle, strina, a istovremeno je starija sestra njegove majke, znači tetka. Leti je Mevlut, kad je pod uticajem beskonačnih svađa između svog i mog oca, zove „strina“, a dok je stric Mustafa zimi u Istanbulu, zove je „tetka“, s toplinom koju oseća prema svojoj majci i starijim sestrama.
„Ti si mi uvek tetka“, kazao je Mevlut iskreno mojoj majci.
„Nek ti se otac posle ne ljuti!“ reče ona.
„Aman, Safije, budi mu ti majka“, rekao je na to čika Mustafa. „Ovde je siroče, noćima plače.“
Mevlut se postideo.
„Upisujem ga u školu“, nastavio je čika Mustafa. „Ali knjige, sveske, sve je mnogo skupo. I još mu je potreban i školski blejzer.“
„Koji ti je školski broj?“ upitao je moj stariji brat Korkut. „1019.“
Otišao je u susednu sobu, potražio u sanduku i izvadio stari školski kaputić koji smo nosili nas dvojica. Lupnuo je po njemu i istresao prašinu, ispravio izgužvana mesta i s brižljivošću kakvog krojača pomogao Mevlutu da obuče blejzer.
„Baš ti lepo stoji ovaj 1019“, reče Korkut.
„Da, mašala, nema potrebe da kupujemo novi“, dodade čika Mustafa.
„Malo je komotan, ali još bolje“, nastavi Korkut. „Tesan kaputić pravi nevolje u tuči.“
„A ne, Mevlut ne ide u školu da se bije“, reče čika Mustafa.
„Naravno, ako uspe bez tuče“, reče Korkut. „Ponekad ludi profesori magarećeg lika imaju pik na nekoga pa čovek ne može da se uzdrži.“
Korkut. Uznemirilo me je to što je čika Mustafa rekao da se „Mevlut ni s kim neće tući“. Osetio sam da time cilja na mene. Pre tri godine, dok su čika Mustafa i moj otac stanovali u kući na Kultepeu koju su zajedno pravili (to je mesto gde sada Mevlut stanuje s ocem), ja sam napustio školu. Poslednjih dana u školi sam pred celim razredom dva puta ošamario nadobudnog hemičara Fevzija što liči na magarca i tri puta ga udario pesnicom i tako mu očitao zasluženu lekciju da mi više nikad nije palo na pamet da se vratim u školu. Odavno je zasluživao te batine, jer me je mentalno potcenio kada me je prethodne godine pitao šta je Pb2SO4 i žestoko mi se podsmevao kada sam rekao „papuča“ i što me je bez potrebe oborio. Ja više nemam poštovanja – nek se zove Ataturk koliko hoće – prema gimnaziji u kojoj na času možeš propisno da istučeš svog profesora.
Sulejman. „U postavi levog džepa je rupa, ali nemoj da je ušivaš“, rekoh zbunjenom Mevlutu. „Na ispitima ćeš tu da sakriješ puškice. Mi smo u stvari videli vajde od tog školskog kaputića ne u školi, nego uveče dok smo prodavali bozu. Niko ne može da odoli detetu koje u po noći prodaje na ulicama u školskoj uniformi. „Sinko, ideš li u školu?“ pitaju te i u džep ti trpaju čokolade, vunene čarape, novac. A kada dođeš kući, izvrneš džep i uzmeš ono što je unutra. Pazi, nemoj da kažeš da si napustio školu. Reći ćeš da ćeš u budućnosti biti lekar.“
„Mevlut i neće napustiti školu!“ reče njegov otac. „Mevlut će zaista da postane doktor. Zar ne?“
Mevlutu je bilo jasno da je saosećanje koje su pokazivali prema njemu pomešano sa sažaljenjem, te nije mogao da se razveseli. Ova kuća u kojoj su se stric i njegovi zajedno preselili prošle godine i koju su uz pomoć Mevlutovog oca podigli na Dutepeu naspram Kultepea bila je mnogo čistija i svetlija od udžerice u kojoj je živeo s ocem. Stric i strina, koji su u selu obedovali na podu, sada su sedeli za stolom koji su zastirali plastičnom mušemom na cvetiće. Pod nije bio zemljani nego kameni. Kuća je mirisala na kolonjsku vodu, čiste ispeglane zavese budile su u Mevlutu želju da pripada tom mestu. Kuća njegovog strica je sada imala tri sobe i Mevlut je sasvim dobro video da će Aktaševi – koji su sve isprodavali, uključujući stoku, malu baštu i kuću kad su se porodično odselili sa sela – ovde živeti srećno. Osećao je gnev prema ocu koji to još nije uspeo, odnosno koji se nije ponašao kao da ima nameru da uspe, i stideo se.
Mustafa-efendija. Znam, krišom od mene ideš kod strica, ideš u bakalnicu strica Hasana i presavijaš novine, sediš za njihovim stolom i ručavaš, igraš se sa Sulejmanom, ali ne zaboravi, oni su nas prevarili. Tim rečima sam upozoravao Mevluta. Kako je tužno kada sin ne stoji uz svog oca nego je s prevarantima koji ga obmanjuju i hoće da mu pred očima uzmu zalogaj! Ne savijaj kičmu zato što su ti dali onaj kaputić. On ti pripada! Ne izbijaj sebi iz glave da te neće poštovati ako budeš toliko blizak s onima koji su naočigled svih tvom ocu iz ruku oteli zemljište koje su zajedno s njim ogradili, jesi li razumeo, Mevlute?
Pre šest godina, tri godine posle vojnog udara 27. maja 1960, dok je Mevlut u selu učio da čita i piše, njegov otac i stric Hasan došli su u Istanbul da nađu posao i zarade novac, i najpre se uselili u jednu iznajmljenu kuću na Dutepeu. U toj kući su ostali zajedno dve godine, a kada je kirija porasla, iselili su se i svojim rukama noseći cigle, cement, lim podigli kuću, u kojoj sada Mevlut živi s ocem, na brdu preko puta Kultepea, koje se još popunjava. Prvih dana u Istanbulu odnosi između njegovog oca i strica Hasana bili su veoma dobri. Zajedno su naučili finese prodaje kiselog mleka i u početku su dvojica velikih ljudi – kao što su kasnije pričali uz smeli – krenuli zajedno na ulice da ga prodaju. Docnije su u prodaju išli u različite mahale, ali su sastavljali dnevni pazar kako ne bi izbila zavist na to ko je više zaradio. Razlog za tu prirodnu bliskost bio je u tome što su se u selu oženili dvema sestrama. Mevlut se uvek, smešeći se, sećao kako se u selu radovao s majkom kada bi iz pošte dobili tetkinu uputnicu. Tih godina su njegov otac i stric Hasan nedeljom zajedno ubijali vreme sedeći i dremajući u istanbulskim parkovima, na morskoj obali, u čajdžinicama, dva puta nedeljno se ujutru brijali istim brijačem i žiletom i pri povratku u selo početkom leta donosili iste poklone ženama i deci.
Godine 1965. kada su se preselili u udžericu koju su podigli na Kultepeu, dva brata su uz pomoć starijeg sina strica Hasana, Korkuta, koji je došao iz sela i pridružio im se, uredili dva placa, jedan na Kultepeu, a drugi na naspramnom Dutepeu. U duhu tolerancije pred izbore 1965. i pod uticajem priča da će „posle izbora Partija pravde doneti legalizaciju gradnje“, upustili su se u gradnju kuće na placu na Dutepeu.
Tada na Dutepeu niko nije posedovao tapiju na plac, kao što je to bilo i na Kultepeu. Onaj ko bi se poduhvatio izgradnje kuće na praznom placu, pošto bi oko kuće zasadio neku topolu i vrbu i postavio prve kamenove za zid kojim će obeležiti granice, odlazio bi muhtaru, platio i dobio potvrdu da je sam podigao kuću i drveće na tom zemljištu. Na potvrdama je kao i na pravim tapijama koje izdaje katastarska uprava bila primitivna skica koju bi muhtar nacrtao svojom rukom koristeći lenjir. Muhtar bi uz skicu dečjim rukopisom upisivao napomene, da se uz to mesto nalazi plac toga i toga, da je ispod kuća toga i toga, česma, zid (najčešće su umesto zida bila jedan do dva kamena), stablo topole, a ako mu daš više, dodavao bi reći kojima bi uvećavao zamišljene granice placa, i u dnu bi stavljao pečat.
Ali te potvrde dobijane od muhtara ništa nisu garantovale, jer je zemljište bilo javna ili svojina šumske uprave. Kuću napravljenu na zemljištu bez tapije država je mogla da sruši u svakom trenutku. Oni koji bi proveli prve noći u svojim kućama koje su izgradili svojim rukama sanjali bi tu nesreću. Značaj muhtarevih potvrda bi se uvideo ako bi jednog dana država, kao što čini jednom u deset godina, za izbore, izda tapije na bespravno podignute kuće. Tapije su se naime delile i na osnovu muhtarskih potvrda. Osim toga, onaj ko dobije dokument da je neko građevinsko zemljište njegovo vlasništvo, mogao bi da ga proda drugom licu. U razdobljima kada su svakodnevno iz Anadolije intenzivno u grad dolazili ljudi bez posla i kuće, cena tih muhtarskih potvrda odmah bi skočila, poskupeli placevi bi se delili i brzo parcelisali, a politička moć muhtara bi rasla prema dinamici doseljavanja.
Uprkos svoj toj intenzivnoj aktivnosti, ako bi državnim moćnicima tako naspelo i ako bi našli da je to u skladu s dnevnom politikom, mogli bi da dođu sa žandarmerijom, predaju sudu vlasnika bespravno podignute kuće i sruše je. Važno je bilo što pre završiti kuću, useliti se u nju i u njoj živeti. Za rušenje kuće u kojoj se živelo bilo je potrebno sudsko rešenje, a to je oduzimalo dosta vremena. Svako ko bi na bilo kom brdu neki plac pretvorio u „svoj“, trebalo bi, ako je bio pametan, da prvom prilikom za jednu noć uz pomoć porodice i prijatelja podigne četiri zida, odmah se tu useli i počne da živi kako sutradan rušitelji ne bi takli njegovu kuću. Mevlut je sa zanimanjem slušao priče majki i dece što su se uselili u nepokrivene kuće bez krovova pa čak i poludovršenih zidova i bez prozora, gde su im zvezde bile jorgan, a nebo krov, i tu, prvi put prespavali u svojim kućama u Istanbulu. Po predanju, prvi koji je u istoriji upotrebio reč „udžerica“ bio je jedan majstor zidar iz Erzindžana koji je za noć podigao zidove dvanaest kuća i doveo ih u useljivo stanje. Hiljade ljudi došle su na groblje Dutepe da se pomole za njega kad je umro od starosti.
Izgradnja kuće Mevlutovog oca i strica, započeta u tolerantnoj predizbornoj atmosferi, ostala je nedovršena, jer su kao posledica iste atmosfere odjednom skočile cene građevinskog materijala i starog gvozda. Na osnovu glasina da će posle izbora doći do legalizacije gradnje, otpočela je intenzivna nelegalna graditeljska aktivnost na javnim površinama i zemljištu šumske uprave. Čak i oni koji nikada nisu pomišljali da bespravno podignu građevinu, odlazili bi na brda na obodima grada, kupovali plac od muhtara koji su kontrolisali ta mesta i njihovih ortaka, od kojih su neki bili s močugom u ruci, neki naoružani, a neki iz političke organizacije, i pravili kuće na najnepristupačnijim, najzabačenijim, najneverovatnijim mestima. Na mnogim stambenim zgradama u centru grada osvanuo bi novi bespravno podignut sprat. A prazno zemljište po kome se širio Istanbul pretvorilo se u veliko gradilište. Novine koje su se obraćale domaćoj buržoaziji žalile su se na neplansku urbanizaciju, ali je i grad bio obuzet žarom i radošću zbog nelegalne gradnje. Male fabrike su do mraka pravile kalupe i proizvodile blokove slabog kvaliteta koji su se koristili za prekonoć podignute kuće, do mraka su radile i radnje koje su prodavale cement i građevinski materijal, a zaprežna kola, kamioneti, minibusevi natovareni ciglom, cementom, peskom, drvetom, gvoždem, staklom, veselo su uz zvonjavu zvona i svirkanje sirena po prašnjavim putevima i besputnim brdima obilazili kvart po kvart. „Ja sam danima s čekićem u ruci radio za kuću strica Hasana“, govorio je Mevlutov otac, dok su o praznicima išli s Kultepea na Dutepe u posetu. „Kažem to da znaš. Naravno, ne treba da budeš neprijatelj stricu i njegovim sinovima.“
Sulejman. Nije tačno: Mevlut zna da je ta gradnja ostala nedovršena, jer stric Mustafa novac koji je tu zaradio nije ostavio u Istanbulu već ga je odneo u selo. A prošle godine, dok smo moj stariji brat i ja pravili kuću, žarko smo želeli da stric Mustafa bude s nama, ali ocu se s pravom smučila njegova teška narav, neprestano zametanje kavge i ljutnja na nas, rđavo ponašanje čak i prema nama, njegovim bratancima.
Mevlut se najviše uznemiravao kada bi mu otac za strica i stričeviće Korkuta i Sulejmana govorio: „Oni će te jednog dana prodati!“ Za praznike, u naročitim danima, na primer dok je fudbalski klub Dutepe igrao prvu utakmicu, dok su svi skupljali Vuralove za gradnju džamije, nije se baš mogao radovati što s Kultepea ide s ocem kod Aktašovih. Žarko je želeo da ide, znajući da će mu tetka Salije tutnuti u ruke kolačiće, da će videti Sulejmana i iz daljine Korkuta, i da će uživati u spokoju i zadovoljstvima čiste i održavane kuće. Ali i nije želeo da ide, jer su ga podbadanja između njegovog oca i strica Hasana činila usamljenim i nesrećnim.
Kada su prvi put otišli kod Aktašovih, otac je neko vreme pažljivo gledao prozore i vrata trosobne kuće na Dutepeu kako Mevlut nikada ne bi zaboravio koja su mu prava iz prošlosti, i dobacivao, da svi čuju, „Ovo ovde treba okrečiti u zeleno, bočni zid treba omalterisati“, ne bi li svi shvatili da Mustafa-efendija i njegov sin Mevlut imaju svoja prava u toj kući.
Kasnije je Mevlut slušao oca kako govori stricu Hasanu: Ako dodeš do para, odmah ćeš uložiti u neki blatnjavi plac!“ „Je li ovo kaljuga“, pitao bi stric Hasan. „Već sada nude sto pedeset posto više, ali ne prodajem.“ Najčešće bi se diskusija još više razbuktala, umesto da se mirno završi. Otac bi ustajao na kraju obeda i, pre nego što bi Mevlut pojeo kompot i pomorandžu, uzimao sina za ruku i saopštavao: „Ustaj, sine, da idemo!“ A kada bi izašli u mrak, podsećao bi ga: „Zar ti nisam od početka govorio da ne idemo? Više nećemo dolaziti.“
Kada bi iz kuće strica Hasana na Dutepeu, krenuli svojoj kući na Kultepeu, preko puta, Mevlut bi iz daljine uočavao treperava svetla grada, plišanu noć, istanbulske neonske svetiljke. Ponekad bi mu na zagasitoplavom nebu pažnju privukla jedna jedina zvezda, pa bi, dok bi mu ruka mirovala u ogromnoj šaci njegovog oca koji je stalno gunđao, maštao da idu ka toj zvezdi. Ponekad se grad uopšte ne bi video, ali bi slaba narandžasta svetla u desetinama hiljada malih kuća na obližnjim brdima, svet koji je već poznavao prikazivala još svetlucavijim nego što je bio. A ponekad bi se svetla bliskog brda gubila u sumaglici, te bi u sve gušćoj magli čuo lavež pasa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:03 am



4. MEVLUT POČINJE DA RADI KAO PRODAVAC


NIJE TVOJE DA SE PRAVIŠ VELIKI


„Brijem se, dete, u tvoju čast, jer počinješ da radiš“, rekao je otac Mevlutu kad se probudio jednog jutra. „Prva lekcija: ako prodaješ kiselo mleko, a naročito ako prodaješ bozu, treba da budeš uredan. Neke mušterije će gledati tvoje ruke, nokte. Neki će gledati košulju, pantalone, cipele na tebi. Ako ulaziš u neku kuću, odmah da izuješ cipele, a čarape da ti ne budu s rupom i da ne smrde. Ali moj junački sin, moj sin anđeoske duše miriše kao ruža, nije li tako?“
Mevlut je nevešto imitirajući oca brzo naučio da tepsije s kiselim mlekom okači jednu na levi, a drugu na desni kraj obramice i napravi ravnotežu, da između tepsija kao i otac stavi drvene daščice i da preko svega stavi drveni poklopac.
Isprva nije primetio kolika je težina kiselog mleka koju mu je otac olakšao, ali dok je išao zemljanim putem koji povezuje Kultepe s gradom, shvatio je da je prodaja kiselog mleka pravo grbačenje. Išli su pola sata prašnjavim drumom punim kamiona, konjske zaprege i autobusa. Kad bi izbio na asfaltiran drum, pažljivo bi čitao reklame, novine okačene u izlozima piljara, oglase sunetlija i privatnih škola i zabavljao se time. Potom bi, ušavši u grad, gledao velike drvene konake koji tada još ne behu izgoreli, osmanlijske vojne kasarne, četvrtaste dolmuše nagnute na levu ili desnu stranu, putničke minibuseve što su prolazili dodajući dimu prašinu i trubeći neku veselu melodiju, mnoštvo vojnika u kolonama, decu kako igraju fudbal u kockom kaldrmisanim ulicama, majke s dečjim kolicima u prolazu, izloge pune raznobojnih cipela i čizama i saobraćajce s ogromnim belim rukavicama kako usmeravaju vozila dok ljutito duvaju u pištaljku.
Neki automobili s velikim i okruglim svetlima (dodž, 1956), ličili su na starce razrogačenih očiju; neki s rešetkom napred na haubi (plimut, 1957) na muškarce s debelom gornjom usnom i čekinjastim brkovima; neki na nezgodne žene kojima se vidi bezbroj sitnih zuba dok im se usta koče u zluradom smehu (opel rekord, 1961). Mevlutu su kamioni s dugim prednjim trapom ličili na ogromne vučjake, a brektavi gradski autobusi marke škoda na medvede koji idu četvoronoške.
Dok bi mu se s džinovskih reklama koje su prekrivale cele fasade velikih stambenih zgrada od šest-sedam spratova (tameks kečap, luks sapuni) smešile nezabrađene i lepe žene nalik na crne iz njegovih školskih udžbenika, njegov bi otac na trgu skrenuo desno, ulazio u neku senovitu ulicu i vikao „Prodavac kiselog mleka!“ Mevlutu bi se u uskoj uličici činilo da ih svi gledaju. Otac bi se još jednom oglasio ne usporavajući i zvonio klateći zvonom (nije se okretao i gledao sina, ali je Mevlut po odlučnom izrazu na njegovom licu osećao da otac misli na njega), da bi se malo potom otvorio prozor na gornjem spratu. „Mlekadžijo, dođi gore“, doviknuo bi neki čovek ili zabrađena tetka. Otac i sin bi ulazili u zgradu, peli se stepenicama u kojima se osećao ustajali miris prženog ulja i stajali na vratima.
Mevlut je pažljivo slušao graju domaćica, tetki, dece, baka, deda, penzionera, posluge, usvojene dece, siročadi, istanbulskih kuhinja u koje će u svom životu prodavca desetinama hiljada puta ući:
„Dobro došao, efendi Mustafa, izmeri pola kilograma na ovaj tanjir.“ „Ooo, efendi Mustafa, uželeli smo te se, nema te ovog leta iz sela.“ „Mlekadžijo, tvoje kiselo mleko nije kiselo, zar ne? Stavi malo u ovaj tanjir. Vaga ti je tačna, je li tako?“ „Mustafa-efendijo, ko je ovo lepo dete, je li to tvoj sin, mašala?“ „Aaa, mlekadžijo, bespotrebno su te gore zvali, kupili su u piljari, u frižideru ima puna ćasa.“ „Nema nikoga kod kuće, zapiši koliko dugujemo.“ „Efendi Mustafa, naša deca ne vole, ne stavljaj kajmak.“ „Brate Mustafa, da poraste moja ćerkica pa da je udam za tvoga sina.“ „Mlekadžijo, gde si se to zadržao, pola sata ne možeš da se popneš dva sprata.“ „Mlekadžijo, hoćeš li da naspeš u ovaj sud ili da ti dam ovaj tanjir?“ „Mlekadžijo, prošli put je kilogram bio jeftiniji…“ „Mlekadžijo, upravitelj zgrade je zabranio da prodavci koriste lift. Razumeš li?“ „Odakle ti je kiselo mleko?“ „Mustafa-efendijo, kad budeš izlazio, dobro zatvori vrata, pobegao nam je portir.“ „Efendi Mustafa, nemoj da vodaš to dete sa sobom po ulicama kao nosača, treba da ga upišeš u školu. Inače, ne kupujem kiselo mleko od tebe.“ „Mlekadžijo, svaki drugi dan ćeš nam ostavljati pola kilograma. Dovoljno je da dečko dođe gore.“ „Dete, ne boj se, ne boj se, pas ne ujeda. Samo te njuši, vidi, sviđaš mu se.“ „Sedite, brate Mustafa, malo, nisu mi tu žena, deca, nikoga nema, ima pilava s paradajzom, hoćete li jesti da podgrejem?“ „Mlekadžijo, svirao je radio, jedva smo ti čuli glas, sledeći put kad prolaziš vikni jače, važi?“ „Ove cipele su mom sinčiću već male. Obuj ih ti, dete, da vidim.“ „Efendi Mustafa, ne ostavljaj dete kao siroče, nek mu dođe majka iz sela da vodi računa o vama.“
Mustafa-efendija. „Bog bio zadovoljan s vama, gospođo“, govorio bih izlazeći iz kuće, klanjajući se do zemlje. „Alah ti sve pozlatio, snajka“, govorio bih da Mevlut vidi od oca da se hleb iz čeljusti lava uzima odozdo, da treba da savije šiju, ako hoće da bude bogat. „Hvala, gospodine“, govorio bih, prenaglašeno se savijajući i pozdravljajući. „Mevlut će ove rukavice nositi ćele zime, Bog bio zadovoljan s vama. Poljubi gospodinu ruku…“ Ali Mevlut nije celivao ruku već je gledao ispred sebe. Kad bismo izašli na ulicu, govorio bih sinu: „Sine, nemoj biti gord, nećeš prezirati činiju čorbe, par čarapa. To je naknada za uslugu koju mi njima pružamo. Na noge im donosimo najbolje kiselo mleko na svetu.
I oni nam daju nešto zauzvrat. Upamti.“ Prošao bi potom mesec dana, najpre se mrštio na gospođu koja mu je jedne večeri dala vunenu kapu, a onda se uplašio mene i htede da je poljubi u ruku, ali nije mogao. „Slušaj ti, nije tvoje da se praviš veliki“, govorio sam mu. „Kad ja kažem da poljubiš ruku, poljubićeš mušteriju u ruku. I, konačno, ona i nije mušterija nego jedna dobra teta. Jesu li svi kao ona? Koliko ima nitkova u ovom gradu koji ti kažu da staviš na račun kiselo mleko znajući da će se odseliti, a onda pobegnu i nestanu. Ako se budeš oholo ponašao prema čoveku koji ti ukazuje milost, nikada nećeš biti bogat. Vidi kako se tvoj stric ulizuje Hadži Hamitu Vuralu. Ako se stidiš što su oni bogati, nemoj nikada tako da razmišljaš. Oni koje nazivaš bogatašima došli su u Istanbul pre nas i zaradili pre nas. Tolika je razlika među nama.“
Mevlut je preko nedelje svako jutro između osam i pet i pola dva bio u muškoj gimnaziji „Ataturk“.
Posle poslednjeg zvona izlazio je trčeći kroz masu prodavaca na dvorišnim vratima i onih koji su van škole poskidali sakoe i potukli se, jer na času nisu uspeli da se razračunaju, i išao da se nađe s ocem koji je prodavao kiselo mleko. Sastajalište im je bio jedan restoran. Pošto bi ostavio školsku torbu punu knjiga i svezaka u restoranu „Fidan“, Mevlut bi prodavao kiselo mleko do smrkavanja.
Njegov otac je u raznim četvrtima u gradu imao restorane – među njima i restoran „Fidan“ – koji su mu bili stalne mušterije i kojima je dva-tri puta nedeljno nosio kiselo mleko. Često se svađao s njihovim vlasnicima, jer su se pogađali, ponekad ih napuštao i dogovarao se s novim restoranima. Otac nije mogao da odustane od tih stalnih mušterija iako su mu donosili malu zaradu za veliki trud, jer je njihove kuhinje, velike frižidere, balkone ili stražnja dvorišta koristio kao skladište i ostavljao im na čuvanje tepsije s kiselim mlekom i krčage s bozom. Vlasnici i glavni konobari tih restorana u kojima se nije pilo i koji su esnaflijama nudili domaću hranu, doner-ćevap, kompot, bili su prijatelji njegovog oca. Ponekad bi posadili oca i sina za sto u zadnjem delu restorana, donosili im u tanjiru kutlaču nekog jela s mesom ili pilav s leblebijama, četvrt hleba i kiselo mleko i razgovarali s njima.
Mevlut je voleo te razgovore uz jelo: spominjali su se prodavac loto-listića koji prodaje marlboro po stolovima, penzionisani policajac koji odlično zna šta se sve dešava na ulicama Bejoglua, ili bi tema bila to što šegrt fotografa iz susedstva sedi besposlen, da cene neprestano rastu, sportska prognoza, racije među prodavcima švercovanih cigareta ili stranih pića, najnovija politička dešavanja u Ankari, policijska i komunalna kontrola na istanbulskim ulicama. Dok je slušao priče tih brkajlija što su svi odreda pušili, Mevlut je osećao da upoznaje tajne uličnog života u Istanbulu. Jedno krilo nekog kurdskog plemena iz Agrija polako se nastanjivalo u stolarskoj mahali iza Tarlabašija. Opština je pokušavala da protera putujuće knjižare koji su opkolili Trg Taksim zbog veza s levičarskim organizacijama. Grupa reketaša, koja je u donjim ulicama zarađivala na parkiranim automobilima, izazvala je na megdan s motkama i lancima grupu reketaša s Crnog mora na Tarlabašiju radi prevlasti na ulici.
Kada bi naišli na uličnu tuču, u saobraćajnim nesrećama, u situacijama poput džeparenja ili silovanja žena, njegov bi se otac hitro udaljavao s mesta događaja dok bi se čuli krici, pretnje, psovke i potezali noževi.
Mustafa-efendija. Odmah upisuju svedoke, ali oprez, govorio sam Mevlutu. Ako te jednom država zabeleži, gotov si. Ako daš adresu, još i gore. Odmah stiže poziv iz suda. Ako ne odeš, dolazi ti policija na vrata. A policajac koji ti dođe na vrata ne pita samo zašto nisi došao na sud, nego čime se u životu baviš, plaćaš li porez, gde si upisan u matičnu knjigu, koliko zarađuješ, kao i jesi li levičar ili desničar.
Mevlut nije uvek znao zašto bi njegov otac odjednom skrenuo u neku bočnu ulicu; zašto bi iznenada utonuo u dugo ćutanje dok je inače iz sve snage vikao „Prodavac kiselog mleka!“; zašto se pravio da ne čuje mušteriju koji bi otvorio prozor i dovikivao „Mlekadžijo, mlekadžijo, tebi govorim!“; zašto je o Erzurumcima, s kojima se grlio i ljubio, kasnije govorio kao o „užasnim ljudima“; zašto je jednom kupcu dao dva kilograma kiselog mleka upola cene. A ponekad bi njegov otac, iako je bilo još mušterija kod kojih je trebalo svratiti i još kuća koje su ih očekivale, ostavljao obramicu i tovar s kiselim mlekom na vratima nekog kafea pored koga su baš prolazili, ulazio unutra, sedao za sto poput samrtnika, naručivao čaj i sedeo nepomično. Mevlut je to razumeo.
Mustafa-efendija. Dan prodavca kiselog mleka prolazi u hodanju. S tepsijama kiselog mleka ne primaju ni u gradske ni u privatne autobuse, a za taksi mlekadžija nema dovoljno para. Svaki dan hodaš trideset kilometara sa četrdeset pet kilograma tereta. Naš posao je većinom nošenje na leđima.
Mevlutov otac je dva-tri puta nedeljno pešačio od Dutepea do Eminonua. To traje dva sata. Na prazan plato u blizini železničke stanice Sirkedži dolazio je iz neke mlekare u Trakiji jedan kamionet pun kiselog mleka. Kao kada pisnu sirene parobroda i voza ili zabruji autobus, istovarivanje kamioneta, guranje između prodavača jogurta i gostioničara koji čekaju, plaćanje, vraćanje praznih aluminijumskih tepsija između kačica za masline i sir (Mevlut je mnogo voleo taj miris) u skladištu malo dalje, razračunavanje, sve se završavalo kao na mostu Galata u jednom trenutku i u beskonačnom haosu i panici. Otac je u toj zbrci tražio od Mevluta da vodi tefter kupoprodaje. To je bio toliko jednostavan posao da je Mevlut mislio da ga njegov nepismeni otac u stvari onamo vodi da ga uvede u posao i pokaže ljudima.
Čim bi se primopredaja završila, otac bi s naročitom odlučnošću uprtio na leđa tovar od blizu šezdeset kilograma kiselog mleka, bez zaustavljanja četrdeset minuta išao obliven znojem, deo tereta ostavljao u jednom restoranu iza Bejoglua, a drugi deo u drugom restoranu na Pangalti ju, zatim se ponovo vraćao na Sirkedži, tovario na leđa istu količinu kiselog mleka i ponovo ga istovarivao u istim restoranima ili na nekoj trećoj tački. Zatim bi polazeći od tih tačaka „distribuirao“ to kiselo mleko po raznim mahalama, sokacima koje je podrobno znao i kućama. Mustafa-efendi ja je početkom oktobra, kada je odjednom zahladnelo, počeo da radi istu stvar dva puta nedeljno i s bozom. Vezivao je za obramicu krčage sirove boze koje je punio u bozadžinici Vefa, u pogodno vreme ih ostavljao u restoranima s kojima je bio u prijateljskim odnosima, potom je nosio bozu kući, gde ju je zaslađivao prah šećerom i dodavao začine i, svake večeri u sedam sati, opet izlazio na ulice da je prodaje. Ocu je ponekad pomagao Mevlut. Zaslađivao je sirovu bozu i dodavao druge začine u prahu u kuhinjama prijateljskih gostionica i njihovim stražnjim dvorištima i tako dobijao na vremenu. Mevlut je osećao divljenje prema očevoj sposobnosti da u glavi drži gde je sve na tim različitim mestima ostavio prazne, poluprazne i pune tepsije kiselog mleka i krčage boze, njihov promet, i što je, ako ništa drugo, naslućivao i pronalazio logiku isporuke koja će ostvariti najveću prodaju u hodu.
Mustafa-efendija se mnogim svojim mušterijama obraćao po imenu i pamtio svačiji ukus za kiselo mleko (s kajmakom, bez kajmaka) i pamtio je ko kakvu bozu više voli (nakiselu, svežu). Mevlut se čudio što njegov otac poznaje i sina i vlasnika memljive čajdžinice u koju uzgred svrate kada pljusne kiša; što se grli i ljubi sa starinarom koji prolazi zaprežnim kolima dok on zamišljeno ide ulicom i što može da bude tako prisan s opštinskim policajcem za koga će kasnije reći da je „obična vucibatina“. Kako je otac držao u glavi pojedinosti ulica u koje su ulazili, stambenih zgrada, vrata svake kuće ponaosob, zvona na vratima, baštenskih vrata, stepeništa koja su neobično zavijala, detalje upotrebe, otvaranja i zatvaranja, pritiskanja dugmadi, navlačenja reze na liftovima? Mustafa-efendija je sina neprestano učio ponečem. „U ovoj banci radi kao poslužitelj jedan iz sela Gumušdere, dobar je čovek, da znaš.“ „Ako pređeš na suprotnu stranu, ne ovde, nego na mestu gde prestaju šine, saobraćaj je manje opasan, a i manje ćeš čekati!“
„Pogledaj sada šta ima ovde“, govorio mu je otac na stepenišnom odmorištu jedne mračne i memljive stambene zgrade dok su skoro napipavali put. „Ha, otvori sada taj poklopac.“ Mevlut je u polumraku otvarao vrata žičanog ormana koji je ugledao uz vrata jednog stana, pažljivo kao da podiže poklopac Aladinove čarobne lampe. U njemu je u senovitom mraku video činiju i sa strane papir. „Pročitaj šta piše na papiru!“ Mevlut je list iscepan iz školske sveske pažljivo držao na bledoj svetlosti na stepeništu kao da je mapa zakopanog blaga i šapatom čitao: „Pola kilograma s kajmakom!“
Kada bi primetio da ga sin gleda kao mudraca koji s gradom razgovara nekim posebnim jezikom, nestrpljiv da sazna njegove tajne, otac bi osetio ponos i ubrzavao korak. „Polako, i ti ćeš sve naučiti. Sve ćeš videti i postati ujedno i nevidljiv čovek. Sve ćeš čuti i ujedno se pretvarati da nisi čuo… Dnevno ćeš pešačiti deset sati, ali ćeš se osećati kao da uopšte nisi hodao. Jesi li se umorio, sine, da sednemo?“
„Hajde da sednemo.“
Mevlut se umorio još pre nego što su prošla i puna dva meseca od kako su došli u grad. Zahladilo je, a oni su uveče izlazili da prodaju bozu. Pošto bi ujutru otišao u školu, a popodne četiri sata s ocem prodavao kiselo mleko i pešačio po petnaest kilometara, Mevlut je čim bi se vratio kući legao da spava. Ponekad bi, dok bi sedeo i odmarao se u gostionicama i čajdžinicama, spuštao glavu na sto i malo odremao ali otac ga je budio znajući da se taj nemio prizor koji priliči kafanama u kojima se sedi do jutra neće dopasti gazdi.
Otac je dizao Mevluta pre nego što bi uveče izašli da prodaju bozu. („Tata, sutra imam kontrolni iz istorije, moram da učim“, govorio bi Mevlut.) Jedno-dva jutra Mevlut je ne mogavši nikako da se probudi rekao: „Tata, danas nema škole“, a otac je bio srećan što će taj dan zajedno prodavati kiselo mleko i više zaraditi. Ponekad je ocu bilo žao da ga budi, pa je na sebe tovario krčage s bozom i tiho zatvorivši vrata odlazio. Kada bi se kasnije Mevlut probudio u kući sam, čuo bi da kroz mračni prozor opet dopire isti šum i osećao kajanje ne samo što se plašio nego i što mu je nedostajalo očevo drugarstvo, ono što je osećao kada bi stavio svoju ruku u njegovu. Tada bi krivio sebe što je zaspao i bio nesposoban da dobro uči dok mu je glava bila zauzeta svim tim, zbog čega je osećao još veću krivicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:04 am



5. MUŠKA GIMNAZIJA „ATATURK“


DOBRO OBRAZOVANJE BRIŠE RAZLIKU IZMEĐU BOGATOG I SIROMAHA


Muška gimnazija „Ataturk“ bila je tako smeštena na niskoj zaravni na početku puta koji povezuje Dutepe i druga brda iza njega s Istanbulom da su majke što su kačile veš u svojim baštama, tetke što su oklagijom razvijale testo i besposleni muškarci, što su igrali domine i karte u čajdžinica ma u mahalama poređanim duž Boklukderea i po drugim brdima ubrzano prekrivanim bespravnim kućama, mogli da s velike udaljenosti vide narandžastu zgradu škole, Ataturkovu bistu i kao raznobojne pokretne tačkice učenike (s plastičnim cipelama na nogama, u pantalonama i košuljama na sebi) kako u velikom dvorištu rade gimnastiku i to stalno rade gimnastiku pod nadzorom veroučitelja Ćoravog Kerima. Na svakih četrdeset pet minuta zazvonilo bi zvono koje se nije čulo s udaljenih brda i stotine učenika bi se u isti mah razmilele po dvorištu, zatim bi zazvonilo drugo zvono koje se nije čulo i svi bi u trenutku nestali. Ali „Marš nezavisnosti“ koji je hiljadu dve stotine učenika okupljenih oko Ataturkove biste svakog ponedeljka ujutru zajedno pevalo, snažno bi odzvanjao između brda i čuo se u hiljadama kuća u okolini.
Pre nego što bi se otpevao „Marš nezavisnosti“, gospodin Fazil, direktor gimnazije, koji bi se popeo na stepenište na ulazu u zgradu, održao bi govor o ljubavi prema otadžbini, naciji, starim nezaboravnim vojnim pobedama (voleo je one krvave i osvajačke poput Mohačke bitke) i zatražio od učenika da budu poput Ataturka. Pošto bi stariji, defetistički nastrojeni đaci, dobacivali reči poruge koje u masi Mevlut prvih godina nije mogao da razume, a neki nevaspitani ispuštali čudne pa čak i ružne glasove, pomoćnik direktora Skelet, koji je stajao pored njega, pažljivo je kao policajac motrio na svakog učenika ponaosob. Zbog te preterane kontrole Mevlut će tek posle godinu i po dana, u danima kada je s četrnaest godina posumnjao u utvrđeni školski sistem, uspeti da se upozna s jednim učenikom opozicionog duha prema kome su i desničarski nastrojeni i pobožni, a i levičarski i nacionalistički orijentisani đaci (svi desničarski nastrojeni đaci su bili pobožni, a svi levičari nacionalisti) osećali poštovanje i divljenje i koji je, kad god bi hteo, mogao da prdne na masovnim skupovima.
Kada je reč o budućnosti škole i Turske, direktoru je najteže padalo to što hiljadu i dve stotine učenika ne uspeva složno da otpeva „Marš nezavisnosti“. Naročito ga je izluđivalo to što su učenici, svaki za sebe i kako ume, po svom, pevali „Marš nezavisnosti“, a i to što neki „degenerisani divljaci“ čak nisu ni pevali. Ponekad se događalo da kada đaci u jednom delu školskog dvorišta završe himnu, oni u drugom kraju dođu do polovine, da bi direktor, u želji da se himna otpeva „uglas“, ne mareći pada li kiša ili sneg, iznova primoravao hiljadu dve stotine učenika da pevaju. Neki đaci bi zbog malodušnosti i iz inata kvarili harmoniju, što bi dovodilo do smeha i tuča između smrznutih učenika patriota i podrugljivih defetista bez nade.
Mevlut bi iz daljine pratio te tuče i grizao se za obraz da ga ne uhvati Skelet dok se smeje štosovima bezobraznika. Ali malo potom, dok bi se polako na jarbol podizala zastava s mesecom i zvezdom, oči bi mu se ovlažile uz osećanje krivice i on bi iskreno zapevao himnu. I do kraja života, ma gde da vidi tursku zastavu koja se podiže – čak i na filmu – Mevlut bi redovno zasuzio.
Mevlut je silno želeo da bude poput „Ataturka koji je sve učinio za otadžbinu“, kao što je direktor tražio. Za to je trebalo da završi trogodišnju srednju školu i trogodišnju gimnaziju. Kako to još nikome ni u porodici, a ni u selu nije pošlo za rukom, taj cilj je još od prvih dana u školi u Mevlutovoj glavi ostao kao nešto sveto, poput zastave, domovine, Ataturka, o čemu je bilo lepo maštati, a što se teško moglo dostići. Većina učenika koji su dolazili u školu iz divljih naselja radila je ili uz očeve koji su se bavili uličnom prodajom ili uz zanatlije. Oni su znali da će napustiti školu kada još malo porastu. Većina je čekala red da postanu šegrti u pekari, autolimarskoj ili zavarivačkoj radnji.
Najveća briga direktora gospodina Fazila bila je da obezbedi sklad i red između dece iz dobrih porodica koja su sedela u prvom redu i mase siromašnih učenika i da u školi uspostavi disciplinu. Zato je razvio filozofiju koju je lakonski iskazivao na ceremoniji podizanja zastave: „Dobro obrazovanje briše razliku između bogatog i siromaha!“ Da li je gospodin Fazil time hteo da kaže siromašnoj deci: „Ako budete dobro učili i završili školu, i vi ćete biti bogati“ ili je želeo da kaže: „Ako budete dobro učili, neće se videti koliko ste siromašni“ Mevlut nije mogao da pojmi.
Da bi celoj Turskoj dokazao da je obrazovanje u muškoj gimnaziji „Ataturk“ kvalitetno, želeo je da gimnazijski tim dovede na nivo da učestvuje u Međugimnazijskom kvizu znanja Radio Istanbula. Da bi ostvario taj cilj, najviše vremena provodio je terajući tim koji je sastavio od dece iz dobrih porodica iz mahale (školski tim je među zlobnicima i lenjivcima bio poznat kao „bubalice“) da napamet nauči datume rođenja i smrti osmanskih sultana. Na ceremonijama podizanja zastave govorio je o bivšim đacima koji su napustili školu da bi bili šegrti automehaničara i zavarivača kao da proklinje slabiće koji su izdali prosvetljenost i nauku; grdio je one koji idu u školu i ujedno, kao Mevlut, posle podne prodaju kiselo mleko; da bi na pravi put privukao učenike kojima je bilo stalo da zarade novac, vikao je: „Tursku neće spasiti pilavdžije, trgovci, doner-ćevabdžije, nego nauka!“ I Ajnštajn je bio siromah, čak je pao iz fizike, ali nikada nije napustio školu da bi zaradio koju paru, a zaradili su i on i njegov narod.
Skelet. Naša muška gimnazija „Ataturk“ na Dutepeu u stvari je osnovana da deca službenika, advokata i lekara koji stanuju u modernim i evropejskim stambenim blokovima u Medžidijekoju i gornjim mahalama u okolini steknu dobro nacionalno obrazovanje. Ali kada je, na nesreću, poslednjih deset godina pretrpela invaziju hordi siromašne anadolske dece iz divljih naselja što se bespravno šire po praznim brdima na periferiji, upravljati tom lepom gimnazijom postalo je gotovo nemoguće. Odeljenja su nam prepuna, iako je mnogo učenika koji rade kao prodavci i ne dolaze u školu, ili onih koji su krenuli na posao pa se ispisali ili onih koji su izbačeni zbog počinjenih prestupa poput krađe, tuče, pretnji i uznemiravanja nastavnika. U modernim učionicama napravljenim za tridesetoro učenika na času nažalost sedi po pedeset i petoro, u klupama za dvoje sedi po troje učenika koji se guraju laktovima, na odmorima se neprestano sudaraju poput automobila oni što trče, hodaj i i igraju se. U zbornici sažalivši se dajemo kolonjsku vodu prignječenim, pogaženim i onesvešćenim nejakim učenicima koji bi nastradali u gužvi kada zazvoni, izbije tuča i nastane panika. U jednom tako mnogoljudnom okruženju delotvorniji je metod predavanja primoravati učenike da uče napamet, a ne objašnjavati lekcije. Zato što učenje napamet em razvija memoriju deteta em ga uči da poštuje starije.
Prvu godinu i prvo polugodište druge godine, godinu i po školskih dana, Mevlut je proveo duboko neodlučan gde će sedeti u učionici. Ulagao je napor da reši taj problem i zapadao u krize poput drevnih filozofa u potrazi za odgovorom na pitanje šta u životu treba raditi. Prvog meseca od kako je pošao u školu shvatio je da ako, kao što kaže direktor, „hoće da bude čovek od znanja kojim bi se Ataturk ponosio“ treba da ima uredne sveske, kravate i domaće zadatke i da se druži s decom iz dobrih porodica iz gornje mahale koja je u redu. Mevlut još ne beše naišao na učenika koji kao i on stanuje u bespravno podignutoj kući (dve trećine učenika) i koji je istovremeno veoma uspešan u učenju. U dvorištu se sreo s nekoliko zbunjenih đaka koji su ozbiljno shvatali školu iako su živeli u divljem naselju, jer su za njih, kao i za njega, govorili „to je mnogo pametno dete, neka ide u školu“. Nije, međutim, uspeo da u opštoj pometnji u gimnaziji uspostavi komunikaciju s tim usamljenim duhovima koji su bili u drugim odeljenjima i koje su omalovažavali nazivajući ih „štreberima“. Jedan od razloga bio je taj što su „štreberi“ sumnjičavo gledali Mevluta samo zato što je kao i oni živeo u udžerici.
Druženje i sedenje pored dece iz dobrih kuća koja sede u prvim klupama i redovno rade zadatke omogućavalo je Mevlutu da se bolje oseća. Da bi mogao da pređe napred, trebalo je da neprestano gleda nastavnicima u oči, da im hvata započete ali nekom pedagoškom logikom nedovršene rečenice i naglas ih dovršava. Kada je profesor postavljao neko pitanje, Mevlut je, i ako ne bi znao odgovor, stalno optimistički podizao dva prsta kao da zna.
Ali i deca iz stambenih zgrada u gornjoj mahali, među koje se trudio da ude, bila su čudna i u svako doba su mogla čoveku da slome srce. U prvom razredu srednje škole Damat, pored koga je Mevlut stekao privilegiju da sedi u prvom redu, otklonio je opasnost da bude u trenu zgažen u gužvi koja je jednog snežnog dana, u punoj sali, za veliki odmor igrala fudbal (loptom od starih novina stisnutih kanapom, jer je bilo zabranjeno unositi fudbalsku loptu u školu), besomučno trčala, vikala, tukla se, međusobno se lemala gurajući se u prašini i tapkala (sličice fudbalera, majušne olovke i komade cigareta podeljenih na tri dela). Damat, koji je u jednom trenutku bio obuzet gnevom, okrenuo se Mevlutu i rekao: „Seljaci su ispunili ovu školu. Otac će me ispisati i ja ću se premestiti u drugu školu.“


Damat. Prvog meseca škole nadenuli su mi ime Damat[11], jer sam polagao isuviše pažnje na eleganciju kravate i sakoa i zato što sam poneko jutro dolazio u učionicu obilno namirisan losionom posle brijanja moga oca koji je ginekolog. U učinioci koja je smrdela na prljavštinu, zadah i znoj, miris je svakog uveseljavao i, onih dana kada nisam nanosio losion, pitali bi me: „Damate, danas nema svadbe?“ Nisam mekušac kao što neki misle. Jednom sam stekao poštovanje kabadahija iz zadnjih klupa tako što sam jednim oštrim udarcem pesnicom u vilicu oborio nekog pajaca koji je iz zavitlancije primakao nos mome vratu pod izgovorom da bolje oseti miris losiona posle brijanja, kao da sam neki peder. Tu sam zbog toga što moj otac, cicija, ne da novac za privatnu školu.
Jednog dana smo se jedan drugom jadali u vezi sa svim tim, kada je profesorka biologije Velika Melahat rekla: „1019, Mevlut Karataš, mnogo pričaš, idi pozadi!“
„Profesorka, uopšte nismo pričali!“ rekao sam, ne zato što sam kavaljerskog duha kao što je Mevlut mislio, nego zato što sam znao da Melahat nikada neće proterati u zadnji red dete iz dobre porodice kao što sam ja.
Ali Mevlut nije mnogo patio što je bačen u zadnje klupe. I ranije su ga premeštali pozadi, ali je zahvaljujući svojoj mirnoći, naivnom i detinjem licu i stalnom dizanju ruke nalazio način i uspevao da se probije napred. Ponekad je neki nastavnik razmeštao celo odeljenje kao preventivu protiv velike larme u učionici. U takvim prilikama je Mevlutu, koji je imao prijatan lik, polazilo za rukom da gledajući profesoru u oči s odveć velikom željom i poslušnošću sedne u prvi red, ali je kasnije zla sreća dovodila do toga da ponovo bude bačen pozadi.
Drugom zgodom se Damat hrabro suprotstavio odluci Melahat, prsate profesorke biologije, da Mevluta ponovo pošalje pozadi. „Profesorka, neka sedi napred, ipak on mnogo voli vaš predmet.“
„Zar ne vidiš da ima vrat poput motke“, rekla je surova Melahat. „Oni iza njega zbog toga ne mogu da vide tablu.“
Budući da ga je otac bez ikakvog razloga držao u selu pošto je završio osnovnu školu, Mevlut je bio stariji od proseka u odeljenju. Stideo bi se kada bi se iz prvog vraćao u zadnji red. Glava mu je uspostavljala čudnu vezu između sklonosti ka masturbaciji na koju se beše privikao i ogromnog tela. Oni iz zadnjih redova su Mevlutov povratak dočekivali aplauzima i parolama „Dobro došao kući, Mevlute!“
Zadnji redovi bili su mesto razbojnika, lenjivaca, praznoglavaca, beznadežnih kojima se vrtelo u glavi od padanja na ispitima, korpulentnih kabadahija, preraslih i onih koji će uskoro biti izbačeni iz škole. Među proterivanim u zadnje redove bilo je mnogo onih koji su nalazili neki posao i napuštali školu, ali su i neki učenici iz zadnjih klupa prerastali, nikako ne uspevajući da nađu posao van škole. Neki su i sami od prvog dana spontano odlazili i sedali u zadnji red znajući da su ionako krivi, glupi, starijeg uzrasta ili odveć krupni. A neki drugi, poput Mevluta, nikako nisu mogli da prihvate da su zadnji redovi loša sudbina za njih. Poput nekih siromaha koji su potkraj života uspeli da shvate da nikada neće moći da budu bogati, uvideli bi gorku istinu posle dugotrajnih napora i razočaranja. Mnogi profesori, na čelu s profesorom istorije Ramzesom (stvarno je ličio na mumiju) iz iskustva su znali da je uzaludan trud da se đaci iz zadnjih redova nečemu nauče. A neki (na primer, gospođa Nazli, mlada i bojažljiva profesorka engleskog, zbog koje je Mevlut bio mnogo srećan kad bi iz prvog reda uhvatio njen pogled, i u koju se nesvesno zaljubio), nisu skoro nikada ni gledali u tom pravcu u strahu od sukoba sa zadnjim redovima i rasprave bilo s kojim učenikom.
Nijedan nastavnik nije želeo da uđe u direktan sukob sa zadnjim redovima, pa čak ni direktor koji je ponekad umeo da u istom trenutku uplaši hiljadu i dve stotine muškaraca. Zato što su te napetosti brzo mogle da se pretvore u krvavi obračun i da u napad na tog nastavnika pođe čitav razred, a ne samo oni u zadnjim redovima. Osetljivo pitanje koje je dovodilo do besa ceo razred bilo je što su nastavnici zbijali šalu s njihovim narečjem, tipovima, neznanjem i jarko-crvenim bubuljicama koje su se svakodnevno, poput hortenzija, rascvetavale na licima učenika koji su poticali iz bespravno podignutih mahala. Nastavnici su težili da udaranjem učenika lenjirom i omalovažavanjem unište njihov ugled i ućutkaju ih, jer su pojedini na časovima pričali priče zanimljivije od onoga što su oni predavali i neprekidno zbijali šale. Jedno vreme je nastavnik hemije Fevzi Naduvenko, koga su svi mrzeli, bio meta komadića mesinga koji su izletali poput metaka iz cevčica za duvanje napravljenih od ispražnjenih cevčica hemijskih olovaka kada bi se god okrenuo tabli da napiše formulu olovo oksida. Jer je terao šegu s govorom i odećom jednog učenika s Istoka (u to vreme niko nije koristio reč Kurd) koga je želeo da uništi.
Siledžije iz zadnjih redova ponekad su samo iz užitka da uplaše nastavnika koga su smatrali slabim, a ponekad samo što bi im tako došlo, prekidale nastavnika:
„Dosta je, profesore, dosta si davio, smorili smo se, pričajte nam malo o vašem putovanju po Evropi!“
„Profesore, jesi li zaista sam stigao vozom čak do Španije?“
Oni pozadi su neprekidno glasno razgovarali o onome što se dešava na času, pričali priče i tako se svi zajedno na sav glas smejali poput ljudi koji leti neprestano razgovaraju o filmu na platnu letnjih bioskopa, da ponekad profesor koji je na tabli ispitivao i učenik koji je odgovarao iz prvog reda jedan drugog nisu mogli da čuju. Mevlut je s mukom pratio šta profesor govori pred tablom kada god bi bio proteran u zadnje redove. Ali da se ne shvati pogrešno, za Mevluta je najsavršenija školska sreća bila u tome da može da se smeje štosovima koje prave oni pozadi i da ujedno može da sluša profesorku Nazli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:04 am



6. SREDNJA ŠKOLA I POLITIKA


SUTRA NEMA ŠKOLE


Mustafa-efendija. U drugom razredu srednje Mevlut se stideo što i dalje po ulicama uzvikuje „Kiselo mleko!“, ali već se bio navikao da na leđa stavlja obramicu i nosi tepsije kiselog mleka i krčage boze. Popodne bi sam nosio prazne tepsije od mesta do mesta, kao što sam mu napominjao, na primer iz jedne gostionice u sporednim uličicama Bejoglua do skladišta na Sirkedžiju; pune tepsije s kiselim mlekom koje je uzimao iz skladišta ili krčage nezačinjene boze koje je uzimao kod Vefe ostavljao bi na Bejogluu kod Rasima, gde je mirisalo na prženi luk, i vraćao se na Kultepe. Ako bih uveče kod kuće zatekao Mevluta kako još uči sam za stolom, govorio bih mu: „Mašala, ako ovako nastaviš, bićeš prvi profesor koji je potekao iz našeg sela.“ Ako bi dobro naučio, pitao bi „Tata, hoćeš da me preslišaš?“, oči bi prikovao za tavanicu i počinjao naglas da se preslišava. Ako bi negde zapeo, pogled bi s tavanice okretao ka meni. „Ne nadaj se pomoći od svog nepismenog oca, sinko, meni na licu ne piše ono što ti učiš“, govorio bih mu. U drugom razredu srednje škole nije se bio ohladio ni od škole ni od prodavanja. Nekih večeri bi govorio: „Ići ću i ja s tobom da prodajemo bozu, sutra nema škole!“ Nisam mogao reči da izustim. A nekih dana bi govorio: „Sutra imam časove, iz škole idem pravo kući.“
Poput većine učenika Muške gimnazije „Ataturk“ i
Mevlut je svoj život van škole držao u tajnosti ne poveravajući čak ni onima koji su kao i on radili kao prodavci šta radi kad izađe posle poslednjeg časa. Ponekad bi na ulici ugledao nekog đaka kako s ocem prodaje kiselo mleko, ali bi se pravio da ga ne vidi i sutradan bi se, kada se sretnu u učinioci, ponašao kao i obično. Ali, pažljivo je motrio kako to dete uči, da li se na časovima vidi da je prodavac ili ne, i pitao se šta će od njega biti ubuduće i šta će u životu raditi. Mevlut je obratio pažnju kada se na Tarlabašiju krajem godine sreo s učenikom iz Hojuka koji je držeći amove, zajedno s ocem na konjskoj zaprezi skupljao stare novine, prazne flaše i hrpe lima po ulicama. Jednom je zapazio da četiri meseca od početka drugog razreda srednje nema dečka sanjarskog izraza lica koji je na časovima stalno gledao kroz prozor, da više uopšte i ne svraća u školu i da niko nijedanput nije pomenuo ni njega ni to što ga nema. U isti mah je shvatio da će mu za kratko vreme i on zauvek izbledeti iz sećanja kao i svi njegovi drugovi koji su napustili školu i zaposlili se kao šegrti ili našli neki drugi posao.
Mlada profesorka engleskog jezika zvala se gospoda Nazli; belog tena, krupnih zelenih očiju uvek je bila u uniformi sa zelenim lišćem. Mevlut je znao da ona potiče iz nekog drugog sveta i priželjkivao da postane predsednik razredne zajednice ne bi li bio u njenoj blizini. Predsednici razreda su mogli da udarcem, šamarom ili pretnjom savladaju izgrednike na koje tokom časa nastavnik nije mogao da utiče i od kojih je zazirao da će mu uzvratiti istom merom ako ih udari rukom ili lenjirom. Bilo je mnogo kandidata iz zadnjih klupa za tu dužnost, za kojom su osećale potrebu profesorke nemoćne pred nedisciplinom i bukom, poput profesorke Nazli; neki su na časovima spontano ustajali sa svojih mesta da pomognu nastavnicama, lupali bi šakom u potiljak i povukli za uši vaške što remete mir na času i dovodili ih u red. Da bi profesorka Nazli primetila uslugu koju joj čine, ti dobrovoljci su pre nego što bi pesnicom snažno lupili u leda nevaljalca vikali: „Slušaj na času!“ ili „Poštuj profesoricu!“ Ako bi primetio da je profesorka Nazli zadovoljna tim uslugama makar i ne pogledala na zadnje klupe, Mevluta bi obuzeli bes i zavist. Kad bi profesorka Nazli njega izabrala za predsednika razredne zajednice, on ne bi koristio grubu silu da ućutka divljake, lenjivci i dripci bi slušali Mevluta samo zato što je jedan bedni dođoš iz divljeg naselja. Na nesreću, vanškolski politički događaji uništili su te Mevlutove političke snove unutar škole.
U martu 1971. godine izvršen je vojni udar i dugogodišnji premijer Demirel se povukao jedva spasavši živu glavu. Revolucionarne organizacije su pljačkale banke, kidnapovale diplomate i uzimale ih za taoce, država je svaki čas objavljivala vanredno stanje i policijski čas, vojnici i policajci su neprekidno pretresali kuće. Zidovi u gradu bili su oblepljeni slikama osumnjičenih i lica za kojima se tragalo, a bile su zabranjene knjižarske tezge na pločnicima. To nije bila dobra vest za ulične prodavce. Mevlutov otac je proklinjao „one koji su izazvali ovu anarhiju“. Ali za ulične prodavce i one koji rade neregularno situacija se nije popravila ni pošto je na hiljade ljudi bačeno u tamnice i podvrgnuto mučenju.
Vojnici su grad pretvorili u kasarnu, krečeći u belo sve pločnike u Istanbulu, svako mesto koje su smatrali prljavim i neurednim (ceo grad je u stvari bio takav), stabla velikih platana i zidove preostale iz osmanskih vremena. Bilo je zabranjeno da dolmuši staju gde god su hteli i primaju putnike, da prodavci ulaze na velike trgove i bulevare, elegantne parkove s fontanama, na brodove i vozove. U saradnji s policijskim novinskim izveštačima preduzimane su racije po polutajnim kockarnicama kojima su upravljali ozloglašeni banditi, javnim kućama i švercerskim skladištima u kojima su prodavane švercovane cigarete i pića iz Evrope.
Skelet je posle vojnog udara udaljio profesore levičare s administrativnih funkcija, i više nije bilo verovatno da će profesorka Nazli izabrati Mevluta za predsednika razredne zajednice. Ponekad nije ni dolazila na časove i pričalo se da je muž traži. Svi su bili pod utiskom krupnih reči o poretku, disciplini i čistoći s radija i televizije. Sve je bilo prefarbano – političke parole ispisane po baštenskim zidovima, vratima toaleta, zabačenim mestima, skaredni izrazi, razne bezobrazne priče napisane o nastavnicima i crteži (na jednoj slici bili su nacrtani Skelet i Velika Melahat kako se sparuju). Ukroćeni su svi koji su se bunili protiv profesora, podrivači, raspuštena deca koja su svaki čas izbacivala neku političku parolu i svako predavanje pretvarala u političku diskusiju i propagandu. Direktor i Skelet su na ceremonijama podizanja zastave stavljali po jedan zvučnik pored statue Ataturka, koji se inače stavljaju na minarete, ne bi li svi u isti mah mogli da otpevaju „Marš nezavisnosti“, ali to nije donelo drugi rezultat do dodavanja nekog metalnog zvuka horu neusklađenih glasova. Povrh toga, pošto je glas iz zvučnika potiskivao sve druge glasove, broj onih koji su pevali „Marš nezavisnosti“ se smanjio. Istoričar Ramzes je sada na časovima istorije još življe govorio o krvavim pobedama, o tome da boja zastave potiče od krvi, da je krv Turaka drugačija od krvi drugih nacija.
Mohini. Pravo ime mi je Ali Jalniz. Mohini je ime lepog slona kojeg je predsednik Indije, Pandit Nehru,[12] poklonio turskoj deci 1950. godine. Da bi se u istanbulskim gimnazijama steklo pravo na nadimak Mohini, nije dovoljno biti ogroman kao slon, star od rođenja i sporo hodati ljuljajući se poput mene. Potrebno je osim toga biti siromašan i osećajan. Kao što je rekao prorok Ibrahim, slonovi su vrlo osetljive životinje. Najteža politička posledica vojnog puča iz 1971. u našoj školi jeste skraćivanje naših dugih kosa koje smo većinom puštali herojski se boreći protiv Skeleta i drugih nastavnika. To je tragedija koja je izazvala mnogo prolivenih suza ne samo među doktorskom i činovničkom decom koja su volela pop-muziku nego i među gimnazijalcima s lepom kosom iz divljih naselja. Direktor i Skelet su prilikom svečanog podizanja zastave ponedeljkom govorili i često pretili učenicima da muškarcima nikako ne priliči da kao žene puštaju dugu kosu pod uticajem nastranih pevača iz Evrope, ali je skraćivanje kose uspelo tek s dolaskom vojske u školu posle vojnog udara. Po nekima, kapetan koji je iskočio iz vojnog džipa došao je u školu da organizuje pomoć stradalima u zemljotresu na istoku. Ali je Skelet, ulučivši priliku, odmah u školu doveo najveštijeg frizera na Dutepeu. Na nesreću i ja sam se, obuzet strahom kada sam video vojnike, ošišao. Kada sam se ošišao, izgledao sam još ružnije. Više od toga, gnušao sam se samog sebe što sam u strahu od vojske pognuo glavu pred autoritetom, sitnim korakom se uputio do frizera i seo na njegovu stolicu.
Skelet, koji je naslutio da Mevlut sanja o tome da postane predsednik razreda, dao je tom mirnom učeniku za primer zadatak da na velikom odmoru pomaže Mohiniju. Mevlut se obradovao, jer je to bila prilika da se za vreme časova izađe u hodnik i bude drugačiji od svih ostalih. Svakog dana su Mevlut i Mohini pre velikog odmora u 11.10 izlazili iz učionice, prolazili mračnim i vlažnim hodnicima i stepenicama silazili u suteren. Tu je Mohini najpre svraćao u đački toalet koji se nalazio uz skladište uglja i u čija je vrata Mevlut gledao sa strahom, moljakao za četvrtinu cigarete na tom smrdljivom mestu obuhvaćenom gustom plavičastom zavesom duvanskog dima, potom je pripaljivao i, ako bi našao nekog ko bi se smilovao, pušio i drsko govorio Mevlutu koji ga je strpljivo čekao na vratima: „Našao sam lek za živce.“ Pošto bi dugo čekao u redu u kuhinji, Mohini bi uprtio na leđa krčag koji je bio skoro iste veličine kao i on, peo se stepenicama i pažljivo ga stavljao na peć u učionici.
U velikom grubom krčagu bilo je smrdljivo mleko napravljeno u kuhinji koja je zaudarala, od mleka u prahu koje je UNICEF besplatno delio školama u siromašnim zemljama. Dok je na odmoru Mohini s pažnjom kakve domaćice sipao mleko u raznobojne i raznovrsne plastične čaše koje su daći donosili od kuće, dežurni nastavnik je brižljivo, kao da im deli dragulje, iz jedne plave kutije delio đacima pilule ribljeg ulja koje su svi mrzeli i koje je opet UNICEF davao besplatno, pa je kao policajac kružio između redova da bude siguran da su progutali te smrdljive stvari. Većina učenika je pilule bacala kroz prozor ili u ugao dvorišta gde se tapkalo ili ih je bacala na pod i gazila iz uživanja da učionica zasmrdi. Neki su kroz ispražnjene cevčice hemijskih olovaka duvali loptice ribljeg ulja ka tabli. Table u muškoj gimnaziji „Ataturk“ na Dutepeu imale su klizalište od bombardovanja bezbrojnim pilulama ribljeg ulja i neprijatan miris koji je ljudima sa strane bio odvratan. Jednom je pogođena Ataturkova slika u učionici 9-C na gornjem spratu, Skelet se usplahirio i zatražio da se pošalje inspektor iz Uprave bezbebnosti i Uprave za nacionalno obrazovanje za Istanbul i da se pokrene istraga, ali je iskusni i dobronamerni načelnik za nacionalno obrazovanje objasnio komandantima s ovlašćenjima za delovanje u vanrednoj situaciji da niko nije imao nameru da vređa ni osnivača Republike niti bilo kog velikana države i zaključio slučaj. Trud da se ispolitizuju ceremonije s mlekom u prahu i ribljim uljem tih je godina pretrpeo neuspeh, ali će se posle više godina i islamisti i nacionalisti i levičari vajkati da su kao deca pod pritiskom zapadnih sila bili primoravani da gutaju otrovne i smrdljive pilule. Na tu temu će, štaviše, pisati knjige i memoare.
Mevlut je bio srećan kad je na časovima književnosti čitao stihove Jahje Kemala, koji su dočaravali osećanje radosti osmanskih jurišnika koji su sa sabljama u rukama osvajali balkanske zemlje. Dok su svi zajedno pevali ne bi li ubili vreme na časovima koje su gubili, ponekad su se čak i najnemirniji učenici iz zadnjih klupa zaogrtali u anđeosku nevinost. Dok je napolju padala kiša (pomišljao je na trenutak na oca kako prodaje kiselo mleko) mislio je da je kadar da beskrajno sedi pevajući pesme u toploj učinioci i da je gradski život mnogo lepši od onog u selu, iako su mu majka i sestre bile daleko.
Kao posledica vanrednog stanja, zabrane izlaska na ulicu i pretresa stanova, nekoliko nedelja posle vojnog udara uhapšeno je na desetine hiljada ljudi, ali su nedugo zatim, kao i uvek, zabrane popustile pa su prodavci slobodnije počeli da izlaze na istanbulske ulice, a duž zida muške gimnazije „Ataturk“ stali su se ređati prodavci leblebija, đevreka, žvakaćih guma, lisnate alve. Mevlut, koji je poštovao restrikcije, na trenutak je obratio pažnju na jednog dečka svojih godina među onima koji su u toplim prolećnim danima kršili zabranu trgovanja. U ruci deteta poznatog lika bila je kartonska kutija na kojoj je ogromnim slovima bilo ispisano SUDBINA. Mevlut je u kutiji video privlačne poklone – plastične vojnike, žvakaće gume, češljeve, sličice fudbalera, ručna ogledala, klikere – i veliku plastičnu fudbalsku loptu.
„Zar ne znaš da je zabranjeno kupovati od prodavaca?“ upitao ga je trudeći se da izgleda odlučno. „Šta to prodaješ?“
„Neke ljude Alah voli mnogo više od drugih. Oni na kraju postanu bogati. Neke voli manje. I oni ostanu siromašni. Vrhom igle izgrebeš jedan od ovih obojenih kružića i ispod njih se vidi šta je tvoj poklon i imaš li sreće ili nemaš.“
„Jesi li ti smislio tu igru?“ upitao je Mevlut. „Odakle dobijaš poklone?“
„Prodaju u paketu gotovu celu igru zajedno s poklonima. Za tebe je sve trideset dve lire. Ako šetaš ulicama i za šezdeset kuruša prodaš, i daš da grebu jedan od sto kružića, dobiješ šezdeset lira. Vikendom je u parkovima dobra para. Hoćeš li odmah da vidiš da li ćeš biti bogataš ili siromašan i prezren? Ogrebi i pročitaj odgovor. Za tebe je džabe.“
„Ja neću biti siromašan, videćeš.“ Mevlut se ispružio bez oklevanja i uzeo u ruku iglu s kuglicom koju mu je dečak prodavac vešto utrapio. Na kartonu je bilo više neizgrebanih krugova. Brižljivo je odabrao jedan i ogrebao.
„Zla sreća! Ništa“, reče mlađani prodavac.
„Daj onu“, reče Mevlut iznerviran. Ispod obojenog aluminijuma koji je izgrebao nije bilo ni reći ni poklona. „I šta će sada biti?“
„Ovo dajemo onome ko ništa ne dobije“, reče dečak i dade Mevlutu jedan keks veličine kutije šibice. „Da, stvarno nemaš sreće, ali ko gubi na kartama ima sreće u ljubavi. Stvar je da zarađuješ dok gubiš. Jesi li razumeo?“
„Jesam“, odgovori Mevlut. „Kako se zoveš, koji si broj?“
„375 Ferhat Jilmaz. Hoćeš li me prijaviti Skeletu?“
Mevlut je odmahnuo rukom u smislu: „taman posla“, a i Ferhat je napravio izraz „taman posla“, te su odmah shvatili da će postati veoma dobri drugovi.
Mevlut je isprva bio impresioniran time što Ferhat, premda istih godina kao i on, zna jezik ulice, gde se nalaze dućani u gradu i tajne ljudi. Ferhat mu je pričao da je školski kolektiv leglo hohštaplera, da je istoričar Ramzes jedna budala i da su profesori većinom užasni ljudi koji ne misle ni na šta drugo do da neopaženo izađu s časa i dobiju platu.
Jednog hladnog dana Skelet je organizovao prepad na prodavce poređane duž zida. Potegao je omanju armiju koju je pažljivo i već duže vreme sastavljao od poslužitelja, čistača, onih što su u kuhinji kuvali mleko u prahu i čuvara skladišta uglja. Mevlut je zajedno s drugim učenicima stojeći uza zid posmatrao rat. Svi su bili na strani prodavaca, ali država i škola su bile jače. Skelet je pretio da će pozvati policiju i telefonirati komandi vanrednog stanja. Sve to će se u vidu nezaboravnih slika opšteg stava države i školske uprave prema trgovačkoj populaciji smestiti u dubine Mevlutovog sećanja.
Saznanje da je profesorka Nazli napustila školu bilo je za Mevluta nepodnošljivo. Osetio je da je u praznom prostoru. Zapravo, shvatio je koliko često na nju misli. Tri dana nije išao u školu, a svakome ko bi ga pitao, odgovarao je da mu se otac razboleo. Mevlutu su se sviđale Ferhatove dosetke, njegova snalažljivost i optimizam. Išao je s njim na ulice da prodaju Sudbinu, zajedno su bežali iz škole i odlazili na Bešiktaš i park Mačka. Mevlut je od Ferhata naučio mnoge dosetke, šale i izreke s „namerom“ i „sudbinom“ koje mu mogu poslužiti na vratima kupaca kiselog mleka i boze kojima je bio simpatičan. „Ne možeš znati kakva ti je SUDBINA dok ne pokažeš kakva ti je namera“, govorio bi, na primer, uveče, kupcima boze.
Drugi Ferhatov uspeh kome se divio bila je njegova veština da se dopisuje s mladim Evropljankama. Devojke su bi le stvarne, čak je njihove fotografije Ferhat imao u džepu. Uzimao je njihove adrese iz rubrike „mladi – žele da se dopisuju“ iz omladinskog časopisa Milijet Hej koji je Damat donosio u školu. Hej, koji se hvalio da je prvi turski omladinski časopis, objavljivao je samo adrese devojaka iz Evrope, ne i turskih devojaka da ne bi naljutio konzervativne porodice. Ferhat je davao nekom drugom da mu piše pisma, ne govoreći ko je to, a od devojaka je krio da je ulični prodavac. Mevlut je mnogo razmišljao o tome šta bi pisao ako bi sam poslao pismo nekoj devojci iz Evrope i nije uspevao da smisli. Neki njegovi drugovi zaljubljivali su se u te mlade Evropljanke samo na osnovu fotografija koje su stizale od njih, neki su pokušavali da dokažu da one nisu stvarne, a neki drugi pakosnici unakazivali su fotografije docrtavajući ih i prosipajući mastilo po njima.
Jedan časopis koji je tih dana čitao u školskoj biblioteci bio je presudan za njegov život prodavca. U muškoj gimnaziji „Ataturk“ vodili su u biblioteku učenike da ne prave haos kad neki profesor ne bi došao i kad bi gubili nastavu. Bibliotekarka Ajsel je učenicima dovedenim za vreme izgubljenih časova davala stare časopise koje su školi poklanjali penzionisani lekari i advokati iz gornje mahale.
Prilikom Mevlutove poslednje posete biblioteci, Ajsel je učenicima pažljivo podelila požutele i dvadesetak godina stare brojeve časopisa Lepi Ataturk, Arheologija i umetnost, Duh i materija, Naša Turska, Svet medicine, Riznica znanja i druge i to jedan broj na dvojicu. Kada se uverila da su časopisi podeljeni, održala je čuveni kratki govor o čitanju koji je Mevlut pažljivo saslušao.
Prva čuvena rečenica tog govora koju će podsmevači često imitirati bila je DOK SE ČITA KNJIGA, NE GOVORI SE. „Ono što čitate čitaćete u sebi, u tišini. Inače nećete uspeti da upamtite sadržaj. Kada dođete do dna strane koju čitate, nemojte odmah okretati list, sačekajte dok ne budete sigurni da je tu stranu i vaš drug u celini pročitao. Zatim okrenite stranu bez pljuvanja u prste i gužvanja hartije. Ne pišite po stranicama. Ne žvrljajte, nemojte docrtavati na slikama brkove, naočare, brade. Ne gledaju se samo slike u nekom časopisu, treba pročitati i tekstove. Najpre na svakoj strani pročitajte članke, a tek onda ćete razgledati slike. Ako od početka do kraja pročitate časopis, u tišini dignite ruku i ja ću videti i doći da vam ga zamenim. Ali ionako nemate vremena da pročitate čitav časopis.“ Bibliotekarka Ajsel je na trenutak zaćutala trudeći se da na licima Mevlutovili drugova iz razreda vidi efekat svojih reči. Stavila je ruke u džepove kecelje koju je sama sašila i izgovorila poslednje reči poput nekog turskog sultana koji svojim nestrpljivim vojnicima zapoveda da krenu u napad i pljačku:
„Sad možete čitati.“
Nastala je huka i buka; čulo se šuštanje požutelih stranica okretanih s uzbuđenjem i zanimanjem. Mevlutu i Mohiniju koji je sedeo pored njega pripao je broj prvog turskog parapsihološkog časopisa Duh i materija, star dvadeset godina (iz juna 1952). Dok su se pomno okretale stranice bez pljuvanja u prste, zastali su kada im se pred očima pojavila slika psa.
DA LI PSI MOGU DA LJUDIMA ČITAJU MISLI? bio je naslov teksta. Mevlut ga je pročitao, isprva ne razumevajući mnogo štošta, ali čudno ustreptalog srca. Zatim je od Mohinija zatražio dozvolu da tekst još jednom pročita pre nego što okrenu stranu. Mevlut će se posle više godina sećati više onoga što je osećao dok je čitao članak nego ideja i pojmova u njemu. Osetio je da je na svetu sve međusobno povezano. Čitajući tekst shvatio je da ga noću s grobalja i praznih građevinskih placeva psi mnogo više posmatraju nego što je mislio. Možda je toliko bio pod utiskom jer na slici na toj strani nije bila plemenita evropska pudlica, kao što biva u takvim časopisima, nego jedan od pasa boje blata s istanbulskih ulica.
U prvoj nedelji juna delile su se knjižice. Mevlut je pao na popravni ispit iz engleskog.
„Nemoj da kažeš ocu, ubiće te“, upozorio ga je Ferhat.
I Mevlut je tako mislio, ali je takođe zna da će otac tražiti da svojim očima vidi diplomu srednje škole.
Čuo je da će profesorka Nazli, koja je bila u jednoj drugoj školi u Istanbulu, možda doći kao „komisija“ na popravni ispit. Mevlut je celo leto u selu učio engleski da bi mogao da završi srednju školu. U osnovnoj školi u selu Dženetpinar nije bilo englesko-turskog rečnika, niti ikoga ko bi mu mogao pomoći. U julu je počeo da uzima časove od sina nekog turskog gastarbajtera u Nemačkoj koji je ford-taunusom došao u susedno selo Gumušdere i doneo televizor. Mevlut je svaki put morao da pešači tri sata, tamo i natrag, da bi mogao da s knjigom u ruci sat vremena posedi ispod jednog drveta s dečkom koji je išao u nemačku srednju školu i koji je turski i engleski govorio s nemačkim akcentom.
Abdurahman-efendija. Da vam i ja, s vašim dopuštenjem, na brzinu ispričam, ne oduzimajući vam vreme, šta je nas zlosrećnike snašlo pošto je srećnik Mevlut, što je uzimao časove engleskog od sina našeg radnika u Nemačkoj, opet svratio u naše skromno selo Gumušdere. Kako sam, bože, bio srećan 1968. godine kada sam prvi put imao s vama čast, s moje tri lepe kćeri i njihovom tihom majkom anđeoske duše! Posle moje treće kćeri, lepe Samihe, prodao sam dušu đavolu. Opet me je obuzela želja za muškim detetom, te nismo mogli reći ne četvrtom potomku. Upravo tako, dobio sam muško dete kome sam dao ime Murat čim se rodilo. No Svevišnji je Alah sat vremena od porođaja k sebi pozvao i njega i njegovu majku svu u krvi, pa su i moj Murat i moja saputnica u trenu otišli gore anđelima, ja sam ostao udovac, a moje tri kćeri sirotice, isprva su uveče moje tri ćerke legale pored mene u krevet svoje pokojne majke, mirisale dah pokojnice i plakale do jutra. Tako sam se i ja prema kćerima još dok su bile bebe ponašao dobro kao da su kćeri kineskog cara. Donosio sam im haljine iz Bejšehira i Istanbula. Hoću da kažem cicijama koji mi govore da trošim novac kao pijanac, da su tri lepe kćeri – svaka vrednije od blaga – zaloga za budućnost nekoga ko je ostao krivog vrata prodajući poput mene kiselo mleko po ulicama. Moje će anđelice bolje opisati sebe nego što ja to činim. Najstarija Vediha ima deset, a najmlađa Samiha šest godina.
Vediha. Zašto učitelj na časovima najviše od svih gleda u mene? Zašto nikome ne smem da kažem da želim da idem u Istanbul i gledam more i brodove. Zašto najpre ja treba da počnem da sređujem sto, nameštam krevete i služim oca? Zašto se nerviram kada vidim kako moje mlađe sestre razgovaraju i smeju se?
Rajiha. U životu nikada nisam videla more. Neki oblaci liče na nešto drugo. Želim da što pre dođem u majčine godine i da se udam. Zamišljam kako nas posmatraju moj pokojni mlađi brat Murat i majka. Sviđa mi se da zaspim plačući. Zašto mi svi tepaju govoreći mi „pametna moja kćeri“? Dok dvojica starijih momaka ispod drveta gledaju u knjigu, Samiha i ja ih gledamo iz daljine.
Samiha. Ispod bora su dvojica ljudi. Ruka mi je u Rajihinoj ruci. Uopšte je nisam ispuštala. Onda smo se vratile kući.
Mevlut i njegov otac su se vratili u Istanbul ranije nego ikada, da bi stigli na popravni ispit krajem avgusta. Kuća na Kultepeu je krajem leta mirisala na vlagu i zemlju, kao i pre tri godine kada je Mevlut tu prvi put kročio.
Profesorka Nazli nije došla kao kontrolor na ispit, na koji je Mevlut izašao posle tri dana, u najvećoj učionici muške gimnazije „Ataturk“. Mevlutu je srce bilo slomljeno. Ali ipak se potrudio i uspešno odgovorio na pitanja. Za dve nedelje, kada je pošao u gimnaziju, otišao je u Skeletovu kancelariju da uzme diplomu srednje škole.
„Bravo 1019, evo tvoje diplome!“ rekao je Skelet.
Mevlut je uveče ocu pokazao diplomu koju je celog dana vadio iz tašne i posmatrao.
„Sad možeš da budeš policajac ili stražar“, rekao je otac.
Mevlut se do kraja života s čežnjom sećao godina provedenih u srednjoj školi. U njoj je naučio da je najbolja stvar na svetu biti Turčin i da je gradski život mnogo lepši od seoskog. Ponekad bi se s osmehom prisećao anđeoskog izraza koji bi se pojavio na licima čak i najnevaljalijih i najdrskijih učenika, dok bi razred posle svih tuča i pretnji složno pevao pesme.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:07 am



7. BIOSKOP „ELJAZAR“


PITANJE ŽIVOTA I SMRTI


Jedne nedelje ujutru, novembra 1972. godine, dok su prelazili rutu distribucije kiselog mleka koju će te sedmice slediti, Mevlut je shvatio da više uopšte neće s ocem prodavati na ulicama. Firme koje su proizvodile kiselo mleko i koje su sve više rasle, sada su mogle kamionetima da dovoze tepsije kiselog mleka do Taksima i Šišlija prodavcima na noge.
Veština u prodaji kiselog mleka više nije bila da se teret od pedeset-šezdeset kilograma nosi od Eminonuja do Bejoglua i Šišlija o ramenu, poput nosača, nego u preuzimanju na mestu gde su ga ostavili kamioneti i umeću da se odmah podeli po ulicama i kućama. Otac i sin su uvideli da će im se ukupni prihodi povećati ako sebi odaberu odvojene trase. Dva puta nedeljno su kod kuće šećerom zaslađivali bozu koju bi doneo jedan od njih, ali su je sada svečeri prodavali u različitim ulicama.
Ta nova situacija pružila je Mevlutu osećanje slobode, ali je za kratko vreme spoznao da je to varka. Negovanje dobrih odnosa s vlasnicima restorana i sve zahtevnijim domaćicama, vratarima, mestima gde je na čuvanje ostavljao tepsije kiselog mleka i krčage boze, uzimalo mu je mnogo više vremena nego što je mislio i zbog toga je često izostajao iz škole.
Dopadalo mu se u stvari da se cenjka oko kilograma kiselog mleka dok je uz oca vodio knjigu, dok je na terazije stavljao teg i razgovarao s čika Torulu Tahirom, koga i sada zove čikom; osećao se mnogo važnijim nego što je bio dok je gledao u tablu ništa ne shvatajući na času hemije. Umešna i moćna braća Beton iz obližnjeg sela Imrenler osvojila su kao jedinstveno tržište sve restorane i bifee u susedstvu Bejoglua i Taksima. Mevlut je na ulicama koje je preuzeo od oca, na Ferikoju i Harbiji, snižavao cene da ne izgubi stare mušterije i uspostavljao nova prijateljstva. Jedan dečko iz Erzindžana koga je poznavao s Dutepea i iz srednje škole počeo je da radi na Pangaltiju kod jednog ćuftedžije koji je trošio mnogo jogurta. I Ferhat je poznavao vlasnike bakalnice – nalazila se odmah do njega – koji su bili Kurdi aleviti iz Maraša. Mevlut je već osećao kako raste u gradu.
U školi je napredovao do toaleta u podrumu u koji su išli oni što puše, a da bi tu što pre naišao na prihvatanje počeo je da nosi paklicu cigareta bafra. Pošto se znalo da zarađuje i da je novajlija koji je tek odskora propušio, od njega se očekivalo da kupi paklicu i drži je za gotovane. Mevlut je u prvoj godini gimnazije zaključio da je u srednjoj školi isuviše veličao masu hvalisavaca ponavljača u toaletu, iako nije imala drugih poslova osim da dolazi u školu, koja nije zarađivala i koja je neprestano ogovarala. Svet na ulicama bio je mnogo veći i stvarniji od onoga u školi.
Novac od prodaje i dalje je „kao što se valja“ vadio iz džepa i davao ocu. Ali trošio je i na stvari kao što su cigarete, bioskop, sportska prognoza, lutrija. Nije se stideo što je te troškove prikrivao od oca, ali osećao je krivicu što je išao u bioskop Eljazar.
Zgrada bioskopa Eljazar, u jednoj od glavnih ulica između Galatasaraja i Tunela, napravljena je za jednu jermensku pozorišnu trupu 1909. godine u slobodarskom ambijentu posle svrgavanja sultana Abdulhamida (prvo ime mu je bilo Odeon). Posle proglašenja Republike nastavio je da bude bioskop (Mažestik) u koji su više išli Grci i turske porodice iz viših slojeva, a u poslednje dve godine, pošto je dobio ime Eljazar, počeo je da prikazuje pornofilmove poput svih bioskopa na Bejogluu. Dok je nastojao da shvati temu filma koja uopšte i nije bila važna, Mevlut je, krijući se i od samog sebe, sedeo zgrčen na krajnjem sedištu udaljenom od svih, neprimetan u mraku za besposličare iz donjih mahala, stare i ucveljene muškarce i nesrećne usamljenike (u sali se osećao čudan zadah i miris eukaliptusa).
U Eljazaru se nisu prikazivali prvi turski pornofilmovi, „pornografski dodaci“ domaćim filmovima, u kojima su turski glumci (neke su svi poznavali) igrali u gaćama, što su u nezgodnu situaciju dovodili polupoznate aktere koji su živeli u okolini. Većina filmova bila je uvezena. Mevlutu se nije dopadalo što je u italijanskim filmovima sinhronizovanim na turski seksepilna žena prikazana kao naivna i glupa.
(Izrujavao se što su likovi u nemačkim filmovima stalno terali šegu sa „seksi scenama“ kao da tu ima nešto smešno, a što je on iščekivao uzimajući ih toliko ozbiljno. A u francuskim filmovima se čudio ženama koje su odmah legale u krevet, a da nisu smišljale nikakav izgovor, štaviše nervirao se. Ponekad se Mevlutu činilo da gleda jedan te isti film, jer su sve te žene i muškarci koji su jurili za njima govorili turskim jezikom istih glumaca-sinhronizatora. Te scene koje su gledaoce dovodile u bioskop uvek bi kasnile. Tako je Mevlut s petnaest godina shvatio da je seksualni odnos čudo do koga se dolazi samo dugim čekanjem.
Masa muškaraca koja je, pre nego što bi počela seksi scena čekala na ulazu pušeći, bučno bi ulazila u salu. Dok bi se bližila važna scena u filmu, redari bi, uzvikujući „Počinje!“, opominjali one koji su nestrpljivo čekali napolju. Me vlut se čudio činjenici da te muškarce nije stid da se pogledaju u oči. On nikako ne bi dizao glavu neprestano gledajući u cipele (jesu li mi vezane pertle?) dok je prolazio kroz tu gužvu nakon što bi mu otcepili kartu.
Kada bi se na platnu pojavile erotske scene, čitav bioskop bi utonuo u tišinu. Mevlut bi primećivao da mu srce brže lupa, da mu se lako vrti u glavi i da se brzo znoji, pa se trudio da se savlada. Kako su te direktne scene isecane iz drugih filmova i nasumice lepljene na drugi, znao je da između stresnih stvari koje je video i filma čiju je temu malopre pokušavao da dokuči nema veze. Ali glava mu je ipak uspostavljala vezu između seksi scena i filma s običnom temom. Pomisao, na trenutak, da su žene otvorenih usta i golih grudi i zadnjica koje rade bezobrazne stvari iste one žene iz nepornografskih filmova još više je raspaljivala Mevluta koji se grbio postiđen zbog spreda nabreklih pantalona. Mevlut ni jedan jedini put nije u bioskopu Eljazar, u koji je u gimnazijskim godinama sam odlazio desetinama puta, stavio ruku u džep i igrao se svojim đokom. Pričalo se da stari pederi, koji u bioskope i dolaze samo s tim ciljem, u mraku napadaju „alatke“ onih što u toku filma otkopčaju pantalone i masturbiraju. Bilo je i čika koji su želeli da mu se približe govoreći „Koliko ti je godina, sine?“, „Još si dete“, ali Mevlut se ponašao kao da je gluv i pravio se da ih uopšte ne čuje. Nije mu bilo lako da izađe iz bioskopa, jer je u Eljazaru bilo moguće celog dana sedeti s jednom kartom i više puta gledati i dva filma koja se ponavljaju.
Ferhat. Mevlut je počeo da zajedno sa mnom prodaje Sudbinu vikendima, kada su se u proleće otvorili luna-parkovi, bašte kafea i napunile čajdžinice na Bosforu, dečja igrališta, mostovi i trotoari. Radili smo taj posao s velikom ozbiljnošću dve godine i dosta zaradili. Odlazili smo zajedno na Mahmutpašu da uzmemo gotove kutije i dok smo još silazili nizbrdicom počinjali da prodajemo deci koja su izašla s roditeljima u kupovinu. Kada bismo prešli Egipatsku čaršiju, trg Eminonu i most i stigli do Karakoja, ponekad bismo s radošću videli da smo prodali skoro polovinu krugova iz naših kutija.
Mevlut bi još iz daljine, dok je sedeo za stolom u čajdžinici, po pogledu mogao da prepozna zainteresovanog kupca i ne pridajući značaja je li star ili mlad optimistično mu prilazio umešan da kaže neku novu uvodnu rečenicu koja bi uvek zbunjivala. „Znaš li zašto treba da okušaš sreću? Zato što su ti čarape iste boje kao i češalj koji dajemo na poklon“, govorio bi zbunjenom detetu koje nije znalo koje boje su mu čarape. „Pogledaj, na Ferhatovom kartonu je na broju dvadeset sedam bilo OGLEDALO, a moj broj dvadeset sedam još nije ogreban“, započinjao bi razgovor s lukavim dečkom s naočarima koji je prozreo igru i bio neodlučan. Nekih prolećnih dana bismo na pristaništima, brodovima i parkovima obavili toliko posla da smo se vraćali na Kultepe, jer su nam kutije bile gotove. Pošto smo tokom tri sunčana popodneva napravili odličan posao, uz obrazloženje „zabranjeno za prodavce“, više nas nisu primali na most preko Bosfora, koji nakon otvaranja 1973. još nije bio zatvoren za pešake zbog brojnih samoubica koji su skakali s njega. Mnogo puta su nas udaljavali iz džamijskih dvorišta bradonje koji su govorili „To nije igra na sreću nego kocka!“, s vrata bioskopa govoreći nam da smo još mali, mada smo u njih inače ulazili i udobno gledali erotske filmove, i iz gostionica i kazina uz zabrane tipa „Zabranjeno za prodavce“.
Prve nedelje juna, kada su podeljene knjižice, Mevlut je shvatio da će ponavljati prvi razred gimnazije. U delu knjižice od žutog kartona na kome je stajala „ocena“, rukom je bilo napisano „Ponavlja“. Mevlut je deset puta pročitao tu rečenicu. Časove nije pohađao u dovoljnoj meri, na mnoge ispite nije izlazio, propustio je čak i da pridobije srca profesora koji bi se sažalili na njega kao na ubogog, siromašnog prodavca kiselog mleka i dali mu prelaznu ocenu. Pošto je iz tri predmeta dobio slabe ocene, više nije bilo potrebe da uči u toku leta. Mevlut je bio tužan i što je Ferhat završio razred, a da čak nije pao ni na popravni, ali je maštao da ostane preko leta u Istanbulu i radi tako mnogo toga, da i nije bio odveć nesrećan. Kada mu je uveče otac saznao za vest, upitao ga je: „A pušiš, je li tako?“
„Ne, tata, ne pušim“, odgovorio je Mevlut, dok mu je u džepu bila paklica bafre.
„Slušaj ti, ne samo da pušiš, i stalno drkaš kao vojnici, nego još i lažeš oca.“
„Ne lažem.“
„Bog te ubio“, dreknu otac i udari Mevlutu šamar. Potom zalupi vratima i ode.
Mevlut se baci na krevet.
Dugo nije bio kadar da ustane s kreveta od tuge. Ali nije ni plakao. Ono što mu je teško padalo nije bilo ni to što je pao na godinu ni što mu je otac lupio šamar. Srce mu je slomilo to što je njegov otac mogao da mu tako otvoreno u oči kaže da masturbira, da ležerno govori o onome što je njegova velika tajnu i to što mu ne veruje i ponaša se prema njemu kao prema lažovu. Mevlut je mislio da niko ne zna da on radi tako nešto. Ta duboka povređenost u njemu je izazvala takav bes da je odlučio da preko leta uopšte ne ode u selo. Spoznao je da će jedino sam oblikovati svoj život. Jednog će dana napraviti velike stvari pa će i otac i svi drugi shvatiti da je Mevlut ličnost mnogo posebnija nego što misle.
Početkom jula otac je sam otišao na selo. Mevlut mu je još jednom objasnio da ne želi da izgubi stalne mušterije na Pangaltiju i Ferikoju. Nastavljao je da ocu daje sve što zaradi. Mustafa-efendija je govorio da taj novac štedi za kuću koju planira da napravi u selu. Mevlut je ranije ukratko referisao ocu od kog dana je prihod koji mu je predavao. Sada mu više nije polagao račun, samo mu je u određenim razmacima predavao novac kao da plaća porez. A ni otac više nije govorio da je taj novac namenjen za kuću koju će napraviti u selu. Mevlut je uviđao da je otac prihvatio da se on više neće vraćati u selo i da će preostali život provesti u Istanbulu poput Korkuta i Sulejmana. U trenucima u kojima se osećao najusamljenijim u životu, bio je kivan na oca koji nikako nije uspevao da se obogati u gradu i koji i sebi izbijao iz glave misao da se vrati u selo. Da li je možda njegov otac naslućivao ta osećanja?
Leto 1973. godine bilo je jedno od najsrećnijih u Mevlutovom životu. On i Ferhat su tokom popodneva i svečeri zaradili dobre pare prodajući Sudbinu na gradskim ulicama. Mevlut je od dela te sume kupio nemačke marke u apoenima od po dvadeset od jednog kujundžije na Harbiji kod koga ga je Ferhat odveo. Sakrio ih je ispod madraca. To je bio prvi korak u prikrivanju zarađenog novca od oca.
Većinom ujutru nije napuštao Kultepe i nije izlazio iz kuće koju više ni s kim nije delio. Često je masturbirao govoreći da je to poslednji put. Osećao je krivicu što se sam sa sobom igra kod kuće, ali kako nije imao devojku ili ženu s kojom bi mogao da vodi ljubav, to se nije pretvorilo u bol i osećanje da mu nešto nedostaje, kao što će biti narednih godina. Niko ne bi mogao da zameri šesnaestogodišnjem gimnazijalcu što nema ljubavnicu s kojom bi mogao da se voli. Osim toga, Mevlut i nije tačno znao šta bi radio s devojkom čak i kada bi ga u tom času oženili.
Sulejman. Jednog vrelog dana početkom jula rešio sam da svratim kod Mevluta. Lupao sam i lupao na vrata, ali niko nije otvarao. Neće biti da je u deset sati ujutru otišao da prodaje kiselo mleko! Obišao sam oko kuće udarajući u prozore. Kucnuo sam u staklo kamenom koji sam uzeo sa zemlje. Prašnjavo dvorište je bilo zapušteno, a kuća popu ruine.
Potrčao sam kada su se vrata otvorila. „Šta je bilo? Gde si?“
„Zaspao sam!“ odgovorio je Mevlut, mada je izgledao umorno, kao da uopšte nije spavao.
Na trenutak sam pomislio da nekog ima unutra pa me je obuzela neka čudna zavist. Ušao sam. Jedina prostorija je bila zagušljiva i zaudarala je na znoj. Kako je to bilo malo! Sto, krevet… tri-četiri stvari…
„Mevlute, zove nas moj otac u radnju“, rekao sam. „Ima neki posao i rekao mi je da dovedem i tebe.“
„A kakav to posao?“
„Sigurno ništa teško, ne brini. Hajdemo.“
Ali Mevlut se nije pomerao. Možda se zatvorio u sebe pošto je pao na godinu. Naljutio sam se na njega shvativši da neće poći sa mnom. „I, nemoj mnogo da drkaš, pokvariće ti se oči, memorija će ti oslabiti. U redu?“ rekao sam.
Mevlut je okrenuo leđa, tresnuo vratima i ušao u kuću. Dugo nije dolazio na Dutepe. Posle majčinog upornog navaljivanja, na kraju sam morao da ga nađem i dovedem. Oni probisveti iz zadnjih klupa muške gimnazije „Ataturk“ na Dutepeu imaju običaj da vređaju i zastrašuju klince: „Vidi, opet su ti podočnjaci plavi, vidi ruke ti drhte, mašala, imaš manje bubuljica, drkaš li ti, bezbožniče“. Umeju i da im za lepe i koji šamar. Zna li uopšte Mevlut da neki radnici po bespravno napravljenim bećarskim kućama na Dutepeu, u koje je Hadži Hamit Vural smestio svoje radnike i ljude, ne mogu da dolaze na posao zbog masturbiranja i da ih u punoj snazi vraćaju natrag u sela, da je to pitanje života i smrti? Zar mu ne govori njegov drugar Ferhat da je onanija zabranjena čak i u alevizmu?[13] Za sledbenike malikitske versko-pravne škole masturbacija nije dozvoljena ni pod kakvim uslovima. Za nas hanefije postoji dopuštenje da se masturbira samo da se ne bi počinio neki veći greh, dakle u odnosu na opasnost od preljube. Islam nije religija kazne, već religija tolerancije i logike. Ako umireš od gladi, u našoj veri postoji dozvola čak i da se jede svinjsko meso. Ako se ona niše radi užitka, onda je to zabranjeno, ali to Mevlutu nikada nisam rekao, jer mi se podsmevao govoreći „Izvini, Sulejmane, a kako da se to radi, a da se ne uživa?“ i zato što sam siguran da će se opet prepustiti grehu. Da li vi mislite da neko poput Mevluta, ko tako lako može da posrne, može da uspe u Istanbulu?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:07 am



8. VISINA DŽAMIJE NA DUTEPEU


ŽIVE LI TAMO LJUDI?


Mevlut se mnogo bolje osećao dok je s Ferhatom po ulicama prodavao Sudbinu nego uz Sulejmana u kući Aktašovih Ferhatu je mogao da kaže što god mu padne na pamet, bez okolišanja, a i Ferhat bi njemu odgovorio na isti način, pa bi se zajedno smejali. A za večerom kod Aktašovih, kad bi letnjih večeri onamo odlazio u strahu od samoće, nije mu se dalo usta da otvori, jer je znao da će Sulejman ili Korkut sve što izusti dočekati zajedljivim recima, s omalovažavanjem. Tetka Safije je često govorila: „Pustite vi, lupeži jedni, mog Mevluta, ostavite ga na miru.“ On je sve vreme krajičkom svesti znao da treba da bude u dobrim odnosima sa stricem Hasanom, i Sulejmanom i Korkutom ako hoće da opstane u gradu. Posle četiri godine koje je proveo u Istanbulu, Mevlut je kovao planove kako da ostvari svoju ideju da započne sopstveni posao, a da ne opterećuje rođake niti bilo koga drugog. I to je hteo da napravi s Ferhatom.
Da tebe nije bilo, meni nikad ne bi pošlo za rukom da doguram dovde“, rekao je jednog popodneva dok je Ferhat brojao novac. Otišli su vozom sa Sirkedžija do hipodroma Veliefendi (prodajući i u vagonima i sklanjajući se od kontrole) i za dva sata ispraznili kutije koje su imali i koje su nudeći sreću na greb-greb izazvale veliko interesovanje muškaraca sklonih klađenju i ljubitelja konjskih trka. Tako su se closetili da idu na fudbalske stadione, na svečana otvaranja sezone fudbalskih klubova, letnje turneje, košarkaške utakmice u Sportskoj dvorani i izložbe. Kada bi zaradili na novoj ideji, maštali bi o poslu koji bi zajedno započeli u budućnosti. Omiljena vizija bila im je da jednoga dana postanu vlasnici restorana ili makar bifea na Bejogluu. Mevlut bi izneo nove ideje kako da zarade novac, a Ferhat bi onda govorio: „I ti imaš moćan kapitalistički um!“ Mevlut nije smatrao da je to nešto pozitivno, ali je bio ispunjen ponosom.
U leto 1973. na Dutepeu je otvorena nova bioskopska bašta. Film se prikazivao na bočnom zidu neke stare bespravno podignute dvospratnice. Mevlut, koji je nekih večeri tu dolazio s kutijom „sudbina“, viđao je na tom mestu Sulejmana ili Ferhata. Svako je tražio neki način da se provuče, a da ne plati kartu. Mevlut je spočetka kupovao kartu i ulazio s kutijom „sudbina“. U isti mah je gledao filmove s Turkan Šoraj i pravio dobar posao. Kasnije se ohladio. Svi su ga u kvartu poznavali. Dok je govorio o sudbini i sreći, niko se nije ni pretvarao da ga se to tiče.
Pošto su u novembru otvorena vrata džamije Dutepe i po njoj prostrti mašinski tepisi, Mevlut je prestao da prolazi tuda sa svojom kutijom, budući da su stariji dobacivali „Kocka!“ Penzioneri i starci s Dutepea i Kultepea radi molitvi izašli su iz svojih kuća i malog jednosobnog mesdžida napravljenog od jedne straćare i pet puta dnevno, s velikim entuzijazmom, krenuli u novu džamiju. Molitve petkom obavljane su u prisustvu zbijene i željne mase.
Početkom 1974. godine u jutro Kurban-bajrama upriličena je neka vrsta zvaničnog otvaranja džamije Dutepe. Mevlut, koji se uveče okupao, pripremio čistu odeću i ispeglao belu školsku košulju, rano je ustao s ocem. Džamija i njen natkriveni deo za vernike bili su pola sata unapred toliko puni da je hiljadama muškaraca koji su došli s obližnjih brežuljaka bilo teško da uđu. Uspeli su, ipak, da zauzmu mesta u prvim klupama zahvaljujući ocu koji se u želji da bude svedok tom istorijskom danu i zauzme mesto napred laktao i gurao govoreći: „Izvini, zemljače, nosim neko saopštenje.“
Mustafa-efendija. Dok smo mi klanjali u prvoj liniji, dva reda ispred nas bio je osnivač džamije, Hadži Hamit Vural. Tog jutra sam zahvaljivao tom čoveku koji je pravio svakakva razbojništva s ljudima koje je doveo iz sela i govorio Bog bio zadovoljan s tobom“. U trenutku su me šum mase koja je ispunila džamiju i uzbuđenje onih koji su govorili šapatom učinili srećnim. Toliko su mi prijali molitva u zajedničkom zanosu i postojanje te tihe ali dostojanstvene vojske vernika koja je izašla i došla iz mraka da sam se osećao kao da sam nedeljama čitao Kuran Časni. S poniznosću i u različitim tonalitetima uzvikivao sam „Alahu Ekbeeer“ i „Alahu Ekber“. Ganulo me je obraćanje hodže efendije i propoved „Bože, čuvaj ovaj narod, ovu zajednicu, one koji sada rade ne gledajući je li sneg ili zima, jutro ili veče.“ „Bože, čuvaj one što su hleba radi došli ovamo iz udaljenih sela naše Anadolije i rade kao prodavci“, rekao je, pomozi im u poslu, oprosti im grehe“. Oči su mi se ovlažile. Iako, kad god je propovednik rekao „Bože, daj našoj državi moć, vojsci snagu, policiji strpljenje“, i ja sam, uzbuđen, zajedno sa svima govorio „Amin!“ Kada je hutba završena, i kada je džemat počeo da se ljubi i međusobno čestita praznik uz smeh i šalu, ubacio sam deset lira u kutiju odbora za izgradnju džamije. Uhvatio sam Mevluta za ruku i odveo ga u onu stranu da poljubi ruku Hadži Hamitu Vuralu. I stric Hasan i Korkut i Sulejman su bili u redu da poljube ruku. Mevlut se najpre izljubio s braćom od strica, a zatim je poljubio ruku stricu Hasanu i dobio bakšiš od pedeset lira. Oko Hadži Hamita Vurala su se tako sjatili njegovi ljudi i oni koji su hteli da mu celivaju ruku da smo mi stigli na red tek posle pola sata. Tako smo zakasnili kod moje snahe Safije koja je kod kuće na Dutepeu pripremila burek. Nisam mogao da se savladam, pa sam jednom rekao:
„U ovoj kući pravo nemam samo ja, nego i Mevlut“, ali se Hasan napravio da ne čuje. Momci koji su pojeli burek pomislili su da će njihovi očevi i stričevi opet zapodenuti svađu oko imovine, pa su pobegli u dvorište, ali mi se tog bajrama nismo posvađali.
Hadži Hamit Vural. Džamija je na kraju krajeva svakog usrećila. Koliko god da je bilo usamljenika i jadnika na Dutepeu i Kultepeu (još bi bilo bolje da su i aleviti došli), napravili su red na ovaj blagosloveni dan i poljubili me u ruku. Svakom sam dao po jednu šuškavu novčanicu od sto lira koje smo u svežnjevima uzeli iz banke za praznik. Sa suzama u očima sam zahvalio Svevišnjem Alahu što mi je podario ovaj dan. Tridesetih godina je moj pokojni otac išao sa svojim magarcem od sela do sela po planinama Rizea, bavio se torbarenjem i prodavao sitnice koje je kupovao u gradu. Taman što sam hteo da preuzmem posao od oca, izbio je Drugi svetski rat i mene su mobilisali. Odveli su me pa Čanakale. Nismo ušli u rat, ali smo četiri godine čuvali Bosfor i položaje. Moj komandant-intendant, rodom iz Sarmuna, rekao mi je: „Hamite, ti si vrlo pametan, ne vraćaj se u selo, šteta bi bila za tebe. Dođi u Istanbul da ti nađem posao.“ Počivao u miru. Zahvaljujući njemu postao sam posle rata šegrt kod jednog piljara na Ferikoju. Tada nije bilo ni piljarskih pomoćnika ni kućne dostave, pa sam uzimao hleb iz pekare i delio ga iz korpe idući na magarcu; shvatio sam da bih i ja mogao to da radim. Na Kasimpaši sam otvorio bakalnicu u blizini osnovne škole Pijale-paša i utom smo pa praznim i jeftinim placevima gradili po sistemu napravi i prodaj. Na Kjaithani sam otvorio i jednu malu pekaru. U to vreme je u gradu bilo dosta ljudi koji su hteli da rade, ali svi su bili neotesani. Čovek zapravo ne može da se pouzda u seljaka-tuđinca.
Najpre sam počeo da dovodim rođake iz našeg sela. Tada su na Dutepeu bile barake u koje smo smestili pristigle mladiće – svi su mi ljubili ruku i poštovali me – uzeli smo nove placeve i, bogu hvala, poslovi su dobro išli. Toliko neo ženjenih muškaraca – kako će klanjati, kako će zahvaljivati Alahu da bi se dobro osećali i valjano radili? Kada sam prvi put otišao na hadžiluk, pomolio sam se i Alahu i proroku Muhamedu i pomislio da sazidam džamiju. Deo novca zarađenog od pekare i gradnje stavio sam na stranu i kupio gvožđe i cement. Otišao sam kod valije i zatražio parcelu, otišao kod naših bogataša i iskao novac. Neki su, Bog bio zadovoljan s njima, dali, neki su se čudili i pitali zar na Dutepeu žive ljudi. Rekao sam tada sebi da ću podići takvu džamiju da ćeš kad pogledaš iz valijinog konaka na Nišantašu, s vrha zgrade na Taksimu videti da li neko živi na Dutepeu, Kultepeu, Gultepeu, Harmantepeu.
Pošto sam postavio temelj džamije i ovlaš ga prekrio, za svaku molitvu petkom stajao sam na vratima s kutijom u ruci i prikupljao novac. Neki jadnik kaže „Nek daju bogati“, a bogati da iz njegovog dućana uzimam cement, pa ne bi davao. I ja sam davao iz svog džepa. Ako na nekom gradilištu imam trojicu radnika bez posla, ako negde imamo višak gvozda, ja to sve uputim na džamiju. Zlobnici su govorili: „Ej, Hadži Hamite, mnogo ti je velika kupola, mnogo je razmetljiva, kada se izvuku drveni kalupi, Alah će ti je srušiti na glavu pa ćeš uvideti koliko si gord.“ Kada su skidane oplate stajao sam ispod kubeta. Nije se srušilo. Zahvalio sam Alahu. Popeo sam se na vrh kupole i zaplakao. Onda mi se zavrtelo u glavi. Poput komarca na fudbalskoj lopti; na vrhu kubeta najpre ćeš ugledati jedan venac, a onda ćeš primetiti ceo svet ispod njega. Dok gledaš sa samog vrha, nećeš moći da vidiš donji deo kupole, kao da se briše razlika između smrti i sveta, pa će te uhvatiti strah. Ipak su dvoličnjaci iz grada rekli: „Gde je, ne vidimo tvoju kupolu?“ Tada sam ojačao minaret. Prošle su tri godine, pa su me pitali: „Jesi li ti sultan da praviš minaret s tri šerefe?“ Svaki put sam se s našim majstorom peo sve više uskim stepeništem minareta. Na vrhu mi se vrtelo u glavi i crnelo pred očima. Onda su pametovali: „Dutepe je selo, da li priliči da na seoskoj džamiji budu dva minareta s tri šerefe?“
Ja sam odgovarao: „Ako je Dutepe selo, onda nek džamija Hadži Hamita Vurala bude najveća seoska džamija u Turskoj.“ Nisu čak ni odgovorili na to. Prošla je godina, pa su tada rekli: „Dutepe nije selo, to je Istanbul, napravili smo od vas opštinu, prepustite igru sada nama.“ Pre izbora su svi došli, popili moju kafu i stali da govore moleći za glas: „Džamija je, mašala, tako lepa. Hadži Hamite, kaži svojim ljudima da glasaju za nas.“ „Da, to su moji ljudi, tačno je. Zato vam ništa ne veruju, glasaće za čoveka koga ja hoću“, rekao sam ja njima…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:08 am



9. NERIMAN


ONO ŠTO GRAD ČINI GRADOM


Pošto je jednog predvečerja, marta 1974. godine, ostavio kiselo mleko kod jednog prijatelja, ispod stepeništa, Mevlut je išao s Pangaltija prema Šišliju kada je ugledao donekle poznato lice jedne privlačne žene ispred bioskopa Site. Pre nego što je i postao svestan šta tačno radi, okrenuo se i počeo da je prati. Mevlut je znao da neki njegovi drugovi iz razreda, vršnjaci s Dutepea, iz nekakve mladalačke zabave, iz daljine prate žene koje sreću na ulici i koje uopšte ne poznaju. Priče koje su kasnije pričali ti pratioci Mevlut nije odobravao, za neke je mislio da su ružne, dok neke nije uzimao za ozbiljno nalazeći da su preterano hvalisanje („Gleda me žena i prosto me zove da pođem za njom.“) Ali uzimao je za ozbiljno ono što su osećali dok bi ženu pratili. Dopadalo mu se to što radi, i strahovao je da bi bio kadar da to ponovi.
Žena je ušla u jednu stambenu zgradu iza Osmanbeja. Mevlut se sećao da je nekoliko puta ušao u tu zgradu i prodavao kiselo mleko, sigurno joj je tada video lice, ali tu nije imao stalnu mušteriju. Nije se potrudio da sazna na kom je spratu i na kom broju ta žena. Ali kad god je imao priliku išao je na mesto gde ju je prvi put sreo. Jedan drugi put, kada je imao manji teret kiselog mleka i kada je jednog dana u podne iz daljine spazio ženu, pratio ju je s obramicom na leđima i video da je ušla u kancelariju engleske avio-kompanije na Elmadagu.
Žena je tu radila. Mevlut joj je nadenuo ime Neriman. Ne riman, koju je video u nekom filmu na televiziji, bila je odvažna žena koja je dala život za svoju čast.
Neriman, naravno, nije bila Engleskinja. Ali je nalazila klijente u Turskoj za englesku avio-kompaniju. Ponekad je sedela za stolom u suterenu kancelarije i prodavala karte ljudima koji su ulazili. Mevlut je voleo što ona ozbiljno prilazi svom poslu. Ponekad se tamo uopšte i nije videla. Mevlutu je bilo žao kada ne bi mogao da je vidi u kancelariji, a uopšte nije voleo da čeka. Ponekad je osečao kao da među njima postoji neki poseban greh, nekakva tajna. Brzo je otkrio da ga osećanje krivice vezuje za nju.
Neriman je bila prilično visoka. Mevlut je bio kadar da njenu smeđekestenjastu kosu raspozna iz velike daljine, kao mrlju među mnogim drugim glavama. Neriman nije hodala odveć brzo, ali je bila dinamična i odlučna poput mlade gimnazijalke. Mevlut je pretpostavljao da je deset godina starija od njega. Čak i dok je išla vrlo daleko od njega procenjivao je šta joj sve prolazi kroz glavu. Sad će da skrene desno, govorio je samom sebi, i Neriman je odista skretala desno i išla kući u jednoj zabitoj ulici na Osmanbeju. Mevlutu je neku čudnu moć davala činjenica da zna gde joj je kuća, koji posao radi, da je u jednom bifeu kupila upaljač (znači, pušila je), da svaki dan u stvari ne nosi crne cipele koje ima na nogama, da usporava korak kad god prođe pored bioskopa As ne bi li pogledala plakate filmova i fotografije.
Tri meseca od njihovog prvog susreta, počeo je da priželjkuje da Neriman sazna da je on prati i koliko toga zna o njoj. Za ta tri meseca Mevlut je samo sedam puta pratio Ne riman na ulici. To nije bio veliki broj, ali ako bi Neriman to saznala sigurno je da ne bi bila zadovoljna, čak bi mogla pomisliti da je perverznjak. Mevlut se slagao da ta reakcija na prvi pogled ne bi bila nepravedna. Da neko prati njegove starije sestre u selu kao što on prati Neriman, poželeo bi da prebije tog kučkinog sina.
Ali Istanbul nije bio selo. Moglo bi da se ispostavi da je osoba za koju misliš da u gradu prati neku ženu koju ne poznaje u stvari neko ko na umu ima značajne ideje i ko će u budućnosti postići velike uspehe poput Mevluta. Čovek bi mogao biti usamljen u gradskoj gužvi, ali ono što grad čini gradom bila je zapravo mogućnost da u masi sakrije čudan osećaj koji je nosio u sebi.
Dok je Neriman hodala među mnogobrojnim svetom, Mevlut je s vremena na vreme usporavao uživajući iz dva razloga u dobranom povećanju rastojanja:
Ma koliko bila daleko u gradskoj gužvi, to što je znao da je Neriman ona mala kestenjasta mrlja i na koji način će se kretati u Mevlutu je budilo utisak kao da među njima postoji neka vrlo posebna duhovna bliskost.
Činilo mu se da su sve zgrade, radnje, izlozi, ljudi, reklame, bioskopski afiši koji su ušli između njih delovi života koje je delio s Neriman. Kao da se uvećavao broj zajedničkih uspomena što se uvećavao broj koraka između njih.
Ponekad bi zamišljao kako je neko uznemirava, kako džeparoši pokušavaju da joj otmu ljubičastu tašnu ili da je iz ruke ispustila maramicu: odmah bi stigao na lice mesta, spasao Neriman ili joj pažljivo dao ispuštenu maramicu. Dok mu Neriman bude zahvaljivala, ljudi oko njih će govoriti kako se taj mladić gospodski poneo i Neriman će primetiti zanimanje koje Mevlut oseća prema njoj.
Jednom prilikom je jedan od momaka koji su prolaznicima na ulici pokušavali da prodaju američke cigarete (većinom su bili iz Adane) odviše navalio na Neriman. Ona se okrenula prema njemu i nešto rekla. (Mevlut je zamišljao da je rekla „Pusti me!“) Ali nasrtljivi dečko je nastavio da ide za njom. Mevlut je u istom trenu ubrzao korake. Neriman se odjednom okrenula i dok je u momentu davala momku papirnu novčanicu, istom brzinom je uzela crveni marlboro i ubacila ga u džep.
Mevlut je zamišljao da kaže nešto tipa „Drugi put pazi, u redu?“ kada dođe do momka što prodaje švercovane cigarete i da se ponaša kao da je Nerimanin zaštitnik. Ali to nije vredelo za tako bezobrazne ljude. Povrh toga, nije mu se dopalo što je Neriman na ulici kupila švercovane cigarete.
Mevlut mesecima nije mogao da zaboravi jedno drugo iskustvo koje je doživeo dok je početkom leta, u danima kada je konačno završio prvi razred gimnazije, pratio Neriman. Dvojica ljudi su na trotoaru na Osmanbeju najpre dobacivali Neriman. Kada je nastavila put, pretvarajući se da ih nije čula, oni su joj došli iza leđa. Mevlut se trčeći približavao kad ono… Neriman je stala, okrenula se prema ljudima, prepoznala ih i nasmešila se. Oduševljeno je razgovarala s njima cupkajući nogama i mašući rukama u uzbuđenju nekoga ko je video stare prijatelje. Dok su dvojica ljudi koja su se odvojila od Neriman prolazila pored njega razgovarajući i smejući se, Mevlut je osluškivao njihov razgovor, ali nije čuo da su rekli nešto rđavo o njoj. Čuo je da su rekli nešto poput „Teže je u drugom periodu“, ali nije mogao da bude siguran ni da je dobro čuo, ni da su govorili o Neriman. Ko su bila ta dvojica ljudi? Dok je prolazio pored njih došlo mu je bilo da im kaže: „Gospodo, ja bolje od vas poznajem tu damu.“
A ponekad bi se ljutio na Neriman što se duže vreme uopšte nisu sretali i tražio druge Neriman među ženama u prolazu. Nekoliko puta je našao takve kandidatkinje dok mu na leđima nije bila obramica i išao za njima do njihovih kuća. Jednom je uskočio u autobus na stanici Omer Hajam i išao čak do Lalelija. Sviđalo mu se što ga te nove žene odvlače u druge mahale i što je o njima nešto naučio i maštao, ali nije mogao da se za njih veže. Vizije koje je imao bile su u suštini od iste vrste kakve su pričali drugi njegovi školski drugovi i skitnice. Mevlut ni jedan jedini put nije masturbirao misleći na Neriman. Čistota onoga što je osećao prema Neriman bila je temelj njegove privrženosti i poštovanja.
Te godine je retko išao u školu. Nijedan profesor nije želeo da da keca učeniku koji po drugi put ide u isti razred, osim ako nije agresivan toliko da postane nasilan prema profesorima i tako stekne neprijatelje. Takav učenik bi bio izbačen iz škole. Pošto je u to verovao, Mevlut je udešavao da ne bude upisan u dnevnik uopšte se ne zanimajući za školu. Kada je na kraju godine položio razred, odlučio je da preko leta prodaje „sudbinu“ zajedno s Ferhatom. Još više ga je ushićivalo to što će živeti sam u kući pošto mu otac ode u selo. A pride je dobro zarađivao s Ferhatom.
Jednog jutra Sulejman je pokucao na vrata, ali je Mevlut tom prilikom odmah otvorio. „Izbio je rat, sinak“, reče brat od strica, „osvajamo Kipar.“ Mevlut je s njim otišao na Dutepe, u stričevu kuću. Svi su bili ispred televizora. Svirali su se vojnički marševi, prikazivale slike tenkova i aviona, a Korkut je odmah skakao i navodio tipove „C-l60, M47“. Potom se ponavljala ista Edževitova slika i izjava: „Neka Bog da dobra našem narodu, svim Kipranima i celom čovečanstvu.“ Korkut mu je oprostio nazvavši Edževita komunistom. Psovao je kada su se na ekranu pojavili Makarios ili grčki generali i svi su se zajedno smejali. Izašli su na stanici Dutepe i svratili u kafane. Svako mesto je bilo ispunjeno masom srećnih i uzbuđenih ljudi koji su gledali iste prizore, letove aviona, tenkove, zastave, Ataturka i turske generale. U pravilnim razmacima na televiziji se saopštavalo da oni koji izbegavaju vojsku treba smesta da se jave svojim odsecima, na šta je Korkut svaki put govorio: „Ja sam ionako hteo sam da odem.“
U državi je zapravo kao i uvek bilo vanredno stanje. Uz to je sada proglašeno zamračivanje u Istanbulu u toku noći. Mevlut je sa Sulejmanom pomagao stricu Hasanu koji je u strahu od stražara i kazne zamračivao svetiljke u radnji, isecajući komade jeftine i grube plave hartije veličine čaše brižljivo su ih navlačili oko golih sijalica poput kape. „Vidi li se spolja?“, „Navuci zavesu“, „Ovo ne može da vidi grčki avion, ali stražar hoće“, razgovarali su i smejuljili se. Te noći Mevlut je osetio da pripada onim Turcima koji su došli iz srednje Azije o kojima se govori u školskim udžbenicima.
Ali čim je došao na Kultepe, svojoj kući, stupio je u neko drukčije duhovno stanje. „Neće nas napasti Grčka koja je mnogo manja od Turske, ako napadne, neće bombardovati Kultepe“, rezonovao je i razmišljao o svom mestu na svetu. Nije upalio svetio u kući. Baš kao i prvih dana kada je došao u Istanbul, nije mogao da vidi masu ljudi koji su živeli na drugim brdima, ali ih je u mraku osećao. Brda od kojih je polovina pre pet godina bila prazna sada su ispunjena kućama, a čak i na još daljim golim uzvišenjima podignuti su električni stubovi i minareti. Pošto su sada sva ta mesta zajedno s Istanbulom bila u mraku, Mevlut je mogao da vidi zvezde na julskom nebu. Optužio se na zemlji, dugo dugo posmatrao zvezde i mislio na Neriman. Da li je i ona napravila zamračivanje u kući kao Mevlut? Slutio je da će ga noge češće odvoditi na ulice kojima Neriman hodi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:08 am



10. ISHOD POSTAVLJANJA KOMUNISTIČKIH PLAKATA NA DŽAMIJSKI ZID


BOG ČUVAO TURČINA


Mevlut je uviđao da raste napetost između Dutepea i Kultepea, bio je svedok kavgama koje se pretvaraju u krvave obračune, ali nije mogao ni da nasluti da se bliži krvavi obračun između dva brda, kao u filmu. Između onih koji su živeli na ova dva naspramna brda na prvi pogled nije bilo dubokih nesuglasica koje bi mogle dovesti do krvavog sukoba:
Prve bespravne kuće na oba brda napravljene su sredinom pedesetih godina od mešavine blokova, blata i lima. U te kuće smestili su se doseljenici iz siromašnih anadolskih sela.
Polovina muškaraca na oba brda oblačila je pidžamu s plavim prugama dok je spavala noću (iako ima razlika u debljini pruga); druga polovina uopšte nije oblačila pidžamu, već se prema godišnjem dobu snalazila s košuljom, prslukom ili džemperom preko stare atletske majice s rukavima ili bez njih.
Devedeset sedam procenata žena koje žive na oba brda pokrivalo je glavu kada su izlazile na ulicu, kao što su činile njihove majke u selu. Sve su takođe rođene u selu, ali otkrivale su da je ono što sada u gradu nazivaju „ulicom“ nešto sasvim drugo. Čak i kada su leti izlazile na ulicu oblačile su komotan ogrtač izbledele tamnoteget ili izbledele tamnosmeđe boje.
Većina na oba brda videla je svoje kuće ne kao mesto u kome će živeti do kraja života, nego ili kao sklonište u kojem će skloniti glave pre nego što se obogate i vrate u svoje selo ili kao mesto u kome ostaju čekajući potrebnu priliku da se presele u neki od stanova u gradu.
Oni koji žive i na Kultepeu i na Dutepeu u svojim snovima u pravilnim razmacima i sa zapanjujućom sličnošću sanjali su iste ličnosti:
Muška deca: Učiteljicu u osnovnoj školi
Ženska deca: Ataturka
Zreli muškarci: Proroka Muhameda
Zrele žene: Zvezdu nekog zapadnjačkog filma, visokog stasa i neodređenog imena
Stari muškarci: Anđela koji pije mleko
Stare žene: Mladog poštara koji donosi dobre vesti
Osećaju ponos posle tih snova, jer su primili neku poruku i uviđaju da su posebni, mada retko s drugima dele ono što su sanjali.
Na Kultepe i Dutepe su tačno istih dana stigli struja 1966, tekuća voda 1970. i prvi asfaltni put 1973. godine i zato nije bilo zavisti između dva brda zbog razlike u vremenu.
I na Kultepeu i na Dutepeu je sredinom sedamdesetih u svakoj drugoj kući postojao jedan televizor koji nije prikazivao jasnu crnobelu sliku (očevi i sinovi su se svaki drugi dan mučili da podese antene koje su sami pravili), a za vreme važnih emisija poput fudbalske utakmice, Pesme Evrovizije, turskog filma, oni koji nisu imali televizor išli su u goste kod onih koji su ga imali i na oba brda su žene u kućama nudile čaj brojnim gostima.
Oba brda su potrebe za hlebom zadovoljavala iz pekare Hadži Hamita Vurala.
Na oba brda su se najviše trošile ove namirnice i to sledećim redom: 1. hleb smanjene gramaže, 2. paradajz (leti i u jesen), 3. krompir, 4. luk i 5. pomorandže.
Po nekima pak, ova statistika je bila pogrešna, poput gramaže Hadži Hamitovog hleba. Jer, važne stvari koje određuju život društava ne izviru iz onoga što je ljudima zajedničko, već iz onoga što je među njima različito. Za dvadeset godina stvorile su se i neke temeljne razlike između Dutepea i Kultepea:
Džamija koju je napravio Hadži Hamit Vural dominirala je najprivlačnijom lokacijom na Dutepeu. Unutra je bilo prijatno i sveže za toplih letnjih dana dok je u nju prodirala svetlost kroz elegantne gornje prozore, da bi čovek poželeo da zahvali Alahu što je stvorio ovaj svet i tako savladavao buntovnička osećanja u sebi. A mestom s najlepšim pogledom na Kultepeu dominirao je divovski zarđali električni stub koji je Mevlut ugledao prvog dana kada je došao u Istanbul i mrtvačka glava na njemu.
Devedeset posto žitelja Dutepea i Kultepea zvanično je postilo za Ramazan. No onih koji su zaista držali ramazanski post na Kultepeu nije bilo više od sedamdeset odsto. Razlog je to što su na Kultepeu živeli i aleviti pristigli krajem šezdesetih godina iz okoline Bingola, Dersima, Sivasa, Erzindžana. Aleviti s Kultepea nisu ni išli na molitvu u džamiju Dutepe.
Na Kultepeu je bilo više Kurda nego na Dutepeu, ali kako se nikome nije dopadalo da nepromišljeno koristi tu reč, uključujući i Kurde, ta činjenica je za sada dremala u nekom kutku svesti ljudi na oba brda, kao neki lični stav, poput jezika koji se samo u kući govori.
Za jednim od stolova pozadi u kafani Memleket na ulazu u Dutepe okupljali su se mladići koji su sebe nazivali nacionalistima-idealistima. Njihov ideal bio je oslobođenje Turaka srednje Azije koji su se nalazili u ropstvu komunističkih država Rusije i Kine (Samarkand, Taškent, Buhara, Sindžan). Za to su bili spremni da rizikuju sve, pa čak i da ubiju.
Za jednim od stolova pozadi u kafani Jurt na ulazu u Kultepe sedeli su mladići koji su sebe nazivali levičarima-socijalistima. Njihov ideal bio je stvaranje slobodnog društva poput onog u Rusiji i Kini. Za to su bili spremni da rizikuju sve, pa čak i da ubiju.
Kada je, na jedvite jade i posle izgubljene jedne godine, završio drugi razred gimnazije, Mevlut je konačno sasvim prestao da pohađa nastavu. U školu nije išao čak ni u dane ispita. Otac je bio svestan situacije. A ni Mevlut se više nije pretvarao da uči za ispit koji treba da polaže sledećeg dana“!
Jedne večeri mu se pripušilo. U trenutku je izašao iz kuće i uputio se Ferhatu. Neki nepoznati mladić pored njega je u stražnjem dvorištu nešto sipao u neko vedro i mešao.
Ovo je kaustična soda“, rekao je Ferhat“, „postaje lepljiva ako se u nju ubaci malo brašna. Idemo da lepimo plakate. Dođi i ti ako hoćeš.“ Okrenuo se drugom momku. „Mevlut je dobar dečko, naš je. Ali. Mevlut.“
Mevlut se rukovao s visokim Alijem. Ali je držao cigaretu, bila je to bafra. Mevlut im se pridružio. Verovao je da rade taj opasan posao jer su hrabri.
Polako su išli mračnim poprečnim sokacima da ih niko ne vidi. Kada bi ugledao zgodno mesto, Ferhat bi odmah zastao, stavio kofu koju je držao u ruci na zemlju i četkom nanosio lepljivu smesu s kiselinom po nekoj ravnoj podlozi ili zidu. U istom momentu Ali je vadio jedan plakat koje je nosio pod miškom i vešto ga i hitro otvorivši lepio na vlažnu podlogu. Dok je Alijeva ruka lepila plakat šireći ga po zidu, četka u Ferhatovoj ruci je brzo prelazila po naličju plakata, naročito po uglovima.
Mevlut je stražario. Svi su zadržali dah dok su prolazili neki roditelji u povratku iz televizijskog gostovanja u donjim mahalama Dutepea sa sinom koji je govorio „Ja neću da spavam!“ (skoro da su se sudarili s plakatdžijama, ali ih nisu videli).
Lepljenje plakata ličilo je na noćno prodavanje. Kod kuće bi mešao neke tečnosti i praškove poput mađioničara i izlazio na mračne ulice. Ali dok prodavac pravi buku i uzvikuje zvoneći zvonom, plakatdžija mora da bude tih poput noći.
Produžili su put da ne prođu pored kafana, čaršije i Hadži Mamitove pekare koje su bile dole niže. Kada su stigli na Dutepe, Ferhat je počeo da govori šapatom, dok se Mevlut osećao poput gerilca koji se uvukao na neprijateljsku teritoriju. Ferhat je preuzeo zadatak stražara, a Mevlut je nosio kofu i četkom nanosio lepak na zidove. Počela je kiša, ulice su opustele i osetio je neki čudan zadah smrti.
Odnekud iz daljine između brda su odjeknuli pucnji. Sva trojica su stala i zgledala se. Mevlut je po prvi put, ozbiljno razmišljajući o čemu se radi, pročitao ono što piše na plakatu koji su lepili po zidovima: UBICE HUSEINA ALKANA ĆE ODGOVARATI TMLKHP-MHC. Ispod u donjem uglu nalazila se neka vrsta ukrasa napravljena od srpa, čekića i crvenih zastava. Mevlut nije znao ko je bio Husein Alkan, ali je shvatao da je i on alevit poput Ferhata i Alija i da žele da se nazivaju levičarima. A pošto sam nije bio alevit, osećao se i krivim i nadmoćnim u isti mah.
Kiša se pojačala, ulice su se utišale i psi su prestali da laju. Kada su se sklonili ispod jedne strehe, Ferhat je objasnio šapćući: Huseina Alkana su ubili idealisti s Dutepea dok se pre dve nedelje vraćao iz kafane.
Ušli su u uličicu njegovog strica. Okom srditog levičara koji lepi plakate na trenutak je pogledao kuću u koju je stotinama puta ušao otkako je došao u Istanbul i u kojoj je proveo srećne časove sa Sulejmanom, Korkutom i tetkom – i dao za pravo očevom gnevu. Naočigled svih, tu kuću, koju su zajedno napravili, oteli su im stric i njegovi sinovi i svi Aktašovi.
Nikoga nije bilo na vidiku. Mevlut je četkom obilno naneo lepak na najupadljivije mesto na zadnjem zidu kuće Ali je zalepio dva plakata. Pas u dvorištu je mahao repom pošto je nanjušio i prepoznao Mevluta, te se nije oglašavao. Zalepili su plakate na zadnji i bočne zidove.
„Dosta je, videće“, šapnuo je Ferhat. Beše prepadnut Mevlutovom srdžbom. Mevlutu se zavrtelo u glavi od osećanja slobode koje pruža činjenje nečeg zabranjenog. Gusta kiselina kaustične sode palila mu je vrhove prstiju i nadlanicu, kisnuo je na kiši, ali nije mario. Popeli su se do vrha brda lepeći plakate po pustim ulicama.
Na zidu džamije Hadži Hamita Vurala, koji je gledao na trg, ogromnim slovima je pisalo „Zabranjeno lepiti plakate“.
Preko tog natpisa bile su izlepljene reklame za sapun i deterdžent, afiši „Bog čuvao Turke“ nacionalističkih i idealističkih udruženja kao i obaveštenja o tečajevima Kurana. Mevlut je preko svih tih papira s uživanjem naneo lepak, tako da su za kratko vreme ceo zid oblepili svojim plakatima. Ni u dvorištu nije bilo žive duše, pa su plakate postavili i na dvorišni zid iznutra.
Odnekud se začula buka. Bila su to vrata koja su tresnula na vetru, ali u prvi mah su pomislili da je pucanj i razbežali se. Mevlut je osećao da mu se tečnost iz kofe prosipa po odeći, ali je ipak trčao. Udaljili su se od Dutepea, ali su radili na drugim brdima sve dok im nije ponestalo plakata. Stideli su se svog straha. Na kraju noći mestimično okrvavljene ruke gorele su im od kiseline.
Sulejman. Kao što kaže moj stariji brat: Aleviti kojima je odzvonilo lepe komunističke plakate po zidu džamije. Aleviti su u stvari tihi, vredni ljudi koji nikome ne nanose štetu. Samo neki avanturisti s Kultepea žele da uz pomoć komunističkih para unesu razdor među nas. U glavama tih marksista-lenjinista bilo je želje da za komunističku i sindikalnu stvar pridobiju neoženjene sugrađane koje su prvi Vuralovi doveli iz Rizea. Naravno, neoženjeni radnici iz Rizea ne dolaze u Istanbul da se glupiraju poput njih, već da zarade; nemaju nameru da budu zarobljenici u radnim logorima u Sibiru i Mandžuriji. Tako su oprezne Rizelije odbile te alevitske komuniste. Vuralovi su prijavili policiji alevite komuniste s Kultepea. U kafane su počeli da dolaze policajci u civilu i članovi Nacionalne obaveštajne službe i da pušeći (kao i svi činovnici pušili su jeni harman) gledaju televiziju. U pozadini su Vuralovi postajali vlasnici starih placeva na kojima su gradili, a koje su pre više godina zauzeli Kurdi aleviti na Dutepeu. One stare parcele na Dutepeu i placevi na kojima su podigli kuće na Kultepeu su njihovi! Je li tako? Ako nemaš tapiju, brajko, onako je kako kaže muhtar, u redu? Muhtar Riza iz Rizea je uz nas. Zapravo, ako si u pravu, duša ti je radosna, ako ti je duša radosna, svakako ne bi u po noći ulazio u naše ulice, kačio komunističke propagadne letke i vešao bezbožničke objave po zidovima džamija.
Korkut. Kada sam ja pre dvanaest godina došao iz sela kod oca, polovina Dutepea i skoro sva ostala brda su bila prazna. Tada su ne samo beskućnici poput nas i oni koji nisu imali čak ni gde da prespavaju u Istanbulu, nego i oni koji su imali posao u centru grada, razgrabili parcele na tim brdima. Pošto su za radnike koji treba da rade za male pare u fabrikama lekova i sijalica, na glavnom putu i radionicama koje su otvarane svaki dan, bile potrebne kuće u kojima bi se smestili i spavali, niko nije reagovao na to što su svi prisvajali prazne državne placeve na koje bi naišli. Tako se smesta širila vest da je plac koji si označio tvoj, tako da su mnogi dovitljivi činovnici, učitelji pa čak i vlasnici radnji u centru grada uzimali placeve na našim brdima uvereni da će im se jednog dana isplatiti. Ako nisi imao zvaničnu tapiju, kako ćeš biti vlasnik sopstvenog placa? Ili ćeš jedne noći, kada država zažmuri, na njemu napraviti kuću i u njoj živeti ili ćeš stražariti pored nje s pištoljem u ruci. Ili ćeš platiti nekim naoružanim ljudima da ti čuvaju parcelu. A ni to neće biti dovoljno, sprijateljićeš se s naoružanim čovekom, deliti s njim i jelo i piće i družiti se s njim ne bi li ti svim srcem čuvao mesto, tako da ti jednog dana kada budu izdavali tapiju niko ne kaže „Službenice, ovo ovde mesto je u stvari moje, imam i svedoke.“ To je najbolje uradio naš moćni Hadži Hamit Vural iz Rizea. On je na svojim građevinama i u pekarama zaposlio momke koje je doveo iz sela i dao im hleb (oni su zapravo i pekli hleb) i ujedno ih koristio kao vojnike da mu čuvaju placeve i gradilišta. U stvari nije lako tako odmah korisiti kao vojsku u gradu razne Rize dospele iz sela u okolini Rizea. Da bismo obrazovali drugove sa sela, mi smo ih odmah besplatno učlanili u udruženje i karate i tekvondo klub da nauče šta je to turski svet, gde je srednja Azija, ko je Brus Li, šta znači plavi pojas. Da ti momci koji rade i prolivaju znoj u pekarama i na građevinama ne bi postali plen prostitutki u bordelima Bejoglua i proruskih elemenata u levičarskim organizacijama, mi smo ih dovodili u naše udruženje na Medžidijekoju i prikazivali im prigodne porodične filmove. Ja sam upisivao u udruženje momke čvrste građe koji su verovali u našu stvar i kojima bi oči za suzile kada pogledaju kartu srednjoazijskih Turaka u ropstvu. Ishod tih naših pregnuća bio je da je naša idealistička tvorevina na Medžidijekoju, naša nacionalistička armija, narasla i u vojnom i u intelektualnom smislu i prirodno se proširila i na druga brda. Komunisti su odveć dockan shvatili da su izgubili vlast na našem brdu. Prvi koji je to pojmio bio je otac onog lukavog Ferhata s kojim Mevlut voli da se druži. Taj pohlepni i srebroljubivi čovek je tu odmah sebi napravio kuću kako bi postao vlasnik parcela koje je zauzeo i s Karakoja se preselio ovamo s porodicom. Onda je pozvao k sebi iz sela druge svoje drugare Kurde-alevite kako bi mogli da zadrže svoje parcele na Kultepeu. Ubijeni Husein Alkan je iz njihovog sela, ali nemam pojma ko ga je ubio. Kada ubiju nekog komunistu koji pravi probleme, njegovi drugovi najpre naprave miting, uzvikuju parole, lepe plakate i posle sahrane napadaju sve redom i lome sve pred sobom (Oni u stvari obožavaju sahrane, koje zadovoljavaju njihovu potrebu za rušenjem.) Ali kasnije shvate da se red i njima primiče i urazume se; ili se izvuku ili se odreknu komunizma, tako da ti slobodno širiš svoje ideje.
Ferhat. Naš pali borac, brat Husein, bio je veoma dobar čovek. Moj otac ga je doveo iz sela na Kultepe i smestio u jednu od kuća koje smo napravili. Naravno da je jedan od ljudi koje hrane Vuralovi bio taj koji ga je u pola noći pogodio u potiljak. Povrh toga, policija je na kraju saslušanja optužila nas. Znam da će fašisti, koji uživaju podršku Vuralovih, uskoro napasti Kultepe i da će sve nas ponaosob počistiti, ali ni Mevlutu (jer će otići i iz prostodušnosti ispričati Vuralovima) ni našima to nisam uspevao da objasnim. Kako polovinu mladih alevita levičara čine pristalice Moskve, a drugu polovinu pristalice Mao Ce Tunga, nema svrhe da im kažem da će zbog čestih međusobnih šutiranja, šamaranja i pesničenja zbog tih razlika u stavovima izgubiti Kultepe. Na nesreću, ja ne verujem u stvar u koju bi u suštini trebalo da verujem. Na umu mi je da se ubuduće upustim u trgovački život i započnem neki posao. Uz to žarko želim da se upišem na univerzitet. Ali sam levičar kao i većina alevita, ateista sam i uopšte mi se ne sviđaju idealisti i kontragerilci koji nas ubijaju. I kada ubiju nekog našeg i ja odlazim na sahranu znajući da ćemo na kraju izgubiti, uzvikujem parole i mašem pesnicom. Moj otac, budući svestan tih opasnosti, pita: „A da prodamo kuću i odemo s Kultepea?“, ali ni to nije kadar da učini, jer je on sve tu doveo.
Korkut. Po tome što je toliko plakata polepljeno po zidu naše kuće, zaključio sam da to nije učinila organizacija već neko ko nas poznaje. Postao sam sumnjičav kada je posle dva dana kod nas došao stric Mustafa i rekao da se Mevlut uopšte ne skrašava u kući, da nestaje pogotovo noću i da ni u školu čestito ne ide. Stric Mustafa je ispipavao Sulejmana da li zajedno skitaju. Ali ja sam slutio da je pas zvani Ferhat povukao Mevluta na rđav put. Rekao sam Sulejmanu da kroz dve večeri nagovori Mevluta da dođe da večeramo zajedno. Spremamo kokošku.
Tetka Safije. Moji momci, naročito Sulejman, žele da se druže s Mevlutom, ali ne mogu da prestanu da ga kinje. Mevlutov otac nije uspevao ni da zaradi poštene pare i uljudi kuću u selu niti da proširi jednosobnu kuću na Kultepeu. Katkad pomislim da odem na Kultepe, da ženska ruka dotakne tu kuću nalik na štalu u kojoj godinama otac i sin žive momačkim životom, ali se i pribojavam da će mi duša presvisnuti. Kada mu se otac zainatio i porodicu ostavio u selu, moje čedo Mevlut je čitav život posle osnovne škole proveo sam u Istanbulu kao neko siroče. Dolazio bi k meni prvih godina po dolasku u Istanbul, kada bi ga obuzela čežnja za majkom. Uzimala bih ga u krilo, milovala i mazila, ljubila, govorila mu kako je pametan. Korkut i Sulejman su bili ljubomorni, ali nisam marila za to. Sada mu je na licu isti nevin izraz, dođe mi da ga uzmem u krilo i poljubim, znam da i on to želi, ali već je velik mazgov, lice mu je puno bubuljica i stid ga je Korkuta i Sulejmana. Više ga i ne pitam za školu, jer vidim po njemu da mu je u glavi sve pobrkano. Čim je ušao u kuću, odvela sam ga u kuhinju i poljubila ga u obraz da ne vide Korkut i Sulejman. „Mašala, kao motka si, ali ne stidi se visine, stoj pravo“, rekla sam mu. „Tetka, zgrbio sam se ovako mlad ne od visine, nego od obramice za prodaju kiselog mleka. Ionako ću to da napustim“, govorio je… Tako je za večerom jeo kokoš da mi se srce cepalo. Mevlut je ćutao dok je Korkut objašnjavao da će komunisti hteti da slatkim rečima privuku dobronamerne slojeve. „Slušajte vi mene, šakali, zašto zastrašujete jadno siroče“, zapretila sam Korkutu i Sulejmanu u kuhinji.
„Mati, mi sumnjamo u njega, ne mešaj se!“ odgovorio je Korkut.
„Ma hajde, našli ste nevinog… U šta bi čovek posumnjao kod mog milog Mevluta. On nikakve nikakve veze nema s tim zlotvorima.“
„Večeras Mevlut ide s nama da piše parole, pa neka nam tako dokaže da ne sarađuje s maoistima“, rekao je Korkut vrativši se za sto. „Važi, Mevlute?“
Opet su ih bila trojica, opet je kod jednog u ruci bila povelika kofa, s tim što je bila puna crne boje, a ne lepka. Kada su došli do povoljne tačke, Korkut je počeo da četkom u ruci ispisuje parolu na mestu koje mu se učinilo pogodnim. Dok mu je Mevlut pridržavao kofu i boju istovremeno je pokušavao da pretpostavi šta je parola napisana na zidu. BOG ČUVAO TURČINA je bila želja koja se Mevlutu najviše dopala i koju je odmah naučio. Video ju je na mnogim mestima u gradu. Sviđala mu se, jer ga je podsećala na ono što je učio na časovima istorije i što je pripadnik svetske zajednice Turaka, kao i zato što je to bila dobronamerna želja. U nekim drugim parolama, međutim, bilo je nečeg pretećeg. Dok je Korkut ispisivao DUTEPE ĆE BITI GROB KOMUNISTIMA, Mevlut je slutio da se tu cilja na Ferhata i njegove drugove, nadajući se da te izjave neće otići dalje od razmetanja.
Iz jedne rečenice koju je izgovorio Sulejman na straži („Mašina je kod mog starijeg brata“) Mevlut je razumeo da kod sebe imaju oružje. Ako bi mesto na zidu bilo veliko, Korkut bi ponekad pre reči komunista napisao BEZBOŽNIK. Pošto većinom nije mogao da valjano podesi broj reči i slova, neka slova je pisao mala i nakrivljena. Mevluta je taj nesklad zaokupljao više od svega drugog. (Verovao je da prodavac koji na izlogu svojih prodajnih kolica ili na kutiji za đevrek ispiše naziv robe koju prodaje krivim slovima nema nikakvu budućnost.) Jednom nije mogao da se savlada i upozorio je Korkuta da je napisao mnogo veliko K. „Uzmi ti pa piši, da vidimo!“ uzvratio je Korkut i tutnuo četku Mevlutu u ruke. Što se ulazilo dublje u noć, on je sve više pisao „Bog čuvao Turčina!“ preko oglasa za obrezivanje, zidova na kojima je stajalo „Onaj ko baca đubre je magarac!“ i maoističkih plakata koje je lepio pre četiri dana.
Stupili su među bespravno ozidane kuće, zidove, bašte, radnje i sumnjičave pse kao da ulaze u mračnu i gustu šumu. Kad god bi napisao „Bog čuvao Turčina“, Mevlut bi osetio dubinu noći i ujedno neki znaku osnovi natpisa, postavljen u beskrajnu noć, nekakav potpis koji menja celu mahalu. Te noći je primetio mnoge stvari, ne samo na Dutepeu nego i na Kultepeu i drugim brdima koje su mu promicale dok je noću švrljao s Ferhatom i Sulejmanom: Svaki kutak česmi u mahali bio je prekriven parolama i plakatima; ljudi koji su čekali pušeći ispred kafana bili su zapravo stražari s pištoljima; porodice, ljudi, bežali su noću s ulica i kao da su se sklanjali u svoj unutrašnji svet; u toj poput starih bajki čistoj i beskonačnoj noći, biti Turčin bilo je mnogo bolje osećanje nego biti siromah.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:09 am



11. RAT DUTEPE-KULTEPE


MI SMO NEUTRALNI


Jedne noći, krajem aprila, na ljude koji su u kafani Jurt na ulazu u naselje Kultepe igrali karte i gledali televiziju otvorena je vatra iz automatske puške iz taksija koji se primicao kafani. Pet stotina metara dalje, na drugom kraju brda, Mevlut i njegov otac su kašikama jeli čorbu od sočiva u drugarskoj atmosferi kakvu su retko doživljavali. Zgledali su se i pričekali da se utiša odlučni prasak automatske puške. Kada se Mevlut primakao prozoru, otac je povikao: Skloni se!“ Nedugo zatim začuli su metalni zvuk oružja iz još veće daljine i nastavili da jedu svoju čorbu.
„Vide li ti?“ upita otac s lažnom upućenošću, kao da je to bio dokaz nečega o čemu je govorio.
Pretražene su dve kafane u koje su išli levičari i aleviti s Kultepea i Oktepea. Na Kultepeu su bila dva, a u kafani na Oktepeu jedan mrtav i blizu dvadeset ranjenih. Sutradan su se na noge digle grupe marksista koje su sebe nazivale oružanom prethodnicom i rođaci izginulih alevita. I Mevlut se s Ferhatom nalazio u masi, povremeno uzvikivao parole i učestvovao u maršu u mahali makar i ne bio u prvom redu. Nije mogao da sa žarom steže pesnice poput sveta u masi, nije umeo da peva marševe čije reči nije u potpunosti znao, ali je bio gnevan… U okolini nije bilo ni policajaca u civilu ni ljudi Hadži Hamita Vurala. Zato su ulice i svi zidovi ne samo na Kultepeu, već i na Dutepeu za dva dana bili prekriveni marksističkim i maoističkim parolama. Pojavili su se novi plakati koji su se netom štampali u gradu u žaru pobune kao i nove parole prikladne otporu.
Trećeg dana se iz plavih autobusa iskrcala armija brkatih policajaca s crnim pendrecima. Sve više se povećavala masa novinara i fotoreportera kojima su deca upućivala čudne gestove vičući „Slikaj i mene!“ Pošto je posmrtna povorka stigla na Dutepe, deo mase, mladi i gnevni su – kao što se i očekivalo – prešli u protestni juriš.
Mevlut im se ovaj put nije pridružio. Stric Hasan, Korkut i Sulejman su zajedno s momcima Vuralovih s prozora kuće koja je gledala na trg oko džamije pušeći posmatrali gužvu. Mevlut se od njih nije ustručavao, nije se pribojavao njihove kazne i odbacivanja. Ali nalazio je da je stiskanje pesnice i uzvikivanje parola čudno i izveštačeno dok oni gledaju. U preterivanju u politici bilo je nečeg veštačkog.
Nastalo je guranje kada je policija ispred džamije napravila prepreku posmrtnoj povorci koja je prerasla u protest. Neki mladići iz mase bacili su kamenice i razbili izlog jedne radnje na kojoj su bili okačeni idealistički plakati. Za kratko vreme su demolirani preduzeće Fatih Emlak, koje je vodila porodica Hadži Hamita, i mali preduzimački biro pored njega. Na tim mestima gde je idealistička omladina koja je vladala Dutepeom gledala televiziju, pušila i ubijala vreme, nije bilo vrednih stvari osim stolova, pisaće mašine i televizora. Ali usled napada pred očima čitave mahale rasplamsao se sukob idealisti-marksisti ili desnica-levica ili Konjani-Bingolci.
Prve oštre i krvave sukobe koji su trajali više od tri dana Mevlut je posmatrao iz daljine zajedno sa znatiželjnim svetom. Video je kako policajci s kacigama izvlače pendreke i kreću na masu uzvikujući „Alah, Alah!“ poput janičara. Gledao je neokvašen kako vodeni topovi nalik na tenkove izbacuju vodu na masu. U međuvremenu je odlazio u grad da odnese kiselo mleko dobrim i redovnim mušterijama na Sišliju i Ferikoju, a uveče je išao da prodaje bozu. Jedne večeri je opazio da je policija formirala bezbednosni zid između Dutepea i Kultepea, ali je sakrio gimnazijsku legitimaciju. Policajac koji je po odeći video da je ubogi prodavac nije ga čak ništa ni pitao.
Ušao je u učionicu s osećanjem besa i solidarnosti. Za tri dana atmosfera u školi se odveć ispolitizovala. Učenici levičari su dizali ruku, drsko prekidali čas i držali političke govore. Mevlutu se dopadalo to osećanje slobode, ali sam se nikada nije oglašavao.
Skelet je naredio svim nastavnicima da ućutkuju učenike koji na časovima podižu ruku i drže govore protiv kapitalizma i američkog imperijalizma počinjući s „Juče je ubijen jedan naš drug“, umesto da govore o osmanskim osvajanjima i Ataturkovim revolucijama, i da im uzmu brojeve. Ali oni nisu želeli da se izlažu nevoljama i nisu se mnogo mešali. Čak se Velika Melahat, profesorka biologije s pincetom u ruci, najskromnije ponašala prema đacima koji su je prekidali, žalili se na „kolonijalni poredak“ i optuživali je da predajući o mladuncima žabe u osnovi služi prikrivanju klasnih činjenica. Mevlut je s tugom slušao kako nastavnica Melahat objašnjava da je život veoma težak, da i sama radi trideset dve godine i da u suštini jedva čeka penziju, želeći u sebi da je bundžije ostave na miru. Prestareli i krupni učenici iz zadnjih klupa su političku krizu videli kao priliku za razbojništvo; savladani su bili pametnjakovići, lepo vaspitani, ulizice i bubalice iz prvih klupa, utihnuli su daći desničari i nacionalisti, a neki su sve ređe dolazili u školu. Ponekad bi iz mahala u kojima su đaci živeli stizale vesti o novom sukobu, policijskom upadu i mučenju, da bi militanti odmah uz uzvikivanje parola („Dole fašizam“, „Nezavisna Turska“, „Slobodno obrazovanje“) od vrha do dna obilazili mušku gimnaziju „Ataturk“, hodnik po hodnik i sprat po sprat, i potom uzimali iz ruku predsednika odeljenja kontrolni list i zapalili ga na svojim cigaretama i priključivali se ili kavzi na Dutepeu i Kultepeu ili odlazili u bioskop ako bi u džepovima imali para ili ako bi imali koga poznatog na vratima.
Ali sve to slobodarsko i pobunjeničko raspoloženje trajalo je samo nedelju dana. Fizičar Fehmi, profesor koga nisu voleli, pre dva meseca je pred Mevlutovim tužnim i srditim očima omalovažavao jednog učenika iz Dijarbakira imitirajući njegov neobični turski jezik. Posle upada đaka u učionicu sa zahtevom da se izvini i objave nekih učenika da će bojkotovati nastavu kao na univerzitetima, Skelet i direktor su pozvali policiju u školu. Policajci u plavim uniformama i novopridošli policajci u civilu, koji su dežurali na gornjoj i donjoj kapiji, počeli su da na vratima vrše kontrolu isto kao i na fakultetima. Mevlut je osećao atmosferu koja prati dane elementarne nepogode posle požara ili zemljotresa, ne mogavši da od sebe sakrije da uživa u tome.
Nedelju dana posle dolaska policije u školu, jedan učenik Gimnazije 3, koji je stanovao u ulici Aktašovih, presreo je Mevluta i rekao mu da ga te noći čeka Korkut. Mevlut je u stričevoj kući, u koju su išle različite desničarske i levičarske političke ekipe pokazujući stražarima i policajcima legitimacije u mraku i dajući im da ih pretresu, video jednog od „civilnih“ učenika u školi kako za stolom, za kojim je on pre dva meseca jeo pečenu kokoš, jede suvu boraniju s mesom. Zvao se Tarik. Mevlut je odmah shvatio da se ne sviđa, tetki Salije, ali da mu Korkut veruje i da mu je važan. Korkut je rekao Mevlutu da se drži dalje od Ferhata i „drugih komunista“. Rusi, koji kao i uvek teže da se spuste na topla mora, žele da izazovu sukob između sunita i alevita, Turaka i Kurda, bogatih i siromašnih, ne bi li oslabili Tursku koja je prepreka njihovim imperijalističkim nadanjima, zbog čega su podbunjivali naše građane Kurde i alevite koji nemaju čak ni svoju kuću. S tog stanovišta je bilo od strateške važnosti da se Kurdi i aleviti iz Bingola i Tundželija udalje s Kultepea i svih tih brda.
„Pozdravi strica Mustafu“, rekao je Korkut, poput Ataturka koji proučava karte pre poslednjeg juriša. „U četvrtak ne izlazite iz kuće. Na nesreću, biće kolateralne štete.“ Sulejman, koji je opazio Mevlutov upitni pogled, objasnio je? ponosit na to što je upućen u događaje pre nego što će se desiti: „Biće akcije.“
Te noći Mevlut je s mukom zaspao između rafala.
Sutradan je shvatio da se trač proširio i da srednje škole pa čak i Mohini znaju da će se u četvrtak desiti užasne stvari. Prethodne večeri se ponovo dogodio napad na kafane na Kultepeu i brdima, gde je alevita bilo u velikom broju, u kojem su smrtno pogođene dve osobe. Većina kafea i dućana beše spustila ćepenke, a neki se uopšte nisu ni otvarali. Mevlut je čuo i da se priča da će noću staviti znak X na kuće alevita na koje će biti izvršen prepad tokom operacija. Želeo je da bude daleko od toga, da ode u bioskop, ostane sam i onaniše, ali i da ujedno bude svedok događaja.
Dok su u četvrtak levičarske organizacije obavljale sahrane uz uzvikivanje parola, masa je napala pekaru Vuralovih. Kako se policija uopšte nije mešala, pekarski radnici iz Rizea su se malo branili palicama i pekarskim lopatama da bi potom ostavili mirisni sveži hleb i pobegli na stražnja vrata. Mevlut je uveče čuo priče tipa da su aleviti napali džamije, da su bombardovani štabovi idealista na Medžiđijekoju, da se po džamijama pije, ali ih je smatrao preteranim i nije im verovao.
„Hajdemo mi večeras da prodajemo našu bozu u gradu“, predložio je njegov otac. „Ionako niko neće ništa jednom sirotom bozadžiji i njegovom sinu. Mi smo neutralni.“
Uzeli su obramice i krčage. Izašli su iz kuće, ali je mahalu opasala policija i nikoga nisu puštali. Mevlutu je srce zalupalo kada je u daljini ugledao policijske automobile s upaljenim plavim svetlima, ambulantna kola i vatrogasna vozila. Kao i svi u naselju, osetio se važnim i ponosnim. Da je pre pet godina u mahali nastao haos ne bi došli ni novinari ni policija, ni vatrogasci. Kada su se vratili u kuću uzalud su pratili crno-beli program na televiziji. Svakako nije bilo vesti o njima. Televizor, za koji nisu žalili pare i koji su na kraju smogli snage da kupe, emitovao je debatnu emisiju o očajanju Istanbula. Mevlutov otac je, kao i uvek što je činio, psovao „anarhiste što izazivaju incidente i uzimaju hleb iz ruku sirotim prodavcima“ ne praveći razliku između levice i desnice.
Usred noći oca i sina su iz sna probudili krici ljudi koji su trčali po ulicama i njihovi povici. Nisu znali ko su ti što trče. Otac je proverio rezu na vratima i na njih gurnuo klimavi sto za kojim je Mevlut uveče učio. Ugledali su požar na drugoj strani Kultepea. Kada je svetlost plamena udarila u niske i tamne oblake, nebo je postalo neobično svetlo. Svetlost koja se reflektovala na ulice podrhtavala je poput plamena na vetru, a u isto vreme kao da je i svet podrhtavao zajedno sa senkama. Začuli su pucnje. Mevlut je primetio i drugi požar. „Ne primiči se tako prozoru!“
„Kažu da stavljaju znak na kuće koje treba počistiti, tata, da pogledamo?“ reče Mevlut.
„Ma mi nismo aleviti!“
„Mogu da označe pogrešno“, nastavi Mevlut pomislivši da se odviše eksponirao u mahali s Ferhatom i drugim levičarima. Ali sakrio je od oca tu svoju bojazan.
U jednom intervalu kada ulica beše utihnula, a vapaji umanjili, otvorili su vrata i pogledali: nije bilo nikakve oznake. Mevlut je želeo da pogleda i zid kuće i da bude siguran. „Ulazi unutra!“ povika otac. Bela straćara u kojoj su zajedno proveli godine izgledala je usred noći poput avetinjske kuće narandžaste boje. Otac i sin su zatvorili vrata i ostali budni do pred jutro kada su pucnji prestali.
Korkut. Iskreno rečeno, ni ja nisam poverovao da su aleviti postavili bombu u džamiji, ali laž se odmah raširi. Kako je, međutim, strpljiva, tiha i pobožna masa Dutepea „svojim očima“ videla komunističke afiše polepljene po džamijskim zidovima, pa čak i u najudaljenijim mahalama, njihov gnev je bio silan. Ti ćeš stanovati na Karakoju, čak i ne u Istanbulu, nego u Sivasu i Bingolu i istovremeno ćeš postati vlasnik zemljišta onih koji žive na Dutepeu! Sinoć je postalo jasno ko je stvarni vlasnik svoje kuće, ko zaista živi u njoj. Vrlo je teško zaustaviti mladog nacionalistu kome ruže njegovu veru. Mnoge kuće su razorene. Sami su zapravo zapalili jednu kuću u donjoj mahali da naduvaju događaj kako bi novine napisale „Nacionalisti ubijaju alevite“ i umešala se levičarska policija POL-DER. Podelili su i tursku policiju kao što su učinili i s učiteljima. Oni sami pale svoje kuće, čak sami sebe pale kao što se ranije događalo u zatvoru ne bi li imali izgovor da okrive našu državu.
Ferhat. Policija se ni u šta nije mešala, da jeste, pomogla bi napade. Lica behu sakrili šalovima i došli u grupama, te su počeli da napadaju kuće, da udaraju i lome, pljačkaju alevitske radnje. Tri kuće, četiri dućana, bakalnica Dersimlijevih – sve je to izgorelo. Kada su i naši izašli na krovove i zapucali, povukli su se tokom noći. Ali mislimo da će ponovo doći kada se razdani.
„Hajdemo mi u grad“, rekao je ujutru otac Mevlutu. „Ja ću da ostanem“, odgovorio je Mevlut.
„Sine, njihova kavga se nikada neće završiti, njima neće biti dosta međusobnog ubijanja i krvi, politika je izgovor… Hajde da mi prodajemo svoje kiselo mleko i bozu. Ti se ni u šta ne mešaj. Drži se dalje od alevita, levičara, Kurda, od onog Ferhata. Da ne budemo i mi izbačeni iz svoje kuće dok njih budu odavde isterivali.“
Mevlut je dao časnu reč da neće kročiti napolje. Trebalo je da ostane tu i čuva kuću, ali nikako nije mogao da ostane unutra pošto mu je otac otišao. Džepove je napunio semenkama bundeve. Sa sobom je poneo mali kuhinjski nož i sa znatiželjom potrčao u gornje mahale poput deteta koje trči u bioskop.
Ulice su bile pune sveta. Video je neke ljude s motkama u rukama. Video je mlade devojke koje su žvakale žvakaće gume vraćajući se iz piljarnica s hlebom u rukama kao da ništa nije bilo i žene koje su prale rublje u svojim dvorištima. Brojni pobožni svet koji je pristigao iz Konje, Giresuna i Tokata nije držao stranu alevitima, ali se s njima nije ni sukobljavao.
„Brate, ne prolazi ovuda“, reklo je neko dete zamišljenom Mevlutu. „Mogu da pucaju s Dutepea“, rekao je njegov drug.
Mevlut je u skoku, kao da se čuva zamišljene kiše, prešao na drugu stranu ulice preračunavajući prostor po kome će padati meci. Deca su s ozbiljnošću posmatrala njegove pokrete i ujedno se smejala.
„Zar niste otišli u školu?“ upita ih Mevlut.
„Nema škole!“ kazali su dečaci radosno.
Video je neku ženu koja je plakala na vratima izgorele kuće; iznosila je napolje pletenu korpu nalik na onu u njihovoj kući i vlažan madrac. Dok se peo strmom uzvišicom, Mevluta su zaustavila dvojica mladića, jedan visok, a drugi dežmekast. Kada je, međutim, neki treći rekao da je s Kultepea, mogao je da prođe.
Viši delovi Kultepea koji gledaju na Dutepe behu pretvoreni u vojne položaje. Zidovi s puškarnicama napravljeni od komada betona, gvozdenih kapija, limenih saksija ispunjenih zemljom, kamenja, cigle i blokova, ponekad su se zarivali u neku kuću i pružali se račvajući se na drugoj strani. Kuršumi su prolazili kroz zidove starih kuća koje su prve napravljene na Kultepeu. Ali Mevlut je spazio da se čak i iz tih kuća puca na brdo preko puta.
Municija je bila skupa, pa se nije mnogo pucalo. Često je nastajala dugotrajna tišina. U tim obostranim prekidima vatre Mevlut je poput ostalih prelazio s jednog mesta na drugo na brdu. Pronašao je Ferhata gore pred podne, na krovu jedne novosagrađene betonske zgrade, tik uz stub što gradu daje struju.
„Uskoro će doći s policijom“, rekao je Ferhat. „Nema šanse da pobedimo. Fašisti i policija em imaju više oružja, em ih je od nas više. A i štampa je uz njih.“
Bilo je to Ferhatovo „lično“ viđenje. A pred drugima je govorio: „Nikada nećemo pustiti ovamo te kučkine sinove!“ i ponašao se kao da će odmah da pripuca, iako nije imao oružje.
„Sutra novine neće pisati ‘Pokolj alevita na Kultepeu’„ rekao je Ferhat. „Napisaće da je ugušena organizovana pobuna i da su se komunisti sami spalili i poubijali kako bi nastalo zlo.“
„Ako će kraj biti rđav, zašto se onda borimo?“ upita Mevlut.
„Zar da pognemo glave i predamo se ne učinivši ništa?“
Mevlut je bio zbunjen. Video je da su obronci Dutepea i Kultepea puni kuća, ulica, zidova, da su za ovih osam godina koje je proveo u Istanbulu podignuti spratovi na mnogim bespravno ozidanim kućama, da su neke napravljene od blata srušene i iznova napravljene od blokova pa čak i od betona, da su kuće i radnje okrečene, bašte zasađene zelenilom, da je drveće poraslo i da su oba grebena prekrivena reklamama za cigarete, koka-kolu i sapun. Neke od tih reklama su noću bivale osvetljene.
„Nek siđu vođa levičara i vođa desničara dole na megdan, kod pekare Vuralovih, pa nek se junački potuku“, reče Mevlut napola u šali. „Nek u ratu odnese pobedu onaj ko dobije bitku.“
U odbrambenim zidovima na dva naspramna brda, nalik na tvrđave, i u iščekivanju ratnika bilo je nečeg kao u bajci.
„Kada bi bilo takvog boja, čiju bi ti pobedu želeo, Mevlute?“
„Ja navijam za socijaliste“, odgovori on. „Ja sam protiv kapitalizma.“
„Ali zar i mi nećemo da otvorimo radnju i postanemo kapitalisti u budućnosti?“ upita Ferhat sa smeškom.
„Ja volim u stvari to što komunisti štite sirotinju“, reče Mevlut. „Ali zašto ne veruju u Alaha?“
Kada je ponovo došao žuti helikopter što je od deset sati ujutru kružio nad Kultepeom i Dutepeom, mnogobrojno ljudstvo na oba brda koje je otvorilo front jedno na drugo ućutalo se. Svi ušančeni na brdima su videli da je vojnik u providnoj kabini helikoptera stavio slušalice i posmatrali su ga. Ferhata i Mevluta je kao i svakoga na dva brda ispunjavalo ponosom to što je poslat taj helikopter. Izgled Kultepea iz daljine, sa žuto-crvenim zastavama sa srpom i čekićem, platnenim transparentima razvučenim između kuća, mnogobrojnim mladićima koji su šalovima sakrili lica i uzvikivali parole na helikopter u letu – bio je kao na slikama terora i pobuna u novinama.
Obostrana paljba trajala je celog dana. Niko nije poginuo, nekoliko lica je ranjeno i to je sve. Pre nego što se smrklo, policija je metalnim glasom kroz megafon saopštila da se na oba brda proglašava zabrana izlaska na ulicu. Kasnije je objavljeno da će se po kućama na Kultepeu pretraživati oružje. Neki naoružani junaci su ostali na položajima da bi se sukobili s policijom, ali goloruki Mevlut i Ferhat su se vratili svojim kućama.
Mevlut se začudio kada mu se otac živ i zdrav uveče vratio kući, pošto je ceo dan prodavao kiselo mleko. Otac i sin su seli za sto i uz razgovor pojeli čorbu od sočiva.
Kasno noću na Kultepeu je nestalo struje i tenkovi sa snažnim svetlima su ušli u mračne mahale poput zluradih glomaznih rakova. Za njima su se trčećim korakom popeli uz uzvišice policajci s pendrecima poput janičara u pratnji bojnih kola i upali u mahale. Jedno vreme su se čuli intenzivni rafali da bi kasnije sve utonulo u iritirajuću tišinu. Mevlut je u sitne sate u mrklom mraku pogledao kroz prozor napolje, i video maskirane doušnike kako policajcima u civilu i vojnicima pokazuju kuće u koje treba izvršiti upad.
Ujutru je neko zakucao na vrata. Dvojica vojnika s nosevima nalik na krompir tražila su oružje. Mevlutov otac je rekao da je to kuća prodavca kiselog mleka i da nemaju veze s politikom. Pozvao ih je unutra klanjajući im se iz poštovanja, poseo ih za sto i ponudio čajem. Vojnici su imali noseve nalik na krompir, ali nisu bili u srodstvu. Jedan je bio iz Kajserija, drugi iz Tokata. Posedeli su pola sata govoreći da će u tim mučnim dešavanjima stradati i nevini i da će Kajserispor ove godine moći da uđe u prvu ligu. Mustafa-efendija ih je pitao koliko im je još meseci ostalo, jesu li im komandiri dobri ili ih tuku i kad ima i kad nema potrebe.
Dok su oni pili čaj, pokupljeni su sve oružje, levičarska literatura, posteri i plakati na Kultepeu. Pritvorena je velika većina studenata i razjarenih ljudi umešanih u događaje. Ta masa sveta, koja je većinom bila budna, posle nemilosrdnog batinanja započetog u autobusima podvrgnuta je mučenju batinama po tabanima, magnetoelektričnim i elektro-šokovima. Kada su im rane zarasle, ošišani su i fotografisani zajedno s oružjem, posterima i knjigama i te fotografije su predate novinama. Godinama su trajali procesi pokrenuti sa zahtevima da se neki od njih kazne smrtnom kaznom, a neki doživotnom robijom. Neki su robijali deset, neki pet godina, nekolicina je pobegla iz zatvora, a neki su oslobođeni. Pojedini su oslepeli i ostali invalidi usled pobuna i štrajkova glađu u kojima su učestovovali u tamnicama.
Zatvorena je i muška gimnazija „Ataturk“. Otvaranje škole odloženo je zbog napete atmosfere i političkih zločina činjenih svuda po Istanbulu koji su intenzivirani kada je trideset pet levičara izgubilo život na trgu Taksim za 1. maj. Mevlut se još više udaljio od nastave. Do kasnih sati je prodavao kiselo mleko po ulicama prekrivenim političkim parolama i uveče ocu predavao veći deo zarade. Kada je škola otvorena, njemu se uopšte nije išlo na nastavu. Sada je bio najstariji ne samo u odeljenju nego i među onima iz zadnjih klupa.
Juna 1977. godine, kada su deljene knjižice, Mevlut se suočio s tim da neće završiti gimnaziju. Leto je proveo u strahu, neodlučan i usamljen, pre svega zbog toga što su se Ferhat i njegova porodica spremali da odu s Kultepea s još nekim alevitskim porodicama. On i Ferhat su pre zimskih političkih događaja planirali da od jula smisle neki zajednički posao – da rade kao prodavci. Ferhat, međutim, zauzet pripremama za selidbu i okrenut svojim alevitskim rođacima, nije imao volje. Mevlut se sredinom jula vratio u selo. Proveo je mnogo vremena s majkom, ali nije slušao kada je govorila da će da ga ženi. Nije odslužio vojsku i bio je bez para; ženidba bi značila povratak u selo.
Potkraj leta, pre početka nove školske godine, otišao je do gimnazije. Toplog avgustovskog jutra stara školska zgrada je bila mračna i hladna. Rekao je Skeletu da želi da mu se upis zamrzne na godinu dana.
Skelet je već imao poštovanja prema učeniku koga je poznavao čitavih osam godina. „Zašto odlažeš, stisni zube godinu dana i završi školu“, rekao je sa zapanjujućim saosećanjem. „Svi će ti pomoći, ti si najstariji učenik u našoj gimnaziji…“
„Iduće godine nameravam da idem na pripreme za prijemni ispit za upis na fakultet“, odgovorio je Mevlut. „Ove godine ću raditi da skupim pare za pripreme. Dogodine ću završiti i gimnaziju.“ Čitav taj scenario, od reći do reći, smislio je u vozu za Istanbulu. „To je moguće.“
„Moguće je, ali tada ćeš imati dvadeset dve godine“, rekao je Skelet, birokrata bez srca. „U istoriji ove gimnazije nema nikoga ko je maturirao s dvadeset dve godine.“ Opazio je izraz Mevlutovog lica. „Dobro… Zamrzavam ti upis na godinu dana. Samo moraš da doneseš potvrdu iz regionalnog doma zdravlja.“
Mevlut nije čak ni pitao kakva je to potvrda. Još dok je bio u školskom dvorištu u srcu je pojmio da je to poslednji dolazak u zgradu gimnazije u koju je prvi put ušao pre osam godina. Ali pamet ga je savetovala da nikada ne podlegne mirisu Unicefovog mleka koji i dalje dopire iz kuhinje, spremišta za ugalj koje se više ne koristi i podrumskog toaleta kroz čija vrata je sa strahom gledao dok je bio u srednjoj školi i u kojem je džabalebario i pušio s brojnim učenicima dok je bio u gimnaziji. Spustio se niz stepenice uopšte se ne okrenuvši i ne pogledavši vrata zbornice i biblioteke. Prilikom poslednjih dolazaka svaki put je razmišljao: „Šta uopšte dolazim kada ionako neću moći da završim!“ Dok je poslednji put prolazio pored Ataturkove biste, rekao je u sebi: „Maturirao bih da sam to žarko želeo.“
Krio je od oca da ne ide u školu. I od sebe je to krio. Kako nije otišao i uzeo potrebno uverenje zdravstvene službe da bi mogao da poveruje u verovatnoću da će nastaviti školu, i njegov lični stav o školi pretvarao se u nekakav zvanični stav koji je sebi govorio. Ponekad bi iskreno poverovao da skuplja novac za pripremni kurs za upis na fakultet.
A katkad bi posle isporuke kiselog mleka stalnim mušterijama, kojih je postepeno bivalo sve manje, ostavljao obramicu, terazije i tepsije za kiselo mleko kod nekog poznanika i trčao ka mestima kuda bi ga noge odvele na gradskim ulicama.
Voleo je grad kao mesto u kome su se u istom trenutku dešavale mnoge stvari koje su bile sve jedna od druge zabavnije za gledanje. Najviše se događalo u okolini Šišlija, Harbije, Taksima i Bejoglua. Ujutru bi uskakao u autobus i išao u te kvartove dokle je mogao stići, a da ne kupi kartu i ne bude uhvaćen, potom bi slobodno, bez ikakvog tereta ulazio u ulice u koje ne bi mogao ući s tovarom kiselog mleka. Obožavao je da se izgubi u gradskoj gunguli i vrevi i da posmatra izloge. Sviđalo mu se da gleda lutke, da promatra izložene majke u dugim suknjama sa srećnom decom u odelima. S pažnjom bi pogledao odsečene noge lutaka u izlozima prodavnica čarapa. Tada bi ga obuzelo neko uobraženje koje bi u tom trenutku stvorio u svojoj glavi, pa bi deset minuta sledio neku smeđokosu ženu koja je prolazila trotoarom preko puta, zatim bi iznenada odlučio da uđe u neki restoran na koji bi nabasao i postavljao pitanje da li je tu neko koga bi nazvao imenom nekog svog druga iz gimnazije koji bi mu slučajno pao na pamet. Ponekad bi ga zaustavljali odsečnim glasom „Ne tražimo perača sudova!“ još i pre nego što bi Mevlut mogao išta da pita. Kada bi se vratio na ulicu, na trenutak bi mu na um pala Neriman, mada bi se u skladu s nekom novom vizijom koja bi mu naišla uputio u sasvim suprotnom pravcu, na primer prema prostoru iza Tunela, ili bi se zabavljao gledajući plakate i fotografije u uskom lobiju bioskopa „Ruja“ s mišlju da možda Ferhatov dalji rođak cepa karte na vratima.
Spokoj i lepota koje život pruža javljali su se jedino dok je snevao druge svetove daleke od svog života. Dok bi kupovao kartu, gledao film i sanjario, negde bi u duši, kao što je bivalo, osećao krivicu poput žiganja. Osećao je krivicu što uzalud gubi vreme, što ne čita titlove, što mu se pažnja vezuje za neobične pojedinosti i privlačne žene, ono što film ne iziskuje. Kada bi mu đoka skočio dok gleda film ponekad iz razumljivih, a ponekad bez ikakvih razloga, sklupčao bi se na sedištu i uvukao u sebe, računajući da će bez ikakve panike komotno masturbirati ako se vrati kući dva sata pre oca.
Nekad ne bi išao u bioskop, nego bi išao da vidi Mohinija koji je radio kao berberski šegrt u jednoj radnji na Tarlabašiju. Ili bi svraćao u neku kafanu u koju dolaze aleviti i šoferi levičari. Tu bi malo popričao s momkom za šankom s kojim ga je Ferhat upoznao, posmatrao ljude što igraju domine za jednim stolom i ujedno krajičkom oka gledao televiziju. Shvatao je da ubija vreme, da u stvari ništa ne radi, da mu život nije na pravom putu jer ne pohađa nastavu u gimnaziji, ali ta istina mu je zadavala bol toliko da se tešio drugim vizijama: Ferhat i ortak bi mogli da započnu neki novi posao, najpre je zamišljao posao uličnog prodavca na drugačiji način (kola s točkovima u koja bi se smeštale tepsije za kiselo mleko i koja idu na guranje i zvone u pokretu); ili bi mogli da na nekom mestu otvore dućan za prodaju duvana, poput onog praznog koji je maločas video, čak bakalnicu na mestu gde se nalazi radnja za pranje i štirkanje košulja koja ništa ne radi. Zaradio bi toliko para da bi se svako začudio.
No svojim se očima uverio da je sve teže zaraditi novac uličnom prodajom kiselog mleka i da su se porodice brzo navikle da u piljarama kupuju kiselo mleko u staklenim posudama i stavljaju ga tako na sto.
„Bogami, Mevlute sine, kupujemo seosko kiselo mleko samo da bismo tebe videli“, rekla mu je jedna od dobronamernih starijih žena. Više ga niko nije ni pitao kada će završiti gimnaziju.
Mustafa-efendija. Bilo bi lako da je ostalo na staklenim posudama koje su se pojavile šezdesetih godina dvadesetog veka. Te prve ćase za kiselo mleko, koje su ličile na zemljane sudove, bile su debele i teške, kaucija za njih je bila visoka, sa svih strana po ivicama su se lomile, pucale, piljar ti ne bi vraćao novac za prazne. Domaćice su prazne staklene posude koristile u svakom poslu: kao činiju za mačju hranu, pepeljaru, teglu za čuvanje upotrebljenog ulja, činiju za zahvatanje vode u kupatilu ili posudu za sapun. Koristile bi ih za svaku vrstu prljavih kuhinjskih i kućnih poslova, i ako im jednog dana dune, vraćale bi ih piljaru za kauciju. Tako bi se kanta za smeće celog sveta, balava pseća posuda, ovlaš oprala vodom iz creva u nekoj radionici na Kjaithani, da bi se stavila na lepu i radosnu sofru neke druge istanbulske porodice kao posuda za najčistije i najzdravije sveže kiselo mleko. Ponekad ne bih mogao da se suzdržim ako bi mušterija na jedan tas vage stavila neku od tih časa umesto, kao i uvek, čistog praznog tanjira da bih u njega stavio kiselo mleko koje treba da izmerim: „Sestro, nečovek sam ako kažem to zbog sebe“, počinjao bih. „Ali ima onih koji te ćase koriste kao posude za mokraću na klinikama Čapa i kao boce za šlajm tuberkuloznih bolesnika u sanatorijumu na Hejbeli Adi…“
Kasnije su na tržište izbacili lake i jeftine staklene posude. Nije bilo vraćanja prodavcu, nije bilo depozita, opereš stakleni sud i dobiješ čašu, zvali su to poklonom domaćicama. Njihovu cenu su, naravno, krili u ceni kiselog mleka. Hajdete moja ramena, hajde pravo silivrijsko kiselo mleko!
I s tim smo se nadmetali. Ovaj put su firme zalepile na staklenu posudu neku ukrašenu etiketu s kravom, krupnim slovima napisale naziv kiselog mleka i dale da se reklamira na televiziji. Onda su Fordovi kamioni s kiselim mlekom na kojima je bila ista krava počeli da ulaze u uske izlokane uličice, da obilaze piljare i uzimaju nam hleb iz ruke. Bogu hvala, noću prodajemo bozu pa još preživljavamo. Kad Mevlut ne bi skitao i kad bi malo više radio i ocu davao sve što zaradi, poslali bismo nešto novca u selo za zimu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu