Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 10:55 am

First topic message reminder :



Čudan osećaj u meni je ljubavna priča i u isti mah moderan ep. Roman na kojem je nobelovac Orhan Pamuk radio šest godina, objavljen u Turskoj decembra 2014. godine, pripoveda o životu u Istanbulu bozadžije Mevluta i njegove ljubavi kojoj je tri godine slao ljubavna pisma. Više od četrdeset godina, u razdoblju između 1969. i 2012, Mevlut na istanbulskim ulicama prodaje kiselo mleko, bozu, pilav, čuvar je parkinga. Posmatra kako ulice ispunjavaju različiti ljudi, kako se veliki deo grada ruši i nanovo gradi, kako svet pristiže iz Anadolije i stiče bogatstvo; s druge strane biva svedokom preobražaja, političkih trvenja i prevrata kroz koje zemlja prolazi. Uvek ga kopka šta je izvor nečeg što ga čini drukčijim od ostalih, tog čudnog osećaja u njemu. Ali nikada ne prestaje da misli na prodaju boze u zimskim večerima i na to ko je u stvari ona koju voli. Da li je u ljubavi važnija čovekova namera ili njegova sudbina? Da li naša sreća ili nesreća zavise od naših izbora ili nam se događaju mimo nas? U potrazi za odgovorima na ova pitanja, roman Čudan osećaj u meni daje sliku sučeljavanja porodičnog i života grada, gneva i bespomoćnosti žena unutar doma.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:09 am



12. UZIMANJE DEVOJKE SA SELA


MOJA KĆI NIJE NA PRODAJU


Korkut. Posle prošlogodišnjeg rata i požara većina alevita je za šest meseci napustila mahalu. Neki su otišli na druga udaljena brda, na Oktepe, neki drugi van grada u Gazi Mahalu. Nek im je srećan put. Daće bog da tamo ne muče policiju i žandarmeriju naše države. Ako se moderni međunarodni autoput primiče tvom kokošinjcu i bespravnoj kući bez tapije brzinom od osamdeset kilometara na sat, onda samo sebe možeš da zavaraš rečima „Jedini put je revolucija!“
Kada je otišla odavde razularena levičarska banda, smesta je porasla cena dokumenata koje su muhtari izdavali. Pojavili su se preduzimljivi koji su želeli da ograde nove placeve i naoružane grupe. Oni koji se nisu mašili za džep kada je stari Hamit Vural rekao da kupimo tepih za džamiju, oni koji su ga iza leđa olajavali govoreći „Pustio je alevite iz Bingola i Elaziga da pobegnu, konfiskovao je placeve, neka onda“, odmah su prikupili parcele i dokumentaciju prema novim planovima gradnje. Tako se i gospodin Hamit upustio u nove građevinske poduhvate na Kultepeu. Otvorio je još jednu novu pekaru za hleb na Harmantepeu i za mladiće koje je doveo iz sela ne bežeći ni od kakvog troška dao da se napravi internat s televizorom, malom džamijom i salom za karate. Po povratku iz armije postao sam ekonom gradnje tog internata i šef nabavke u radnji građevinskog materijala. Subotom je Hadži Hamit zajedno s nacionalistički orijentisanim momcima u menzi internata ručavao pilav s mesom, jogurtom i salatom. Ovde mu zahvaljujem i što mi je velikodušno pomogao da se oženim.
Abdurahman-efendija. Mnogo se trudim ne bih li starijoj kćeri Vedihi, koja je napunila šesnaest godina, našao nekog odgovarajućeg. Naravno da je najprikladnije da to obave žene dok peru veš, u hamamu, na pijaci, u gostima, ali kako moje sirotice nemaju majku, tetku po majci i po ocu, stvar je pripala ovom robu. Čujem da su oni koji znaju da sam samo s tim ciljem seo u autobus i otišao u Istanbul odmah počeli da pričaju da tragam za bogatim mužem za moju lepu Vedihicu, da ću napuniti džep mladoženjinom nevestninom i da ću ga potrošiti na rakiju. Razlog zbog kojeg zavide i ogovaraju bogalja kao što sam ja jeste to što sam jedan blažen čovek koji, uprkos tome što je krivog vrata, ume da bude srećan sa svojim kćerima, koji uživa u životu i ume da potegne čašu. Lažu oni koji kažu da sam pio i tukao svoju ženu i da sam došao u Istanbul da na Bejogluu opelješim žene ne gledajući na svoj krivi vrat. Otišao sam u kafane u koje su ujutru svraćali prodavci kiselog mleka u Istanbulu. Čovek, prirodno, ne može da kaže „Tražim muža za svoju kćer!“ Najpre pita za zdravlje, a ako uveče, nakon što se malo sprijateljimo, odemo u krčmu, reč po reč, flaša po flaša i razgovor otpočne. Tokom tih razgovora mogu da hvaleći se u pijanstvu izvadim iz džepa i pokažem sliku moje Vedihice koju smo napravili u Akšehiru u fotografskoj radnji „Kristal“.
Stric Hasan. Vadio sam iz džepa i s vremena na vreme gledao fotografiju devojke iz Gumušderea. Lepo devojče. Jednog dana sam je u kuhinji pokazao Safiji. „Šta kažeš, Safije?“ upitao sam je. „Priliči li ova devojka Korkutu? Kći našeg Krivovratog Abdurahmana. Otac joj je došao u Istanbul čak do moje piljare. Malo je posedeo. Nekad je bio vredan čovek, ali snaga ga je izdala; povio se pod obramicom za prodaju kiselog mleka i vratio se u selo. Očito je da je sada i bez para. Abdurahman-efendija je pravi lisac.“
Tetka Safije. Moje dete Korkut je mnogo izmaltretirano – te gradilište, te internat, te auto, te vožnja, te karate, ali, mašala, on je mnogo čvrst i uz to je baš ponosan. Kad bih mu rekla „Napunio si dvadeset šest godina, da odem u selo i pogledam ti devojku, rekao bi ne, ja ću je sam naći u gradu.“ A da kažem „Dobro, nađi ti u Istanbulu devojku kojom ćeš se oženiti“, on će reći da želi urednu i poslušnu devojku, a takve u gradu nema. Tako sam ja u jednom uglu radija uglavila sliku lepe kćeri Krivovratog Abdurahmana. Kada dođe kući, moje dete Korkut od umora uopšte ne odvaja oči od televizora, a na radiju samo sluša prenos konjskih trka.
Korkut. Niko ne zna, uključujući i moju majku, da se kladim na konje. Kladim se ne radi kocke, nego iz zadovoljstva. Pre četiri godine za jednu noć smo dozidali jednu sobu. Tu sedim sam i slušam prenos konjskih trka. Dok sam jednom tako gledao u tavanicu, kao da se na ivicu radija spustila neka svetlost. Osetio sam da ta devojka s fotografije gleda u mene i da će mi taj pogled u životu uvek pružati utehu. Duša mi se beše ispunila osećanjem dobra.
Kasnije sam u razgovoru pitao majku: „Majko, ko je ta devojka na radiju?“ Rekla je: „Iz našeg je kraja, iz Gumušderea! Kao anđeo je, zar ne? Da ti je uzmem?“ „Ne želim devojku iz sela“, odgovorio sam. „A pogotovo mi ne znači jedna od onih koje na sve strane dele svoje slike.“ „Uopšte nije takva“, rekla je majka. „Njen krivovrati otac nikome ne pokazuje njenu sliku, ljubomoran je na nju, kaže da s vrata vraća prosce. Tvoj otac mu je s mukom uzeo iz ruke fotografiju znajući koliko je lepa ta stidljiva devojčica.“
Poverovao sam u tu laž. Možda i vi pouzdano znate da je laž i smejete se što se tako lako dam prevariti. Da vam stoga kažem sledeće: Oni koji se svemu podsmevaju ne mogu istinski ni da se zaljube niti istinski veruju u Alaha. Previše su gordi. Biti zaljubljen i voleti Alaha je takvo božansko osećanje da čovek ostaje bez ijedne druge opsesije izuzev same devojke.
Zove se Vediha. Posle nedelju dana sam rekao majci: „Ja tu devojku ne mogu da zaboravim. Hajdemo u selo da razgovaramo u potaji s njenim ocem pre nego što je vidim.“
Abdurahman-efendija. Kandidat za zeta je nervozan dečko. Odveo me je u gostionicu. Nisam rekao da je ona moja kći, moja mezimica, oni to ne razumeju, došli su do malo para u Istanbulu i razmazili se. Vređa mi samopoštovanje to što jedan skorojević karatista, koji ima novca, jer se dodvorava Hadži Hamit-begu iz Rizea i vozi ford, misli da će novcem zaslužiti ruku moje kćeri. MOJA KĆI NIJE NA PRODAJU rekao sam nekoliko puta. Čuli su i za susednim stolom, namrštili su se i pogledali, a zatim nasmejali kao da je to neka šala.
Vediha. Šesnaest mi je godina, više nisam dete i znam kao i svi da otac želi da me uda, ali se pravim da ne znam. Ponekad sanjam da me neki zao muškarac prati sa zlim namerama… Pre tri godine sam završila osnovnu školu u Gumušdereu. Da sam otišla u Istanbul, ove godine bih završila gimnaziju, ali u našem selu još nema ni srednje škole ni devojke koja ju je završila.
Samiha. Imam dvanaest godina i idem u zaviršni razred osnovne škole. S vremena na vreme moja starija sestra Vediha dolazi po mene u školu. Kada smo se jednog dana vraćale kući, neki čovek se zalepio za nas. Dok smo zajedno išle ništa ne progovarajući, ni ja se kao ni moja starija sestra nisam okretala i gledala za sobom. Umesto da idemo pravo kući, krenule smo ka piljari, ali nismo ušle u nju. Prošle smo kroz onu mračnu ulicu, pored ove ćorave kuće i ispod smrznutog platana i kroz zabačenu mahalu došle kući. Čovek je stalno išao za nama. Moja sestra se uopšte nije smejala. „Glupak!“ rekla sam ljutito ulazeći u kući. „Muškarci su glupači.“
Rajiha. Meni je trinaest godina. Prošle godine sam završila školu. Vediha ima mnogo prosaca. Ovaj put je iz Istanbula. Tako kažu, ali je u stvari sin prodavca kiselog mleka iz Dženetpinara. Vediha obožava da ide u Istanbul, ali ja nikako ne želim da joj se on dopadne, da se uda i ode. Kada se ona uda, doći će red na mene. Imam još tri godine, ali kada budem Vedihinih godina, neće trčati za mnom kao za njom, i da trče, molim, ne želim nijednog. „Kako si ti pametna, Ra jiha“, govore mi. Kroz prozor smo gledali kako se Vediha i Samiha vraćaju iz škole s mojim krivovratim ocem.
Korkut. Ponizno sam gledao kako se moja ljubljena vraća iz škole s mlađom sestrom. Srce mi se ispunilo još jačom ljubavlju kada sam je sada prvi put video uživo, a ne na fotografiji. Figura, stas, duge ruke su joj bile kako treba, zahvaljivao sam Svivešnjem Alahu na tome. Shvatio sam da ću biti nesrećan ako se ne oženim njome. Nervirao sam se misleći da će se lukavi krivovrati cenkati i učiniti da mi ljubav na nos izađe.
Abdurahman-efendija. Mladoženja je navalio pa smo se još jednom sastali u Bejšehiru. Nisam rekao da se nećeš cenkati ako si zaljubljen. Idući u restoran sav sam se tresao od pomisli da su dobra i loša sreća moje Vedihice i drugih mojih kćeri u mojim rukama. Seo sam i, pre nego što sam popio prvu čašu, još jednom sam ponovio: „Izvini, mladiću, ja te odlično razumem, ali moja lepa KĆI NIPOŠTO NIJE NA PRODAJU.“
Korkut. Tvrdoglavi Abdurahman-efendija je nabrojao šta sve traži pre nego što je iskapio prvu čašu. Da se ja, otac, Sulejman, da se svi potrudimo, zadužimo, prodamo kuću na Dutepeu i plac koji smo ogradili na Kultepeu, opet ne bismo mogli sve da damo.
Sulejman. Moj stariji brat je u Istanbulu rešio da će za njegove ljubavne jade lek biti samo novac i moć Hadži Hamit-bega, te smo mu prilikom prve posete internatu upriličili jednu karate predstavu. Obrijani, potpuno čisti i jednoobrazno obučeni radnici su se dobro borili. Gospodin Hamit je za ručkom stavio mene i mog starijeg brata da sedimo s njegove leve i desne strane. Kad god bih pogledao belu bradu tog prosvetljenog čoveka, koji je dva puta išao na hadžiluk, koji ima toliko zemlje, imovine i radnika i koji je osnivač naše džamije, bio sam srećan što sam mu toliko blizu. A on se prema nama ponašao kao da smo mu sinovi. Pitao nas je za oca. („Zašto nema Hasana?“ pitao je setivši mu se imena.) Raspitivao se za stanje naše kuće, za sobu koju smo poslednju napravili, polusprat na koji smo izašli i spoljne stepenice, pa čak i za mesto prazne parcele koju su moj otac i stric Mustafa zajedno obeležili i za koju su zajedno od muhtara uzeli potvrdu. On je u stvari znao gde su ti placevi, čiji su placevi pored i unakrst svakog od njih, kuće koje su tu napravljene i nedovršene, kod kojih je došlo do svađe među ortacima, ko je sve za godinu dana podigao koje zgrade i radnje, pratio ih je do zida i dimnjaka, dokle je došao električni vod, do koje ulice na brdu je stigla voda i kuda će proći kružni put, sve je to znao.
Hadži Hamit Vural. „Mladiću, zaljubio si se, mnogo te muče ljubavni jadi, je li tako?“ pitao sam ga dok je on stidljivo krio pogled. Stideo se ne zbog toga što se zaljubio do ušiju nego zato što su drugovi saznali za njegovu ljubavnu čežnju i što sam ne može to da reši. Okrenuo sam se njegovom debelom bratu: „Daće bog da nađemo lek za patnje tvog starijeg brata. Ali on je napravio jednu grešku, a ti je nećeš napraviti. Kako se zoveš? Sulejmane, sine, ako hoćeš neku devojku da voliš svim srcem kao tvoj stariji brat, volećeš je posle ženidbe. Hajde, žuri ti se, posle veridbe, ne posle dogovora o sklapanju braka… U najmanju ruku pošto se ugovori otkupnina. Ali ako se kao tvoj brat zaljubiš pre toga i onda sedneš s devojčinim ocem da se pogađaš, prevejani očevi će ti tražiti kule i gradove. U našem svetu postoje dve vrste ljubavi. Prva je kada se zaljubiš u nekoga, a da ga uopšte ne poznaješ. Većina parova se nikada ne bi zaljubila jedno u drugo da su se pomalo poznavali pre venčanja. Zato Prorok nije smatrao da se zbližavaju pre nego što se uzmu. A ima onih koji se zaljube, jer su posle venčanja proveli zajednički život, a i to je rezultat braka pre koga se nisu poznavali.“
Sulejman. „Ja ne mogu da se zaljubim u devojku koju ne poznajem, gospodine“, rekao sam. „Jesi li rekao devojku koju poznajem ili koju ne poznajem?“ upitao je prosvetljeni Hadži Hamit-beg. „Najbolja ljubav je u stvari ona koja se oseća čak ne prema onoj osobi koju poznaješ, već prema onoj koju nikada nisi video. Slepci se, na primer, duboko zaljubljuju.“ Gospodin Hamit se glasno nasmejao. I njegovi radnici su se priključili smehu bez razumevanja. Dok smo brat i ja polazili, s poštovanjem smo poljubili blagoslovenu ruku Hadži Hamit-bega. Kada smo ostali sami, moj stariji brat me je snažno udario pesnicom po ramenu: „Videćemo s kakvom devojkom u gradu ćeš se ti upoznati i oženiti.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:10 am



13. MEVLUTOVI BRKOVI


VLASNIK PLACA BEZ TAPIJE


Da se Korkut umalo nije oženio jednom devojkom iz susednog sela Gumušdere, Mevlut je saznao vrlo kasno čitajući pismo koje je njegova najstarija sestra napisala ocu u Istanbul u maju 1978. godine. Ona je već petnaest godina pisala ocu pisma u Istanbul, katkad u pravilnim razmacima, a katkad kad joj dune. Mevlut je ocu čitao pismo pažljivim i ozbiljnim glasom kakav je imao dok mu je čitao novine. Kada su saznali da je devojka iz Gumušderea razlog Korkutove posete, obojica su osetili neku čudnu zavist, pa čak i bes. Zašto im Korkut nije javio? Kada su posle dva dana otac i sin otišli na Dutepe i od Aktašovih saznali drugu stranu priče, Mevlut je razmišljao da bi mu život u Istanbulu bio mnogo lakši kada bi i sam imao moćnog gazdu, zaštitnika poput Hadži Hamita Vurala.
Mustafa-efendija. Prošle su dve nedelje otkako smo otišli kod Aktašovih i saznali da će se Korkut oženiti uz Hadži Hamitovu podršku, kada se moj stariji brat, dok smo u njegovoj bakalnici čavrljali, odjednom uozbiljio i na brzinu mi, ispričao da će novi kružni put proći kroz Kultepe, da u tom delu brda katastar nije navraćao, a i da dođe, koliko god da podmitiš službenike katastra, to zemljište će neizbežno biti upisano kao put, znači na tim grebenima niko nema tapiju i neće je imati, zbog čega država dok bude prosecala put s po tri trake u jednom i u drugom smeru neće isplatiti ni pare za eksproprijaciju.
„Shvatio sam da će nam plac na Kultepeu otići badava“, reče on, „pa sam ga prodao Hadži Hamitu Vuralu koji je skupljao hartije za placeve na tom vencu. Bog bio zadovoljan njime, čovek je široke ruke, dobro ga je platio!“
„Šta! Prodao si moj plac, a da me nisi pitao?“
„Nije to tvoj plac, Mustafa. Zajednički je. Ja sam ga ograđivao, ti si mi pomogao. I muhtar je ispravno učinio, uz datum i potpis na dokumentu koji je izdao napisao je imena obojice, kao i na drugim papirima. I dokument je dao meni. A ti ništa nisi rekao na to što je dao meni. Ali kroz godinu dana taj papir ne bi ništa vredeo. Kao što znaš, više niko ne diže nove bespravne kuće, ni kamen ne postavlja, jer će se rušiti. Ni ekser niko ne zabada.“
„Pošto si prodao?“
„Smiri se malo. Ne viči dok razgovaraš sa starijim bratom…“ govorio je kada je u dućan ušla neka žena i zatražila pirinač. Hasan je gurao plastičnu lopaticu u džak s pirinčem i punio papirnu kesu kada sam ja u besu izleteo napolje. Vratio sam se kući. Čovek može da postane ubica. Ja na ovom svetu nemam ništa drugo osim polovine tog placa i ove udžerice! Nikome nisam rekao. Ni Mevlutu. Sutradan sam ponovo otišao u bakalnicu. Hasan je presavijao stare novine i od njih pravio fišeke. „Pošto si prodao?“ Opet nije mogao da mi kaže. Noću nisam mogao da spavam. Jednog jutra posle nedelju dana bakalnica je bila prazna, pa je najednom izbrbljao po kojoj ceni je prodao plac. Šta? Kaže da će mi dati polovinu. Bio je toliko podao da sam samo ovo mogao da kažem: JA NE MOGU DA PRIHVATIM TAJ IZNOS. „Ionako nemam kod sebe toliko“, uzvratio je moj stariji brat Hasan. „Ženimo Korkuta, nadajući se najboljem!“ „Kako? Znači, ti ženiš sina novcem od mog placa!“ „Jadničak Korkut se baš zaljubio, pa pričali smo ti!“ rekao je on. „Ne ljuti se, doći će red i na tvog sina, ćerka Krivovratog ima dve mlađe sestre. Da jednu udamo za Mevluta. Sta će biti s njim?“ „Ne mešaj se ti oko Mevluta“, odgovorio sam. „On će još da završi gimnaziju i onda da odsluži vojsku. Da je bilo prikladne cure ti bi je ionako odmah uzeo za svog Sulejmana.“
Mevlut je od Sulejmana saznao da je prodat plac bez tapije koji su njegov otac i stric ogradili pre trinaest godina. Po Sulejmanovom mišljenju ionako nije moglo da postoji nešto što se zove „vlasnik placa bez tapije“. Kako niko na toj parceli nije imao kuću pa čak ni posađeno drvo, bilo je nemoguće da se papirom dobijenim pre toliko godina zaustavi državni put sa šest traka. Kada je o tome čuo od oca pre dve nedelje, pretvarao se da za to prvi put čuje. Pridružio se očevom gnevu i ljutio se što su Aktašovi bez pitanja prodali papire za zajednički plac. Kada na to doda činjenicu da su oni uspešniji i bogatiji u Istanbulu, osećao je gnev i besneo što mu je pričinjena lična nepravda. Ali shvatao je da ne može da prebriše i odbaci strica i njegove sinove i da bi bez njih u gradu ostao sam-samcit.
„Slušaj ti mene, ako još jednom odeš kod strica bez moje dozvole, ako se budeš viđao s Korkutom i Sulejmanom, biće to samo preko mene mrtvog“, zapretio mu je otac, „u redu?“
„U redu“, uzvratio je Mevlut. „Kunem se.“
Za kratko vreme se pokajao što se zakleo, jer je ostao sam daleko od stričeve kuće i Sulejmanovog drugarstva. Više nije bilo ni Ferhata, koji je prošle godine završio gimnaziju i s porodicom napustio Kultepe. Posle očevog odlaska u selo u junu, jedno vreme je sam s kutijom „sudbina“ šetao po čajdžinicama i parkovima u koje su išle porodice s decom, ali je novac koji bi zaradio samo premašivao ono što svakog dana potroši, ne mogavši da sakupi ni četvrtinu onoga što je zarađivao radeći isti posao s Ferhatom.
Početkom jula 1978. Mevlut se autobusom vratio u selo. Prvih dana bio je srećan s majkom, starijim sestrama i ocem. Ali celo selo se spremalo za Korkutovu svadbu i to ga je uznemiravalo. Pešačio je brdima sa starim prijateljem, ostarelim psom Kamilom. Prisetio se mirisa osušene trave, hrastovih stabala, hladne vode što teče između stena. Ali nikako nije mogao da iz sebe odagna osećanje da se u Istanbulu nešto dešava i da sam propušta ta zbivanja i priliku da zaradi i obogati se.
Jednog popodneva je uzeo dve papirne novčanice koje je čuvao u jednom kutku debla platana u bašti. Saopštio je majci da odlazi u Istanbul. Nije se osvrtao na njene reči „Da ti se otac ne ljuti!“ „Ima mnogo posla!“ odgovorio je. Popodne je uspeo da se bez pozdrava s ocem ukrca u autobus koji je došao iz Bejšehira. Dok je u kasabi čekao autobus za Istanbul, pojeo je patlidžan s mlevenim mesom u narodnoj kuhinji preko puta džamije Ešrefoglu. Te noći u autobusu osećao je da je najzad isključivi gospodar svog života i sudbine, da je jedan stasao muškarac, i uzbuđen razmišljao o neograničenim mogućnostima života pred sobom.
Kada se vratio u Istanbul, uvideo je da je za mesec dana ostao bez nekih mušterija. To se ranije nije događalo. Da, neke porodice bi navukle zavese i nestale, neke bi otišle u vikendice. (Bilo je prodavaca kiselog mleka koji su išli za svojim kupcima u letnja naselja – na Prinčevska ostrva, Erenkoj, Suadije.) Ali prodaja leti u suštini ne bi ovoliko pala, jer su bifei uzimali jogurt i kiselo mleko. Mevlut je u leto 1978. spoznao da ulična prodaja kiselog mleka nema budućnost dužu od nekoliko godina. Na ulicama je sve manje viđao vredne prodavce s keceljom iz očeve generacije ili mlade ambiciozne mlekadžije koji traže druge poslove iz sledeće generacije kao što je i on bio.
Ali činjenica da je prodaja kiselog mleka postala teža nije Mevluta učinila srditim i svadljivim poput njegovog oca. Nikada nije izgubio nasmešeni izraz lica koji je čak i u njegovim pesimističnim i usamljeničkim danima uveseljavao mušterije. Dopadalo mu se da mu tetke na ulazima novih visokih stambenih zgrada na čijim vratima piše „Zabranjeno za prodavce“, portirke, stare veštice koje vole da kažu „Lift zabranjen za prodavce“, čim ugledaju Mevlutovo lice do detalja objašnjavaju kako će da otvori vrata lifta i kako se pritiska koje dugme. Na kuhinjskim vratima, na stepenišnim odmorištima, po ulazima zgrada viđao je mnoge mlade služavke i portirke koje su ga gledale s divljenjem. Ali nije znao čak ni kako bi razgovarao s njima. To neznanje krio je i od samog sebe u želji da „bude vaspitan“. U stranim filmovima je gledao mlade muškarce koji su bili kadri da opušteno razgovaraju s devojkama svog uzrasta i želeo je da bude poput njih. Ali nije mnogo voleo strane filmove u kojima nije bilo jasno ko je dobar, a ko loš. Dok je masturbirao zamišljao je mnogo više strankinje koje je viđao u stranim filmovima i domaćim časopisima. Voleo je da onaniše bez preterane strasti dok mu je jutarnje sunce grejalo krevet i polunago telo i istovremeno razmišlja o svojim fantazijama.
Dopadalo mu se da bude sam kod kuće. Bio je sopstveni gospodar makar dok mu otac ne dođe. Menjao je mesto stola s jednim kraćim nogarom koji se ljuljao, peo se na stolicu i na garnišni popravljao zavesu koja je visila u jednom uglu, ređao u orman kuhinjske potrepštine i posuđe. Mnogo više je brisao i čistio kuću nego što je to činio u vreme kada je živeo zajedno s ocem. Ali nije uspevao da iz sebe odagna osećanje da je to mesto s jednom sobom smrdljivije i rasturenije nego ikada. Voleo je svoju samoću, svoj miris – miris prljavštine – i u svojoj krvi takođe osećao ono što je njegovog oca oteralo u samoću i mrzovolju. Već je imao dvadeset jednu godinu.
Svraćao je u kafane Kultepea i Dutepea. Nekoliko jutara je odlazio na obližnju radničku pijacu, jer je voleo da se priključi svojim vršnjacima iz mahale koje je poznavao i momcima koji su dremali gledajući televiziju u kafani. Svako jutro u osam sati je otvarana radnička pijaca na praznoj parceli na ulazu u Medžidijekoj. Tu su dolazili nekvalifikovani radnici koji su po dolasku iz sela jedno vreme bili zaposleni u nekoj radionici, no ubrzo su ostali bez posla, jer nisu želeli da im plaćaju osiguranje, dolazili su i oni koji su prihvatali da rade bilo šta i utočište nalazili u kućama svojih rođaka na nekom od brda. Mladići koji su se stideli što su bez posla, mrzovoljni i neumešni koji nisu uspevali da redovno rade na nekom poslu, ujutru bi dolazili na tu parcelu i pušeći čekali poslodavce koji su kamionetima dolazili iz svih delova grada. Među momcima koji su ubijali vreme u kafanama bilo je onih koji su zbog celodnevnih poslova odlazili u udaljene krajeve grada i koji su zarađivali novac kojim su se hvalili, ali je Mevlut prodajući kiselo mleko za pola dana prikupljao novac blizu onog koji bi oni zaradili za dan.
Po isteku jednog od dana u kojima se osećao usamljenim i bespomoćnim, otišao je da nađe Ferhata pošto je tepsije, obramicu i pribor ostavio u nekom restoranu. Dva sata je išao do Gaziosmanpaše na kraju grada, crvenim autobusom gradskog saobraćajnog preduzeća koji je zaudarao na znoj i bio pun upakovane ribe. Iz radoznalosti je pogledao frižidere koje su piljari koristili kao izlog i shvatio da su firme koje proizvode kiselo mleko preuzele i ta mesta. A u sporednim ulicama u izlogu nekog frižidera mogla se videti tepsija kiselog mleka koje se prodavalo na kilogram.
Smrkavalo se kada je minibusom stigao do mahale Gazi koja se nalazila van grada. Išao je peške do džamije, na drugi kraj naselja koje se prostiralo na okomitoj uzbrdici. Šuma iza brda bila je neka vrsta prirodne i zelene granice kojom se Istanbul završavao, ali bilo je očito da su doseljenici u grad s krajeva i uglova kraduckali šumsko zemljište uprkos bodljikavoj žici. Mevlutu se učinilo da je mahala sa zidovima prekrivenim revolucionarnim parolama, slikama sa srpom i čekićem i crvenom petokrakom još siromašnija od Kultepea i Dutepea. Poput pijanca je tumarao ulicama u strahu od nečeg neodređenog s mišlju da će među alevitima proteranim s Kultepea naići na neko poznato lice i ulazio u kafee gde je bila najveća gužva. Ali uprkos tome što je tražio raspitujući se po imenu, nije mogao da dođe do vesti o Ferhatu niti je sreo koga poznatog. Pošto se dobrano smrklo, mahala Gazi koja čak nije imala ni ulično osvetljenje ispunila ga je još većom setom od neke zabačene anadolske kasabe.
Kod kuće je onanisao do jutra. Uradio je to jednom i nakon što se ispraznio i rasteretio, razmišljao je sa stidom i krivicom da to više neće raditi. Samom sebi se kleo u to. Plašio se da posle izvesnog vremena neće više moći da se drži zakletve i da će upasti u greh. Najbolji način da u to bude siguran bio je da odmah još jednom izdrka i da tu lošu naviku zaboravi do kraja života. Tako je posle dva sata još jednom masturbirao, poslednji put.
Ponekad ga je glava navodila da misli o onome o čemu u suštini uopšte nije želeo da misli. Preispitivao se da li Alah postoji, ili su mu na umu bile najbezobraznije reči, ili mu je pred očima bilo kako se čitav svet u jednom prasku raspada na delove kao u filmovima. Je li o tome sam mislio?
Retko se brijao pošto nije išao u školu. Osećao je da mrak u njegovoj duši koristi svaku priliku da izađe napolje. Dve nedelje se uopšte nije obrijao. Kada je njegov neobrijan izgled počeo da plaši dobre mušterije kojima je bilo stalo do kiselog mleka s kajmakom i čistoće, rešio je da se obrije. Kuća više nije bila mračna kao ranije. (Nije se sećao zašto je ranije bila mračna.) Ipak je ogledalo za brijanje izvadio napolje kao što je činio njegov otac. Pošto je obrijao bradu, prihvatio je ono što mu je od samog početka prebivalo u nekom kutku svesti. Obrisao je penu na licu i vratu. I pogledao u ogledalo: Sada je imao brkove.
Mevlutu se nije dopalo kako izgleda s brkovima. Nije se sebi činio „lepim“. Nestalo je onog deteta bebećeg lica koje su svi smatrali ljupkim i postao je jedan od miliona muškaraca koje je viđao na ulici. Da li bi se takav dopao mušterijama koje ga doživljavaju prisnim, tetkama koje ga pitaju da li studira, zabrađenim devojkama služavkama koje ga značajno gledaju u oči? Iako ih uopšte nije dotakao žiletom, imao je oblik brkova kao i svi drugi. Više nije bio neko koga bi tetka uzela u krilo i poljubila; to mu je slamalo srce, shvatao je da je na početku nečega posle čega nema nazad, ali je u isti mah osećao da mu to novo izdanje uliva snagu.
Sada je, za nevolju, otvoreno i često mislio na ono na šta je posredno mislio dok je onanisao i o čemu je u osnovi sebi uvek zabranjivao da razmišlja: imao je dvadeset jednu godinu i u životu nije spavao ni s jednom ženom. Lepa, zabrađena devojka besprekornog morala kojom bi želeo da se oženi, ne bi s njim spavala pre udaje. A ni on zapravo ne bi želeo da se oženi devojkom koja bi s njim legla pre braka.
Ali prva tema nije bio brak, nego zagrliti dobru ženu, poljubiti je, biti kadar voditi s njom ljubav. Mevlut je tu želju i brak video kao odvojene stvari, ali nije mogao da ima polni odnos bez braka. Mogao bi da se ozbiljno druži s nekom od devojaka koje ga gledaju sa zanimanjem (mogli bi da idu u park, u bioskop, da negde popiju piće), da kod nje stvori iluziju da će se oženiti njome (to je verovatno bio najteži deo) i da potom spava s njom. Ali takvu neodgovornost mogli bi da urade samo sebični muškarci zle duše, a ne Mevlut. Nadasve bi posle toga starija braća i otac uplakane devojke mogli da ubiju Mevluta. Jedino su devojke koje se nisu pokrivale mogle da spavaju s muškarcima, a da od toga ne prave problem i da to njihova porodica ne primeti. Mevlut je znao da se nijedna devojka rođena i odrasla u gradu nikada ne bi zanimala za njega (koliko god da mu brkovi lepo stoje). Poslednji način bio je da ode u javnu kuću na Karakoju. Tamo nikada nije išao.
Krajem leta, u pola noći, pošto je prošao pored vrata bakalnice strica Hasana, neko je pokucao na njegova vrata. Kada je ugledao Sulejmana, Mevlutova duša se ispunila radošću. I dok je iskreno grlio brata od strica, video je da je i Sulejman pustio brkove.
Sulejman. „Ti si moj brat“, rekao mi je Mevlut i tako me zagrlio da su mi oči zasuzile. Nasmejalo nas je to što smo u isto vreme pustili brkove, a da to nismo znali.
„Ali pustio si ih u levičarskom fazonu!“ rekao sam ja.
„Kako?“
„Pusti foliranje, levičari puštaju brkove tako da su im krajevi obrijani u obliku trougla. Jesi li se ugledao na Ferhata?“
„Ni pa koga se nisam ugledao. Oblikovao sam ih onako kako mi je došlo… Onda si ih i ti potkresao kao idealisti.“
Pogledali smo jedan drugom brkove uzevši ogledalo s police.
„Ne dolazi na svadbu u selu“, rekoh mu, „ali ćeš doći na Korkutovu svadbu koja će biti za dve nedelje u Sali za svadbe ’Vrh’ na Medžidijekoju. Ne upravljaj se prema stricu Mustafi, ne budi prgav, ne svađaj se s nama i ne deli porodicu. Vidi kako su Kurdi i aleviti međusobno solidarni. Najpre svi zajedno prave kuću za jednog, pa onda za drugog, pa na kraju za trećeg. Ako neko nađe negde neki posao, odmah zove k sebi ostale iz sela i plemena.“
„I mi smo ovamo tako došli iz sela, pa šta!“ primeti Mevlut. „Vi Aktašovi ste, mašala, zaradili, ali mom ocu i meni, iako toliko radimo, nikako ne pođe za rukom da iskoristimo blagodeti Istanbula. I plac nam je odleteo.“
„Nismo zaboravili da imaš pravo na plac, Mevlute. Hadži Hamit Vural je vrlo pravedan čovek koji mnogo voli da pomogne. Da njega nije bilo, moj stariji brat Korkut ne bi mogao da nađe novac da se oženi. Krivovrati Abdurahman-efendija ima još dve lepe kćeri. Hajde da tebe oženimo starijom, kažu da je mnogo lepa. Ko će te oženiti, pružiti ti dom, ko će te štititi? Čovek ne može da izdrži samoću u gradu.“
„Ja ću sam naći devojku i oženiti se, ne treba mi ničija pomoć“, uzvratio je Mevlut tvrdoglavo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:10 am


14. MEVLUT SE ZALJUBLJUJE


DO TAKVOG SUSRETA DOLAZI SAMO AKO ALAH HOĆE


Mevlut je otišao na Korkutovu i Vedihinu svadbu krajem avgusta. Bilo mu je teško da samom sebi objasni kako je promenio odluku. U svadbeno jutro je obukao sako koji je kupio na sniženju od jednog krojača koga je njegov otac poznavao. Stavio je i svetloplavu kravatu koju je njegov otac nosio o praznicima i kada je išao u državne službe. Novcem koji je ostavio na stranu kupio je dvadeset maraka od jednog kujundžije na Šišliju.
Sala za svadbe „Vrh“ bila je na strmom putu između Dutepea i Medžidijekoja. Tokom onih leta kada je radio kao prodavac s Ferhatom, Mevlut se s drugom uvukao dva-tri puta u tu salu na kraju svečanosti sunećenja koje su priređivali opština i radnički sindikati i majstorskih i radničkih svadbi koje su podržavale gazde. Tu je popio besplatnu limunadu, pojeo biskvit, ali to mesto pored kojeg je često prolazio nije ostavilo traga u njegovom sećanju. Kada je sišao niz stepenice i ušao u salu, na trenutak nije mogao da udahne od buke zbijene mase i malog orkestra kao i vrućine u sali pod zemljom i nedostatka vazduha u njoj.
Sulejman. Ja, moj stariji brat, svi mi smo se mnogo obradovali kada smo na svadbi ugledali Mevluta. Moj brat beše obukao krembelo odelo i ljubičastu košulju. Vrlo dobro se ophodio prema Mevlutu, sa svima ga je upoznao, doveo ga za naš sto za kojim su sedeli mladi muškarci. „Ne osvrćite se na njegovo bebi-lice, gospodo“, rekao je. „Ovo je najstameniji čovek u našoj porodici.“
„Mevlute, pošto si pustio brkove, ne priliči ti da piješ više čistu limunadu“, rekao sam ja. Pokazao sam mu flašu ispod stola, uzeo njegovu čašu i nalio je votkom. „Jesi li ikada pio pravu rusku komunističku votku?“ „Ja u životu nisam popio ni tursku votku“, odgovorio je Mevlut. „Da se ne napijem ako je i ta rakija jaka.“ „Nećeš se napiti, naprotiv, opustićeš se, dići ćeš glavu i možda naći hrabrosti da pogledaš oko sebe.“ „Gledam oko sebe!“ rekao je Mevlut. Ali nije gledao. Čim mu je limunada s votkom dotakla jezik, trgao se kao da je pojeo biber, ali se pribrao. „Ja ću staviti na Korkuta dvadeset maraka, ali ustručavam se da ne pomisli da je malo.“ „Odakle ti te marke, čoveče, da te uhvati policija i zatvori“, plašio sam Mevluta. „Ne, svi ih uzimaju. Ako držiš novac u turskoj valuti, onda si ovca, svaki dan inflacija pojede polovinu“, uzvratio je on. Okrenuo sam se ljudima za stolom. „Ne dajte da vas zavara Mevlutovo ovako naivno lice“, rekao sam im. „Taj čovek je najdovitljiviji i najškrtiji prodavac na svetu. Da jedna cicija kao što si ti da dvadeset maraka… to je velika stvar… Digni ruke najzad od tog prodavanja kiselog mleka, Mevlute. Svima su nam očevi bili mlekadžije, ali mi već sada imamo svoje poslove.“ „Ne brinite, i ja ću jednog dana započeti sopstveni posao. „Tada ćete se zapitati zašto vi to niste uspeli da smislite.“ „Šta će da bude tvoj posao, reci, Mevlute.“ „Mevlute, hajde budi mi ortak!“ rekao je Bokser Hidajet. (Dobio je taj nadimak, jer mu je nos bio kao u boksera, a o koncu je visilo da bude izbrisan iz školske evidencije jer je, baš kao i moj brat, jednim udarcem pesnicom nokautirao hemičara Fevzija Naduvenka.) „Nisam ja kao ovi otvorio bakalnicu ili radnju za prodaju doner-ćevapa. Ja imam ozbiljnu radnju za prodaju građevinskog materijala“, rekao je Hidajet. „To nije tvoj, nego dućan tvog zeta“, rekoh, „i mi imamo toliko.“ „Gospodo, devojke gledaju.“ „Gde?“ „One za stolom za kojim ti sedi snaha.“ „Hej, ne gledajte svi zajedno“, rekoh ja. „Oni su sada moja porodica.“ „Mi i ne gledamo u stvari“, reče Bokser Hidajet, nastavljajući da gleda. „Goveče, ove devojke su baš mlade. Mi nismo osnovci.“ „Pažnja, stigao je Hadži Hamit, gospodo.“ „I šta da radimo?“ „Da ustanemo i otpevamo himnu?“ „Sakrijte flašu, nemojte piti čak ni iz čaše za limunadu. On je vrlo pribran, odmah će primetiti. Mnogo se ljuti na takve stvari i odmah sledi kazna.“
Kada je Hadži Hamit Vural ušao sa svojim ljudima, Mevlut je gledao devojke koje su sedele daleko, za mladinim stolom. Sve glave se behu okrenule ka Hadži Hamitu koji je čim je ušao bio okružen svetom koji mu je ljubio ruku.
I Mevlut bi želeo da kada napuni dvadeset pet godina bude u mogućnosti da se oženi lepom devojkom poput Vedihe. A i to se moglo, naravno, samo ako se zaradi novac i dobije zaštita ljudi poput Hadži Hamita. Shvatao je da je za to potrebno da odsluži vojsku, da neprekidno radi, da napusti mlekadžijstvo i da ima neki posao, radnju.
Na kraju je počeo da gleda pravo u sto za kojim je mlada sedela. U njegovoj ohrabrenosti bilo je udela koliko pića, toliko naraslog žamora brojnog sveta i kretanja u sali. Ali osećao je i da će ga Alah štititi i da mu je sudbina naklonjena.
Mevlut će se čak i posle mnogo godina, kao da gleda film, sećati tih trenutaka i kretnji za stolom lepih devojaka, koje je ponekad teško mogao da vidi zbog onih koji su mu zaklanjali vidik. Ali bio je to film čije reči i slike nisu uvek bile jasne.
„Devojke u stvari i nisu toliko mlade“, rekao je jedan glas za stolom. „Sve su stasale za udaju.“
„I ona s plavom maramom?“ „Gospodo, ne gledajte toliko direktno, molim vas“, rekao je Sulejman. „Polovina tih devojaka će se vratiti u selo, a polovina će ostati u gradu.“ „Gde u gradu stanuju, brate?…“ „Ima onih koje stanuju na Gultepeu, ima i onih koje stanuju na Kuštepeu.“ „Odvešćeš nas tamo…“ „Kojoj biste od ovih cura želeli da napišete pismo?“ „Nijednoj“, rekao je jedan pošten mladić koga Mevlut nije poznavao. „Toliko su daleko da ih čak i na razaznajem.“ „Pa napiši pismo ako su ti daleko.“
„U krštenici naše snahe Vedihe stoji da joj je šesnaest godina, ali joj je u stvari sedamnaest“, veli Sulejman. „A sestre joj imaju petnaest i šesnaest godina. Krivovrati Abdu rahmanefendija je učinio da upišu da su mu kćeri mlađe da bi sedele s ocem kod kuće i ugađale mu.“
„Kako se zove najmlađa?“
„Ona je najlepša, da.“
„Starija nije ništa.“
„Jedna je Samiha, druga Rajiha“, reče Sulejman.
Mevlut se začudio što mu je srce poskočilo i uzbudio se.
„I druge tri devojke su iz njihovog sela…“ „Dobra je i ona s plavom maramom…“ „Nijednoj od tih devojaka nije manje od četrnaest godina.“ „To su deca“, umeša se Bokser. „Da sam im ja otac, još im ne bih dao da se pokriju.“
„U našem selu devojke povezuju maramu kada završe osnovnu školu“, reče Mevlut ne mogavši da savlada uzbuđenje.
„Najmlađa je ove godine završila osmoletku.“
„Koja je ta, ona s maramom?“ upita Mevlut.
„Ona lepa, mlada.“
„Iskreno rečeno, ja se neću ženiti devojkom sa sela“, reče Bokser Hidajet.
„Ni devojka iz grada se neće udati za tebe.“
„Zašto?“ Hidajet će uvređeno. „Ti znači poznaješ mnogo devo jaka iz grada?“
„Mnooogo.“
„Ne računaju se devojke koje ti dolaze u radnju kao mušterije, sinak, ne zavaravaj se uzalud.“
Mevlut je zajedno sa slatkim biskvitima popio još jednu limunadu s votkom koja je mirisala slično naftalinu. Kada je stao u red da preda poklon mladi i mladoženji i stavi dar u nakitu, mogao je da dugo posmatra zapanjujuću lepotu snahe Vedihe kojom se Korkut oženio. Njena mlada sestra Rajiha, koja je sedela za devojačkim stolom bila je lepa poput starije sestre. Što je Mevlut više gledao u pravcu stola s mladim devojkama i što je više video Rajihu, u sebi je otkrivao želju snažnu koliko je snažna želja da živi i u isti mah se stideo plašeći se neuspeha u životu.
Dok je na Korkutov rever zabadao dvadeset maraka iglom s kukicom koju mu je Sulejman dao, nije bio kadar da pogleda lepo lice svoje snahe i postideo se svog stida.
U povratku ka svom stolu, uradio je nešto što uopšte nije planirao: prišao je da čestita Abdurahman-efendiji koji je sedeo zajedno sa svojim seljacima iz Gumušderea. Bio je vrlo blizu devojačkog stola, ali tamo uopšte nije gledao. Abdurahman-efendija je bio vrlo elegantan; beše obukao belu košulju s visokom kragnom koja je skrivala njegov krivi vrat i otmen sako. Bio je naviknut na neobično ponašanje mladih muškaraca prodavaca i mlekadžija kojima se u glavi vrtelo od devojaka. Pružio je ruku Mevlutu poput nekog age i Mevlut ju je poljubio. Da li je to videla njegova lepa kći?
Mevlut za trenutak nije uspeo da se suzdrži te je bacio pogled ka stolu s devojkama. Srce mu je zakucalo kao ludo; osetio je i strah i radost. Ali je u isti mah osetio i razočaranje. Za stolom dve stolice behu prazne. Mevlut zapravo nije iz daljine mogao da vidi nijednu od devojaka oko stola. Zato je koračao gledajući ka stolu ne bi li dokučio koja je ta koja nedostaje…
Samo što se nisu sudarili. Bila je najlepša među devojkama. Verovatno i najmlađa. Izgledala je kao dete.
Mevlut i ona su se na tren pogledali u oči. Imala je sasvim čestit, iskren pogled, detinje crne oči. Uputila se ka očevom stolu i otišla.
Bio je zbunjen, ali je odmah shvatio da je to njegova životna sudbina. Do takvog susreta dolazi samo ako Alah hoće, prosuđivao je. Mučio se da se pribere, gledao je prema stolu njenog krivovratog oca, ne bi li ponovo ugledao de vojku, ali nije mogao da je vidi od gužve. Sada je bila mnogo daleko. S druge strane, i da joj ne vidi lice, u duši je osećao kretnje devojke u daljini i poigravanje plave marame poput mrlje. Dolazilo mu je da svakom govori o toj lepoj devojci, o tom neverovatnom susretu, o pogledu njenih crnih očiju.
Pre nego što je svadba završena, Sulejman je saopštio da su „Abdurahman-efendija i njegove kćeri Samiha i Rajiha kod nas još nedelju dana pre nego što se vrate u selo.“
Mevlut je narednih dana neprestano mislio na crnooku devojku detinjeg lica i na ovu rečenicu. Zašto mu je to Sulejman rekao? Šta bi bilo ako bi bez povoda tek onako otišao kod Aktašovih kao što je nekada često radio? Da li bi još jednom mogao da vidi tu devojku? Da li je ona primetila Mevluta? Ali sada je trebalo naći dobar izgovor za odlazak, jer bi Sulejman odmah shvatio da je došao da vidi lepu devojku i možda bi je sakrio od Mevluta. A možda bi terao šegu, pa čak sve upropastio izvlačeći se na to što je ona suviše mlada. Ako bi rekao da se zaljubio u nju, velika je verovatnoća da bi i Sulejman rekao da je zaljubljen u nju, pa čak da se prvo on zaljubio tako da ne bi dozvolio da joj se Mevlut približi. On je nedelju dana neprestano prodavao kiselo mleko i tražio uverljiv razlog da ode Aktašovima, ali nije uspeo da ga nađe.
Rode su se vratile, avgust je prošao, prošle su prve dve nedelje septembra, a Mevlut niti je svratio u gimnaziju, niti je zamenio marke skrivene u madracu i upisao se na pripreme za upis na univerzitet, kao što je zamišljao pre godinu dana. Nije uzeo ni uverenje od okružnog doma zdravlja koje je Skelet tražio prošle godine da bi mu zamrznuo status. Sve to je značilo da njegov školski život, koji je ionako praktično okončan već dve godine, neće moći da se nastavi čak ni u viziji. Uskoro bi u selo mogli da dođu žandarmi iz vojnog odseka.
Mevlut je mislio da njegov otac neće lagati žandarme kako bi mu odložio vojsku i da će reći „Nek ide u armiju i posle se oženi!“ Osim toga, otac, koji bi to rekao, nije imao novca da ga ženi. A Mevlut je pak želeo da se što pre oženi tom devojkom. Imena mladih sestara rimovala su se s imenom Vediha. Pogrešio je, ponašao se kao slabić, nije mogao da smisli neki izgovor i ode kod Aktašovih. Obuzelo bi ga kajanje, a onda se smirivao izvesnom logikom: da je otišao kod Aktašovih i video Rajihu, možda devojka ne bi pokazala naklonost prema njemu, i zbog toga bi mogao da doživi veliko razočaranje. Ipak, dok je išao ulicama s mlekarskom obramicom na leđima, bilo mu je dovoljno da pomisli na Rajihu pa da mu teret bude lakši.
Sulejman. Moj stariji brat me je pre tri meseca ugurao u firmu za građevinski materijal Hadži Hamita Vurala. Sada ja vozim firmin kamionet marke ford. Juče, oko deset sati ujutru, išao sam iz radnje na Medžidijekoju nekog bakalina iz Malatije od koga sam kupio cigarete (ne kupujem ih u našoj bakalnici jer moj otac ne odobrava što pušim) kad mi neko kuca u desno staklo: Mevlut! E žalosti, jadničak moj, natovario obramicu na leđa i ide u grad da prodaje kiselo mleko. „Uskači!“ rekoh. Odmah je obramicu i tepsije stavio pozadi i ušao. Pružio sam mu cigaretu i pripalio mu je automatskim upaljačem. Mevlut me je prvi put video za volanom, ne može da veruje. Ulicom po kojoj on nosi trideset kilograma kiselog mleka brzinom od četiri kilometra na sat mi kao da klizimo izrovanim putevima brzinom od šezdeset kilometara na sat – Mevlut je gledao u brojčanik. Pričali smo o svemu i svačemu, ali on je bio snebivljiv, na umu mu je bilo nešto drugo. Na kraju je pitao za Abdurahman-efendiju i njegove kćeri.
„Vratili su se u selo, naravno“, rekoh.
„Kako se beše zovu Vedihine sestre?“
„Zašto pitaš?“
„Onako…“
„Ne ljuti se na mene, Mevlute, Vediha je sada moja snaha. I devojke su svastike mog starijeg brata… One su sada u porodici…“
„Zar ja nisam član porodice?“
„Naravno… Zato ćeš mi sve reći.“
„Hoću, svakako… Ali i ti se zakuni da nikome nećeš reći.“
„Kunem se u Alaha, u svoj narod, u svoju zastavu da ću čuvati tvoju tajnu.“
„Ja sam se zaljubio u Rajihu“, reče Mevlut. „Najmlađa, s crnim očima je Rajiha, je li tako? Sreli smo se dok sam išao prema stolu njenog oca. Jesi li i ti video, zamalo da se sudarimo. Izbliza sam je pogledao u oči. Najpre sam mislio da ću je zaboraviti. A onda nisam mogao.“
„Šta nisi mogao da zaboraviš?“
„Njene oči… Kako me je gledala… Jesi li video da su nam se na svadbi putevi ukrstili?“
„Video sam.“
„Je li to po tvom mišljenju bila slučajnost ili ne?“
„Ti si se zaljubio u Rajihu, sinko. Zar ja to da ne znam?“
„Mnogo lepa devojka, zar ne?… Hoćeš li da joj predaš ako joj napišem pismo?“
„Ali oni više nisu na Dutepeu. Pa rekao sam ti da su se vratili u selo…“ Mevlut se tako sneveslio da sam rekao: „Učiniću nešto za tebe. Samo, šta ako nas uhvate?“ Njegov molećivi pogled me je dirnuo. „U redu, videćemo“, rekao sam.
Uzeo je obramicu i tepsije preko puta kasarne na Harbiji i radosno izašao iz kamioneta. Verujte da me duša boli zbog toga što u našoj porodici ima još neko ko po ulicama prodaje kiselo mleko.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:11 am



15. MEVLUT NAPUŠTA KUĆU


DA JE SUTRA VIDIŠ NA ULICI, DA LI BI MOGAO
DA JE PREPOZNAŠ?


Mustafa-efendija. Nisam mogao da verujem kada sam saznao da je Mevlut išao na Korkutovu svadbu u Istanbulu. Sav sam se bio preznojio od muke. Sada sam na putu za Istanbul, kad god se autobus zaljulja glava mi svaki čas udara u hladno staklo: Kamo sreće da nikada nisam otišao u Istanbul, mislim se, da nikada nisam kročio van sela.
Kada je Mevlut ušao u kuću, jedne večeri početkom 1978. godine, malo pre nego što je vreme zahladnelo i počela sezona boze, zatekao je oca kako sedi u mraku. Mislio je da je kuća prazna, jer su u mnogim domovima gorela svetla. Zato je u prvi mah pomislio da se uplašio i da je u kući neki lopov. Ali srce, koje mu je jako lupalo, podsetilo ga je da strah potiče otuda što otac zna da je išao na svadbu. Nije bilo moguće da nešto tako ostane skriveno od njega, pošto su svi koji su došli na svadbu – u suštini celo selo – bili jedni drugima rod. Vrlo je verovatno da mu je otac sada bio još ljući, jer je znao da Mevlut zna za tu drugu okolnost – što je otišao na svadbu znajući da će mu otac saznati za vest.
Dva meseca se ne behu videli. Tako duge rastavljenosti oca i sina nije bilo od kako je pre devet godina Mevlut došao u Istanbul. Mevlut je znao da su drugovi i saputnici uprkos svim očevim džandrljivostima i beskrajnim međusobnim natezanjima – ili baš zbog toga. Ali video je i da je ocu dosta ćutanja koje kažnjava i nastupa besa.
„Dođi ovamo!“
Mevlut je otišao. Ali otac mu nije udario šamar kao što je Mevlut očekivao. Pokazao je na površinu stola. Mevlut je u polumraku samo video svežnjeve novčanica od po dvadeset nemačkih maraka. Kako ih je otac našao u madracu?
„Ko ti je ovo dao?“
„Ja sam zaradio.“
„Kako si zaradio ovoliko para?“ Njegov otac je ostavljao u banku ušteđeni novac, koji je gubio vrednost, jer je banka davala kamatu od trideset tri posto dok je inflacija bila osamdeset posto. Ali on tvrdoglavo nije prihvatao da mu ušteđevina propada. Nije želeo da nauči kako se kupuju devize.
„Nije to mnogo para“, reče Mevlut. „Hiljadu šest stotina osamdeset maraka. Ima i od prošle godine. Skupio sam prodajući kiselo mleko.“
„I novac si sakrio od mene. Lažeš li ti mene? Jesi li ikada krao?“
„Živ mi ti…“
„Zakleo si se da nećeš ići na svadbu govoreći: živ mi ti.“
Mevlut je gledao preda se osetivši da mu od oca dolazi šamar. „Ne udaraj me više, imam dvadeset jednu godinu.“
„I šta s tim?“ upita otac i udari Mevlutu šamar.
Šamar mu nije stigao do lica nego do ruke i lakta, pošto je podigao laktove da se zaštiti. Njegov otac, kome je dozlogrdilo, beše pobesneo. Dva puta zaredom je pesnicom snažno i odlučno udario Mevluta po ramenima. „Gubi se iz moje kuće, dangubo!“ povikao je.
Mevlut se od siline druge pesnice i zaprepašćenja povukao dva koraka unazad. Srušio se na krevet na leđa. Sklupčao se na krevetu kao što je radio u detinjstvu. Lako je podhrtavao leđa okrenutih ocu. Ovaj je pomislio da plače. Mevlut ga nije pobedio.
Želeo je da odmah uzme svoje stvari i ode (zamišljajući to računao je da će ga otac zadržati kajući se), a istovremeno je strahovao da će se otisnuti na put bez povratka. Ako hoće da ide iz te kuće, trebalo bi da ode ujutru hladne glave, a ne sada u besu. Ono što mu je sada jedino davalo nadu bila je Rajiha. Treba da negde ostane sam i smisli pismo koje će joj napisati.
Mevlut se nije pomerio s mesta na kom je ležao. Računao je da će se ako ustane ponovo možda sukobiti s ocem. Ako bi došlo do takvog sukoba i ako bi dobio novi šamar ili bubotku, bilo bi nemoguće da ostane u kući.
Sa mesta na kom je ležao čuo je kako njegov otac hoda gore-dole po jedinoj prostoriji u kući, kako sebi naliva čašu vode i čašu rakije i kako pali cigaretu. Tokom devet godina koje je proveo u toj kući – naročito dok je išao u srednju školu – ti šumovi koje je otac pravio u kući dok je on bio napola budan, gunđanje sebi u bradu, disanje, kašalj koji nikada nije prestajao u zimskim danima kada je prodavao bozu, pa čak i noćno hrkanje, ulivali su Mevlutu sigurnost i mir. Ali sada nije uspevao da oseti iste emocije prema ocu.
Zaspao je u odeći. Voleo je da zaspi u odeći onda kada bi ga otac u detinjstvu istukao i naveo na plač, ili kada bi prodavao po ulicama i žestoko se umorio i potom učio.
Kada se ujutru probudio, oca nije bilo kod kuće. U mali kofer koji je odnosio i donosio iz sela stavio je čarape, košulje, pribor za brijanje, pidžamu, prsluk i papuče. Pošto je uzeo sve što je hteo, začudio se što je kofer i dalje poluprazan. U jedne stare novine uvio je svežnjeve maraka koje su stajale na stolu, smestio ih u plastičnu kesu na kojoj je pisalo ŽIVOT i stavio je u kofer. Dok je izlazio iz kuće u srcu mu je bilo samo osećanje slobode, a ne strah i krivica.
Otišao je pravo kod Ferhata, u mahalu Gazi. Za razliku od prvog dolaska jedne večeri pre godinu dana, dve osobe je pitao za kuću Ferhatovih i pronašao je bez po muke. Nekoliko meseci od masakra alevita, Ferhat i njegovi roditelji su uspeli da svoju kuću prodaju jednom od ljudi Hadži Hamita Vurala, a da ne budu mnogo zakinuti. Nastanili su se u mahali Gazi u koju su se doselili aleviti i Kurdi iz svih delova grada i zemlje.
Ferhat. Mevlut nije mogao, ali ja sam na sreću na kraju završio gimnaziju. Nisam uspeo da dobijem dobru ocenu na prijemnom ispitu za fakultet. Pošto smo došli ovamo, jedno vreme sam stajao na parkingu fabrike čokolada i bombona u kojoj su naši radili u računovodstvu, ali se jedan razbojnik iz Ordua tu loše poneo prema meni. Na neko vreme sam s drugovima iz naselja pristupio jednoj organizaciji. Zašto kažem „organizacija“ poput novina koje ne pišu ime partije da ne bi bila reklama: zvala se TMLKHP-MLC. Nije bila za mene. Iako sam shvatio da nisu za mene, osećam krivicu što sam i dalje uz njih iz straha i poštovanja prema njima. Dobro je što je Mevlut došao s izvesnim kapitalom. Obojica smo shvatali da nam ni mahala Gazi baš kao ni Kultepe neće biti od koristi. Paljenje i pljačkanje alevitskih mahala u Kahramanmarašu u decembru 1978. i pokolj alevita pokrenuo je mahalu Gazi i ujedno doneo nove snage i političko organizovanje. Ako bismo se pre nego što odemo u vojsku smestili u centru grada, negde oko Karakoja ili Takšima, mislili smo da bismo mogli više da radimo i više da zaradimo i da bismo vreme provodili zarađujući novac u masi ljudi na pločnicima, a ne na putevima i u autobusima.
Restoran Karliova bio je negdašnja mala grčka krčma na Tarlabašiju na Bejogluu, iza ulice Nevizade. Kadri Karliovali, konobar iz Bingola, koji je restoran preuzeo od vlasnika koji je napustio grad zajedno s Grcima proteranim za jednu noć 1964. godine od premijera Ismet-paše, došao je na ivicu bankrota pošto je petnaest godina vodio restoran tako što je u podne davao kuvana jela obližnjim krojačima, kujundžijama, sitnim zanatlijama na Bejogluu, a uveče služio rakiju i meze redovnim večernjim pijancima srednjeg staleža koji su išli na piće i u bioskop. Opasnost od zatvaranja nije dolazila samo od pornografskih filmova u bioskopima koji su s Bejoglua udaljavali mase srednjeg sloja, i političkog terora na ulicama. Naprasiti i škrti gazda hteo je da izbaci s posla jednog perača sudova dečjeg uzrasta za koga je verovao da je ukrao nešto iz kuhinje i sredovečnog konobara koji je podigao glas da ga zaštiti, na šta su četvorica zaposlenih, nezadovoljnih svojim poslom, iz solidarnosti raskrstila s njim i otišla. Kako je vlasnik restorana koji je od Mevlutovog oca kupovao kiselo mleko bio Kurd alevit i poznanik Ferhatove porodice, dvojica drugova su odlučila da do odlaska u armiju srede restoran ostarelog i umornog gazde. To bi za njih mogla biti dobra prilika.
Preselili su se u stari stan u koji je vlasnik restorana smeštao perače sudova dečjeg uzrasta, potrčkala dečjeg uzrasta i mlade kelnere, i koji je zbog otpuštenih s posla bio takoreći potpuno prazan. Ta trospratna grčka zgrada na Tarlabaši ju bila je u stvari projektovana pre osamdeset godina za jednu porodicu. Ali posle paljenja pravoslavnih crkava u blizini u događajima 6-7. septembra 1955. godine i pohare jevrejskih, grčkih i jermenskih radnji, srozala se zajedno s mahalom i gipsanim zidovima podelila na male stanove. Umesto pravog vlasnika s tapijom koji je sada živeo u Atini i koji nije mogao lako da dođe u Istanbul, kiriju za stanove je uzimao neki čovek iz Surmene koga Mevlut nijednom nije video.
U jednoj sobi s ležajem u stanu boravila su dvojica dečaka, svršenih osnovaca iz Mardina, koji su u restoranu prali sudove, jedan od četrnaest, drugi od šesnaest godina. Mevlut i Ferhat su izbacili ležajeve po drugim sobama i po sopstvenom nahođenju opremili po jednu sobu onim što su našli na raznim stranama. To će biti prva Mevlutova soba u kojoj će, em živeti odvojeno od porodice, em će živeti sam. Od jednog starinara na Čukurdžumi kupio je jedan rashodovani tronožac i s gazdinom dozvolom preneo iz restorana jednu stolicu. Pošto se restoran uveče zatvori oko ponoći, ponekad bi priređivali zakusku s peračima sudova (sir, koka-kola, leblebije, led, mnogo cigareta) i s njima dva-tri sata pili i zajedno se smejali. Od njih su saznali da se stara svađa u restoranu zapodela ne zbog lopovluka perača sudova, nego otuda što je na videlo izbila veza između dečka perača i gazde i što su se konobari koji imaju ležajeve u stanu žestoko naljutili i suprotstavili. Tražili su da im tu priču ispričaju još koji put. To je bio dobar početak da osete pritajenu mržnju prema svom vremešnom gazdi iz Bingola.
San dvojice dečaka iz Mardina bio je da se bave prodajom punjenih dagnji. Svi prodavci punjenih dagnji u Istanbulu i Turskoj bili su iz Mardina. Stalno su ponavljali da su posao punjenja dagnji učili od svih, iako Mardin ne izlazi na more, i to su objašnjavali time što su Mardinci dovitljivi i bistri.
„Ipak, sinko, svi prodavci đevreka u Istanbulu su iz Tokata, ali još nisam video nekoga da to objašnjava kao dokaz umešnosti Tokaćana!“ rekao je Ferhat kada mu je bilo dosadno od cvrkutavog mardinskog lokalpatriotizma tih dečaka. „Punjena dagnja i đevrek nisu isto“ odgovarala su deca. „Svi pekari su iz Rizea i ponose se time“, davao je drugi primer Mevlut. Na njega su imale uticaja nepouzdane priče i tračevi koje su ti momci, od njega mlađi sedam-osam godina koji su završili osnovnu školu i došli u Istanbul, neprestano pričali o gazdi i drugim konobarima, njihovo bučno i nemirno ponašanje, najčešće je verovao u ono što je od njih slušao o ulicama, Istanbulu i Turskoj:
U pozadini tako oštrih kritika države novinara Dželala Salika je američko-ruski rat i to što je gazda lista Milijet Jevrejin. Debeli čovek koji u uglu Aga džamije prodaje balone od pene na duvanje koga svi Istanbulci poznaju po tome kako kaže „leteći balon“, naravno, bio je policajac u civilu. Ali njegov osnovni zadatak bio je da prikrije dvojicu policajaca u civilu u suprotnom uglu ulice, od kojih je jedan čistač cipela, a drugi Arnautin, prodavac iznutrica. Ostaci pilava s kokošijim mesom i kokošije supe, koje konobari u mlečnom restoranu „Hunkjar“ tik do bioskopa „Saraj“ vrate u kuhinju, nisu se bacali u smeće, nego su se u alumini jumskim lavorima provlačili kroz toplu vodu i ispirali, da bi se od njih ponovo pravili dodaci pilavu ili specijaliteta od pilećih grudi i služili gostu. U pozadini toga što je horda ljudi iz Surmene, koji su zavladali kućama negdašnjih Grka s tapijama koji su izbegli u Atinu, izdavala većinu tih kuća menadžerima bordela, ležali su odlični odnosi između njihovih vlasnika i policijske stanice Bejoglu. Uskoro će CIA specijalnim avionom poslati u Teheran ajatolaha Homeinija da smiri narodni ustanak koji je ovih dana počeo. Uskoro će doći do vojnog udara i general Tajar, komandant Prve armije, biće proglašen za predsednika.
„Ama lažete“, rekao je jednom Ferhat.
„Ma kakvi, brate. Kada je komandant prve armije dolazio u javnu kuću u ulici Siraselviler br. 66, tamo je bio jedan naš zemljak iz Mardina. Odatle znam.“
„Naš veliki general Tajar je postao komandant istanbulske armije, zašto bi on išao u bordel? Svodnici bi mu doveli na vrata najdivniju ženu koju poželi.“
„Brate, paša se verovatno plaši svoje žene, naš drug iz Mardina ga je svojim očima video na broju 66… Ti ne veruješ, nipodaštavaš Mardince, ali da jednom dođeš u Mardin, udahneš tamošnji vazduh, popiješ vodu, budeš naš gost, više ne bi poželeo da odeš iz Mardina.“
Ferhat, koji bi se ponekad razbesneo, pitao bi: „Kada je Mardin tako sjajno mesto, zašto ste ga napustili i došli čak do Istanbula?“, na šta su se momci perači sudova smejali kao da je to neka šala.
„Mi smo iz sela. Došli smo u Istanbul, a da nismo ni svratili u Mardin“, rekao je ozbiljno jedan od njih te večeri. „U Istanbulu nema nikoga ko bi nam pomogao osim Mardinaca… Mi im tako eto zahvaljujemo.“
Ponekad bi Ferhat prekorevao te simpatične dečake perače sudova i grdio ih govoreći: „Em ste Kurdi, em vam je društvena svest ravna nuli. Hajde u sobu i lezite“, i oni bi otišli.
Ferhat. Ako pažljivo pratite ovu priču, sigurno ste shvatili da se čovek ne može lako da naljuti na Mevluta, ali ja jesam. Jednog dana mu je otac došao u restoran, a njega nije bilo; kada sam ga pitao gde je, Mustafa-efendija mi je ispričao da je Mevlut otišao na Korkutovu svadbu. Kada sam čuo da se Mevlut opet spetljao s Vuralovima, kojima su ruke uprljane krvlju tolikih mladića, pomislio sam da to više neću moći lako da svarim. Otrčao sam kući pre nego što je došao da se ne bih svađao u restoranu pred konobarima i gostima. Kada sam kod kuće na Mevlutovom licu ugledao nevin izraz, prošla me je polovina besa. „Na svadbi si Korkutu dao pare“, rekao sam.
„Shvatio sam, moj otac je dolazio u restoran“, rekao je Mevlut dižući glavu sa smese za bozu koju je pripremao za veće. „Je li bio ožalošćen, moj otac? Šta misliš, zašto je tebe obavestio da sam išao na svadbu?“
„Mislim da je ostao sam. Želi da se vratiš kući.“
„Želi da se posvađam s tobom i da ostanem u Istanbulu sam, bez prijatelja, kao on. Da idem?“
„Ne idi.“
„Kada dođe do politike, na kraju sam uvek ja kriv“, reče Mevlut. „Ne razumem sada sve to. Zaljubio sam se. Stalno mislim na nju.“
„Na koga?“
Mevlut je najpre ćutao, a zatim progovorio: „Večeras ću ti ispričati.“
Ali pre nego što se kasno uveče našao s Ferhatom u spavaonici konobara i perača sudova i seo da popriča uz rakiju, Mevlut je morao da radi ceo dan. U jednom običnom danu u zimu 1979. godine, Mevlut je najpre išao na Tepebaši i kupovao sirovu bozu iz kamioneta boza džijske radnje „Vefa“ koja već dve godine ostavlja bozu u mahalama prodavaca, zatim se vraćao kući i pripremao bozu koju će uveče prodavati dodajući u nju šećer i stalno misleći na pismo koje će da napiše Rajihi, a od dvanaest do tri sata je išao u restoran Karliova i radio kao konobar. Između tri i šest sati je starim mušterijama i trima restoranima sličnim Karliovi ostavljao kiselo mleko s kajmakom, a potom išao kući i malo spavao misleći na pismo koje će napisati Rajihi. U sedam sati je ponovo išao u restoran Karliova.
Pošto bi tri sata tu radio, znači taman kada bi počinjale svađe između pijanih, srditih, nestrpljivih i džangrizavih ljudi, Mevlut bi skidao kecelju i izlazio na hladne i mračne ulice da prodaje bozu. Nije se žalio na taj rad na kraju dana, jer su ga čekale mušterije ljubitelji boze, jer je voleo da noću sam hoda ulicama i zbog toga što je od prodaje boze zarađivao više nego od kelnerisanja i prodaje mleka zajedno.
Uz to je oduševljenje večernjom kupovinom boze od uličnog prodavca nasuprot stagniranju prodaje kiselog mleka bilo sve rasprostranjenije. U tome je bilo uticaja oružanih nacionalističko-komunističkih sukoba po ulicama. Porodicama koje su već strahovale da subotom izađu na ulicu mnogo se više sviđalo da s prozora gledaju bozadžiju na trotoaru i da, iščekujući ga, slušajući njegov dirljiv glas i pijući njegovu bozu zamišljaju stara dobra vremena. Iako je prodaja kiselog mleka postala teža, stari prodavci iz Bejšehira su zahvaljujući bozi još dobro zarađivali. Mevlut je u samoj bozadžinici „Vefa“ čuo da ima mnogo prodavaca i u mahalama u koje su ranije bozadžije retko svraćale, poput Balata, Kasimpaše, Gaziosmanpaše. Grad je noću ostajao naoružanim bandama s plakatima, psima, skupljačima kojima je posao bio da preturaju po kantama za smeće, a Mevlut se posle buke u restoranu i gužve na Bejogluu, silazeći niz jednu mračnu i tihu nizbrdicu iza Ferikoja, osećao kao u svojoj kući, u svom svetu. Ponekad bi se grane nekog golog drveta, premda nije bilo nikakvog vetra, same od sebe pomakle, učinila bi mu se poznatom politička parola ispisana na nekoj presahloj česmi na kojoj je mermer, slavina, sve bilo izlomljeno, dok bi sova koja bi se oglasila s malenog groblja pozadi džamije izazivala u njemu jezu. Tada bi Me vlut viknuo „Bozaaa“ ka beskonačnim starim vremenima. Katkad bi ovlaš pogledao kroz razmaknute zavese neke omanje kuće i zamišljao kako će u budućnosti i sam živeti s Rajihom u jednoj takvoj kući, snevajući o predstojećim lepim vremenima.
Ferhat. „Ako je devojka – Rajiha beše, je li tako? – odista u četrnaestoj godini, još je vrlo mlada“, rekao sam.
„Ali nećemo se smesta venčati“, odgovorio je Mevlut. „Ja ću najpre da idem u vojsku… Kada se vratim, ona će stasati za udaju.“
„Zašto bi jedna devojka, i to mnogo lepa, koju ti uopšte ne poznaješ, čekala da se vratiš iz vojske?“
„Razmišljao sam o tome i, imam dva odgovora“, reče Mevlut. „Prvo, ne mislim da je to što smo su nam se na svadbi sreli pogledi bila samo sudbina. Morala je to biti i njena namera. Zašto je otišla od svog stola prema ocu, baš kada sam ja bio tamo? Ako je i to slučajnost, po mom mišljenju, i Rajiha je sigurno kao i ja pomislila da taj susret, taj uhvaćeni pogled, ima neko naročito značenje.“
„Kako su vam se to susreli pogledi?“
„Pogledaš nekoga u oči i osetiš da ćeš s njim provesti čitav život…“
„Eto, piši o tom osećanju“, rekao je Ferhat. „Kako te je pogledala?“
„Nije pogledala preda se, kao krivac, kako bi učinile sve devojke kad sretnu muškarca… Pogledala me je dostojanstveno, pravo u oči.“
„A kako si ti pogledao nju? Pokaži, kako si je pogledao?“
Mevlut me je pogledao tako osećajno i tako iskrenog izraza, kao da je pred njim bila Rajiha, a ne ja, da me je to dirnulo.
„Ferhate, bolje ćeš ti napisati to pismo od mene. Tvoja pisma su imala uticaja čak i na devojke iz Evrope.“
„Dobro, ali moraš mi reći najpre šta si našao u toj devojci. Šta ti se kod nje sviđa?“
„Nemoj da Rajihu nazivaš tom devojkom. Volim sve kod nje.“
„U redu, reci nešto od toga…“
„Crne oči… Pogledali smo se iz velike blizine.“
„To ću napisati… Drugo… Znaš li još nešto?“
„Ne znam ništa više – nismo se još venčali…“ Mevlut je uzvratio sa smeškom.
„Da je sretneš na ulici, da li bi mogao da je prepoznaš?
„Iz daljine ne bih. Ali odmah bih je prepoznao po očima. Svi zapravo znaju koliko je ona lepa.“
„Ako svi znaju koliko je ta devojka lepa – neće je prepustiti tebi, htedoh da kažem, ali rekoh samo – imaš težak posao.“
„Učiniću sve za nju.“
„Ali ja pišem pismo.“
„Hoćeš li da napišeš to pismo, a da me ne vređaš?“
„Hoću. Ali neće moći s jednim pismom, to znaš.“
„Da donesem olovku i papir?“
„Stani da najpre porazgovaramo i razmislimo šta ćemo da napišemo.“
Nedugo zatim razgovor nam je ostao nedovršen, jer su na vrata ušla deca perači sudova iz Mardina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:11 am


16. KAKO SE PIŠE LJUBAVNO PISMO


ČAROBNE STRELE KOJE IZLEĆU IZ TVOJIH OČIJU


Bilo im je potrebno mnogo vremena da sastave prvo pismo Rajihi. Kada su napisali to prvo pismo, februara 1979. godine, na ulici na Nišantašu ubijen je Dželal Salik, čuveni kolumnista lista Milijet, a u Teheran je avionom stigao ajatolah Homeini pošto je iranski šah napustio zemlju. Deca perači sudova iz Mardina, koja su ove događaje pretpostavila još pre nego što su se desili, pridruživala su se Mevlutovim i Ferhatovim noćnim razgovorima s hrabrošću koju su stekla od svojih predviđanja i davala ideje na temu ljubavnog pisma.
Ono što je razmenu ideja činilo otvorenom za svakoga bio je Mevlutov beskrajni optimizam. Nije se ljutio kada su terali šegu s njegovom ljubavlju, smeškao se. „Kupi joj ušećerenu jabuku na poklon“, ili „Nemoj da joj napišeš da si kelner, nego da radiš u prehrambenoj industriji“, ili „Napiši da je tvoj stric preuzeo vaš plac“. Kod takvih upadica Mevlut nikada nije bio neodlučan, već je, pošto se iskreno nasmeje, ozbiljno nastavljao da raspravlja o temi.
Posle višemesečnih diskusija, prosudili su da pisma treba da se zasnivaju na onome što Mevlut zna o Rajihi, a ne na njegovim fantazijama o ženama. Kako su oči bile jedino što je on o njoj znao, bilo je najlogičnije obrađivati tu temu u pismima.
„Dok noću idem mračnim ulicama, odjednom pred sobom vidim te oči“, rekao je jedne večeri Mevlut. „Tvoje oči“ zapisao je u konceptu pisma Ferhat, kome se ta rečenica mnogo dopala. Ferhat je u stvari rekao da ne treba da pominje hodanje po mračnim ulicama da je ne bi podsetio na prodavanje boze, ali Mevlut nije poslušao. Rajiha će jednog dana ionako saznati da je Mevlut bozadžija.
„Čarobne strele koje izleću iz tvojih očiju zabadaju mi se u srce i porobljavaju me“, napisao je Ferhat kao drugu rečenicu posle beskonačne neodlučnosti. „Magične“ je bila odviše knjiška reč, ali jedan od dečaka iz Mardina joj je dao legitimitet rekavši: „Kod nas se koristi ta reč.“ Dve nedelje su im bile potrebne da se odluče na te dve rečenice. Mevlut je noću, prodajući bozu, napamet ponavljao u sebi te dve rečenice i gubio strpljenje razmišljajući kakva treba da bude treća.
„Postao sam tvoj zarobljenik, otkako mi se tvoj pogled zario u srce prestao sam da mislim na bilo šta drugo osim na tebe.“ Bila je to rečenica oko koje su se i Mevlut i Ferhat odmah sporazumeli; trebalo je da Rajiha shvati zašto je susret njihovih pogleda učinio Mevluta zarobljenikom.
Jedne od noći u kojoj su pisali tu treću rečenicu, onaj opušteniji i vedriji od perača sudova iz Mardina je postavio pitanje: „Brate, ti stvarno po ceo dan misliš na tu devojku?“ Mevlut je na trenutak ostao nem, pa je pitanje obrazložio gotovo izvinjavajući se: „Na kraju krajeva, o čemu bi mislio kad si devojku video samo na tren?“
„Pa to i pišemo, glupane!“… reče Ferhat s nepotrebnom ljutnjom koja je štitila Mevluta. „Misli na njene oči…“
„Ma ne, brate, nemoj me pogrešno shvatiti, ja odobravam ljubav brata Mevluta, poštujem je, ali izvini što sam izneo ovu ideju, čini mi se da je čovek još zaljubljeniji ako devojku poznaje.“
„Kako to?“ upita Ferhat.
„Imamo jednog druga iz Mardina, radi gore u fabrici lekova „Edžzadžibaši“. Svaki dan na pakerskom odeljenju viđa jednu devojku svojih godina. Ona kao i druge devojke u pakeraju nosi plavu kecelju. Naš Mardinac i ta devojka svakodnevno rade osam sati jedno naspram drugog i uz to razgovaraju o onome što posao nalaže. Naš drugar isprva gaji čudna osećanja, hemija mu se kvari, odlazi u stacionar. Dakle, najpre i ne shvata da je zaljubljen u tu devojku. Ne može to da prihvati ni kao pomisao. Devojka nema lepe ni oči niti bilo šta. Ali se strahovito zaljubio samo što je devojku viđao i družio se s njom svaki dan. Je li to moguće?“
„I šta je posle bilo?“ upita Mevlut.
„Dali su je drugom. A on se ubio kada se vratio u Mardin.“
Mevlut se na trenutak preplašio da će doživeti istu sudbinu. U kojoj meri je Rajiha nameravala da im se pogledi susretnu? U noćima u kojima nije pio rakiju Mevlut je iskreno priznavao slučajnu prirodu njihovog susreta. Ali kada bi osetio ljubav iz dubine duše, govorio bi da je tako uzvišeno osećanje moguće samo ako Alah to hoće. A Ferhat je žarko želeo da Mevlut kaže da je u pogledu na tren bilo neke Rajihine namere. Tako su napisali rečenicu: „Pomislih, da nisi imala okrutnu nameru, ne bi mi značajnim pogledom mogla preseći put i ukrasti mi srce poput razbojnika.“
U rečenici je bilo lako reći Rajihi „ti“, dok na početku pisma nikako nisu mogli da odluče kako će joj se Mevlut obraćati. Jedne noći Ferhat je došao s knjigom Najlepša ljubavna pisma i primeri pisama. Povišenim glasom je čitao načine oslovljavanja koje je odabrao sa stranica knjige ne bi li ga uzeo za ozbiljno, ali se Mevlut stalno protivio. Nije mogao da se obraća Rajihi s „Gospođo“. A i „Poštovana gospodo“, „Mlada gospođice“ je bilo isto tako čudno. (Ipak je reč „mlada“ bila na mestu.) „Draga moja“, „Lepotice moja“, „Prijatelju moj“, „Anđele moj“, „Jedina moja“ – takve stvari je Mevlut smatrao prisnim. (Knjiga je bila puna opomena da prva pisma ne budu familijarna.) Te večeri je uzeo knjigu od Ferhata i počeo pažljivo da je čita. Iako su se Mevlu tu dopali uvodi kao što su „Ti, sanjiva pogleda“, „Ti, vragolastog pogleda“, „Ti, tajanstvenog pogleda“, pribojavao se da bi mogli biti pogrešno shvaćeni. Tek su posle više nedelja, kada su napisali devetnaest rečenica i završili pismo, odlučili da je najbolje obraćanje s „Ti, čežnjiva pogleda“.
Videvši da je knjiga koju je doneo inspirisala Mevluta, Ferhat je potražio nove. Pošto je obišao prašnjave magaci ne starih knjižara u ulici Babiali, koje su u provinciju slale knjige na omiljene teme kao što su narodna poezija, priče o pelivanima, islam i seks, šta treba da radimo prve bračne noći, Lejla i Medžnun, islamsko tumačenje snova, pronašao je šest pisanih vodiča za pisanje ljubavnih pisama i doneo ih svom drugu. Mevlut je dugo dugo gledao slike na papirnim koricama starih knjiga, poze plavookih, smeđokosih, bledolikih žena noktiju i usana obojenih u crveno i muškaraca s kravatama, nalik na one u američkim filmovima, brižljivo kuhinjskim nožem sekao mirisne požutele strane i kada je imao vremena, znači ako bi mogao da ostane sam ili ujutru pre nego što ode da prodaje kiselo mleko, ili uveče pošto se vrati iz prodaje boze, pažljivo čitao primere pisama i savete autora zaljubljenima.
Knjige koje su veoma mnogo ličile jedna na drugu imale su zajedničku strukturu: pisma su bila poređana prema situacijama u kojima bi se zaljubljeni mogli naći poput prvog susreta, pogleda, viđenja, sastanka, sreće, čežnje, rasprave. Mevlut je čitajući poslednje stranice tih knjiga, kako bi u pismima mogao da pronađe izraze i fraze koje može da upotrebi, saznao da svaka ljubavna priča neminovno mora da prođe kroz različite faze. On i Rajiha su još bili na početku. U nekim knjigama su zajedno s pismima koja će napisati zaljubljeni muškarac bili i devojčini odgovori na njih. U Mevlutovoj mašti oživljavali su različiti ljudi koji su preživljavali ljubavnu patnju, užitak u koketiranju, razočaranje. Dok je otkrivao tuđe živote kao da čita roman, poredio je svoju situaciju s ljudskim osećanjima tih ličnosti.
Druga tema koja mu je privlačila pažnju bile su ljubavi koje su se završile krahom, rastankom. Mevlut je iz tih knjiga naučio da na kraju „ljubavnih avantura koje se ne završe brakom“ strane mogu tražiti nazad ljubavna pisma koja su jedna drugoj pisale.
„Sačuvaj bože, ako bi stvari krenule rđavo i Rajiha zatraži natrag pisma koja bi meni pisala, dao bih joj“, rekao je jedne večeri posle druge čaše rakije. „Ali ja nikada neću tražiti nazad ono što ću joj napisati, to može da ostane kod Rajihe do sudnjeg dana.“
Na koricama jednog vodiča bio je naslikan jedan filmski par iz Evrope sa svežnjem pisama uvezanih ružičastom trakom na stolu tik ispred njih dok je vodio emotivnu i u isti mah žestoku ljubavnu raspravu. Mevlut je odlučio da se prihvati pisanja Rajihi onoliko pisama koliko ih je bilo u tom debelom svežnju, u najmanju ruku sto pedeset – dvesta. Shvatio je da hartija, miris, koverat i, naravno, poklon koji će uz njih poslati treba da zavedu Rajihu. Raspravljali su do jutra. Na primer, tokom čitave tužne jeseni do zore su istraživali gde da kupe i koji će miris ako ga nanesu biti bolji i isprobavali neke jeftine parfeme.
U danima kada su doneli odluku da će najsmisleniji poklon uz pismo biti đinđuva u obliku pravog oka, Mevluta je uspaničilo jedno drugo pismo. Kada mu je jedne večeri Sulejman uručio pismo od grube slamnate hartije stavljeno u državni koverat koje je išlo iz ruke u ruku, njegov sadržaj je bio poznat mnogima. Zbog odsluženja vojnog roka, država je u selu potražila Mevluta koji je bio prekinuo vezu s gimnazijom „Ataturk“.
U danima kada je Mevlut išao s Ferhatom u Sultanhamam i Kapali čaršiju da odabere đinđuvu i maramicu koje će poslati Rajihi, iz policijske stanice Bejoglu u restoran su došla dvojica policajaca u civilu i raspitivala se za njega. Iako nisu bili spremni, zaposleni u restoranu su rekli: „A, on? Vratio se u selo!“, kao što u takvim situacijama svi postupaju u Istanbulu.
„Trebaće im dva meseca da sada pošalju žandarme u selo i ustanove da nije ni tamo“, rekao je Kurd Kadri. „Oni tvojih godina što beže od vojske su ili uglađeni bogataški sinovi koji ne uspevaju da izdrže pritisak ili oni koji su se s dvadeset godina poslužili lukavstvom i počeli da zarađuju novac, pa ne mogu da ispuste dizgine puneći bisage. Koliko ti je godina, Mevlute?“
„Dvadeset dve.“
„Kao mazga si. Idi u vojsku. Gotovo je s ovim restoranom. I ono što zarađujete nisu pare. Plašiš li se armije, batina? Ne boj se, dobijaćeš pomalo batine, ali vojska je pravedna. Ako si poslušan, neće mnogo tući momka čistog lika kao što si ti.“
Mevlut je odlučio da odmah ode u vojsku. Sišao je do vojnog odseka Bejoglu u kvartu Dolmabahče i, dok je pokazivao pismo tamošnjem komandantu, drugi komandant, čiji čin nije mogao da utvrdi, blago ga je prekorio što se pojavio na pogrešnom mestu. Mevlut se uplašio, ali ga nije obuzeo užas. Kada je izašao na ulicu, osetio je da će se i posle vojske vratiti normalnom životu.
Pomislio je da će mu otac s radošću dočekati tu njegovu odluku. Otišao je na Kultepe i video ga. Izljubili su se i izmirili. Prazna kuća izgledala mu je još setnije i tužnije. Mevlut je tada spoznao koliko voli tu sobu u kojoj je proveo deset godina života. Otvorio je kuhinjski orman; stara kriva šerpa na polici, zarđali svećnjak i tupi nož i viljuška su ga duboko dirnuli. Sasušeni git na prozoru što gleda na Dutepe mirisao je u vlažnoj noći poput stare uspomene. Ali prepao se da će noć provesti tu s ocem.
„Ideš li kod strica?“ upitao ga je otac.
„Ne, uopšte ih ne viđam“, odgovorio je Mevlut znajući da otac zna da to nije tačno. Da je to ranije bilo, ne bi odmah mogao da izgovori jednu tako smelu laž o nekoj tako osetljivoj temi i pronašao bi odgovor koji bi oca malo rastužio, ali koji ne bi bio lažan. Na vratima je učinio ono što je radio od praznika do praznika: poljubio je iz poštovanja oca u ruku.
„U vojsci ćeš napokon postati čovek!“ rekao je Mustafa-efendija ispraćajući sina.
Zašto je otac u poslednjem trenutku izrekao tu rečenicu koja je trebalo da ga omalovaži i slomi mu srce? Dok je išao s Kultepea prema autobuskoj stanici, Mevlutu su oči bile vlažne kako zbog toga tako i zbog dima lignita.
Kada je posle tri nedelje otišao u vojni odsek na Bešiktašu, saznao je da će obuku imati u Burduru. Na trenutak je zaboravio gde je Burdur i savladala ga je panika.
„Brate, ništa ne brini, iz Harema svake večeri polaze četiri autobusa za Burdur“, rekao je neupadljiviji od momčića iz Mardina i nabrojao nazive firmi. „Najbolji je Gazanfer Bilge“, reče i nastavi: „Kako je to lepo. Ideš u vojsku, a u srcu ti je ime tvoje drage i u mislima njene oči. Ako imaš voljenu kojoj pišeš pisma, vojska će ti vrlo lako proći, brate… Otkud znam? Jedan naš drug iz Mardina…“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:11 am



17. MEVLUTOVI VOJNIČKI DANI


JE LI OVO OVDE TVOJA KUĆA?


Mevlut je služeći vojni rok koji je trajao blizu dve godine naučio tako mnogo stvari o provincijskim gradovima, vojsci, o tome kako prebivati, a ne skretati pažnju među drugim muškarcima i u masi da je davao za pravo izreci da se ne može biti „čovek“ dok se ne ode u vojsku. Čak je počeo da istu tu misao iskazuje na malo drukčiji način: „Ne može se postati čovek, a da se ne ode u vojsku.“ U suštini, u vojsci je tek otkrio bit i krhkost ponajviše sopstvenog tela i muškosti.
Mevlut ranije, dakle pre nego što je postao čovek, nije pravio razliku između svog tela, duha i misli, nazivajući sve to svojim „ja“. A u vojsci je još kod prvog pregleda shvatio da neće moći u potpunosti da poseduje svoje telo, i da će čak i ako ga prepusti komandantima, barem moći da spasi duh i da će zahvaljujući tome moći da ima sopstvene misli i vizije. Kod čuvenog prvog pregleda na kome će vojske biti oslobođeni jadnici koji su bolesni, a toga nisu svesni (tuberkulozni prodavci, kratkovidi radnici, gluve jorgandžije) i bogati dovitljivci koji u stvari nisu bolesni, ali podmićuju doktore i tako izbegavaju vojsku, jedan stari lekar je videvši da se Mevlut stidi, rekao: „Skini odeću, sinko, ovo je vojna jedinica, svi smo muškarci.“
Mevlut je imao poverenja u tog slatkorečivog doktora i svukao se, misleći da će odmah biti pregledan. Ugurali su ga, međutim, u red s drugim besposlenim i siromašnim muškarcima koji su na sebi imali samo gaće kao i on. Nisu dozvoljavali nikome da negde sa strane ostavi atletsku majicu i pantalone zbog krađe. Poput vernika što ulaze u džamiju, ljudi u redu su uzeli u ruke svoje cipele sastavivši ih đon o đon i čekali držeći na rukama presavijene komade odeće na čijem vrhu je bio stavljen izveštaj s pregleda koji će lekari koji ga obavljaju potpisati i zapečatiti.
Pošto je dva sata čekao u hladnom hodniku u redu koji uopšte nije napredovao, Mevlut je saznao da u ordinaciji nema više doktora. Nije bilo ni jasno kakav je to pregled; neki su govorili da je pregled vida, da će oni koji se vešto pretvaraju da su kratkovidi biti spaseni vojske, a neki su preteći kazivali da „kada doktor dođe neće nam pregledati oči nego dupeta, a pederi će biti izdvojeni bez mogućnosti da služe vojsku“. Mevlut se tako prepao opasnosti da drugi bace pogled pa čak i upere prst na njegovo najintimnije mesto ili da bude izdvojen u stranu kao peder (ovaj drugi strah će mu se tokom čitavog vojnog roka povremeno vraćati), da je zaboravio stid od svoje nagote i počeo da priča s drugim golim muškarcima u redu. Saznao je da je većina došla sa sela kao i on, da živi u bespravno podignutim naseljima i da svi, čak i najjadniji i najgluplji imaju neku „vezu“ kojom se ponosito hvale. I sam se setio gospodina Hadži Hamita koji nije ni imao pojma da je on otišao u vojsku i saopštio hvaleći se da ima vrlo čvrstu vezu koja treba da obezbedi da mu bude ugodno u vojsci.
Tako je od prvog dana pojmio da će ga stalno pominjanje da ima vezu zaštititi od agresivnosti i podrugljivosti drugih redova. Jednom je brkajliji poput sebe u redu (dobro da sam pustio brkove, mislio je Mevlut) objašnjavao da Hadži Hamita Vurala svi poznaju, da je veoma pravedan i da je čovek koji voli da pomogne i čini dobra dela, da je komandant povikao: „Tišina!“ Svi su zaćutali tresući se. „Ne pričajte kao žene u hamamu. Ne smejte se. Budite dostojanstveni. Ovo je vojska. Ne kikoćite se kao cure.“
Mevlut se polubudan u autobusu za Burdur stalno pri sećao tog trenutka u bolnici. Neki su kada je komandant došao pokrili golotinju odećom i cipelama, neki drugi su se pravili da su ga se strašno uplašili i još više smejali čim je otišao. Mevlut je znao da će moći da se slaže s ta dva tipa ljudi, ali je strahovao da će se u vojsci osećati vrlo otuđenim i usamljenim ako su svi takvi.
Ali sve do završetka obuke i polaganja zakletve nije uspeo da nađe vremena ni da se oseća usamljenim ni otuđenim. Svaki dan je dva-tri sata trčao pevajući zajedno s četom, preskakao prepone, pravio gimnastičke pokrete nalik na one na koje ih je terao Ćoravi Kerim u gimnaziji i učio posao stotinama puta salutirajući stvarnim ili zamišljenim vojnicima.
Batine od komandanta, koje je više puta u strahu prizivao pre nego što je otišao u vojsku, tri dana otkako je stupio u garnizon pretvorile su se u nešto obično, što se često ponavljalo pred Mevlutovim očima. Uprkos tolikim opomenama starijeg vodnika, jedan glupan je pogrešno držao kapu i dobijao zbog toga šamare; jedan drugi tupan je krivio prste prilikom salutiranja, pa je dobijao pljusku; drugi je tokom obuke po hiljaditi put mešao levu i desnu stranu, zbog čega je slušao komandantove omalovažavajuće psovke i ujedno izazivao smeh cele desetine dok je ležao na zemlji i sto puta radio trbušnjake.
Dok su uveče pili čaj, Emre Šašmaz iz Antalije je primetio: „Brate, da mi je neko pričao ne bih verovao koliko u ovoj zemlji ima glupih i neukih ljudi.“ Imao je radnju za prodaju rezervnih delova za automobile i, kako je bio ozbiljan, Mevlut je prema njemu osećao poštovanje. „I dalje ne mogu da shvatim kako su neki toliko tupavi. Oni se ni batinama ne mogu opametiti.“
„Brate, dobijaju li oni toliko batina što su toliko glupi ili su toliko glupi od toga što dobijaju toliko batina, to je prava tema o kojoj treba da raspravljamo“, odbrusio je Ahmet iz Ankare. I on je imao galanterijski dućan. Mevlut je razumeo da treba da bude vlasnik najmanje jedne radnje da bi mogao da dâ generalni sud o glupacima. U suštini mu nije prijalo mudrovanje tih odabranih s kojima je bio slučajno u istoj desetini. Ćaknuti komandir četvrte čete je jednog vojnika iz Dijarbakira koga je nervirao (u vojsci su bile zabranjene reči Kurd i alevit) toliko mučio da se jadni soldat dok je izdržavao kaznu u ćeliji obesio kaišem. Mevlut se naljutio na sopstvenike malih dućana jer ih nije ražalostilo to samoubistvo kao njega i što su vojnika koji je komandira uzimao za ozbiljno i ubio se nazvali „šašavim“. Kao i većina redova, i sam je povremeno pomišljao na samoubistvo, da bi potom, kao i svi, uspevao da napravi neki vic i sve zaboravi. Kada su istih dana u podne dvojica dućandžija, Emre i Ahmet, veselo izlazili iz kantine, naleteli su na majora kome u tom momentu nisu bile sve koze na broju. Mevlut je ćutke i s uživanjem gledao kako dobijaju po dva šamara od pretpostavljenog po svojim dobro izbrijanim obrazima zbog toga što su im nepropisno stajale kape.
„Kada odslužim vojsku, naći ću onog pedera majora i oterati ga u mesto rođenja“, rekao je Ahmet iz Ankare dok su uveče pili čaj.
„Ma mene baš briga, brate, zar u vojsci ima logike“, dodao je Emre iz Antalije.
Mevlut je osetio respekt prema političkoj dovitljivosti i zrelosti Antalijca koji je brzo zaboravio šamar. Ali „U vojsci nema logike“ nije bila njegova nego komandirska parola. U situacijama kada su postavljali pitanje logike naređenja koja su izdavali, komandanti bi se razbesneli: „Ako treba, dva vikenda ću da vas kažnjavam, a da nema nikakvog razloga i logike, sve ću da vas nateram da se vučete po blatu, život ću da vam uništim“, vikali su i sprovodili u delo to što su govorili.
Posle nekoliko dana Mevlut je dobio svoj prvi šamar i odmah prosudio da batine nisu toliko opasna stvar koliko je on to u svojoj uobrazilji preuveličavao. Kako ništa nije imalo da se radi, desetina upućena da čisti krug skupila je sve što je bilo bačenih šibica, opušaka i suvog lišća. Svi su se bili raštrkali i u nekom ćošku pušili, kada se pred njima stvorio jedan komandir, kao džin, koji je povikao: „Šta je bre ovo?“ (Mevlut još nije uspevao da prepozna čin po prugama na epoletama.) Postrojio je desetinu i svojom ručerdom svakom od deset vojnika udario po jedan šamar. Mevluta je strašno zabolelo, ali je bio zadovoljan, jer je ne praveći od toga problem prebrodio ono čega se toliko plašio – svoje prve batine. Visoki Nazmi iz Nazilija, koji je bio ispred desetine, od siline udarca je poleteo i izgledalo je da će ubiti čoveka od besa. Mevlut je poželeo da ga uteši: „Pusti, brate“, rekao mu je, „vidi, marim li ja, bilo pa prošlo.“
„Pa tebe i nije udario jako kao mene“, reče Nazilijac ljutito. „Imaš lepo lice kao žena, eto zato je to.“
Mevlut je pomislio da bi to moglo biti tačno.
„Bilo ono lepo, ružno, zgodno, neobično, vojska ne pravi razliku. Svakoga dovede u red“, rekao je drugi.
„Oni s istoka, crnomanjasti, mračnog pogleda, više dobijaju batine, gospodo, ne zavaravajte se.“
Mevlut se nije uključivao u diskusiju o batinama. Ubedio je sebe da šamar koji je dobio nije nešto što bi mu vređalo ponos, jer nije proistekao iz njegove greške.
Ali posle dva dana, u jednoj „nedisciplinovanoj“ situaciji, dok je išao zamišljen (koliko li je prošlo otkako je Sulejman dostavio Rajihi pismo?) i raskopčane uniforme, zaustavio ga je jedan potporučnik. Dlanom i nadlanicom je udario Mevlutu dva brza šamara. I još je rekao „glupane“. „Je li ovo ovde tvoja kuća, iz koje si čete?“ Nastavio je i ne saslušavši Mevlutov odgovor.
Lako je za dvadeset meseci vojnog roka dobio još batina i šamara, to je Mevlutu najviše slomilo srce. Smatrao je da je potporučnik u pravu. Da, tada nije obratio pažnju ni na kapu, ni na pozdrav ni na način hoda, jer je mislio na Rajihu.
Te noći Mevlut je pre svih otišao na spavanje, pokrio se jorganom do glave i s tugom razmišljao o svom životu. Sada je svakako želeo da bude u stanu na Tarlabašiju zajedno s Ferhatom i dečacima iz Mardina, ali ni to nije u stvari bila njegova kuća. Potporučnik je, izgleda, na to ciljao kada je pitao „Je li ovo ovde tvoja kuća“. Jedino što mu je kao kuća padalo na pamet bila je udžerica na Kultepeu u kojoj je zamišljao da njegov otac sada drema gledajući sam televiziju, a ni na to još nije imao tapiju.
Ujutru je nasumice otvarao neki od vodiča za pisanje pisama koje je krio ispod džempera na dnu ormana, minut -dva čitao jednu stranicu koja će mu tokom dana angažovati maštu i s onim što mu je ostalo u glavi tokom nesnosne obuke i beskonačnih trčanja smišljao reči pisama koje će pisati Rajihi. Učio je napamet lepe reči koje je smišljao poput političkih osuđenika koji u zatvoru pišu pesme bez papira i olovke, da bi ih vikendima kada izađe u grad brižljivo pisao i slao poštom na Dutepe.
Bila je velika sreća da uopšte ne svraćajući u kafee i bioskope u koje su išli svi vojnici sedne za sto u jednom uglu međugradske autobuske stanice i da Rajihi piše pisma. Mevlut se ponekad osećao kao pesnik.
Kada je završio četvoromesečnu obuku, naučio je da koristi pešadijsku pušku G3, da raportira (malo bolje od svih), salutira, ne skreće na sebe pažnju, da se povinuje naređenjima (koliko i svi), da se snalazi i da slaže i bude dvoličan gde treba (malo manje od svih).
Nije mogao da prosudi da li mu ne polazi za rukom da neke stvari uradi dobro zbog neumešnosti ili zbog sopstvenih moralnih problema. „Gledajte u mene, ja sada idem i vratiću se za pola sata, a četa će nastaviti da vežba bez pauze“, govorio je komandir. „U redu?“
„Razumem!“ vikala je ćela četa.
Ali čim bi se komandir izgubio iza ugla žute zgrade štaba, polovina čete bi odmah legla ne zemlju i počinjala da puši i ćereta. Polovina preostale polovine je nastavljala s vežbanjem sve dok se ne uveri da se komandir neće iznenada vratiti, a druga polovina se pravila da nastavlja (Mevlut je bio jedan od ovih poslednjih). Pošto su terali šegu s onima koji su verujući u obuku iskreno nastavljali, pa čak i zbog toga što su ih uz komešanje i pitanje „Jesi li lud?“ gurali, na kraju niko nije izvršavao komandirovo naređenje. Zašto je sve to bilo potrebno?
Dok su jedne večeri pili čaj, trećeg meseca vojnog roka, Mevlut je skupio hrabrost i postavio to filozofsko-etičko pitanje vlasnicima dućana.
„Ti si stvarno mnogo naivan, Mevlute“, rekao je Antalijac.
„Ili si folirant koji se većma pravi naivan“, dodao je Ankaranin.
„Da sam kao oni imao makar malu radnju, ja bih sigurno završio gimnaziju i fakultet i služio vojsku kao oficir“, razmišljao je Mevlut. Uviđao je da i ako bi se izdvojio od ovih dućandžija prema kojima nije osećao poštovanje, opet bi mu među drugim drugovima koje bi našao pripala samo uloga „glupog dečka dobrog lica koga šalju da donese čaj“. Opet bi svojom kapom držao posude za čaj sa slomljenom drškom.
Žrebom je izvukao tenkovsku brigadu u Karsu. Bilo je i srećnika koji su izvukli zapad, pa čak i Istanbul. Pričalo se i da je to izvlačenje namešteno. Ali Mevlut nije osetio ni zavist ni bes, niti se sekirao što će provesti šesnaest meseci na istoku, u najhladnijem i najsiromašnijem gradu Turske na ruskoj granici.
U jednom danu je otišao u Kars promenivši autobus u Ankari i ne svraćajući čak ni u Istanbul. U julu 1980. godine Kars je bio krajnje bedan grad s pedeset hiljada stanovnika. Dok je s koferom u ruci išao s autobuske stanice u garnizon u samom centru grada, opazio je da su ulice prekrivene levičarskim političkim parolama i setio se da je potpise ispod nekih viđao na zidovima na Kultepeu.
Vojni garnizon se Mevlutu učinio mirnim i spokojnim. Vojnici u gradu, izuzev onih u službi nacionalne bezbednosti, bili su van političkih borbi. Ponekad je žandarmerija pravila racije u stočarskim selima i farmama proizvođača sira da bi uhvatili militantne levičare, ali ti žandarmerijski odredi su bili daleko.
Na pitanje komandira tokom jutarnje smotre u prvom mesecu od dolaska u grad rekao je da je u civilistvu radio kao konobar. Tako je počeo da radi u restoranu Doma armije. To ga je držalo podalje od čuvanja straže na hladnoći i nasumičnih i nesuvislih naređenja dosadnih komandira u četi. Imao je napokon vremena da dok niko ne gleda za malim stolom u spavaonici i za stolovima restorana Doma armije piše Rajihi pisma. Slušao je na radiju anadolske narodne pesme i melodiju tipa „nihavend“ Erola Sajana koju je pevala Emel Sajin „Onaj prvi pogled koji ispuni srce ne zaboravlja se“ i punio stranice. Većina vojnika koji su ostajali u komandi i spavaonicama kao „pisari“, „bojadžije“, „mehaničari“ i koji su izgledali kao da nešto rade, imali su u skrivenom džepu mali tranzistor. Mevlut je nadahnut narodnim pesmama Anadolije, kombinovanim sa muzičkim ukusom koji se te godine razvio, napisao mnogo pisama svojoj dragani počinjući ih s „koketna pogleda“, „oka poput srne“, „koja gledaš čežnjivo“, „crnooka“, „čežnjiva pogleda“, dražesna pogleda“, „prodorna pogleda“, „magična pogleda“.
Što ih je više pisao, sve više mu se činilo da Rajihu poznaje još od detinjstva i da imaju zajedničku duhovnu prošlost. Kao da je u svakom pismu reč po reč i rečenicu po rečenicu uspostavljao bliskost između sebe i nje i osećao da će u budućem životu doživeti to o čemu je maštao.
Potkraj leta, dok se u kuhinji raspravljao s jednim kuvarem zbog nekog tanjira s jelom od patlidžana i mesa, što je naljutilo kapetana, jer je bilo hladno, neko ga je uhvatio za ruku i povukao. Bio je to neko ogroman kao džin pa se Mevlut u trenutku prestravio.
„Majko moja, pa to si ti, Mohini“, rekao je potom.
Dva drugara su se zagrlila i izljubila.
„Narod oslabi u vojsci i postane kost i koža, a ti si se ugojio.“
„Radim kao konobar u Domu armije“, uzvratio je Mevlut. „Udebljao sam se u kuhinji kao mačka u mesari.“
„A ja radim u frizerskom salonu u Domu armije.“
Mohini beše došao u Kars pre dve nedelje. Nije uspeo da završi gimnaziju, pa ga je otac dao za šegrta u jednu žensku frizernicu, tako da je bilo izvesno da će postati frizer. Naravno da je bilo lako u Domu armije farbati kosu u plavo oficirskim ženama. Ali kada bi on i Mevlut dobijali izlaz u grad i gledali fudbalsku utakmicu u čajdžinici preko puta hotela Azija, Mohini je počeo da se žali.
Mohini. Moj posao u frizernici Doma armije u suštini nije bio težak. Jedini problem predstavljale su finese u ukazivanju pažnje svakoj ženi prema činu njenog muža: napraviti najlepšu frizuru i reći najprijatnije reci kratkonogoj ženi komandanta našeg garnizona generala Turguta, a malo manje suvonjavoj ženi generala ispod njega, potrošiti manje vremena i truda na žene majora – vodeći računa o rangu majora – sve to me je učinilo nervnim bolesnikom. Ispričao sam Mevlutu kako sam jednog dana onako malo želeo da pohvalim tamnosmeđu kosu lepe žene jednog mladog oficira, na šta su me sve, počev od žene generala Turguta, strahovito ponizile i smoždile.
Pažljiva supruga našeg majora bi rekla: „Kako si napravio boju kose ženi generala Turguta, e nek moja boja bude svetlija.“ Znao bih ko gde igra karte, ko kog dana prima goste, gde se zajednički gleda koja serija i iz koje pekare će se poručiti kakve gurabije. Pevao sam na rođendanima dece nekih od njih, bivao mađioničar, išao u kupovinu za gospođe kojima nije prijalo da izlaze van zidova garnizona, pomagao kod zadataka iz matematike kćeri jedne druge.
„A šta se ti, kao, razumeš u matematiku, čoveče, Mohini?“ rekao je neotesano Mevlut koji me je prekinuo u pola reči. „Ili tucaš generalovu ćerku?“
„Sram te bilo, Mevlute… U vojsci su ti se iskrvarili i jezik i duh. Svi vojnici koji izađu iz štaba i u Domu armije nađu neki lagodan posao, koji trpe grdnje i omalovažavanja dok rade kao posluga u generalskim kućama uveče u četi da bi spasili ponos govore: „Večeras ću da jebem generalovu ćerku.“ Veruješ li ti tim izmišljotinama?… Osim toga, general Turgut je pravedan vojnik koji uopšte ne zaslužuje te ružne reci. On me uvek štiti od zla i razmaženosti svoje žene. U redu?“
To su bile najpoštenije reci koje je čuo od nekog vojnika za vreme odsluženja vojnog roka. Mevlut se postideo. „General jeste u suštini dobar čovek“, rekao je. „Izvini. Dođi da te poljubim i ne ljuti se.“
Čim je to izgovorio, shvatio je ono što je i od samog sebe krio: od poslednjeg puta kada ga je video u gimnaziji do tada, Mohini je postao feminiziran, ispostavilo se da je pritajeni homoseksualac. Da li je on toga bio svestan? Da li je trebalo da Mevlut pokaže da je primetio? Na trenutak su se ukipljeni i bez reči pogledali u oči.
General Turgut je brzo saznao da su vojnik frizer njegove žene i vojnik konobar u restoranu školski drugovi. Tako je Mevlut počeo da odlazi u generalovu kuću zbog specijalnih zadataka. Ponekad bi farbao kuhinjski orman, ponekad se s decom igrao zaprežnih kola i vozara (u Karsu su umesto taksija postojala zaprežna kola). Komandiru čete i upravniku Doma armije dato je na znanje da će Mevlut nekih dana ići generalovoj kući radi priprema za prijem koji će prirediti, što je za kratko vreme uzdiglo Mevluta na nivo „generalovog štićenika“, što je u svačijim očima bio najviši stupanj. On je uživao gledajući kako se ogovaranjem taj novi i poštovani status brzo proširio, najpre u četi, a potom i u celom garnizonu. Oni koji su kada bi ga videli govorili „Šta ima novo, ti s bebi-facom?“, koji bi ga iz čista mira saleteli i vređali kao da je peder, najpre su prestali sa svojim pošalicama. Potporučnici su počeli da se prema Mevlutu ponašaju pažljivo kao prema bogataškom sinu koji je greškom dopao Karsa. A neki su ga molili da od generalove žene izvuče tajni datum manevara koji će se održati na ruskoj granici. Od tada ni čvrgu nisu udarili Mevlutu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:12 am



18. VOJNI UDAR


GROBLJE U INDUSTRIJSKOJ ZONI


Manevri, čiji je tajni datum izazivao znatiželju, nisu mogli da budu izvedeni, jer je u noći 12. septembra izbio još jedan vojni puč. Da je nešto vanredno posredi Mevlut je shvatio po potpuno praznim gradskim ulicama, iza zidova. Vojska je objavila vanredno stanje u čitavoj Turskoj i zabranu izlaska na ulice. Tokom dana je pratio televizijska saopštenja naciji generala Evrena. Činilo mu se da je to što su ulice, koje su bile pune seljaka, zanatlija, nezaposlenih, uplašenih građana i policajaca u civilu, sada bile prazne, košmar u njegovoj glavi. Uveče je general Turgut okupio ceo garnizon i saopštio da su nepromišljeni političari koji se staraju samo za svoje interese i glasove doveli zemlju na rub provalije, ali da su rđavi dani prošli, da oružane snage koje su jedini i stvarni gospodari zemlje neće dozvoliti da Turska potone i da će biti kažnjeni svi teroristi i političari separatisti. Dugo je govorio o zastavi, o krvi palili boraca kojom je obojena i Ataturku.
Kada je posle nedelju dana saopštenjem emitovanim preko televizije objavljeno da je general Turgut predsednik opštine Kars, Mevlut i Mohini su pošli u zgradu opštine koja je bila udaljena deset minuta od garnizona. General je izjutra ostajao u garnizonu i komandovao operacijama izvođenim protiv komunista u svetlu informacija koje su stizale od dostavljača i nacionalne obaveštajne službe, a pre ručka je svojim džipom prelazio u opštinu smeštenu u jednu staru rusku zgradu. Ponekad je taj put prelazio zajedno s obezbeđenjem, radosno slušao reči zahvalnosti vlasnika radnji koji su izlazili preda nj u uverenju koliko je dobar državni udar, davao željnima da mu poljube ruku i sam čitao pisma koja su mu davana čim bi stigao u štab. Važan posao generala, kao predsednika opštine i komandanta vanrednog stanja u oblasti i garnizona, bio je da pošto malo preispita dojave o zloupotrebama i korupciji preda osumnjičene vojnom tužiocu. A tužilac je s lakoćom pokretao postupak, jer je, kao i general, postupao po logici da će biti oslobođeni optužbe, ako su nevini, i pretio hapseći odmah sve protiv kojih je pokrenut postupak.
Vojnici nisu mnogo maltretirali bogataše koji su činili zloupotrebe. A politički prestupnici, komunisti koje su najčešće zvali „teroristima“ mučeni su batinanjem po tabanima. Krici koje su ispuštali mladići, koje je policija izvodila iz sklepanih kućica po kojima je vršila racije, dok su podvrgavani mučenju na saslušanju, čuli su se u garnizonu ako bi vetar duvao s te strane, a Mevlut, koji je ćutke išao ka Domu armije bi s osećanjem krivice gledao u zemlju.
Posle Nove godine na jednoj jutarnjoj smotri, novi potporučnik je pomenuo Mevlutovo ime.
„Mevlut Karataš, Konja, na zapovest, komandiru“, ustao je i povikao Mevlut. Salutirao je i stao mirno.
„Konjanine, dođi do mene“, naredio je potporučnik.
„Ovaj nije čuo da sam ja generalov štićenik“, pomislio je Mevlut. Iako u životu nikada nije otišao u Konju, kako je Bejšehir administrativno pripadao Konji, svaki dan su mu govorili Konjanine te Konjanine. To je Mevlutu išlo na živce, ali nikada nije pokazivao.
„Konjanine, primi moje saučešće, otac ti je umro u Istanbulu“, rekao je novi potporučnik. „Idi u četu, nek ti kapetan da odsustvo.“
Mevlutu su dali nedelju dana odsustva. Dok je na stanici čekao da krene autobus za Istanbul, popio je čašu rakije. U autobusu koji se truckao očni kapci su mu spontano padali s nekom čudnom težinom. Padao je u san u kojem je čuo očeve prekore što nije uspeo da stigne na sahranu i zbog drugih krivica u životu.
Otac mu beše umro u snu. Komšije su ušle i našle ga mrtvog posle dva dana. Prazan krevet bio je sav u neredu, kao da je otac na brzinu izašao iz kuće. Kuća je za Mevlutove vojničke oči izgledala neuredna i jadna. Ali osetio je onaj jedinstveni miris kakav nigde nije osetio: bio je to miris njegovog oca, Mevlutovog sopstvenog tela, njihovog daha, prašine, šporeta, čorbi koje su se na njemu kuvale tokom dvadeset godina, prljavog veša, starih stvari, njihovih života. Mevlut je mislio da će ostati satima u sobi, sećati se oca i plakati, ali tuga ga je tako teško pritisla da je izleteo napolje.
Sahrana Mustafa-efendije obavljena je dva sata posle Mevlutovog dolaska na Kultepe, za vreme popodnevne molitve u džamiji Hadži Hamita Vurala na Dutepeu. Mevlut beše sa sobom poneo civilno odelo, ali ga nije obukao. Oni koji su ga tužno gledali nasmešili su se videvši ga u vojničkoj uniformi za izlazak u grad ne bi li ga utešili.
Mevlut je na leđima nosio tabut do grobnog mesta. Nabacao je lopate zemlje preko očevog tela. U momentu je pomislio da će zaplakati, ali se okliznuo i samo što nije pao u raku. Na sahrani je bilo četrdesetak ljudi. Sulejman je zagrlio Mevluta. Seli su na jedan drugi grob. Po grobnim pločama Mevlut je video da je groblje u Industrijskoj zoni pečalbarsko groblje. Čitajući rasejano natpise, shvatio je da na groblju na kome su sahranjeni pokojnici sa svih brda i koje se zato brzo uvećavalo, nije bilo nijedne osobe rođene u Istanbulu. Većina ovde sahranjenih bila je rođena u Sivasu, Erzindžanu, Erzurumu i Gumušhaneu.
Sa majstorom za nadgrobne spomenike na izlazu dogovorio se bez pogađanja da se napravi spomenik srednje visine. Inspirisan natpisima koje je netom čitao, napisao je na papiru i dao kamenorescu: Mustafa Karataš (1927-1981). Dženetpinar, Bejšehir. Mlekadžija/Bozadžija. Fatiha njegovoj duši.[14]
Bio je svestan da ga vojnička uniforma čini simpatičnim i ujedno vrednim poštovanja. Kada su se vratili u mahalu, izašli su u čaršiju Dutepe i uputili se u kafane i dućane. Mevlut je osetio koliko je vezan za sve te ljude koji su ga grlili i koji su se čvrsto držali Kultepea i Dutepea. Ali je sa zapre pašćenjem spoznao da mu u srcu obitava i gnev blizak mržnji prema njima, pa čak i prema stricu i njegovim sinovima. Teško se savladavao da im iz čista mira ne opsuje sve po spisku kao svi u vojsci.
Za večerom je tetka svima za stolom pričala koliko Mevlutu lepo stoji vojnička uniforma. Šteta što mu majka nije mogla da dođe iz sela i vidi sina kako izgleda. Iako je toliko bio znatiželjan, Mevlut nije pitao za Rajihu za tri-četiri minuta u kojima je ostao u kuhinji nasamo sa Sulejmanom. Zajedno sa ostalima gledao je televiziju i ćutke jeo piletinu s krompirom.
Zamišljao je da uveče napiše Rajihi pismo na klimavom stolu. Ali kada se vratio na Kultepe i ušao u kuću, to trošno mesto u koje njegov otac više neće kročiti učinilo mu se toliko žalosnim da je legao na krevet i zaplakao. Dugo, dugo je plakao ne mogavši da dokuči da li plače za ocem ili zbog svoje usamljenosti u životu. Zaspao je u vojničkom odelu.
Ujutru je svukao uniformu i obukao civilnu odeću koju je stavio u kofer skoro pre godinu dana. Otišao je na Bejoglu, u restoran Karliova. Ali atmosfera tamo nije bila prijateljska. I Ferhat je posle njega otišao u vojsku, većina kelnera se promenila; stari su bili zauzeti podnevnim gostima. Tako je Mevlut izašao ne uspevši da doživi „Povratak u Karliovu“ o čemu je maštao dok je u vojsci bio na straži i ubijao vreme.
Krenuo je ka bioskopu Eljazar, udaljenom deset minuta. Ulazeći unutra, ovaj put se uopšte nije postideo muškaraca u predvorju. Prošao je kroz masu muškog sveta držeći glavu uspravno i gledajući mnoge u oči.
Spustio se na sedište, zadovoljan što se oslobodio pogleda drugih, i što će u mraku ostati sam s nevaljalim ženama na platnu, što će biti samo oko koje netremice gleda. Odmah je osetio da su mu razgovori puni psovki muškaraca u vojsci i beda njihovih duša promenili način gledanja na žene na filmskom platnu. Sada se osećao grubljim, ali normalnijim. Neko je glasno napravio neku neukusnu šalu u vezi s filmom i odgovorio dvosmisleno na reči jednog glumca, i on je konačno mogao da prsne u smeh zajedno s masom. Između dva filma upalila su se svetla i Mevlut je, osmotrivši, video da su oko njega muškarci koje je i ranije često viđao, kratko ošišani kao i on, vojnici na odsustvu kao i on. Gledao je tri filma u bioskopu od početka do kraja. Izašao je dok je trajala nova erotska scena, s jedenjem grožđa, u nemačkom filmu koji je počeo da gleda od sredine. Vratio se kući i masturbirao do večeri.
Uveče je bio umoran od osećanja krivice i usamljenosti, pa je otišao na Dutepe stričevoj kući.
„Ne brini, sve je u redu“, rekao mu je Sulejman kada su ostali sami. „Rajiha s ushićenjem čita tvoja pisma. Kako si naučio da pišeš tako lepa pisma? Hoćeš li jednog dana da ih pišeš i za mene?“
„Hoće li mi Rajiha odgovoriti?“
„Želi, ali ne piše… Otac joj se mnogo ljuti na tako nešto. Kada su poslednji put došli – bilo je to pre vojnog udara – video sam izbliza koliko kćeri vole oca. Primili smo ih u ovoj našoj novoj sobi.“
Sulejman je otvorio vrata sobe u kojoj su nedelju dana boravili Krivovrati Abdurahman i njegove dve kćeri kad su došli iz sela. Upalio je svetio i pokazao sobu poput kustosa u muzeju. Mevlut je ugledao dva kreveta u sobi.
Sulejman je razumeo šta Mevluta brine. „Otac mi je spavao u ovom, a devojke prvu noć zajedno u ovom krevetu, ali nisu mogle da stanu. Za Rajihu smo uveče prostirali postelju na podu.“
Mevlut je na trenutak postiđeno pogledao mesto gde je bio prostrt Rajihin krevet. Na podu u kući Sulejmanovih su bile pločice i tepih.
I Vediha je saznala za pisma i obradovala se tome. Ona nije bila prisna s Mevlutom da bi s njim podelila to da zna za pisma i da bude poštonoša, ali se prijatno osmehivala kada bi ga god videla. Mevlut je iz toga zaključivao da je Vediha na njegovoj strani i mnogo se radovao.
Uz to, snaha Vediha je bila zaista veoma lepa. Mevlut se malo poigrao s njenim prvim sinom Bozkurtom, koji je rođen u danima kada je radio u restoranu Karliova, i drugim sinom Turanom, koji se rodio dok je bio u vojsci. Vediha se još više prolepšala posle rođenja drugog sina i postala zrela i privlačna. Na Mevluta je uticala ljubav koju je pokazivala prema sinovima i osećao sličnu nežnost, u najmanju ruku pažnju starije sestre koju mu je ukazivala, što mu se dopadalo. Povrh toga, razmišljao je da je Rajiha lepa bar koliko Vediha, pa čak i lepša od nje.
Većinu vremena u Istanbulu proveo je pišući Rajihi nova pisma. Posle vojnog udara, Istanbul se promenio. Opet su izbrisani i očišćeni svi politički natpisi na zidovima, udaljeni putujući prodavci s glavnih ulica i trgova, zatvorene javne kuće na Bejogluu, s ulica počišćeni prevaranti koji prodaju švercovani viski i američke cigarete. I saobraćaj je bio bolji. Više niko nije mogao da staje gde je hteo. Mevlut je neke od tih promena smatrao pozitivnim, ali se na neki čudan način osećao tuđincem u gradu. Možda je to zbog toga što nemam posao, mislio je.
„Zamoliću te nešto, ali nemoj me pogrešno shvatiti“, rekao je sutradan uveče Sulejmanu. Otac mu više nije bio tu i svake večeri je komotno odlazio stričevoj kući.
„Ja tebe nikada nisam pogrešno razumeo, Mevlute“, odvratio je Sulejman. „Ali ti si uvek pogrešno shvatao to kako sam ja tebe dobro razumeo.“
„Možeš li da mi nađeš jednu njenu sliku?“
„Rajihinu? Ne mogu.“
„Zašto?“
„Ona je mlađa sestra moje snahe.“
„Da imam sliku pisao bih joj još lepša pisma.“
„Veruj mi, Mevlute, čovek ne može napisati bolja od ovih tvojih.“
Sa Sulejmanovom pomoći izdao je kuću na Kultepeu jednom bliskom rođaku Vuralovih. Mevlut je odustao od pravljenja ugovora pošto je Sulejman rekao: „Čovek je poznat, zar ćeš da plaćaš porez, nema potrebe!“ Ionako nije bio jedini naslednik kuće koja nije imala čak ni tapiju, nego su to bile njegova majka i sestre. Nije hteo da čačka ta pitanja.
Pre nego što je izdao kuću, skupio je očeva odela i košulje čiji mu je miris dopro do nozdrva dok ih je smeštao u kofer. Legao je sklupčan na krevet, ali nije plakao. Osećao je neku ozlojeđenost prema svetu, nekakav gnev. Shvatio je da se neće vraćati na Kultepe i u tu kuću kada odsluži vojsku. Ali kada je došlo vreme da krene u Kars, pobunio se s nekim trzajem koji je došao iz dubine. Nije želeo ni da obuče uniformu ni da odsluži preostali vojni rok. Gnušao se i komandanata i svih onih hvalisavaca. Sa strahom je spoznao kako su neki od njih postali dezerteri. Obukao je vojničku uniformu i krenuo na put.
Za svojih poslednjih meseci u Karsu napisao je Rajihi četrdeset sedam pisama. Imao je na pretek vremena: ušao je u odred vojnika koji je komandant uzeo k sebi u opštinu. Kontrolisao je kantinu kojom je rukovodila opština i malu čajdžinicu i ujedno bio lični konobar generala Turguta u opštini. To je bio lak posao, pošto se general nije tu hranio zbog odsustva bezbednosti i preterane pedantnosti. Mevlut je sam kuvao generalov čaj, sam kuvao kafu s jednom kockom šećera, ostavljajući je da dva puta izbije pena, svojom rukom mu je davao gazirano piće. General je jednom najpre pred Mevluta stavio zemičku koju je kupio u pekari, a drugi put gurabije koje su stigle iz opštine i naučio ga na šta treba da obrati pažnju.
„Probaj prvo ti malo ovo… Da nas ne otruju ovi u opštini.“
Želeo je da piše Rajihi šta sve doživljava u vojsci, ali svaki put se toga pribojavao i sastavljao joj poetičnije rečenice s još pogleda oštrog poput noža, još magičnih očiju. Mevlut je do poslednjeg dana svoga vojnog roka, koji nikako nije dolazio, a i kada je došao nikako nije prolazio, pisao ta pisma.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:12 am



19. MEVLUT I RAJIHA


TEŠKO JE OTETI DEVOJKU


Mevlut, koji je završio vojni rok 17. marta 1982. godine, stigao je u Istanbul prvim autobusom iz Karsa. Iznajmio je drugi sprat jedne stare grčke kuće na Tarlabašiju, dve ulice ispod spavaonice restorana Karliova. Počeo je da radi kao konobar u jednom običnom restoranu. Na buvljaku u Ulici Čukurdžuma kupio je jedan sto (nije se klimao), od starinara koje je obilazio od vrata do vrata, četiri stolice od kojih su dve bile iste i, s naročitim trudom, veliki krevet s drvenim uzglavljem. Na drvenom uzglavlju starog pohabanog kreveta bile su izrezbarene ptice i cveće. Počeo je da namešta sobu obloženu linoleumom, sanjajući srećno gnezdo u kome će jednoga dana živeti spokojno s Rajihom.
Jedne večeri, početkom aprila, Mevlut je u stričevoj kući video Abdurahman-efendiju. U isti mah se sedeći u čelu stola sa salvetom oko vrata nalivao rakijom i veselo igrao s unucima Bozkurtom i Turanom. Mevlutu je bilo jasno da je došao sam iz sela, bez kćeri. Kod kuće opet nije bio stric Hasan koji je poslednjih godina svake večeri izlazio iz kuće pod izgovorom da ide na molitvu i koji je odlazio u bakalnicu i čekao kupce gledajući sam televiziju. S poštovanjem je pozdravio budućeg tasta, a i Abdurahman-efendija njega; ali Mevluta nije čak ni primetio.
Korkut i Abdurahman-efendija su žučno zapodeli razgovor o bankarima. Mevlut je među mnogim čuo imena bankara Hadžija, bankara Iba. Ako nećeš da ti novac pri inflaciji od sto posto bude obezvređen, treba da ga povučeš iz banke koja daje vrlo nisku kamatu i da ga uložiš kod tih bankara što liče na piljare koji su tek pristigli sa sela. Svi su davali vrlo visoke kamate, ali koliko im je verovati?
Abdurahman-efendija je već tada iskapio treću čašu i pripovedao da je svaka njegova kći svetska lepotica i da ih on veoma dobro školuje u selu. Kada je Vediha povela sinove da ih stavi da spavaju rekavši „Aman, oče, dosta je“, i on je krenuo za njima.
„Ti idi i čekaj me u kafani“, rekao je Sulejman kada su ostali sami za stolom.
„Šta opet mutite?“ upitala je tetka Safije. „Ne petljajte se u politiku pa činite kakve hoćete gluposti. Treba vas ženiti.“
Mevlut je preko televizije, u kafeu, saznao da su zaratile Argentina i Engleska. Zadivljeno je gledao engleski nosač aviona i ratne brodove kad ga je našao Sulejman.
„Abdurahman-efendija je uzeo novac od jednog bankara i došao u Istanbul da ga uloži kod jednog još goreg bankara. Ne možemo da dokučimo ima li novca, da li je to tačno. A uz to kaže da ima „jedan dobar posao!“
„Kakav dobar posao?“
„Ima navodno neki čovek koji prosi Rajihu“, odgovorio je Sulejman. „Jedan od seoskih bankara. Čovek je ranije bio prodavac čaja. Stvar je ozbiljna. Pohlepni Krivovrati očas će dati kćer bankaru. On ti ne sluša ništa. Moraš da otmeš svoju Rajihu, Mevlute.“
„Stvarno? Svega ti, Sulejmane, pomozi mi da otmem Rajihu.“
„Misliš da je lako oteti devojku?“ upitao je Sulejman. „Napravićeš grešku, neko će biti ubijen, doći će do krvne osvete, narod će se godinama međusobno ubijati i uz to se hvaliti čašću. Možeš li da preuzmeš odgovornost za to?“
„Ja sam primoran“, uzvratio je Mevlut.
„Da, primoran si“, potvrdio je Sulejman. „Ali da niko ne pomisli da si cicija. Šta ćeš da daš za jednu devojku za koju bi toliki bogataši dali bogatstvo – osim maramice?“
Posle pet dana našli su se na istom mestu, Sulejman je preko televizije gledao Engleze koji su preuzeli Foklandska ostrva, a Mevlut je izvadio papir iz džepa i stavio ga na sto.
„Uzmi i pogledaj“, rekao je ponosno. „Nek bude tvoje.“
„Šta je to?“ upita Sulejman. „Aha, potvrda od muhtara za tvoju kuću. Daj da vidim. U stvari, na njoj je i ime mog oca. Zajedno su ogradili plac. Zašto si je doneo? Nemoj se igrati ovim papirom samo da se praviš važan. Ako jednog dana budu davali tapije za tu padinu, dobićeš je na osnovu njega.“
„Daj to Krivovratom Abdurahmanu…“ reče Mevlut. „Reci njenom ocu da njegovu ćerku niko ne voli koliko ja.“
„Reći ću mu, ali stavi to u džep“, posavetova ga Sulejman.
„Nisam ovo doneo da se pravim važan, nego zbilja“, nastavi Mevlut.
Kada se sutradan ujutru Mevlut otreznio, najpre je pogledao u džep sakoa. Nije mogao da bude pametan da li da bude zadovoljan ili tužan što je kod njega ostao dokument koji su njegov otac i stric Hasan dobili od muhtara pre petnaest godina.
„Zahvali snahi Vedihi i nama, važi?“ rekao je Sulejman posle deset dana. „Zbog tebe je otišla čak u selo. Da vidimo da li će sve biti kao što ti želiš. Poruči mi jednu rakiju.“
Vediha beše odvela u selo svoja dva sina, trogodišnjeg Bozkurta i dvogodišnjeg Turana. Mevlut je smatrao da će deci biti dosadno u blatnjavom selu bez tekuće vode, u koje su otišli prvi put i u kome svaki čas nestaje struje i da će se odmah vratiti, ali desilo se upravo suprotno. Mevlut je dva puta sedmično nestrpljivo odlazio na Dutepe noseći se mišlju da se snaha Vediha konačno vratila iz sela, ali tamo nije zaticao nikoga osim polumračne tihe kuće i tetke Salije.
„Očito da je snajka radost ove kuće, ali nismo toga svesni“, rekla je tetka Safije Mevlutu, koji je jednom prilikom svratio kasno uveče. „Otkako je Vediha otišla, ni Korkut ne dolazi nekih večeri. Ni Sulejmana nema kod kuće. Ima čorbe od sočiva, da ti je podgrejem? Gledaćemo televiziju. Vidiš li ti, Kašteli je pobegao i svi bankari su propali. Imaš li novca kod nekog bankara?“
„Otkud meni pare, tetka Safije?“
„Ne sekiraj se… Nikada u životu ne brini za novac, jednog dana ćeš, kako-tako, zaraditi koliko želiš. Sreća ne ide s parama. Vidi koliko Korkut zarađuje, ali su on i Vediha svaki dan kao pas i mačka… Žao mi je vala Bozkurta i Turana koji ne vide ništa drugo osim svađe. Šta ćemo… Daće bog da to tvoje bude dobro.“
„Šta to moje?“ upita Mevlut. Okrenuo je glavu od televizora, srce mu se ubrzalo, ali tetka Safije ništa nije prozborila.
Posle tri dana, Sulejman mu je saopštio da ima lepe vesti. „Snaja Vediha se vratila iz sela. Rajiha je veoma zaljubljena u tebe, dragi moje Mevlute. Zahvaljujući tvojim pismima. Uopšte neće onog bankara za koga otac želi da je uda. Bankar je formalno propao, ali je novcem svojih klijenata kupio dolare i zlato koje je negde zakopao. Kada se ta oluja stiša i novine zaborave temu, on će izvaditi novac iz dvorišta u kome ga je zakopao i živeti s Rajihom kao kralj dok se pohlepni tikvani budu baktali po sudovima. Ponudio je Krivovratom džak para. Ako dobije dozvolu od njenog oca, odmah će napraviti zvanično venčanje i ostati u Nemačkoj s Rajihom dok se bura ne stiša. Propali podli bankar, nekadašnji prodavac čaja, sad uči nemački negde gde se krije i traži od Rajihe da nauči nemački toliko da u Nemačkoj kupuje u mesari koja ne prodaje svinjsko meso.“
„Nitkov, podlac“, reče Mevlut. „Ako ne uspem da otmem Rajihu, ubiću ga.“
„Nema potrebe da ikoga ubiješ. Ja ću da uzmem svoj kamionet, otići ćemo u selo i oteti Rajihu“, uzvratio je Sulejman. „Ja ću za tebe sve da sredim.“
Mevlut je zagrlio i poljubio brata od strica. Tokom noći nije mogao da spava od uzbuđenja.
Kada su se ponovo sastali, Sulejman je sve bio udesio: u četvrtak posle večernjeg ezana, Rajiha će sa zavežljajem doći u dvorište iza kuće.
„Hajdemo odmah na put“, reče Mevlut.
„Sedi na stolicu, sinko. Našim kamionetom put traje samo jedan dan.“
„Može da pada kiša, vreme je poplava… A osim toga, treba da izvršimo i pripreme u Bejšehiru.“
„Nema potrebe za pripremama. Dok se bude smrkavalo, naći ćeš devojku koja te čeka u stražnjem dvorištu njenog Krivovratog oca. Ja ću vas kamionetom odvesti u Akšehir i ostaviti na železničkoj stanici. Vas dvoje, ti i Rajiha, doći ćete vozom, ja ću se vratiti sam, da njen otac ne posumnja u mene.“
Čak i to što je Sulejman rekao „ti i Rajiha“ bilo je dovoljno da Mevluta opije od sreće. Još ranije je uzeo odsustvo tamo gde je radio i produžio ga za nedelju dana „zbog jednog porodičnog problema“. Gazda je gunđao kada je treće nedelje zatražio neplaćeno odsustvo. Mevlut je na to rekao: „Onda me otpusti!“
Posao u običnom restoranu kao što je bio taj, mogao je da nađe kad poželi. Imao je na umu i posao sa sladoledom. Upoznao je bio jednog prodavca voljnog da mu počev od meseca ramazana iznajmi tricikl i opremu za sladoled.
Sredio je stan; trudeći se da se stavi na Rajihino mesto, zamislio je kakvu će videti kuću i na šta će obratiti pažnju kada uđe na vrata. Da li da kupi neki prekrivač za krevet ili je o tome trebalo Rajiha da odluči? Kad god bi u kući pomislio na Rajihu, razmišljao je da će ga videti u gaćama, atletskoj majici i košulji, a tu bliskost je priželjkivao i ujedno je se stideo.
Sulejman. Sve sam sredio – mog starijeg brata, Vedihu, majku. Uzeo sam kamionet i rekao im da me neće biti dan-dva. Uveče poslednjeg dana povukao sam ustranu našeg gospodina mladoženju koji je leteo od sreće.
„Mevlute, momče, sad s tobom razgovaram kao neko s devojčine strane, a ne kao tvoj najbolji prijatelj i brat od strica. Dobro me slušaj. Rajihi još nije osamnaest godina. Ako joj se otac mnogo razbesni i kaže „Neću oprostiti otmičaru svoje kćeri“ i ako za tobom pošalje žandarme, ti ćeš se sakriti dok ona ne napuni osamnaest godina, ali nećeš moći da se venčaš njome. Ali daj mi reč da ćeš na kraju, pre ili kasnije sklopiti s Rajihom građanski brak.“
„Časna reč“, izusti Mevlut. „Venčaću se s njom i pred imamom.“
Dok su ujutru putovali kamionetom, Mevlut je bio vrlo raspoložen, zbijao je šale, znatiželjno gledao svaku fabriku i most koje bi ugledao i govorio „Stisni gas, brže“. Pričao je i pričao. Posle nekog vremena glas mu je utihnuo.
„Šta je bilo, mali, plašiš li se što ćeš oteti curu? Ulazim u Afjon. Ako noćas budemo spavali u kamionetu, policija će posumnjati i odvešće nas u stanicu. Video sam ovde jedan jeftin hotel, ja ti plaćam, važi?“
Ispod hotela Nezahat bio je restoran u kojem se služilo piće. Sedeli smo u toku noći, ja sam dovršavao drugu čašu, kad gle, Mevlut opet priča o mučenju u vojsci. Nisam mogao da se suzdržim.
„Slušaj, ja sam Turčin, ne dam reč da se kaže za moju armiju, u redu?“ rekao sam. „Da, može biti da se preteralo u mučenju, batinanju, hapšenjima sto hiljada ljudi, ali ja sam zadovoljan vojnim udarom. Vidi, nije samo Istanbul, cela zemlja se stišala, zidovi su potpuno čisti, nema više levice i desnice, zločina, najzad se saobraćaj u Istanbulu odvija nesmetano, zatvoreni su bordeli, s ulica su počišćeni prostitutke, komunisti, prodavci marlbora, crnoberzijanci, mafijaši, krijumčari, makroi, prodavci. Nemoj sad da se uvrediš, prihvati da ulična prodaja u ovoj zemlji nema budućnost, dragi moj Mevlute. Čovek je na najlepšem i najskupljem mestu u gradu platio kiriju, trudio se i otvorio lepu piljaru, a ti ćeš da se namestiš na pločnik ispred njegovih vrata i prodaješ krompir i paradajz koje si doneo iz sela… Je li to pravedno? Vojska je u sve to uvela red i disciplinu. Da je Ataturk poživeo, posle fesa i kapice zabranio bi ulično prodavanje u celoj Turskoj počev od Istanbula. Toga nema u Evropi.“
„Upravo suprotno“, uzvrati Mevlut. „Kada je jednom došao iz Ankare, Ataturku su se istanbulske ulice učinile isuviše tihim i…“
„Povrh toga, ako mu naša armija skine toljagu s leđa, ovaj narod biva zaveden ili komunistima ili trči verskim fanaticima. Tu su i Kurdi koji hoće da kroje kartu. A šta tvoj Ferhat radi, vidiš li ti?“
„Ne znam.“
„Taj Ferhat je stvarno nitkov.“
„On mi je prijatelj.“
„Ako je tako, dragi Mevlute, ne vozim te u Bejšehir, pa da vidimo kako ćeš da ugrabiš curu.“
„Nemoj, Sulejmane“, ustuknuo je Mevlut.
„Momak, pazi, ja tebi sređujem da bez po muke dođeš do devojke lepe kao ruža, lepotice nad lepoticama. Čeka te sa zavežljajem u ruci u bašti kao što želiš. I to nije sve, vozim te kao sluga kamionetom specijalno sedam stotina kilometara čak do devojčinog sela da je otmeš. Ja plaćam benzin. Ja sam platio hotel u kom si večeras i rakiju koju piješ. A ti, ni jedan jedini put, čak ni iz šale ne kažeš ’U pravu si, Sulejmane, Ferhat je zao. Ti si ispravan, Sulejmane’ to nikako ne kažeš. Ako si toliko pametan i iznad mene kao kad smo bili deca, zašto dolaziš i moliš da ti pomognem?“
„Oprosti, Sulejmane“, molio je Mevlut.
„Kaži još jednom.“
„Sulejmane, oprosti.“
„Oprostiću, ali moram da čujem opravdanje.“
„Moje jedino opravdanje jeste da se bojim.“
„Slušaj, nema čega da se plašiš. Kada se ispostavi da je Rajiha pobegla… oni će, naravno, potrčati prema našem selu. A vi ćete se popeti na planinu. Možda će tek da bi se reklo opaliti iz puške. Ne boj se, ja ću vas s druge strane planine čekati u kamionetu. Rajiha će sesti pozadi da me ne vidi i ne prepozna. Jednom se u Istanbulu vozila u njemu, ali devojka je, one ne prave razliku među vozilima. Naravno, o meni nema razgovora. Ti misli šta ćeš da radiš kada posle bekstva i povratka u Istanbul ostaneš sam u sobi s devojkom i toga se plaši. U životu nisi spavao ni s jednom ženom, zar ne, Mevlute, a?“
„Ne, Sulejmane, ne plašim se ja toga, nego da će devojka odustati i da neće doći.“
Sutradan ujutru najpre smo pogledali železničku stanicu u Akšehiru. Odatle smo za tri sata kroz blatnjave planinske puteve doprli do našeg sela. lako je želeo da vidi majku, Mevlut nije želeo da privlači pažnju, plašeći se da se stvar ne upropasti, tako da čak nismo ni svratili. Poizdalje smo se primakli selu Gumušdere i privukli kući Krivovratog Abdurahman-efendije i njegovom dvorištu sa srušenim zidom. Vratili smo se nazad. Malo sam odvezao kamionet i povukao se ukraj puta.
„Malo ima do večernje molitve i smrkavanja“, rekao sam. „Nema čega da se pribojavaš. Srećno, Mevlute.“
„Bog bio zadovoljan tobom, Sulejmane“, rekao mi je on. „Moli se za mene.“
Izašao sam s njim iz kamioneta. Zagrlili smo se… Umalo da mi poteku stiže. S ljubavlju sam gledao za njim dok je zemljanim putem išao prema selu, želeći da do kraja života bude srećan. Nedugo zatim će svakako saznati da mu je sudbina drugačija. Odvezao sam kamionet na mesto gde ćemo se sastati misleći šta će da uradi. Da sam Mevlutu želeo zlo, da sam mu podvaljivao kao što neki od vas misle, ja mu ne bih vratio dokument za kuću na Kultepeu koji mi je dao kada je u Istanbulu jedne noći pijan tražio da mu sredim za Rajihu, zar ne? Ta kuća za koju sam našao kirajdžiju je sve Mevlutovo bogatstvo. Ne računam njegovu majku i starije sestre u selu. I one su u stvari naslednice pokojnog strica Mustafe, ali ja se ne mešam.
Dok je Mevlut bio u srednjoj školi, pre izlaska na važan ispit osećao bi na čelu i licu da mu srce bije kao vatra. Dok je sada išao ka selu Gumušdere, takvo mnogo intenzivnije osećanje mu je obuhvatilo čitavo telo.
Na bregu odmah izvan sela naišao je na groblje. Zašao je medu spomenike i seo na ivicu jednog groba. Gledajući stari, mahovinom obrasli, ali kitnjasti i tajanstveni spomenik, pomislio je na svoj život. „Bože, nek Rajiha dođe, molim te da dođe“, ponavljao je. Želeo je da moli čitajući molitvu, ali nijedna od molitvi koje je znao nije mu čestito padala na pamet. „Ako Rajiha dođe, naučiću napamet Kuran Časni i postati hafiz. Sve molitve ću da čitam kao vodu“, rekao je samom sebi. Istrajno i snažno se molio osećajući se malim i jadnim Alahovim robom. Beše čuo da vredi biti istrajan u molitvi.
Nedugo posle smrkavanja Mevlut se primakao srušenom zidu. Stražnji prozor bele kuće Abdurahman-efendije bio je mračan. Stigao je deset minuta ranije. Dok je čekao da se upali lampa kao znak, osetio se kao da je na početku svog života, baš kao prvog dana kada je pre trinaest godina došao iz sela s ocem u Istanbul.
Onda su zalajali psi i prozor na kući se jednom osvetlio i jednom zacrnio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:12 am




IV DEO


(jun 1982. – mart 1994)



„Bivao je potresen kada je u spoljnom svetu nalazio tragove onoga što je do tada mislio da je obična i samosvojna bolest njegove glave.“

Džejms Džojs, Portret umetnika u mladosti[15]





1. VENČANJE MEVLUTA I RAJIHE


SAMO NAS SMRT MOŽE RASTAVITI


Sulejman. Šta mislite, kada je Mevlut shvatio da devojka koju je oteo nije lepa Samiha, s čijim se pogledom jednom susreo na venčanju moga starijeg brata, nego njena starija sestra Rajiha koja nije bila lepa? Čim se u mraku u bašti na selu sreo s Rajihom? Ili kada joj je ugledao lice dok su zajedno trčali po brdima i dolinama? Da li je to spoznao kada je seo do mene u kamionet? Pitao sam ga u kamionetu „Je li nešto rđavo“ i „Ćutiš ko zaliven“ da bih to dokučio. Ali Mevlut nije odavao glasa.
Dok je sišavši iz voza prelazio brodom zajedno s mnogobrojnim svetom od Hajdarpaše do Karakoja, u Mevlutovoj glavi nisu bili brak i venčanje nego to što će na kraju on i Rajiha ostati sami u jednoj sobi. Smatrao je detinjastim to što Rajiha obraća pažnju na kretanje preko mosta Galata, na beli brodski dim, a iz glave nikako nije mogao da izbaci da će malo kasnije ući u kuću i tamo ostati nasamo.
Kada je ključem koji je čuvao u džepu poput dragulja otvorio vrata stana na Tarlabašiju, Mevlut je osetio da se za tri dana u kojima je otišao u selo i vratio se stan pretvorio u neko drugo mesto: stan koji je bio takoreći prohladan početkom juna sada je na letnjoj žezi bio preterano zagrejan, stari linoleum na podu odavao je mešavinu mirisa jeftine plastike, voska i kanapa. Spolja je dopirala vreva sveta i saobraćaja na Bejogluu i Tarlabašiju koju je Mevlut uvek voleo.
Rajiha. „Imamo divnu kuću“, rekla sam. „Ali treba je malo provetriti.“ Kada nisam uspela da okrenem zasun i otvorim prozor, Mevlut je dotrčao i pokazao mi kako radi gvozdena zapinjača. Odmah sam uvidela da će se stan ako se dobro opere praškom i vodom i očisti paučina iščistiti od nesanice, strahova i đavola u Mevlutovoj mašti. Čim smo izašli na ulicu da kupimo arapski sapun, plastičnu kofu i otirač za noge, oslobodili smo se napetosti što ćemo ostati sami u kući i opustili se. Predveče smo šetali od zabačenih ulica Tarlabašija do Riblje pijace i ujedno razgledali izloge, ulazili u radnje, gledali rafove i kupovali. Kupili smo sunđere za kuhinju, žicu, četke i deterdžente i čim smo se vratili kući odmah se dali u veliko spremanje. Toliko smo se predali poslu da smo zaboravili na stid koji smo osećali od ostajanja nasamo u stanu.
Predveče sam bila sva u znoju. Mevlut mi je pokazao kako da šibicom upalim bojler, kako se otvara plinska boca, koja slavina se odvrće za toplu vodu. Popeli smo se na stolicu da bismo zavukli upaljenu šibicu kroz mračni otvor bojlera. Mevlut me je posavetovao da dok se kupam malo odškrinem prozorčić s mat staklom koji gleda na mračni prostor stambene zgrade.
„Ako ovoliko otvoriš, em će zatrovani vazduh izaći napolje, em tebe neće niko videti…“ rekao je šapatom. „Ja izlazim na ulicu na sat vremena.“
Mevlutu je bilo jasno da Rajiha, koja je još bila u odeći u kojoj je pobegla iz sela, neće moći da se svuče i okupa dok je on kod kuće. Ušao je u jednu od kafana što izlaze na Ulicu Istiklal. To mesto bi za zimskih večeri bilo puno portira, igrača tombole, šofera i umornih prodavaca, a sada je bilo prazno. Mevlut je gledajući čaj ispred sebe mislio na Rajihu koja se kupa. Odakle je zaključio da ima beo ten? Dok je gledao Rajihin vrat! Zašto je polazeći rekao „sat vremena“? Vreme je vrlo sporo prolazilo. Na dnu čaše Mevlut je ugledao delić listića za čaj.
Popio je jedno pivo ne želeći da se vrati kući pre jednog sata i produžio put po sporednim ulicama Tarlabašija. Mevlut je osećao zadovoljstvo što je deo tih ulica u kojima deca igraju fudbal i psuju, majke sede s tepsijama u krilima na ulazima malih trospratnih kuća i trebe pirinač i u kojima svako svakog poznaje.
Na jednoj parceli se pogađao s prodavcem koji je prodavao lubenice ispod jednog čardaka i zastora od crnog platna. Kucnuo je mnoge lubenice i pokušavao da utvrdi koliko su zrele. Preko jedne lubenice mileo je mrav. Mevlut bi okrenuo lubenicu u rukama, a mrav bi ostajao dole, ali ne bi padao, ubrzao bi i ponovo izlazio na gornji deo lubenice. Tražio je da mu prodavac izmeri lubenicu ne puštajući da mrav padne, ušao tiho u kuću i ostavio je u kuhinji.
Rajiha. Izašla sam iz kupatila, obukla novu čistu odeću, okrenula leđa vratima, ispružila se na krevet nepokrivene glave i zaspala.
Mevlut je tiho prišao. Dugo dugo je gledao kako Rajiha leži na krevetu znajući da taj trenutak nikada neće moći da zaboravi. Telo i noge u odeći su joj bili graciozni i lepi. Ramena i ruka su joj se lako pomerali pri svakom udahu. Mevlut je u jednom času osetio da se pretvara da spava. U odelu za grad tiho i pažljivo se opružio na drugoj strani bračnog kreveta.
Srce mu je brzo udaralo. Ako sada počnu da vode ljubav – što nije bio siguran kako će izvesti – zloupotrebio bi Rajihino poverenje.
Rajiha je verovala Mevlutu, predala mu je čitav svoj život i iako se još nisu venčali, pa čak ni vodili ljubav, razvezala je maramu i pokazala mu svoju dugu lepu kosu. Dok je gledao njenu dugu kovrdžavu kosu, samo zbog tog poverenja i predavanja osetio je da će se vezati za nju i da će je mnogo zavoleti. Nije bio sam na svetu. Dok je posmatrao Rajihino disanje bio je van sebe od sreće. Uz to je Rajiha čitala Mevlutova pisma i ona su joj se dopala.
Zaspali su u odeći. U po noći u mraku su se zagrlili, ali nisu vodili ljubav. Mevlut je shvatao da bi polni odnos mogao lakše da se dogodi u noćnom mraku. Ali želeo je da prvi put vodi ljubav s Rajihom na svetlosti dana, gledajući je u oči. A kada su se ujutru izbliza pogledali u oči, oni su se postideli i smišljali sebi druge poslove.
Rajiha. Sutradan ujutru sam ponovo poslala Mevluta u kupovinu. Ja sam izabrala plastični prekrivač za sto sličan mušemi, jorgansku navlaku s plavim cvetovima, plastičnu korpicu za hleb od imitacije pruća kao i plastični cedilnik za limun. Mevluta je umorilo to što sam sa zanimanjem gledala papuče, šolje, tegle, slanike, što sam mogla da gledam iz zadovoljstva, a da ništa ne kupim. Vratili smo se kući. Seli na ivicu kreveta.
„Niko ne zna da smo ovde, zar ne?“ upitala sam ga.
Na to me je Mevlut tako pogledao svojim detinjim licem da sam rekla „U šporetu je jelo“ i otrčala u kuhinju. Umorila sam se i opružila na krevet kada je sunce popodne zagrejalo majušni stan.
Kada je i Mevlut legao pored nje, po prvi put su se zagrlili i poljubili. Kada je na Rajihinom inteligentnom licu spazio izraz malog deteta koje je nešto skrivilo, poželeo ju je još više. Ali kad god bi im se javila želja koja je rasla, oboje bi se postideli i uspaničili. Mevlut je zavukao ruku pod njenu haljinu i na trenutak uhvatio Rajihinu levu dojku. Okrenuo je glavu.
Rajiha ga je odgurnula. Mevlut se uvredio i ustao s kreveta.
„Ne brini, nisam se naljutio!“ rekao je odlučno izlazeći na ulazna vrata. „Sad ću doći.“
U jednoj od uličica iza Aga džamije bio je jedan Kurd skupljač starih stvari koji je završio školu za imame i pro povednike u Ankari. On je za četiri-pet kuruša na brzinu venčavao one koji su sklopili građanski brak, ali su za svaki slučaj želeli i verski brak, nesrećnike koji su se zaljubili u Istanbulu iako su u selu imali drugu ženu, konzervativne mladiće i devojke koji su se sastajali krijući se od roditelja i starije braće i koji nisu mogli da se suzdrže dok su se družili, pa su otišli predaleko i gušili se od osećanja krivice. Govorio je da je hanefija, jer je samo neko ko pripada hanefitskoj versko-pravnoj školi mogao da venča mlade koji nisu mogli da dobiju dopuštenje od svojih roditelja.
Mevlut je čoveka našao dok je dremao glave uronjene u novine Akšam koje je držao u rukama u zadnjem delu mračnog dućana punog rebara starih radijatora, poklopaca peći, delova zarđalih motora.
„Hodža-efendijo, želim da se oženim po pravilima naše vere.“
„Razumem, ali čemu panika?“ upitao je hodža. „Za drugu ženu si em siromašan em suviše mlad.“
„Oteo sam devojku!“ odgovorio je Mevlut.
„Naravno uz devojčin pristanak?…“
„Zaljubljeni smo jedno u drugo.“
„Ima mnogo nasilnika bez časti koji na silu otmu devojku, a govore o ljubavi. Ti podlaci koji su s devojkom na silu prevare devojčinu bespomoćnu porodicu i na kraju se i ožene…“
„Kakve to veze ima?“ uzvratio je Mevlut. „Mi ćemo se po sopstvenoj volji i ako bog da iz ljubavi venčati.“
„Ljubav je bolest“, rekao je hodža. „Hitan lek je, u pravu si, brak. Ali nakon što temperatura izazvana tifusom padne, čovek se istog časa pokaje što treba čitavog života da uzima bljutav lek, kao da uzima kinin.“
„Ja se neću pokajati“, odgovorio je Mevlut.
„A zašto onda žuriš? Još nisi proveo prvu bračnu noć s devojkom?“
„To ćemo posle venčanja po propisu“, rekao je Mevlut.
„Ili devojka nije lepa, ili si ti neki mnogo naivan čovek. Kako se zoveš? Lep si dečko, popij čaj.“
Mevlut je popio čaj koji je doneo šegrt ubledelog lica i ogromnih zelenih očiju. Želeo je da skrati priču, ali je hodža kao deo cenkanja počeo da priča kako sve ide rđavo. Za nevolju, sve je manje mladih koji sklapaju verski brak, jer se ljube i drže za ruke i koji za obedom u kućama, u koje se uveče vraćaju odvojeno, kriju od majki i očeva da su se tog jutra venčali.
„Ja nemam mnogo novca!“ saopštio je Mevlut.
„Jesi li zato oteo devojku? Pokvarenjaci lepi poput tebe odbace devojku rečju ‘slobodna si’ pošto se naslade njome. Koliko znam devojaka koje su poput ruže, ali bez pameti, koje su se ili ubile zbog takvih kao što si ti ili su dopale fabrike.“
„Kada napuni osamnaest godina obavićemo i građansko venčanje“, rekao je Mevlut s osećanjem krivice.
„Dobro. Sutra ću vas venčati, sevap je. Gde da dođem?“
„Zar ne bi moglo da to ovde uradimo, a da ne dovodim devojku?“ upitao je Mevlut prelazeći očima po prašnjavoj starinarnici.
„Neću uzimati naknadu za sebe, ali hoću za salu“, rekao je starinar.
Rajiha. Izašla sam iz kuće pošto je Mevlut otišao i od jednog uličnog prodavca koga sam slučajno našla kupila dva kilograma smekšanih ali jeftinih jagoda i u piljari uzela šećer u prahu. Očistila sam jagode pre nego što se Mevlut vratio i skuvala džem. Kada je stigao kući, radosno je pomirisao paru od jagoda sa šećerom, ali nije ni pokušao da mi se približi.
Predveče me je Mevlut odveo u bioskop „Lale“ koji je prikazivao dva domaća filma. Malo sam otplakala kada mi je u pauzi imeđu dva filma s Huljom Kočjigit i Turkan Soraj, u sali koja je od vlage bila skoro sasvim mokra, rekao da ćemo se sutra venčati. Ali i drugi film sam pažljivo odgledala. Bila sam mnogo srećna.
„Hajde da odmah obavimo bar versko venčanje dok ne dobiješ dozvolu od oca ili dok ne napuniš osamnaest godina da niko ne pokuša da nas rastavi…“ predložio je Mevlut kada se film završio. „Imam jednog poznanika starinara. Venčanje ćemo obaviti u njegovoj radnji. Pitao sam, uopšte nema potrebe da ti dolaziš… Reći ćeš da si nekog ovlastila i to je to.“
„Ne, želim da dođem na venčanje“, rekla sam ja mršteći se. Nasmešila sam se potom da se Mevlut ne prepadne.
Kada su se Mevlut i Rajiha vratili kući, skinuli su odeću ne pokazujući se jedno drugom, poput dvoje stranaca primoranih da dele istu hotelsku sobu u nekom provincijskom hotelu i obukli spavaćicu i pidžamu. Ugasili su lampu ne gledajući se u oči i legli jedno pored drugog na krevet, Rajiha opet okrenuta leđima ostavljajući pažljivo prazninu između njih. Mevlut je osećao nešto između radosti i straha. Zaspao je malo pošto je pomislio da do jutra neće moći da zaspi od uzbuđenja.
Kada se probudio usred noći bio je uronjen u miris guste pare od jagoda koja je dopirala iz Rajihine kože i dečjeg biskvita koji je dolazio od njenog vrata. Behu se oznojili na vrućini i postali plen proždrljivih komaraca. Tela su im se spontano privila jedno uz drugo. Mevlut koji je gledao napolju tamnoplavo nebo i neonske svetiljke pomislio je na trenutak da lete negde izvan sveta, da su se u nekoj praznini bez sile zemljine teže vratili u svoje detinjstvo, kad ga je Rajiha odgurnula i rekla:
„Još se nismo venčali.“
Od jednog starog konobara, koga je poznavao iz restorana Karliova, Mevlut je čuo da se Ferhat vratio iz vojske. Ujutru ga je uz pomoć jednog od perača sudova iz Mardina pronašao u jednoj siromašnoj bećarskoj spavaonici na Tarlabaši. Tu je boravio s kelnerima deset godina mlađim od sebe, momcima iz Tunđželija i Bingola koji su išli u srednju školu i prali sudove i koji su većinom bili Kurdi i aleviti. Mevlut nije mogao da tu smrdljivu i zagušljivu kuću dovede u vezu s Ferhatom, bilo mu ga je žao, ali laknulo mu je kada je saznao da odlazi kući svojih roditelja. Mevlut je naslutio da je tu napravio neku vrstu smeštaja za drugare, da su u pozadini toga posao sa švercovanim cigaretama koji je otežan posle vojnog udara, trgovina drogom koju su zvali „trava“, a pomalo i politički gnev i solidarnost, ali nije mnogo postavljao pitanja. Ferhat beše toliko pod uticajem onoga što je video i doživeo u vojsci kao i priča svojih poznanika koji su dospeli u zatvor u Dijarbakiru i bili mučeni, da se dao u politiku.
„Treba da se oženiš“, rekao mu je Mevlut.
„Treba da upoznam u gradu neku devojku, da je upecam“, odgovorio je Ferhat, „ili da je otmem iz sela. Nemam para za ženidbu.“
„Ja sam je oteo“, nastavio je Mevlut. „Otmi i ti. Pa da posle radimo zajedno, postanemo dućandžije i obogatimo se.“
Mevlut mu je ulepšano i izmenjeno ispričao kako su Rajiha i on pobegli. U njegovoj priči nije bilo ni Sulejmana ni njegovog kamioneta. Rekao je da je sa svojom ljubljenom tokom celog jednog dana, dok ih je devojčin otac jurio, s rukom u ruci išao po blatu sve do železničke stanice u Akšehiru.
„Je li Rajiha lepa kao što smo pisali u pismima?“ upitao je Ferhat uzbuđeno.
„Još je lepša i pametnija“ odgovorio je Mevlut. „Ali devojčina strana, Vuralovi, Korkut, Sulejman, su nam za petama čak i u Istanbulu.“
„Podli fašisti“, rekao je Ferhat i smesta prihvatio da bude svedok na venčanju.
Rajiha. Obukla sam dugu cicanu haljinu na cvetiće i čiste pantalone od pamučnog štofa. Stavila sam ljubičastu maramu koju sam kupila u zabitim sokacima Bejoglua. Našli smo se s Ferhatom u bifeu „Crno more“ u Ulici Istiklal. Bio je to visok učtiv čovek širokog čela. Poručio nam je po jednu čašu soka od višanja. „Čestitam, snajka, dobro si izabrala muža“, rekao je on. „Čudan je čovek, ali ima zlatno srce.“
Starinar u čijoj radnji smo se okupili pronašao je još jednog svedoka iz susedne bakalnice. Iz fioke je izvadio pohabanu svesku s natpisom ispisanim starim pismom na koricama. Otvorio ju je i sve pitao za ime i ime oca što je sve jedno po jedno polako zapisao. Svi smo znali da nema nikakvu zvaničnu težinu, ali čovek je na sve nas ostavio utisak ozbiljnošću kojom je ispisivao arapska slova.
„Koliko si dao za otkupninu neveste? Koliko ćeš dati ako se razvedeš? pitao je starinar.
„Kakvu otkupninu?…“ upita Ferhat. „Pa devojku je oteo.“
„Ako se razvedeš koliko ćeš joj dati?“
„Nas samo smrt može rastaviti“, odgovorio je Mevlut.
„Za prvo ćeš napisati deset Rešat zlatnika, a za drugo sedam republikanskih zlatnika“[16], rekao je drugi svedok.
„To je previše“, umešao se Ferhat.
„Izgleda da ja neću moći da sklopim brak u skladu sa šerijatom“, rekao je starinar i prešao u ulazni deo radnje za vagu. „Svako zbližavanje je blud ako brak nije u skladu s verom. A i devojka je isuviše mlada.“
„Ja nisam mlada, imam sedamnaest godina!“ rekla sam ja i pokazala krštenicu koju sam ukrala iz očevog ormana.
Ferhat je povukao starinara u jedan ugao i u džep mu stavio novčanicu.
„Ponavljajte za mnom“, rekao je starinar.
Mevlut i ja smo gledajući se u oči dugo dugo ponavljali arapske reči.
„Bože! Blagoslovi ovaj brak!“ uzviknuo je starinar dok je završavao ceremoniju. „Podari razumevanje, slogu, ljubav između ova tvoja dva uboga roba i istrajnost u njihovom braku. Sačuvaj, Gospođe, Mevluta i Rajihu od mržnje, nesloge i rastave!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:13 am



2. MEVLUT KAO PRODAVAČ SLADOLEDA


NAJSREĆNIJI DANI NJEGOVOG ŽIVOTA


Čim su ušli u kuću legli su u krevet i vodili ljubav. Oboma je laknulo, jer je ono što su mnogo želeli i zbog čega su brinuli, a što nikako nisu mogli da urade, sada posle venčanja bilo dužnost koju su drugi od njih očekivali. Oboje su se stideli kad su ugledali nago telo jedno drugog (ne svako mesto) i kad su jedno drugom dodirivali ruke, grudi, delove tela koji su goreli poput vatre, ali je osećanje da je to neminovnost ublažavalo i stid. „Da, baš izaziva stid“, govorili su im pogledi. „Ali, za nevolju, moramo to učiniti.“
Rajiha. Bar da je soba bila zamračena! Nije mi se dopadala smetenost koju sam osetila kada su nam se pogledi sreli. Izbledele zavese nisu bile dovoljne da zaklone jako letnje popodnevno sunce. Jednom-dvaput sam odgurnula Mevluta, jer je u nekim trenucima bio isuviše požudan i grub. S druge strane, meni se i dopadalo Mevlutovo odlučno ponašanje pa sam se prepuštala. Dva puta sam videla onu Mevlutovu stvar i malo sam se uplašila. Zagrlila sam moga Mevluta oko lepog i nevinog vrata kao da grlim bebu, da mi oči ne bi zastajele na gromadi dole.
I Mevlut i Rajiha su iz verske nastave koju su pohađali u selu znali da nasuprot onome što su čuli od prijatelja, između muža i žene ne može biti ničeg nedoličnog, ali su se ipak sramili kad su im se pogledi susreli. Shvatili su ubrzo da će se taj sram smanjiti, da će prihvatiti polni čin kao nešto ljudsko, da će to, štaviše, smatrati zrelošću.
„Mnogo sam ožedneo“, rekao je Mevlut kao da se guši neko vreme.
Kao da su se znojili ćela kuća, zidovi, prozori, tavanice.
„Pored bokala je čaša“, rekla je Rajiha dobrano se skrivajući pod čaršavom.
Mevlut je iz Rajihinog pogleda osetio kao da na svet ne gleda iz svog tela nego izvan njega. I sam je puneći čašu na stolu osetio da je samo duh, da je izašao iz sopstvenog tela. Kao što je polni akt nešto vrlo skaredno i bestidno, tako je dajući svojoj ženi čašu vode shvatio da može imati i nešto posve religiozno i duhovno. Pod izgovorom pijenja vode, gledali su jedno drugom obnažena tela s osećanjem prepuštanja. Stideći se i ujedno čudeći se životu.
Mevlutu se činilo da se od Rajihine blistavo bele kože sobom širi neka svetlost. Razmišljao je da je moguće da je on napravio ružičaste i bledoljubičaste mrlje na njenoj koži. Ponovo su se pokrili čaršavom, zagrlili se uz olakšanje spoznaje da je sve u redu. Iz Mevlutovih usta, same od sebe, izlazile su umilne reči koje prethodno uopšte nije pripremio.
„Dušo moja“, rekao je Rajihi. „Jedina moja, mnogo si slatka…“
Te reči je izgovarao šapatom, kao da odaje tajnu, i verujući u njih, a ne glasno kao što su joj ih govorile majka i starije sestre dok je bila mala. Kao da su dozivale Rajihu u panici nekoga ko se izgubio u šumi. Voleli su se do jutra uopšte ne paleći svetiljke, spavajući, budeći se, ustajući u mraku i pijući vodu. Najdivnije u braku je bilo to što je čovek mogao da vodi ljubav kada želi i koliko želi.
Kada su izjutra na čaršavima videli mrlje boje višnje, Mevlut i Rajiha su se postideli i ujedno obradovali, a da jedno drugome nisu pokazali šta osećaju, jer je to bio očekivani znak da je Rajiha bila nevina. O tome nikada nisu razgovarali, ali se Mevlut uvek sećao na šta podseća ta boja dok je zajedno s Rajihom ujutru pripremao sladoled od višnje koji će uveče prodavati tokom leta.
Rajiha. Mi postimo za svaki Ramazan – Mevlut od godine kada je završio osnovnu školu i ostao u selu, a ja od kada sam bila još mlada, od moje desete godine. Jednom prilikom dok smo bile deca, Samiha i ja smo zadremale čekajući iftar, a mojoj starijoj sestri Vedihi se toliko zacrnelo pred očima od gladi da se srušila na zemlju zajedno s tepsijom u ruci poput minareta u zemljotresu. Od tada smo naučile da se čim nam se smrači pred očima od posta spustimo i sednemo na pod. Ponekad bismo se radi zabave malo ljuljale kao da se svet vrti, iako nam se ne bi smračilo, i bacale na zemlju i smejale. Svako ko posti, pa čak i deca, zna da se parovi preko dana ne primiču jedno drugom. Ali kada je Ramazan počeo, tri dana otkako smo se venčali, Mevlut i ja smo posumnjali u ono što znamo.
Hodža efendijo, da li je celivanje ruke kršenje posta? Nije! A poljubac u rame? To svakako nije prekršaj. U vrat venčane žene? Poljubac u njen obraz? Vera toleriše ljubljenje s poštovanjem, ako ne ideš dalje od toga. Čak ni poljubac u usta ako nije vlažan nije prekršaj u vreme posta, rekao nam je starinar koji sklapa verske brakove. Mevlut njemu najviše veruje, budući da nas je on venčao, govorio je, samo je on nadležan, i niko drugi. U našoj religiji postoji način da se sve iskrivi. Vediha mi je pričala da dečaci koji poste i koji se u dugim toplim letnjim danima nekud izgube, u šumu, u korito rečice, i malo se bezobrazno igraju sami sa sobom, rezonuju na sledeći način: „Imam efendija kaže ne prilazite svojoj ženi, a ne kaže ne prilazite sebi…“ A možda u knjizi uopšte nema zabrane vođenja ljubavi za Ramazan.
Sigurno ste već shvatili: Mevlut i ja nismo mogli da u dugim i toplim ramazanskim danima vladamo svojom dušom i prepustili smo se ljubavi. Ako je to greh, prihvatam, ja mnogo volim mog lepog milog Mevluta. Nikome ne činimo ništa nažao! Htela bih da pitam sve koji za nas kažu da smo grešnici; Šta mislite, šta u vreme posta koji čoveka ošamućuje, kod svojih kuća rade desetine hiljada mladih koje na brzinu venčaju neposredno pre Ramazana i koji prvi put u životu vode ljubav?
Mevlut je od Hizira, koji se za Ramazan vratio u svoje selo u Sivasu, uzeo sladoledžijska kolica na tri točka, kašike s dugim drškama i drveno bure. Poput mnogih uličnih prodavaca koji su odlazili u selo i vraćali se, ali nisu želeli da izgube redovne mušterije, i Hizir je svakog leta određivao drugog prodavca kome će prepustiti kolica i svoje kupce.
Kako je verovao u Mevlutovo poštenje i urednost, Hizir je od njega tražio vrlo malo za najam. Pozvao je Mevluta svojoj kući u jednoj zabačenoj uličici iza Dolapderea i zajedno sa svojom sićušnom i okruglom ženicom iz Gumušhane s kojom se Rajiha očas sprijateljila objasnio mu kako prave sladoled, kako treba neprestano i sa skladom koji iz duše dolazi okretati kofu da bi se dobila prava gustina, kako se u limunov sok može ubaciti malo limunske kiseline i malo boje u sok od višnje. Po Hizirovom mišljenju, sladoled su volela deca i odrasli koji su i dalje sebe smatrali decom. Osetljiva tačka posla bila je koliko u ukusu sladoleda toliko u prodavčevoj veselosti i dosetkama. Seo je za sto i na karti koju je pažljivo nacrtao objasnio Mevlutu stavljajući mu znake na koje će ulice izaći, u koje vreme i u kojim uglovima ulica je gužva, kada će biti dobro da stane i prodaje. Dok je Mevlut svake večeri gurajući sladoledžijska kolica prelazio od gornjeg dela Tarlabašija ka Ulici Istiklal i Siraselviler, imao je pred očima tu kartu koju je znao napamet.
Na malim sladoledžijskim kolima ofarbanim u belo pisalo je istim crvenim slovima


HIZIROV SLADOLED

Jagoda, Višnja, Limun, Čokolada, Šlag



Ponekad, kada bi se Mevlut prilično uželeo Rajihe, a neke od ovih vrsta potkraj večeri nestalo, pa bi neki kupac mudrovao Mevlutu koji bi rekao „Nema od višnje“ – „Zašto onda piše višnja?“ Mevlut ne bi rekao „Nema“, već bi želeo da kaže „Ja i nisam napisao“, ali ne bi ništa odgovorio, mislio bi na Rajihu i osećao se srećnim. Kod kuće je ostavljao staro zvono koje mu je ostalo od oca i mahao veselijim i bučnijim zvonom koje mu je dao Hizir i to onako kako ga je naučio – tresući ga poput maramice zahvaćene olujom dok je okačena na konopac za veš i vikao „Krem sladoled!“ u melodiji kojoj ga je Hizir podučio. Ali deca koja bi krenula za njim čim bi čula zvono vikala bi: „Sladoledžijo, ti nisi Hizir.“
„Ja sam njegov brat, Hizir je otišao u selo na svadbu“, govorio bi deci koja su iskakala poput džina iza uglova ulica, prozora kuća, s drveća, džamijskih dvorišta u kojima su se igrala žmurke i iz mraka.
Kako Mevlut nije bio voljan da kolica ostavlja sama i nije mogao da lako ulazi u kuće i kuhinje, porodice koje su kupovale sladoled su uglavnom slale nekoga dole. Mevlut je odmah spoznao koliko je delikatan i težak posao na svetlosti uličnih svetiljki s pažnjom kakvog apotekara koji pravi lek pripremiti mešani sladoled od više vrsta napisan pojedinačno na papiru za brojnu porodicu koja je po služavci poslala sedam-osam praznih čaša za čaj vitkih u struku na velikim poslužavnicima optočenim srebrom ili sedefom ili u korpama koje vise na kanapu. Ponekad bi se, dok se ne završi jedna porudžbina, iz ulice pojavljivale jedna do dve nove mušterije, a deca okupljena oko Mevluta poput muva zalepljenih za tanjir pekmeza koja su neprestano govorila bi gubila strpljenje i postajala nemirna. A ponekad, kao za vreme noćne molitve tokom Ramazana, niko živ ne bi ostao ne samo oko njegovih sladoledžijskih kolica nego i na ulici; sva deca, stričevi koji gledaju fudbal na televiziji, veseli gosti, brbljive tetke, razmažene devojčice i naposletku stidljiva i nervozna muška deca neke brojne porodice koja je po služavci slala dole tepsiju bi s hrabrošću koja je zapanji vala Mevluta celom svetu na sav glas s petog sprata obznanjivali koliko u sladoledu koji žele treba da bude od višnje, koliko sa šlagom, koja vrsta treba da se stavi na dno, a koji na vrh korneta. Ponekad bi ga uporno pozivali gore gde bi bio svedok radosti dece koja su skakala oko mnogoljudne porodične trpeze, na vratima bogataške kuhinje u neredu, na tepisima. U nekim kućama su po zvonjavi zvona kojim je Mevlut mahao odmah zaključivali da je taj dole Hizir, pa bi tetke i čike gledajući u Mevlutove oči s jednog sprata iznad otpočinjali razgovor: „Hizirefendija, kako si, mašala odlično izgledaš“. A Mevlut to ne bi kvario već bi odgovarao da im se dopadne: „Bogu hvala, došli smo sa svadbe u selu… ovaj Ramazan je baš blagodatan“ da bi se odmah posle toga osetio krivim.
Suštinsko osećanje krivice koje ga je mučilo za vreme Ramazana donelo je svakako to što je u vreme posta podlegao nečastivom i vodio ljubav s Rajihom. Naslućivao je da to osećanje ima dublji izvor, jer su i on i Rajiha bili pametni da shvate da preživljavaju najsrećnije dane svog života i da su odrasli toliko da nikakva griža savesti ne bi mogla da sakrije njihovu sreću: osećao se kao neko ko je greškom primljen u Raj iako to nije zasluživao.
Pre nego što bi bilo pola jedanaest i pre nego što bi došao do polovine označenog puta na Hizirovoj karti, osetio bi iz dubine duše da mu Rajiha nedostaje. Šta li je u tom trenutku radila kod kuće? Posle druge nedelje Ramazana, u vreme koje im je ostajalo od pravljenja sladoleda i vođenja ljubavi, dva puta su posle podne išli u bioskope u sporednim ulicama na Bejogluu koji su po ceni jednog velikog sladoleda prikazivali tri zabavna filma s Kemalom Sunalom i Fatmom Girik. Možda se Rajiha ne bi dosađivala kod kuće čekajući ga ako bi Mevlut kupio neki dobar polovni televizor.
Svake noći je na samom kraju dolazio do jednog stepenišnog odmorišta koje je gledalo na desetine hiljada osvetljenih prozora u Istanbulu. Sa tog mesta na kome će otac i sin posle dvanaest godina biti pokradeni od razbojnika, kao što je ispričano na početku naše knjige, Mevlut je gledajući na tankere što u mraku prolaze kroz Bosfor i svetleće natpise razvučene između minareta, razmišljao koliko je srećan što ima dom u Istanbulu i što ga u tom domu čeka slatka devojka poput Rajihe. Kako bi završio sa sladoledom na dnu kante, očima bi izabrao najdovitljivije među decom koja su došla za njim poput gladnih galebova što prate ribarski čamac i pitao ih: „Izvadi da vidim šta imaš u džepu?“ I da sitnina nekoliko mališana poput njega nije bila dovoljna, uzeo bi je i kada bi im tutnuo u šake po jedan poveći sladoled, polazio bi natrag. Mevlut nije popuštao deci koja uopšte nisu imala novca, koja su govorila „Čika Hizire, daj barem prazan kornet!“, koja su molila i terala s njim šegu imitirajući ga. Znao je da ako bi nekome dao besplatan sladoled, sutradan nikome ne bi mogao da ga proda.
Rajiha. Čula bih da se Mevlut vratio dok bi vukao kolica u stražnje dvorište i odmah sišla. Dok bi on lancem vezivao prednji točak za bademovo drvo, ja bih iznosila gore kofu za sladoled (svaki put bih rekla „Mašala, potpuno je prazna!“), krpe za pranje i kašike za sladoled. Čim bi ušao u kuću, Mevlut bio hitro skidao kecelju i bacao je na pod. Dopadalo mi se što je Mevlut bio nestrpljiv da se vrati radosti našeg doma i što je kecelju s džepom punim para bacao na pod, jer se neki ljudi s poštovanjem odnose prema novcu koji su sami stekli, baš kao prema parčetu hartije na kojem je napisano ime našeg proroka i podižu ga na poviše mesto kao parče hleba koje je palo na zemlju. Poljubila bih ga.
Dok je Mevlut u letnjim jutrima izlazio na ulice da potraži jagode, višnje, dinje i kupi materijal za sladoled kod piljara Arnautina, ili ako tu nema onda na Ribljoj pijaci, ja sam obuvala cipele i povezivala maramu. „Hajde i ti!“ pozivao bi me Mevlut praveći se da je samo njegova odluka da me izvede na ulicu. Posle Ramazana Mevlut je počeo da prodaje sladoled i popodne.
Ako bih opazila da se Mevlut stidi i snebiva zbog mene na ulicama, ja bih ostajala malo iza dok bi se on sretao i ćaskao s prijateljima na vratima berbernica, stolarskih radionica i autolimarskih radnji. Ponekad bi mi rekao „Ti se malo strpi i stani ovde“ i ulazio u neki dućan i ostavljao me da čekam. Ja bih gledala one što rade u radionici za izradu plastičnih lavora koje bih videla kroz otvorena vrata i zabavljala se. Što je bio dalje od kuće, Mevlut bi bio opušteniji i pokazivao mi loše bioskope u zabitim uličicama, neki drugi restoran u kojem je radio s Ferhatom, objašnjavao mi, ali bi se unezverio kada bi naišao na neko poznato lice na Taksimu ili Galatasaraju. Da li zbog toga što smo bili rđav čovek koji je oteo devojku i glupa devojka koju je obrlatio? „Hajde da se vratimo najzad“, govorio bi Mevlut ljutito idući ispred mene, dok bih se ja trudila da ga stignem otpozadi i dokučim zašto se za sitnicu toliko odjednom iznervirao. (Čitav život prošao mi je u nastojanju da shvatim zašto se Mevlut odjednom iznervira.) Kada počnemo da zajedno čistimo voće, peremo ga i gnječimo, Mevlut se brzo smekša, ljubi mi vrat i obraze i tera me i na stid i na smeh govoreći da su najslađe višnje i jagode na drugom mestu. Pravili bismo se da je soba koja se uopšte ne zamračuje – iako se trudimo i trudimo da navučemo zavese – mračna i da uopšte ne možemo da vidimo jedno drugo i VODILI LJUBAV.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:15 am



3. MEVLUTOVA I RAJIHINA SVADBA


BEDNI MLEKADŽIJA POSTAJE BOZADŽIJA


Abdurahman-efendija. Teško je ocu kome je kći oteta. Odmah treba da vičeš na sav glas, pucaš u mrak da ne kažu alapače „Otac je u stvari znao“. Bilo je to pre četiri godine, tri naoružana razbojnika su usred bela dana otela jednu lepu devojku iz sela Pinarbaši dok je radila na njivi. Otac joj je otišao kod tužioca, od njega zatražio nalog da žandarmerija krene u poteru, danima prolivao suze misleći ko zna šta su njegovoj kćeri na silu uradili i opet nije uspeo da se spasi opanjkavanja „otac joj je u stvari znao“. Često sam pitao Samihu ko je taj što je oteo Rajihu i rekao, ako mi pukne film prebiću ga, naravno ne bih im udario ni šljagu, nisu mi verovali i nisam uspeo da dobijem odgovor.
Sišao sam u Bejšehir da ne bude priča po selu i otišao kod tužioca. „Nemaš čak ni ćerkinu krštenicu, čoveče“, rekao je tužilac. „Očito je svojevoljno pobegla. Ako hoćeš, pokrenuću postupak, jedino zbog toga što je mlađa od osamnaest godina. Poslaću žandarme za njom. Ali posle ćeš smekšati, poželećeš da oprostiš zetu priželjkujući da se bar venčaju, a postupak će biti u toku. Idi ti sad lepo u kafanu, sedi i malo razmisli, pa ako si čvrsto rešio, ja sam tu.“
Idući u kafanu, ušao sam u narodnu kuhinju „Slomljena kutlača“ i pojeo čorbu od sočiva. Oslušnuo sam razgovor za susednim stolom i shvatio da se priprema borba petlova u Udruženju ljubitelja životinja, pa sam krenuo za njima. Tako sam se vratio u selo, a da tog dana nisam mogao da donesem odluku. Prošlo je mesec dana i netom posle Ramazana stigla je vest od Vedihe: Rajiha je u Istanbulu, dobro je, trudna je, odbegla je Mevlutu, bratu od strica Vedihinog muža Korkuta. Taj glupavi Mevlut nema ni prebijene pare, Vediha ga je videla. Iako sam rekao „Nikad joj neću oprostiti“, Vediha je odmah znala da ću joj oprostiti.
Vediha. Jednog popodneva posle Šećer-bajrama Rajiha je došla kod nas na Dutepe, a da se Mevlutu nije javila. Rekla je da je mnogo srećna s Mevlutom i da je ostala trudna. Zagrlila me je i zaplakala. Ispričala mi je da je mnogo usamljena, da se svega boji, da želi da živi kao u selu s mlađim sestrama, brojnom porodicom, medu drvećem i kokoškama, dakle u nekoj kući s baštom na našem Dutepeu, a ne u majušnom stanu u stambenoj zgradi u kome se sve raspada. Ono što je moja mila Rajihica stvarno želela bilo je da naš otac ne kaže „Nema svadbe za pobegulju“, da joj oprosti, da dozvoli da se obavi građansko venčanje i napravi svadba. Da li bih ja to mogla sve lepo da sredim pre nego što joj dete u stomaku ne poraste suviše i to tako da stišam Korkuta i mog svekra Hasana, a da nikako ne uvredim oca? „Videćemo“, odgovorila sam. „Ali molim te, opet se zakuni i ti da nikada ni ocu niti ikom drugom nećeš reći da smo ti Sulejman i ja donosili Mevlutova pisma.“ Odmah se zaklela optimistična Rajiha. „U stvari, svi su srećni što sam pobegla i udala se“, rekla je. „Sada je red na Samihu.“
Korkut. Otišao sam u Gumušdere i posle kratkog pogađanja ubedio mog krivovratog tasta koji je počeo da plače da „oprosti“ Rajihi. Iako me je njegovo ponašanje kao da sam ja umešan u Rajihino bekstvo najpre iznerviralo (kasnije sam po držanju Krivovratog zaključio da moja žena Vediha i moj brat Sulejman imaju s tim veze), moj tast je u stvari bio zadovoljan Rajihinom udajom, samo je bio pomalo uzrujan što je dozvolio da Mevlut uzme devojku badava. Da bi se sve lepo završilo dao sam reč da ću mu pomoći da popravi srušeni baštenski zid i, naravno, da ću poslati u selo Mevluta i Rajihu da zatraže oproštaj i poljube ga u ruku. Kasnije sam mu po Vedihi poslao hiljadu lira.
Čim je saznao da je Krivovrati Abdurahman-efendija postavio uslov da dođe u selo s Rajihom i da mu celivaju ruku da bi mu oprostio, Mevluta je obuzeo nemir. Tokom te posete će mu se pogled sigurno sresti s pogledom lepe Samihe kojoj je pisma i namenio, pocrveneće kao ruža i neće uspeti da sakrije stid. Mevlut je u autobusu Istanbul-Bejšehir toliko razmišljao o tom stidu koji se primicao da nije okom trenuo dok je Rajiha tokom putovanja koje je trajalo četrnaest sati spavala kao top. Još teže mu je bilo da sakrije svoju uznemirenost od Rajihe koja je letela od sreće što se sve lepo završilo i što će videti oca i mlađu sestru. Strahovao je da će Rajiha spoznati istinu čak i ako o tome bude razmišljao. Baš zato mu je ta stvar u glavi postajala još veća, baš kao strah od pasa. Rajiha beše primetila da joj je muž uznemiren. Usred noći, dok su pili čaj kada je autobus pravio pauzu na pumpi i odmorištu Dagbaši, konačno je pitala muža: „Šta je, zaboga reci!“ „Ima neki čudan osećaj u meni“, odgovorio je Mevlut. „Sto god da uradim, osećam se samim samcitim na ovom svetu.“ „Dok sam ja uz tebe, više se nikada nećeš tako osećati“, rekla je Rajiha majčinski. Mevlut je video da se Rajihin odraz koji se odražavao na staklima čajdžinice nežno privio uz njega i shvatio da taj trenutak neće nikada moći da zaboravi.
Najpre su otišli u Mevlutovo selo Dženetpinar i tu ostali dva dana. Njegova majka je Rajihi spremila najlepši krevet i izvadila sudžuk od oraha koji Mevlut najviše voli. Svaki čas je ljubila snahu, hvatala je za šaku, ruku, jednom čak i za uvo, pokazivala Mevlutu i pitala: „Kako je lepa, zar ne?“ Mevlutu se dopadala ta majčinska nežnost u kojoj nije mogao da uživa otkako je s dvanaest godina otišao u Istanbul, ali je ujedno osećao neki bes, čak omalovažavanje kojima nije znao uzrok.
Rajiha. Toliko sam se za pedeset dana uželela moga sela, kuće, bašte, pa čak i stare seoske škole, drveća, mojih kokošaka da sam u jednom trenutku nestala iz vida. Mevlut je zatražio oprost od moga oca poput simpatičnog deteta u onoj sobi u kojoj sam palila i gasila svetiljku da mu dam znak one večeri kada sam mu odbegla. Način na koji je poljubio ruku mom tatici me je toliko usrećio da nikada neću moći da zaboravim. Kasnije sam ušla s poslužavnikom u ruci i poslužila kafu poput neudate devojke koja se poletno smeši gostima koji su došli kao provodadžije. Kada je Mevlut od napetosti popio toplu kafu duvajući u nju i ne čekajući da se ohladi kao da pije limunadu, iz očiju su mu potekle suze. Sneveselio se kada je dok su razgovarali o svemu i svačemu shvatio da ću do svadbe ostati u selu kod oca i Samihe i da ću doći u Istanbul kasnije s njima za svadbu, kao prava mlada.
Mevlut je bio kivan što je Rajiha do tog trenutka krila od njega da će sada ostati u selu. Bio je u stvari vrlo zadovoljan što Samihu uopšte nije video u kući dok je srdito išao ka svom selu posle posete koju je instinktivno skratio. Radovao se što se za sada spasao stida ali se i sekirao zato što ta stvar nije rešena nego samo odložena do svadbe u Istanbulu. Da li je to što nikako nije uspeo da je vidi u kući značilo da je i Samiha pobegla od stida i da je želela da se ta tema zaboravi? Rajiha je pomenula ime svoje mlađe sestre, ali ona se iz nekog razloga nije pojavila.
Mevlut je sutradan u povratku u Istanbul mirno spavao u autobusu koji je išao cimajući se u mraku poput starog svemirskog broda. Probudio se kada je stao na istoj tački Dagbaši. Kada je seo za sto istog restorana kod koga su u dolasku stali i u kome su popili čaj, shvatio je koliko mnogo voli Rajihu. Pedeset dana je bilo dovoljno da Mevlut spozna da je toliko zaljubljen u Rajihu koliko nije video ni u jednom filmu niti čuo u bilo kojoj bajci.
Samiha. Sve nas je obradovalo to što je moja starija sestra Rajiha našla poštenog muža koji je zaljubljen u nju i lep poput deteta. Došla sam s ocem i Rajihom u Istanbul na svadbu. I tokom ovog drugog mog dolaska ostali smo kod naše sestre Vedihe. Nas tri sestre smo se tako zabavljale među ostalim ženama u noći kane da su nam suze tekle iz očiju od smeha. Rajiha je imitirala kako otac svakoga prekoreva; Vediha kako se Korkut nervira i psuje u saobraćaju dok vozi. Ja sam imitirala kako prosci koji su dolazili kući da me prose nisu znali gde bi stavili pakovanje bombona i bocu kolonjske vode koju su kupili kod trgovca tekstilom Afana preko puta džamije Ešrefoglu u Bejšehiru. To što red za udaju posle Rajihe dolazi na mene otežalo mi je život: smeta mi što mi otac stoji nad glavom poput stražara i što nas kad god se otvore vrata sobe u kojoj smo pravili veče kane posmatra dvadeset radoznalih očiju. Sviđa mi se što kandidati za mladoženju značajno gledaju iz daljine kao da su do smrti zaljubljeni u mene (neki dok to rade dodiruju brkove vrhovima prstiju), a zatim se prave kao da uopšte ne gledaju, ali mi idu na živce oni koji misle da je preče da ostave utisak na mog oca, a ne na mene.
Rajiha. Sedela sam na stolici usred mnoštva bučnih žena. Na sebi sam imala ružičastu haljinu koju smo Mevlut i ja kupili na Aksaraju i po kojoj su moje sestre izvezle cveće i čipku, na glavi veo koji mi je stavila Vediha, pred očima poluprovidni zar, tako da sam kroz otvore u muslinu mogla da gledam vesele devojke koje su pevale i igrale. Iako su sve devojke i žene pokušavale da me rastuže govoreći „Ah, jadna Rajiha, iz roditeljskog doma odlaziš u nepoznato, nisi više dete, postaješ odrasla žena, ah jadna!“ i za to vreme mi stavljale kanu, preko glave prelazile tanjirom sa sitnim novcem i upaljenim svećama – ja uopšte nisam mogla da zaplačem. Mislila sam da ću prsnuti u smeh dok su Vediha i Samiha dolazile, sklanjale mi veo i gledale jesu li mi u očima suze. Brinula sam se više da će one zavidne povesti reč o mom nabreklom trbuhu, jer, kad god moje sestre obznane „Ne plače“, druge žene u krugu oko mene dobace „Mašala, ne misli na prošlost, sva je oduševljena.“ Mnogo sam se trudila da zaplačem; setila sam se majčine smrti, kako smo išli na groblje, ali nisam mogla da prolijem suzu.
Ferhat. Kada me je Mevlut pozvao na svadbu, pocepao sam pozivnicu i bacio rekavši „Pusti to!“ Mevlutu je zbog toga bilo žao. Ali želeo sam da još jednom vidim salu za svadbe „Vrh“. Učestovovao sam na mnogo levičarskih sastanaka na tom prostranom mestu u suterenu. Tuče na kongresima i generalnim odborima koji su počinjali pesmama socijalističkih partija i udruženja i „Internacionalom“, a završavali se pesničenjem i ratom stolicama, nisu izazivali nacionalisti koji su upadali na sastanke s toljagama u rukama nego različite skupine, pristalice Sovjeta ili Kine u okviru levičarskih organizacija kojima nije bilo dosta međusobnog bespoštednog prebijanja. Kada su posle ratnog okršaja 1977. godine levičari s Kultepea pretrpeli poraz, i sva ta mesta uz podršku države prešla u ruke desničara, mi smo izgubili tlo pod nogama.
Mevlut je sakrio od Ferhata da salu za venčanja „Vrh“ vodi jedan čovek blizak Vuralovima i da je zahvaljujući njima moglo da se organizuje to veče.
„Ti se dobro snalaziš i s levičarima i s desničarima“, opet ga je podbadao Ferhat. „Sa tim sposobnostima ćeš biti dobar zanatlija.“
„Ja želim da budem vlasnik radnje“, rekao je Mevlut. Jedno vreme je sedeo do Ferhata. Ispod stola ga je poslužio votkom najpre s limunadom, a onda bez nje. „Nas dvojica ćemo jednog dana otvoriti najlepšu radnju u Turskoj“, rekao je svom prijatelju grleći ga i ljubeći.
Dok je pred opštinskim službenikom koji je obavljao građansko venčanje izricao „Da“, Mevlut je osetio da s poverenjem može prepustiti čitav svoj život Rajihinim rukama i inteligenciji. Shvatao je da će i to što je tokom svadbe cupkao za ženom ne žaleći se ni na šta – kao što će biti tokom celog njihovog braka – olakšati njegov život i ujedno učiniti srećnim dete u njemu (ne ono u Rajihinom stomaku nego ono u Mevlutovoj duši). Posle pola sata, međutim, pošto se sa svima izljubio, poljubio je ruku Hadži Hamitu Vuralu, koji je bio smešten za jedan sto sa svojim ljudima kao neki političar s obezbeđenjem, i svim muškarcima koji su bili za istim tim stolom.
Dok je sedeo s Rajihom na crvenoj plišanoj fotelji sa zvezdicama, postavljenoj na sredini sale za mladu i mladoženju, Mevlut je u delu u kojem je bilo više od polovine muškaraca video mnoga poznata lica: većina su bili stari prodavci kiselog mleka iz očeve generacije s ramenima spuštenim od nošenja obramice i pogrbljenim leđima. Pošto je bilo gotovo s prodavanjem kiselog mleka, najsiromašniji i najneuspešniji su ujutru radili na drugim poslovima, a uveče prodavali bozu kao Mevlut. Neki su napravili udžerice (ponekad bi se rušile i ponovo pravile), pa im je laknulo, jer su ta mesta sada dobila na vrednosti, te su otišli u penziju ili se vratili u selo. Neki su posedovali i kuće u selu koje su s velike udaljenosti gledale na Bejšehirsko jezero i kuće u starim divljim naseljima. Oni su pušili marlboro. Novac onih koji su se dali zavesti reklamama u novinama, kockanjem s Poslovnom bankom, predavanjima u osnovnoj školi i koji su ono što su svakog dana zarađivali, paru po paru, ulagali u banku, u trenutku je nestao u poslednjoj inflaciji. A i novac onih koji su novac ulagali kod privatnih bankara da se to ne bi desilo, takođe je ispario. Sinovi nekih od njih, baš kao Mevlut, još uvek su radili kao prodavci, mada je Mevlut bio svestan da su među tim brojnim muškarcima mnogi koji su se istrošili posle četvrt veka rada kao prodavci, a da ništa nisu uštedeli i da čak ni u selu nisu stekli nekakvu kuću ili baštu. I njegova majka je sedela za istim stolom s tim ostarelim umornim ženama prodavaca koje žive na selu. Mevlutu je bilo teško da ih gleda.
Zasvirala je muzika i Mevlut se priključio masi muškaraca koji su igrali u sredini. Dok je poskakivao i cupkao, krajičkom oka je pratio kretanje Rajihine ljubičaste marame; Rajiha se u ženskom delu sale ljubila između stolova sa zabrađenim devojkama, strinama i tetkama. Tražeći Rajihu, primetio je Mohinija koji je u poslednjem trenutku stigao iz vojske na svadbu. Nedugo posle početka ceremonije predaje poklona, u dobrano zagrejanoj sali je nastalo komešanje. Kao da je opijena od limunade, buke i zagušljivosti vlažne sale, u masi je nestalo reda. „Ako ne bih pio i svaki čas gledao u Vuralov sto, ne bih mogao da podnesem ovoliko fašista“, rekao je Ferhat koji je ispod stola pružio Mevlutu votku s limunadom. Mevlut je popio jednu čašu, a da to ni ko nije primetio. U jednom trenutku je pomislio da je izgubio Rajihu. Potom ju je ugledao i potrčao ka njoj. Izlazila je na vrata koja su vodila ka toaletima s dve devojke koje su imale marame u istoj boji kao i ona:
„Bata Mevlute, toliko se radujem za vas oboje kad god vidim koliko je Rajiha srećna…“ rekla je jedna od devojaka. „Izvini, nisam mogla da čestitam u selu.“
„Moja mlađa sestra Samiha, zar je nisi prepoznao?“ upitala je Rajiha kada su ponovo seli u crvene fotelje. „Ono što je stvarno lepo to su njene oči. Sada je mnogo srećna u Istanbulu. Ima toliko prosaca, prima toliko pisama da su Vediha i otac u čudu šta da rade.“
Sulejman. Isprva sam pomislio da Mevlutu majstorski polazi za rukom da bude miran. Ne, Mevlut nije prepoznao lepu Samihu kojoj je napisao toliko pisama.
Mohini. Mevlut i Rajiha su tražili da na ceremoniji uručivanja poklona budem i zapisničar i voditelj. Kada god objavim s mikrofonom u ruci „Preduzimač iz Rizea, naš biznismen i veliki dobrotvor, graditelj džamije na Dutepeu, gospodin Hadži Hamit Vural, stavlja mladoženji švajcarski ručni sat (u stvari je kineska proizvodnja)!“ masa gostiju na svadbi koja puca od muke s cigaretom u ruci i limunadom u rukama se uskomeša i razveseli, počne da ogovara i da se smeje, a cicije, koje su mislile da mogu da se provuku tako što će dati na poklon nešto malo para, shvate da će se obrukati pa pripremaju veću papirnu novčanicu.
Sulejman. Nisam mogao da verujem svojim očima kada sam u gužvi video Ferhata. Da smo znali da će dovesti tog bednika s izgovorom „On mi je prijatelj, konačno je smekšao!“, čoveka koji je pre pet godina s novcem iz Moskve kovao planove kako da sa svojim četnim drugovima u nekom ćošku pritisnu i počiste moju stariju braću, zar bismo nosili Mevlutova pisma, sredili mu ovaj brak i napravili svadbu?
Drug Ferhat je vrlo pokunjen, tako izgleda. Ne može da kao ranije pogleda čoveku pravo u oči okrećući brojanice u ruci poput svežnja ključeva u razbojničkoj pozi komuniste tek izašlog iz zatvora i govoreći razmetljivo, ja sve znam najbolje. Posle vojnog udara od pre dve godine većina tih komunističkih drugova je ili strpana u zatvor ili obogaljena mučenjem. Snalažljivi koji nisu želeli da budu mučeni su otperjali u Evropu. Naš drug Ferhat, koji osim kurdskog ne govori nijedan drugi jezik, umekšao je stavove, jer ne bi mogao da se ulizuje borcima za ljudska prava i opstane u Evropi, pa je ostao ovde. Uostalom, kao što kaže moj stariji brat: pametan komunista čim se oženi zaboravi na ideje i zarađuje pare; a glupi, pošto zbog tih glupih ideja nikako ne mogu da zarade pare, oni kao Ferhat nađu one bez prebijene pare poput Mevluta i posao im je da ih uče pameti.
I još ovo mislim. Mi muškarci na primer tek tako osudimo čoveka: za bogatog čoveka koji dođe u posetu konaku da prosi lepu devojku u koju je zaljubljen, ali koji kada uđe na vrata vidi da ta devojka ima još lepšu i mlađu sestru i odmah na istom mestu zaprosi od oca ne prvu nego tu drugu devojku koja sa strane igra školice, kažemo da je pravi nitkov; ali bar čoveka možemo da razumemo. Dobro, kako da shvatimo one poput Mevluta koji kada vide da devojka koju su oteli u noćnoj tmini, posle niza godina pisanja suzama natopljenih ljubavnih pisama, nije lepa devojka u koju su se zaljubili nego njena starija sestra i koji ne kažu ni reč?
Druga stvar koja je Mevluta činila srećnim bila je Rajihina nepomućena detinja radost. Ona se nije kao mlade koje je viđao na drugim svadbama izveštačeno divila novčanicama koje su stavljane na nju, već se iskreno radovala. Dok je Mohini objavljivao svaku paru, zlatnik i nakit stavljane na mladu i mladoženju trudeći se da bude zabavan („Od najmlađeg dede među mlekadžijama pedeset američkih dolara!“), deo mase je kao što se radilo na svim svadbama pljeskao napola podrugljivo, a napola iz učtivosti.
Dok su neko vreme svi gledali ka nečemu drugom, Mevlut je ispod oka odmerio Rajihu. Učinili su mu se lepim ne samo njene šake, ruke, uši, nego i nos, usta, lice. Njena jedina mana bila je što je sada bila mnogo umorna, ali joj je dobronamerno držanje savršeno pristajalo. Rajiha nije mogla nikome da poveri na čuvanje plastičnu kesu punu poklona, koverata i paketa, već ju je stavila na ivicu fotelje na kojoj je sedela. Mala i prefinjena ruka sada joj se odmarala u krilu. Mevlut se setio kako je tu ruku držao dok su zajedno bežali po planini i kako ju je prvi put pažljivo pogledao na železničkoj stanici u Akšehiru. Sada mu se činilo kao da je dan kada je oteo Rajihu bio pre mnogo godina. Za tri meseca su se toliko mnogo voleli, toliko mnogo zbližili i toliko razgovarali i zajedno se smejali da je Mevlut sa zaprepašćenjem spoznao da nikoga ne poznaje kao Rajihu. Muškarci koji su igrajući pravili upadljive pokrete prema devojkama izgledali su mu kao deca koja ne poznaju život. Osim što je osećao kao da je godinama poznaje, Mevlutu je od sada s vremena na vreme prolazilo kroz glavu da je zapravo pisao pisma nekome poput nje, štaviše da ih je pisao njoj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:16 am



4. PILAV S LEBLEBIJAMA


OSTACI JELA SU UKUSNIJI


Mevlut i Rajiha su kod kuće videli da su mnogi koverti koji su na svadbi razmetljivo ubacivani u kesu za poklone bili prazni, ali se tome nisu začudili. Mevlut, koji nije mogao da veruje ni bankama ni bankarima, kupio je Rajihi zlatnu narukvicu od najvećeg dela novca. Uz to je dao pare i za jedan očuvan crno-beli televizor koji je kupio na Dolapdereu da se ona ne dosađuje dok ga uveče čeka kod kuće. Muž i žena su se ponekad držali za ruke dok su zajedno gledali televiziju. Mevlut je počeo ranije da se vraća kući, jer nije bilo nikoga ko bi kupovao sladoled na ulici subotom uveče kada se prikazivala Mala kuća i nedeljom kada je na programu bila serija Dalas.
Pošto se početkom oktobra Hizir vratio iz sela i uzeo svoja sladoledžijska kolica, Mevlut je neko vreme šetao besposlen. Ferhat posle svadbe beše nestao. Više nije donosio Mevlutu vesti o novom poslu za koji je govorio „Biće dobra para“ za koji niko nije znao, kao što je nekada radio kada bi se sreli u kafanama na Tarlabašiju. Mevlut je kucao na vrata restorana na Bejogluu u kojima je nekada radio, svraćao kod glavnih konobara i gazda restorana koji su popodne sređivali račune s olovkom i papirom u ruci, čitali novine u nekom uglu i popunjavali sportsku prognozu, ali nije mogao da dobije novu ponudu za dobro plaćen posao kakav je priželjkivao.
U gradu su otvarani novi i skupi restorani, nije da nisu, ali u njih su primani oni koji su učili u turističkim školama i znali toliko engleski da pojme razliku između yes i no, a ne oni koji su obučavani da rade odmalena i dolazili iz sela da rade bilo kakav posao. Početkom novembra, posle dve nedelje rada u jednom restoranu, Mevlut je svojevoljno napustio posao. Obrecnuo se na jednog gosta s kravatom koji je mudrovao da ljuta pasta nije bila dovoljno ljuta i potom kajući se skinuo i bacio kecelju. Ali to nije bila emotivna reakcija nekoga ko je bio nesrećan i sit svega. Proživljavao je najsrećnije dane svog života, uskoro je trebalo da postane otac i s kapitalom koji je napravio od nakita sa svadbe imao je novu investiciju u pilav s leblebijama koji je trebalo da obezbedi budućnost njegovog sina.
Jedan kelner beše upoznao Mevluta s jednim prodavcem iz Muša koji se šlogirao posle višegodišnjeg prodavanja pilava s leblebijama i ostao nesposoban da stoji na nogama. Bolesni Mušlija je želeo da proda kako svoja kolica tako i pravo da stoji s njima i prodaje iza pristaništa za trajekte Kabataš za koje je tvrdio da je konačno njegovo „pravo“. Mevlut je iz iskustva znao da je pravo na parkiranje, na kome su insistirali svi prodavci koji su ustupali svoja kolica, preterano. Svaki prodavac, koji je uspeo da nekoliko dana parkira svoja kolica u nekom ćošku tako što bi to izmolio od opštinske policije i nešto malo dao, iskreno bi počeo da veruje da je taj ćošak njegova uknjižena svojina, a ne narodna ili državna. Uprkos tome, posle višegodišnjeg bavljenja prodajom idući ulicama s obramicom na leđima, Mevlut je bio obuzet vizijama o posedovanju određenog mesta u gradu poput nekog vlasnika dućana i iskreno je verovao u budućnost posla. Bio je svestan da je malo nasamaren, ali nije mogao da se više pogađa sa starim Mušlijom. Otišao je dva puta s Rajihom u straćaru iza Ortakoja u kojoj je čovek stanovao pod kiriju zajedno s bubašvabama, miševima, eks pres-loncima i sinom koji je mucao i naučio posao. Jednog dana je Mevlut dogurao kolica do kuće. Od jednog trgovca na veliko na Sirkedžiju kupio je džak pirinča i džak leblebija i nagurao ih između kuhinje i televizora.
Rajiha. Ja sam pre nego što uveče legnem lepo potapala leblebije u vodu, budila se ujutru uz pomoć budilnika u tri sata i videvši da su leblebije smekšale stavljala ih u šerpu na tihu vatru. Onda smo ih poklapali i Mevlut i ja bismo ponovo spavali zagrljeni spokojno slušajuši šištanje šerpe koja se ohladila. Ujutru sam pirinač najpre malo pržila na ulju, kao što nas je Mušlija naučio, a onda ga parila na jakoj vatri. Kada Mevlut ujutru izađe u kupovinu, ja sam malo barila kokošije meso u ključaloj vodi, a zatim ga okretala na ulju. Onda sam noktima i vrhovima prstiju pažljivo skidala kosti i kožu s nekih kokošaka i onako kako mi dođe pržila majčinu dušicu i biber, ponekad kada imam inspiraciju jedno-dva čena belog luka, a poneku glavicu sam delila na četiri dela i stavljala na ivicu pilava.
Kada bi se Mevlut ujutru vratio iz kupovine s torbama voća i paradajza, dugo bi udisao miomiris koji je Rajiha napravila u kući i milovao ruku, leđa i nabrekao ženin trbuh koji je sve više rastao. Mevlutove mušterije, činovnici s kravatama ili u suknjama koji su radili u bankama i poslovnicama na Findikliju, bučni đaci i studenti u blizini, građevinski radnici u okolini i vozači i putnici koji su želeli da ubiju vreme čekajući u redu za parobrod ili trajekt – nisu se žalili na Rajihinu piletinu. Mevlut se trudio da razgovara s redovnim kupcima koje je za kratko vreme stekao, na primer s crnookim momkom koji je radio kao bezbednjak na ulazu u Akbanku i čije je telo podsećalo na kasu, s gospodinom Nedimom u beloj uniformi koji je na pristaništu prodavao brodske karte ili sa službenicima koji su ga uvek gledali sa smeškom kao da s njim teraju šegu, otpočinjao razgovor o poslednjim događajima poput penala koji na poslednjoj utakmici nije dosuđen Fenerbahčeu i slepoj devojci koja je znala sve odgovore u jučerašnjem kvizu. Besplatnim obrocima s dosta pilećeg mesa i svojom slatkorečivošću učinio je da ga prihvate i opštinski policajci.
Kao iskusni prodavac koji je znao da je razgovor s mušterijama deo posla, Mevlut se nikada nije upuštao u političke teme. Ono što ga je činilo srećnim mnogo više od zarade, što je uvek osećao u vreme kada je prodavao kiselo mleko i bozu, jeste kada neka mušterija ponovo dođe po pilav s piletinom koju je pojela pre nekoliko dana (to je bilo vrlo retko) i to mu dobronamerno saopšti (što je bilo još ređe).
Imao je osećanje da velika većina njegovih kupaca dolazi kod njega jer je jeftin, a i blizu je, a neki su mu to i otvoreno govorili. Ako bi s vremena na vreme neka mušterija dobrog srca rekla „Pilavdžijo, mašala, još osećam ukus u ustima“, Mevlut bi bio tako srećan da bi nekoliko dana zaboravljao da se zamisli nad činjenicom da u stvari uopšte ništa ne zarađuje od prodaje pilava, što je pokušavao da prikrije, koliko od Rajihe toliko i od sebe. Slutio je da nema nikakve korist i da to što je Mušlija osam godina stajao na istom mestu i umro švorc i bolestan nije plod njegove nesposobnosti.
Rajiha. Mevlut je u većini dana donosio uveče kući polovinu leblebija, pilećih bataka i pilava koje sam kuvala ujutru. Ta pobelela krilca, male pileće polutke, delove kože kojima je masnoća promenila boju ja sam iznova kuvala zajedno s hranom koju sam pripremala za sutradan. I pilav sam ponovo parila. Pilav koji bih po drugi put kuvala na tihoj vatri bio bi još ukusniji. Mevlut to što radim ne bi nazivao „ponovnim kuvanjem“ nego „vaspitavanjem“ kao što su govorile vođe u ćeliji i bogati osuđenici koji su tražili da se rđavo jelo iz zatvorske kuhinje ponovo skuva s dobrim maslinovim uljem, začinima i biberom iz tajnog skrovišta. To je naučio od jednog bogatog Kurda iz Džizrea koji je izašao iz zatvora i sada vodi auto-parking. Mevlut je voleo da dok ja kuvam u kuhinji istakne činjenicu koja je bila vrlo poznata među istanbulskim svetom koji je punio stomak kod uličnih prodavaca, a to je da su ostaci jela ukusniji. Ali ja bih se na to ljutila i govorila: „To što se neko jelo ponovo kuva, jer nije pojedeno, ne znači da je za otpad.“ Kupci više vole dva-tri puta preprženu pileću kožicu, leblebije smekšane dugim barenjem, pa čak i nekoliko puta pržene i na vatri okretane pileće iznutrice od svežih i čistih komada; posipaju ih senfom i kečapom i sliste samo tako.
Od oktobra je počeo i da svake večeri prodaje bozu.
Kako je neprestano pešačio dok ju je prodavao, pred očima su mu promicale lepe slike i neobične misli: Tih dana je otkrio da se u nekim mahalama mrdaju senke drveća iako se nijedan list ne miče, da su čopori pasa hrabriji i agresivniji u naseljima sa skršenim ili ugašenim uličnim svetiljkama i da se rimuju poslednji slogovi oglasa za obrezivanje i privatne časove zalepljenih na električne stubove i vrata. Osluškivanje šta mu grad govori noću i tumačenje jezika ulica ispunjavali su Mevluta ponosom. Moć imaginacije mu je pak slabila dok je ujutru čekao nepomično na hladnoći s rukama u džepovima iza kolica s pilavom; shvatao je da je svet prazan i besmislen i, pribojavajući se duboke praznine koja je u njemu rasla, priželjkivao da se smesta vrati Rajihi. Možda je Rajiha u tom trenutku kod kuće trpela rane porođajne bolove. Ali Mevlut bi rekao u sebi „Da se još malo strpim“ i, ne mogavši da se uzdrži, išao oko zastakljenih kolica za pilav s ogromnim točkovima praveći krugove; onda bi stao i dok bi čekao prebacivao bi težinu s leve na desnu nogu i ponovo gledao u švajcarski sat na ruci.
Rajiha. „Taj sat ti je stavio da mu sve ide kao po loju“, govorila bih kada bih ugledala da je Mevlut opet okupiran poklonom Hadži Hamita Vurala. „Naravno, da bi ne samo tebe nego i tvog strica i njegove sinove naterao da se osećate dužnim prema njemu.“ Kada bi se popodne vratio kući, kuvala bih Mevlutu čaj od lipe čije sam cvetove skupljala s drveća u dvorištu jermenske crkve. On bi video da sam pripremila bozu sa svim što treba, odmah uključivao televizor, pio obilno zaslađen čaj od lipe gledajući čas geometrije za gimnazije, što je bilo jedino na programu, i spavao neprekidno kašljući sve do večere. Tokom sedam godina u kojima je prodavao pilav, ja sam kuvala leblebije i pirinač, kupovala piletinu, barila, čistila, pržila; i bozu koju će uveče prodavati ja sam šećerila dok ne dobije gustinu, ja sam tokom dana prala kašike, krčage, tanjire, sve posude. Osluškivala sam dete u stomaku, pazila da ne povratim u pilav od smrada dok sam pržila piletinu i brinula o kutku s kolevkom i jastukom koji sam napravila za dete. Mevlut je kod nekog starinara pronašao jednu staru knjigu pod naslovom Islamska imena za vaše dete. Pre večere bi u pauzama za reklame na televiziji okretao njene stranice, glasno čitao Nurulah, Abdulah, Sadulah, Fazlalah i gledao u mene da bi dobio odobravanje, a ja nikako nisam mogla da mu kažem da će naše dete biti devojčica, da mu ne bih slomila srce.
Vediha, Samiha i ja smo to saznale u Dečjoj bolnici na Šišliju kuda smo otišle sve tri. Samiha, koja je videla da se sekiram, rekla je kada smo izašle na ulicu: „Baš te briga, zaboga. Ionako je dovoljno muškaraca na ulicama ovog grada.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:16 am



5. MEVLUT POSTAJE OTAC


NE IZLAZI IZ KAMIONETA


Samiha. Došla sam s ocem iz sela u Istanbul na Rajihinu svadbu, ali se nismo vratili nazad. Opet smo otac i ja u istoj sobi kod moje starije sestre Vedihe. Svako jutro kada se probudim, utonem u misli gledajući u senke bokala i boce kolonjske vode na stolu: toliko sam u selu imala prosaca da je otac pomislio da ću biti bolje sreće ako ostanemo u Istanbulu… Ali osim Sulejmana, u Istanbulu do sada nisam nikoga drugog videla… Ne znam šta je otac uzeo od Sulejmana i Korkuta, šta su mu obećali. Ali oni su mu platili veštačke zube. Pre nego što zaspi, stavlja ih u jednu čašu; dođe mi da dok čekam da se probudi otvorim prozor i izbacim ih napolje. Ujutru pomažem Vedihi u kućnim poslovima, pletem za zimu i popodne gledamo televiziju kada počne program. Otac se ujutru igra s Bozkurtom i Turanom, ali nastaje svađa s unucima kad ga vuku za bradu i kosu. Vediha, otac, Sulejman i ja, svi zajedno smo jednom išli na Bosfor i jednom na Bejoglu u bioskop i na puding.
Jutros se Sulejman igrajući se ključevima kamioneta ford kao brojanicama stvorio preda mnom i rekao mi da će oko podne ići preko puta na Uskudar da uzme šest kesa cementa i gvožda, da će preći most preko Bosfora i da ako hoću mogu i ja da idem. Pitala sam sestru Vedihu. „Kako hoćeš“, rekla je. „Molim te pazi!“ Šta je htela da kaže? Pošto otac i Vediha nisu ništa prozborili kada je Sulejman seo tik do mene dok smo gledali film u bioskopu „Šaraj“, da li se njegova ruka svesno zavlačila uz moju nogu poput opreznog raka, obratila sam pažnju, da li je to bilo slučajno i ništa nisam mogla da zaključim. Ali sada, dok prelazimo most preko Bosfora na podnevnom suncu u ledenohladnom i blistavom zimskom danu Sulejman se prema meni ponaša odveć gospodski i fino i kaže mi: „Samiha, ako hoćeš da pređemo u desnu traku da bolje vidiš dole.“ Tako primiče kamionet ford uz krajnju desnu stranu mosta da pomišljaj da ćemo u trenutku pasti pravo na ruski brod s crvenom zastavom koji prolazi ispod.
Pošto smo prešli bosforski most, idući dalje užasnim izrovanim putem iza Uskudara, nije više bilo ni lepote ni velelepnih turističkih mesta. Videla sam fabrike od betona ograđene bodljikavom žicom, radionice s razbijenim prozorima, kuće ružnije i oronulije od onih u selu i na desetine hiljada kanti koje čoveka navode da se zapita padaju li zarđale kante s neba.
Zaustavili smo se na beskrajnoj ravnici prekrivenoj udžericama. Svako mesto je mnogo ličilo na Dutepe (znači bilo je bedno) i ujedno je bilo novije i ružnije. „Ovde je ogranak građevinske firme Aktašovih koju smo ortački osnovali s Vuralovima“, rekao mi je Sulejman; izašao je iz auta i taman kada se zaputio ka ružnoj zgradi, okrenuo se i doviknuo mi kao da preti: „Ni slučajno ne izlazi iz kamioneta!“ To je, naravno, u meni probudilo snažnu želju da izađem iz vozila. Ali unaokolo nije bilo nijedne žene, pa sam nepomično čekala na svom mestu na prednjem sedištu kamiona.
Kao što u povratku zbog saobraćaja nije bilo vremena za ručak, tako me Sulejman nije mogao dovesti do kuće. Došavši na početak Dutepea, ugledao je drugove i zaustavio kamionet u mestu. „Stigli smo u mahalu, sada ćeš lako da se popneš uz našu uzbrdicu“, rekao mi je. „Evo ti novac da mojoj majci kupiš hleb u pekari!“
Dok sam se s hlebom u ruci lagano pela ka bespravno napravljenoj kući Aktašovih, koja je već ličila na betonsku kuću, mislila sam na to što kažu da ono što je teško kod braka sklopljenog provodadžisanjem nije to što se devojka udaje za nekoga koga i ne poznaje, nego što tog koga uopšte ne poznaje mora da voli… Ali u stvari trebalo bi da bude lakše da se devojka uda za nekoga koga uopšte ne poznaje, jer, verujte, što više poznajete muškarce teže ih je voleti.
Rajiha. Bezimeno žensko dete u mom stomaku je postalo ogromno i otežava mi čak i sedenje. Prekinula sam Mevluta jednog predvečerja dok je čitao stranice knjige u ruci: „Hamdulah – onaj koji hvali; Ubejdulah – Alahov rob; Sejfulah – Alahov mač, vojnik“. „Mevlute, dušo, zar ta knjiga nema deo sa ženskim imenima?“ „Aaa, tačno, ima“, odgovorio je Mevlut poput muškarca koji je prvi put primetio da u restoranu u koji ide godinama postoji „porodični salon“ na gornjem spratu namenjen ženama. Kao god što bi kroz odškrinuta vrata bacio žuran i sramežljiv pogled na ženski deo, tako je ovlaš pogledao zadnje stranice knjige i nezainteresovan se ponovo vratio muškim stranicama. Zato mi je moja sestra Vediha, živa bila, kupila još dve knjige u jednoj elegantnoj knjižari-prodavnici igračaka na Šišliju: u knjizi s nacionalističkim imenima koja potiču iz srednje Azije poput Kurtdžebe, Alparslan, Atabek, devojčice i dečaci su opet odvojeni stranicama po sistemu harem-selamluk. A u Savremenom vodiču kroz imena dečaci i devojčice su sedeli pomešani kao na bogataškim evropejskim svetkovinama i privatnim gimnazijama, ali je Mevlut čitao i smejući se odbacivao imena poput Simge, Suzan, Mine, Irem i jedino ozbiljno uzimao muška imena kao što su Tolga, Hakan, Kilič.
Ali nipošto iz svega ovoga i ne pomišljajte da je Mevlut bio razočaran kad nam se u aprilu rodila kći, kojoj smo dali ime Fatma, i da se prema meni rđavo odnosio što mu nisam rodila sina. Bilo je upravo suprotno. Mevlut se toliko radovao bebi, da je počeo da na sav glas i sasvim iskreno svima priča da je zapravo od početka želeo devojčicu. Pozvao je Šakira, koji je fotografisao pijance u krčmama na Bejogluu i u trku razvijao i izrađivao fotografije u starinskoj laboratoriji u našoj ulici, da dođe kod nas i da ga fotografiše dok se smeje pokazujući sve zube i drži Fatmu kao kakav džin. Mnogim mušterijama je podelio besplatan pilav pokazujući sliku koju je zalepio na staklo kolica govoreći „Dobio sam devojčicu.“ Svake večeri, čim dođe kući, uzimao bi Fatmu u krilo, poput časovničara očima primicao njenu levu ručicu, dugo gledao kako su joj savršeni prstići i govorio: „Ima i nokte.“ Dok bi poredio svoje i moje prste s prstima bebe, nikako ne bi mogao da poveruje u Alahovo čudo i ljubio bi nas obe sa suzama u očima.
Mevlut je bio mnogo srećan, ali u duši je osećao nešto čudno čega Rajiha nije bila svesna. Od nekih mušterija koje su videle Fatmine fotografije zamagljene parom na staklu pilavdžijskih kolica i govorile „Mašala, kako lepa beba“ krio je da je dete žensko. Ali bilo je potrebno dosta vremena da bude kadar da prizna da je osnovni uzrok njegove uznemirenosti ljubomora koju je osećao prema bebi. Na samom početku je pomišljao da ga obuzima neopravdan bes kad se budio dok je Rajiha noću ustajala i dojila Fatmu. Tokom leta se često prepirao s Rajihom što nikako nisu uspevali da spreče komarce koji su prodirali kroz mrežu i ujedali bebu. Mevlut je kasnije spoznao da ga obuzima čudno osećanje dok Rajiha naslanja svoju ogromnu dojku na bebina usta i s njom umilno razgovara. Uzrujavalo ga je kada Rajiha pogleda dete s nežnošću, štaviše s divljenjem, jer je želeo da Rajiha tako gleda samo njega. Bio je kivan na nju, a nije mogao da joj to kaže. Rajiha i beba su sada bile jedno biće. Mevlut se osećao beznačajnim.
A on je, međutim, imao potrebu da u kući stalno čuje od svoje žene koliko je značajan. Otkako se Fatma rodila, Rajiha više uopšte nije govorila: „Mevlute, mašala, danas si napravio dobar pazar“; „Mevlute, kako si pametno smislio da ostatak pekmeza staviš u bozu umesto šećera“; „Mevlute, dobro si upecao opštinske službenike, bravo!“ Mevlut je za Ramazan bio po ceo dan u kući. Želeo je da zaboravi ljubomoru neprekidno ujutru vodeći ljubav, ali je postajao napet, jer je Rajiha „sve“ radila pred detetom. „Prošlog leta si se plašila da ne vidi Alah, ovog leta se plašiš da ne vidi dete!“ viknuo je Mevlut jednom. „Ustani i promešaj sladoled.“ Mevlutu se mnogo sviđalo da gleda kako Rajiha opijena srećom zbog deteta i ljubavi poslušno ustaje iz kreveta i meša sladoled obema rukama držeći dugačku kašiku i kako vena na lepom vratu njegove žene iskače od napora. U isti mah je povremeno ljuljao kolevku koja mu je stajala uz uzglavlje.
Samiha. Dosta je prošlo od kako smo došli u Istanbul. Još smo kod moje sestre na Dutepeu. Moj otac noću mnogo hrče tako da ne mogu da spavam. Sestra kaže da će već početi da nas ogovaraju ako ne napravimo veridbu. Sulejman mi je kupio zlatnu narukvicu. Prihvatila sam poklon.
Rajiha. Mevlut je toliko bio ljubomoran na to što dojim Fatmu da sam najpre izgubila volju, a potom i mleko. Pošto sam prestala da je dojim, početkom novembra sam ostala trudna. Šta ću sad da radim? Nikako ne mogu da kažem Mevlutu dok ne saznam da mi je dete u stomaku muško. A šta ako nije muško? Nisam mogla da budem sama kod kuće, mislila sam da odem kod sestre Vedihe i da popričam i sa Samihom. Prepala sam se kada sam telefonirala iz pošte na Taksimu i saznala za vest, te sam se vratila kući.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:16 am



6. SAMIHINO BEKSTVO


ZA ŠTA U ŽIVOTU ČOVEK ŽIVI


Vediha. Samiha se popodne iznenada pojavila na vratima naše sobe s maramom na glavi i koferom u ruci. Drhtala je kao prut. „Šta je bilo?“ upitala sam.
„Sestro, ja sam se zaljubila u drugog, bežim s njim, stigao je taksi.“
„Šta? Jesi li luda? Pazi šta radiš!“
Zaplakala je, ali je bila vrlo odlučna. „Ko je on? Otkud sad taj čovek? Gledaj, Sulejman je mnogo zaljubljen u tebe, nemoj mene i oca dovoditi u tešku situaciju“, rekla sam joj. „I šta znači to što bežiš taksijem?“
Moja sestra, zaslepljena ljubavlju od uzbuđenja, nije mogla da govori. Uhvatila me je za ruku i odvela u sobu u kojoj je boravila s ocem. Na sto je pažljivo ostavila narukvicu koju joj je dao Sulejman i marame s ljubičastim cvetovima i gazelama. Kao nema mi je pokazala rukom.
„Samiha, otac će se oduzeti kada se vrati kući“, rekla sam. „Uzeo je od Sulejmana poklone i novac za veštačke zube i za mnoge druge stvari, to znaš. Hoćeš li to da uradiš našem tatici?“ Nije odgovorila, gledala je preda se. „Otac i ja ćemo do kraja života živeti sa stidom“, rekla sam.
„I Rajiha je pobegla, ali se na kraju sve lepo završilo.“
„Ali nije bilo nikoga ko je hteo Rajihu, ko je napravio dogovor o braku“, nastavila sam. „A ti nisi kao Rajiha, ti si vrlo lepa. Otac nikome nije dao reč za Rajihu i uzeo novac. Ovde će pasti krv.“
„Ja nemam pojma o dogovoru“, rekla je ona. „Zašto otac daje reč, a da ne pita mene, zašto uzima pare?
Odozdo se začula sirena taksija. Išla je ka vratima. „Samiha, ti znaš, zar ne, da će me Korkut nedeljama tući što si ti pobegla. Ruke i noge će mi biti sve u modricama, to znaš, zar ne, Samiha?“
Samiha. Zagrlile smo se i zaplakale… Toliko mi je bilo žao sestre i toliko sam se plašila…
Vediha. „Vraćaj se u selo s ocem!“ rekla sam. „A onda ćeš da bežiš! Sada će ovde svu krivicu da pripišu meni, misliće da sam ja to udesila. Ovi će me ubiti, ti to znaš, Samiha. Ko je taj čovek?“
Samiha. Dala sam sestri za pravo. „Stani da otkažem taksi“, rekla sam. Ali dok sam izlazila iz kuće, ponovo sam uzela kofer u ruke. Vediha, koja je s prozora videla kofer u mojoj ruci dok sam išla prema kapiji preklinjala me je plačući: „Ne idi, Samiha, mila moja sestro, ne idi!“ Kada sam izašla kroz dvorišna vrata i uvukla se u taksi, nisam znala šta da radim i šta da kažem. Razmišljala sam da kažem „Odustala sam, moja sestra plače“, ali su se vrata taksija otvorila i povukli su me unutra. Nisam uspela ni da se okrenem niti da poslednjim put pogledam svoju stariju seju.
Vediha. Samihu su na silu uvukli u kola. Videla sam s prozora svojim očima. „Upomoć“, povikala sam. Stignite je, mene će okriviti! Razbojnici otimaju moju mlađu sestru, upomoć!
Sulejman. Ja sam budeći se iz popodnevnog sna u kući video da kod stražnjih vrata čeka neki auto… Bozkurt i Turan su se igrali u dvorištu… Čuo sam da Vediha viče i trči u dvorište.
Vediha. Ta koliko mogu da trčim u papučama na nogama… Zaustavite taksi, vikala sam. Samiha, izađi, dušo, izađi iz tog auta!
Sulejman. Potrčao sam za njima. Nisam uspeo da ih stignem! Umreću od besa. Vratio sam se, uskočio u kamionet, upalio i nagazio gas. Kada sam sišao niz padinu i stigao pred naš dućan, crni auto je okrenuo i otišao čak prema Medžidijekoju. Ali još nije bilo gotovo. Samiha je časna devojka, ona će malo potom da iskoči iz taksija. Još nije pobegla, nije oteta. Vratiće se ona. Nemojte pogrešno da shvatite. Molim vas ne pišite i NE PREUVELIČAVAJTE PISANJEM, pomislio sam. Ne kaljajte čestitu devojku. Iz daljine sam video da je crni auto otišao, ali nisam uspeo da ga stignem. Ispružio sam se ka ladici, izvadio pištolj kirikkale i dva puta pucao u vazduh. Ne pišite, jer nije tačno da je pobegla. Pogrešno će se shvatiti!
Samiha. Ne, dobro oni razumeju. Pobegla sam. I to svojom voljom. Tačno je sve što ste čuli. Ni ja ne mogu da verujem. Zaljubila sam se! Ljubav me je na ovo naterala. Dobro sam se osećala kada je zapucalo. Da li zbog toga što je strela konačno odapeta? I naši su dva puta opalili u vazduh, što znači da i mi imamo pištolj, ali kada smo stigli u Medžidijekoj, oružje je sakriveno. Sulejman je izgleda bio onda u kući, krenuo je kamionetom za nama, plašim se, ali znam, više neće moći da nas pronađe u saobraćajnoj gužvi. Sada sam presrećna. Videli ste: mene niko ne može da kupi… Na sve sam mnogo ljuta!
Sulejman. Prilično sam pritisnuo gas kada sam se našao na otvorenom putu. Prokletstvo, kada se odjednom pojavio kamion, savio sam volan udesno i, neizbežno, udario sam u zid! Malo sam se ošamutio. Gde smo? Ne pomerajući se nastojao sam da shvatim. Udario sam se u glavu. Tu smo! Samiha je pobegla. Radoznala deca su odmah iz zabave dolazila do kamioneta… Udario sam glavom u ogledalo, s čela mi lije krv, ali ubacio sam u rikverc, nagazio gas i krenuo za njima.
Vediha. Kada su čula pucnje, deca su radosno pohrlila u baštu kao da je ispaljen praznični vatromet. Bozkurte, Turane, vikala sam za njima, ulazite u kuću, zatvorite vrata. Nisu slušali, jednog sam ošamarila, drugog sam na silu uhvatila za ruku i uvela u kuću. Pitala sam se da li da zovem policiju. Ali Sulejman je pucao; je li ispravno zvati policiju. „Šta gledate, prokleti bili, zovite oca!“ naredila sam. U stvari, zabranila sam im da bez dozvole pipaju slušalicu, da se ne igraju svaki čas telefonom. Bozkurt je okrenuo broj i obavestio Korkuta: „Tata, tetka Samiha je pobegla drugom!“
I ja sam plakala, ali nije da nisam mislila da je Samiha dobro učinila – to nek ostane među nama. Da, jadni Sulejman se strašno zaljubio u nju. Ali Sulejman nije ni najpametniji ni najzgodniji muškarac na svetu. Već sada je pomalo debeljušan. Samiha je smatrala da su njegove duge zavrnute trepavice, koje će se nekim devojkama mnogo dopasti, glupe i ženskaste. Osnovna muka bila je ta što je Sulejman, iako je toliko bio zaljubljen u nju, za inat činio sve ono što bi Samihu razbesnelo. Zašto se muškarci loše ponašaju prema devojci u koju su se zaljubili? Samiha nije mogla da podnese onu Sulejmanovu nadmenost, kada se svaki čas pravi važan, jer ima para i mudruje. Nije se predala čoveku koga nije mogla da voli, bravo za moju mlađu sestru, ali da vidimo da li je muškarac kome je odbegla razuman? Sumnjam: oteti devojku taksijem usred grada nije stvar inteligencije. Čemu u Istanbulu kolima navaliti na vrata kao u selu!
Samiha. Dok se auto kretao po Istanbulu, meni je sve izgledalo lepo: gradska gužva, ljudi koji su trčeći tamo-ovamo prolazili između autobusa, devojke koje su slobodno nosile suknje, konjska zaprega, parkovi i stare velike stambene zgrade; sve mi se sviđa. Iako je znao da uživam da se vozim po Istanbulu njegovim kamionetom, Sulejman me je vrlo retko izvodio nekud u grad (a to sam mnogo želela), a znate li zašto? Želeo je da bude blizak sa mnom, ali je razlog bio i to što bi mu se poštovanje prema devojci koja bi se pre udaje isuviše zbližila s nekim muškarcem umanjilo. Ja ću se udati za čoveka u koga sam se zaljubila, u koga ću se zaljubiti, u redu? Nisam marila za novac, poslušala sam glas srca i do kraja ću snositi posledice onoga što sam učinila.
Sulejman. Pre nego što je moj kamionet stigao u Medžidijekoj, prešli su čak na Šišli. Vratio sam se kući, parkirao kamionet trudeći se da budem miran. Još nisam verovao onome što vidim, jer nisam smatrao verovatnim da će se neko usuditi da usred Istanbula, usred bela dana, otme moju verenicu. Pošto bi takvom smrt bila kraj, niko u suštini ne može da uradi nešto tako suludo.
Samiha. Niti je Dutepe „usred“ Istanbula niti sam se ja obećala Sulejmanu, kao što znate. Ali, da, tačno, kraj mu može biti smrt, ali kraj svačijeg života će biti takav i, pošto i mi to znamo, pogledajte koliko daleko bežimo. Istanbul nema kraja. Zametnuli smo tragove, stojimo u nekom bifeu i pijemo jogurt iz tetrapaka. Brkovi mog dragog su beli od jogurta. Ne trudite se uzalud, neću reći kako se zove i nikada vam neće poći za rukom da nas pronađete.
Sulejman. Vratio sam se kući i Vediha je gazom pritisla ranu na mom čelu. Potom sam izašao u stražnje dvorište i ispalio dva metka u deblo duda. Onda je nastupila ona čudna tišina. Neprestano sam mislio da će se Samiha vratiti s tašnom u ruci, kao da se ništa nije desilo. Uveče su svi bili kod kuće. Neko je isključio televizor, kao za pogreb, i ja sam shvatio da je ono što me boli upravo ta tišina. Moj stariji brat je neprekidno pušio. Krivovrati Abdurahman-efendija je bio pijan, Vediha je plakala. Izašao sam u noć i, gledajući niz Dutepe, na svetlosti Istanbula zaklinjao se Alahu da ću se osvetiti za ovo. Tamo negde, među milionima svetala, iza nekog prozora je Samiha. Toliko me boli sama pomisao da me ne voli, da pomišljam da je na silu oteta i poželim da smesta pobijem te podlace. Naši preci su prestupnike podvrgavali mučenju pre nego što ih ubiju – u ovakvim trenucima čovek bolje poima značaj tradicije.
Abdurahman-efendija. Kako je to biti otac kćeri koje stalno beže? Malo me je stid, ali osećam i ponos. One se odvažno udaju za muškarce koje su odabrale same, a ne za one koje su im birali drugi. Da su imale majku, one bi rekle šta ih muči i izabrale bi najpogodnijeg bez potrebe da beže… Kao što svi znaju, za udaju je važnije poverenje nego ljubav. Plašim se šta će uraditi sirotoj Vedihi kad se ja vratim u selo. Moja najstarija kći je visprena, mada to ne pokazuje, pa će se možda izvući od kazne.
Sulejman. Još više sam zaljubljen u Samihu otkako je pobegla. Bio sam zaljubljen u nju pre bekstva, jer je lepa i pametna i što se svakome sviđa. To je bilo normalno. A sada sam zaljubljen što me je ostavila i pobegla. I to je, naravno, još normalnije, mada ja ne mogu da izdržim bol. Ujutru odlazim u dućan i zamišljam da se Samiha vratila kući, da ću je zateći ako sada potrčim i odem tamo i da ćemo se venčati uz veliku svadbu.
Korkut. Jednom-dva puta sam nabacio da je „teško oteti devojku ako mu neko iz kuće ne pomogne“, ali se Vediha pravila luda. Ona je samo plakala i govorila: „Otkud ja znam, velik je ovo grad.“ Jednom sam ostao nasamo s Abdurahman-efendijom. „Neki očevi najpre od nekoga uzmu novac, pograbe ga, a onda kada se pojavi bogatija prilika prodaju kćer bogatome pa se prave da je ona pobegla. Nemojte me nikako pogrešno razumeti, Abdurahman-efendijo, vi ste poštovan čovek, ali zar na to Samiha uopšte nije pomislila dok je bežala?“ pitao sam ga. „Prvo ću je ja pitati da mi za to položi račun“, odgovorio je. Potom se naljutio na mene i prestao da svraća na večeru. Tada sam rekao Vedihi: „Ko joj je od vas pomogao ne znam, ali ti zabranjujem da izlaziš iz kuće sve dok ne saznam kome je i gde Samiha pobegla.“ „E pa ionako mi ne dozvoljavaš da izađem iz mahale, a sada više nema ni izlaska iz kuće“, rekla je. „Mogu li da izlazim u dvorište?“
Sulejman. Jedne večeri sam stavio u kamionet Abdurahman-efendiju, saopštio mu da ima nešto o čemu treba da razgovaramo i okrenuo volan ka Bosforu. Otišli smo na Sarijer, u riblji restoran „Tarator“ i seli u jedan ugao daleko od akvarijuma. „Abdurahman-efendijo“, počeo sam mu dok smo pili po čašu rakije, još pre nego što su stigle pržene dagnje, „stariji ste od mene, vi to znate. Za šta u životu čovek živi?“ Pošto je još u putu primetio da razgovor može otići u rđavom pravcu, Abdurahman-efendija je dugo tražio najbezazleniji odgovor. „Za ljubav, dete!“ odgovorio je. „I još?“ „Za prijateljstvo“, razmislio je i nastavio. „I još?“ „Za sreću, dete moje. Za Alaha… Za otadžbinu, narod…“ Prekinuo sam ga: „Čovek živi za čast, tatice!“
Abdurahman-efendija. Nisam rekao da ja u stvari živim za svoje kćeri. Bio sam blag prema tom ljutitom momku, jer sam mu donekle davao za pravo, a još više ga žalio. Toliko smo pili da su mi uspomene koje sam zaboravio plutale poput podmornica u dalekom akvarijumu. Na izmaku noći sam se osmelio i rekao: „Sulejmane sine, mnogo si povređen, ljut si, razumem te. I ja sam tužan i ljut, jer je i mene Samiha ostavila u teškoj situaciji. Ali ovde nema govora o časti, o ponosu koji treba osvetlati! Tvoja čast ni na koji način nije ukaljana. Samiha nije bila ni tvoja žena, a ni tvoja verenica. Da, kamo sreće da ste se venčali, a da se uopšte niste upoznali. Siguran sam kao u svoje ime da biste tada bili srećni. Ali nije ispravno da sada postavljaš pitanje ponosa. Kao što svako zna, reči poput pitanja časti u osnovi su izgovori smišljeni da se ljudi lagodno međusobno ubijaju. Hoćeš li ti da mi ubiješ kćer?“
„Izvinite, tata“, usprotivio se Sulejman. „Zar ja nemam prava ni da jednog dana uhvatim tog podlaca koji je oteo Samihu i zatražim da mi položi račun? Zar taj tip mene nije ponizio?“ „Nemoj pogrešno da shvatiš, sine.“ „Imam li ili nemam pravo?“ „Smiri se, dete.“ „Zaista je teško biti smiren pred onima koji nas varaju koristeći sistem koji smo mi došavši iz sela svojom krvlju i životom uspostavili u ovom odvratnom gradu.“ „Sinko, da mogu, ja bih Samihu uhvatio za uvo i doveo kući. I ona sigurno zna da je učinila nešto pogrešno. Čak je možda večeras dok mi ovde pijemo docupkala nazad s tašnom u ruci.“ „Da vidimo da li ćemo je ja i moj stariji brat primiti.“ „Zar je nećete primiti ako se moja ćerka vrati?“ „Ja imam čast.“ „Ako je niko nije taknuo…“
Pili smo dok se mehana nije zatvorila u toku noći. Ne znam kako je bilo, Sulejman je stojeći na nogama neko vre me tražio od mene oproštaj, ljubio mi ruku iz poštovanja, a ja sam obećavao da će ovaj razgovor ostati među nama. Čak sam rekao i da neću reći Samihi. Sulejman je malo plakao. Način na koji se mrštim, pokreti mojih ruku mnogo liče na Samihine. „Očevi liče na svoje kćeri“, rekao sam ponosno.
„Mnogo sam grešio, mnogo sam se pravio važan, nisam uspeo da budem prijatelj s njom“, rekao je Sulejman. „A i ona je bila mnogo oštrog jezika. Niko nam nije otkrio tajnu tog teškog posla – kako se razgovara s devojkama. Ja sam s njom razgovarao kao s nekim muškarcem samo bez psovanja. Nije išlo.“
Pre polaska na put, Sulejman je otišao da se umije. Kada se vratio, bio je zaista trezan. U povratku, saobraćajci su nas opkolili na Istinji i izvukli dobar bakšiš.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:17 am



7. DRUGA KĆI


KAO DA JE ŽIVOT BIO NEŠTO ŠTO SE
DRUGOME DOGAĐA


Mevlut je dugo bio izvan života i svih tih vesti. Još ne beše izgubio oduševljenje za posao. Bio je optimista poput „investitora koji veruju u ideju“, omiljenih junaka knjiga tipa „Uspešni poslovni čovek“. Verovao je da će više zarađivati ako u izlog kolica na tri točka stavi jaču svetiljku, ako se dogovori s prodavcima jogurta, čaja, kole, koji su se čas skupljali čas nestajali oko njega, ako bude uspeo da s mušterijama povede neposrednije, iskrenije razgovore. Mevlut se mnogo trudio da nađe redovne kupce u okolini Kabataša i Findiklija. Nije se mnogo nervirao zbog nepravde kada mu velike poslovnice u kojima su mnogi zaposleni ručavali s nogu nisu ukazivale pažnju, ali se ljutio kada su mali poslovni prostori tražili račun. Nastojao je da uspostavi prijateljske odnose s računovođama i upravnicima preko portira, poslužitelja, ljudi iz obezbeđenja i prodavaca čaja. Ra jiha je jedne večeri saopštila Mevlutu da je ponovo trudna i da će dete opet biti žensko.
„Gde si saznala da je žensko? Opet ste vas tri išle u bolnicu?“
„Nismo nas tri, nije bila Samiha. Ona je pobegla drugom, da se ne bi udala za Sulejmana.“
„Šta?“
Rajiha mu je ispričala što je znala.
Mevlut je te iste noći krstario Ferikojem uzvikujući bozaaa kao da hoda u snu, kada su ga noge spontano odvukle na groblje. Bila je mesečina; čempresi i spomenici su katkad sijali poput srebra, a katkad bili crni kao zift. Negde na sredini groblja stupio je na neku betonsku stazu, osećajući kao da je u snu krenuo nekim putem. Ali onaj koji je išao po groblju nije bio on nego neko drugi; kao da je život bio nešto što se drugome događa.
Sto je više išao to se nizbrdica na groblju sve više odvijala poput tepiha, i Mevlut je silazio strminom koja je postajala sve oštrija. Ko li je bio čovek kome je Samiha pobegla? Da li će Samiha tom čoveku reći jednoga dana: „Mevlut se oženio mojom starijom sestrom pošto mi je godinama pisao ljubavna pisma misleći na moje oči.“ Da li je to Samiha znala?
Rajiha. „Prošli put si prešao sva muška imena i na kraju je dete bilo devojčica“, rekla sam Mevlutu dajući mu knjigu s islamskim imenima. „Ako ovaj put pređeš preko svakog ženskog imena ponaosob, možda će biti dečak. Ima li žensko ime koje sadrži reč Alah, to ćeš da pogledaš!“ „Nema žensko ime s rečju Alah!“ odgovorio je Mevlut. Prema knjizi, devojčice su najviše mogle da dobijaju imena žena proroka Muhameda. „Ako svake večeri budemo jeli pilav, možda ćemo jednog dana postati Kinezi“, dobacila sam Mevlutu. Oboje smo se nasmejali, a on je uzeo dete u naručje i poljubio u obraze. Tek kada sam ga na to upozorila, primetio je da Fatmu bockaju njegovi brkovi i da se sprema da zaplače.
Abdurahman-efendija. Fevzije je ime pokojne majke mojih kćeri. Ja sam ga predložio Rajihi za njihovu drugu ćerku. Ne gledajte na to da su joj sada tri kćeri u Istanbulu i da su se dve pobunile i pobegle od kuće i ne pomišljajte ni slučajno ko zna kakve je sve avanture Fevzije doživela, počivala u miru. Ona se s petnaest godina udala za mene koji sam bio prvi muškarac koji ju je zaprosio i spokojno živela do svoje dvadeset treće godine, a da nije kročila izvan našeg sela Gumušderea. Dok sada, vraćajući se nazad u selo, sa suzama u očima još jednom vidim da ni ja nisam uspeo da nađem utočište u Istanbulu, tužno gledam kroz prozor autobusa i kažem kamo sreće da se kao ni Fevzije ni ja nikada nisam makao iz sela.
Vediha. Korkut retko razgovara sa mnom, slabo svraća kući, duri se na sve što kažem. Korkut i Sulejman su svojim ćutanjem i aluzijama tako zastrašili mog oca da je jadničak spakovao kofer i vratio se u selo. Potajno sam mnogo plakala. Tako je za mesec dana ostala prazna soba u kojoj su bili otac i Samiha. Ponekad uđem unutra i gledam u jednom uglu očev, a u drugom Samihin krevet i u isti mah se stidim i lijem suze. Kada god pogledam kroz prozor na grad, zamišljam kuda je Samiha pobegla i s kim je. Bravo, dobro da si pobegla, Samiha.
Sulejman. Prošao je pedeset jedan dan otkako je Samiha pobegla; još nema nikakvih vesti. U tom proteklom periodu sam neprestano pio rakiju. Ali ne za večerom da mi se brat ne ljuti, nego ili tiho u svojoj sobi kao da uzimam lek ili na Bejogluu. Ponekad sednem u kamionet, pritisnem gas i pokušavam da sve zaboravim.
Ponekad idem na pijacu četvrtkom da za radnju kupim eksere, farbe, gips. Kada kamionet uđe u tamošnji dućandžijski promet i reku ljudi, potrebni su mi sati da izađem. A povremeno na nekom brdu iza Uskudara skrenem volan prema nekoj ulici: kuće napravljene od blokova; betonski zidovi; neka džamija; neka fabrika; neki trg; nastavljam put; neka banka, neki restoran; neko autobusko stajalište; ali nema Samihe. Ali u meni narasta osećanje da bi mogla biti tu negde i vozeći kamionet osećam se kao da brzo vrtim upravljač u sopstvenom snu.
Mevlutova i Rajihina druga kći Fevzije rodila se lako u avgustu 1984. godine bez potrebe za dopunskim bolničkim troškovima. Mevlut je bio toliko srećan da je na kolica za prodaju pilava napisao PILAV DVEJU DEVOJČICA. Nije se žalio ni na šta drugo osim na buku svojih kćeri koje su noću zajedno plakale, nedostatak sna i Vedihino mešanje u sve, jer je pod izgovorom nove bebe često dolazila u kuću.
„Ostavi taj posao s pilavom, pridruži se našima pa da Rajiha napokon dobro živi, gospodine zete“, rekla je jednom prilikom Vediha.
„Naši poslovi, hvala bogu, idu veoma dobro“, odgovorio je Mevlut. Naljutio se i na Rajihu koja je uputila pogled koji je govorio „To nije tačno“ i posle Vedihinog odlaska gunđao „Šta se ona meša u našu intimu?“, poželeo da zabrani da Rajiha ide na Dutepe i viđa sestru, Sulejmana i Korkuta, mada nije mnogo insistirao, znajući da tu nije u pravu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu