Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Ići dole

Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 10:55 am

First topic message reminder :



Čudan osećaj u meni je ljubavna priča i u isti mah moderan ep. Roman na kojem je nobelovac Orhan Pamuk radio šest godina, objavljen u Turskoj decembra 2014. godine, pripoveda o životu u Istanbulu bozadžije Mevluta i njegove ljubavi kojoj je tri godine slao ljubavna pisma. Više od četrdeset godina, u razdoblju između 1969. i 2012, Mevlut na istanbulskim ulicama prodaje kiselo mleko, bozu, pilav, čuvar je parkinga. Posmatra kako ulice ispunjavaju različiti ljudi, kako se veliki deo grada ruši i nanovo gradi, kako svet pristiže iz Anadolije i stiče bogatstvo; s druge strane biva svedokom preobražaja, političkih trvenja i prevrata kroz koje zemlja prolazi. Uvek ga kopka šta je izvor nečeg što ga čini drukčijim od ostalih, tog čudnog osećaja u njemu. Ali nikada ne prestaje da misli na prodaju boze u zimskim večerima i na to ko je u stvari ona koju voli. Da li je u ljubavi važnija čovekova namera ili njegova sudbina? Da li naša sreća ili nesreća zavise od naših izbora ili nam se događaju mimo nas? U potrazi za odgovorima na ova pitanja, roman Čudan osećaj u meni daje sliku sučeljavanja porodičnog i života grada, gneva i bespomoćnosti žena unutar doma.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:28 am



5. MEVLUT ČUVAR PARKINGA


NAPOLA KRIV NAPOLA UNEZVEREN


Mevlut je znao da posle neuspeha u „Binbomu“ neće moći da od Aktašovih traži novi posao. Bio je ljut na Ferhata. To osećanje je u stvari mogao brzo da zaboravi, mogao je da od njega traži novi posao koristeći osećanje krivice koje je Ferhat imao zato što je zatvorio dućan, ali ni to nije mogao da uradi zbog Rajihe. Ona je u Ferhatu nalazila krivca za zatvaranje radnje i kod kuće neprestano ponavljala da je on loš čovek.
Mevlut je uveče prodavao bozu, ujutru šetao ulicama, svraćao kod poznanika i tražio posao. Pretvarao se da uzima za ozbiljno i procenjuje ponude da bude glavni konobar, zapisničar, koje su mu davali šefovi konobara i vlasnici restorana, ali to je trebalo da bude posao oko koga će se manje truditi (kao Ferhat), a lakše zarađivati novac i koji će mu ostavljati vreme i snagu da uveče prodaje bozu. Mohini, koji je iskreno tražio Mevlutu posao posle zatvaranja „Pašenoga“, rekao mu je sredinom aprila da ga njihov drug iz srednje škole Damat čeka u svojoj kancelariji u reklamnoj kompaniji na Pangaltiju.
Dvojica starih školskih drugova se nisu izljubila i zagrlila u kancelariji u koju je Mevlut otišao u prazničnom sakou, jer je Damat prilikom rukovanja bio zvaničan i na distanci. Ali je lepoj sekretarici koja je gledala smešeći se („Sigurno mu je ljubavnica“, pomislio je Mevlut) rekao da je osim toga što je „vrlo pametan, veoma dobar i poseban čovek“ uz to i njegov odličan prijatelj. A sekretarica se smejala kao da je šala da te dve osobe koje po svemu liče na dva neuspešna siromaha budu „dobri prijatelji“ s bogatim buržujskim gazdom. Kako je instinktivno želeo da se drži dalje od Damata, a nevoljan da služi ljude s kravatama koji rade u kancelariji, Mevlut je iz cuga odbio da vodi malu čajdžinicu ispod stepeništa na četvrtom spratu. Sa istom brzinom je prihvatio da vodi parking u stražnjem dvorištu koji mu je Damat pokazao kroz prozor kancelarije.
Posao mu je bio da čuva parking u dvorištu koje je izlazilo na sporednu ulicu i pripadalo zgradi od onih koji parkiraju bez dozvole i bandi koju vlasnici privatnih automobila nazivaju „parking mafijom“.
Parking-bande koje su se naročito u poslednjih petnaest godina načičkale u gradu bile su sastavljene od polumafijaških-polurazbojničkih zemljačko-drugarskih timova od po pet-šest ljudi s vezom u policiji. Tim je fizičkom snagom, noževima i pištoljima prisvajao neku ulicu, ugao, prazno zemljište u centru Istanbula gde nije bilo zabranjeno parkiranje kao da je njegova uknjižena svojina, tražio novac za parking od privatnih vozila koja su se tu parkirala; na automobilu onih koji ne bi dali novac razbijano je leptir-staklo ih su bušene gume ili su grebana bočna vrata novog i skupog vozila uvezenog iz Evrope. Za šest nedelja koliko je radio kao čuvar auto-parkinga, Mevlut je bio svedok mnogih rasprava, razmena psovki i pesničenja zato što su neki vlasnici privatnih automobila odbijali da daju novac, jer je cena parkinga bila visoka, drugi postavljajući pitanje „Zašto da tebi platini da se parkiram ispred svoje kuće u kojoj živim sto godina, ko si ti, otkud ti“, a treći pod izgovorom „A gde je račun?“ Ali sa zrelom diplomatičnošću i skromnošću, od samog početka, nije se upetljao ni u jednu svađu, jer je uspeo da podvuče crtu između stražnjeg dvorišta reklamne kompanije i ulice u kojoj je parking-banda razrezala reket.
Uprkos upotrebi sile, razbojništvu i drskosti i vidnom oštećivanju vozila, bezbrojne parking-bande u Istanbulu su pružale važne usluge gradskim bogatašima koji nisu priznavali pravila. Na mestima gde dođe do zastoja u saobraćaju i gde je vrlo teško naći mesto za parkiranje, privatna vozila preuzima pripadnik bande zvani „ćehaja“, bilo da su ostavljena na pločniku ili nasred ulice, pričuva ih, a ako daš koju paru više, on za vreme parkiranja opere stakla i čak uglanca auto. Neki mladi i drski članovi bande svesno su ostavljali automobile za čije parkiranje su uzeli novac u dvorište kompanije pod Mevlutovom kontrolom, ali kako je Damat rekao „Neću da se svađam“, Mevlut se nije upuštao u raspravu s njima. U tom pogledu posao mu nije bio težak. Dok su Damat ili druge reklamdžije iz firme koje su imale auto ujutru dolazili na posao, a uveče odlazili s posla, Mevlut je sa samopouzdanjem saobraćajnog policajca zaustavljao saobraćaj u sporednoj ulici i pedantno pokazivao put govoreći „Dođi, dođi, dođi, levo, levo, levo“, držao vrata važnim ličnostima dok izlaze iz vozila (sa Damatom je to uvek bilo drugarski) i odgovarao na pitanja pojedinaca da li je taj i taj gospodin došao ili otišao. Na Damatovu intervenciju stavljena je jedna stolica na mestu gde se ukrštaju trotoar i dvorište-parking – neki su to nazivali dvorišnom kapijom, ali kapije nije bilo. Mevlut je najveći deo vremena provodio sedeći na toj daščanoj stolici prateći redak saobraćaj u sporednoj ulici, gledajući dvojicu vratara koji ispred svojih vrata posmatraju ulicu, jednog prosjaka koji svaki čas izlazi na glavnu ulicu i pokazuje sakatu nogu, šegrta nekog bakalina iz Samsuna koji stalno odlazi i dolazi, prolaznike na trotoaru, prozore zgrada, mačke i pse i razgovarajući s najmlađim pripadnikom parking-bande (potcenjivački su ga zvali „nadglednikom“).
Ono što je bilo najčarobnije kod nadglednika Kemala iz Zonguldaka bilo je to što je Mevlut smatrao zanimljivim sve što je pričao, iako nije bio mnogo pametan i iako je neprestano govorio. Tajna je bila u tome što bi mladić s lakoćom svakome na koga bi naišao očas ispričao najintimnije stvari iz svoga života – od seksualnih navika do jaja sa sudžukom koje je sinoć večerao, od načina na koji njegova majka u selu pere veš ili od tuča s ocem do onoga što je osećao dok je sinoć gledao ljubavnu scenu na televiziji. Te lične i emotivne priče pratile bi velike fantazije o firmi, državi i politici: polovina muškaraca koji rade u reklamnoj kompaniji su pederi, a polovina žena su lezbijke; nekada je ceo Pangalti bio u vlasništvu Jermena i jednog dana će ga tražiti preko Amerike; gradonačelnik Istanbula je tajni ortak firme koja je proizvela nove autobuse s mehom (narod ih je zvao „gusenice“) kupljene u Mađarskoj.
Onda kada je mladi nadglednik opisivao umeće parking-bande koju je pominjao govoreći „mi“, Mevlut je osećao i nešto preteće: ako bi poželeli uništili bi auto bogatog pedera koji svoj skupi mercedes parkira na pločniku koji oni čuvaju i koji jadniku koji čeka pored ne da ni novac za čorbu i niko ne bi ništa mogao da kaže. Da li su cicije koje kažu „Je li ovo ovde vaše? Pozvaću policiju!“ da ne bi platili naknadu za parkiranje koja nije veća od cene paklice marlboroa znale da polovina novca koji daju ide policiji? Neki dosadni tipovi su se pravili pametni i znali da nagrde nadglednika, ali nisu ni sanjali da im je za tri sata promenjen novi akumulator, skupi menjač i klima novog novcijatog BMW-a koga su predali s ključevima. Jedna parking-banda iz Unjea koja radi s jednim polutajnim automehaničarem na Dolapdereu je za pola dana tako brzo i besprekorno zamenila motor mercedesa iz 1995. godine koji je predat s ključevima da je vlasnik vozila uveče ćehaji dao poveći bakšiš rekavši „Odlično ste mi oprali auto“. Ali Mevlut nije trebalo da brine, banda nije imala nameru da učini išta rđavo tu parkiranim automobilima. Mevlut ne bi ništa rekao na to što mladi Kemal dovede nekoliko automobila i parkira ih ako je parking reklamne kompanije prazan, ali bi u međuvremenu referisao gore Damatu pojedinosti.
Katkad bi dvorište, parking, pločnici, pusta ulica utonuli u duboki mir i tišinu (koliko je to u Istanbulu moguće), da bi Mevlut poimao da je ono što u životu najviše voli posle bliskosti s Rajihom i kćerima bilo da gleda prolaznike na ulici (kao kada gleda televiziju), da sanjari o onome što vidi i da o tome s nekim razgovara. Damat mu nije davao mnogo novca, ali nije smeo da se žali, jer mu posao nije bio u kancelariji, nego u blizini ulice. Nadasve je mogao da se vrati kući pošto se u šest sati biro zatvori i vozila odu (parking je uveče ostajao bandi) i nađe vremena da uveče prodaje bozu.
Jednog podneva, mesec dana otkako je počeo da radi kao čuvar parkinga, dok je posmatrao čistača koji je obilazio kapiju po kapiju u praznoj ulici i čistio cipele koje su mu slali s gornjih spratova, Mevlut se odjednom setio da je prošlo potrebnih zvaničnih deset nedelja da bi Rajiha mogla da uradi kiretažu. Iskreno je mislio da je razlog što u tome nisu mogli da ostvare napredak bilo koliko odsustvo želje kod njega, toliko i zbunjenost njegove žene. Čak i da se uradi u državnoj bolnici kiretaža je bila opasna stvar. A dete koje će se roditi će biti radost u kući i istovremeno će porodicu još čvršće povezati. Rajiha još ne beše rekla Fatmi i Fevzije da je trudna. Ako im bude rekla, videće da će njihove odrasle kćeri radosno prihvatiti bebu.
lako je Mevlut dugo razmišljao o svojoj ženi koja je bila kod kuće. Skoro da se sa suzama setio koliko je vezan za Rajihu i koliko je silno voli. Bilo je tek dva sata, devojčice se još nisu vratile kući iz škole. Mevlut se osetio slobodnim kao u gimnazijskim danima; prepustio je parking mlađanom Kemalu iz Zonguldaka i brzo kao da bi potrčao vratio se kući na Tarlabaši. Žudeo je da s Rajihom bude sam kod kuće, da se vrati u stara lepa vremena iz prvih godina braka kada se uopšte nisu svađali. U srcu mu je prebivala nekakva krivica kao da je zaboravio nešto mnogo važno. Možda je i zato žurio.
Kada je ušao na vrata, shvatio je da ga je Bog naterao u trk da hitro dođe kući. Rajiha se na primitivan način usudila da sama sebi izazove pobačaj, desilo se nešto rđavo, bila je u polusvesnom stanju od gubitka krvi i bola.
Mevlut je podigao ženu, uzeo je u naručje i trčećim korakom je uneo u taksi. Dok je to radio znao je da nijedan od tih trenutaka neće zaboraviti do kraja života. Iz sve snage se molio da ne nestane njihov uobičajeni srećni život i da Rajiha ne trpi strašne bolove. Milovao je ženinu kosu natopljenu znojem; uplašilo ga je njeno lice belo kao papir. Dok su išli u hitnu pomoć koja je bila udaljena pet minuta, na Rajihinom licu je bio napola kriv, napola unezveren pogled koji je ugledao one večeri kada ju je oteo.
Dok su ulazili kroz vrata bolnice, Rajiha je preminula od gubitka krvi. Imala je trideset godina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:28 am



6. POSLE RAJIHE


AKO PLAČEŠ, NIKO NE MOŽE DA SE LJUTI NA TEBE


Abdurahman-efendija. Konačno u našem selu u gostionici postoji telefon. Rekli su mi „Trči, kći te zove iz Istanbula!“ Jedva sam stigao: bila je Vediha, kaže da je moja mila Rajiha imala pobačaj i da je mnogo bolesna. U srcu sam predosetio nesreću kada sam na gladan stomak popio dve čaše pre nego što sam seo u autobus u Bejšehiru i pomislio sam da ću se ugušiti od tuge. Tako je bilo i s majkom mojih sirotica. Kada plače čoveku bol umine.
Vediha. Moja draga anđeoska sestra Rajiha, počivala u raju, dva puta je slagala mene i Mevluta, sada sam shvatila. Meni je rekla da želi da abortira Mevlutovu bebu, a to izgleda nije bilo tačno. Mevlutu je rekla da će beba biti žensko, a ni to, naravno, još nije bilo izvesno. Ali bol nam je tako veliki da mislim da niko nije u stanju da govori i o nečemu priča.
Sulejman. Strahovao sam da će Mevlut kad me ugleda pomisliti da ne žalim dovoljno. Ali bilo je upravo suprotno, zaplakao sam videvši Mevluta pometenog i utučenog. Kada sam ja počeo da plačem, zaplakali su i Mevlut i moja majka. A onda sam plakao ne zato što je Rajiha umrla nego zato što su svi plakali. Kad smo bili mali, Korkut bi svakome ko plače govorio „Ne plači kao žena“, ali sada nikome ništa nije mogao da kaže. Gledao sam sam televiziju u gostinskoj sobi kada je ušao Korkut. „Čoveče, ti toliko plačeš, ali videćeš, naš Mevlut će na kraju opet naći način da bude srećan.“
Korkut. Sulejman i ja smo preuzeli Rajihino telo iz hitne pomoći. Rekli su nam: „Najbolje kupaju pokojnice u Istanbulu u kupaonici džamije Barbaros na Bešiktašu sunđerom, sapunjavom vodom, s najboljim pokrovom, peškirom i ružinom vodom.“ Tako smo i uradili i dok smo obojica pušili u dvorištu, čekali smo da Rajiha bude okupana. I Mevlut je došao u upravu groblja Sanaji. Zaboravio je krštenicu pa smo se sva trojica vratili na Tarlabaši. Mevlut nije mogao da u kući nađe krštenicu, potom se srušio na krevet i zaplakao, onda je ustao, potražio i našao dokument. Vratili smo se. Bila je gužva u saobraćaju.
Tetka Safije. Suze su mi kapale u posudu dok sam pripremala alvu. Gledala sam kako se svaka gubi u komadima alve: kao da sam i ja nešto zaboravljala kada suza nestane.
Hoće li nestati gasa? Da sam stavila malo više mesa u jelo s povrćem? Umorni od plakanja dolazili su u kuhinju, podizali poklopce i ćutke dugo gledali u šerpe. Nekako je izgledalo da ako dugo plačeš, imaš pravo da uđeš u kuhinju i nad šporetom gledaš šta ima u šerpi.
Samiha. Jadne Fatma i Fevzije su preko noći ostale kod mene. Došla je i Vediha i rekla: „Dovedi ih kod nas.“ Tako sam se prvi put vratila kući Aktašovih na Dutepeu iz koje sam pobegla i napustila je pre jedanaest godina da se ne bih udala za Sulejmana. Ferhat je rekao „Pazi na Sulejmana!“ ali ga nije bilo tu. Pre jedanaest godina, svi su mislili da ću se udati za njega, pa čak i ja! Iz radoznalosti sam gledala oko sebe: soba u kojoj sam tada bila s ocem, kao da se smanjila, ali je jednako mirisala na vosak. Dozidali su dva sprata. Moja je situacija bila teška, ali svi smo mislili na Rajihu. Opet sam zaplakala. Ako plačeš niko ne može da se ljuti na tebe, a ni da ti postavlja pitanja.
Tetka Safije. Najpre su se od plakanja umorile Mevlutove ćerke Fatma i Fevzije, a zatim Vediha, pa su došle u kuhinju i dugo gledale u šerpe i frižider kao da gledaju televiziju. Potom je došla i Samiha. Uvek sam je volela. Nisam ljuta na tu devojku koja je isprva Sulejmana oduševila, opila svojom lepotom i ostavila.
Vediha. Hvala bogu, ženama je zabranjeno da idu na sahranu. Ja to ne bih izdržala. Kada su muškarci otišli u džamiju, mi žene smo ostale kod kuće i Mevlutove kćeri sve zajedno smo lile suze. Ponekad plače jedan deo sobe i utom ućuti, da bi zaplakao drugi deo. Nisam čekala one što se vraćaju sa sahrane, pa čak ni veče, već sam otišla u kuhinju i svima poslužila alvu. Kada je ona stigla, plač je prestao. Dok sam s Fatmom i Fevzije jedući alvu gledala kroz prozor dole, videla sam Turanovu i Bozkurtovu crnobelu fudbalsku loptu. Pošto je alva pojedena, ponovo je počeo plač, ali čovek se na kraju umori neprestano plačući.
Hadži Hamit Vural. Nevesti nećaka Aktašovih je mladoj došao sudnji čas. Dvorište džamije je bilo prepuno ostarelih mlekadžija iz Konje. Većina njih mi je prodala placeve koje su ogradili šezdesetih i sedamdesetih. Kasnije su se svi pokajali i kažu kamo sreće da sam kasnije prodao i uzeo više para. Kažu Hadži Hamit jeftino uzeo moju zemlju. A niko ne kaže da je Hadži Hamit, hvala mu, dao džakove para za narodno zemljište koje smo ogradili na tamo nekoj čuki koje nije imalo ni tapiju. Da su jedan procenat tog novca dali udruženju za zaštitu džamije i vrata škole za učenje Kurana, ne bi trebalo ja da dajem pare, ali već sam se navikao na ove ljude, svima se saosećajno smešim, pružam ruku onima koji žele da je poljube. Muž pokojnice je bio skrhan bolom; pitao sam šta je taj Mevlut radio posle mlekadžijskog života; ispričali su mi i bilo mi je žao. Pet prstiju nisu jedan. Neki postane bogat; neki mudar; neki je dostojan pakla; neki raja. Pre više godina sam im došao na svadbu i poklonio mladoženji sat, podsetili su me i setio sam se. Po ivici stepeništa koje izlaze na džamijsko dvorište nagomilali su prazne pakete i kutije; „Je li džamija vaše skladište?“ upitao sam; skloniće ih. Došao je imam, masa se okupila. Naš Prorok je rekao „Najlepše je na pogrebnoj molitvi stajati u poslednjem redu.“ Odista volim da posmatram dok vernici pozdravljaju nadesno, pa nalevo, i zato ne propuštam molitvu na sahrani. Molio sam Alaha da tu ženu pošalje u raj ako je bila dobar čovek, a ako je grešnica da joj oprosti, kako se zvala, a sad je rekao imam-efendija. Pokojna gospođa Rajiha je bila sićušna, sasvim laka, i ja sam na trenutak poneo na leđima njen kovčeg, bio je kao pero.
Sulejman. Bio sam stalno uz Mevluta, jer mi je Korkut rekao da budem na oprezu. Dok se u grob lopatama bacala zemlja, zamalo što nije pao u njega, pa sam ga pridržao s leđa. U tom času mu je ponestalo snage i nije mogao da stoji na nogama. Stavio sam ga da sedne na ivicu jednog drugog groba. Mevlut nije ustao s mesta dok nisu položili Rajihin kovčeg i dok se masa nije razišla.
Mevlut je u stvari želeo da ostane na groblju, na mestu gde ga je Sulejman posadio da sedi. Osećao je da Rajiha očekuje od njega nekakvu pomoć. Ako bi ostao sam, mogao bi da kao vodu očita molitve koje mu zbog gužve nikako nisu dolazile u pamet i pomogne joj. Mevlut je znao da će čitanje molitve olakšati pokojniku dok mu se telo zatrpava zemljom i duh uzdiže iz groba. Povrh toga, dok je sedeo na groblju, raznovrsni nadgrobni spomenici, čempresi u pozadini, drugo drveće i trava, svetlost, bili su sasvim nalik na sliku koju je video u listu Iršad i koju je zajedno s Rajihom izrezao i okačio na zid „Pašenoga“. To je u Mevlutu probudilo doživljaj već viđenog. Dok je noću prodavao bozu ponekad je bio zanet tom iluzijom i prihvatao ju je kao igru koju njegov um igra s njim i uživao u njoj.
Mevlutova svest je pokazivala tri osnovne reakcije na Rajihinu smrt koje je nekad doživljavao kao snoviđenje, a nekad kao stvarnost:
Prva i najdugotrajnija reakcija bila je neprihvatanje da je Rajiha umrla. Iako mu je žena preminula na rukama, njegov um je često fantazirao da se tako nešto nije dogodilo: Rajiha je bila u sobi, upravo je nešto rekla i Mevlut je nije čuo; malo potom će ući; život je tekao kao i uvek.
Druga reakcija bila je što je Mevlut bio ljut na sve i svakoga. Ljutio se na taksistu koji je Rajihu prekasno odvezao u bolnicu, na činovnike koji nikako nisu izdavali nove krštenice, na muhtara, doktore, one koji su je ostavili samu, one što su podizali cene, teroriste i političare. Ponajviše je bio kivan na Rajihu: što ga je ostavila samog. Što nije rodila muško dete Mevlidhana i što je izbegla da bude majka.
A treća reakcija u njegovoj glavi bila je da pomogne Rajihi na njenom putovanju posle smrti. Želeo je da je barem na onom svetu dotakne neko dobro od njega. Rajiha je sada u grobu bila mnogo usamljena. Ako bi Mevlut poveo kćeri i ako odu na groblje i očitaju Fatihu, Rajihine muke bi se umanjile. Neko vreme pošto je pored groba počeo da čita Fatihu, Mevlut je brkao reči čije značenje ionako nije tačno znao, neke je izbacivao i umirivao se mišlju da je namera da se moli ono što je bitno.
Prvih meseci Mevlut je sa svoje dve kćeri posle posete Rajihi na groblju Sanajii odlazio Aktašovima na Dutepe. Tetka Safije i Vediha su iznosile jelo devojčicama koje su ostale sirotice, davale im čokoladu i biskvite kojih tih dana nije nedostajalo u kući, puštale televiziju i sve četiri zajedno gledale filmove.
Za vreme tih kućnih poseta posle groblja dva puta se sreo sa Samihom. Mevlut je uviđao smisao Samihinog ponovnog dolaženja u kuću koju je pre toliko godina napustila pobegavši za Ferhata: Samiha je tu teškoću podnosila kako bi viđala svoje sestričine, tešila ih i bila im uteha.
Prilikom jedne od poseta Dutepeu, Vediha je rekla da će se pridružiti Mevlutu i devojčicama ako u toku leta budu išli u Bejšehir. Objasnila je da je stara škola u Dženetpinaru pretvorena u konačište putnika i da je Korkut pomogao seoskom odboru. To je bio prvi put da je Mevlut čuo za odbor koji će se ubuduće razviti. Mislio je da u selu neće mnogo trošiti novac.
Dok je s Fatmom i Fevzije sedao u autobus za Bejšehir, Mevlut je pomislio da bi moglo da se desi da se do kraja života više nikada ne vrati u Istanbul. Ali posle prva tri dana mu je bilo jasno da je ostanak u selu nestvarna iluzija satkana od bola za Rajihom. Tu nije bilo hleba i sve u svemu mogli su da budu privremeni gosti. Želeo je da se vrati u Istanbul. Sve je bilo u Istanbulu – centar gravitacije njegovog života, njegov bes, sreća, Rajiha.


Kćeri su na prvi pogled makar malo zaboravile na žal za majkom uz pažnju babe po ocu i tetke, ali su se zasitile brzo seoskog života i njegove zabave. Selo je i dalje bilo siromašno. Fatmi i Fevzije se nisu dopadale šale i interesovanje muške dece njihovih godina. Uveče su spavali u istoj sobi s babom, razgovarale s njom i slušale seoske legende, stare svađe, ko je s kim u zavadi, ko je kome dušmanin; malo su se razonodile, a malo i plašile i sećale da su bez majke. Mevlut je u selu jasno uvideo da je u dubini duše bio ljut na svoju majku što nije došla u Istanbul i što ga je tako ostavila tamo samog s ocem. Da su mu se majka i starije sestre preselile u Istanbul, možda Rajiha ne bi došla u bezizlaznu situaciju da sama pobaci dete.
Mevlutu je donekle uživao u tome da ga majka ljubi i mazi poput deteta i govori mu „Ah, Mevlute moj“. Posle tih emotivnih trenutaka, želeo je da se sakrije u neki ćošak, da pobegne daleko, ali se ipak s nekim poslednjim izgovorom vraćao majci. Kao da je u majčinoj nežnosti bila ne samo Rajihina smrt nego i tuga skopčana s tim što Mevlut nije kadar da uspe u Istanbulu i što i dalje oseća potrebu za podrškom braće od stričeva. Za razliku od oca, Mevlut za dvadeset pet godina nikada nije poslao novac majci u selo i zbog toga se stideo.
Mevlut je u seoskim danima više uživao u druženju s tastom Abduralmanom u Gumušdereu gde je tri puta nedeljno peške išao s kćerkama nego s majkom i sestrama. Abdurahman-efendija je svaki put krišom od Fatme i Fevzije za ručkom služio Mevlutu rakiju u nelomljivim staklenim čašama i dok su se unuke zabavljale u seoskim vrtovima pripovedao dvosmislene alegorične priče: Obojici su žene umrle mlade pre nego što su rodile sledeće dete (muško dete). Obojica će ostatak svojih života posvetiti kćerima. Obojica će se kad god pogledaju bilo koju od kćeri s tugom sećati njihove majke.
Mevlut je poslednjih dana u selu još češće odvodio devojčice u selo njihove majke. Sve troje su voleli da hodajući stazama među drvećem i golim brežuljcima zastanu i gledaju prizor u podnožju, senke seoceta u daljini, vitke minarete džamija. Dok su gledali male zelene površine na stenovitoj zemlji, jarkožute njive koje je sunce obasjavalo kroz oblake, jezero koje se iz daljine videlo kao jedna crta i groblja s čempresima, među njima je nastajao tajac. Iz daljine bi lajali psi. Mevlut je u povratku u autobusu shvatio da će ga seoski prizori uvek podsećati na Rajihu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:29 am



7. PAMTIVEK POTROŠNJE STRUJE


SULEJMAN U NEVOLJI


Ferhat. Leto 1995. godine proveo sam na ulicama i arhivama Elektrodistribucije Jeditepe tragajući za svojom ljubavi na struju Selvihan. Popušio sam nebrojeno mnogo cigareta i ispio isto toliko čaja s dvojicom penzionisanih arhivskih pisara kompanije među fasciklama s kartonskim koricama, metalnim žicama i gvozdenim bravama poređanim po policama, sveskama i žutim kovertama iz kojih su ispadali prašnjavi svežnjevi hartije stari sedamdeset-osamdeset godina. Prašnjavi arhiv Elektrodistribucije Jeditepe, iako je nekoliko puta menjala naziv, predstavljao je celokupni pamtivek proizvodnje i prodaje struje koja je počela s fabrikom Silahtar 1914. godine. Po mišljenju starih službenika uzaludan je bio napor da se u gradu naplati struja, a da se nema taj pamtivek i bez da se nauče trikovi koje su Istanbulci razvili u poslednjih osamdeset godina, da bi preuzeli taj pamtivek i obmanuli državu, a da se ne razume građaninov duh potrošnje i plaćanja struje.
Sredinom leta smo saznali da nove gazde Elektrodistribucije Jeditepe iz Anadolije možda neće deliti isto mišljenje. Želeli su da arhiv prodaju starinarima po ceni papira na kilogram, pa čak i da ga spale. Stariji od dvojice pisara je na to reagovao recima: „Nek i nas onda spale!“ Drugi je rekao da kapitalizam nije najstrašnija stvar već skorojevići iz provincije koji su došli u Istanbul prekinuvši vezu s Anadolijom. Kasnije su promenili stil: Ja bih možda objasnio gazdama iz Kajserija koliko je arhiv potreban i neizbežan za elektronsku naplatu tako da bi se ta velika humana i tehnička riznica spasila.
Tako smo otpočeli posao od najstarijih, nekih na osmanskom, a nekih na francuskom jeziku rukom pisanih mirišljavih registara od debele bele hartije od pre osnivanja Republike i alfabetske revolucije. Nastavili su, ukazujući poput istoričara, u koje četvrti se električna struja u Istanbulu proširila 1930-ih i gde se najviše trošila kao i da je u to vreme Istanbul još bio pun nemuslimana. Pokazujući požutele stranice svezaka od po stotinu, pet stotina i devet stotina stranica, objasnili su mi da je po sistemu uvedenom 1950-ih svaki blagajnik išao u određeno područje, u niz kvartova poput osmanskih poreznika, tako da su tu kao policajci poznavali sve sugrađane i beležili sve pojedinosti i prevare.
Od izgužvanih i uflekanih listova beli su pripadali stambenim objektima, ljubičasti radnjama, a crveni industrijskim preduzećima. Prave velike prevare pravili su ljubičasti i crveni pretplatnici, ali ako „mladi“ blagajnik gospodin Ferhat pažljivo pročita delove „napomene“ i prati herojske napore službenika, video bi da su posle sedamdesetih godina dvadesetog veka bespravna naselja, Zejtinburnu, Tašlitarla, Dutepe i okolina bili raj za krađu struje. U delu „napomene“, koji je na kasnije štampanim listićima dobio naziv „komentar“, službenici elektrodistribucije su plavim olovkama koje su pisale jedino ako pljuneš u njih i ovlažiš ih i hemijskim olovkama i svojim sitnim ili krupnim švrakopisom upisivali svoje misli o potrošačima, brojilima i trikovima za krađu struje. Osećao sam da me sva ta saznanja približavaju Selvihan.
Napomene tipa „kupili su frižider“, „imaju drugu električnu peć“ pisane su da se službenik koji očitava strujomer podseti i obračuna približnu potrošnju struje u objektu. Po mišljenju pisara, arhiv nam je davao vrlo jasnu evidenciju o tome kada je i u koju kuću u Istanbulu ušao frižider, pegla, mašina za pranje veša, električna peć i mnoge druge naprave. „Vratili su se u selo…“, „Nema ih dva meseca zbog svadbe…“, „Otišli su u vikendicu…“, „Imaju dva gosta iz zavičaja…“ i takve zabeleške i kretanje u gradu su utvrđivani sa stanovišta potrošnje struje. Ponekad sam nailazio na listiće za brojilo noćnog kluba, ćevabdžinice i bara Šamija iz Surmene i koncentrisao se na njih zaboravljajući napomene. Tada bi stari pisari stavljali preda me još zabavnije i poučnije primedbe: „Listić će biti zakačen za ekser na kvaci vrata“, „Ići duž zida pored česme u mahali i naći brojilo iza smokvinog drveta“, „Visoki čovek s naočarima je lud. Ne razgovaraj s njim“, „U dvorištu je pas. Zove se Kont. Ako se pozove, ne napada“, „Vodovi svetiljki na gornjem spratu noćnog kluba su i sa spoljne i s unutrašnje strane.“
Po mišljenju starih pisara, službenik koji je napisao poslednju zabelešku je bio hrabar i revnostan junak. Većina blagajnika kada otkrije veliku i umetnički izvedenu prevaru na mestima kao što su noćni klub ili tajna kockarnica (čuo sam da Surmenelija Sami ima i kockarnice) nije beležila taj podatak i tako nije bila prinuđena da bilo s kim deli mito koje su primali da bi prikrili krađu. Kada bih naišao na takvo saznanje, napravio bih prepad na strujomere čije sam brojeve uzeo, bifee, restorane i noćne klubove, zamišljajući kako samo što nisam zadao udarac Surmeneliji Samiju koji drži Selvihan u ropstvu i ponovo pronašao svoju dragu.
Mahinur Merjem. Dok mi se bližila četrdeseta, ostala sam trudna. Sama žena mojih godina mora sama da misli o svom životu i budućnosti. Sulejman i ja smo već deset godina zajedno. I da naivno verujem u Sulejmanove izmišljotine i zamajavanja, moje telo bolje od mene zna šta treba raditi.
Nisam imala nikakvu sumnju da će Sulejman loše primiti tu vest. Najpre je pomislio da opet pretim lažima ne bih li uspela da se udam za njega. A potom što smo kod kuće na Džihangiru više pili i obostrano povisivali glas, lagano mu je bilo sve jasnije da u utrobi zaista nosim njegovo dete i prepao se. Mnogo je popio, napravio lom u kući, srce mi je slomio. Ali videla sam i da se obradovao. Kada je god došao među nama je nastala svađa, s tim što sam se je ponašala pomirljivo. On bi umnožavao pretnje i povećavao količine rakije. Rekao je da će prestati da mi pruža podršku da pevam tursku pop muziku.
„Sulejmane, umreću zbog svoje bebe, a ne zato što ću ostaviti muziku“, govorila sam povremeno.
Tada bi postao saosećajan i mek. Ali i da nije smekšavao, vodili smo ljubav posle svake svađe.
„Zar je tako lako voditi ljubav s jednom ženom i onda je ostaviti na cedilu?“ pitala sam ga.
Sulejman je postiđen gledao ispred sebe. Ponekad je izlazeći iz stana govorio da je to poslednji put da ga vidim ako tako nastavim.
„Onda zbogom, Sulejmane“, odgovarala bih i zatvarala vrata dok su mi iz očiju tekle suze. Sada je već dolazio svakog dana u nedelji i beba u mom stomaku je polako rasla. Nekoliko puta je krenuo da me udari.
„Udri, Sulejmane, udri“, rekla sam mu. „Možda ćete me se lako resiti, kao Rajihe.“
A ponekad bi ga savladala takva bespomoćnost da mi je bilo žao Sulejmana. Dok bismo ipak ćutke i gospodski sedeli grčeći se poput trgovca kome je brod potonuo na Crnom moru, ja bih mu pričala da ćemo biti mnogo srećni zajedno, da vidim dragulj u njegovoj duši i da u životu nije lako naći tu bliskost i drugarstvo koji postoje među nama.
„Stariji brat te je zgazio, kad bi se držao dalje od njega, veruj mi, bio bi sasvim drugi čovek, Sulejmane. Nema potrebe da se bilo koga plašiš.“
Tako se polako otvorila tema mog nošenja marame. „Učiniću sve što je u mojoj moći u vezi s tim“, govorila bih. „Ali postoji nešto što ću moći i što neću moći da uradim.“
„Kao i ja“, rekao bi jadni Sulejman. „Reci šta je to što ćeš moći.“
„Neke žene zahtevaju versko venčanje osim građanskog samo da dobronamerni čovek za koga se udaju ne bi patio. I ja to mogu da učinim. Ali najpre vaši treba da odu u kuću na Uskudaru i zvanično me isprose od mojih roditelja.“
Mevlut je nastavio da radi kao čuvar na parkingu Damatove reklamne firme pošto se u jesen 1995. godine s ćerkama vratio u Istanbul. Damat je kao prirodno prihvatio da njegov stari školski drug ode u selo, jer mu je žena umrla, te je na njega ponovo preneo zadatke koje je u Mevlutovom odsustvu poverio portiru. Mevlut je primetio da je u proteklom periodu Kemal iz Zonguldaka proširio parking-prostor bande, s dve saksije i nekoliko kamenih kocki pomerio graničnu liniju i, što je još gore, za tri meseca usvojio još grublji stil razgovora s njim („Goveče, rekli smo da pomerite onaj BMW!“), ali nije pravio pitanje. Posle Rajihine smrti je pod svakim izgovorom bio kivan na sve i svakoga, ali iz nekog razloga nije mogao da se ljuti na Zonguldakliju koji je sada na sebi imao novi teget sako.
Uveče je opet prodavao bozu, a ostatak vremena posvećivao kćerima. Ali njegova pažnja nije išla dalje od pitanja koja nisu zalazili u dubinu, tipa „Jesi li napisala zadatak?“, „Jesi li sita?“, „Jesi li dobro?“ Isuviše je bio svestan da njegove ćerke posle smrti majke još češće odlaze kod tetke Samihe, ali da njemu ne žele da govore o tim posetama. Zato, kada je jednog jutra neko pokucao na vrata pošto su Fatma i Fevzije otišle u školu i ugledao Ferhata, pomislio je da se radi o njegovim kćerima.
„Više se u ovaj kvart ne ulazi bez oružja“, rekao je Ferhat. „Droga, prostitutke, otpadnici, sve vrste bandi… Da potražimo stan za tebe i devojčice na drugom mestu…“
„Mi smo zadovoljni, ovo je ovde Rajihin dom.“
Ferhat je rekao da je tema koju će da pokrene vrlo ozbiljna i poveo Mevluta u jednu od novih kafeterija koje gledaju na Trg Taksim. Dugo su razgovarali zureći u masu koja je tekla ka Bejogluu. Mevlut je odlično razumeo da mu drug predlaže da bude neka vrsta blagajničkog pomoćnika.
„Dobro, kakvo je tvoje lično viđenje celog tog posla?“
„Po tom pitanju su mi lično i službeno mišljenje istovetni“, odgovorio je Ferhat. „Taj posao će usrećiti i tebe i devojčice i Rajihu koja se s one strane brine za vas. Zaradićeš dobre pare.“
U suštini, suma novca koji će Mevlut zvanično dobijati od Elektrodistribucije Jeditepe nije bila tako visoka. Ako počne da uteruje dugove za struju u zvanju Ferhatovog pomoćnika, zaradiće mnogo više od onoga što zarađuje kao čuvar Damatovog parkinga. Ali slutio je da će „mnogo para“ o kojima je Ferhat govorio biti moguće samo tako što će deo isplata pretplatnika stavljati u džep kao bakšiš.
„I gazde iz Kajserija znaju da kome kašika upadne u med on je poliže“, nastavio je Ferhat. „Počećeš da radiš tri dana pošto doneseš diplomu srednje škole, prijavu boravka i ličnu kartu i šest fotografija za dokumenta. U početku ćemo zajedno ići na posao, ja ću te svemu naučiti. Mevlute, nama je odveć stalo do tebe, jer si pošten i dobar za ovaj posao i jer nikoga nećeš oštetiti.“
„Bog bio zadovoljan s tobom“, rekao je Mevlut i pomislio idući ka parkingu da čak ni Ferhat nije primetio nešto podrugljivo u tim recima. Posle tri dana je pozvao broj koji mu je dao.
„Prvi put si doneo sasvim ispravnu odluku“, rekao je Ferhat.
Kroz dva dana sastali su se na autobuskoj stanici Kurtuluš. Mevlut je na sebi imao dobar sako i neuflekane pantalone. Ferhat je poneo jednu od tašni koje su stari pisari nosili u godinama svoje mladosti. „I tebi ću da sredim jednu staru blagajničku tašnu“, obećao je. „Od njih se pretplatnici plaše.“
Ušli su u jednu ulicu iza Kurtuluša. Mevlut je ponekad noću i dalje dolazio u taj kvart da prodaje bozu. Ulica je noću izgledala modernije zahvaljujući neonskim svetiljkama i svetlima televizora, ali tog jutra je u svojoj skromnosti bila kao pre dvadeset pet godina, u godinama kada je Mevlut išao u srednju školu. Do podneva su u toj mahali pregledali blizu dve stotine pedeset brojila koji se nalaze u istom registru.
Ulazili su u stambene zgrade i najpre pregledali strujomere kod portirskog stana. „Broj sedam ima veliki nagomilan dug, za poslednjih pet meseci su izdate dve opomene i još nije platio, a vidi brojilo radi kao sat“, rekao je Ferhat kao neki učitelj. Okretao je bele stranice sveske koju je izvadio iz tašne i čitao neke brojeve zaškiljivši očima, „Broj šest je prošle godine uložio prigovor na dva velika računa od tada. Mi mu nismo isključili struju, ali vidi, brojilo se i ne mrda s mesta. Da pogledamo.“
Stepenicama što mirišu na memlu, luk i prženo ulje, najpre su se popeli na treći sprat, do broja sedam i pozvonili. „Elektrodistribucija!“ uzviknuo je Ferhat glasom koji objašnjava, ali i okrivljuje poput tužioca sigurnog u sebe.
Ukućani su se uspaničili, jer je na vratima inkasant za struju. Naročito je u modernom i autoritarnom tonu koji je Ferhat imao govoreći „Elektrodistribucija!“ bilo nečega što je prevazilazilo i ujedno pretilo porodičnoj intimi. U danima u kojima je išao od vrata do vrata i prodavao kiselo mleko, Mevlut je često doživljavao i naučio te finese. Sada je mislio da Ferhat od njega očekuje pomoć koliko zbog toga što ga je smatrao poštenim toliko i zbog tog iskustva koje je imao kada se radi o kući i intimi, dakle iskustva koje mu omogućava da na adekvatan način razgovara sa ženama, a da ih ne uznemirava.
Vrata stana koji je imao dugovanja ponekad su se otvarala, ponekad nisu. Ako nisu, Mevlut je baš kao i Ferhat čuljio uši ka šumovima koji dopiru iz stana. Ako bi se bat koraka koji se primicao posle kucanja na vrata i reč „Elektrodistribucija!“ odmah prekidao, to je zasigurno značilo da je neko unutra, ali da ne otvara znajući da ima dug za struju. Ali najčešće bi se vrata otvarala i na pragu bi se pojavila neka domaćica, majka ili tetka povezane glave; ili žena s detetom u naručju; stari deda nalik na utvaru; ljutit i dokon čovek; žena s ružičastim rukavicama za pranje sudova; ili baka koja ne vidi dobro.
Ferhat bi na otvorena vrata ponovio „Elektrodistribucija!“ u stilu državnog činovnika. „Imate neplaćen račun!“
Neki bi odmah rekli nešto tipa „Majstore, dođi sutra, nemam sitno“, ili „Danas nemamo kod sebe novca!“ Neki bi govorili: „Dete, kakav račun, mi svakog meseca izmirujemo dug u banci.“ Bilo je mnogo onih koji su govorili „Ma još juče smo uplatili“ ili „Na početku svakog meseca dajemo portiru novac zajedno s računom“.
„Vala u ovoj svesci stoji da imate neizmiren račun“, odgovarao bi Ferhat. „Sada sve izlazi automatski iz kompjutera. Naša je obaveza da vam isključimo struju zato što je niste platili.“
Bacio je pogled ka Mevlutu koliko s ponosom što demonstrira da je vlast toliko i s užitkom što mu predaje lekciju i nagoveštava neograničene mogućnosti posla. Ako tajanstveno ode ništa ne govoreći, oni koje su ostavili na vratima okrenuli bi se ka Mevlutu. A on je još od prvih časova počeo da prepoznaje uspaničene poglede koji kažu „Šta će sada biti, hoće li nam isključiti struju?“
Ferhat je uglavnom sam saopštavao pozitivnu odluku potrošaču koji je stajao na vratima. „Ne isključujem do sledećeg puta, ali struja je privatizovana, treći put neće moći!“ „Ako isključim, posle ćete platiti i uključenje, dobro razmislite.“ Ili je odgovarao „Pošto je u kući trudnica, ovaj put ne diram, ali ovo je poslednji put!“ Ili je govorio „Ako ne možete da platiti, onda ćete pažljivo koristiti struju!“, a lice na vratima koje je to shvatilo kao da struja neće biti isečena je odgovaralo „Bog bio zadovoljan s tobom!“ A ponekad bi
Ferhat ukazivao na slinavo dete koje stoji na vratima i govorio „Zbog njega neću isključiti, ali sledeći put neću voditi računa ni o detetu ni o suzama, da znate.“
Nekoliko puta je dečak koji je otvorio vrata rekao da nikoga nema kod kuće. Neka deca se previše uzbude dok to izgovaraju, a neka govore kao odrasli koji su zaključili da je laganje neka vrsta razboritosti. Ferhat bi znao da dete laže, po tome što su unutra osluškivali glasove pre nego što je pozvonio, ali ga nije dovodio u nepriliku i nije ga vređao.
„Dobro, sinko“, govorio bi kao neki srdačni čika. „Doveče reci roditeljima da imate dug za struju, je 1’ važi? Kako se zoveš?“
„Talat!“
„Bravo, Talate! Zatvori vrata da ne dođu vuci da te pojedu.“
Ali to je bila poza koju je Ferhat zauzeo prvog dana da bi Mevlutu pokazao da je posao lak i opušten. Nije odrešito odgovarao pijancima koji bi govorili „Električaru, ne dugujemo mi nikome ništa osim Bogu!“, besnima koji su vikali „Država je postala gulikoža, ne možemo da vam se nadajemo para, nitkovi!“, starcima s veštačkim vilicama koji bi im pred nosom zalupili vrata s rečima „Gorećete u paklu zbog mita“, besposlenim pametnjakovićima koji su pitali „Otkud znam da si službenik Distribucije?“ Isprva nije dovodio u nezgodnu situaciju one koji su ga lagali gledajući ga u oči i one koji su govorili „Majka mi je unutra na samrti“, „Otac nam je u vojsci!“, „Mi smo novi zakupci, to je dug starog kirajdžije“. Dok su izlazili iz zgrade, Ferhat je pažljivo objašnjavao Mevlutu šta je tačno od tih podataka: Čovek koji kaže „Ne možemo da vam se nadajemo para!“ je svaki put lagao da je podmitio drugu ekipu iz Elektrodistribucije. Deda s veštačkim zubima u stvari nije pobožan, Ferhat ga je često viđao u krčmi na trgu Kurtuluš.
„Cilj nije tiranisati te ljude, nego uzeti im pare za struju koju su koristili“, rekao je Ferhat kasnije dok su sedeli u jednom kafeu. „Nema logike u isključivanju struje i kažnjavanju siromašnog čoveka, žene, dece ako ne mogu da daju novac. Ko stvarno ne može da plati, ko malo ne može da plati, ko u stvari može da plati, a laže, ko je prevarant, ko je iskren, to je na tebi da ustanoviš u ovom poslu. Gazde su mi dale ovlašćenje da izvršim procenu kao neki sudija, moj posao je procena. Tj. i tvoj posao… Razumeš li me?“
„Razumem“, odgovorio je Mevlut.
„Mevlute dragi, u ovom poslu postoje dve velike zabrane: Nikad nećeš da lupiš broj brojila koje nisi otišao da vidiš i da napišeš kao da si ga video. Ako to saznaju, gotov si. Uz to, tebi ne treba da govorim, ali ne dosađuj ženama, ne gledaj ih, ne želim ni najmanji prigovor. To je stvar poštenja firme, neće se osvrtati na tvoje suze… Da te odvedem večeras u klub „Bahar“[28] u ime početka našeg posla?“
„Večeras prodajem bozu.“
„I večeras? Ali od sada ćeš dosta zarađivati.“
„Svako veče ću ići u bozu“, odgovorio je Mevlut.
Ferhat se nasmejao naginjući telo napred pokretom koji je značio „razumem“.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:29 am




8. MEVLUT U NAJUDALJENIJIM MAHALAMA


PSI LAJU NA ONE KOJI NISU NAŠI


Stric Hasan. Ništa nisam rekao kada sam čuo da je neka pevačica starija od Sulejmana ostala trudna s njim i da će se njome oženiti. Mnogo nam je bilo žao Mevluta. Kad god vidim te nesreće kažem Safije da sam dobro uradio što se nisam više pomučio zbog te bakalnice. Volim čak da svakog dana u svom dućanu presavijam novine i pravim papirne kese.
Vediha. Pomislila sam da je to čak i dobro za Sulejmana. Jer se ovako idući ne bi oženio. Samo smo Korkut i ja otišli zajedno sa Sulejmanom u kuću na Uskudaru da prosimo gospođu Melahat od njenog oca. Sulejman je obukao odelo i stavio kravatu. Nije se toliko trudio ni zbog jedne devojke koju smo išli da vidimo i to me je dirnulo. I ruku svog tasta koji je činovnik u penziji poljubio je s velikim poštovanjem. Očito da Sulejman voli tu Melahat. Nije mi jasno zašto i baš me zanima. Na kraju je i ona izašla i došla u sobu. Bila je dostojanstvena, elegantna i negovana. Četrdesetogodišnja žena nam je poslužila kafu poput nekog petnaestogodišnjeg devojčurka koji je izašao pred provodadžije. Dopalo mi se što stvar nije okretala na šalu i što je bila odmerena i puna poštovanja. Zatim je i sama uzela kafu. Izvadila je paklicu samsuna. Dala je jednu cigaretu ocu s kojim se tek bila pomirila i onda zapalila jednu i sebi i oduvala dim na sredinu omanje sobe. U tom trenutku smo svi ućutali. Tada sam osetila da Sulejman ne samo što se ne stidi što ju je ostavio u drugom stanju i bio primoran da je uzme za ženu, nego se ponosi što se ženi tom ženom. Dok se dim cigarete gospođe Melahat izvijao po sobi poput plavičaste magle, osetila sam da se Sulejman uzoholio kao da sam uspeva da dim njene cigarete dune Korkutu u lice i bila sam zbunjena.
Korkut. Nisu imali naročitih zahteva, niti su zanovetali da hoće te ovo te ono. Skromni, dobronamerni, siromašni ljudi. Očito da nisu stekli nikakvo versko obrazovanje. Narod Dutepea je sklon ogovaranju. Odlučili smo da svadbu ne pravimo na Medžidijekoju, nego negde daleko od svih, pa smo Sulejman i ja udesili jednu malu ali kvalitetnu salu za svadbe na Aksaraju. Potom sam rekao Sulejmanu: „Hajde da kao braća i muškarci popijemo jednu podnevnu čašu rakije.“ Seli smo u jednu gostionicu na Kumkapiju. „Sulejmane“, počeo sam posle druge čaše, „kao stariji brat ti postavljam jedno sasvim ozbiljno pitanje: nama se ova dama mnogo svidela. Ali čast jednog muškarca je važnija od svega. Hoće li gospođa Melahat biti u skladu s našim načinom života, jesi li ti u to siguran?“
„Ne brini ti, bratac“, rekao je prvo. „Šta hoćeš da kažeš kad pominješ čast?“ upitao je zatim.
Ferhat. Dok su oni ženili Sulejmana, ja sam kao običan gost otišao u noćni klub „Guneš“[29] i ispitao teren. Dobra strana blagajničkog posla: ispiješ dve čaše i ujedno zuriš okolo i tako malo upoznaješ kako se krade struja, moguće načine prevare i samozaljubljene gazde koje ćeš uskoro da kinjiš.
I žene su zauzimale svoja mesta u uglovima. Te večeri sam tu dugo posedeo. Za našim stolom su bili brat Demir iz Dersima, dvojica preduzimača, jedan stari levičar i jedan mlad i vredan blagajnik poput mene.
Svaki takav noćni klub ima sebi svojstven miris prženog mesa, rakije, buđi, parfema i daha i koji postane slatkast kao vino, jer se nijedan prozor godinama ne otvara uvlačeći se u tepihe i zavese. Posle izvesnog vremena se privikneš na taj miris, patiš za njim i ako ga posle dužeg perioda osetiš čitajući program za to veče, srce ti poskoči kao da si zaljubljen. Te večeri smo s respektom slušali Muhterema Mavija, baršunasti glas turske umetničke muzike. Gledali smo poslednje reklame zabavnog para Alija i Velija i njihove imitacije političara i orijentalnu plesačicu Mesrure koja je poznata i u Evropi. U klubu „Guneš“ je bilo mnogo pevača turske umetničke muzike i mnogo tuge, a u pozadini reči i muzike uvek je bila Selvihan.
Posle dva dana u podne sastao sam se s Mevlutom radi obuke, ovaj put iza Bešiktaša. „Danas će nam prvi čas biti teorijski“, rekao sam mu. „Jednom sam ulazio u ovaj restoran, dođi da sednemo. Ne brini, nećemo piti, na poslu smo. Tako se ni tvoji drugari iz lista Iršad neće ljutiti na tebe.“
Kada smo seli u poluprazan restoran, Mevlut je rekao: „Ne čitam Iršad, samo sam isekao vest o „Pašenozima“ i jednu sliku.“
„Mevlute, sad me slušaj“, rekao sam ja nervirajući se iz nekog razloga zbog prostodušnosti svog druga. „U ovoj profesiji prva osobina je dobro poznavati ljude… Uvek ćeš biti na oprezu i nikada nećeš nasesti. Ima ljudi koji kada me ugledaju na vratima zapomažu „Tako ti svega, električaru“… Svi se oni prenemažu i iskušavaju me… To ćeš uvideti. Ako treba, uzdržaćeš se i izigravati blagog čoveka. A ako zatreba, rasrdićeš se i kvrc iseći struju siromašnoj udovici… Po potrebi ćeš se ponašati kao častan službenik turske države koji ne prima mito. Ne obaziri se na to što to tako kažem… Ja nisam službenik i ni ti to nećeš biti. Novac koji dobiješ nije mito, to je tvoje i pravo Elektrodistribucije Jeditepe. Još ću ti ispričati osetljiva mesta u poslu. Čovek ima milione koje je dao u banku s kamatom, pod jastukom ima dolare, a kada pred sobom vidi bednog inkasanta, počinje da cmizdri. Posle nekog vremena i sam poveruje da je bez para i tako iskreno plače da, veruj mi, ti nisi sigurno toliko plakao za Rajihom. I naposletku ubede čoveka i dosade mu. Dok se ti trudiš da im pročitaš iz očiju i da po licima dece dokučiš istinu, oni ti po držanju i ponašanju proniču u dušu, vagaju da li da odmah daju pare i koliko da daju ako će da daju, koju laž da smisle ako neće da daju. U zgradama s dva-tri sprata u ovim zabačenim ulicama gde žive sitni činovnici, putujući prodavci, konobari, prodavci i studenti nema portira kao u velikim zgradama. U njima je najčešće obustavljen sistem centralnog grejanja, jer su kućevlasnici i zakupci većinom u svađi oko troškova za mazut ili ugalj i koliko će kaloriferi sagoreti. Svako sam za sebe gleda da nađe rešenje za grejanje i većina nastoji da nelegalno dođe do struje za korišćenje električne peći ili nečeg sličnog. Najpre ćeš prikupiti te informacije i shvatiti suštinu problema.
A onda to nećeš pokazati onom pred tobom. Ako po tvom detinjem licu shvate da si milosrdan i da imaš meko srce i da im nikada nećeš isključiti struju, neće ti ništa dati. Ili razmišljaju, da na ovoj inflaciji uložim pare uz kamatu i što kasnije isplatim dug, to mi je veći ćar. Nije dobro ako pomisle da si neki razmetljivac i bogataš koji za pet kuruša koje ti stara baka tutne u ruke kaže da nisu pare, a ni da pomisli da si gramziv na sitniš, da primaš svako mito, da koristiš svaku priliku. Razumeš li? Reci mi kako se greje ovaj restoran?“
„Dobro se greje“, odgovorio je Mevlut.
„Razumeli smo to. Ali čime se greje? Ima peć ili centralno grejanje?“
„Ima centralno grejanje!“
„Da vidimo da li je tako“ rekao sam.
Mevlut je prineo ruku rebrima radijatora koji je bio tik do njega i shvatio da nije dovoljno topao. „Znači da postoji neka peć…“ rekao je.
„Gde je peć? Možeš li da vidiš? Ne možeš. Zato što postoje električne peći. Pošto su napravili nelegalni priključak, ne stavljaju je na sredinu. A i radijatori tek malo greju, da se odmah ne primeti šta je poštedi. Na ulazu sam bacio pogled strujomeri se polako okreću. Siguran sam da druge prostorije unutra, šporeti, frižideri rade na ukradenu struju.“
„Šta ćemo da radimo?“ upitao je Mevlut uspaničen poput deteta koje je svedok pljačke.
Pronašao sam broj strujomera tog restorana na ljubičastim stranama i pokazao Mevlutu. „Pročitaj komentar.“
„Brojilo je pored vrata…“ pročitao je Mevlut. „Priključak za mašinu za sladoled…“
„Znači da se leti ovde prodaje sladoled. Više od polovine mašina koje leti u Istanbulu prave sladoled rade na ukradenu struju. Vidi, pošteni službenik je posumnjao, ali tehničke ekipe nisu mogle da utvrde krađu. Ili su možda našli, ali im je rmpalija koji sedi za kasom stavio u džep po jednu hiljadarku. Na nekim mestima ilegalno povezuju struju na tako nepojamnom i tako skrovitom mestu da misle da nikada neće biti uhvaćeni pa nikome ne daju ni filera, čak ni bakšiš dobrodošlice. Konobar, sinko, hoćeš li doći? Radijator ne greje dobro, hladno nam je.“
„Da pitam gazdu“, odgovorio je konobar.
„Konobar zna za prevaru, a može biti i da ne zna“, objasnio sam Mevlutu. „Stavi se na mesto gazde. Ako konobar zna za krađu, može da prijavi. Ne možeš ga lako izbaciti s posla, ne možeš mu u lice reći da je lenj i da u džep stavlja bakšiš svojih kolega. Najbolje je čitav sistem u restoranu ili u fabrici predati jedne noći dok nikog nema stručnjaku za bespravne električne instalacije. Oni tako umešno sakriju bespravno priključenje, da osetiš poštovanje prema ljudima. Naš posao je neka vrsta igre šaha s njima. Oni kriju, ti pronalaziš.“
„Ne brinite, uključio sam grejače“, rekao je debeli gazda koji je došao iz unutrašnjih prostorija.
„Jesi li video“, prošaputao je Mevlut, „nije čak ni pomenuo grejanje. Šta čemo? Hoćemo li da mu isključimo struju?“
„A ne, sinko. Druga lekcija: Ako si ustanovio krađu, za pisaćeš je negde u glavi. Ali ćeš čekati najpogodnije vreme da uzmeš svoje pare. Ovde nam se danas ne žuri.“
„Ferhate, postao si vuk.“
„Ali mi je potrebno jagnje kao što si ti, tvoja odmerenost i poštenje.“ Tim rečima sam oduševio Mevluta. „Za firmu, za svet, tvoja iskrenost i čistota su najveće blago.“
„Da, ali ja ne umem da se nosim s tim velikim gazdama i prevarantima“, rekao je Mevlut. „Da ja više idem po kućercima i sirotinjskim četvrtima?“
Mevlut je u zimu i proleće 1996. godine svesku za sveskom, mahalu za mahalom uzimao časove naplate struje od Ferhata i istovremeno dva-tri dana nedeljno uzimao registre strujomera po starim bespravnim naseljima ili sirotinjskim sokacima u centru grada i sam se dao u potragu za kradljivcima struje. Centar grada je propadao: stare ruine bez vlasnika u kojima je dok je pre dvadeset godina radio kao kelner na Bejogluu nalazio utočište, postale su raj za krađu struje. Ferhat je savetovao Mevlutu da se drži daleko od tih mesta kako bi ga zaštitio, a i znajući da on neće uspeti da uzme novac koji je od tih mesta trebalo iskamčiti. Tako je Mevlut išao na Kurtuluš, Ferikoj, Bešiktaš, Sišli. Medžidijekoj, ponekad na drugu stranu Zlatnog roga, u četvrti Uvaženog efendije, Ulice Čaršambe, Karagumruka, Edirne kapija i skupljao novac od domaćica poput uljudnih starinskih službenika.
Dok je prodavao bozu imao je zapravo naviku da uzme najviše neki poklon, par vunenih čarapa ili bakšiš, pa čak novac koji mu daju govoreći „Zadrži kusur!“ ne praveći od toga problem savesti i ponosa. Bakšiš koji su mu davali što im nije isključio struju smatrao je naknadom za uslugu i nije mu bilo teško da ga stavi u džep. Poznavao je te mahale i te ljude. (Ali oni nisu poznavali Mevluta, nisu mogli da prepoznaju da su bozadžija, koji u zimskoj noći prolazi ulicama jednom nedeljno ili jednom u petnaest dana, i inkasant električne energije, koji zvoni na vratima ako ne plaćaš dug, ista ličnost. Možda i zbog toga što su dobri ljudi što noću kupuju bozu sasvim drugačiji od rđavih ljudi koji kradu struju.) U tim mahalama blizu centra grada Mevlut je osetio da psi reže na njega. Sada je već nešto kraće prodavao bozu noću.
Svakako nije mogao da ide na Kultepe i Dutepe kao blagajnik. Tamo su ga poznavali, ali je uzimao registre strujomera i odlazio na druga brda, Kuštepe, Harmantepe, Gultepe, Oktepe i stara bespravno podignuta naselja koja su imala sličan razvoj. Više se ta mesta ne bi mogla nazvati bespravnim. Za dvadeset pet godina srušene su sve prve zgrade, jednospratne građevine sazidane od blokova i ta mesta su postala deo grada poput Zejtinburnua, Gaziosmanpaše, Umranije. I početna stanica prvih redovnih autobuskih linija koje su pre dvadeset pet godina išle do grada je uz pomoć jedne džamije, podignute Ataturkove biste i blatnjavog parka postala centar mahale. Tu je počinjala glavna ulica koja je vodila do kraja sveta. Obe njene strane bile su prekrivene mračnim betonskim stambenim zgradama s pet-šest spratova. Na njihovim ulazima su bile ćevabdžinice, bakalnice, banke. Ponašanje porodica, majki, dece, deda i piljara lakomih da kradu struju se tu nije razlikovalo od osrednjih mesta u centru. Slične prevare, slične laži, slična naivnost… Možda su se tu više plašili Mevluta, ali su se više i iskrenije zanimali za njega.
Na tim mestima nije bilo starih grobalja nalik na ona u negdašnjim mahalama punih tajanstvenih i izgledom čudnovatih ruiniranih nadgrobnih spomenika s različitim bašlucima i turbanima. Nova, moderna groblja bez čempresa i drveća, oivičena visokim betonskim zidovima poput velikih fabrika, vojnih kasarni, bolnica bila su izvan svih tih četvrti. Psi koji su ujutru na ulicama podmuklo pratili inkasanta Mevluta, spavali su noću u blatnjavom parku naspram Ataturkove biste u tim mahalama bez groblja.
Psi su postajali agresivni najčešće u novim favelama u gradu u koje je Mevlut išao s dobrim namerama. Proveo je nesrećne sate na ulicama u kojima su brojila bila tek povezana i registri tek stavljeni u fascikle. Prvi put je čuo nazive većine tih mesta do kojih se iz centra grada za dva sata stizalo autobisima koji su prolazili ispod petlji kružnog puta. Kada je izašao iz autobusa, Mevlut se „sa dobrim namerama“ pravio da ne vidi naočigled povučene vodove od međugradskih visokih električnih kablova ili one amaterske koje je razvukao prodavac donera preko puta autobuske stanice. Osećao je da ti kvartovi imaju neke gazde, neke šefove i da je pod prismotrom. Mevlut je svojom odlučnom, urednom i principijelnom pojavom želeo da im poruči „Ja se bavim samo službenim brojilima. Nemate zbog čega da se od mene plašite.“ Ali psi su ga napali i Mevlut se prepao.
Te nove kuće s baštama na periferiji grada bile su napravljene od boljeg, novog materijala u odnosu na straćare iz Mevlutovog detinjstva. Umesto blokova korišćena je cigla, umesto lima plastika, za oluke i cevi koristio se novi materijal. Kako su te kuće, poput starih, napravljenih preko noći, neprestano rasle s dozidanim sobama, brojila su stalno ostajala unutra u nekoj prostoriji, tako da je trebalo zvoniti na vrata da se pogleda ili isključi struja. Razjareni psi su u toj tački savladavali blagajnika. U nekim novim mahalama struja je povezivana na neki stub na malom trgu, na neku betonsku kutiju, neki zid, pa čak i visok platan, tako da su se strujomeri povezivali na tu tačku, a ne na kuće. Ti centri električne energije koji podsećaju na osmanske česme koje su dovodile vodu u mahalu bili su pod kontrolom čopora od po dva-tri psa.
Jednom je u predvorju jedne kuće s dvorištem jedan crni pas napao Mevluta. On je pogledao napomenu koju je na listiću napisao prethodni inkasant i izgovorio ime psa, ali Karabaš nije slušao. Lajući ga je naterao da se vrati nazad. Mesec dana kasnije, u poslednjem se trenutku spasao opasnog psa čuvara kome lanac nije bio dovoljno dug. U tim napadima na um mu je padala Rajiha. Sve se to dešavalo, jer nje nema.
Dok je u istoj toj mahali pre nego što će sesti u autobus s tašnom u krilu tražio mesto za sedenje u parku, Mevlutu se približio pas lajući. S leđa su mu se primicali i drugi i treći pas. Bili su boje blata. Mevlut je u daljini ugledao još jednog crnog psa nejasnog poput uspomene. Svi su zalajali u isti mah. Da li bi mogao da ih odvrati blagajničkom tašnom? Nije se toliko uplašio nijednog čopora pasa.
Mevlut je jednog utorka uveče otišao u tekiju na Čaršambi. U kuhinji je ostavio bozu. Uvaženi efendija je bio začudo živahan i oko njega nije bilo one nametljive mase. Kada je video da se odmara, ukratko mu je ispričao kako ga je pre dvadeset sedam godina obuzeo strah od pasa. U prvim danima u kojima je 1969. godine počeo da radi kao prodavac, otac ga je zbog njegovog straha od pasa odveo u jednu drvenu kuću iza Kasimpaše, nekom šejhu. Taj prvi šejh s belom bradom i velikim stomakom, bio je mnogo više staro-vremenski od Uvaženog efendije, seljak. Dao je Mevlutu neku bombonu i rekao mu da su psi gluva, nema i slepa stvorenja. Potom je raširio ruke kao da se moli i rekao i Mevlutu da ih raširi i da u majušnoj sobi s peći devet puta ponovi reći koje on izgovara: SUMMUN, BUKMUN, UMYUN, FE HUM LÂ YERCIUN.
Ako ga psi napadnu, Mevlut je trebalo da odmah zaboravi na strah i tri puta ponovi ovaj ajet. Onaj ko se plaši pasa, baš kao onaj ko se plaši đavola i demona trebalo je da najpre to izbije iz glave. Kada je otac onih dana u kojima su zajedno prodavali bozu primetio da mu je sin u mračnoj uličici video senke pasa i prestravio se, isprva je govorio: „Ne boj se, ne boj se, pravi se da ih nisi video, ne boj se.“ Zatim je šaputao: „Očitaj ajet, brzo!“ Mevlut je s prekomernom pažnjom pokušavao da uradi što otac kaže, ali nije mogao da se seti ajeta. Otac mu se srdio i grdio Mevluta.
Pošto je ispričao Uvaženom efendiji te uspomene, Mevlut ga je pažljivo upitao: Da li je bilo moguće da čovek koristeći svoju volju izbije iz glave neki strah, neku misao? Već je iz iskustva znao da koliko se više trudio da nešto zaboravi, to mu je utoliko češće ta stvar padala na pamet. (Recimo, koliko god da je u mladosti želeo da zaboravi Neriman, toliko je želeo da je prati; naravno o njoj nije pričao Uvaženom gospodinu.) U tom slučaju, želja da se nešto zaboravi, NAMERA DA SE ZABORAVI, nisu bile dobar način. Štaviše, ono što je čovek imao nameru da zaboravi još više mu se vrzmalo po glavi. Bio je srećan što je ta pitanja, koja nije mogao da postavi šejhu na Kasimpaši, hrabro uspeo da postavi Uvaženom efendiji tekije na Čaršambi, koji je bio moderniji šejh.
„Zaborav zavisi od ČISTOTE SRCA vernika, od ISKRENOSTI NJEGOVE NAMERE I VOLJE“, rekao je Uvaženi efendija. Dopalo mu se Mevlutovo pitanje i dao značajan odgovor dostojan „razgovora“.
Mevlut se okuražio pa je s osećanjem krivice ispričao kako je jedan čopor pasa u snežnoj noći punog meseca, dok su ulice bile blistavo bele poput filmskog platna, u trenutku prignječio mačku ispod jednog automobila. Mevlut i njegov pokojni otac su ćutke peške prošli, praveći se da to nisu videli; napravili su se da nisu čuli ni samrtni ropac mačke. U godinama koje su potom prošle grad se možda deset puta uvećao. Iako je zaboravio potrebnu molitvu i ajete, psi dvadeset pet godina nikada nisu uplašili Mevluta. Ali u poslednje dve godine počeo je ponovo da ih se pribojava. I oni su to primećivali, lajali na Mevluta i opsedali ga. Šta li je trebalo da radi?
„NIJE STVAR U MOLITVI, AJETU, NEGO U NAMERI“, rekao je Uvaženi efendija. „Bozadžijo, jesi li u poslednje vreme učinio nešto što je obespokojilo narod?“
„Nisam“, odgovorio je Mevlut. Nije rekao da se upetljao u posao naplate struje.
„Možda jesi, a nisi svestan“, nastavio je Uvaženi efendija. „Psi naslute onoga ko nije naš. Ta vrlina kod njih je Alahov dar. Zato se oni koji žude da imitiraju Evropljane plaše pasa. Sultan Mahmut II koji je likvidirajući janičare, stožer Osmanske imperije, pustio da nas Zapadnjaci zgaze, pobio je i pse, a one koje nije mogao proterao je na Hajirsizadu Istanbulci su među sobom potpisali peticiju i tražili da se psi vrate na ulice. Dok je u godinama primirja Istanbul bio pod okupacijom, psi su opet pobijeni da Englezi i Francuzi budu spokojni. Divno stanovništvo Istanbula ponovo je tražilo pse natrag. Sa svim tim iskustvom, psi duboko osećaju ko im je prijatelj, a ko dušmanin.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:29 am



9. RASTURANJE NOĆNOG KLUBA


DA LI JE U REDU?


Ferhat. Posle šest meseci, u zimu 1997. godine, Mevlut se navikao da radi kao blagajnik, ne sekirajte se za njega. Zarađivao je i novac. Koliko? Sigurno ni sam ne zna. Ali kao što je ocu svako veče polagao račune za kiselo mleko koje je prodavao u detinjstvu, tako je i meni redovno polagao račun. Uveče je prodavao bozu i nije radio ništa zbog čega bi pocrveneo u licu.
Ja sam bio taj koji je bio blizu stvari od kojih čovek pocrveni. Sve ono što sam čuo sa svih strana potvrđivalo je da je Selvihan zaista još sa Samijem Surmenelijom. U to nisam mogao da verujem. I ta moja neverica činila je fantaziju o Selvihan još daljom i nedostižnijom. Tražio sam je i u arhivu i u gradu, kući sam se vraćao veoma kasno, ali sam ipak na izmaku noći dok se razdanjivalo bio kod kuće.
Jedne večeri došao je za sto za kojim sam sedeo s drugarima u klubu „Mehtap“[30] jedan od vlasnika lokala. Pošto se u barovima i noćnim klubovima s muzikom trošile velike količine struje, gazde su težile da budu u drugarskim odnosima s inkasantima. U klubovima su za naše stolove pravili posebne popuste, iz kuhinje su nas čašćavali tanjirima predjela, voća i morskih rakova. Ono što se očekuje od ovakvog gotovansko-birokratsko-banditskog stola, kakvi su se povremeno viđali u svakom luksuznom noćnom klubu, jeste da za njim sede „gosti“, a da ne privlače pažnju, da ne šalju cveće levo i desno i naručuju pesme, ali naš je sto te večeri privukao dosta pažnje. Gospodin Brka (nad širokom gornjom usnom imao je sasvim tanke brkove), za koga se pričalo da je gazdina desna ruka, pozivao je, naime, pevačice za naš sto i želeo da naručujemo pesme.
Jednog jutra sam se našao s gospodinom Brkom u jednom kafeu na Taksimu. Mislio sam da će tražiti nešto obično, da se zataška ilegalno povezivanje na mrežu u klubu „Mehtap“ i nekoliko manjih nedozvoljenih stvari. On je, međutim, pokrenuo dublje i krupnije pitanje: želeo je da „uništi“ klub „Guneš“.
„Rasturanje“ barova, noćnih klubova, pa čak i luksuznih restorana bio je novi metod razbojničkih bandi. Stanje u Istanbulu koje je nastalo s privatizacijom elektroprivrede nakon osamdesetogodišnje navike da se krade struja i visokom inflacijom udvostručene kazne počivali su na zloupotrebama. Na primer, vlasnik jednog od dva konkuretnska noćna kluba se dogovarao s blagajnicima privatne firme za distribuciju struje i u isti mah tražio da se njegovom konkurentu isključi struja i da mu se pripišu veliki dugovi i kazne. Klub koji je dve nedelje zatvoren i koji ne može da plati velike dugove i penale je bankrotirao i nestajao s tržišta. Čuo sam da su za poslednjih šest meseci uništeni neki barovi i noćni klubovi na Bejogluu, dva hotela na Aksaraju i Taksimu (mali hoteli su raj za krađu struje) i veliki doner bife u Ulici Istiklal.
Znao sam da je nemoguće da velike lokale unište samo kazne za struju, jer su imali bliske veze s policijom, tužiocima i zaštitničkim mafijaškim bandama. Čak i da inkasanti kao pojedinci pošteno ponaosob ukažu na sve krađe i neplaćene dugove, iseku struju i zapečate strujomer, gazde koje imaju podršku mafije ne bi hajale, nego bi svojeručno povezale struju i nastavile posao. Naravno, kasnije bi mogli da u po noći presretnu hrabre inkasante i organizuju da ih pretuku. Zato oni koji organizuju operacije uništenja su zajednički radili s tužilaštvom, policijom (barem jednim delom) i nekom mafijaškom bandom tako da se posle prepada noćni klub više ne uspravi. Gospodin Brka mi je otvoreno rekao da su Kurdi iz Džizrea, koji kontrolišu klub „Mehtap“, želeći da unište klub „Guneš“ objavili rat i Surmeneliji Samiju.
Upitao sam zašto mene smatraju pogodnim za taj opasni posao.
„Drugari su iz razgovora za stolom shvatili da te nervira Surmenelija Sami“, rekao je gospodin Brka. „Uz to kažu da su videli da si išao u klub ’Guneš’ i pokušao da rešiš neke osetljive tačke instalacije…“
„Mašala, Džezmi iz Džizrea ima svuda oči“, uzvratio sam. „Ali to je opasna stvar. Da malo ispitamo i razmislimo.“
„Za poslednjih deset godina nisu se civilizovali samo političari nego i bande na Bejogluu. Više niko nikoga ne ubija na ulici ako ne misli kao on, ne brini.“
Samiha. „Ovo više neće ići ovako“, rekla sam nedavno Ferhatu. „Svake noći dolaziš pred zoru, tu zaspiš. Ako ovako nastaviš, ja ću te napustiti.“
„Samo probaj! Ja ću umreti bez tebe! Samo za tebe živim“, rekao je. „S tobom sam posle svega dospeo do kraja. Sada sam u poslednjem velikom poslu, da i to naplatim, pa ćemo na jugu da kupimo ne jedno nego dva imanja.“
Ponovo sam mu donekle poverovala i malo se pretvarale da mu verujem. Kako su brzo prošle dve godine od Rajihine smrti. Sada sam godinu dana starija od nje. Nemam ni dete niti čestitog muža. Jednog dana, nisam mogla da izdržim i ispričala sam Vedihi.
„Ferhat je dobar muž, Samiha, da ti to prvo kažem!“ rekla je ona. „Većina muškaraca je nezgodna, naprasita i mora da bude po njihovom. Ferhat nije takav. Većina muškaraca, naročito ako su njihove žene u pitanju, postanu cicije. Ja svuda u ovom tvom lepom stanu vidim hrpe novčanica. Većina muškaraca su batinaši. Ne kažeš da Ferhat radi i tako nešto. On te voli, ja znam. Pazi da ne uradiš nešto pogrešno. Ferhat je u osnovi dobar čovek. Kuća, muž ne napuštaju se tako lako. Flajde da zajedno odemo u bioskop.
A i da ostaviš Ferhata, gde ćeš?“
Moja starija sestra sve razume, a ne može da razume zašto je čovek svojeglav.
Jedno veće sam opet pripretila Ferhatu. Taj put sam rekla da ću zaista otići. „Završavamo s imperijom Surmenelije Samija, a šta ti pričaš!“ namrgodio se na mene.
Ali ono što mi je slamalo srce i što me je stvarno ohladilo od stana na Čukurdžumi bilo je Mevlutovo prebacivanje Fatmi i Fevzije „Zašto toliko često idete kod tetke?“ Koja od devojčica me je prijavila tati, neću reći. Ali znam da je Me vlut uznemiren što mu kćeri u tetkinoj kući uče da se šminkaju, stavljaju ruž i oblače kako treba.
„Uh, sram bilo tog Mevluta!“ rekla je moja starija sestra Vediha. „Još misli na stvari kao što su ko je kome pisao pisma. Ti idi i žali se na njega Ferhatu. Ferhat je sada Mevlutov šef, zar ne?“
Ništa nisam rekla Ferhatu. Pošto sam donela odluku još sto puta sam o svemu dobro razmislila i stala da čekam najpogodniji dan.
Ferhat. Postoje dva načina da se uništi neki veliki noćni klub, neki luksuzni restoran, omanji hotel: 1. Sprijateljiš se s ustanovom, saznaš gde su ilegalni priključci i posavetuješ ih kako da razvuku nove i pametnije ilegalne vodove. Onda se dogovoriš sa suprotnom stranom i sprovedeš prepad. 2. Nađeš stare majstore za bespravno povezivanje koji sarađuju s ustanovom i nasučeš ih. A oni ti ispričaju sve koji vod ide kroz koji zid, koji je vod pravi, a koji je razvučen da prevari državu, koji je zvanični. Naravno, to je opasan put, jer, ti si čovek koji je naučio ustanovu svim tim nezakonitim načinima (većina su u stvari državni službenici) neće lako otkriti svoje tajne. Naprotiv, on će gazdama da pusti vest da se neki miš mnogo zanima za nelegalnosti te i te fabrike, tog i tog noćnog kluba. Jeste li znali da je struja sirovina za porcelan i cement? Tamo gde je mnogo novca, proliva se mnogo krvi.
Stari pisari u arhivu Elektrodistribucije Jeditepe su me tako upozorili na opasnosti. Rekao sam im da je noćni klub „Guneš“ posle privatizacije nastavio sa starim ilegalnim navikama. Registar s listićima tog noćnog kluba i nekih kuća, bifea i lokala u okolini bio je kod jednog službenika iz stare generacije koga su zvali Vojnik zbog njegove strogosti Vojnik, koji se još više provrednio posle novih kaznenih mera, odmah je privukao pažnju starih ćata. Jednog vikenda sam se sastao s njima u arhivu. Sadašnji listić kluba „Guneš“ koji je vodio Vojnik dobili su u kancelariji blagajnika. Start službenici su pokušali da procene načine nelegalnog korišćenja struje u prastarom klubu „Guneš“ koristeći se starim fasciklama iz arhiva. U kom delu bi mogao biti skriveni vod; broj bajpasova napravljenih na glavnom vodu; napregnuto sam slušao dok su oni razgovarali o nečemu poput pouzdanosti starih inkasanata čije smo beleške čitali.
„Ovo ovde će, sačuvaj bože, gadno da nagrabusi“, rekao je jedan. Nisu se trudili da doznaju zbog čega. Behu zaboravili na mene. Konkurencija između klubova je bila najsuroviji posao: čim bi nekada vlasnici kazina i bande jedni drugima objavili rat, otimali bi pevačice i trbušne plesačice jedni drugih, zadržavali ih, pa bi ih potom kažnjavali pod nekim izgovorom i ranjavali u nogu. Ponekad bi jedna banda upadala u klub protivničke bande, izazivala tuču, a njihove junoše bi lomile sve pred sobom. Rasprostranjen način bio je ući kao običan građanin, naručiti pesmu i izazvati tučnjavu zbog čega se ta pesma ne peva. Ako vesti o tuči i zločinu uz pomoć nekog prijatelja dospeju u novine, gosti tih mesta se odmah razbeže, pa ljudi tog kluba ovoga puta iz osvete upadnu u drugi klub. Progovore pištolji i ponovo se prolije krv. Voleo sam da slušam ostarele ćate.
Ponovo sam se video s vlasnicima kluba „Mehtap“, pošto sam radio još nedelju dana. Rekao sam im da im mogu ponuditi potrebnu tehničku mapu, približne zone i priključke.
„O ovome ne razgovaraj ni s kim kao što razgovaraš s nama“, rekao je gospodin Brka. „Imamo i mi jedan plan. Gde ti stanuješ? Da dođu kod tebe u stan naši momci i objasne ti. Neće na kraju ništa biti, ali bolje je razgovarati po kućama.“
Kada je rekao po kućama, pomislio sam na Samihu, a ne na Selvihan. Te večeri sam trčeći otišao kući u želji da joj objasnim da smo na kraju našeg dugog putovanja. Hteo sam da otrčim u stan i kažem „Pravimo haos klubu ’Guneš’“.
A Samiha će se tome obradovati, jer ćemo se naposletku obogatiti i očitati dobru lekciju tim usranim glavonjama. Stigao sam kući, makar i kasno, ali sam samo ošamućen zaspao na divanu u salonu. Kada sam se narednog jutra probudio, Samiha je bila napustila stan.
Uvaženi efendija nije naučio Mevluta magičnoj molitvi koja kada se izgovori treba da rastera pse kao sprej muve… Da li je bilo ispravno objašnjenje da ljudi koje psi ne vole i na koje laju ne pripadaju ovom mestu, ovoj zemlji? Ako je to razlog za lavež pasa, onda ne bi lajali na Mevluta, zato što se i u najudaljenijim novim kvartovima uopšte nije osećao strancem među zgradama od betona, bakalnicama, okačenim vešom, oglasima za privatne časove i banke, autobuskim stajalištima, dedama koji su želeli da odlože dug i nevaljaloj slinavoj dečurliji. Povrh toga, posle poslednje posete Uvaženom efendiji u februaru 1997. režanje pasa se proredilo. Mevlut je osećao da postoje dva razloga za taj povoljan razvoj događaja.
Prvi je bio taj što je moć čopora pasa u tim udaljenim mahalama bila manja. Kako tu nije bilo starinskih grobalja čiju je sliku Mevlut isekao iz lista Iršad, psi nisu mogli da pronađu mesto gde bi se naročito danju spokojno sklonili i čekali noć i nisu mogli da se okupe u čoporima. Uz to opštine su u tim četvrtima smestile velike i teške vagone za smeće, čvrste poput tvrđave, nalik na metalne vagone s točkovima. Psi nisu mogli da prevrnu ta metalna i velika vozila i zasite svoje trbuhe.
Drugi razlog zbog koga se Mevlut sada manje pribojavao pasa bila je tolerancija koju je pokazivao prema jadnicima koji u sirotinjskim mahalama nisu uspevali da izmire dug. On nije trčao za svim prestupnicima poput pohlepnih i zubatih inkasanata na periferiji. Ako je u nekoj kući van grada postojala nelegalna žica povučena direktno s visokog napona u blizini, Mevlut je penzionisanom dedi u kući, kurdskoj tetki izbegloj iz rata, nezaposlenom i nervoznom ocu, ljutitoj majci pogledom (ponekad čak i pitanjima) otvoreno pokazivao da je to video. Ali se kasnije ponašao kao da su zvanične izjave koje su poricale vod u kući bile sasvim tačne. Zato su ukućani, misleći da su mnogo pametni, poricali i druge nelegalnosti koje je Mevlut video. Za izjave o tome da na primer nema kratkog voda između strujomera i kuće; nije napravljen ilegalni priključak ubacivanjem trake u brojilo; oni koji žive u kući nisu ti koji su pokušali da igrajući se brojevima prikažu potrošnju manjom Mevlut je otvoreno pokazivao da im ne veruje. Tim metodom je mogao da se zavlači u najzabačenije, najodvratnije uličice, a da pri tom ne navuče gnev žitelja i pasa koji slute stranca dušmanina i označava i zapisuje drske prestupnike i ujedno isplati više novca Ferhatu kada se nađu da mu podnese račun.
„Mevlute, ti si prevazišao razliku između ličnog i službenog stava“, rekao je Ferhat jednom prilikom dok je Mevlut pričao da mu se popravio odnos s psima. „Odgonetnuo si tajnu ovog naroda. A sada ću te zamoliti nešto što nema veze s mojim službenim nego ličnim životom.“
Ferhat mu je rekao da mu je žena napustila kuću i otišla na Dutepe, u dom Aktašovih, kod Vedihe i da se nije vratila. Mevlut je znao i druge stvari; Krivovrati Abdurahman-efendija, koji je obojici tast, čim je čuo vest da je Samiha napustila muža odmah je, s radošću koju nije mogao da sakrije, seo u autobus, došao iz sela kod ćerke i Smestio se na Dutepe da joj bude podrška. Mevlut to nije rekao Ferhatu.
„Ima i mojih grešaka“, priznao je Ferhat. „Neću ih više praviti, vodiću je u bioskop. Nek se vrati kući. Ne ide da ti odeš i direktno razgovaraš sa Samihom. Nek Vediha razgovara s njom.“
Mevlut će u narednim danima često razmišljati o tome zašto ne bi bilo u redu da on razgovara sa Samihom. Ali nije pokazao bilo kakvu sumnju.
„Vediha je pametna žena“, nastavio je Ferhat. „Vediha je najpametnija među Aktašovima i Karatašovima. Ona može da ubedi Samihu. Idi i reci joj da…“
Ferhat je dugo pričao Mevlutu da radi na velikom poslu. Iz predostrožnosti nije otkrivao mesto, bandu i imena, ali je tražio da to što je rekao Mevlut kaže Vedihi, a Vediha Samihi. Tačno je bilo da je zbog posla zapostavio ženu.
„I Samiha se zbog toga žalila, je li tačno?“ upitao je Ferhat. „Ni ti izgleda nisi želeo da Fatma i Fevzije popodne dolaze u naš stan i da se druže s tetkom Samihom.“
„To je apsolutna laž“, slagao je Mevlut.
„Kako god, recite joj da ja bez Samihe ne mogu da živim“, rekao je Ferhat s visine.
Mevlut ove reci svog prijatelja nije smatrao uverljivim i sa žaljenjem je pomislio da su u razgovoru tog dana jedan drugom iznosili samo formalne stavove. Međutim, ono na čemu je počivalo njihovo druženje još otkako su pre dvadeset šest godina prodavali „sudbinu“ bila je blagotvorna uverenost da jedan drugome mogu poveriti sve što lično misle.
Dva druga su se rastala poput dvojice blagajnika koji su obavili neki običan posao. Bio je to njihov poslednji susret.
Vediha. Da li je u redu da samo ja budem okrivljena za sve manjkavosti i nesreće, uprkos tolikim mojim naporima da izgladim čarke, prikrijem mane, zapušim pukotine u toj porodici u koju sam kao snaha ušla pre dvadeset godina? Da li je u redu da ja budem kriva, posle tolikog truda da pomirim Samihu i Ferhata i saveta koje sam joj dala govoreći „Ne ostavljaj kuću i muža, Samiha“ zato što je moja sestra došla s koferom da živi s nama na Dutepeu? Da li je u redu da se posle truda da za četiri godine prevrnem i nebo i zemlju da Sulejmanu nađem dobru i ispravnu devojku ja smatram odgovornom što se Sulejman ženi pevačicom od sebe starijom? Da li je u redu da se moj svekar i Korkut neprestano mršte na mene zato što je moj jadni tatica koji je došao u Istanbul da vidi svoje kćeri ostao više od mesec dana na trećem spratu? Da li je u redu što Sulejman uopšte ne dolazi na Dutepe i što mene i moju sirotu sestru ostavlja u teškoj situaciji govoreći „Tamo je Samiha“, kao izgovor što ne viđa ni oca ni majku? Da li je u redu što se Sulejman s novom snajkom nastanio na Šišliju kao da meni tera inat pošto sam ja godinama govorila „Imamo para, hajde da se preselimo na Šišli“, a Korkut ni da čuje? Da li je u redu što Sulejman i njegova žena nijedan jedini put nisu pozvali mene i Korkuta svojoj kući? Da li je u redu što je Melahat potcenjivački gunđala što ulice na Dutepeu nisu asfaltirane nego prašnjave i što u našoj mahali nema frizera? Da li je u redu što mi je Melahat, dok mi je gatala, onako mudrijaški nabacila „Naravno, ti muškarci su te smorili i satrli…“ Da li je u redu da novopečena majka tri sata brblja s gostima, jer ima služavku, da se napije i pokuša da peva, a da potpuno zaboravi na čedo u sobi? Da li je u redu da mi se ne dozvoljava da s mojom sirotom sestrom Samihom odem i u bioskop na Šišli? Da li je u redu što mi je Korkut silom zabranio da izađem na ulicu, dobro izašla sam, da pređem granicu Dutepea? Da li je u redu što već dvadeset godina svakog podneva samo ja nosim ručak svekru iz kuće do piljare? Bilo da odnesem pasulj s mesom koji voli, bilo neko jelo s bamijama koje sam brižljivo pripremila ne bi li bilo nešto novo i to odnesem vruće u piljaru, moj svekar uvek samo prokomentariše „Opet ovo?“ ili „A šta je ovo“? Da li je u redu da Korkut zabranjuje i naređuje Samihi kao da mu je ona žena samo zato što živi zajedno s nama? Da li je u redu da me Korkut grdi pred ocem i majkom? Da li je u redu da potcenjivački govori o meni kada su tu deca? Da li je u redu da me svaki čas za sve pita i da mi ujedno kaže „Opet nisi razumela!“? Da li je u redu što mi nikada ne da daljinski upravljač dok uveče zajedno gledamo televiziju? Da Ii je u redu što se Bozkurt i Turan ugledajući se na oca odnose prema meni bez poštovanja? Da li je u redu što pred majkom izgovaraju najbezobraznije psovke? Da li je u redu što ih je otac toliko razmazio? Da li je u redu što dok gledamo zajedno televiziju svaki čas kažu „Majko, čaj!“, a da me ni ne pogledaju u lice? Da li je u redu što ne zahvale majci za sve usluge koje im pruža?
Da li je u redu da na sve odgovaraju „Dobro, majko, u redu!“ ili „Jesi li ti luda?“? Da li je u redu da u svojim sobama drže one bezobrazne časopise? Da li je u redu da im otac svako drugo veče dolazi kasno kući? Da li je u redu što je njihov otac zaposlio neku suvonjavu i svadljivu ofarbanu plavušu kao „Važnu za prodaju!“ i što je toliko ceni? Da li je u redu što deca prave grimase na svako jelo koje napravim? Da li je u redu da svaki dan traže prženi krompir, iako su toliko bubuljičavi? Da li je u redu da istovremeno gledaju televiziju i uče? Da li je u redu da pojedu mantije koje im brižljivo napravim zato što ih toliko volim i da mi u isti mah kažu „Bilo je malo mesa“? Da li je u redu da dedi koji je zaspao gledajući televiziju u uvo naspu koka-kolu? Da li je u redu da za svakoga ko im se ne sviđa kažu da je ili „peder“ ili „Jevrejin“ kao njihov otac? Da li je u redu da svaki put između njih nastane svađa neka kupi Turan, neka kupi Bozkurt kada kažem „Kupite hleb u dedinoj bakalnici“? Da li je u redu da kažu „Imam da učim“ kada tražim da nešto urade, iako uopšte ne uče? Da li je u redu da na svaki moj prekor kažu „Šta je, ovo je moja soba!“ Da li je u redu da kada nam se jednom u sto godina ide nekuda porodično kolima oni kažu „Ima utakmica u naselju“? Da li je u redu da im stalno govore ružne reči, iako su toliko oduševljeni Mevlutovim kćerima? Da li je u redu da ponavljaju očeve reči kada razgovoraju sa mnom „Od jutra do mraka držiš dijetu, a ceo dan jedeš taj burek“? Da li je u redu da nipodaštavaju ženske serije poput oca koje ja gledam posle podne? Da li je u redu da kažu „Idemo na časove za upis na fakultet“, a da idu u bioskop? Da li je u redu da kada ponavljaju razred profesora nazivaju „manijakom“, umesto da u sebi pronađu grešku? Da li je u redu da uzimaju kola, iako nemaju vozačke dozvole? Da li je u redu da odmah prijave ocu ako na Sišliju vide samu tetku Samihu? Da li je u redu što mi Korkut pred njima kaže „Čik uradi to!“ Da li je u redu da mi Korkut stisne zglob šake toliko da me zaboli i pomodri? Da li je u redu da vazdušnom puškom gađaju golubove i galebove? Da li je u redu što mi nijednom nisu pomogli da raspremim sto? Da li je u redu da dok ja prosipam toliko reči ne bi li oni učili, njihov otac još jednom prepričava kako je u školi pred celim razredom istukao hemičara s magarećim licem? Da li je u redu da spremaju puškice umesto da rade na ispitima? Da li je u redu da mi svekrva Salije uvek kaže „I ti si kriva, Vediha!“ kada joj se malo požalim na sve ovo? Da li je posle tolikih reči o Bogu, otadžbini, moralu u redu da toliko misle samo da zarade novac?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:30 am



10. MEVLUT U POLICIJI


CEO ŽIVOT MI JE PROŠAO NA OVIM ULICAMA


Ferhat. Poput mnogih restorana, bifea, hotela koji kradu struju, i noćni klub „Guneš“ je imao svoje „zvanične neregularnosti“. To su bili mali nelegalni priključci koji nisu koštali, postavljeni da ih inkasanti pronađu prilikom iznenadnih upada (većinom su bili namešteni). Ali zahvaljujući njima je prikrivan pravi veliki nelegalni vod. Gospodin Brka, koji je opazio da maštam o tome da siđem iza kulisa, u podzemne hodnike u kojima utočište nalaze pevačice i dame, kako bismo tokom naših radova pronašli „stvarne“ nezakonitosti, upozoravao me je da nije teško pretpostaviti da će Surmenelija Sami preduzeti odlučne akcije da spase svoju čast čak i da se pridobiju tužioci i policija i da operacija rušenja kluba bude uspešna. Tada bi nekoliko ljudi moglo biti ubijeno, krv bi mogla pasti. Nije bilo ispravno da se toliko pojavljujem i da mi se lice prepozna. Trebalo je da pazim na iskusnog blagajnika Vojnika. Kod njega je bio registar kluba „Guneš“ i on je, naravno, igrao dvostruku igru.
Tako sam prestao da idem u klub „Guneš“. Ali sam išao u druge klubove zato što više nije bilo Samihe koja me je čekala kod kuće i zato što nisam mogao da se odviknem od klupskog mirisa. Tako sam se jedne večeri sreo s Vojnikom u noćnom klubu „Tan“.[31] Dali su nam jedan od posebnih stolova. Taj lokal sa svojom avetinjskom dekoracijom, toaletima koji su proizvodili neobične zvuke i čuvarima zlokobnog pogleda je istinski zastrašivao, ali vremešni blagajnik Vojnik se poneo vrlo srdačno i drugarski prema meni, svom mladom kolegi. Pokrenuo je temu na način koji uopšte nisam očekivao govoreći o Suremeneliji Šamiju i o tome koliko je on u osnovi dobar i odvažan čovek.
„Da poznaješ Surmeneliju, da znaš njegov porodični život, šta misli o Bejogluu i zemlji, ne bi verovao tračevima o njemu i ne bi o njemu pomislio ništa rđavo“, rekao je Vojnik.
„Ja ni o gospodinu Šamiju niti o bilo kome ne mislim ništa rđavo“, odgovorio sam.
Osetio sam da će to što sam rekao na neki način doći do Selvihan. Mnogo sam pio, jer su mi reči „Surmenelijin porodični život“ stvorile pometnju. Zašto je Samiha izgubila veru u naš porodični život? Da li je dobila poruku „vrati se kući“ koju sam joj uputio po Mevlutu? Vojnik je rekao: GREŠKA je da čovek dozvoli da se oseti šta u životu smera. NE MEŠAJ SE U RATOVE IZMEĐU KLUBOVA I BANDI I PODRIVAČKE AKCIJE. Pomislio sam da se Mevlut ni u šta ne meša. On mi je veoma dobar prijatelj, zašto Samiha ne dolazi kući o takvim stvarima sam razgovarao sam sa sobom… I pogledam, kad blagajnik Vojnik, mašala, odlično poznaje konobare kluba „Tan“. Nešto su se sašaptavali. DUBINA GRADSKOG ŽIVOTA POTIČE OD DUBINE ONOGA ŠTO KRIJEMO. Rodio sam se u ovom gradu, ceo život mi je prošao na ovim ulicama.
U jednom momentu sam pogledao, a blagajnik Vojnik je izgleda otišao. Jesmo li se s njim svađali oko toga zašto ove godine Fenerbahče neće moći da bude šampion? Doći će jedan sat, klub će ostati prazan; odnekug u pozadini će svirati kaseta. Osećaćeš se jednom od nekoliko osoba koje u gradu od deset miliona stanovnika ne spavaju i koje se diče svojom samoćom. Na izlazu ćeš se prilepiti za nekog sebi sličnog i reći da treba još malo da porazgovaramo, imam mnogo toga da ti pričam. Imaš li temperaturu, brate? Izvoli, zapali i ti jednu. Zašto ne pušiš samsun? Ja ne pušim američke cigarete, teraju me na kašalj, kancerozne su. Išao sam sada pustim ulicama s tim čovekom misleći da ga ne bih mogao prepoznati u svanuće. Ujutru je prostor ispred ovih dućana, bifea, restorana pun flaša koje svi mi razbijemo, smeća i druge prljavštine da nas psuju šankeri koji čiste pločnike. Brate, sve što želimo je malo iskrenog razgovora, je li to u redu, prijatelj s kim ću pošteno razgovarati, kome ću moći sve da kažem. Razumeš Ii me? Ja sam se u stvari mnogo u životu trudio, mnogo radio, ali na nesreću, nisam vodio računa o domu. Šta si rekao? Kažem DOM. To je važno. Da najpre ja ispričam… U pravu si, brate, u ovo doba čak ni ovde nije preostalo mesto u kome služe piće. Tamo je zatvoreno, ali ako ćemo ti slomiti srce, u redu, pogleda ćemo nešto. Noću je grad lepši, znaš li to? Ljudi noći govore istinu. Ha? Ne boj se, neće psi ništa. Ti si iz Istanbula, zar ne? Rekao si Selvihan? Ne, nikada nisam čuo naziv tog lokala; sigurno je to poslednji bar s narodnom muzikom pre jutarnjeg ezana. Da uđemo, ako želiš, naručićemo da nam pevaju narodne pesme. Odakle si ti? Jesi li video, i ovde je zatvoreno. Ja sam život straćio na ovim ulicama. Posle ovoliko sati više ni na Džihangiru nema mesta gde bi dobio piće. Još će odavde izbaciti sve kupleraje i travestite. Ne, i tamo je zatvoreno. Ponekad ovaj tip vrlo ružno gleda: da ga vide kolege, pitali bi Ferhate, gde nalaziš ove tipove, sinko. Izvinite, jeste li oženjeni? Nemoj me pogrešno shvatiti, brate… Svako ima privatni život za sebe… Kažeš da si s Crnog mora, imaš li bar brodove? Posle sat vremena, sve počinju s izvinite, nemojte pogrešno shvatiti. Onda zašto stalno govoriš nešto pogrešno? Zašto umesto našeg lepog samsuna pušiš američke cigarete? Došli smo u naš skromni dom, drugi sprat. Moja žena me je napustila. Ja spavam na sofi sve dok se ona ne vrati kući. Da popijemo još po jednu čašu iz poslednje flaše rakije u frižideru i da onda okončamo noć: Sutra rano, znaš li, ja ću opet da sednem sa starim ćatama i da svakog od vas pogledam u dušu. Nemoj pogrešno shvatiti, srećan sam na kraju krajeva. Život mi je prošao u ovom gradu i još od njega nisam mogao dići ruke.
Mevlut, koji je konačno uspeo da sa svojim prihodima sastavi kraj s krajem, izlazio je iz kuće mnogo posle televizijskog dnevnika i vraćao se pre jedanaest. Zahvaljujući novcu koji mu je u džepu ostajao radeći kao blagajnik po prvi put se donekle oslobodio egzistencijalnog straha koji je osećao dvadeset pet godina. Smanjio se bio i broj starih mušterija kojima je dva-tri puta nedeljno redovno ostavljao bozu. Mevlut je uz šalu i gledanje televizije obedovao ono što su njegove kćeri skuvale za večeru, nekih večeri je stizao kući pre nego što one zaspe i nastavljao s njima da gleda televiziju.
Ferhatu je polagao račun do poslednje pare koju je skupio. Ferhat, koji se u poslednje vreme s podsmehom odnosio prema njemu, jednom prilikom ga je pitao sledeće:
„Mevlute, kada bi dobio premiju na lotou, šta bi uradio?“
„Sedeo bih kod kuće s kćerima, gledao televiziju i ne bih radio ništa drugo!“ odgovorio je Mevlut smešeći se.
Ferhat ga je pogledao s napola začuđenim napola potcenjivačkim izrazom na licu koji je govorio „Kako si samo naivan, Mevlute!“ Sa tim izrazom su ga tokom čitavog života gledali prevejanci, hohštapleri, oni koji su sebe smatrali pametnim. Ali Ferhat nije bio jedan od njih; on je razumeo Mevluta. Srce mu je slomio sada taj pogled koji mu je uputio Ferhat prema čijem poštenju je Mevlut godinama iskreno osećao respekt.
Razmišljao je nekih večeri o Ferhatu dok je po zabačenim ulicama prodavao bozu i slutio da i on smatra da je to što i dalje prodaje bozu „pukotina u glavi“. Verovatno je i Samiha tako mislila. Ali naposletku je napustila Ferhata. Mevluta nijedna žena nije ostavila.
Kada je početkom novembra jedne večeri dok se primicao kući na ulici ugledao policijsko vozilo, Mevlut je pomislio na Ferhata. Ni na kraj pameti mu nije bilo da su policajci došli u ulicu zbog njega. Kada je ušao u kuću i video policiju na stepeništu, otvorena vrata i prestrašena lica svojih devojčica, odmah je osetio da nije on u pitanju već nešto što ima veze s Ferhatovim blagajničkim podvalama. Fatma i Fevzije su bile uzrujane.
„Uzećemo večeras izjavu vašeg oca, to je sve“, rekao je policijski službenik, ne bi li umirio devojčice koje su na vratima sa suzama dočekale oca.
Mevlut je znao da su službenikove reči varljive bilo da se radi o drogi, politici, običnom kriminalu. Ponekad se neko koga bi odveli da da izjavu godinama ne bi vratio kući. Ionako za jednu izjavu ne bi slali vozilo iz stanice udaljene pet minuta.
Dok je policijski auto išao po noćnom mraku, Mevlut je u sebi više puta ponovio da ni za šta nije kriv. Ali, naravno, Ferhat bi mogao biti kriv. A on je sarađivao s njim. I to bi ga moglo dovesti u položaj krivca. U najmanju ruku, u nameri. U njemu je narastalo osećanje krivice, poput bola u trbuhu.
U službi bezbednosti je shvatio da mu neće odmah uzeti izjavu. I sam je pretpostavio da će tako biti, ali se ipak razočarao. Mevluta su ugurali u jednu poširu ćeliju. U nju je dopirala svetlost blede svetiljke spolja, ali je pozadina ćelije bila mračna. Pretpostavio je da su tu dve osobe. Jedna je spavala. Drugi čovek je bio pijan i sasvim tiho je nekome nešto mrmljao. Mevlut je poput prvog čoveka legao na hladan pod u jednom uglu ćelije i naslonio uvo na rame da ne čuje glas drugog.
Rastužio se kada mu je pred očima oživela slika kako su ga Fatma i Fevzije sa strahom gledale dok je napuštao kuću i kako su plakale. Najbolje je bilo zaspati tugujući u sebi kao kada je bio dete. Kada bi Rajiha sada videla muža u takvom stanju šta bi rekla? Rekla bi „Zar te nisam upozorila da se držiš dalje od Ferhata?“ Zamislio je kako Rajiha popravlja frizuru kao neka malena devojčica, njenih ljutnji i smeha s vragolastim pogledom kada god u kuhinji umešno smisli sitne olakšice. Kako su se ponekad lepo zajedno šalili i smejali. Da je Rajiha živa, Mevlut bi se sada manje plašio onoga što će ga snaći. Ujutru će ga na saslušanju sigurno tući, možda batinati po tabanima i davati mu elektrošokove. Ferhat bese često pričao Mevlutu o nepodopštinama policije. Eto sada je bio u rukama te policije. „Neće ništa biti!“ umirivao je sebe. Strašno se plašio batina pre nego što je otišao u vojsku, ali na kraju se snašao. Cele noći nije mogao da spava. Kada je čuo jutarnji ezan, shvatio je koliko je velika blagodet moći izaći na ulice i učestvovati u gradskom životu.
Kada su ga odveli u prostoriju za saslušanja, stomak ga je boleo od nesanice i brige. Šta je trebalo da radi ako ga budu tukli i batinali po tabanima da mu iznude reč? Mevlut od svojih drugova levičara beše slušao priče o mnogim časnim ljudima koji su umrli junački se opirući mučenju. Želeo bi da bude poput njih, ali šta je bilo to što bi sakrio? Bio je ubeđen da je Ferhat pravio njemu nepoznate gluposti koristeći njegovo ime. Napravio je veliku grešku što je ulazio u blagajnički posao.
Čovek u civilu mu je rekao: „Je li ovo ovde tvoja kuća! Ne sedaj pre nego što ti se kaže da sedneš.“
„Izvini… Nemojte me pogrešno razumeti.“
„Mi sve ovde dobro razumemo, da vidimo da li ćeš ti sve tačno reći?“
„Reći ću“, odgovorio je Mevlut hrabro i iskreno. Opazio je da su te reči ostavile na njih utisak.
Pitali su ga šta je radio pre dve noći. Mevlut je rekao da je to veče, kao i svako veče izašao da prodaje bozu, ispričao u koje mahale i ulice je ulazio, oko koliko sati je svratio u koje zgrade.
Ispitivanje se neko vreme beše usporilo. Mevlut je kroz otvorena vrata video da je hodnikom prošao Sulejman s jednim policajcem koji ga je držao pod ruku. Šta je on radio ovde? Pre nego što je uspeo da se pribere, Mevlut je od policajaca saznao da je pre dve noći Ferhat ubijen u svom stanu. Policajci su pažljivo osmotrili izraz koji se pojavio na Mevlutovom licu. Pitali su ga za Ferhatove inkasantske poslove. Mevlut je poput pijanca ispričao sve što zna. Nije rekao ništa što bi bacalo krivicu ni na Ferhata ni na Sulejmana. Prijatelj mu je mrtav.
„Bilo je neprijateljstva između Sulejmana i Ferhata?“ pitali su uporno. Mevlut je odgovorio da su to stare priče, da se Sulejman tek oženio, da ima dete i da je srećan i da tako nešto nikada ne bi uradio. Podsetili su ga da je Ferhata napustila žena i sklonila se u Sulejmanovoj kući. Mevlut je rekao da u tome nema Sulejmanove krivice i da on ionako više u tu kuću uopšte ne svraća. To je bio čuo od Vedihe. Nije odustao od odbrane nevinosti svojih drugova. Ko bi mogao da ubije Ferhata? Da li je bilo nekoga na koga je sumnjao? Nije. Da li je Mevlut osećao bilo kakvu netrpeljivost prema Ferhatu? Da li je između njih bilo problema oko novca, žena, devojaka? Nije. Da li je očekivao da bude ubijen? Nije očekivao.
Policajci su ponekad zaboravljali na njega, razgovarali o drugim stvarima, dobacivali nešto nekom ko je otvarao vrata, međusobno zbijali šale o fudbalu. Mevlut je po tome zaključivao da njegova situacija i nije toliko loša.
U jednom trenutku je pomislio da je čuo ovakve reči: „Sva trojica su bila zaljubljena u istu devojku.“ Potom su se smejali između sebe kao da on nije bio predmet razgovora. Da li bi moglo biti da je Sulejman policiji ispričao priču o pismima? Mevluta je obuzelo beznađe.
Kada je posle saslušanja ponovo upućen u sobu s nadzorom, osećanje krivice u njemu se pretvorilo u paniku; sada će batinama da ga nateraju da ispriča priču o pismima i o tome kako ga je Sulejman prevario. To se na trenutak Mevlutu učinilo toliko postiđujućim da je poželeo da umre. Ali kasnije je uvideo da su mu ti strahovi preterani. Da, sva trojica su se zaljubila u Samihu, to je bilo tačno. Mevlut je shvatio da policija neće smatrati važnim ako kaže „Ja sam u stvari Rajihi pisao pisma.“
Dok se pripremao da položi te račune, Mevluta su popodne oslobodili. Na ulici je žalio za Ferhatom. Kao da je izbrisan i izbačen jedan važan deo njegovog života i uspomena. Ali želja da otrči kući i zagrli svoje kćeri bila je toliko silna da je uzbuđen seo u autobus za Taksim.
Kćeri mu nisu bile tu, a prazna kuća je odveć izazivala tugu. Fatma i Fevzije behu izašle, a da nisu oprale sudove. Tridesetogodišnji pribor za spravljanje boze, Rajihina saksija s bosiljkom na prozoru, ogromne bubašvabe koje su se za dva dana odvažile i bez straha krenule da šećkaju naokolo ulivali su Mevlutu tugu, pa čak i neki neobičan strah. Kao da se u jednom danu soba pretvorila u neko drugo mesto i stvari lagano promenile oblik.
Trčeći je izašao na ulicu: uopšte nije sumnjao da su mu kćeri na Dutepeu s tetkama. Sada će na Dutepeu svi kriviti Mevluta zato što je bio blizak s Ferhatom. Šta je trebalo da kaže prilikom izjave saučešća Samihi zbog njegove pogibije? O tome je razmišljao dok je gledao kroz prozor autobusa za Medžidijekoj.
Na Dutepeu kod Aktašovih je bila gužva kao posle bajramske molitve. I Sulejmana su pustili istovremeno kad i njega. Mevlut se zatekao kako neko vreme sedi zajedno s Melahat. Gledali su televiziju ništa ne govoreći. Pomislio je da su svi nepravedni prema toj bezazlenoj ženi. Sada je žudeo da pokupi kćeri i što pre se vrati kući na Tarlabaši pre nego što i sam bude okrivljen i nagrđen. Čak je i radost što je Sulejman pušten na slobodu poimao kao optužbu uperenu protiv sebe. Hvala bogu, kuća je konačno imala četiri sprata i tri televizora koji su neprestano bili uključeni. Mevlut se nije odvajao od ulaznog nivoa; tako nije mogao da vidi uplakanu Samihu i da joj izjavi saučešće. Ona je sada ostala udovica. Možda je shvatila šta će se desiti Ferhatu i mudro pobegla od njega.
Samiha nije došla na Ferhatovu sahranu kojoj su prisustvovali njegovi rođaci aleviti, kolege blagajnici i nekolicina starih prijatelja s Bejoglua. Na izlazu iz groblja Mevlut i Mohini nisu znali šta da rade. Nad Istanbulom je bilo pepeljasto nebo. Obojici se u stvari nije sviđalo da piju. Mevlut je otišao s Mohinijem u bioskop. Potom je otrčao kući i čekao ćerke.
Kćerima ni reč nije rekao o sahrani muža njihove tetke. Fatma i Fevzije su se ponašale kao da su poverovale da je zabavni teča Ferhat uradio nešto rđavo i da je zbog toga ubijen, te o tome nisu postavljale pitanja. Šta li je Samiha pričala njegovim kćerima, šta im je savetovala? Kad god ih je video, Mevlut je bio uspaničen za njihovu budućnost želeći da o Ferhatu misle ono što Aktašovi misle o njemu. Znao je da se ta njegova želja neće dopasti pokojniku i stideo se. Ali njegovo lično mišljenje o tome nije uopšte bilo važno kada se pomisli na budućnost njegovih kćeri. Shvatao je da posle Ferhatove smrti u ratu za opstanak u gradu nema druge podrške osim Korkuta i Sulejmana.
Mevlut je još od prvog dana rekao Korkutu ono što je rekao policiji: Ferhat stvarno nije imao pojma o obmanama sa strujom. Nadasve, taj posao nije bio za njega i hteo je odmah da ga napusti. Imao je i ušteđevinu. Kada je otišao u veliku zgradu Elektrodistribucije Jeditepe na Taksimu, da saopšti tu odluku, video je da mu je račun blokiran. Ustručavao se od kritika novih vlasnika firmi zbog pljačke posle privatizacije i govorkanja o zloupotrebama. Mevlut je sa žaljenjem čuo da blagajnici koje je poznavao već sada o Ferhatu govore kao čoveku koji je ukaljao profesiju. A isti ljudi bi ponekad govorili o nekom inkasantu koji je trčeći za kradljivcima struje ubijen ili prebijen iz sličnih razloga kao o junaku profesije svetlog lika.
Mesecima se nije pouzdano saznalo zašto i kako je Ferhat ubijen. Na samom početku policija je posumnjala na zločin iz homoseksualnih pobuda. Na tu tvrdnju su se naljutili čak i Korkut i Sulejman. Razlog za tu sumnju ležao je u tome što je ubica ušao u kuću bez upotrebe sile, što je bio neko koga je Ferhat očigledno poznavao, štaviše s njim u kući popio rakiju. Uzeli su i Samihinu izjavu, prihvatili da je bila u svađi s mužem i živela kod starije sestre i zeta i ništa nisu posumnjali. Odveli su je kući i specifikovali ukradenu robu. Policija je pritvorila dvojicu dežurnih lopova na Čukurdžumi i Džihangiru i propustila ih kroz šake. Mevlut je te pojedinosti koje su se svaki dan menjale saznavao od Korkuta koji je informacije dobijao zahvaljujući svojim političkim vezama.
Kako je Istanbul imao devet miliona stanovnika, novine više nisu objavljivale vesti o zločinima iz obične ljubomore, pijanstva i gneva ako nije bilo fotografije polugole ili poznate žene. Ferhatovo ubistvo čak i nije bilo vest za novine. I vlasnici velikih listova koji su prigrabili nešto ćara u privatizaciji elektroprivrede nisu dozvoljavali da se o tim temama objavljuju negativni napisi. Posle šest meseci je jedan levičarski opozicioni mesečnik, za koji su pisali Ferhatovi stari prijatelji u jednom tekstu o zloupotrebama oko struje koji niko nije čitao, među mnogim imenima naveo i ime Ferhata Jilmaza. Prema autoru, Ferhat Jilmaz je bio dobronamerni inkasant koji je postao žrtva rata za deobu profita između mafijaških bandi.
Te novine, čiji naziv Mevlut nije čuo, doneo mu je Sulejman dva meseca od objavljivanja. Video je da Mevlut čita vest, ali uopšte o tome nije poveo razgovor. Sulejman je dobio drugog sina, građevinski poslovi su dobro išli i bio je zadovoljan svojim životom.
„Znaš koliko te mi volimo, zar ne?“ upitao je Sulejman. „Od Fatme i Fevzije saznajemo da ne uspevaš da nađeš posao kakav zaslužuješ.“
„Mi smo zadovoljni, hvala bogu“, uzvratio je Mevlut „Zašto se moje kćeri žale, nisam razumeo.“
Za osam meseci proteklih od Ferhatove smrti, njegovo nasledstvo je podeljeno. Samiha je uz pomoć advokata koga su Aktašovi pronašli postala vlasnica dva mala stana u blizini Čukurdžume i Tophane, koje je na brzinu ali jeftino kupila novcem koji je njen muž zaradio u godinama kada je radio kao inkasant. Stari mali zapušteni stanovi su krečeni i renovirani od ljudi iz građevinske firme Vuralovih i potom su davani u zakup. Mevlut je od Fatme i Fevzije koje su svakog vikenda išli kod tetaka i tamo ostajale subotom uveče saznavao sve detalje iz života na Dutepeu, od jela koja su jeli do bioskopa u koje su išle, od igara koje su igrale s tetkama do svađa između Korkuta i Vedihe. Fatma i Fevzije bi se vraćale kući na Tarlabašiju s novim džemperima, farmerkama, tašnama i drugim poklonima i te stvari uzbuđeno pokazivale ocu. Tetka Samiha je davala novac za školu koja je već sada pripremala Fatmu za prijemni ispit na univerzitetu i stavljala joj u džepove isuviše novca. Fatma je želela da studira turizam. Kada god bi video tu odlučnost svoje kćeri, Mevlutu su oči suzile.
„Znaš Korkutov afinitet prema politici“, rekao je Sulejman. „I ja istinski verujem da će moj stariji brat jednog dana dobiti satisfkakciju za sve što je učinio za zemlju. Mi smo se odvojili od sela, ali osnivamo novo zavičajno udruženje kako bismo dobili podršku Bejšehirlija koji žive u Istanbulu, naših ljudi odande. Tu su i drugi bogataši s Dutepea, Kultepea, Nohuta i Jorena.“
„Ja se uopšte ne razumem u politiku“, odgovorio je Mevlut.
„Već nam se bliži četrdeseta, Mevlute, u sve se mi razumemo“, nastavio je Sulejman. „Nema ničeg političkog u poslu. Organizovaćemo večeri; šetnje, ručkovi se ionako spremaju. Sada će biti i lokal. Ceo dan ćeš da spremaš čaj i družiš se sa zemljacima kao da vodiš bife. Skupili smo novac, iznajmili jedan stan na Medžidijekoju. Ti ćeš da ga otvaraš i zatvaraš. Novac koji ćeš primati biće tri puta veći od onog koji bi zaradio kao ulični prodavac u najmanju ruku. Korkut je garant. Uveče u šest ćeš napuštati posao i noću prodavati svoju bozu. I to smo sredili.“
„Da razmislim dva dana.“
„Ne, odlučih odmah sada“, rekao je Sulejman, ali nije navaljivao videvši da je Mevlut zamišljen.
Mevlut je u stvari priželjkivao neki posao bliži ulicama, masama, Bejogluu. Šaliti se s mušterijama, zvoniti na vrata, hodati beskrajnim trotoarima uzbrdo i nizbrdo – to su bile stvari koje je znao i koje je voleo, a ne neki kancelarijski posao. Ali konačno je odveć bio svestan da mu čitav život zavisi od Sulejmanove i Korkutove podrške. Uviđao je i da je kraj bakšišima koje je dobijao od naplate struje. Bilo je i kupaca boze koje je izgubio zato što je svečeri manje radio u vreme kada je bio inkasant. Nekih noći mu se činilo da se nijedna zavesa neće razgrnuti i da mu nijedna mušterija neće doviknuti. Noću je osećao beton, čvrstinu, užas grada. Psi više nisu pretili. Metalni vagoni za smeće s točkovima koji su bili na periferiji stigli su i u centar grada, do Mevlutovog omiljenog mesta Bejoglua, Šišlija, Džihangira, svuda. Stvorili su novi stalež siromaha koji preturaju po njima. Ulice koje je Mevlut pretvorio u deo svoga duha špartajući po njima dvadeset devet godina sada su se ubrzano menjale. Bilo je mnogo više natpisa, mnogo više ljudi, mnogo više buke. Mevlut je video da raste zanimanje za prošlost, ali je osećao da bozi to neće ići naruku. Na ulicama se pojavio novi čvršći i bešnji naraštaj prodavaca. Ljudi koji odmah hoće da varaju, koji viču, koji stalno snižavaju cene… Ti novi ljudi su bili gramzivi, ali šeprtlje. Stari sloj prodavaca se gubio u gradskoj gunguli…
Tako se Mevlut zagrejao za ideju da se druži sa zemljacima. A mogao je i uveče do mile volje da prodaje bozu. Prihvatio je posao. Mali stan je bio na ulaznom nivou. Ispred njega je stajao jedan prodavac kestena. Mevlut je prvih meseci gledao kroz prozor i naučio finese prodaje kestena, ali je sam za sebe otkrio čovekove nedostake. Ponekad je izlazio i s nekim izgovorom razgovarao s njim („Ima li ovde portira?“, „Gde je najbliži staklorezac?“) Nekoliko puta je dozvolio da čovek unese u zgradu stočić s kestenom (to je trebalo da zabrane) kada su zajedno otišli na molitvu petkom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:31 am



11. NAMERA SRCA I NAMERA JEZIKA


FATMA JOŠ IDE U ŠKOLU


Mevlut je našao ravnotežu koja mu se dopadala između upravljanja udruženjem, što uopšte nije bilo naporno, i prodaje boze. Najčešće je pre šest sati prepuštao „lokal“ onima koji će te večeri organizovati aktivnosti. Još kod sedam-osam osoba se nalazio ključ udruženja. Ponekad je celo stanovništvo nekog sela poput Gočuka ili Nohuta zatvaralo udruženje za jednu noć, a Mevlut trčao kući (sledećeg jutra bi stan i kuhinju nalazio u haosu i prljavštini). Osećao bi se dobro kada bi izašao na ulice da prodaje bozu pošto bi kod kuće s kćerima rano večerao i uverio se da Fatma, koja je išla u drugi razred gimnazije, zaista mnogo uči da bi mogla da se upiše na fakultet (da, apsolutno se nije pretvarala).
U jesen 1998. godine Mevlut je više puta svratio kod Uvaženog efendije. U tekiji je bila nova, željna i uporna masa sveta. Nisu mu se sviđali, a osećao je da se ni on ne sviđa njima i da se prečesto pojavljuje. Na Mevluta nije dolazio red od sve većeg broja bradatih vernika, ljudi s periferije bez kravata, obožavalaca i sledbenika. Zbog bolesti Uvaženog efendije, koje nikako nisu prolazile, i iscrpljenosti, više se nisu održavali časovi kaligraflje, tako da nisu dolazili tračeri, ali barem živahni i veseli učenici. Dok je Uvaženi efendija sedeo u svojoj fotelji kraj prozora, većina u masi koja je čekala zabrinuto je klimala glavom kao da nešto žali (njegovu bolest? Poslednje političke događaje? Nešto što Mevlut nije znao?) I on je kada je god ulazio u tekiju imao isti tužan izraz i kao i svi govorio šapatom. Međutim, kada je tu na početku dolazio svako ga je dobronamerno zadirkivao govoreći mu „Ooo, došao je bozadžije dečačkog lica“, „Upravnik Mevlut!“, barem neko je govorio koliko mu je glas dirljiv dok prolazi ulicom. A sada je bilo čak i onih koji su pili bozu kojom ih je čašćavao ne primećujući da je Mevlut bozadžija.
Ali, jedne večeri je napokon uspeo da privuče pažnju Uvaženog efendije i doživeo sreću da s njim može da porazgovara deset minuta. U stvari, čim je izašao iz tekije, Mevlut je spoznao da to nije bio srećan razgovor. Ali toliko je snažno osećao da ga svi gledaju sa zavišću i pakošću dok je razgovarao s njim da je bio preplavljen radošću. Razgovor te večeri bio je najdublji od svih koje je Mevlut imao s Uvaženim efendijom i ujedno onaj koji ga je najviše povredio.
Taman kada je zaključio da neće biti rezultata njegove posete tekiji te večeri, Uvaženi efendija, koji je tada neprestano tihim glasom razgovarao s onima oko sebe, odjednom se okrenuo gužvi u prostranoj sobi i postavio pitanje poput učitelja koji pita razred: „Čiji kaiš ručnog sata je od kože, a čiji od plastike?“ Uvaženi efendija je voleo da postavlja pitanja, iznosi verske pouke, zagonetke. Dok su opet svi redom i disciplinovano odgovarali, na kraju je primetio Mevluta:
„Ooo, došao je naš bozadžija blagoslovenog imena!“
Odmah je ljubazno pozvao Mevluta k sebi. Dok je on ljubio efendijinu ruku koja je pri svakom susretu bila prekrivena još brojnijim i većim pegama, gospodin koji je sedeo pored njega je ustao i ustupio mu mesto. Uvaženi efendija je starinskim rečima pitao Mevluta za zdravlje gledajući mu u oči iz tolike blizine da to ni u snu nije očekivao. Reći su mu bile lepe poput kaligrafskih tabli na zidovima.
Samiha je odmah Mevlutu bila navrh jezika, a dok su svi gledali u njega, on se ljutio na đavola koji ga zbunjuje. Često je razmišljao da na prikladan način otkrije Uvaženom efendiji da je pisma pisao Rajihi, a mislio u stvari na Samihu. Koliko je mnogo o tome razmišljao shvatio je po tome što se u tom trenutku sa svim pojedinostima odmah setio logike koju je godinama suptilno razvijao. Mevlut je najpre hteo da povede razgovor s Uvaženim efendijom o značenju namere u našoj religiji. A potom je hteo da postavi pitanje fine razlike između čovekove lične i formalne namere. Tako je trebalo da ono što je bilo temeljno čudo u njegovom životu sagleda očima tog dobrodušnog čoveka, ko zna, možda će se zahvaljujući tome što bude čuo osloboditi patnje u duši.
Ali razgovor je poprimio sasvim drugi tok. Još pre nego što je Mevlut mogao nešto da kaže, Uvaženi efendija mu je postavio i drugo pitanje.
„Molite li se?“
Uvaženi efendija je to pitanje postavljao sirovim osobama radim da se pokažu, onima koji neprestano govore, neznalicama. Mevlutu nikada nije postavio. Možda zato što je znao da je siromašni bozadžija.
Mevlut je često bio svedok kako se na to pitanje daje ispravan odgovor: gost u tekiji je trebalo da iskreno objasni koliko je puta tih dana klanjao i dao milostinju i da s osećanjem krivice prihvati da nije bio ustrajan u verskim obavezama. Uvaženi efendija ne bi pravio problem od toga i opuštao bi čoveka pred sobom rečima „Namera vam je iskrena“. Ali Mevlut je mucao zato što ga je nečastivi naterao ili zato što će potpuno iskren odgovor biti loše primljen. Potom je rekao da je ono što je važno u Alahovim očima namera koja je u srcu. Uvaženi efendija je često koristio te reći Mevlut je sada u isti mah primetio da zvuče neumesno kada ih on izgovori.
„Ono što je bitno jeste služba božja, a ne služiti u srcu“, rekao je Uvaženi efendija. Rekao je to blagim glasom, ali oni koji ga poznaju odmah su shvatili da mu time kaže gde mu je mesto.
Mevlutovo lepo lice se zacrvenelo.
„Svakako, sud se daje prema tome čemu se teži u nekoj stvari“, nastavio je Uvaženi efendija. U UGOVORIMA SU VAŽNI CILJEVI I SMISAO.
Mevlut je nepomičan gledao preda se. SUŠTINA NIJE FORMA NEGO SRCE, rekao je Uvaženi efendija. Da li je terao šegu s tim što Mevlut stoji nepomičan? Jedna-dve osobe su se nasmejale.
Mevlut je rekao da je te nedelje svaki dan išao na podnevnu molitvu. To nije bilo tačno. Osetio je da su svi shvatili da nije bilo tačno.
Uvaženi efendija je promenio temu, možda i zato što je uvideo da se Mevlut stidi. Povukao ga je u više sfere. „Postoje dve vrste namera“, rekao je. Mevlut to beše vrlo jasno čuo, u trenutku je zabeležio u svom pamćenju. NAMERA SRCA I NAMERA JEZIKA. Namera srca je bila suština. To je temelj cele islamske kulture. Uvaženi efendija je to ionako stalno govorio. (Znači, ako je namera srca suština, da li bi suštinu predstavljalo to što je Mevlut pisao pisma Samihi?) Ali, sveto predanje kaže da i jezik ima svoje namere. Znači, naš Prorok je jezikom saopštavao svoje namere. Dok je u hanefitskoj versko-pravnoj školi namera srca dovoljna, u gradskom životu NAMERA JEZIKA I NAMERA SRCA SU JEDNO, kao što je isticao Ibn Zerhani (moguće da je Mevlut to ime pogrešno zapamtio).
Ili je uvaženi Ibn Zerhani rekao „Treba da su jedno“? Mevlut to nije mogao da pojmi. Zato što je u istom trenutku zatrubila sirena nekog automobila na ulici. I Uvaženi efendija je prekinuo razgovor. Potom je na tren pogledao u Mevluta i prozreo u njegovoj duši: shvatio je da se Mevlut stidi, da oseća veliko poštovanje prema njemu i da želi da što pre ode. KOME NIJE DO NEČEGA, NE MARI NI ZA SITNICE, rekao je. Rekao je to u sredinu, bez mrštenja i opet se nekoliko osoba nasmejalo.
Mevlut će, skrhan, narednih dana često razmišljati o tim rečima: na koga se misli kada se kaže kome nije do nečega? Na Mevluta koji ne klanja dovoljno i laže? Na bogataša koji usred noći trubi i pravi buku? Ili na rđave i slabe ličnosti koji uopšte u životu rade suprotno od onoga što im je namera? Kome su se smejali u sobi?
Mevluta su zaokupljale namera srca i namera jezika. Ta podvojenost je bila identična Ferhatovom razlikovanju ličnog i formalnog viđenja, ali reč „namera“ je bila ljudskija. Mevlut je dvojstvo srce i jezik smatrao smislenijim od dvojstva lično i formalno. Možda zato što je bilo ozbiljnije.
„Sudbina“, beše rekao jedan od starih i imućnih prodavaca kiselog mleka koji je došao u udruženje dok je jednog podneva razgovarao o svemu i svačemu s Mevlutom i s njim zajedno posmatrao prodavca kestena napolju. Tako se ta reč neko vreme vrzmala Mevlutu po glavi poput nekih reklamnih poruka na zidu.
SUDBINA, koju je gurnuo u udaljene kutke sećanja zajedno s uspomenom na Ferhata, pratila je Mevluta u njegovim noćnim šetnjama. Lišće na drveću se micalo izgovarajući reči. SUDBINA je svakako bila most između namere srca i namere jezika: čovek bi mogao nešto da smera, da iskaže nešto drugo, a sudbina je mogla da to dvoje sastavi. Čak i taj galeb koji pokušava da sleti na đubrište je najpre nešto namerio i grakćući to za sebe izgovorio, ali se namera njegovog srca i namera jezika ostvarivala zahvaljujući stvarima koje zavise od SUDBINE, poput vetra, slučaja, vremena. Sreća s Rajihom bila je veliki dar SUDBINE u njegovom životu i trebalo je da to poštuje. Bio je pomalo ljut na Uvaženog efendiju; ali bilo je dobro što je otišao u tekiju.
Naredne dve godine Mevlut se brinuo oko završetka gimnazije starije kćeri i slabe mogućnosti da upiše fakultet. Fatmi nije mogao da pomogne u učenju, niti da kontroliše da li dobro uči ili ne. Ali srcem je pratio svoju kćer i, u Fatminoj ćutljivosti, nevoljnom otvaranju svezaka i učenju smrknutog lica, gnevnom raspoloženju i gledanju kroz prozor bez reči video svoje izdanje i uznemirenost dok je bio gimnazijalac. Ćerka mu je ipak bila više s asfalta. Smatrao ju je i inteligentnom i lepom.
Voleo je da kada joj nije bila tu mlada sestra zajedno s Fatnom kupuje sveske i knjige, da sedi s njom i da skupa jedu puding od pilećih grudi u čuvenoj poslastičarnici „Komik“ na Šišliju, da u gužvi razgovara s njom. Fatma nije poput drugih devojaka bila prgava, neodgovorna ili bez poštovanja prema ocu. Mevlut nju nije mogao lako da izgrdi, ali nije ni radila ništa što bi bilo za grdnju. Ponekad je u Fatminoj odlučnosti i samopouzdanju opažao neki bes. Mevlut se šalio s njom, zadirkivao je što čkilji očima dok čita, pere ruke i kad treba i kad ne treba i bez reda sve ubacuje u tašnu, ali dalje od toga nije išao. Osećao je iskreno poštovanje prema njoj.
Kada bi bacio oko na tu ispreturanu tašnu, shvatao bi da je uspostavila dublju i redovniju vezu s gradom, ljudima, ustanovama nego što je on uspeo, da je o mnogo čemu razgovarala s mnogim ljudima koje je on poznavao samo kao prodavac. Koliko je u tašni bilo vizitkarti, koliko papira, ukosnica, tašnica, knjiga, svezaka, ulaznica, paketa, žvakaćih guma, čokolada. Ponekad je iz tašne izbijao miris kakav Mevlut nikada ranije nije osetio. Taj miris nije poticao od knjiga koje je on pred ćerkom mirisao napola u šali, a napola u zbilji; ali bio je knjiški. Taj miris biskvita, žvakaće gume koju je žvakala dok joj otac nije bio tu i koji je podsećao na veštački miris vanile, čiji izvor nije mogao da nađe, budio je kod Mevluta osećanje da će njegova kći biti kadra da s lakoćom pređe u drugi život. Mevlut je silno želeo da Fatma završi gimnaziju i ode na fakultet, ali je katkad hvatao sebe kako razmišlja za koga li će se udati. Nije mu se sviđala ta tema; slutio je da će mu kći odlepršati iz kuće i poželeti da zaboravi život kojim je tu živela.
Početkom 1999 godine je predložio kćeri: „Da te pokupim na ulazu privatne škole“. Nekad se vreme kada je Fatma izlazila iz pripremne škole za upis na univerzitet na Šišliju i vreme kada se Mevlut vraćao kući iz udruženja na Medžidi podudaralo; ali Fatma to nije želela. Ne, nije kasno dolazila kući, Mevlut je znao kada s kog časa dolazi. Svako veče su Fatma i Fevzije spremale Mevlutu večeru s posudama i šerpama koje je njihova majka godinama koristila.
Te godine su Fatma i Fevzije uporno tražile od oca da za kuću kupi telefon. Cene su bile snižene; već su svi uvodili liniju u kuću i tri meseca od zahteva su bili povezani. Mevlut, koji se plašio troškova i celodnevnih telefoniranja svojih kćeri, otežavao je temu. Najviše se ustezao od Samihe, njenog pozivanja od jutra do mraka i upravljanja njegovim ćerkama. Znao je da Fatma i Fevzije kažu „Idemo na Dutepe“, a da nekih dana idu samo na Sišli i da provode vreme s tetkom Samihom u bioskopima, poslastičarnicama i tržnim centrima. Ponekad im se pridruživala i tetka Vediha, ne prijavljujući to Korkutu.
Mevlut u leto 1999 godine nije prodavao sladoled. Starinski prodavac sladoleda s kolicima na tri točka više nije ni mogao da šeta Šišlijem, kamoli da radi. Ta vrsta sladoledžija je mogla samo malo da prodaje deci koja su leti posle podne igrala fudbal u starim kvartovima i ulicama, ali Mevlutovo radno vreme u udruženju koje se postepeno povećavalo nije bilo pogodno za to.
Jedne večeri, pošto je u junu Fatma uspešno završila Gimnaziju 2, Sulejman je sam došao u udruženje. Odveo je Mevluta na jedno novootvoreno mesto na Osmanbeju i zatražio nešto što je veoma obespokojilo našeg junaka.
Sulejman. Bozkurt je s mukom uspeo da završi gimnaziju i to tek s devetnaest godina. A i to je bilo tako što je Korkut izbrojao pare i upisao ga u privatnu gimnaziju u kojoj daš novac i dobiješ diplomu. Kada ni prošle, a ni ove godine nije uspeo nigde da se upiše, postao je još veći šalabajzer. Dva puta je slupao auto, dva puta se umešao u svađu pijanaca i završio u stanici. Otac mu je odlučio da ga s dvadeset godina pošalje u vojsku. Dečko je počeo da se ponaša samovoljno i istovremeno upao u krizu bez da išta jede i pije. Bozkurt je sam otišao kod majke i rekao joj da se zaljubio u Fatmu. Kaže da nije tražio da mu je isprosimo. Kada su u proleće Fatma i Fevzije došle na Dutepe, ponovo je izbila svađa između Bozkurta i Turana. I devojke su se naljutile i više nisu dolazile. (Mevlut o tome nije imao pojma.) Nemogućnost da vidi Fatmu za Bozkurta je značila patnju i čežnju. Korkut je rekao: „Da se venčaju pa da ga pošaljem u vojsku, inače će u Istanbulu biti izgubljen.“ Samo je Vedihu ubedio, od Samihe smo ovo sakrili. I ja i njegov otac smo razgovarali s Bozkurtom. „Ja ću se njome oženiti“, rekao je skrivajući pogled. A meni je pripalo da posredujem.
„Fatma još ide u školu“, rekao je Mevlut. „A da vidimo da li je i moja kći za to? Hoće li poslušati moju reč?“
„Ja sam jednom u životu dobio batine od policije, Mevlute“, rekao sam. „I to zahvaljujući tebi.“ Ništa drugo nisam rekao.
Mevlut je bio dirnut time što Sulejman nije pomenuo pomoć koju su mu Aktašovi godinama pružali. Umesto toga, pomenuo je batine koje je dobio na saslušanju posle ubistva Ferhata. Iz nekog razloga policija je na tom saslušanju tukla Sulejmana, a Mevluta nije pipnula. Mevlut bi se smešio kada bi se god toga setio. Korkutova veza nije sprečila da Sulejman dobije batine.
Koliko je dugovao Aktašovima? Podsetio se i starih pitanja placa i tapije. Pred Fatmom dugo nije pokretao temu. Ali je dugo dugo razmišljao: čudio se da mu je kći stasala za udaju i da su Korkut i Sulejman mogli da to predlože. Njihovi otac i stric su se oženili dvema sestrama, braća od strica su u potonjoj generaciji uradili isto, i oni se behu oženili dvema sestrama. Ako sada i treći naraštaj počne da se međusobno venčava, deca će biti ili razroka, ili će mucati ili biti glupa.
Još krupnija tema bila je samoća koja mu se primicala. Mevlut je, posle sati gledanja televizije s kćerima, za letnjih večeri ponekad izlazio u grad i dugo dugo šetao. Senke lišća na svetlosti uličnih svetiljki, beskrajni duvari, izlozi s neonskim sijalicama i reči na reklamama razgovarali su s Mevlutom.
Jedne večeri, kada je Fevzije otišla u piljaru i dok su on i Fatma gledali televiziju, tema je spontano dospela do kuće na Dutepeu. „Zašto više ne idete kod tetke?“ pitao ju je Mevlut.
„Viđamo mi obe tetke“, odgovorila je Fatma, „ali vrlo retko idemo na Dutepe. Kada tamo nisu Bozkurt i Turan. Ne mogu da ih smislim.“
„Šta su ti rekli?“
„Neke detinjaste stvari… Tupavi Bozkurt.“
„Bozkurtu je, kažu, mnogo žao zato što ste se svađali. Ništa ne jede i ne pije, kaže da će…“
„Tata, on je manijak“, rekla je Fatma, pažljivo prekidajući oca da ne duži.
Mevlut je na ćerkinom licu ugledao gnev. „Onda ni ti nemoj nikada da ideš na Dutepe“, rekao je ćerki radostan što može da je zaštiti.
Više se o tome nije razgovaralo. Budući da nije znao kako da zvanično odbije, a da nikoga ne povredi, Mevlut nije pozvao Sulejmana. Ali Sulejman je došao jednog vrelog predvečerja sredinom avgusta, dok je on trojici ljudi iz sela Imrenler, koji su u udruženju raspravljali o organizaciji krstarenja Bosforom služio fabrički sladoled koji je kupio u piljari.
„Fatma se uopšte ne slaže, ne želi“, rekao je Mevlut kada su ostali nasamo. U jednom trenutku je poželeo da i Sulejmanu i Korkutu natrlja nos. „Devojka osim toga hoće da studira, zar da je ja izvedem iz škole? Ona bolje uči od Bozkurta.“
„Pa rekli smo da Bozkurt ionako ide u vojsku…“ odgovorio je Sulejman. „Kako bilo… Da si bar dao neki odgovor. Da nisam došao i pitao, ti ništa ne bi rekao.“
„Čekao sam strpljivo misleći da će se Fatma možda predomisliti.“
Mevlut je primetio da Sulejmana nije naljutio negativan odgovor, da ga je čak smatrao opravdanim. Sekirao se zbog toga šta će Korkut reći. I sam se neko vreme jeo zbog toga, ali nije želeo da se Fatma uda pre nego što završi fakultet. Pred ocem i ćerkom je bilo još najmanje pet-šest divnih godina u kojima će se družiti kod kuće. Dok je razgovarao s Fatmom, Mevlut se osećao uverenim da razgovara s nekim pametnim, kao što je osećao dok se družio s Rajihom.
Posle pet dana iz sna ga je posle ponoći probudilo ljuljanje kreveta, sobe, svega. Iz podzemlja su dopirali strašni zvuci, čule su se čaše koje se lome, pepeljare, tresak komšijskog razbijenog prozora i krici. Obe kćeri su u isti mah došle u njegov krevet i privile se uz oca. Zemljotres je trajao mnogo duže nego što je Mevlut očekivao. Kada je stao, nestalo je struje i Fevzije je plakala.
„Obucite nešto da izađemo napolje“, rekao je Mevlut.
Svi se behu probudili i izašli na mračne ulice. Ceo Tarlabaši je u mraku govorio uglas. Pijanci su mrmljali, neki plakali, besni vikali. Mevlut i njegove kćeri su bili obučeni; ali bilo je mnogo porodica koje su dok je zemljotres trajao potrčale i izašle na ulicu u gaćama, košuljama, bosonoge i u papučama. Kada su neki od njih ušli u zgrade da se obuku, ponesu novac i zaključaju vrata počinjao je novi naknadni potres, te su uz vrisku ponovo izletali napolje.
Mevlut i njegove ćerke su po bučnoj i gusto zbijenoj masi sveta nakupljenoj po pločnicima i ulicama shvatili koliko se ljudi sklonilo u nekim od dvospratnih i trospratnih zgrada na Tarlabašiju. Sat vremena su šetali mahalom između deda u pidžamama, tetaka u dugim suknjama, decom u gaćama, kupaćim gaćama i papučama doživevši uznemirenje zbog zemljotresa. Kada su pred jutro shvatili da naknadni potresi koji su izgubili snagu i postali ređi ne mogu da sruše njihove kuće, ušli su unutra i zaspali. Posle nedelju dana, kada su svi televizijski kanali i žuta štampa obznanili gradskom življu da će ceo grad biti srušen u novom zemljotresu, mnogi su ponovo dočekali jutro na Taksimu, po ulicama i parkovima. Mevlut je sa kćerima izašao na ulice da posmatraju te ljude ispunjene strahom i sklone avanturi, ali su se u kasne sate vratili u stan i slatko zaspali.
Sulejman. Mi smo bili na sedmom spratu u našoj novoj zgradi na Šišliju kada se dogodio zemljotres. Mnogo smo se ljuljali. Kompletan kuhinjski orman je pao sa zida. Ja sam pokupio Melahat i decu, te smo sa šibicom u ruci po mraku sišli niz stepenice. Sa decom u naručju sat vremena smo pešačili do naše kuće na Dutepeu.
Korkut. Kuća se uvila levo i desno poput gume. Posle zemljotresa po mraku je ušao Bozkurt i izneo napolje sve krevete i madrace. Ko je hteo, u bašti je razvlačio krevet gde je hteo i spavao kad… eto ti Sulejmana sa ženom i decom. „Nova zgrada od betona na Šišliju je mnogo čvršća od naše tridesetogodišnje kuće podignute na temeljima negdašnje udžerice. Zašto ste ovamo došli?“ upitao sam. „Ne znam“, odgovorio je Sulejman. Ujutru pogledasmo, a naša se kuća naherila i treći i četvrti sprat se nagnuli ka ulici poput starih drvenih kuća s isturenim balkonom.
Vediha. Bilo je to dva dana posle zemljotresa; taman sam služila večeru, kada je sto ponovo počeo da se ljulja i deca da vrište „Zemljotres!“ Sjurila sam se niz stepenice i smesta izašla napolje. Onda sam pogledala, ništa od zemljotresa: Bozkurt i Turan su se našalili i sami odozdo zaljuljali sto. Smejali su mi se s prozora. I ja sam se smejala. Popela sam se gore. „Slušajte vi, ako još jednom napravite ovakvu šalu, istući ću vas kao što otac radi bez obzira na to koliki ste“, zapretila sam. Tri dana kasnije Bozkurt se još jednom našalio. Opet sam nasela, ali sam ga kasnije ošamarila. Sada ne govori s majkom. Dete mi pati zbog ljubavi, otići će i u vojsku, sekiram se za njega.
Samiha. Kada je u noći kada se desio zemljotres Sulejman pred zoru došao kući sa ženom i decom, shvatila sam da ga nasmrt mrzim. Popela sam se u svoju sobu na trećem uzdrmanom spratu i nisam odatle ni silazila sve dok se Sulejman i njegova bučna porodica nisu vratili u svoj stan na Sišliju. Sulejmanovi su se vratili na Šišli pošto su ostali dve noći i spavali u dvorištu praveći strašnu galamu. Nisam silazila s trećeg sprata narednih dana kada je cela porodica dolazila, jer će „Večeras opet biti zemljotres!“ i u septembarskim noćima sam spavala u dvorištu.
Konačno sam se naljutila na Sulejmana kada sam saznala da je obrlatio Korkuta i tražio Fatmu za Bozkurta. Sakrili su to od mene, jer bih bila prepreka. Glupost ne može biti izgovor za zlo. Shvatila sam da su napravili takvu glupost po tome što Fatma i Fevzije dolaze na Dutepe samo kada Bozkurt nije tu. A Vediha posle izvesnog vremena nije uspevala da sakrije šta se dešava. Naravno, ispunjavalo me je ponosom to što je Fatma rekla ne. Vediha i ja smo svake subote i nedelje devojke najpre ostavljale u privatnoj školi, a predveče ih vodile u bioskop.
Te zime sam se mnogo upinjala ne bi li Fatma položila prijemni ispit na fakultetu. Vediha je htela ne htela bila ljuta na Fatmu zato što je odbila njenog sina koji je išao u armiju, ali što se više trudila da se to ne primeti, još više se primećivalo. Ja sam se sastajala s devojkama u poslastičarnicama, McDonald restoranima. Vodila sam ih u tržne centre. Neko vreme bismo ćutke gledale u izloge svakovrsnih radnji ništa ne kupujući i dok bismo išle pod svetlima obuzimalo bi nas osećanje kao da će nam se nešto novo desiti u životu. Kada bismo se umorile, govorile bismo: „Da pro šetamo još jednim spratom, pa da onda siđemo i pojedemo doner.“
Za novogodišnju noć 2000. godine Fatma i Fevzije su se dele kod kuće, gledale televiziju i čekale oca koji je prodavao bozu. Mevlut se vratio kući u jedanaest sati. Gledao je televiziju s njima i večerali su piletinu s krompirom. One mi nikada nisu pričale o tati, ali Fatma te noći jeste.
Početkom juna je izašla na prijemni ispit na fakultetu na Taškišli. Ja sam čekala pred vratima. Preko puta ulaza sa stubovima stare zgrade na dve strane se protezao nizak zid na kome su sedele sve majke, očevi, starija braća. Popušila sam cigaretu gledajući ka Dolmabahčeu. Fatma je izašla s ispita umorna zajedno sa svima; ali je imala više optimizma od svih.
Mevlut je bio ponosan što je njegova kći završila gimnaziju bez padanja na popravni kao i zato što je položila prijemni ispit za studije turizma. Neki očevi su kačili fotografije svoje dece s dodele diploma na oglasnu tablu udruženja. I Mevlut je o tome sanjao. Ali, naravno, nijedan otac nije stavljao fotografiju s dodele diploma u ženskoj gimnaziji na oglasnu tablu. Ipak, uspeh Mevlutove kćeri se pročuo među starim mlekadžijama i zemljacima koji su dolazili u udruženje. Sulejman je specijalno došao i čestitao Mevlutu, rekavši da je obrazovano potomstvo najveće bogatstvo u gradu.
Prvog dana nastave krajem septembra Mevlut je svoju ćerku doveo do samih vrata fakulteta. Bila je to prva visoka državna turistička škola u Istanbulu. Predavali su koliko oblast kelnerisanja, toliko menadžment i ekonomiju u turizmu. Zgrada jednog starog hana na Laleliju pretvorena je u školu pri Istanbulskom univerzitetu. Mevlut je zamišljao da prodaje bozu u tim lepim starim četvrtima. Dok se jedne večeri vraćao od Uvaženog efendije peške je išao sat vremena od Čaršambe do škole svoje kćeri. Ta mesta su još bila tiha.
U januaru 2001, četiri meseca od kako je Fatma krenula na studije, ispričala je tati o mladiću koga viđa. Bio je u istoj školi, dve godine ispred nje. Bio je vrlo ozbiljan. Iz Izmira. (Mevlutovo srce je tu poskočilo.) Oboma je cilj u životu bio da završe fakultet i postanu turizmolozi.
Mevlut je bio zapanjen da je njegova kći tako brzo dospela u tu fazu. S druge strane, Fatma će biti devojka koja se najkasnije udala u porodici. „Tvoja majka i tetke su imale dvoje dece u tvojim godinama, ti si mnogo okasnila!“ zadirkivao je Mevlut ćerku s tugom.
„Zato ću se i ja odmah udati“, rekla je Fatma. Mevlut je u njenoj snalažljivosti spoznao rešenost da se što pre udalji od kuće.
U februaru su iz Izmira došli da prose Fatmu. Mevlut je za veridbu obezbedio slobodno veće u zgradi udruženja i pozajmio stolice iz kafea preko puta. Na veridbu su došli poznanici s Dutepea izuzev Korkuta i njegovih sinova. Mevlut je znao da niko, uključujući i Samihu, neće doći na svadbu koja će biti napravljena u Izmiru. Bio je to prvi put da je Samihu video u udruženju. Njena marama i laki kaput nisu bili izbledeli ili sivi kao kod drugih žena već, novi, teget boje i opušteni. Verovatno da više i nije želela da nosi maramu, pomislio je Mevlut. Fatma je bila primorana da na ulazu na fakultet skine maramu koju je nekad nosila, a nekad nije. Mevlut nije mogao da dokuči da li mu je kći zbog toga bila srećna ili nesrećna. To je bila tema koju je Fatma preživljavala više sa svojim prijateljima s fakulteta nego s Mevlutom.
U porodici iz Izmira niko nije nosio maramu. U danima oko veridbe Mevlut je opazio koliko mu je kći oduševljena što ulazi u tu porodicu. Fatma je povremeno grlila tatu kod kuće, ljubila ga, prolivala suze zato što će napustiti porodično gnezdo, ali Mevlut ju je posle pet minuta hvatao kako uzbuđeno sneva pojedinosti života koje će uskoro živeti sa svojim mužem. Tako je saznao da su mu kći i zet tražili direktan prelaz na odsek turizma na univerzitetu u Izmiru. Posle dva meseca je stigla vest iz Izmira da su primljeni. Tako je za tri meseca postalo izvesno da će Fatma i Burhan (eto to je bilo ne tako lepo ime njegovog zeta bezizražajnog lica, visokog kao da je progutao motku) posle svadbe početkom leta ostati u Izmiru, nastaniti se u stanu koji poseduje porodica zeta i postati Izmirci.
Na Fatminu svadbu u Izmir su iz porodice iz Istanbula otišli samo Mevlut i Fevzije. Njemu se Izmir dopao kao neka vrsta malog, toplijeg Istanbula s palmama. I udžerice su bile između dve obale, tačno na sredini. Dok je Fatma na svadbi kao na filmu igrala privijajući se uz muža, Mevlut je osetio postiđenost i ujedno zasuzio. U povratku u Istanbul Mevlut i Fevzije u autobusu ništa nisu progovarali. Činili su ga srećnim to što mu mlađa kći, usnula u noći na autobuskom sedištu, naslanja glavu na rame i prijatan miris njene raspletene kose. Starija kći nad kojom je godinama drhtao i zamišljao da će do smrti biti u njegovoj blizini tokom šest meseci se potpuno udaljila od oca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:31 am



12. FEVZIJE BEŽI


NEK MI OBOJE POLJUBE RUKU


Mevlut je s Fevzije više puta na televiziji gledao kako avioni udaraju u kule u Americi 11. septembra i kako se zgrade ruše u plamenu i dimu kao na filmu. Ništa nisu govorili o događaju izuzev reći koje je Mevlut izgovorio ne podižući glas: „Sada će se Amerika svetiti za ovo!“
Međutim, pošto se Fatma udala i otišla, oni su postali dobri drugari. Fevzije je volela da priča, da zbija šale, pravi imitacije, smišlja besmislene priče i zasmejava oca. Imala je sposobnost koju je nasledila od majke da u svemu otkrije nešto neobično, zabavno, bezbrižno. Fevzije je odlično imitirala kako neki komšija u kvartu šuška kroz prednje zube dok govori, kako se vrata otvaraju uz škripu, kako se njen tata ljulja dok se penje stepenicama stenjući ah, uh, puf; u snu bi se sklupčala u krevetu nalik na slovo S, baš kao i njena majka.
Kada se Mevlut pet dana od rušenja Kula bliznakinja jedne večeri iz udruženja vratio kući, video je da televizor nije uključen, sto nije postavljen i da Fevzije nije kod kuće. Kako isprva nije smatrao verovatnim da mu je kći pobegla, nervirao se što sedamnaestogodišnja Fevzije lunja ulicama posle smrkavanja. Ona je na završetku gimnazije trebalo da polaže popravni ispit iz matematike i engleskog, ali je Mevlut tokom leta nijednom nije video da je sela za sto i učila. Gledajući kroz prozor mračnu ulicu u iščekivanju kćeri, Mevlutova ljutnja se polako pretvorila u paniku.
S užasom je primetio da Fevzijina tašna, mnoge njene stvari i odeća nisu na mestu. Razmišljao je da ode na Dutepe kod Aktašovih, kad je neko pozvonio na vrata i ponadao se da je Fevzije.
Ali, bio je to Sulejman. Odmah mu je rekao da je Fevzije pobegla kod nekog dečka, da je dečko „pogodan“, da je porodica dobra i da otac tog dečka ima tri taksija kojima upravlja. Popodne je otac dečka zvao telefonom i Sulejman je otišao. Da je Mevlut imao telefon, možda bi prvo njega potražili. Fevzije je bila dobro.
„Ako je dobro, zašto je onda pobegla?“ upitao je Mevlut. „Da postidi oca i obruka sebe?“
„A zašto si ti oteo Rajihu?“ podsetio ga je Sulejman. „Da si je zaprosio, Krivovrati Abdurahman bi ti dao ćerku.“ Mevlut je iz tih reči osetio da je Fevzije pobegla imitirajući njih. I njegova kći je eto postupila kao i otac i majka „Ne bi mi Krivovrati Abdurahman dao kćer“, rekao je prisećajući se s ponosom kako je oteo Rajihu. „Ni ja nisam zadovoljan tim taksistom koji mi je oteo kćer. A Fevzije mi je obećala da će završiti gimnaziju i otići na fakultet.“
„Nijedan popravni ispit nije uspela da položi“, rekao je Sulejman. „Fevzije je ponavljala. Sigurno iz straha nije smela to da ti kaže. Ali i Vediha zna da si sigurno navaljivao na devojku govoreći joj da joj nećeš oprostiti ako ne završi gimnaziju i da treba da ide na fakultet kao starija sestra.“
Mevlut se razbesneo osetivši da je intima između oca i kćeri postala tema za stolom ne samo Aktašovih nego i razgovora nekog taksiste koga uopšte ne poznaje i njegove porodice i da se pročuo kao živčani i strogi otac.
„Ja u stvari nemam kćer koja se zove Fevzije“, prekratio je. Odmah potom se pokajao što je to rekao. Zato što je još pre nego što je Sulejman otišao počeo da oseća bespomoćnost koju doživi svaki otac kome kći pobegne. Ako joj odmah ne oprosti i ne napravi se da voli i prihvata zeta (Neki šofer? To nikada nije pomislio!), vest da mu je kći pobegla i da živi s nekim neudata bi se odmah raširila i Mevlutova čast bi bila ukaljana. Ne, ako odmah oprosti neodgovornom kučkinom sinu koji je oteo njegovu lepu devojčicu, onda bi svi pomislili ili da Mevlut ima nešto s tim ili da je dobio gomilu para da pristane na ćerkinu udaju. Ako Mevlut ne želi da u životu bude usamljen i naopak čovek poput njegovog oca, shvatio je da treba da što pre odabere drugi put.
„Sulejmane, ja ne mogu da živim bez mojih kćeri. Oprostiću Fevzije. Ali neka povede čoveka kao svog muža i dođe kod mene. Nek mi oboje poljube ruku. Ja sam posle otmice Rajihe bar otišao iz poštovanja u selo do kuće Krivovratog Abdurahmana i poljubio mu ruku.“
„Siguran sam da će zet šofer imati poštovanja prema tebi koliko i ti prema Krivovratom“, rekao je Sulejman smejući se naglas.
Mevlut nije uspeo da shvati da je to Sulejman rekao rugajući mu se. Bio je zbunjen, plašio se usamljenosti, imao je potrebu za utehom. „Nekada je bilo poštovanja“, izletelo mu je, a Sulejman se i na to nasmejao.
Drugi zet se zvao Erhan. Kada ga je sledećeg dana video, Mevlutu uopšte nije bilo jasno što je njegova kći poput cveta nad kojom je godinama trepereo i snevao snove za budućnost našla u tom čoveku prosečnog izgleda (nizak, uskog čela). Sigurno je vrlo lukav, vrlo dovitljiv, pomislio je i naljutio se na kćer bez pameti.
Ali dopalo mu se što mu je Erhan poljubio ruku kao da traži oproštaj savijajući se do zemlje.
„Nek Fevzije završi gimnaziju i da nipošto ne napušta školu“, rekao je Mevlut. „Onda joj ne bih oprostio.“
„I mi tako mislimo“, odgovorio je Erhan. Ali pošto su malo porazgovarali, odmah je postalo očito da je nemoguće da Fevzije nastavi školu krijući da se udala.
Ali Mevlut je bio svestan da je uznemiren ne zato što mu kći neće moći da završi gimnaziju ili da ode na univerzitet, nego zato što će on ostati sam u kući i u životu. Pravi bol u njegovoj duši bio je bol zato što će biti ostavljen, a ne bol što kćer nije umeo dobro da odgoji.
Kada su u jednom trenutku ostali sami, prekoreo je ćerku: „Ta zašto si pobegla? Kao da bih ja rekao, ne da su civilizovano došli i prosili te?“
Fevzije je tako izbegla da oca pogleda u oči da je Mevlut razumeo da ona misli „Da, naravno da ne bi dozvolio!“
„Kako smo lepo živeli kao otac i kći“, rekao je Mevlut. „Sad sam ostao sam u životu.“
Fevzije ga je zagrlila. Teško su uzdržavao da ne zaplače. Sada više neće biti nikoga kod kuće ko bi ga čekao kada se uveče vrati kući posle prodaje boze. Kada se u snu probudi oznojen dok ga u šumi čempresa jure psi, neće moći da nađe utehu slušajući kako mu u sobi diše usnula kći.
Mevlut je napravio dobar pazar iz straha od usamljenosti. U jednom trenutku oduševljenja, naterao je čoveka koji će mu biti zet da se zakune čašću da Fevzije neće završiti samo gimnaziju nego i fakultet. I Fevzije je te večeri ostala kod kuće s Mevlutom. Obradovao se što mu se ćerka urazumila i nije stvar preuveličavala, ali joj je ipak te večeri nekoliko puta saopštio da ga je povredila zato što je pobegla.
„I ti si se oženio tako što si oteo moju majku!“ odbrusila je Fevzije.
„Tvoja majka nikada ne bi uradila ono što si ti danas uradila“, odgovorio je Mevlut.
„Ne, uradila bi“, rekla je Fevzije.
Mevlut je osetio ponos zbog tvrdoglavog odgovora svoje kćeri koji je odavao jaku ličnost, ali je u isti mah još jednom zaključio da je pobegla kako bi oponašala svoju majku. O praznicima je išao s Fevzije, ili s Fatmom i njenim mršavim mužem kada bi došli iz Izmira, na Rajihin grob. Ako bi te posete prošle s mnogo tuge, on bi u povratku kući dugo i s ulepšavanjem pričao kako je oteo Rajihu, kako su celu tu otmicu isplanirali do najsitnijih detalja, kako su se prvi put sreli na svadbi i pogledali u oči i kako nikada nije mogao da zaboravi način na koji ga je njihova majka pogledala.
Sutradan je šofer Erhan zajedno s ocem penzionisanim šoferom doneo natrag Fevzijin kofer. Mevlut je čim je ugledao čoveka deset godina starijeg od sebe shvatio da će mu se umesto zeta dopasti gospodin Sadulah. I on je bio udovac, žena mu je pre tri godine preminula od srčanog udara. (Da bi mogao da ubedljivo prepriča taj trenutak, gospodin Sadulah je realistično dočarao čas smrti imitirajući kako je njegova žena sedeći za jedinim stolom u kući odjednom ispustila kašiku, dok je jela čorbu i kako je glavu položila na sto.)
Gospodin Sadulah je bio iz Duzdžea; otac mu je došao u Istanbul za vreme Drugog svetskog rata i postao najpre šegrt, a zatim i ortak jednom, jermenskom obućaru na uzvišici Gedikpaša. Kada je gazda Jermenin svoju obućarsku radnju opljačkanu u događajima 67. septembra 1995. godine prepustio ortaku i napustio Istanbul, njegov otac je nastavio da je sam vodi. Ali njegov sin „skitničkog duha i lenština“ se opirao očevim navaljivanjima i batinama i postao „najbolji vozač u Istanbulu“, a ne majstor obućar. Dok je pričao da je tada, u vreme dok su taksi vozila i dolmuši u Istanbulu bili američki automobili, šoferski posao bio vrlo neobičan i prestižan, gospodin Sadulah je Mevlutu u šali namignuo, a ovaj je shvatio da je ćelavi i lukavi sin niskog rasta koji mu je oteo kćer od oca nasledio osećaj za uživanje.
Radi razgovora o detaljima svadbe Mevlut se zaputio u trospratnu kamenu kuću na Kadirgi; za kratko vreme je uspostavio prijateljstvo s gospodinom Sadulahom, koje će posle svadbe postati još intenzivnije, i posle svoje četrdesete godine naučio da uživa uz rakijicu i razgovor, čak i da sam ne pije.
Gospodin Sadulah je imao tri taksi vozila koja je predavao šestorici vozača koji su radili po dvanaest sati svaki dan. Više je voleo da govori o stalno povišavanoj ceni za taksi tablice koje su se u ograničenom broju dodeljivale u Istanbulu nego o starosti i marki automobila (dva murata, jedan model iz devedeset šeste, a drugi iz devedeset osme i dodž iz pedeset osme koji je gospodin Sadulah povremeno vozio iz svog zadovoljstva i koji je brižljivo negovao). I sin Erhan je vozio jedan od taksija, a posebno je u očevo ime vodio račun gledajući pređenu kilometražu i taksimetre drugih vozača. Gospodin Sadulah je smešeći se govorio da neki od tih šofera, koje njegov sin kome je poverio taksije nije dovoljno strogo kontrolisao, lopovi (kradu deo zarade), neki baksuzi (stalno prave udese), neki drski (kasne, daju loše odgovore), a neki dibiduz glupaci. Ali nije se svađao s njima i kvario raspoloženje ne bi li zaradio više, nego je sinu prepuštao te poslove. Mevlut je video stan u potkrovlju u kome će živeti Erhan i Fevzije kada se venčaju sve do novih ormana u njemu, devojačke spreme, velikog kreveta (gospodin Sadulah je zadobio Mevlutovo rekavši „Erhan ovamo nije dolazio one večeri kada je tvoja kći kod nas ostala u gostima“) i iskazao svoje zadovoljstvo.
Mevlut je obožavao da mu gospodin Sadulah pokazuje kutke u kojima je proveo čitav život, da mu prijatnim jezikom, koji ako se ne prekida postane sve slađi, prepričava uspomene i priče. Odmah je saznao gde se nalazi škola „Čukur“ na Džankurtaranu (mnogo starija zgrada iz osmanskog doba od muške gimnazije „Ataturk“ na Kultepeu) u kojoj su razbojnici iz internata tukli učenike koji su kao i on samo preko dana bili u školi, obućarska radnja koju je njegov otac za deset godina doveo do bankrota (tu je sada jedan bife sličan „Binbomu“) i simpatična čajdžinica preko puta parka. Nije mogao da veruje da je pre tri veka na mestu parka bilo more i da je tu na stotine osmanskih galija čekalo dan da krene u boj. (Na zidovima čajdžinice bile su okačene slike tih galija.) Ali Mevlut je osetio da bi i on i njegove kćeri postali sasvim drugačiji ljudi da je on detinjstvo i mladost proveo među starim trošnim česmama i hamamima koji se ne koriste, zgradama tekija punim prašine, prljavštine, utvara i paukova, a koje su dali da se naprave osmanske paše i bradati ljudi s turbanima, znači da mu otac iz Dženetpinara nije došao na Kultepe, nego, kao što su učinili mnogi drugi srećnici koji su se u grad doselili iz Anadolije, pravo u ove kvartove, na drugu obalu Zlatnog roka, u stari Istanbul. Čak je osetio i neko kajanje kao da je bila njegova odluka da se nastane na Kultepeu. Ali nije bilo nikog živog koga poznaje, a ko je 60-ih i 70-ih godina došao ovamo iz sela Dženetpinar u tu se nastanio. Mevlut je prvi put tada pomislio da je Istanbul postao bogatiji i da će moći da proda više bozu u sporednim ulicama tih starih četvrti.
Istih dana gospodin Sadulah je još jednom pozvao Mevluta na večeru. Da bi napravio prostor za druženje u Mevlutovom zgusnutom rasporedu između zavičajnog udruženja i večernje prodaje boze, predložio je da ga svojim dodžom pokupi iz udruženja, da obramicu i krčage stavi u gepek i ostavi ga na ulicama na kojima će prodavati bozu posle večere. Tako su se mladin i mladoženjin otac sprijateljili i dugo razgovarali o pripremama za svadbu.
Troškove svadbe je svakako snosila muška strana. Zato se Mevlut nije protivio kada je saznao da se svadba neće praviti u sali za svadbe nego u salonu u suterenu nekog hotela na Aksaraju. Ali se uznemirio kada je čuo da će se zvanicama služiti piće. Nije želeo da to bude neka svadba na kojoj će se stanovnici Dutepea, a naročito Aktašovi osećati strancima.
Gospodin Sadulah ga je umirio; flaše rakije koje će doneti od kuće će stajati u kuhinji, a kelneri će onima koji ih budu zvali i pojedinačno tražili, spremati rakiju s ledom na gornjem spratu i diskretno je donositi. Drugovi vozači njegovog sina, žitelji mahale, fudbalski klub „Galija“ i uprava, svi ti ljudi se sigurno neće buniti ako uz jelo ne bude rakije; ali će je piti ako je bude i biti veseliji. Ionako je većina iz Narodne partije.
„I ja sam takav“, rekao je Mevlut solidarno, ali ne verujući mnogo u ono što je rekao.
Hotel na Aksaraju je bio nova zgrada. Kako su se prilikom kopanja temelja pojavili ostaci vizantijske crkvice, i pošto bi to zaustavilo sve, preduzimač je opštini dao poveći mito, a da ostatke niko nije primetio, a štetu zbog toga pokrio silaskom za još jedan sprat više pod zemlju. U veće svadbe u sali koja je za kratko vreme ispunjena do poslednjeg mesta i prekrivena gustim plavim dimom, jer su svi pušili, Mevlut je izbrojao dvadeset dva stola. Za šest stolova su sedeli samo muškarci. Taj deo sale je bio ispunjen mladoženjinim drugovima iz kraja i šoferima. Većina tih mladih vozača je bila neoženjena. Ali i oni oženjeni su još na početku svadbe svoje žene i decu ostavili na strani s „porodičnim“ stolovima i prešli za bećarske muške, jer su stolovi za kojima su sedeli samo neoženjeni muškarci bili zabavniji. Mevlut je po brojnosti konobara koji su hitro dolazili do tih stolova s poslužavnicima u rukama ne mogavši da stignu da posluže čaše rakije s ledom uviđao da se za tim stolovima već tada mnogo pilo. Ali i za porodičnim stolovima za kojima su izmešani sedeli žene i muškarci bilo je onih koji su otvoreno pili, pa čak i onih koji su se ljutili na konobara koji nikako nije donosio rakiju i koji su se, kao što je čak uradio jedan stariji i besni gost, nestrpljivo popeli sprat više, u kuhinju i sami nalili svoju čašu.
Mevlut je s Fevzije do tančina proračunavao kako će Aktašovi moći da dođu na svadbu. Bozkurt je bio u vojsci, zato se na svadbi niko ne bi napio i napravio incident. Ali, pošto mu je sin odbijen, Korkut bi mogao da ne dođe pod nekim izgovorom, ili bi mogao da kaže nešto, tipa „Mnogo se pilo, nije mi dobro“ i da pokvari svadbu. Ali Fevzije, koja je preko tetke Samihe dobijala vesti o Aktašovima, smatrala je da na Dutepeu i nije bilo tako negativne atmosfere. Štaviše, prava opasnost nisu bili Bozkurt ili Korkut, nego sama Samiha koja je bila ljuta na Korkuta i Sulejmana.
Hvala bogu, na svadbu je iz sela došao Krivovrati Abdurahman-efendija i iz Izmira Fatma i njen muž koji kao da je progutao motku. Fevzije je sredila da oni dođu istim taksijem sa Samihom. Mevlut se na početku svadbe mnogo brinuo da ni taj taksi niti Aktašovi nikako neće doći. Svi drugi poznanici s Dutepea su došli s poklonima. Svih pet velikih stolova odvojenih za devojačku stranu (Rejhan Abla i njen muž su bili vrlo elegantni) osim jednog bili su puni. Mevlut je otišao gore u kuhinju, popio čašu rakije da niko ne vidi i majao se na ulazu u hotel; bio je strašno zabrinut pitajući se gde su ostali.
Kada se vratio u salu, ugledao je da je i peti sto bio popunjen. Kada su ušli? Pošto je seo na svoje mesto do gospodina Sadulaha za mladoženjinim stolom, Mevlut je dugo gledao u sto Aktašovih. Sulejman je doveo i svoja dva sina, od kojih je jedan imao pet a drugi tri godine; Melahat je bila vrlo otmena; Krivovrati Abdurahman-efendija je s kravatom izdaleka izgledao kao ugledan i uredan činovnik u penziji. Kada su Mevlutove oči zastale na ljubičastoj mrlji na sredini stola, iznutra ga je podišla jeza; izbegavao je da gleda.
Samiha. Dok je moja mila Fevzijica u svojoj divnoj venčanici sedela na sredini sale s mužem, ja sam u srcu osećala koliko je uzbuđena i srećna i samo sam u tom pravcu gledala. Kako je lepo kad je čovek mlad i ujedno i srećan. Osim toga, bila sam ushićena da čujem da su moja Fatmica koja sedi pored mene i njen muž srećni u Izmiru, da ih zetovljeva porodica podržava, da oboma ide dobro u turističkoj školi, da za letnji raspust zajedno stažiraju u jednom hotelu na Kušadasiju, da im je engleski sve bolji i da vidim kako se neprestano osmehuju. Kada je moja Rajihica umrla, ja sam danima plakala, ne samo zato što sam izgubila dragu stariju sestru nego i zato što su te dve slatke devojčice u dečjem uzrastu ostale sirotice. Posle toga sam se bavila svim njihovim stvarima kao da su moje rođene kćeri – od toga šta jedu do učenja, od oblačenja do drugarica iz kraja; iz daljine sam postala majka tim nesrećnicama. Vređalo me je što me bojažljivi Mevlut nije hteo da vidi u svojoj kući u strahu da će se pričati i Ferhat pogrešno razumeti, pa mi je ponestalo volje, ali se nisam uplašila. A onda kada sam se opet okrenula ka Fevzije i kada mi je Fatma rekla „Tetkice, ljubičasta haljina ti je prekrasna!“ pomislila sam da ću se rasplakati. Ustala sam s mesta i, naravno, krenula ne prema stolu za kojim je Mevlut sedeo, nego gore, sasvim na drugu stranu. Kada sam na kuhinjskim vratima rekla jednom od konobara „Moj otac čeka rakiju“, odmah su mi tutnuli u ruku čašu rakije s ledom. Povukla sam se do prozora, digla čašu i iskapila je, brzo sišla dole i sela na svoje mesto za stolom, pored oca.
Abdurahman-efendija: U jednom momentu za sto je došla Vediha i uhvatila pod ruku svekra, bakalina Hasana, koji ni reč nije progovarao, rekavši mu: „Tatice, vama je dosadno“, i odvela ga za sto njegovih sinova. Nemojte pogrešno shvatiti, jedino što mi slama srce je to što moja Vedihica pored rođenog oca svaki čas zove „Tatice“ tog bezbojnog i ćutljivog čoveka, samo zato što se udala za njegovog zloduhog sina. Onda sam seo za domaćinov sto. „Šta je zajedničko gospodinu Sadulahu, gospodinu Mevlutu i ovom robu?“ postavio sam zagonetku njima za stolom. Odgovarali su te prodaja kiselog mleka, te mladost, te ljubav prema rakiji… Ja sam na to rekao: „Saputnice sve nas trojice su mlade umrle i ostavile nas same“ i ne mogavši da se savladam počeo da plačem.
Samiha. Dok su Vediha i Sulejman dovodili oca za naš sto držeći ga s obe strane podruku, Mevlut je samo zurio. Zašto nije mogao da uhvati podruku oca svoje pokojne žene. zašto mu nije rekao dve tople reči? Strahovao je… da bi ga ogovarali ako bi došao do mog stola, setili bi se i rekli da je ona pisma u stvari meni pisao. Tada sam ga pogledala onako kako sam ga pogledala pre dvadeset tri godine kada smo se sreli na Korkutovoj svadbi i kao što je pisao u pismima „kao da hoću da ga zarobim“ svojim čarobnim očima. Pogledom sam želela da mu „poput razbojnika preprečim put i ukradem srce“, da ga „pogledom usrećim“. A potom da u susretu naših pogleda vidi sebe u ogledalu moga srca.
„Draga moja Samiha, uzalud onamo gledaš“, rekao je moj otac, pošto je bio malo popio. „Muškarac koji je jednoj devojci pisao pisma, a oženio se drugom, ni za jednu neće biti dobar.“
„Ja ionako ne gledam na tu stranu“, odgovorila sam, ali sam iz inata nastavila da gledam i videla da je i Mevlut do kraja svadbe povremeno gledao u mene.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:31 am



13. MEVLUT SAM


DVOJE LJUDI TOLIKO ODGOVARAJU JEDNO DRUGOM


Mevlut je ostao sam u kući u kojoj je godinama živeo sa ženom i kćerima, neraspoložen poput bolesnika i teško mu je padalo čak i da ujutru ustane iz kreveta. Umeo je da i u svom najgorem danu ponekad pomisli da su optimizam, koji su neki smatrali „naivnošću“, i sposobnost da u svemu vidi ono lako i jednostavno, njegova najveća moć u životu. Zato je svoje neraspoloženje doživljavao kao naznaku nećega još goreg, pa se pribojavao smrti, iako je imao tek četrdeset pet godina.
Strah od usamljenosti ga nije obuzimao dok je izjutra bio u udruženju ili dok je s nekim poznanicima pričao u kafani u kraju. (Otkako je ostao sam u kući, razgovarao je sa svakim na koga bi naišao još ljubaznije i finije.) Ali strahovao je dok se noću kretao ulicama.
Kao da su istanbulske ulice posle Rajihine smrti i udaje njegovih ćerki postale duže i pretvorile se u beskrajne mračne bunare. Dok bi ponekad u nekoj udaljenoj mahali, u kasne sate išao zvoneći zvonom i uzvikujući „Boza“, prisetio bi se da u tu mahalu nikada ranije nije dolazio, a ta senzacija bi vodila ka nekoj čudnoj, zastrašujućoj uspomeni, osećanju koje je imao kada bi u detinjstvu i mladosti stupio na neko zabranjeno mesto (dok bi psi lajali) da će netom biti uhvaćen i kažnjen, dakle da je loš čovek. Nekih večeri, grad se pretvarao u još misterioznije i strašnije mesto da Mevlut nije mogao da bude pametan da li da taj doživljaj veže za činjenicu da u tom času nema nikoga ko ga čeka kod kuće ili da ga objasni time što te nove ulice odista vrve njemu potpuno nepoznatim znacima. Ćutanje novih betonskih zidova, upornost bezbrojnih čudnih plakata koji su se neprestano menjali, neka neobična uličica za koju je pomislio da će mu biti kraj, a koji se, gotovo mu se podsmevajući, produžavao lagano praveći krivinu kao da se nikada neće završiti uvećavali su strahove koje je osećao. Dok bi išao nekom tihom uličicom u kojoj se nijedna zavesa nije pomicala i nijedan prozor otvarao, uprkos tome što je po svojoj logici znao da prvi put tuda prolazi, katkad je osećao da je prošao tom ulicom u neka pradavna bajkovita vremena i uživao u tome što doživljava taj trenutak kao uspomenu; dok je uzvikivao „Boozaa“, osećao je u stvari da priziva sopstvene uspomene. Ponekad bi podstaknut snagom mašte ili lavežom nekog stvarnog psa na rubu džamijskog zida u njemu oživeo strah od pasa i namah bi pojmio da je konačno potpuno sam na svetu. (U tim trenucima mu je prijalo da zamisli Samihu i njenu ljubičastu haljinu.) Nekad je zbunjen primećivao da dve osobe (dva niska debela muškarca u crnim odelima) koje prolaze uskom uličicom u nekoj sasvim drugoj mahali izgovaraju iste reći (brava, ključ, odgovoran) kao dvojica visokih usukanih ljudi koji su dve večeri ranije prošli pustom ulicom ne obrativši nikakvu pažnju na njega, za koje je on slutio da nose znake nekog njemu upućenog saopštenja.
U gradu kao da su izgoreli, porušeni i istrošeni stari zidovi obrasli mahovinom, stare česme ispisane lepim slovima, drvene kuće koje se trule i naherene naslanjaju jedna na drugu, a umesto njih napravljene nove ulice, kuće od betona, dućani s neonskim svetiljkama i stambene zgrade, izgrađeni kao još starija, još strašnija i još nedokučivija mesta. Kao da je grad prestao da bude prostrani dom i mesto koje poznaje i pretvorio se u bezbožničko tlo kome je svako na koga je nailazio dodavao neograničeno mnogo betona, uličica, avlija, bedema, kaldrme i dućana.
Mevlut je imao veću potrebu za Bogom što je bilo ishod činjenice da se grad uvećavanjem udaljavao od njega i da na kraju mračnih ulica nije bilo nikoga ko ga je čekao kod kuće. Ne samo da je išao na molitvu petkom nego je klanjao i podnevni namaz i drugim danima kada bi mu bilo do toga u džamiji Šišli pre nego što ode u udruženje, produživši put u džamiji Dutepe ili u bilo kojoj drugoj džamiji. Uživao je u tišini džamija, u tome što se gradska vreva samo provlači unutra poput svetlosti nalik na čipku što se prosipa s oboda kupole i što pola sata deli isti tihi prostor sa starcima koji su se povukli iz života i muškarcima koji su kao i on ostali sami i osećao da je našao lek za svoju usamljenost, Sa istim osećanjem je ulazio u prazna džamijska dvorišta, u koja noću u stara srećna vremena ne bi poželeo da kroči, i groblja unutar njih, sedao na ivicu spomenika i pušio. Čitao je natpise na spomenicima umrlih ljudi i osećao se poniznim gledajući stare grobove s arapskim slovima i turbanima. Još češće je u sebi mrmljao reč Alah i molio ga da ga izbavi usamljeničkog života.
Ponekad mu je na pamet padalo da su se neki drugi muškarci, koji su poput njega s četrdeset pet godina ostali usamljeni udovci, ponovo oženili uz pomoć svojih porodica i prijatelja. Kada su žena i sin jedinac Vahapa iz sela
Imrenler, vlasnika vodoinstalaterske radnje na Šišliju koga je upoznao u udruženju, poginuli u autobuskoj nesreći dok su išli u selo na svadbu, njega su rođaci odmah oženili drugom ženom iz istog sela. Pošto mu je žena preminula na porođaju s prvim detetom, Hamdi iz Gumušderea je tugovao toliko da je i sam hteo da umre, ali su ga stric i rođaci oženili vedrom i govorljivom ženom koja ga je vratila u život.
Ali nije bilo nikoga ko je Mevlutu prilazio nagoveštavajući takvu pomoć, pa čak ni nekoga ko je onako u razgovoru pominjao prikladnu ženu koja je kao i on ostala mlada udovica (trebalo je da bude i bez dece). Zato što je cela porodica smatrala da je Samiha odgovarajuća supruga za Mevluta. „I ona je sama kao i ti“, beše jednom rekao Korkut. Ili je sam Mevlut, kao što je ponekad uviđao, mislio da svi tako misle. I on je prihvatao da je Samiha najpogodniji izbor, često se predavao maštarijama sećajući se kako ga je na Fevzijinoj svadbi iz daljine namerno gledala u oči, ali je u jednom trenutku sebi zabranio čak i da misli o ponovnoj ženidbi. Mevlutu se činilo da bi čak i sam pokušaj da uhvati njen pogled kao na svadbi svoje kćeri, i da se s njom zbliži, bilo golemo nepoštovanje prema Rajihi, a kamoli da se njome oženi. Pošto su katkad i svi drugi to smatrali nepoštovanjem, osećao je da je ljudima neprijatno i teško dok mu govore o Samihi.
Jedno vreme je mislio da će biti najbolje da izbije iz glave Samihu („Ionako mi često pada na um“, govorio je sebi) i da zamišlja neku drugu ženu. Osnivač udruženja, upravitelji i Korkut behu zabranili igranje domina i karata kako se naposletku, poput mnogih zavičajnih klubova, udruženje ne bi pretvorilo u običan kafe u koji ne mogu da navrate žene čak ni sa svojim muževima. Način da se žene i porodice privuku u udruženje bio je da se organizuju večeri mantija. Na te večeri dolazile su žene koje su u timovima kod kuće spremale mantije zajedno sa svojim muževima, starijom braćom i decom. Za vreme nekih večera Mevlut je bio zauzetiji u čajnoj kuhinji nego ikada. Bila je jedna udovica iz sela Erenler i bese došla na veče mantija zajedno sa starijom sestrom i zetom. Bila je visoka, zdrava i prava kao sveća. Mevlut ju je nekoliko puta pažljivo pogledao iz čajne kuhinje. Njegovu pažnju privukla je i tridesetogodišnja kći jedne porodice iz sela Imrenler, koja se razvela od muža u Nemačkoj i vratila u Istanbul: ispod marame joj se videla gusta crna kosa. Uzimajući čaj, pogledala je Mevluta pravo u oči svojim kao ugljen crnim očima. Je li u Nemačkoj naučila da tako gleda? Žene su gledale Mevlutovo lepo detinje lice mnogo opuštenije i direktnije nego što ga je Samiha pogledala pre mnogo godina na Korkutovoj ili nedavno na Fevzijinoj svadbi. Jedna punačka, vesela udovica iz sela Gumušdere je koketno razgovarala s Mevlutom i za vreme večeri mantija i na pikniku dok je uzimala od njega čaj. Mevlutu se dopao njen samostalni, zapovednički manir i to što je na kraju piknika koji je organizovalo udruženje stajala sa strane osmehujući se dok su mnoge igrale trbušni ples.
Iako nije bilo onih koji su ispod stola pili rakiju, na kraju večeri mantija i na piknicima masu je obuzimala neka vrsta opijenosti; svirale su se pesme iz Bejšehira koje su svi voleli i uvek je bilo muškaraca i žena koji su igrali trbušni ples. Po Sulejmanovom mišljenju, Korkut zbog toga nije želeo da Vediha dolazi na te prijeme. Pošto Vediha nije dolazila, nije mogla, naravno, da dođe ni Samiha koja joj je pravila društvo na Dutepeu.
Teme kao što su češći dolasci žena i porodica u udruženje, koga pevača pozvati, kartanje besposlenih muškaraca, organizovanje večeri čitanja Kurana, dodela stipendija sjajnim učenicima iz okolnih sela koji su uspeli da se upišu na fakultete polako su delile udruženje između pristalica Narodne partije i konzervativaca. Politička trvenja i razmena šala ponekad su trajali posle sastanaka, fudbalskih utakmica, ekskurzija, a neki muškarci skloni raspravi odlazili su na piće u gostionicu u blizini udruženja. Sulejman, koji se jedne večeri pojavio u masi koja se razilazila, prebacio je ruku preko Mevlutovog ramena. „Hajde da idemo i mi“, rekao je.
Mevlut je video da je krčma na Medžidijekoju mesto u kome je pre više godina sedeo i pio Krivovrati Abdurahman-efendija sa Sulejmanom koji je patio zbog ljubavi. Dok su jeli beli sir, dinju i pržene iznutrice i pili rakiju, najpre su zajedno razgovarali o udruženju i poznanicima iz sela. (Taj i taj uopšte nije izlazio iz kuće; taj i taj se predao kocki; pričali su da se neki treći potuca po bolnicama zbog sina invalida.)
Potom se razgovaralo o politici. Ti ljubitelji rakije su mogli da optuže Mevluta da je potajni islamist, ili da se to uopšte ne vidi, i sasvim suprotno, da mu prebace rekavši „Niko te ne viđa na molitvama petkom.“ Mevlut se nikada nije upuštao u političke teme. Sulejmanovu najavu da će „u udruženje doći narodni poslanici i kandidati“ dočekao je oduševljeno, ali nije poput ostalih pitao ko su i iz koje su partije. U svakom slučaju, diskusija je dospela do toga da će islamisti, koji dobijaju sve više glasova, preuzeti zemlju i da nema zbog čega da se brine. Pojavio se i neko ko je rekao da će vojska izvesti udar i svrgnuti tu vladu. To su bile teme o kojima se neprestano govorilo na televiziji.
Dok je završavao jelo, Mevlutove misli behu odlutale na drugu stranu. Sulejman, koji je sedeo preko puta njega, prešao je na upražnjeno mesto pored Mevluta i počeo da mu priča šapatom o svojim sinovima tako da drugi ne čuju. Šestogodišnji stariji sin Hasan je ove godine pošao u osnovnu školu. Drugi, Kjazim, kome su četiri godine, uz pomoć starijeg brata naučio je kod kuće da čita i čitao je Taličnog Toma. Ali uznemiravalo ga je to što Sulejman razgovara s njim isključujući druge, kao da odaje tajnu. Da, Sulejman je šaputao da očuva intimu porodične sreće; ali u svesti mnogih još nije bilo rasvetljeno ko u stvari stoji iza Ferhatove smrti. Iako je prošlo pet godina od tada, i Mevlut je znao da s tom temom nije gotovo. Ako dvojica rođaka šapucu dok svi gledaju, moglo bi se pomisliti da su Mevlut i Sulejman saučesnici u zločinu.
„Pokrenuću za tebe jednu važnu temu. Ali nećeš me prekidati“, počeo je Sulejman.
„Važi.“
„Video sam mnoge žene koje su ostale same pošto im je muž mlad poginuo u tuči ili u saobraćajnoj nesreći i koje su se posle udale. Ako te žene nemaju dece, ako su još lepe i mlade, imaju mnogo prosaca. Eto, ja znam jednu tako lepu, pametnu i mladu ženu, nije potrebno da kažem kako se zove. Uz to je ozbiljna žena koja ima ličnost. A pošto ima zapravo nekog na umu, ne vidi nijednog od kandidata.“
Mevlutu se dopalo to što ga Samiha čeka – ako ništa Sulejmanova priča. Obojica su najzad bili sami i Mevlut je naručio još jednu čašu rakije.
„A i čovek koga žena ima na umu ostao je mlad udovac na isti nesrećan način“, nastavio je Sulejman. „To je jedan pošten, pouzdan čovek čestitog lica i dobre naravi. (Mevlutu su se dopale pohvale.) Ima dve kćeri iz prvog braka, ali čovek je ostao sam, jer su se i one udale i odlepršale iz gnezda.“
Mevlut je rekao „Shvatio sam, govoriš o meni i Samihi!“, ne uspevajući da odgonetne kada treba da prekine Sulejmana, što je on koristio. „Nadasve, čovek je zaljubljen u tu ženu. U stvari, godinama joj je pisao pisma…“
„I zašto se onda nisu venčali?“ upitao je Mevlut.
„To nije bitno… Desio se nesporazum. Ali sada posle dvadeset godina odgovaraju jedno drugom.“
„E, a zašto se sada ne venčaju?“ pitao je Mevlut tvrdoglavo.
„Da, svi tako misle… Kada se već godinama poznaju; kada je već čovek devojci s ljubavlju napisao toliko pisama…“
„Da ja tebi kažem istinu, a ti shvati zašto se nisu venčali…“ rekao je Mevlut. „Čovek nije pisao ljubavna pisma ženi o kojoj govoriš nego njenoj starijoj sestri. Potom je lepo oteo stariju sestru, oženio se njome i bili su srećni.“
„Zašto tako radiš, pobogu Mevlute?“
„Šta radim?“
„Svi već u porodici, na Dutepeu znaju da si ta pisma pisao Samihi, a ne Rajihi.“
„Puuh“, nastavi Mevlut kao da odista pljuje. „Godinama si širio tu neistinu da bi mi pokvario odnos s Ferhatom i Rajihu je ta laž unesrećila. Poverovala je jadna Rajiha…“
„A šta je istina?…“
„Istina…“ Mevlut se na trenutak vratio u 1978. godinu i na Korkutovu svadbu. „Istina je sledeća: Ja sam na svadbi video tu devojku. Zaljubio se u njene oči. Tri godine sam joj pisao pisma. Svaki put sam na početku pisma stavljao njeno ime.“
„Da, video si devojku s lepim očima… Ali još joj ni ime nisi znao…“ uzvratio je Sulejman nervozno. „A ja sam ti pogrešno rekao kako se zove.“
„Ti si moj brat od strica, moj si drug… Ta zašto bi mi učinio nešto tako zlo?“
„Nisam uopšte mislio da je zlo. Ionako smo u mladosti magarčili jedan drugog…“
„Znači samo si napravio neslanu šalu…“
„Ne“, odgovori Sulejman. „Da budem pošten: Verovao sam da bi samo Rajiha za tebe bila prikladna supruga i da bi te ona više usrećila.“
„Zapravo, ako se druga ne uda, treću kćer nikome ne daju“, rekao je Mevlut. „Bacio si oko na Samihu.“
„Da, prevario sam te“, priznao je Sulejman. „Žao mi je. Ali, vidi, Mevlute, druže, prošlo je dvadeset godina, sada ispravljam grešku.“
„A zašto da ti sada verujem?“
„Ne“, odgovorio je Sulejman kao da je doživeo nepravdu. „Ovaj put nema neslanih šala, laži i tako toga.“
„Zašto da ti verujem?“
„Zašto? Zato što si mi besplatno davao muhtarsku potvrdu u vrednosti tapije na kuću na Kultepeu da ti sredim tu curu, a ja je nisam uzeo. Sećaš li se?“
„Sećam se“, odgovorio je Mevlut.
„Možda mene okrivljuješ za ono što se dogodilo Ferhatu. (Nije mogao da izgovori „smrt“.) Ali, varaš se. Ljutio sam se na Ferhata, mnogo… Ali to je sve. Jedno je želeti nečiju smrt, imati to u srcu; ali stvarno ga ubiti, naručiti da ga ubiju je drugo.“
„Šta je po tebi teži zločin?“ upitao je Mevlut. „Da li će nam na dan strašnog suda Svevišnji suditi za ono što smo nameravali ili za ono što smo uradili?“
„Za oboje…“ izbegao je odgovor Sulejman najpre. Ali kada je ugledao ozbiljan izraz Mevlutovog lica, prozborio je: „Može biti da sam nešto loše mislio, ali u životu nisam učinio ništa što je imalo loš ishod. Mnogi ljudi s dobrim namerama čine zlo drugima. Ali nadam se da si svestan moje dobre namere večeras. Ja sam srećan s Melahat. Želim da i ti budeš srećan sa Samihom. Ako si srećan, želiš da i drugi budu srećni. A ima u tome još i nešto drugo. Dvoje ljudi toliko odgovaraju jedno drugom. Da neko iz daljine vidi tebe i Samihu, rekao bi: „Čuj, ovo je živa šteta, nek ih neko sastavi!“ Razmisli, poznaješ dvoje ljudi, ako ih spojiš, večno će biti srećni. Grehota je ne sastaviti ih. Sevap je ovo što činim.“
„Ja sam ona pisma pisao Rajihi“, rekao je Mevlut odlučno.
„Kako hoćeš“, uzvratio je Sulejman.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:32 am




14. NOVE MAHALE, STARI ZNANCI


DA LI JE OVO ISTO?


Od dana kada se Fevzije udala do danas, gospodin Sadulah je jednom nedeljno svojim taksijem marke dodž vozio Mevluta u neki od novih udaljenih kvartova Istanbula koji se razvijao i obojici privlačio pažnju. Tu bi Mevlut vadio iz gepeka svoju obramicu i krčage i dok bi prodavao bozu na ulicama u kojima nikada u životu nije radio kao prodavac, gospodin Sadulah bi malo prošetao po naselju i čekao Mevluta pušeći u nekom kafeu i ubijajući vreme. Ponekad bi pokupio Mevluta od kuće na Tarlabašiju ili od zgrade udruženja na Medžidijekoju da kod kuće na Kadirgi sa sinom i snahom zajedno večeraju ono što je Fevzije pripremila. (I Mevlut je već povremeno ispijao neku čašu rakije.) Pred kraj Dnevnika, Mevlut je izlazio da prodaje bozu u starom Istanbulu u okolini Kadirge, Sultanahmeta, Kumkapija, Aksaraja. Gospodin Sadulah ga nije vozio samo izvan zidina, već ga je nekoliko puta odvodio u stare istanbulske kvartove kao što su Edirnekapi, Balat, Fatih, Karagumruk. Tokom tri takve večeri Mevlut je otišao u tekiju na Čaršambi, ostavio besplatno bozu, ali kada bi shvatio da neće uspeti da se zbliži s Uvaženim efendijom, na brzinu bi izašao, našao gospodina Sadulaha u kafani, ali mu nije pominjao Uvaženog efendiju i tekiju.
Gospodin Sadulah je bio rakijaš koji je najmanje dva-tri puta sedmično tražio da se postavi sofra s mezetlukom; nije imao ništa protiv starih svetinja i vere, ali ako bi mu Mevlut rekao da odlazi u neku tekiju i redovno viđa njenog šejha, mogao bi da počne da ga izbegava kao „islamistu“, a još gore da počne da ga se plaši. Osim toga, uprkos njihovom prijateljstvu koje je brzo napredovalo i tome što polako razgovaraju o svemu, gospodin Sadulah bi mogao da se uvredi, baš kao i Ferhat, kada bi video da Mevlut ima potrebu za nekom drugom ličnošću da bi otvorio vrata svog intimnog sveta i razgovarao o svojim duševnim jadima.
Mevlut je uviđao da njegovo prijateljstvo s gospodinom Sadulahom liči na ono s Ferhatom u mladosti. Uživao je da s njim pretresa ono čemu je tokom dana bio svedok u udruženju, vesti, sve ono što je video na televiziji. Bio je svestan i da u tome što ga je uveče, kada je odlazio kod njega na večeru, odmah potom vozio dodžom u daleke mahale, gospodin Sadulah nije imao nikakav drugi cilj do da se s njim druži, da brine za njega i bude mu od pomoći.
Sve te mahale izvan zidina, za koje se govorilo da su „van grada“ kada je Mevlut tek bio došao u Istanbul, sada su, posle trideset tri godine, ličile jedna na drugu: loše visoke stambene zgrade od devet-deset spratova s ogromnim prozorima, napravljene sasvim blizu jedna drugoj, krivudave uličice, gradilišta, džinovske reklame veće od onih u gradu, kafane pune muškaraca koji gledaju televiziju, gvozdeni kontejneri nalik na vagone voza koji su činili da svaki deo grada liči jedan na drugi i do kojih psi nisu mogli da dopru, nadzemni prelazi s gvozdenim ogradama, trgovi bez drveća, groblja, glavne ulice koje su u svakoj mahali bile iste i u kojima niko nije uzimao bozu. U svakom naselju je bila bista Ataturka koja je gledala na trg, jedna džamija, na glavnoj ulici uvek se nalazila Akbanka, Poslovna banka, jedna dve prodavnice gotovih odela, jedna prodavnica „Arčelik“, jedna prodavnica suvog voća, jedna samousluga „Migros“, jedna prodavnica nameštaja, jedna poslastičarnica, jedna apoteka, jedna novinarnica, jedan restoran i jedan pasaž u kome su bili kujundžija, staklorezac, prodavnica kancelarijskog pribora, čarapa, grudnjaka, menjačnica, fotokopirnica i drugo. Mevlut je voleo da otkriva biće tih novih četvrti očima gospodina Sadulaha. „Ovo ovde je krcato Sivaslijama i Elaziglijama“, govorio bi gospodin Sadulah u povratku u automobilu. „Kružni put je pregazio ovo jadno mesto, nemojmo više dolaziti. Jesi li video veliki platan u zabačenoj ulici i čajdžinicu preko puta, baš su lepi. Mladići su me presreli i pitali me ko sam, da ne dolazimo više“, pričao je. „Od stare seoske kuće su napravili ćevabdžinicu. Ovde od automobila nema mesta za ljude. Ovo ovde je došlo u ruke neke religiozne zajednice, ali ne znam koje, jesu li kupili bozu?“
Nisu mnogo kupovali bozu. Čak i da jesu, ljudi u tim novim naseljima izvan grada pozivali su ga, zaprepašćeni što postoji prodavac nečega o čemu nikada nisu čuli ili su samo izdaleka načuli, zato što su deca bila radoznala i tražila da probaju. Ne bi ga zvali ponovo kada bi posle nedelju dana prolazio istom ulicom. Ali grad se toliko brzo uvečavao, s takvom odlučnošću se širio i bogatio da je čak i toliko bilo dovoljno za Mevluta koji je sada imao jednočlanu porodicu.
Jedno veče je gospodin Sadulah na Mevlutov predlog vozio u mahalu Gazi. Mevlut je otišao u stan u kome su Ferhat i Samiha živeli u prvih deset godina braka i koju je Rajiha s kćerima jednom posetila pre osam godina. Plac pozadi, koji je Ferhat oivičio kamenjem, i dalje je bio prazan. Posle njegove smrti ta mesta su postala Samihino vlasništvo. Okolina je bila tiha. Mevlut nije povikao „Boozaa“. Tu bozu niko ne bi kupovao.
Jedne večeri, kada su otišli u drugu daleku mahalu, do viknuli su mu s donjih spratova vrlo visoke zgrade (četrnaest spratova!) i pozvali ga da dođe gore. Muž i žena i dva muška deteta s naočarima pažljivo su ispitivala Mevluta dok im je on u kuhinji davao četiri čaše boze. Posmatrali su kako u njih dodaje leblebije i cimet. Deca su odmah probala bozu. Taman kada je Mevlut izlazio, domaćica je otvorila frižider i izvadila jednu plastičnu flašu. „Da li je ovo isto?“ upitala je.
Tako je Mevlut prvi put u životu video da je neka firma prodavala bozu u plastičnoj flaši. Pre šest meseci mu je jedan ostareli prodavac koji se penzionisao rekao da je neka fabrika biskvita kupila jednu od starih bozadžijskih radionica na rubu propasti i da je nameravala da flašira bozu i distribuira je po bakalnicama, ali Mevlut to nije smatrao verovatnim. „Niko neće kupovati bozu u bakalnici“, rekao je poput oca koji je pre trideset godina uz smeh govorio „Niko neće kupovati kiselo mleko u bakalnici“ i za kratko vreme izgubio posao. Nije mogao da savlada znatiželju: „Mogu li da probam?“
Majka je u jednu čašu nasula dva prsta beličaste boze. Dok mu je ćela porodica gledala u lice, Mevlut je probao bozu iz flaše i napravio kiselo lice. „Baš je nikakva“, rekao je potom smešeći se. „Već se ukiselila i pokvarila. Nemojte je kupovati.“
„Ali napravljena je mašinski, bez dodira rukama“, reklo je starije dete s naočarima. „Praviš li ti tvoju bozu kod kuće svojim rukama?“
Mevlut nije odgovorio. Ali se sneveselio i o tome nije ni započeo razgovor s gospodinom Sadulahom u povratku.
„Šta je bilo, majstore?“ upitao je gospodin Sadulah. Nazivao je Mevluta majstorom ponekad iz štosa (Mevlut je to primećivao), a ponekad iz poštovanja koje je osećao prema njegovoj upornosti i veštini u bozadžijskom poslu (Mevlut se pravio da to nije primećivao).
„Ma pusti, to su sirovi ljudi, ionako će i sutra pasti kiša“, promenio je temu Mevlut. Gospodin Sadulah je čak i o meteorologiji umeo da govori prijatno i poučno. Dok je sedeo na prednjem sedištu dodža, Mevlut je voleo da ga sluša i sanjari gledajući u noći svetla stotina i hiljada automobila i prozora, dubinu mračne, baršunaste istanbulske noći, minarete neonske boje. Eto, sada su prolazili ulicama kojima je nekada išao mučeći se na kiši i blatu. I život čoveka je proticao tako dobijajući ubrzanje na stazi vremena.
Mevlut je znao da su sati koje je provodio u kući gospodina Sadulaha njegovi najsrećniji sati u nedelji. Nije želeo da nedostatke i mane života izvan nje prenosi u kuću na Kadirgi. Iz nedelje u nedelju je bio svedok kako posle svadbe dete u Fevzijinom stomaku raste, kao što je bio svedok rasta beba u Rajihinom stomaku. Baš se začudio kada se rodilo muško dete; iako se to zahvaljujući ultrazvuku zna unapred, bio je siguran da će mu unuče biti žensko i razmišljao je da li bi bilo umesno da detetu daju ime Rajiha. Pošto se dete rodilo, često se igrao s Ibrahimom (dali su mu ime po dedi obućaru) u maju i junu 2002. godine; pomagao je Fevzije koja mu je menjala pelene (Mevlut je s ponosom gledao pišicu svog unuka) i pripremala dečju hranu.
Još više je voleo da vidi da mu je srećna kći za koju je ponekad nalazio da liči na Rajihu. Mevluta je uznemiravalo to što se od njegove kćeri koja je tek rodila muško dete traži da priprema posluženje uz rakiju i to što je posluživala bez ikakvog protivljenja, sa zadovoljstvom i s jednim uvom kod bebe u sobi. Ali i Rajiha je kod kuće tako radila i sve obavljala kako treba. Konačno, Fevzije je napustila Mevlutov dom, smestila se u kući gospodina Sadulaha i tu radila iste stvari. Ali to je bila i Mevlutova kuća, zapravo, gospodin Sadulah je to stalno govorio.
Kada su jednog dana ostali sami dok je Fevzije zamišljeno gledala u stablo šljive u stražnjem dvorištu susedne kuće, Mevlut ju je upitao: „Ovo su dobri ljudi… Jesi li srećna, kćeri?“
Kucao je stari zidni sat. Fevzije se samo nasmešila kao da to nije bilo pitanje, nego potvrda.
Kada je sledeći put otišao u kuću na Kadirgi, Mevlut je na trenutak opet osetio istu iskrenu bliskost. Taman da upita Fevzije još nešto u vezi sa srećom, kada su mu izletele sasvim druge reči.
„Ja sam strašno usamljen, strašno“, rekao je Mevlut.
„I tetka Samiha je isto tako sama“, odgovorila je Fevzije.
Mevlut je prepričao ćerki Sulejmanovu posetu i dugi razgovor koji su vodili. Nije otvoreno govorio o pismima (o tome da li su pisana majci ili tetki), ali nije imao nikakvu sumnju da je Samiha tu priču ispričala obema devojkama. (Šta li su ćerke pomislile kada su saznale da je njihov otac u stvari imao na umu njihovu tetku?) Laknulo mu je pošto Fevzije nije insistirala na pojedinostima oko toga kako je Sulejman pre toliko godina prevario njenog tatu. Mevlutu je trebalo dosta vremena da sve kaže pošto je Fevzije povremeno odlazila u susednu sobu i bila zauzeta bebom.
„I šta si na kraju rekao Sulejmanu?“ upitala je Fevzije.
„Rekao sam da sam ona pisma pisao Rajihi“, odgovorio je Mevlut. „Ali onda sam pomislio da li sam time povredio tetka Samihu?“
„Ne, tata, tetka se nikada neće naljutiti na tebe što govoriš istinu. Ona te razume.“
„Ako je vidiš, opet joj to reci“, nastavio je Mevlut. „Kaži, mom tati je žao.“
„Reći ću joj…“ odgovorila je Fevzije pogledom koji je govorio da nije stvar samo u izvinjenju.
Samiha beše oprostila Fevziji što je pobegla s nekim, a da se s njom nije posavetovala. Mevlut je znao da ona povremeno dolazi na Kadirgu da vidi bebu. O ovome se više nije razgovaralo ni tog dana niti za vreme Mevlutove posete tri dana posle. On je polagao nade u Fevzijinu spretnost i fleksibilnost u posredovanju i nije želeo da navaljuje i napravi nešto pogrešno.
Bio je zadovoljan životom u udruženju. Povećao se broj onih koji su tražili lokal na dan ili sat za aktivnosti poput večeri kane, male veridbe (stan u zgradi je bio isuviše mali za svadbe), večeri mantija, večeri čitanja Kurana, iftar.[32] Otkako su u prvi plan izbili bogataši iz sela Gočuk, sva sela iz opštine redovnije su plaćala članarinu udruženju. I ljudi iz siromašnijih sela (Nohut, Joren, Čiftekavaklar), sedam-osam kilometara udaljenih od Dženetpinara čija je imena retko slušao, već su dolazili u udruženje, s entuzijazmom pravili oglasnu tablu za svoja sela i uz Mevlutovu potvrdu je kačili na odgovarajućem mestu. Mevlut je na tim tablama uređivao objave autobuskih prevoznika, obaveštenja o sunećenju, svadbama i seoske fotografije i uživao u susretima u udruženju s mlekadžijama i prodavcima iz svoje generacije kao i sa školskim drugovima.
Najbogatiji su bila legendarna braća iz sela Imrenler – Beton, Abdulah i Nurulah. Retko su dolazili u udruženje, ali su davali dobre pare. Korkut beše rekao da su poslali sinove na studije u Ameriku. Pričalo se da sada imaju džakove para, jer su većinu onoga što su zaradili kao jedini dobavljači kiselog mleka za velike restorane i bifee na Bejoghiu izdvojili za kupovinu građevinskog zemljišta.
Dve porodice iz Čiftekavaka, koje pripadaju onima koji su zarađeno prodajom kiselog mleka ulagali u placeve, sami su zidajući svoje kuće i dižući spratove na njima naučile građevinarstvo i obogatile se tako što su za poznanike sa sela radili objekte na placevima koje su ogradili na Dutepeu, Kultepeu i drugim brdima. Bilo je mnogo ljudi koji su došli u Istanbul iz susednih sela i zaposlili se kao radnici na gradilištima i postali majstori zidari, kalfe, vratari, čuvari. Neki od onih koji su u Mevlutovom detinjstvu odjednom nestali iz razreda zato što su se zaposlili kao šegrti postali su mehaničari, limari, gvožđari. Nisu bili bogati, ali su bili boljeg stanja nego Mevlut. Brinuli su da dobro iškoluju decu.
Više od polovine sveta iz godina detinjstva nikada nije svraćala u udruženje zato što se s Dutepea preselila u druge udaljene mahale, ali su nalazili nekog poznatog s autom i ponekad dolazili na fudbalske utakmice ili piknike. Njegov vršnjak koga je Mevlut u detinjstvu viđao na ulicama zajedno s ocem starinarom i zaprežnim kolima bio je iz sela Hojuk i dalje je bio izuzetno siromašan. Mevlut mu i dalje nije znao ime. Za proteklih trideset pet godina neki su se toliko promenili, tako što su prerano oronuli, raskrupnjali se, raširili se, pogrbili se, ostali bez kose i dobili drugačiji izraz lica (postali nalik na krušku, oči im se smanjile, a nosevi i uši porasli) da Mevlut nije mogao da ih prepozna, te su mu se oni skromno predstavljali. Uviđao je da većina te mase nije bila bogatija od njega, ali je osećao da su svi srećniji, jer su im žene bile žive. Ako bi se ponovo oženio, Mevlut bi mogao da bude čak i srećniji od njih.
Kada je naredni put otišao na Kadirgu, odmah je po licu svoje ćerke shvatio da ima novih vesti. Fevzije beše videla tetku. Samiha nije imala pojma o Sulejmanovoj poseti Mevlutu pre tri nedelje. Zato, kada joj je Fevzije rekla da njen otac moli za oproštaj, tetka nije razumela šta je posredi. Kada je shvatila, naljutila se i na Mevluta i na Fevzije. Kao što nikada ne bi tražila pomoć od Sulejmana, Samiha o takvom nečemu nijednom nije ni razmišljala.
Mevlut je gledao pažljiv, zabrinut pogled svoje kćeri koja je bila u ulozi posrednika. „Pogrešili smo“, rekao je žalosno.
„Da“, složila se kći.
Tema dugo nije pokretana između oca i ćerke. Dok se trudio da pojmi šta treba da učini posle toga, Mevlut je priznao sebi da postoji i problem „kuće“. Koliko je bio usamljen u stanu na Tarlabašiju, toliko se osećao stranim i u mahali. Uviđao je da je neizbežno da se te ulice na kojima je živeo dvadeset četiri godine uskoro pretvore u neku drugačiju oblast i znao je da na Tarlabašiju u budućnosti za njega neće biti mesta.
Mevlut je prvi put čuo za istoriju Tarlabašija, četvrti deformisanih uskih uličica i stogodišnjih kuća od cigle koje se ruše i o tome da to može da postane vredna lokacija tokom osamdesetih godina prilikom otvaranja bulevara Tarlabaši, ali nije u to poverovao. Tada je to govorila samo nekolicina arhitekata levičara i studenata koji su se usprotivili otvaranju bulevara sa šest traka. A kasnije su političari i građevinci govorili da je Tarlabaši izuzetno vredan dragulj i da ga treba zaštititi. Bilo je mnogo priča, te da će se napraviti hoteli, te tržni centri, te mesta za zabavu, da će se podići oblakoderi.
Mevlut u stvari nikada nije osećao da je to njegovo mesto, ali su se poslednjih godina i ulice mnogo izmenile, a i to osećanje ojačalo. Posle udaje ćerki, otuđio se od novosti o ženskom svetu u mahali. Stari majstori stolari, gvoždari, mehaničari koje su obučavali Jermeni i Grci, vlasnici dućana, porodice koje su radile svaki posao ne bi li se održale u gradu i, na koncu, Asirci behu se udaljili, a njihova mesta zauzeli prodavci droge, doseljenici smešteni u napuštene kuće, beskućnici, razbojnici, podvodači. „Oni su u gornjim mahalama, prema Bejogluu“, govorio bi Mevlut onima koji bi ga na nekom drugom mestu u gradu pitali kako i dalje može da živi na tim ulicama. Jedne večeri je jedan uredno odeven mladić uzrujano presekao Mevlutu put i uporno ga pitao „Čiko, ima li šećera?“ Šećer je bio svima poznati drugi naziv za hašiš. Mevlut je čak i u noćnoj tmini na prvi pogled prepoznavao „torbare“ koji su za vreme policijskih racija dolazili čak gore do njegove ulice, prodavce koji su krili pakete u prostorima za rezervni točak u parkiranim automobilima, kao što je prepoznavao krupne transvestite s perikom koji su radili u javnim kućama blizu Bejoglua.
Na Tarlabašiju i na Bejogluu je uvek bilo bandi koje su štitile te vrste mračnih i unosnih poslova, s tim što su sada Mardinci na ulicama vodili oružane borbe s Dijarbakircima radi udela na tržištu. Mevlut je mislio da je Ferhat bio žrtva jednog takvog obračuna. Jednom prilikom je video kako Džezmi iz Džizrea, najozloglašeniji od svih tih razbojnika i nasilnika, prolazi kroz kvart zajedno sa svojim junošama i bučnom zadivljenom masom dece, poput vesele povorke.
Ti novi ljudi, koji su razapinjali štrik od kuće do kuće i vešali svoje gaće i košulje i pretvorili ulice u mahali u veliku perionicu, ulivali su Mevlutu osećanje da tu više ne pripada. Nekada na Tarlabašiju nije bilo toliko prodajnih kolica. Nisu mu se dopadali ti novi prodavci. Osećao je da bi se polumafijaši koje je zvao „domaćima“ (oni su se menjali jednom u pet-šest godina) u poslednje dve godine odjednom mogli povući, prepustiti kuće trgovcima nekretninama, špekulantima, preduzimačima koji hoće da naprave hotele i drugim bandama i otići. Ili je shvatao da više ne mogu da plaćaju rastuću kiriju. Mahala koju godinama niko nije primećivao, odjednom je postala stecište nespokoja i duboke želje za rušenjem u gradu. Dve zgrade niže je bila jedna porodica iz Irana smeštena na drugom spratu jedne kuće; iznajmili su tu kuću kao privremeno mesto u kome će prebivati u Istanbulu pre nego što se isele u Ameriku dok iz konzulata ne dobiju vizu. Kada su pre tri godine u noći zemljotresa svi u strahu izleteli iz svojih stanova na ulice, Mevlut je sa zaprepašćenjem video da u majušnom stanu Iranaca boravi blizu dvadeset ljudi. Konačno se privikavao na ideju da je Tarlabaši privremeno stanište u kome se boravi idući iz jednog mesta u drugo.
Kuda bi posle toga otišao? O tome je mnogo razmišljao, katkad jasno i logično, katkad u slikama i zamislima. Ako bi ušao u neki iznajmljeni stan na Kadirgi, u mahali gospodina Sadulaha, bio bi blizu Fevzije i ne bi se osećao usamljenim. Ali da li bi Samiha želela da stanuje na nekom takvom mestu? Uz to su stanarine čak i tamo bile visoke; nije bilo ni nekoga ko ga je zvao, a bilo je daleko od udruženja na Medžidijekoju gde mu je bio posao.
Trebalo je da nađe neko mesto u okolini Medžidijekoja kako bi bio blizu udruženja. Naravno, najbolja je bila kuća na Kultepeu u kojoj je s ocem proveo detinjstvo. Mevlut je isprva tako pomislio da bi uz Sulejmanovu pomoć mogao da izbaci tamošnjeg zakupca i da se smesti u svojoj kući. Nekoliko puta je zamislio sebe i Samihu u kući na Kultepeu.
Mevluta je tih dana veoma usrećilo nešto što je doživeo na međuseoskoj fudbalskoj utakmici na koju je otišao i koju je organizovalo udruženje i to ga je okuražilo da ponovo potraži Samihu.
Mevlut nije igrao fudbal u selu u detinjstvu zato što u njemu nije uživao i nije imao talenta. Zapravo, lopta koju je šutirao retko je išla tamo gde je želeo, tako da ga nisu uzimali u tim. A u Istanbulu se nije priključivao onima koji su igrali na praznim parcelama između ulica zato što prvih godina nije imao vremena, volje i drugi par cipela. Fudbal je gledao na televiziji zato što se ga svi gledali. Na poslednje utakmice turnira u organizaciji udruženja, čemu je Korkut pridavao veliki značaj, jer spaja sela, Mevlut je otišao zato što su svi bili tamo.
Kada se našao u gužvi, primetio je da su tribine s dve strane sportskog terena ograđenog žicom. Osetio je uzbuđenje poput nekoga ko je uspeo da stigne na svečanost kojoj su prisustvovali svi koje poznaje. Ipak, tiho je seo u ugao i gledao.
Igrali su Gumušdere i Čiftekavaklar. Momci iz Čiftekavaklara su meč shvatili ozbiljno i mada su neki bili u pantalonama, obukli su dresove iste boje. A većina Gumušderelija su bili odrasli koji su došli u kućnoj garderobi. Mevlut se prisećao jednog pogrbljenog oca opuštenog trbuha, prodavca kiselog mleka u penziji iz generacije njegovog oca (polovina tribina mu je aplaudirala smejući se kada bi god šutnuo loptu) i sina koji je sada vrlo vodio računa o tome da se pokaže, kako s ulica po kojima su prodavali kiselo mleko, tako i s Dutepea i svadbi (sa Korkutove, Sulejmanove i svadbi mnogih drugih i njihovih unuka). Sin, koji je kao i on došao u Istanbul pre trideset pet godina da se bavi prodajom kiselog mleka i da uči školu (završio je gimnaziju) imao je sada dva mala kamioneta kojima je bakalnicama distribuirao masline i sir, dva sina koji su aplaudirali ocu, dve kćeri i ženu s maramom i plavo ofarbanom kosom koja je nasred utakmice ustala s mesta i dala mužu maramicu da obriše znoj (i, kao što će Mevlut kasnije videti, poslednji model automobila murat u koji je moglo da stane njih sve šestoro).
Mevlut je za kratko vreme shvatio zašto se svuda užurbano šire tereni prekriveni veštačkom travom koji su uveče osvetljavani gutajući sve prazne površine, parking prostore, zemljište bez vlasnika: svi su se smejali pomalo usiljeno, ali fudbal odraslih u mahali je bio vrlo zabavan. Gledaoci su bili najsrećniji imitirajući fudbalske utakmice na televiziji. Masa je tražila da se igrači kazne ili da se dosudi penal kao na televiziji, vičući stalno sudiji „Izbaci ga, izbaci ga.“ Kada bi pao gol, svi su vrištali i vikali, ljubili se, igrači koji su postigli pogodak su se dugo grlili, neprestano su odjekivale parole navijača, a jedan deo mase je uzvicima „Ovamo, ovamo…“ pozivao na tribine omiljenog igrača.
Mevlut je neko vreme bio dobrano predan utakmici kada je začuo svoje ime i nije mogao da poveruje: cela masa sveta je primetila upravnika i čajdžiju udruženja i svi su pljeskali i vikali uglas: „Ovamo, Mevlute… Mevlut… Mevlut…“ On je ustao i posle jednog-dva nevešta pokreta u znak pozdrava, odjednom ih pozdravio lako se naginjući poput pravih fudbalera na televiziji. „Živeo“, vikali su. Još malo su potrajale ovacije „Mevlut.“ Prolomio se veliki aplauz. Mevlut je zbunjen seo na mesto. Zamalo da mu oči zasuze.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:32 am



15. MEVLUT I SAMIHA


TEBI SAM PISAO PISMA


Mevlut je bio ispunjen radošću i optimizmom videvši na turniru udruženja da ga svi vole. Kada je naredni put otišao da vidi Fevzije, tražio je njenu podršku i pokazao joj svoju rešenost.
„Da odem na Dutepe i da popričam s tvojom tetkom, da joj se izvinim, ako sam je uvredio zbog Sulejmanove gluposti? Ali tvoji stričevi ne smeju biti kod kuće. Izlazi li uopšte iz kuće tvoja tetka Samiha?“
Fevzije mu je rekla da tetka Samiha silazi nekih dana u podne u čaršiju Dutepe.
„Je li ispravno ovo što radimo?“ upitao je Mevlut. „Da odem i porazgovaram s tetkom, želiš li to?“
„Idi, biće dobro.“
„Ne pokazujemo nepoštovanje prema tvojoj pokojnoj majci, zar ne?“
„Tata, ti nećeš moći sam“, odgovorila je Fevzije.
Mevlut je počeo da odlazi na Dutepe i da klanja podnevnu molitvu u džamiji Hadži Hamita Vurala. U džamiji je bilo vrlo malo mladih izuzev petkom. Masa penzionisanih prodavaca, građevinskih majstora, mehaničara iz očevog naraštaja dolazila je u džamiju mnogo pre vremena za molitvu, da bi se posle nje lagano i razgovarajući međusobno zajedno uputila ka kafeu u pasažu ispod džamije. Neki su imali bradu, zelenu kapicu na glavi i štap. Kako Mevlut nije od sebe mogao da sakrije da ide na molitvu kako bi se u stvari u čaršiji sreo sa Samihom, neprestano se bavio šaputanjima staraca, tišinom džamije, time da su tepisi već postareli; kao da nije mogao da bude iskren dok se molio. Šta je značilo to što jedan vernik, premda toliko veruje u Alahovu moć i milost, uprkos potrebi da u Njemu nade utočište, ne uspeva da se iskreno moli u džamiji? Šta je trebalo da učini čovek ako u Božjem prisustvu ne može da bude ono što jeste i pored čistote svoga srca i iskrenosti svoje namere? Zamislio je da ta pitanja postavlja Uvaženom efendiji; zamislio je čak šta bi on odgovorio.
„Bog zna ono što vam je u duši“, rekao bi Uvaženi efendija dok ga svi slušaju. „I vi priželjkujete da vaša unutrašnjost i vaša spoljašnjost budu jedno, jer znate da On to zna.“
Posle izlaska iz džamije, ubijao je vreme na trgu na kome su pre trideset godina otvorene prve kafane, antikvarijat, prva bakalnica i autobuska stanica na Dutepeu. To mesto se više nije razlikovalo od ostalih delova Istanbula. Svuda beton, reklame, banke, ćevabdžinice. Iako je tri puta išao na Dutepe, Mevlut se nije sreo sa Samihom. Razmišljao je da to neće moći da kaže Fevzije, kad je jednog dana ugledao Samihu ispred pekare Vuralovih.
Stao je, promenio smer i ušao u pasaž ispod džamije. Ne, prevario se. Ta žena nije bila za njega.
Mevlut ude u kafe u dnu pasaža; svi su gledali televiziju. Istom brzinom je izleteo napolje. Ako izađe na gornji sprat i ode prošavši kroz stražnja vrata i džamijsko dvorište, mogao bi da stigne u udruženje, a da ga Samiha ne vidi.
Osetio je da mu se dušom brzo širi intenzivno kajanje. Da li će čitav preostali život provesti sam? Ali nije želeo da se vrati nazad. Popeo se stepeništem na drugi sprat da bi se vratio.
Kada je ušao u dvorište džamije Hadži Hamita Vurala, naleteo je na Samihu. Na tren su se pogledali s razdaljine od dva koraka, baš kao na Korkutovoj svadbi. Sigurno su to bile oči koje je Mevlut tada video. Zbog tih crnih očiju je pisao pisma, zbog tih očiju je koristio priručnike i rečnike. Zato je prema Samihi osećao intelektualnu bliskost, ali mu je kao osoba bila strana.
„Brate Mevlute, dolaziš ovamo, a niti svraćaš gore kod nas niti nam se javljaš“, prozborila je Samiha hrabro.
„Dobro, doći ću“, uzvratio je Mevlut. „Ali ima nešto drugo. Hajde ti dođi sutra u dvanaest u poslastičarnicu ’Konak’.“
„Zašto?“
„Kada bismo sada razgovarali pred svima… Bilo bi tračeva. Razumeš li?“
„Razumem.“
Nespretno su se pozdravili s distance i razišli, ali na licima oboje očitovalo se zadovoljstvo što im je pošlo za rukom da udese taj susret. Mevlut je video mnoge bračne parove koji ćaskaju dok u „Konaku“ pune stomake. I njih bi smatrali mužem i ženom. Znači, nije bilo ničega za brigu.
Ali Mevlut cele noći nije mogao da zaspi. Da, iako je imala trideset šest godina, Samiha je još bila veoma lepa, mada je on osećao da je ne poznaje. Izuzev nekoliko gostovanja, pogleda u oči u ogledalu u danima provedenim u „Pašenozima“, svadbi i prazničnih dana, Mevlut je inače vrlo retko viđao Samihu i znao je da do kraja svog života ni s kim neće moći toliko da bude blizak kao što je bio s Rajihom. Rajiha i on su petnaest godina živeli jedno uz drugo. Bili su zajedno čak i onda kada tokom dana nisu bili jedno uz drugo. Takva bliskost bila je moguća samo u mladosti i ljubavi. Zašto je onda išao na sutrašnji sastanak?
Ujutru se pažljivo obrijao. Obukao je najnoviju belu košulju i najbolji sako. U petnaest do dvanaest je ušao u po slastičarnicu. „Konak“ je bio velika poslastičarnica na Trgu Sišli, malo dalje od stajališta autobusa i minibusa, kod džamije, opštine Šišli i suda. Osim specijaliteta od pilećih grudi, poslastica, doručka, jaja na oko, tu su pravili čorbu od sočiva, burek sa sirom, pilav s paradajzom i doner-ćevap, kao najvažniji od svega. Stanovništvo Kultepea, Dutepea i drugih brda je volelo da dok menja autobus ili minibus i obavlja poslove na Šišliju svrati na to mesto gde je bilo i muškaraca i žena i dece i da razgovara gledajući u Ataturkovu sliku i ogledala na zidu. Pošto nije pristizala podnevna masa sveta, Mevlut je, kao što se nadao, pronašao jedan ugao daleko i od očiju i od buke. S mesta na kome je sedeo s uživanjem je posmatrao užurbanu živost u poslastičarnici, kretanje konobara, hitre pokrete zapisničara i uzbuđeno zamišljao Samihu kako mu se približava, kad malo kasnije uđe na vrata.
Odjednom ju je ugledao pred sobom. Zacrveneo se i postao trapav, oborio plastičnu flašu s vodom, ali pošto se prolilo malo vode, sredio je stvar. Nasmejali su se. Naručili su po jedan doner-ćevap.
Nikada nisu tako sedeli ozbiljno i jedno preko puta drugog. Mevlut je prvi put izbliza dugo gledao u Samihine crne oči. Ona je iz tašne izvadila cigaretu i zapalila je upaljačem, a dim oduvala desno od Mevluta. Mogao je da pretpostavi da sama u svojoj sobi puši, čak i da ispija piće, ali činiti to dok sedi s muškarcem u nekom krcatom restoranu bilo je nešto sasvim drugo. Mevlut se malo zbunio i ujedno namah pomislio nešto što bi moglo da zatruje odnos: Rajiha tako nikada ne bi radila.
Mevlut je govorio o Sulejmanovoj poseti i rečima koje joj je prenela Fevzije i izvinio se zbog nesporazuma. Sulejman je glupošću koju je preuzeo na sebe kao obavezu opet napravio zbrku…
„Ne, nije baš tako“, rekla je Samiha. Rekla je nešto o Sulejmanovoj rđavoj nameri i blentavosti; odužila je, govorila je čak i o ubistvu Ferhata. Mevlut je rekao da u njoj vidi neku mržnju prema Sulejmanu koja najzad treba da ostane u prošlosti.
Samihu je ta Mevlutova misao dobrano iznervirala. Dok je jela pilav s donerom, povremeno je spuštala viljušku sa strane i pripaljivala još jednu cigaretu. Mevlut nikada nije zamišljao da je ona toliko nervozna i uznemirena. Shvatio je da će Samiha biti srećnija ako planove da budu zajedno dožive kao nešto učinjeno protiv Sulejmana.
„Stvarno me nisi prepoznao na kraju tvoje i Rajihine svadbe, ili si se pretvarao?“ upitala je ona.
„Pravio sam se da te nisam prepoznao da se Rajiha ne bi rastužila“, odgovorio je Mevlut sećajući se svadbe pre dvadeset godina. Nije mogao da prozre da li je Samiha poverovala u njegovu laž ili nije. Neko vreme su ćutali i obedovali slušajući vrevu u poslastičarnici u kojoj je bila veća gužva. Potom je Samiha upitala: „Jesi li pisma pisao meni ili mojoj starijoj sestri?“
„Tebi sam pisao pisma“, odgovorio je Mevlut.
Na trenutak kao da je na Samihinom licu ugledao izraz zadovoljstva. Dugo nisu razgovarali. Samiha je još bila napeta, ali je Mevlut osećao da je za prvi susret ovoliko dovoljno. Razgovarali su o svemu: uvijeno je poveo razgovor o starenju, usamljenosti, važnosti životnog druga.
Dok ga je pažljivo slušala, Samiha je iznenada prekinula Mevluta. „Meni si pisao pisma, ali si godinama svima pričao da si ih pisao Rajihi. Iako su znali da si ih meni pisao, svi su se pravili da ti veruju. I sada će se praviti da veruju da si rekao da si ih pisao meni.“
„Istina je da sam pisao tebi“, rekao je Mevlut. „Na Korkutovoj svadbi smo se pogledali u oči. Tri godine sam pisao pisma o tvojim očima. Sulejman me je prevario, na pisma sam stavljao Rajihino, a ne tvoje ime. A onda sam bio srećan s Rajihom, ti to znaš. Sada bih mogao biti srećan s tobom.“ „Ne zanima me šta drugi kažu… Ali želim da mi poslednji put još iskrenije kažeš da si pisma meni pisao“, izustila je Samiha. „Inače se neću udati za tebe.“
„S ljubavlju sam ti pisao pisma“, rekao je Mevlut. I još dok je to izgovarao shvatio je koliko je čoveku teško i da kaže istinu i da bude iskren.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:32 am



16. KUĆA


PONAŠALI SMO SE VRLO PAŽLJIVO


Samiha. Kuća je bila stara čatrlja. Od onih godina kada je Mevlut s ocem tu živeo naovamo, ništa joj novo nije bilo prizidano. O tome mi je Mevlut dugo pričao prilikom našeg drugog susreta u „Konaku“. Govoreći o toj kući koju ja još nisam bila videla, razneženo je upotrebljavao reč „dom“, kao i njegov otac.
Tokom tog našeg drugog sastanka u „Konaku“ odlučili smo da se venčamo i živimo u kući na Kultepeu. Bilo bi teško da izbacim zakupce moje kuće na Čukurdžumi, a u isto vreme nam je ta kirija bila potrebna. Sve je izgledalo kao stambeno pitanje. Mevlut mi je povremeno upućivao slatke reći, ali nema potrebe da vi to znate. I mi smo mnogo voleli Rajihu. Ponašali smo se vrlo pažljivo i sve je polako napredovalo.
Ako ne bismo plaćali nikakvu kiriju, mogli bismo da živimo sasvim dobro od stanarine za dva stana koja su mi ostala od Ferhata na Čukurdžumi. I Mevlut je imao svoje prihode. I o tome smo razgovarali na drugom sastanku dok smo tada jeli pilav s piletinom. Mevlut je bio opušten, neposredan, a povremeno i bojažljiv. Nisam omalovažavala njegovu bojažljivost, naprotiv, sviđala mi se.
Fevzije je bila obaveštena pre nego što smo se sastali. Njen muž i gospodin Sadulah su još ranije od Aktašovih saznali da smo zajedno. Mevlut, Fevzije s Ibrahimom u naručju i ja otišli smo automobilom gospodina Sadulaha u šetnju oko Bosfora. Mevlut, koji je sedeo napred, u povratku je onima koji su pomislili da smo taksi na zadatku, davali nam znake s trotoara i naletali na nas radosno vikao smejući se „Zar ne vidiš, taksi je pun!“
Želeo je odmah da pozove Sulejmana da izbaci stanara iz kuće na Kultepeu, ali sam ga zadržala zato što sam htela da prva ja saopštim vest svima na Dutepeu. Vediha ju je vrlo dobro primila, moja draga sestra me je zagrlila i poljubila. Ali me je odmah zatim uzrujala rekavši da su svi to priželjkivali. Ja bih želela da se udam za Mevluta ne zato što su to svi želeli, nego zato što nisu.
Mevlut je u stvari hteo da ode kod Aktašovih i sam obavesti Sulejmana i Korkuta. Ali, upozorila sam ga: ako pretera i tu posetu pretvori u neku ceremoniju, Sulejman i Korkut bi mogli da pomisle da od njih tražimo dozvolu za brak, a to bi me kinjilo.
„Kakve veze ima“, rekao je Mevlut kada je čuo te moje bojazni. „Nek misle šta hoće. Hajde da mi gledamo svoja posla.“
Mevlut je telefonom obavestio Sulejmana, ali on ionako već sve beše čuo od Vedihe. Dugogodišnji kirajdžija iz Rizea u Mevlutovoj kući je odbio da odmah izađe. Advokat s kojim je Sulejman razgovarao je podsetio da bi mogle biti potrebne godine da se preko suda istera zakupac neuknjižene kuće bez ugovora. Jedan siledžija, poznat sa svoje strogosti i bezdušnosti, koga je poslao stariji Vuralov sin, razgovarao je s kirajđžijom Rizelijom i uspeo da dobije notarsku potvrdu od njega da će izaći iz kuće za tri meseca. Mevlut je postao nestrpljiv kada je venčanje odloženo za tri meseca, a ujedno mu je laknulo. Sve se veoma brzo odvijalo. Osećao je da će na kraju desiti nešto čega će se stideti, ponekad je zamišljao da svi koji čuju da će se oženiti Samihom govore „Ah, jadna Rajiha“ i da ga osuđuju. Naravno, tračeri neće ostati samo na osudi, nego će nakititi priču o čoveku koji je zajedno s Rajihinom smrću već počeo da pada u zaborav i „koji je u stvari pisao mlađoj, a kasnije se oženio starijom“ i ponovo njime ispirati usta.
Po tome što je Samiha odmah pokrenula pitanje braka, po njenom logičnom i odlučnom držanju Mevlut je istog časa shvatio da pre nego što se venčaju neće moći da zajedno idu u kafee, bioskope, pa čak ni na ručak u odgovarajuće restorane. Bio je razočaran zbog toga i postao je svestan da je negde u glavi kovao takve planove. S druge strane, Mevluta su toliko zamarala bračna pogađanja, trud da se vide, a izbegnu ogovaranje, neznanje šta je učtivost koju treba da pokaže, koliki treba da je iznos novca koji treba da potroši i kakva je prikladna laž koju treba da kaže da je počeo da misli kako je lagodno sklopiti brak uz pomoć provodadžija.
Sa Samihom je mogao da se viđa samo jednom u dve nedelje kada je popodne dolazio kod gospodina Sadulaha. Nisu o mnogo toga razgovarali. I pored svih Fevzijinih napora da zbliži oca i tetku, Mevlut je uviđao da pre nego što se venčaju neće uspeti da postane drug sa Samihom.
Septembra 2002. godine iselio se podstanar iz kuće na Kultepeu, Mevlut se obradovao, jer je našao posao koji će pripremiti milje da unapredi drugarstvo sa Samihom. Samiha je s Dutepea došla na Kultepe, vijugajući uskim puteljcima i pešačeći uzbrdo. Zajedno su posetili Mevlutovu kuću iz detinjstva.
Mevlutova kuća iz detinjstva o kojoj je Samihi dugo i poletno pripovedao na sastancima u poslastičarnici „Konak“ bila je udžerica od jedne sobe, takoreći ruina. Pod joj je bio zemljani kao i pre trideset tri godine. Uz jedinu sobu se nalazio toalet s rupom u sredini. Kroz prozorčić toaleta dopirala je buka kamiona koji su noću prolazili kružnim putem. Pored iste peći na drva beše postavljena i električna peć. Mevlut nije uspeo da pronađe ilegalni vod za struju, ali je iz iskustva znao da u jednom naselju poput Kultepea niko ne bi kupovao električnu peć, a da nije imao ilegalni priključak. Na svom mestu je bio i sto s jednim kraćim nogarom koji se klatio i za kojim je uveče sedeo i učio plašeći se demona kao i krevet s madracem. Mevlut je video šerpe u kojima je kuvao čorbu pre trideset tri godine, pa čak i džezvu u kojoj su kuvali kafu. Ni zakupci godinama nisu kupili ništa novo za kuću baš kao ni on ni njegov otac.
Okolina se, međutim, beše sasvim promenila. Napola golo blatnjavo brdo bilo je prekriveno kućama od betona od tri-četiri sprata. Svi zemljani putevi od kojih su neki 1969. godine bili tek otvoreni sada su bili asfaltirani. Neke stare straćare u okolini pretvorene su u advokatske, arhitektonske i računovodstvene biroe s po tri-četiri sprata. Satelitske antene i reklame postavljene na svim krovovima behu potpuno izmenile pejzaž koji je Mevlut gledao kroz prozor kada je u godinama u kojima je išao u srednju školu podizao glavu dok je učio. Ipak, minareti džamije Hadži Hamita i stabla topole bili su istovetni.
Mevlut je poslednjim ušteđenim novcem dao da se obloži pod udžerice (sada je i sam upotrebljavao tu reč), popravi krov, renovira toalet i okreče zidovi. Jednom-dva puta je dolazio kamion iz Sulejmanove građevinske firme, ali Mevlut o toj podršci nikada nije govorio Samihi. Upinjao se da sa svima bude u dobrim odnosima u želji da niko ne potceni njegov brak.
Postao je sumnjičav zato što mu se kći u Izmiru tokom leta nije oglašavala i čak nijednom nije došla u Istanbul; odagnavao je to iz glave. Ali dok se razgovaralo o detaljima svadbe, Fevzije više nije mogla da od oca prikriva istinu: Fatma je posle majčine smrti bila protiv očeve ženidbe njenom tetkom. Nije htela da dođe u Istanbul na svadbu. Odbijala je čak i da telefonom razgovara s ocem i tetkom Samihom.
Za toplih letnjih dana u Istanbul je došao Krivovrati Abdurahman-efendija. Mevlut je otišao na Dutepe, na trećem spratu koji se u zemljotresu naherio zvanično od njega zaprosio Samihu i poljubio mu ruku kao što je učinio pre dvadeset godina dok je u seoskoj kući prosio Rajihu. Da li bi Krivovrati Abdurahman-efendija i Samiha mogli da kao otac i ćerka odu u Izmir i ubede Fatmu da dođe na svadbu? Pošto ni vrata nije otvorila za tu posetu, Mevlut je hteo da se naljuti na Fatmu i da je zaboravi. Fatma beše okrenula leđa porodici.
Ali Mevlut nije mogao da se naljuti na svoju kćer. Zato što joj je negde u glavi davao za pravo. Video je da i Samiha ima isto osećanje krivice. Samihi, koja se toliko upinjala da se Fatma upiše na fakultet i koja se naročito njome bavila posle smrti njene majke, teško je padalo da prihvati stav svoje sestričine koliko i Mevlutu. Ali kada je on rekao da „svadbu napravimo daleko od očiju“, Samiha je predložila upravo suprotno.
„Hajde da napravimo svadbu blizu Dutepea, nek svi dođu i vide… i nek nas ogovaraju…“ rekla je ona. „Tako će stvar brže proći.“
Mevlut je bio zadivljen tom Samihinom odlukom i hrabrošću da istakne da je s trideset šest godina mlada u beloj venčanici. Za mesto održavanja svadbe izabrali su udruženje zato što je besplatno i blizu Dutepeu. Kako prostorije udruženja nisu bile mnogo velike, gosti na svadbi su ispijali limunadu (i rakiju za koju je Mevlut sredio da se služi ispod stola), davali poklone i odlazili ne sedeći mnogo u toplom i vlažnom prostoru s mnogo sveta.
Samiha je od svog novca s Vedihom iznajmila venčanicu u jednoj radnji na Šišliju. Mevlutu se Samiha tokom svadbe činila prelepom: Svaki muškarac koji bi na trenutak susreo pogled takve lepotice bi joj, naravno, tri godine pisao ljubavna pisma.
Sulejman je konačno bio svestan da je njegovo prisustvo uznemirava. Ni on, a ni drugi Aktašovi nisu dali da se na svadbi isuviše oseti da su tu. Sulejman je izlazeći sa svadbe bio pijan. Povukao je Mevluta ustranu.
„Ne zaboravi, druže, ja sam ti sredio oba braka“, rekao je. „Ali ne mogu da dokučim jesam li dobro učinio.“
„Odlično si učinio“, odgovorio je Mevlut.
Posle svadbe su mlada i mladoženja, Fevzije i njen muž i Krivovrati Abdurahman-efendija otišli dodžom gospodina Sadulaha na Bujukdere u neki restoran u kome se služio alkohol. Ni Mevlut ni Samiha, koja je uživala u svojoj venčanici, nisu ništa pili. Vratili su se kući, legli u krevet, pogasili sva svetla i vodili ljubav. Mevlut je od samog početka osetio da taj deo braka sa Samihom neće biti nešto problematično i mučno. Oboje su bili srećniji nego što su sanjali.
Sledećih meseci, dok mu je žena unutra spavala, Mevlut se s mukom prisiljavao da ne misli na Rajihu koja mu je bila na pameti dok je kroz prozor udžerice-doma zamišljeno gledao na Dutepe, Hadži Hamitovu džamiju, druga brda prekrivena stambenim zgradama. I nekoliko puta u prvim mesecima braka je imao to osećanje da je trenutak koji doživljava već ranije doživeo. Nije mogao da odgonetne da li je to bila samoobmana, zato što se ponovo oženio posle više godina ili zato što se vratio u dom svog detinjstva.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:33 am


VI DEO


(sreda, 15. april 2009)



„Pogađanje u porodici ne daje pozitivan rezultat u kišnom danu.“

Biron-paša, Izvinjenje i ironija



ZGRADA SA DVANAEST SPRATOVA


IMAŠ PRAVO NA GRADSKU RENTU


„Zakleo si se, nikada nećeš spustiti ispod šezdeset dva posto“, rekla je Samiha na vratima prateći muža. „Ne plaši ih se i ne savijaj glavu.“
„Čega bih se plašio“, uzvratio je Mevlut.
„Ne veruj u Sulejmanove gluposti i ne nerviraj se. Jesi li uzeo tapiju?“
„Imam kod sebe muhtarsku potvrdu“, odgovorio je Mevlut dok je silazio niz padinu. Na nebu su bili olovni kišni oblaci. Trebalo je da se svi sastanu na Dutepeu u bakalnici strica Hasana, da razmotre situaciju i pogode se poslednji put. „Vural gradnja“, velika građevinska kompanija Vuralovih, gradila je na Dutepeu i Kultepeu šesnaest visokih stambenih zgrada koristeći se zakonom o urbanoj transformaciji. Prema planovima, i na placu jednosobne kuće koja mu je ostala od oca i u kojoj su Mevlut i Samiha živeli već sedam godina biće napravljena zgrada s dvanaest spratova. Za to je i Mevlut, kao i mnogi, trebalo da se dogovori s Vuralovima. Ali Korkut i Sulejman su bili kivni na njega zato što je odugovlačio cenkanje i skanjerao se.
Mevlut još ne beše potpisao ugovor; nastavljao je da živi sa Samihom u kući u kojoj je proveo detinjstvo, ali već sada su bili prodati neki stanovi dvanaestospratnice koja će na tom mestu jednog dana biti napravljena. Mevlut je ponekad izlazio u dvorište ispred kuće, pokazivao nebo tačno iznad nje i čudio se i izrugivao bogatašima koji već sada daju novac Vuralovima za stanove čiji će vlasnici biti negde tamo. Ali Samiha se uopšte nije smejala tim šalama. On je osećao poštovanje prema realističnosti svoje druge žene.
Maketa stambene zgrade, koja je tek trebalo da se gradi, bila je izložena u galeriji „Vural gradnje“ u Ulici Čaršija između Dutepea i Kultepea. Plavokosa službenica u cipelama na štiklu je pokazujući posetiocima vrste stanova, primerke opreme koja će biti korišćena u kupatilima i kuhinjama na trenutak zastajala i govorila da će se od šestog sprata s južne strane videti Bosfor. Mevlutu se vrtelo u glavi od same ideje da će se Bosfor videti ako se popne šest spratova iznad bašte njegove četrdesetogodišnje kuće. Produžio je put da još jednom baci pogled na maketu pre nego što se pogodi s Aktašovima.
Kada se 2006. godine prvi put pročula vest da država podstiče da se Dutepe i Kultepe zajedno s još mnogim drugim mahalama u Istanbulu proglase za specijalne zone urbane transformacije i da se podižu visoke stambene zgrade, mnogi njihovi žitelji su bili izuzetno zadovoljni. Nekada je na tim brdima postojala dozvola za gradnju zgrada od najviše tri-četiri sprata. Sada se na Dutepeu i Kultepeu davala dozvola za dvanaest spratova. Bilo je to kao da je svakome stavljen novac u džep. Svi su znali da porodica Hadži Hamita Vurala, veoma bliska partiji na vlasti Partiji pravde i razvoja, koja je posedovala mnoge građevinske parcele na Dutepeu i Kultepeu, stajala iza odluke donete uz odobrenje Ankare. Zato je ionako visok procenat glasova partije na vlasti još više skočio u okolini Dutepea i Kultepea na opštinskim izborima održanim prošlog meseca. Glasovi paničara koji se na sve žale u početku se uopšte nisu ni čuli.
Kasnije su prve žalbe stigle od zakupaca. Kada su u trenutku porasle cene građevinskog zemljišta i stanarine posle odluke o gradnji dvanaest spratova, oni koji su s mukom sastavljali kraj s krajem poput Mevlutovog starog kirajdžije iz Rizea, polako su napuštali brda. Kod tih starih podstanara je postojalo osećanje koje je Mevlut imao dok je napuštao Tarlabaši: osećanje da tu za njih nema budućnosti, da će u pompeznim zgradama koje će se tu podići živeti neki drugi bogatiji ljudi…
Da bi mogla da se napravi zgrada od dvanaest spratova, po novom zakonu je trebalo da se građevinsko zemljište blizu šezdeset vlasnika kućeraka sakupi na jednom „ostrvu“. Opština je za godinu dana označila i proglasila ta ostrva koja su delila Dutepe i Kultepe na zone. Tako su komšije iz udžerica saznavši da će jednoga dana živeti u istoj visokoj stambenoj zgradi počeli su da se okupljaju u kućama jedni drugih, da diskutuju uz čaj i cigaretu, biraju sebi predstavnike (bilo je oduševljenih) koji će vešto voditi njihove poslove s državom i preduzimačkim firmama i da prave sitne čarke. Mevlut je pod Samihinim pritiskom tri puta otišao na te sastanke. Zajedno sa svim ostalim muškarcima odmah je naučio smisao reći renta i počeo da je koristi. Jednom je podigao ruku i ispričao koliko je njegov pokojni otac uložio truda da napravi tu kuću i koliko je propatio. Ali ga je činilo mnogo srećnijim da uveče prodaje bozu po pustim ulicama nego da diskutuje o procentima i udelu što i nije uspevao mnogo da prati.
Po novom zakonu, da bi vlasnici malih parcela mogli da budu vlasnici stana u visokoj zgradi, trebalo je da svoje deonice najpre prodaju preduzimaču koji će praviti zgrade. I druge poznate građevinske kompanije u Turskoj su želele da dobiju te poslove, ali je firma Hadži Hamita Vurala, koji je imao odlične veze i s Ankarom i u lokalu, bila najmoćnija. Tako su vlasnici starih straćara na Dutepeu i Kultepeu odlazili u ofis u Ulici Čaršija da razgledaju maketu u izlogu kancelarije „Vural gradnje“, da vide kako mogu da postanu vlasnici stambene zgrade i pogode se s mladim sinom Hadži Hamita Vurala.
Podela između preduzimača i vlasnika starih udžerica uglavnom je bila pola-pola kao i kod drugih visokih zgrada koje su pravljene na mnogim mestima u Istanbulu. Neki vlasnici tapija koji su sebi našli dobrog predstavnika i koji su delali udruženo ponekad bi pogađanjem mogli da taj odnos podignu na pedeset, pa čak i na šezdeset procenata. Ali to im najčešće nije uspevalo; između onih koji će biti komšije u zgradi su, premda su bili komšije u sklepanim kućercima, nastajali nesporazumi i svađe oko pitanja poput željenog procenta ili datuma predaje. Mevlut bese čuo od Sulejmana, koji je te priče pričao smešeći se, da neki predstavnici mahale primaju mito od preduzimača. Korkut i Sulejman su se, i kao stari vlasnici građevinskog zemljišta s Dutepea i kao ortaci u građevinskoj firmi Hadži Hamita Vurala, nalazili u svim tim tračevima, svađama i nagodbama.
Oni koji su posedovali stare udžerice koje su većinom pretvorene u trospratne ili četvorospratne kuće su, ukoliko su imali zvanične tapije, mogli da prave čvrste pogodbe s državom i građevinskom firmom. Ali oni koji su poput Mevluta imali samo muhtarsku potvrdu staru četrdeset godina i kuću od samo jedne prostorije (takvih je bilo više na Kultepeu) samo su se povlačili uplašeni pretnjom građevinskog preduzimača: „Nek ti država pronađe način da ti ne konfiskuje plac.“
Druga tema za diskusiju bila je kirija za privremeni smeštaj. Preduzimači su tokom gradnje visokih stambenih zgrada pravljenih po posebnim zakonima plaćali najam stanova u kojima će boraviti vlasnici parcela na kojima su srušili njihove udžerice. U nekim mestima taj period je u sporazumu određen na dve godine, ali kako preduzimači nisu na vreme uspevali da završe gradnju, kućevlasnici su ostajali na ulici. Pošto su se te priče brzo proširile Istanbulom, većina vlasnika placeva koji treba da se usele u visoku zgradu je zaključila da je pouzdanije da se posle svih drugih sporazumeju s preduzimačem. Neki vlasnici placeva su odugovlačili i odlagali gradnju, znajući da će cenkanje biti isplativije pošto građevinska firma sa svima postigne dogovor.
Korkut se strašno ljutio na te kućevlasnike koje je zvao „čepovima“. Govorio je da su to nepošteni kalkulanti koji žele da dobiju veći deo i više stanova, jer su stekli pravo kvareći drugima posao. I Mevlut je čuo priče o tome da su neki najveštiji dobili šest pa čak i sedam stanova u zgradama od šesnaest-sedamnaest spratova u kojima su svi drugi mogli da dobiju dva omanja stana. Ti uspešni cenjkatori dolazili su uglavnom od onih koji su planirali da prodaju nove i skupe stanove u zgradama i da se presele u druga naselja. Na te koji su odugovlačili gradnju višespratnica ljutili su se i pritiskali ih ne samo država i preduzimači nego i stare komšije i prijatelji koji nikako nisu uspevali da dođu do svojih novih domova. Mevlut je čuo da su u nekim visokim zgradama na Oktepeu, Zejtinburnuu i Fikirtepeu izbile tuče između novih i starosedelaca koje su se završile pesničenjem, potezanjem noževa i dospele u novine. Pričalo se da su te tuče u stvari potajno podstrekavali preduzimači u želji da podele vlasnike parcele. Mevlut je dobro znao sve te priče, jer mu je kod poslednjeg pogađanja Korkut rekao „Ni ti se, Mevlute, više uopšte ne razlikuješ od tih kalkulanata!“
Kancelarija „Vural gradnje“ u Ulici Čaršija bila je prazna Mevlut je tu prisustvovao mnogim sastancima za prezentaciju koje su odvojeno organizovali vlasnici kuća i preduzimači i sa Samihom razgledao bele makete s pompeznim i neobičnim balkonima, nastojeći da shvati kakav će biti stančić okrenut severu koji mu pripada. U kancelariji su bile fotografije drugih visokih zgrada koje su Vuralovi napravili u Istanbulu i one napravljene u vreme dok je mladi bakalin Hadži Hamit podizao prve građevine s lopatom u ruci. Sada u podne nije bilo nikoga na trotoarima na kojima su automobile parkirali kupci iz dobrih naselja u gradu. Pošto se malo zamajavao u čaršiji i pogledao izloge dućana ispod džamije Hadži Hamita Vurala, Mevlut je počeo da se penje uskim vijugavim ulicama Dutepea ne bi li stigao na sastanak u bakalnici.
U njegovom detinjstvu su na zaravni posle prvih kuća na početku te uzvišice bile smrdljive drvene barake u kojima je Hadži Hamit smeštao svoje ljude. Mevlut je ponekad kroz otvorena vrata viđao mlade i umorne radnike koji su spavali kao zaklani na drvenim ležajevima u mračnim i vlažnim sohama. Posle odlaska zakupaca u poslednje tri godine, povećao se broj kuća koje su ostale prazne. Niko više tu nije želeo da iznajmi kuću, jer će u svakom slučaju celo naselje biti srušeno, tako da su te ruine činile da Dutepe izgleda ofucano i ružno. Pred njim je bilo mračno nebo; Mevlut je bio potišten. Penjući se uzvišicom činilo mu se da ide ka nebu.
Zašto nije uspevao da kaže ne na Samihino insistiranje na šezdeset dva posto! Sa tim procentom je bilo teško dogovoriti se s Aktašovima. U poslednjem pogađanju s Korkutom Mevlut je tražio pedeset pet posto, a Korkut je čak i to smatrao visokim, s tim što su odlučili da još jednom porazgovaraju. Korkut i Sulejman su došli u lokal radi tog sastanka i potom ga dugo nisu pozvali. Mevlut je brinuo, a ujedno uživao u tome što ga Korkut smatra veštim kalkulantom, sluteći da će zahvaljujući tome dobiti najviši udeo.
Ali kada su pre mesec dana Dutepe i Kultepe proglašeni za trusno područje, Mevlut je to poput većine Kultepeli ja video kao poslednji udarac Vuralovih. Taj zakon donet je posle zemljotresa 1999. godine kako bi se dvotrećinskom većinom vlasnika u jednoj staroj i trošnoj zgradi mogla doneti odluka o rušenju. Ali vlada i građevinski preduzimači su zakon koristili da bi mogli da isključe vlasnike kućica koji su sprečavali gradnju velikih i visokih stambenih zgrada. Kako je posle te odluke bilo teže pregovarati, Mevlut je razmišljao kako da Korkutu kaže da je reč o šezdeset dva procenta na čemu je Samiha insistirala dok je izlazio na vrata.
Bili su već sedam godina u braku i Mevlut je sa Samihom bio srećan. Postali su dobri drugovi. Ali to nije bilo kreativno drugarstvo usredsređeno na zabavne i vesele strane života, nego druženje usmereno na posao, prevazilaženje teškoća i prihvatanje obične životne svakodnevice. Kada ju je malo bolje upoznao, Mevlut je u Samihi video tvrdoglavu, odlučnu ženu željnu dobrog života i to mu se dopalo.
Ali Samiha nije znala šta da radi s tom svojom snagom i možda se zato mešala Mevlutu i više nego što je želela, i ne samo da se mešala nego i njime upravljala.
Mevlut je sada odavno bio saglasan da se s Vuralovima dogovori za pedeset pet posto. Sa tim udelom postao bi vlasnik tri stana bez pogleda na donjim spratovima dvanaestospratnice. Kako su njegova majka i starije sestre u selu bile zvanične naslednice njegovog oca, Mevlutu bi pripalo manje od jednog stana. Razliku potrebnu da postanu vlasnici jednog stana isplatila bi Samiha za pet godina od stanarine koju dobija za stanove koji su joj ostali od Ferhata na Čukurdžumi (ako bude uspeo da ih natera da prihvate šezdeset dva posto, to bi se svelo na tri godine). Oboje bi bili suvlasnici stana. Celu tu računicu su on i Samiha mesecima pretresali. Budući da nipošto nije želeo da izgubi nadu u to da će posle četrdeset godina od dolaska u Istanbul postati vlasnik stana u zgradi (polovine u stvari), Mevlut je skoro sa strahom ušao u šarenu bakalnicu strica Hasana s kutijama, novinama, flašama u izlogu.
Dućan je bio u polumraku i Mevlut na trenutak nije mogao da navikne oči.
„Mevlute, razgovaraj ti s mojim ocem“, rekao je Sulejman. „Nas izluđuje, možda će tebe saslušati.“
Stric Hasan je sedeo za tezgom kao što radi poslednjih trideset pet godina. Mevlut se setio koliko mu stric u suštini liči na oca; to u detinjstvu nije mogao da primeti. Zagrlio ga je i poljubio u obraz prekriven pegama i retkom bradom.
Ono zbog čega ga je Sulejman zadirkivao, a Korkut mu se smejao bilo je to što je njihov otac mušterijama i dalje davao potrepštine u fišeku napravljenom od novinskog papira („papir za kese“ nazivao ga je stric Hasan). Sam je u slobodno vreme pravio kese presavijajući novinsku hartiju koju je donosio od kuće ili skupljao na sve strane, kao što su pedesetih i šezdesetih godina radili svi istanbulski piljari i tu naviku branio pred sinom govoreći „ja nikome ne nanosim štetu“. Kao što je činio kad god uđe u dućan, Mevlut je seo na stolicu naspram strica Hasana i počeo da presavija novine.
Sulejman je rekao ocu da se mahala brzo menja, da kupci više neće dolaziti u market koji daje kese napravljene od korišćenih i prljavih novina.
„Nek ne dolaze“, rekao je stric Hasan. „Ovo ionako nije market, nego piljara.“ Okrenuo se i namignuo Mevlutu.
Sulejman je tvrdio da njegov otac u stvari radi nešto bespotrebno, štaviše štetno. Kilogram gotovih plastičnih kesa bio je jeftiniji od kilograma starih novina. Mevlut je bio zadovoljan što se rasprava odužila. Kako zbog toga što se pribojavao diskusije o udelu u zgradi, tako i što se spontano stvorila pukotina na frontu Aktašovih. Zato ga je Mevlut podržao kada je stric Hasan rekao „Sine, nisu sve pare u životu!“ i potvrdio da nije koristan svaki posao koji donosi novac.
„Mevlut se i dalje trudi da prodaje bozu, tata“, reče Sulejman. „Mi ga veoma poštujemo, ali ne možemo da trgujemo s njegovom pameću.“
„Mevlut ima više poštovanja prema svom stricu nego vi“, uzvrati stric Hasan. „I to, vidi, ne sedi besposlen kao vi, pravi papirne kese.“
„Kada nam sad Mevlut saopšti svoju poslednju odluku, videćemo koliko nas poštuje“, reče Korkut. „Šta si smislio, Mevlute?“
Mevluta je uhvatila panika, ali su svi ućutali, jer je u dućan ušlo neko muško dete i reklo: „Hleb, čika Hasane.“ Stric Hasan koji je imao više od osamdeset godina je iz drvenog ormana za hleb izvadio jedan somun i stavio ga na tezgu. Desetogodišnjem detetu se taj hleb nije dopao, jer nije bio hrskav. „Biraj očima, a ne rukama, dete“, rekao je stric Hasan, otišao i izvadio pečeniji hleb.
Mevlut je izašao na ulicu; na pamet mu je palo rešenje. U džepu je imao mobilni telefon koji mu je Samiha poklonila pre šest meseci. Na taj mobilni je jedino Samiha zvala muža, Mevlut ga nikada nije koristio. Sada je pozivao ženu da joj kaže da je šezdeset dva posto suviše, da treba da spuste niže, inače će izbiti svađa.
Ali Samiha se nije javljala. Dok je počinjala kiša, Mevlut, koji je ugledao da je dete konačno izašlo iz piljare s hlebom, ušao je unutra, seo pored strica Hasana i s ozbiljnošću nastavio da presavija novine. Sulejman i Korkut su pričali ocu sve sa svim pojedinostima, potcenjivački se žalili na ljude što u poslednjem trenutku stvaraju teškoće iako je sporazum postignut, na prevejance koji žele da se ponovo pogađaju, nitkove koji od preduzimača potajno traže novac da ubede komšiju i nateraju ga da potpiše ugovor. Mevlut je slutio da će iza njegovih leđa i o njemu govoriti na isti način. Po pitanjima koja je postavljao sinovima sa zaprepašćenjem je video da stric Hasan prati sva ta pogađanja i građevinske poslove i da pokušava da iz piljare još upravlja sinovima. Mevlut je, međutim, mislio da stric Hasan nema pojma ni o čemu osim o bakalnici koju vodi sad već iz zabave.
Mevlutov pogled zastao je na jednom poznatom licu u starim novinama koje je presavijao. Naslov pored njega je glasio: SMRT MAJSTORA KALIGRAFIJE. Mevlut se sneveselio shvativši da je umro Uvaženi efendija. U duši ga je štrecnulo i rastužio se. Ispod fotografije iz mladosti behu napisali. „Neka dela našeg poslednjeg velikog majstora kaligralije nalaze se u evropskim muzejima.“ Mevlut poslednji put bese svratio u tekiju pre šest meseci. Uvaženi gospodin je bio na nedostižnoj udaljenosti, tako daleko u masi obožavalaca da više nije bilo moguće čuti i razumeti šta govori. Okolina njegove kuće i ulice na Čaršambi su u poslednjih deset godina bile pune ljudi iz raznoraznih derviških redova u raznobojnoj odeći. Nosili su stare religiozne odore kao u Iranu i Arabiji. Mevlut se prepao njihove političke religioznosti i više nije otišao u te kvartove. Sada se kajao što nije još jednom poslednji put video Uvaženog gospodina. Sakrio se iza starih novina koje je držao u ruci da bi mislio na njega.
„Mevlute, kasnije ćeš s tatom savijati novine“, rekao je Korkut. „Ali, hajde da najzad napravimo taj ugovor kao što smo odlučili. Imamo mi i druga posla. Svi pitaju ‘Zašto vaš brat od strica još nije potpisao?’ Dali smo sve što ste ti i Samiha tražili.“
„Ne želimo da budemo u Hadži Hmitovoj spavaonici pošto nam se sruši kuća.“
„U redu. Da stavimo u ugovor hiljadu dve stotine pedeset lira mesečno na tri godine. Bićete gde želite.“
To je bila odlična suma. Mevlut se osmelio: „Pored toga želimo udeo od šezdeset dva posto“, izustio je.
„Otkud šezdeset dva posto?“ (Koliko je samo Mevlut u tom času želeo da kaže „Samiha insistira!“) „Poslednji put smo za pedeset pet posto rekli da je mnogo!“
„Mi smatramo da nam tako odgovara“, rekao je s takvim samopouzdanjem da se i sam zapanjio.
„Onda ne može“, odgovorio je Korkut. „I mi imamo dostojanstvo. Ne možeš nas prevariti na naše oči. Sram te bilo! Mevlute, znaš šta radiš, zar ne? Tata, vidiš li ti kakav je čovek ovaj naš Mevlut?“
„Smiri se, sine“, rekao je stric Hasan. „Mevlut je razborit.“
„Onda bi spustio ispod pedeset pet procenata i stvar bi se tu odmah okončala. Naravno, ako Mevlut ne potpiše ugovor, pričaće se okolo da Aktašovi još ni sopstvenog brata od strica nisu uspeli da nagovore. Svako veče se skupljaju po kućama i ogovaraju kako da se pogađaju. Sada nas prevejani gospodin Mevlut ucenjuje koristeći te strahove. Je li to tvoja poslednja reč, Mevlute?“
„To je moja poslednja reč!“ odgovorio je Mevlut.
„Dobro. Dođi da idemo mi, Sulejmane.“
„Stani, brate“, zausti Sulejman. „Mevlute dragi, razmisli ovako: Čim preduzimač prikupi dve trećine deonica posle odluke da je ovo trusno područje, niko se ne osvrće ni na čije suze. Izbacuju te iz kuće. Daju ti za plac onoliko koliko si pokazao državi u tapiji i poreskoj upravi. Ti u stvari i nemaš tapiju. Imaš muhtarsku potvrdu. Sigurno znaš da je u dnu te muhtarske potvrde, koju si jedne večeri dok si pisao Rajihi ljubavno pismo u piću hteo meni da daš, zajedno s imenom strica Mustafe i ime mog oca. Ako ovo dođe do suda, za deset godina ti neće u ruke doći ni polovina od onoga što ti mi sada predlažemo. Da li i dalje institiraš?“
„Ni s kim se tako ne razgovara, sine“, umeša se stric Hasan.
„Insistiram“, odgovori Mevlut.
„Hajde idemo, Sulejmane“, reče Korkut. Stariji brat napred, mlađi pozadi, srdito su izašli iz bakalnice i trkom se udaljili na kiši.
„Prešli su pedesetu, ali naši momci su još pohlepni i besni“, reče stric Hasan. „Ali takva kavga nama ne priliči. Još malo će se oni vratiti. A i ti malo dole…“
Mevlut nije mogao da izgovori „Spustiću“. U stvari, bio je spreman da se odmah dogovori s njima za pedeset pet posto ako Korkut i Sulejman budu malo skromniji. Samiha se uhvatila za šezdeset dva procenta iz inata. Mevluta je sada uzrujavala i pomisao na mogućnost da posle desetogodišnjeg suđenja ne bude u mogućnosti da postane vlasnik bilo čega. Vratio se starim novinama koje je držao u ruci.
Vest o smrti Uvaženog efendije beše objavljena pre četiri meseca. Mevlut još jednom pročita kratku vest. U novinama nije bilo ni pomena o tekiji koja je u životu majstora bila važna koliko i kaligrafija i o tome da je bio njen starešina.
Šta je Mevlut sad trebalo da radi? Ako ode, posao bi se pokvario i posle bi bilo teže da se vrati i pomiri se. Možda je ono što je Korkut želeo bilo ovo: Reći će na sudu „I ime našeg oca je na muhtarskoj potvrdi i on ima pravo na plac. (Sakriće, naravno, da su pre mnogo godina prisvojili plac na Dutepeu i prodali onaj na Kultepeu.) Tako će na kraju uzeti Mevlutu sve iz ruku. Nije znao kako da ode kući i to objasni Samihi; ćutke je savijao novine. U radnju su ulazile i izlazile žene koje su kupovale pirinač, sapun, biskvit i deca su birala žvakaće gume i čokolade.
Stric Hasan je još vodio svesku dugovanja za neke mušterije. Pošto nije dobro video, tražio je da mušterije svojom rukom upišu šta su kupile. Iza leđa jedne od njih okrenuo se ka Mevlutu i zatražio da pogleda da li je tačno upisano u svesci. Postalo mu je jasno da se njegovi sinovi neće vratiti da lepo završe pogađanje, i obratio se Mevlutu utešnim recima: „Kako smo tvoj pokojni otac i ja bili dva dobra brata, dva dobra druga. Zajedno smo ogradili placeve na Kultepeu i Dutepeu, kuće smo svojim rukama zajedno napravili. Tražili smo od muhtara da u dnu potvrda stavi oba imena da se nikada ne razdvojimo. Tada sam s tvojim ocem zajedno prodavao kiselo mleko, zajedno obedovao, zajedno išao na molitvu petkom, zajedno sedeo u parku i pušio… Je li muhtarska potvrda kod tebe?“
Mevlut stavi na tezgu četrdesetogodišnji vlažni, izgužvani papir.
„Ali na kraju smo se opet razišli. Zašto? Zato što on nije doveo u Istanbul tvoju majku i sestre. Ti i tvoj pokojni otac ste radili udarnički. Ti najviše imaš prava na te spratove. Tvoje starije sestre nisu došle u Istanbul i radile kao ti. Pravo je da ta tri sprata koja će preduzimač dati budu tvoja. Ja imam kod sebe prazne te stare muhtarske potvrde. Muhtar je bio moj drug, ima i pečat. Ostavio sam ih sa strane pre trideset pet godina. Dođi da pocepamo tu staru potvrdu i napravimo novu sličnu. Da upišemo tvoje ime i lepo udarimo i pečat. Ti i Samiha ćete imati sprat, a bez potrebe da Vuralovima dajete još para.“
Mevlut je to shvatio kao umanjivanje udela njegove majke i sestara koje su u selu i uvećanje njegovog udela i rekao „Ne“.
„Nemoj odmah govoriti ne. Ti si taj koji je u Istanbulu prolivao znoj. Ti imaš pravo na rentu u gradu.“
Kada mu je zazvonio telefon u džepu, Mevlut je na trenutak izašao napolje na kišu. „Zvao si, šta je?“ upita Samiha. „Ne ide dobro“, odgovori Mevlut. „Pazi, ne slušaj ih…“ reče Samiha.
Mevlut je besan prekinuo i ušao u bakalnicu. „Idem ja, striče Hasane!“
„Kako hoćeš, dete moje“, reče stric Hasan presavijajući novine. „Sve će na kraju doći tamo gde Gospod zapoveda.“
Mevlut je, međutim, priželjkivao da stric kaže: „Sedi još malo, momci će sada smekšati.“ Bio je kivan i na njega i na Samihu koja ga je gurnula dotle. Bio je besan na Korkuta i Sulejmana kao i na Vuralove, ali je najviše bio ljut na sebe. Da je maločas stric Hasan rekao „Da“, mogao bi da na kraju dobije stan koji je zaslužio. Sada ni u šta nije bio siguran.
Dok je silazio vijugavim asfaltnim putem (nekada je bio od blatnjave zemlje), pored marketa „Gida“ (nekada je bila starinarnica) i spuštao se stepenicama (nekada ih nije bilo) i išao na kiši širokom ulicom koja je izlazila na Kultepe, setio se Rajihe, kao što je svakodnevno više puta činio. U to vreme ju je češće i sanjao. Bili su to bolni, teški snovi. Između Rajihe i Mevluta uvek su bili nabujali potoci, požari, mrak. Potom su se te mračne stvari pretvarale u neku vrstu divljeg zabrana istovetnog ružnim zgradama što se uzdižu s njegove desne strane. Mevlut je znao da su medu stablima te šume psi, i da je tu Rajihin grob i dok je išao prema njoj uprkos strahu od pasa, uviđao je radosno da je njegova voljena na sasvim suprotnoj strani, da ga posmatra otpozadi, da je živa i budio se srećan s nekim čudnim bolom.
Da je Rajiha bila kod kuće, na ovaj ili onaj način rekla bi nešto nežno i smirila uznemirenog Mevluta. A Samiha je imala običaj da sebi nešto uvrti u glavu i da u životu vidi samo ono što želi, što je uvećavalo Mevlutov nemir. Mogao je da bude ono što jeste jedino uveče, dok bi prodavao bozu.
U dvorištima nekih praznih kuća behu postavljeni oglasi „Ovo zemljište pripada ’Vural gradnji’“. Te padine preko kojih je prolazila glavna uzvišica koja vodi na Kultepe bile su prazne kada je Mevlut tek došao. Otac ga je tu slao da prikupi hartiju, drvo i suvo granje za potpalu. Sada su se s obe strane puta izdizale grozne sklepane zgrade od šest-sedam spratova. Sve one su isprva imale dva-tri sprata. Kasnije je na te građevine slabih temelja bespravno nadograđene toliko spratova da više nije bilo isplativo sve ih srušiti i umesto njih podići nove visoke zgrade. Zato se građevinske firme nisu trudile da se sporazumeju s vlasnicima zgrada, kao što vlasnici stanova u tim zgradama nisu želeli da iskoriste dozvolu za gradnju dvanaest spratova. Korkut je jednom prilikom objasnio da te užasne zgrade na kojima je svaki sprat napravljen u drugom stilu ruže Dutepe i Kultepe, da snižavaju cenu novih građevina i kvare opšti utisak o naselju i rekao da je jedino rešenje da se sve to sruši i nestane u narednom velikom zemljotresu.
Posle zemljotresa 1999. godine i Mevlut je poput svih žitelja Istanbula ponekad hvatao sebe kako razmišlja o pravom velikom zemljotresu za koji su naučnici rekli da se primiče i da će srušiti grad. Tada je osećao koliko su prolazni grad u kome živi četrdeset godina, na čije je hiljade i desetine hiljada vrata ulazio i upoznavao kuće iznutra, njegov život koji tu živi i uspomene koje ima. Shvatao je da će generacija visokih zgrada podignutih umesto udžerica koje je napravila njegova generacija jednoga dana nestati zajedno s ljudima koji u njima žive. Taj dan u kom nestaju svi ljudi i građevine ponekad je postajao živ pred Mevlutovim očima, poput sna; tada ništa nije želeo da radi i nije ništa očekivao ni od života.
Ipak, u godinama u kojima je bio oženjen Rajihom i bio srećan mislio je da se grad nikada neće promeniti, da će radeći i trudeći se na ulicama zadobiti u njemu neko mesto i da će se uskladiti s njim. Tako je u stvari i bilo. Ali za poslednjih četrdeset godina s njim je u grad došlo još deset miliona ljudi i kada su kao i on navalili na grad s jednog kraja, Istanbul je postao sasvim drugačije mesto. Pričalo se da grad, koji je imao tri miliona stanovnika kada je Mevlut došao, sada ima trinaest miliona.
S potiljka su mu se slivale kapi kiše pod odeću. Mevlut potraži mesto da se skloni ne želeći da sa svoje pedeset dve godine odveć ubrzava rad srca. Nije imao problema sa srcem, ali je u to vreme mnogo pušio. Napred, s desne strane, bio je prazan plac na kome je nekada bioskop „Derja“ nekoliko leta prikazivao filmove i gde su održavane svadbe i svečanosti obrezivanja; behu ga pretvorili u teren za mini fudbal, ograđen žicom, s veštačkom zelenom travom. Mevlut je tu organizovao utakmice udruženja. Sklonio se pod nadstrešnicu upravne zgrade. Zapalio je cigaretu gledajući kapi kiše što su padale na zeleni travnati teren.
Život mu je prolazio u panici koja je sve više rasla. Želeo je, ipak, da u tim godinama konačno može da se malo ispruži, ali u njemu nije bilo takvog spokojstva. Osećanje oskudice i nedovoljnosti koje je nosio u srcu kada je tek došao u grad naraslo je posle Rajihine smrti, naročito poslednjih pet godina. Šta je sada trebalo da kaže Samihi? Želeo je da napokon ima dom u kome će mu biti udobno do kraja života i za koji će biti siguran da iz njega neće biti izbačen. Trebalo je u stvari da ga Samiha uteši, jer to neće moći da ima, ali Mevlut je znao da njegova žena kod kuće ima potrebu za pravom utehom. Odlučio je da Samihi saopšti samo pozitivnu stranu nagodbe. Ako ništa drugo, tako je trebalo da započne temu.
Nije bilo dovoljno kanalizacionih cevi na Kultepeu, pa nisu mogle da prime vodu koja je tekla niz okomite padine. Mevlut je po automobilskim sirenama u zagušenom saobraćaju shvatio da se voda nakupila dole u Ulici Čaršija.
Bio je mokar kao miš kada je stigao kući. Uznemirio ga je Samihin pogled, pa je rekao preuveličavajući: „Sve je u redu. Daju nam svakog meseca hiljadu dve stotine pedeset lira kirije da boravimo gde želimo.“
„Mevlute, zašto lažeš, posao je propao“, rekla je Samiha.
Vediha ju je pozvala mobilnim telefonom i rekla da je Korkut mnogo uvređen i mnogo ljut, da je sada stvar gotova i da su Mevluta izbrisali.
„Šta si ti rekla? Jesi li rekla da si me na izlazu iz kuće na terala da se zakunem da neću spustiti ispod šezdeset dva posto?“
„Kaješ li se?“ upita Samiha podižući obrvu podrugljivo. „Misliš li da bi se Korkut i Sulejman bolje ponašali prema meni da sam bila skromna?“
„Ja sam se čitavog svog života snishodljivo ponašao prema njima“, uzvrati Mevlut. Okuražio se kada je Samiha ućutala. „Ako sada budem tvrdoglav i taj stan može da ode. Preuzimaš li odgovornost za to? Pozovi ponovo sestru, lepo izgladi stvar, ja sam ih se uplašio, kajem se.“
„Neću to da uradim.“
„Onda ću ja da pozovem Vedihu“, reče Mevlut, ali se nije rukom mašio za telefon u džepu. Osetio je da je sam. Znao je i da bez Samihine podrške tog dana nikakvu čvrstu odluku neće moći da donese. Promenio je mokru odeću gledajući prizor koji je gledao dok je učio u srednjoj školi. Pored stare narandžaste zgrade muške gimnazije „Ataturk“, u njenom velikom dvorištu, u kome je uživao da trči i imao časove gimnastike, napravili su tako veliku građevinu da je Mevlut svaki put kada je pogleda pomišljao da je njegova stara škola postala bolnica.
Samiha se javila na telefon i rekla „Tu smo“. Okrenula se Mevlutu. „Dolazi Vediha“, reče ona. „A ti nikuda nečeš ići, nego ćeš je lepo sačekati.“
Samiha je verovala da Vediha dolazi da kaže da je Mevlut pogrešio, i da treba malo da spusti, i savetovala mu da ne saginje glavu.
„Vediha je mnogo dobar čovek. Ona ne bi došla s predlogom koji bi mogao biti loš po nas“, rekao je on.
„Ne veruj toliko mojoj sestri“, rekla je Samiha. „Ona će pre štititi Sulejmana nego tebe. Zar nije uvek tako radila?“
Da li je to bilo peckanje na temu pisama? Ako je tako, Mevlut je prvi put bivao svedok da tokom njihovog sedmogodišnjeg braka Samiha ozlojeđeno podseća na pisma. Ćutali su osluškujući kišu.
Neko je lupao na vrata, izgledalo je da udara pesnicom. Ušla je Vediha mrmljajući „Sva sam mokra“, mada je imala ogroman ljubičasti kišobran te su joj se ukvasile samo noge. Samiha je starijoj sestri donela svoje čiste čarape i papuče, potom je Vediha na sto stavila neki papir.
„Mevlute, potpiši ovo najzad, da se stavi tačka na to. Tražio si mnogo više nego što imaš pravo, mnogo sam se trudila da se sve završi na zadovoljavajući način…“
Mevlut beše i kod drugih video isti tip ugovora, znao je gde da pogleda: Veoma se obradovao ugledavši šezdeset dva posto, ali se uzdržao. „Neću potpisati ako to nije moje pravo“, rekao je.
„U gradu ne postoji pravo nego zarada, zar to još nisi uspeo da naučiš, Mevlute?“ upita Vediha smešeći se. „Ono što si dobio, za deset godina pripašće tebi. Potpiši to. Dobio si sve što si tražio, ne prenemaži se.“
„Ne može da se potpiše pre nego što se pročita“, umešala se Samiha, ali je i njoj laknulo kada je videla šezdeset dva posto, što je Mevlut pokazivao. „Šta se desilo?“ upitala je sestru.
Mevlut je uzeo olovku i potpisao ugovor. Vediha je mobilnim telefonom javila vest Korkutu. Potom je pružila Samihi pakovanje bureka koji je donela sa sobom i pričala s uživanjem pijući čaj koji je Samiha iznela i čekajući da kiša stane: Korkut i Sulejman su u stvari bili veoma ljuti na Mevluta. Uprkos svim Vedihinim preklinjanjima, stvar je išla ka tome da se završi na sudu i da Mevlut na kraju sve izgubi, ali je utom stari Hadži Hamit Vural, koji je bio obavešten šta se dešava, sam telefonom pozvao Korkuta.
„Hadži Hamit sanja o mnogo većoj zgradi, velikoj kuli na Dutepeu, tamo gde je naša kuća“, rekla je Vediha. „Zato je, kaže, rekao ‘Dajte što god da traži vaš brat od strica’. Neće pristupiti ugovaranju te kule pre nego što se završi ova dvanaestospratnica.“
„Samo da ne bude tu nešto sporno“, rekla je Samiha.
Ona je kasnije pokazala ugovor nekom advokatu i saznala da nema nikakvog lukavstva. Uselili su se u jedan stan u zgradi na Medžidijekoju, blizu Mevlutovog udruženja. Ali njegove misli su ostale na Kultepeu, u domu koji je sada napustio. Nekoliko puta je otišao u svoju praznu kuću da pogleda da li su se uselili beskućnici ili lopovi, ali nije bilo ničega što bi moglo da se ukrade. Prodao je sve što je vredelo, od ručki na vratima do slavine.
Potkraj leta, buldožeri „Vural gradnje“ počeli su da ruše kuće na Kultepeu, a Mevlut je svaki dan odlazio da posmatra. Prvog dana upriličena je provladina svečanost na koju su pozvani novinari i na kojoj je gradonačelnik održao govor. Dok mu se kuća rušila u prašini u potonjim toplim letnjim danima, niko nije aplaudirao kao na svečanosti (pa čak ni oni koji su napravili najunosnije ugovore s „Vural gradnjom“). Dok su se kuće rušile, Mevlut je video ljude koji su plakali, smejali se, koji nisu mogli da gledaju i koji su pod nekim izgovorom zametali kavge. Kada je red došao na njegovu jednosobnu kuću, Mevlutu je prepuklo srce. Jednim zamahom čeljusti buldožera u trenutku su se raspršili i iščezli njegovo detinjstvo, jela koja je jeo, lekcije koje je učio, mirisi koje je udisao, glas oca koji je hrkao u snu, stotine hiljada uspomena. Oči su mu se ovlažile.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:33 am



VII DEO


(četvrtak, 25. oktobar 2012)



„Staroga Pariza nema (oblik grada Menja se, vaj! brže nego srce ljudi).“[33]

Bodler, Labud



„Mogu da razmišljam samo dok hodam. Kad stanem, prestanem da mislim, um mi radi samo s nogama.“

Žan-Žak Ruso, Ispovesti



IZGLED I ĆUD JEDNOG GRADA


MOGU DA RAZMIŠLJAM SAMO DOK HODAM


Sada su svi živeli u istoj stambenoj zgradi iznad Kultepea s istih dvanaest spratova i sedamdeset-osamdeset stanova. Na severnoj strani, s koje se nije pružao lep pogled, nalazio se jedino Mevlutov i Samihin stan. Bili su na prvom spratu. Stric Hasan i tetka Safije u nivou ulaza; Korkut i Vediha su bili na devetom spratu; Sulejman i Melahat na najvišem spratu. Nekad su se sretali na ulazu gde bi portir s večitom cigaretom u ustima grdio decu koja igraju fudbal, nekad u liftu; smejali su se i zbijali šale. Delovalo je da je sasvim prirodno da zajedno žive u zgradi s dvanaest spratova, ali u suštini nisu mogli da se priviknu na svoju novu situaciju.
Premda je bio srećan, najteže je bilo Sulejmanu da se privikne. Priželjkivao je stan s pogledom na Istanbul na jednom od najviših etaža kule od trideset spratova koju je Hadži Hamit Vural u poslednjim godinama svog života savesno napravio preko puta, na Dutepeu, a ne u tom Bloku D od dvanaest spratova. Posle iznenadne smrti pre dve godine (na sahranu je došao ministar za javne radove i naseljavanje) devedesetogodišnjeg Hadži Hamita, koji to beše primio kao razumno i rekao da i stariji brat i otac dođu u njegovu kulu, rukovodioci „Vural gradnje“ su promenili stav i isključili Korkuta i Sulejmana iz te zgrade. Sulejman je time bio vrlo pogođen i posle razmatranja tog pitanja s Korkutom tokom cele 2010. godine, uspeli su da nađu dva uzroka: prvi je bio taj što je Korkut dok se vajkao na odveć veliki mito davan za građevinsku dozvolu na jednom sastanku na kraju godine upitao „Zar zaista toliko mnogo uzimaju?“ Hadži Hamitovi sinovi su to primili lično, jer su osetili aluziju „U stvari, ne dajete mito ministrima nego novac stavljate u džep.“ Korkut, međutim, nije napravio tu aluziju. A drugi razlog koga su se kasnije prisetili bio je taj što je Korkutu prikačeno da je „vojni prevratnik“ zbog neuspelog poduhvata u Bakuu. Ta kvalifikacija, koju su nacionalističke konzervativne vlasti uvek tolerantno primale, izazivala je najnoviju vlast.
No pravi razlog, koji će kasnije saznati, bila je izjava njihovog oca „Vural gradnji“: „Ako ćemo svi stanovati u jednoj zgradi, ja neću dati potpis.“ Korkut i Sulejman su se mnogo pomučili da nagovore strica Hasana i tetku Safije da izađu iz svoje četrdesetogodišnje četvorospratne kuće i da žive u stanu u zgradi; na to je uticala činjenica da su se najviši spratovi nakrivili u zemljotresu.
U jutro Kurban-bajrama 2012, u masi vernika na molitvi u džamiji Hadži Hamita Vurala, Mevlut nije mogao da vidi ni Sulejmana, ni Korkuta ni njihove sinove. U stara vremena, međutim, kada su stanovali na različitim brdima i mahalama, svakako bi se nalazili pre bajramskih molitvi, zajedno bi klanjali, a zatim bi se zajedno kretali po tepisima laktajući se u gužvi i zajedno ljubili u ruku Hadži Hamita.
Sada su svi imali po jedan mobilni telefon, ali Mevluta niko nije zvao. Osetio se strahovito usamljenim dok se molio u neviđenoj masi muškaraca koja je iz džamijskog dvorišta tekla ka ulicama i trgu, kao što je bivalo poslednjih nekoliko godina. Susreo se i pozdravio s nekoliko poznatih lica s Dutepea i Kultepea koja je upoznao u srednjoškolskim i gimnazijskim danima i nekoliko muškaraca vlasnika dućana i automobila s kojima je bio u dobrim komšijskim odnosima u Bloku D, ali su užurbanost, grubost i nestrpljivost mase sveta budili u njemu osećanje da se molio u mahali kojoj ne pripada. Koliko li je osoba u masi mladih ljudi znalo da je Hadži Hamit Vural, čije je ime propovednik pomenuo nabrajajući „one koji su nam svojim radom podarili ovu lepu zemlju i život“ posle četiri-pet imena iza Ataturka, pre mnogo godina došao na Rajihinu i Mevlutovu svadbu i poklonio mu ručni sat?
Samiha nije bila kod kuće kada se Mevlut vratio iz džamije. Zaključio je da je otišla u broj devet kod Vedihe. Krivovrati Abdurahman je za praznik došao na Kultepe i već nedelju dana boravio u broju devet. Taj stan je imao mnogo soba koje su gledale na onu stranu koja nije imala lep pogled. Korkut i njegov tast su dobro pazili da ne nalete jedan na drugog, Vediha i Samiha su većinu dana provodile gledajući televiziju s ocem. A Sulejman je sigurno rano ujutru stavio porodicu u kola i otišao u prazničnu posetu tastu na Uskudar. Mevlut je do tog zaključka došao, jer na parkingu nije bilo Sulejmanovog forda mondeo.
Mevlutov stan na prvom spratu gledao je na parking dvanaestospratne zgrade odakle je izvodio mnoge zaključke o životu penzionisanih parova u zgradi, mladih buržuja koji su preglasno govorili, bračnih parova za koje nije znao čime se bave, unuka starih prodavaca kiselog mleka koji su završili fakultete, dece svih uzrasta koja su na parkingu neprestano igrala fudbal. Sulejmanovi sinovi, šesnaestogodišnji Hasan i četrnaestogodišnji Kjazim, bili su najbučniji među tim fudbalerima. Kada bi lopta pobegla s parkinga i otišla nizbrdicom, ti mladi i lenji fudbaleri ne bi trčali za njom, nego bi svi zajedno larmali „Lopta, lopta, lopta“, ne bi li je neko ko dolazi odozdo doneo gore, što je išlo na živce Mevlutu koji je čitavog života zarađivao idući pešice.
Ipak, Mevlut nijednom nije otvorio prozor u tom stanu u kojem je proveo već osam meseci, kako bi pokušao da prekori i ućutka decu koja su igrala fudbal. Šest dana u nedelji on je izlazio iz kuće u pola jedanaest ujutru i išao u zavičajno udruženje na Medžidijekoju. Od sredine oktobra do sredine aprila uveče je redovno prodavao bozu. Zbog toga je išao u kvartove u kojima su bile stare i bogate zgrade od četiri-pet spratova poput Šišlija, Nišantaša i Gumušsujua.
Potpuno je bio prekinuo vezu s Tarlabašijem, svojom starom mahalom u kojoj je većina stogodišnjih grčkih kuća bila ispražnjena i koja je obuhvaćena urbanom transformacijom da bi se u njoj napravili mali otmeni hoteli, veliki šoping centri i turistički objekti.
Dok je ujutru pripremao sebi čaj, Mevlut bi najpre posmatrao ljude koji su na parkingu klali žrtvenu životinju (nije mogao da vidi i Sulejmanove ovnove), zatim bi prelistao knjigu Uvaženog efendije pod naslovom Razgovori. Pre šest meseci je u izlogu neke bakalnice, među okačenim novinama, u Irsadu video da je izašlo takvo izdanje, pažljivo sakupio dvadeset kupona i kupio knjigu na čijoj je zadnjoj korici bila lepa slika iz mladosti Uvaženog efendije. Mevlut je mislio da ima i njegovog udela u poglavlju pod naslovom „Namera srca i jezika“. Ponekad je otvarao te stranice i s pažnjom ih čitao.
Nekada su posle bajramske molitve on, njegov otac, stric i stričevići zajedno uz smeh i razgovor išli na Dutepe i za doručak uz čaj jeli burek koji je tetka Safije pravila za brojnu porodicu. Pošto su sada svi živeli odvojeno, više nije bilo mesta gde su svi navraćali i gde su mogli da se viđaju. Tetka Safije beše pozvala celu porodicu na ručak ne bi li održala u životu taj stari duh, ali budući da su Sulejmanovi otišli kod Melahatine porodice, a deci su baba i deda bili dosadni pošto bi od njih dobili pare za bajram, njih nije bilo tu.
Kada za taj praznik ni Korkut nije došao odmah ujutru, tetka Safije je osula paljbu na srebroljubive preduzimače i političare koji su zaveli njene sinčiće i koje je videla kao vinovnike svih tih zala. „Koliko puta sam rekla, sine, srušite našu kuću pošto pomremo, pa ćete umesto nje napraviti kulu visoku koliko hoćete, ali nisam mogla da ih nateram da me poslušaju. Gnjavili su me govoreći, majko, ova kuća će se ionako srušiti u zemljotresu, biće vam mnogo udobnije u zgradi. Nikada se nisam prevarila. Ali čovek ne želi da stane na put stremljenjima svojih sinova. Zakleli su se, rekli su imaćete ispred sebe baštu, biće drveća, kada pružiš ruku kroz prozor, majko, s grana ćeš brati šljive i dudove. Kakve šljive, kakve dudove; ni pileta ni koke; ni zemlje ni bašte. Mi bez trave i buba ne možemo da živimo, dete moje. Tako se tvoj stric Hasan razboleo. Posle gradnje ovde više ne nailaze ni mačka ni pas. Niko da pozvoni na vrata, da dođe na ručak osim dece koja dođu da dobiju poklon za praznik. Moja lepa kuća na brdu preko puta, u kojoj sam živela četrdeset godina, srušena je, a na njenom mestu su napravili onu golemu kulu, a ja je odavde gledam plačući, Mevlute moj dragi. Za tebe sam napravila ovu kokošku, uzmi još krompira, ti voliš krompir.“
Ni Samiha nije propuštala priliku da ispriča priču o tome koliko su ružne višespratnice u staroj mahali, na brdima sa sklepanim kućercima, unesrećile one koji u njima žive. Bilo je svakako i uživanja u tome da gledajući u lice njihove majke, ocrni Korkuta i Sulejmana, koji su s Vuralovima oduševljeno ušli u TOKI[34] poslove s visokim zgradama. Pričala je o mukama porodica poput Aktašovih što su posle trideset-četrdeset godina života u kućicama s bašticama, koje su svojim rukama sazidale, bile primorane da se presele u nove visoke stambene zgrade, neke zbog novca, neke jer su im nedostajale tapije, a neke što su bile u oblasti pogođenoj zemljotresom o domaćicama koje su upale u krizu i počele da se leče kod lekara, o onima koji su ostali na ulici zbog toga što im zgrade nisu bile završene, o onima koji nisu mogli da plate dugovanja preduzimaču, o onima koji su izvukli loš stan, pa se pokajali, o onima koji su čeznuli za svojim drvetom i vrtom. Žalila se na rušenje stare fabrike likera koja je bila odmah s druge strane uzvišice, fudbalskog stadiona, opštinskih zgrada koje su nekada bile konjušnice, na sečenje svih stabala duda. (Ali nikome nije ispričala da se pre trideset godina tajeći od svih sastajala s Ferhatom ispod tih dudova.)
Vediha je branila muža i Sulejmana govoreći: „Ali, Samihice, sirotinja sada više ne želi da živi u blatnjavim ledenim udžericama s pećima, nego na čistom, modernom i udobnom mestu!“ Mevlut se tome nije čudio: starija i mlađa sestra su se svaki dan najmanje dva puta sastajale u jednom od stanova i mlatile praznu slamu, a Vediha je često govorila svojoj sestri koliko je zadovoljna što se preselila u Blok D. Posle preseljenja u odvojen stan s mužem, Vediha se izbavila od kuvanja za celu porodicu, prinošenja čaja, od toga da bude odgovorna za svačije poderotine, ušivanje, stvari koje im nedostaju, lekove, od toga da bude „svima sluškinja“ kao što je ponekad govorila u ljutnji. (Po Mevlutovom mišljenju, Vediha se zbog toga poslednjih godina brzo ugojila.) Vediha je ponekad patila zbog usamljenosti, jer je oženila obojicu sinova, a Korkut se uveče kasno vraćao kući, ali nije se žalila na život u stambenoj zgradi. Ako nije trućala sa Samihom, odlazila je na Šišli da vidi unuke. Posle dugotrajnih napora, istraživanja i neuspešnih pokušaja, oženila je Bozkurta ćerkom s diplomom srednje škole jednog majstora vodoinstalatera koji je došao u Istanbul iz Gumušderea. Snaha je volela da se druži i ulaguje se, pa je dve kćeri koje je odmah rodila jednu za drugom ostavljala kod babe po ocu kada je izlazila u grad. A ponekad bi se okupljali u Turanovoj kući na Šišliju; njemu se prvo dete rodilo pre godinu dana. Ponekad bi se i Samiha pridruživala Vedihi koja je išla na Sišli da vidi svoje unuke.
Mevlut je bio ljubomoran na prisnost između Krivovratog tasta i njegove dve kćeri. Da li zato što je bio ljubomoran na njihovo prijateljstvo i bliskost? Zato što je Samiha smejući se pričala mužu zajedljive komentare koje je Krivovrati Abdurahman-efendija o njemu blebetao onako pijan? („Za mene je enigma to što se u celom Istanbulu nije našao niko da se dopadne mojim kćerima osim Mevluta“, beše jednom prilikom rekao.) Ili što je neizbežni osamdesetogodišnji tast, koji je već uz ručak počinjao s rakijom, posle Samihe i Vedihu polako navikao na rakiju?
Tetka Safije je za praznični ručak za unuke napravila pržene krompiriće pored večitog bureka s mesom, ali oni nisu došli, tako da je Vediha sve sama jela. Mevlut je skoro bio siguran da je Abdurahman-efendija odavno popio svoju podnevnu rakiju gore u stanu broj devet pre nego što je sišao na ručak i da se Samiha pridružila ocu s jednom čašom. Sada je razmišljao o tome da je i Vediha možda popila. Kada je popodne otišao u udruženje da čestita praznik, zamislio je da je Samiha u broju devet nastavila s ocem da pije. Dok se u udruženju pozdravljao sa zemljacima i terao decu koja su zvonila i tražila novac govoreći im „Ovo je udruženje!“ zamišljao je da ga Samiha čeka kod kuće pijuckajući rakiju.
Počev od druge godine braka, Mevlut i Samiha su između sebe razvili jednu igru. To je istovremeno bio način da se muž i žena suoče s pitanjem koje im je odredilo čitav život „Kome su pisana pisma?“ Po tom pitanju su razgovarajući na početku braka zapravo brzo došli do sporazuma: Mevlut je od prvog susreta u poslastičarnici „Konak“ prihvatao da je pisma u stvari pisao Samihi. Formalni i lični stav u vezi s tim je bio jednostavan. Sreo se sa Samihom na Korkutovoj svadbi i zaljubio u njene oči. Ali onda su neki prevarili Mevluta i on se oženio Rajihom. Mevlut se zbog toga nikada nije pokajao, bio je izuzetno srećan s Rajihom. Nije mogao da ne poštuje srećne godine koje je proživeo s Rajihom i uspomenu na nju. I Samiha je to prihvatala.
Ono oko čega nisu mogli da se dogovore izbijalo je na videlo kada bi Samiha popila čašu rakije, otvorila jedno od pisama i pitala Mevluta na šta je mislio kada je njene oči poredio s „razbojnikom koji presreće“. Po Samihinom mišljenju, takva vrsta pitanja nije narušavala duh sporazuma među njima, uostalom, te je reči Mevlut njoj napisao i mogao bi da ih objasni. On se s tim slagao, ali je odbijao da se vraća na duhovno stanje u kome je pisao pisma.
„Ne moraš da ulaziš u isto duševno stanje, ali mi, molim te, reci šta si osećao dok si mi to pisao“, govorila je Samiha.
Mevlut se, ispijajući rakiju, trudio da svojoj ženi iskreno kaže sve što je osećao dok je s dvadeset tri godine pisao to pismo, ali posle nekog vremena nije uspevao da nastavi. „Danas ne možeš da ponoviš ono što si nekada prema meni osećao“, jednom je rekla Samiha kada ju je baš naljutila Mevlutova uzdržanost.
„Nisam ja više ista ona osoba koja je napisala ta pisma“, odgovorio je na to Mevlut.
Nastao je tajac i tada je postalo jasno da ono što je Mevluta učinilo drugom osobom nisu bile samo godine koje su u međuvremenu protekle i njegova seda kosa, nego ljubav koju je osećao prema Rajihi. Tako je Samiha spoznala da silom neće moći da čuje nežne reči od Mevluta. Mevlut je uvideo da je njegova žena prihvatila to što je spoznala i zbog toga se osetio krivim. Posle bi počeli da se šale, i ta igra koja se među njima pretvorila u neku vrstu prijateljskog rituala. Nije više samo Samiha u pogodan čas vadila požutela pisma stara trideset i više godina, činili su to oboje, čitali bi nekoliko rečenica, a onda je Mevlut objašnjavao zašto i kako je napisao te redove.
Opasnost je bila u tome da Mevlut ne postane isuviše sentimentalan dok tumači svoje reči i da počne da govori kao da je neko drugi, a ne mladić koji je pisao ta pisma. Tako se nije narušavao respekt prema Rajihi, a ujedno se donekle govorilo o onome što je laskalo Samihinoj sujeti i o tome kako se Mevlut zaljubio u nju u mladosti. On nije postajao uznemiren zbog toga što je u šaljivom i polemičnom duhu čitao rečenice iz svojih starih pisama, jer je naučio nove stvari o njihovoj zajedničkoj prošlosti i, zbog toga što su ona imala mesto u presudnim danima njegovog života.
Kada se u vreme smrkavanja vratio kući, Mevlut je video Samihu kako pije čaj sedeći za trpezarijskim stolom. Pred njom je bilo jedno od pisama koje je Mevlut pisao iz vojske. Shvatio je da se vratila na čaj, jer je popila previše rakije i bio zadovoljan zbog toga.
Zašto je Mevlut u jednom od pisama koja je slao iz garnizona u Karsu našao da Samihine oči liče na narcis? Priznao joj je da je dok je bio pod zaštitom generala Turguta dobijao saznanja i pomoć kada je reč o očima od jednog gimnazijskog profesora književnosti koji je bio na odsluženju vojnog roka. Narcis je u staroj književnosti izražavao oko: Tada su žene bile više pokrivene i kako su muškarci mogli da vide samo njihove oči, čitava divanska i narodna književnost zasnivala se na oku. Mevlut je dugo, u jednom trenutku se uzbudivši, iznosio svojoj ženi šta je naučio od profesora i druge prefinjene misli koje su mu tada pale na pamet. Kada čoveka privuče neko takvo oko, neko lepo lice, bivao je van sebe i nije znao čak ni šta radi. „Ja tada nisam bio ja“, rekao je Mevlut.
„Ali u pismu nema toga o čemu govoriš“, primetila je Samiha.
Mevluta obuze žar uspomena iz mladosti i seti se koliko mu je bilo važno to pismo koje je napisao u vojsci. Sada se nije samo sećao sebe kao strasnog mladića koji piše pisma, već mu je što je više pričao sve više pred oči dolazila lepa devojka kojoj ih je pisao. Dok je iz vojske pisao pisma pred očima mu je samo nejasno oživljavalo Samihino lice. A sada, kada god se sećao prošlosti, pred Mevlutovim očima se pojavljivala određena mlada devojka dečjeg uzrasta, ali slatkog lica. Ali ta devojka od čije je slike Mevlutovo srce brže kucalo nije bila Samiha, nego Rajiha.
Kada se uznemirio pomislivši da će njegova žena primetiti da se setio Rajihe, Mevlut je neobavezno govorio o jeziku srca, o NAMERI i SUDBINI u životu. Ponekad, dok je Samiha čitala „tajanstvene poglede“, „oči koje porobljavaju“ u tim pismima, Mevlutu bi na pamet padale šare koje je Rajiha inspirisana njima vezla na zavesama za devojačku spremu. A ponekad se i Samiha, koja je znala za Mevlutove razgovore s pokojnim Uvaženim efendijom, upuštala u objašnjavanje da njen susret s Mevlutom nije bio samo sudbina nego i nešto nameravano. To je bila priča koju je Samiha često pričala u igri pismima. Dok se smrkavalo ovog bajramskog predvečerja Samiha joj je dodala ubedljiv i nov završetak.
Po njenom mišljenju, ona i Mevlut su se prvi put sreli ne na Korkutovoj svadbi u leto 1978. godine nego tačno šest godina pre nje, u leto 1972. kada je Mevlut na kraju srednje škole pao na popravni iz engleskog (Mevlut joj nikada nije pričao o profesorki Nazli). Tog leta je svaki dan pešice dolazio iz Dženetpinara u Gumušdere da uzima časove engleskog jezika od sina nekog turskog gastarbajtera u Nemačkoj. Dok su Mevlut i sin tog gastarbajtera, dva dečaka, sedeli u letnjim danima ispod platana i gledali u udžbenik engleskog jezika, Rajiha i Samiha su ih posmatrale iz daljine, jer je u selu bilo čudo da neko čita knjigu. Još tada je Samiha otkrila da se njena starija sestra zanima za Mevluta koji je čitao ispod platana. Kada je posle više godina od Vedihe saznala da je Mevlut pisao ljubavna pisma naslovljena na njenu stariju sestru, nije rekla Rajihi da su pisma u stvari pisana njenim očima.
„Zašto Rajihi nisi rekla istinu?“ upitao je Mevlut pažljivo.
To je bila priča koja je Mevluta uznemiravala kada god bi čuo da je Samiha od samog početka znala da je Mevlut njoj zapravo pisao pisma. Postajao je toliko uznemiren zbog te priče jer je verovao da to može da bude tačno. Ta priča je govorila da je Mevlut njoj napisao pisma (tačnije, da je na početku pisama stavljao njeno ime), Samiha ne bi ni odgovorila Mevlutu, jer joj uopšte nije bilo stalo do njega. Samiha ga je podsećala na tu priču koja je Mevlutu slamala srce kada bi osetila da je muž voli manje od Rajihe. Tim podsećanjem je Samiha govorila: „Ako me ti sada manje voliš, i ja sam tebe onda manje volela.“ Ćutanje između supružnika je dugo trajalo.
„A zašto joj nisam rekla?“ upita Samiha naposletku. „Zato što sam i ja kao i svi drugi iskreno želela da se moja starija sestra uda za tebe i bude srećna.“
„Onda si dobro učinila“, odgovori Mevlut. „Rajiha je odista imala srećan brak sa mnom.“
Muž i žena su začutali, jer je tema dospela do uznemirujuće tačke, ali nisu ustali od stola. Dok je padao mrak mogli su da vide i čuju vozila koja su dolazila i odlazila s parkinga, decu koja su u jednom uglu igrala fudbal pored gvozdenih kontejnera za đubre.
„Biće bolje na Čukurdžumi“, prozbori Samiha.
„Daće Bog“, odgovori Mevlut.
Bračni par bese odlučio da se preseli na Čukurđžumu, u jedan od stanova koji su Samihi ostali od Ferhata i da napuste Blok D i Kultepe, ali to još nikome ne behu rekli. Kirija koju su dobijali za te stanove otišla je na rate za stan u kome sada stanuju. Pošto su isplatili te dugove i oboje postali vlasnici, Samiha je poželela da izađe iz Bloka D. Mevlut je znao da Samiha to želi više da bude daleko od Aktašovih nego zato što u stanu nije bilo atmosfere i radosti.
Mevlut je računao da neće biti teško stanovati na Čukurdžumi. Bilo je konačno sasvim lako ići novim metroom s Taksima na Medžidijekoj. Uz to je uveče i dalje mogao da prodaje bozu na ulicama Džihangira. Oni koji tu stanuju u starim zgradama mogli su da čuju bozadžiju koji prolazi ulicom i da ga pozovu gore.
Kada se dobrano smrklo, Mevlut je po svetlima prepoznao Sulejmanov auto koji je ušao na parking. Muž i žena su bez reči gledali kako Melahat, dva sina i Sulejman izlaze iz automobila razgovarajući i raspravljajući se međusobno i kako ulaze u zgradu s paketima u rukama.
„Nema Mevluta i Samihe“, rekao je Sulejman dok je ulazio u zgradu i pogledao u njihove mračne prozore.
„Doći će, ne brini“, rekla je Melahat.
Sulejman je uveče pozvao porodicu gore na večeru. Samiha isprva nije htela da ide, ali je Mevlut ubeđio ženu da dođe rekavši „Ionako odlazimo odavde, pa da ne povredimo nikoga.“ Svakog dana je sve više pazio da njegova žena ne poremeti njegov odnos s Aktašovima, Fevzije i gospodinom Sadulahom. Što je bivao stariji, sve se više bojao da će u gradu ostati sam.
Mevlut je u Istanbulu živeo već četrdeset tri godine. Svaka od prvih trideset pet godina provedenih u ovom gradu samo ga je još jače vezivala za Istanbul. No, s vremenom, poslednjih je godina sve snažnije osećao da je Istanbulu postao tuđ. Da li zbog miliona pridošlica koji su u grad nadirali poput nezaustavljive bujice, ili zbog njihovih novih kuća, visokih zgrada, tržnih centara? Mevlut je gledao kako se ruše kuće podignute u vreme kada je došao u grad, šezdeset devete, i to ne samo udžerice nego i stambene zgrade na Taksimu i Šišliju, stare četrdesetak godina. Kao da je ljudima koji su živeli u starim kućama isteklo vreme koje im je grad dao. Zajedno s građevinama, nestajali su i njihovi negdašnji stanari koji su ih zidali, a u visoke betonske zgrade na njihovom mestu, pomalo zastrašujuće i sa sve više betona, useljavali su se novi ljudi. Svaki put kad bi pogledao te nove zgrade od po trideset-četrdeset spratova, Mevlut bi osetio da on ne pripada svetu tih novih stanovnika.
S druge strane, uživao je da s udaljenih uzvišenja, ali i sa svake druge tačke u Istanbulu, posmatra kule što su nicale poput pečuraka. Kad bi po prvi put ugledao neku novu kulu, nije se mrštio s gađenjem kao da gleda trulo voće poput nekih njegovih bogatih mušterija koje su negodovale i vajkale se zbog svega. Naprotiv, bio je zadivljen i znatiželjan. Kako li izgleda svet s vrha tog nebodera? Mevlut je bio nestrpljiv da što pre ode na Sulejmanov prijem, ne bi li odatle mogao još malo da gleda veličanstveni prizor.
No, kako je Samiha odugovlačila, oni su tek posle svih ostalih stigli na najviši sprat. Sa svog mesta za stolom Mevlut, međutim, nije imao lep vidik nego je gledao na Melahatin bife s ogledalom, što je pre tri meseca istovaren iz jednog kamioneta koji se parkirao na parkingu ispred zgrade. Deca behu odavno završila s večerom i otišla. Osim Korkuta i Vedihe, te Sulejmana i Melahat, za stolom je bio i Abdurahman-efendija koji je sedeo u tišini. Tetka Salije nije došla, pravdajući se slabošću strica Hasana. Korkut i Sulejman su s ocem išli od lekara do lekara, koji nisu uspevali da ustanove od čega tačno boluje i neprestano su tražili nove i nove analize. Stricu Hasanu doktori behu dojadili, pa je počeo da odbija da napušta svoju sobu i postelju. A i kada bi izašao iz dvanaestospratnice, koja mu se nikada nije sviđala i za koju bi više voleo da nije ni sagrađena, umesto po bolnicama radije bi išao u svoju bakalnicu na koju je stalno mislio i za koju je brinuo. Mevlut je već bio izračunao da bi se na velikom placu iza bakalnice, koja je sačuvala svoj izgled od pre četrdeset godina, mogla napraviti osmospratnica sa po pet stanova na svakom spratu (stric Hasan je pre četrdeset pet godina tu parcelu sam ogradio).
Večerali su bez reči, gledajući dnevnik na televiziji (predsednik Republike je obavio bajramsku molitvu u Istanbulu, u džamiji Sulejmaniji). Iako je tu bio stric Hasan, na sto nije izneta boca rakije. Korkut i Sulejman su povremeno ustajali i išli u kuhinju da sebi doliju piće.
I Mevlut je tražio da pije. Nije on bio od onih što s godinama sve češće idu u džamiju i sve više piju rakiju. Pio je pomalo. Ali ono što je maločas izgovorila Samiha dok su sedeli dole u mraku slomilo mu je srce i znao je da će mu biti lakše ako malo popije.
Za Mevlutom je u kuhinju došla uvek zamišljena Melahat. „Rakija je u frižideru“, rekla je. Potom je ušla i Samiha, malo postiđena. „I meni…“ rekla je smejući se.
„Ne, ne može ta čaša, uzmite ove, hoćete li još leda?“ pitala je Melahat, čije su učtivost i prefinjenost kao i uvek zadivile Mevluta. U zelenoj plastičnoj posudi na sredini otvorenog frižidera ugledao je crvene komade mesa.
„Sulejman je, hvala mu, danas dao da se zakolju dva ovna“, rekla je. Melahat. „Podelili smo sirotinji, ali ima još. Ne može da stane u frižider. Ostavili smo po jedan sud u frižider kod Vedihinih tasta i tašte, ali opet je preostalo. Na balkonu ima puna posuda, može li da malo stane kod vas u frižider?“
Sulejman je tri nedelje ranije bio dovezao dva ovna, privezao ih ukraj parkinga u jedan ugao blizu Mevlutovog stana. Spočetka se brinuo o životinjama i prostirao im slamu, ali je poslednjih dana zaboravio na njih, kao i Mevlut. Ponekad bi deca u igri šutnula fudbal i lopta bi udarila jednu od životinja, pa bi se konopcem vezani glupi ovnovi uznemirili i usplahireno udarali glavama naokolo. Podigla bi se prašina, a deca su se smejala. Mevlut je jednom sišao na parking i pogledao u oči jednog od ovnova što su sada bili u plastičnim posudama u četiri frižidera, i razdeljeni siromasima, i rastužio se pomislivši na dvadeset hiljada ovaca u dubinama Bosfora.
„Naravno, možeš ih ostaviti u našem frižideru“, rekla je Samiha. Bila je malo smekšala od rakije, ali Mevlut joj je po licu video da nimalo nije oduševljena tom idejom.
„Sveže meso jezivo smrdi“, rekla je Melahat. „Sulejman će dati da se podeli u firmi… ima li neko da poznaje neke siromahe?“
Mevlut se iskreno zamislio: na drugoj padini Kultepea, na drugim brdima, ima starih udžerica koje su zvrjale prazne, jer su se u jagmi oko visokih zgrada deoničari parničili bilo zbog muhtarskih potvrda ili su se sporili s državom behu se tu uselili novi neobični ljudi. Ali masa novih siromaha sada je živela sasvim izvan grada, u najudaljenijim naseljima izvan drugog kružnog puta. Oni što su vukući za sobom platnena ručna kolica krstarili gradom i preturali po kantama za smeće, bili su iz naselja u koja ni Mevlut nikada ne beše kročio. Grad se toliko uvećao, toliko se proširio, da maltene za dan nisi mogao ni automobilom da odeš u te kvartove i da se iz njih vratiš, a kamoli da otpešačiš onamo. Ono čemu se Mevlut još više čudio, bile su neobične visoke zgrade koje su tu nikle i koje su poput utvara mogle da se vide čak sa druge strane Istanbula. Mevlut je mnogo voleo da ih posmatra iz daljine.
No, nije uspeo da se nauživa u pogledu iz trpezarije, jer je bio prinuđen da se zainteresuje za priču koju je pričao Sulejman: kada su pre dva meseca prodati stanovi koji su pripali Mevlutovim starijim sestrama i majci, njegove dve sestre i njihovi šezdesetogodišnji muževi, koji su vrlo retko napuštali selo, došli su u Istanbul i pet dana ostali na ulaznom spratu tetke Safije, koja im je bila i tetka i strina. Sulejman ih je svojim fordom provozao po gradu i do u detalje prepričavao anegdote kojima se podsmevao njihovoj zadivljenosti istanbulskim oblakoderima, mostovima, starim džamijama i šoping molovima. Vrhunac tih priča bio je to što se zetovi ni na čas nisu odvajali od svojih tašni, pošto su novac uzeli u dolarima u kešu, a ne preko banke, izbegavajući tako da plate porez, kao i svi drugi. Sulejman je ustao od stola i imitirao ostarele zetove kako pogrbljeni i s teškim torbama punim para u rukama idu na autobus za povratak. Kada je zatim rekao „Eh, Mevlute, kakav si ti čovek!“ svi su se okrenuli ka njemu i nasmejali se. Mevlut se pak oneraspoložio.
U njihovim osmesima bilo je nečeg što je govorilo da je i Mevlut naivan i detinjast kao i ti ostareli zetovi. Ali razlog za to nije bio to što su Mevluta još držali za seljaka, nego to što je pošteno odbio da postane vlasnik tih stanova iako je u suštini jednim formalnim trikom mogao to postati. Njegovi zetovi su bili pažljivi (behu doneli tapiju na udeo u maloj zemljišnoj parceli u selu koji mu je ostao od oca); nisu olako bili nepravični prema njemu. Ali, da je pre tri godine izmenio muhtarsku potvrdu kao što je stric Hasan smatrao podesnim, sada bi bio vlasnik više deonica i ne bi više bilo potrebe da radi posle pedesete godine, setio se toga i postajao uznemiren.
Mevlut se snuždio. Trudio se da ubedi sebe da ne treba da uzima za ozbiljno Samihu koja ga je povredila: u poređenju s ostarelim, ugojenim i umornim ženama drugih ljudi, njegova je bila još lepa, živahna i veoma pametna. Uz to će sutra svi zajedno otići na Kadirgu i videti unuke. Mevlut se pomirio i s Fatmom. Imao je bolji život od svih. Trebalo je da bude srećan. I bio je zapravo, zar ne? Kada je Melahat donela baklavu s pistaćima, Mevlut je iznenada ustao. Odmakao je stolicu rekavši da želi malo da pogleda panoramu.
„Naravno, ako išta možeš da vidiš osim kule“, rekao je Korkut.
„Ah, bože, smestili smo te da sediš na pogrešnom mestu“, izvinjavao se Sulejman.
Mevlut je uzeo stolicu, izašao na terasu i seo. Na trenutak mu se zavrtelo u glavi od visine i širine pogleda. Kula koju je Korkut pomenuo bila je zgrada s trideset spratova kojom se Hadži Hamit Vural od jutra do mraka bavio poslednjih pet godina života, kao i džamijom na Dutepeu, a zbog koje je imao dodatne rashode u želji da bude što viša. Na njegovu žalost, nije mu uspelo da to bude jedan od najviših nebodera u Istanbulu kako je priželjkivao. Ali, kao i na većini oblakodera u Istanbulu (u kojima nije bilo ni Engleza ni Amerikanaca) i na njoj je ogromnim slovima pisalo „Tower“.
To je bio treći Mevlutov izlazak u Sulejmanov stan i pogled na panoramu. U prethodna dva puta nije primetio da HADŽI HAMIT VURAL TOWER toliko zaklanja Sulejmanu vidik. „Vural gradnja“ je najpre prodala stanove u zgradama dvanaestospratnicama na Kultepeu, a zatim napravila Hadži Hamitovu kulu na Dutepeu koja im je zaklonila vidik.
Mevlut se prisetio da je ugao iz koga sada gleda grad ugao gledanja s vrha na koji ga je otac izveo u danima kada su došli na Kultepe. Odatle su se pre četrdeset godina videla druga brda koja su odozgo nadole brzo prekrivana kućercima i fabrike. Sada je Mevlut video samo more zgrada različitih visina. Brda koja su se nekada pojedinačno raspoznavala zahvaljujući velikim električnim stubovima na njima sada su ostala izgubljena ispod hiljada stambenih zgrada i kula, baš kao stari gradski potoci koji su pali u zaborav zajedno sa svojim nazivima kada su odozgo pokriveni betonom i ulicama. Mevlut je mogao jedino da ih nasluti razmišljajući i istražujući: „Ovo ovde mora da je Oktepe, ovo su minareti džamije na Harmantepeu.“
Ispred Mevluta je sada bila neka vrsta zidnog tkiva stvorenog od prozora. Moć grada, njegova zastrašujuća realnost, divljina i dalje su Mevlutu odavale utisak čvrstog zida. Svaki od desetina i stotina hiljada prozora na tom zidu po smatrao je Mevluta poput oka. Izjutra crne oči tokom dana su menjale boju; svečeri su bivale osvetljene nekom svetlošću koja je noć nad gradom pretvarala u neku vrstu obdanice, čemu je Mevlut sada bio svedok. U detinjstvu je voleo da iz daljine gleda svetla grada. U tome je bilo nečeg magičnog. Ali nikada nije gledao Istanbul s tolike visine. To je bilo i zastrašujuće i lepo. Mevlut se pribojavao grada i ujedno, iako je sada imao pedeset pet godina, želeo da skoči i ude u šumu zgrada koja je vrvela od očiju.
Ali osoba koja bi poizdalje gledala panoramu grada malo potom bi primećivala pokret ispod zgrada, svojevrsno micanje na brdima. Fabrike lekova i sijalica od pre četrdeset godina i druge radionice behu srušene i na njihovim mestima napravljene raznorazne zastrašujuće kule s tržnim centrima ispod njih. Posle te svojevrsne betonske zavese koju su činile sve te nove i visoke građevine, naslućivala se silueta starog Istanbula koja je postojala kada je Mevlut tu tek došao. Tu i tamo iz te siluete izbijale su bele kule. Ali ono što je ostavljalo najjači utisak na Mevluta bilo je more nebodera, kula, visokih zgrada što su se brzo uzdizali iza i tih zgrada. Pojedini su bili toliko daleko da Mevlut nije bio kadar da razabere da li su na azijskoj obali ili na ovoj strani.
Svetlost rasuta oko tih visokih zgrada koje su sve do jedne bile osvetljene poput džamije Sulejmanije, noću je nad gradom stvarala oreol katkad svetložute katkad boje meda. Kada bi niske oblake, što se nekih noći skupe nad gradom, odozdo osvetlila kao limun žuta svetlost, izgledali su poput čudnih svetiljki koje na grad bacaju svetlost odozgo. U celom tom klupku svetlosti Bosfor je mogao da se raspozna jedino kada se na trenutak pojave i izgube farovi nekog broda u velikoj daljini. Mevlutu se činilo da svetlost i tama u njegovoj glavi liče na noćnu panoramu grada. Možda je i zato, koliko god to novca donosilo, već četrdeset godina noću izlazio na gradske ulice da prodaje bozu.
Mevlut je sada jasno spoznao istinu koju je znao četrdeset godina, ali koje nije bio svestan: šetnje gradskim ulicama noću izazivale su u njemu osećanje da hoda po svojoj svesti. Zato mu se činilo da je razgovor sa zidovima, reklamama, senkama, čudnim i tajanstvenim stvarima koje nije mogao da razabere u mraku bio kao da razgovara sam sa sobom.
„Šta je bilo, šta gledaš tako?“ upitao je Sulejman izašavši na balkon. „Tražiš nešto?“
„Ništa, gledam onako.“
„Lepo je, zar ne? Ali čujem da nas ostavljaš i ideš na Čukurdžumu.“
Mevlut je ušao, video je da Samiha je uhvatila oca pod ruku i vodila ga prema vratima. Njegov tast, koji je poslednjih godina prilično posenilio, nije mnogo govorio i posle dve čaše rakije u tišini je sedeo pored ćerki poput mirnog deteta. Mevlut se čudio kako je mogao da sedne u autobus i dođe u Istanbul iz sela.
„Ocu nije dobro, idemo mi“, rekla je Samiha.
„Dolazim i ja“, rekao je Mevlut.
Žena i Krivovrati tast behu čak izašli na vrata.
„Šta je, Mevlute, napuštaš nas?“ upita Korkut.
„U hladno bajramsko veče svako će želeti da kupi bozu“, odgovori Mevlut.
„Ne, ne mislim večeras. Kažu da ćete napustiti ovo mesto i preseliti se na Čukurdžumu.“ Kada Mevlut ne odgovori, Korkut reče: „Ne možeš nas napustiti i otići nekuda.“
„E pa idem“, reče Mevlut.
Mevluta je u liftu u kome je stalno svirala muzika rastužila iznemoglost, umor i ćutanje njegovog tasta. Ali bio je ljut na Samihu; dole u njihovom stanu uzeo je opremu za bozu i ništa ne rekavši ženi radosno i željno izašao na ulicu.
Posle pola sata bio je iza Ferikoja i s vedrinom slutio da će te večeri ulice veoma dobro razgovarati s njim. Srce mu je bilo slomljeno, jer ga je Samiha podsetila da ga nekada nije volela. U tim trenucima povređenosti i onda kada se u njemu, poput krivice, uzdizalo osećanje praznine i nedovoljnosti, svest ga je spontano podsećala na Rajihu.
„Boo-zaa“, povikao je Mevlut ka praznim ulicama.
U poslednje vreme kada je sanjao Rajihu, uvek se suočavao s istim problemom: Rajiha je čekala Mevluta u nekom starom drvenom konaku poput dvora, ali iako je on prošao mnoge ulice, otvorio mnoga vrata nikako nije uspevao da uđe na vrata konaka u kome je Rajiha živela, nego je stalno kružio istim ulicama. Utom je shvatao da su se promenile i ulice kojima je netom prošao i da treba da ide i tim novim ulicama da bi prošao kroz kapiju, te je nastavljao svoj beskrajni hod. Dok je u nekim noćima prodavao bozu po zabačenim sokacima, Mevlut nije mogao tačno da razabere da li živi deo tog sna ili odista ide tom ulicom.
„Boo-zaa.“
U detinjstvu i prvoj mladosti Mevlut je verovao da tajanstvene stvari na koje je obraćao pažnju i viđao idući ulicama potiču iz njegove glave. Ali tada je sam o njima svesno maštao. U potonjim godinama osetio je da mu je neka druga sila stavila u glavu te misli i vizije. A poslednjih godina Mevlut nije video razliku između snoviđenja u svojoj glavi i onoga što je noću video na ulici. Kao da je sve to bilo od istog materijala. Čaša rakije koju je popio kod Sulejmanovih sada je potpomagala to slatko osećanje.
Znači, to što Rajiha čeka Mevluta u nekom drvenom konaku na tim ulicama moglo je da bude njegova uobrazilja, a moglo je da bude i istina. Ili oko koje ga odozgo posma tra dok već četrdeset godina noću pešači zabačenim sokacima bi moglo da postoji, a i da bude fantazija koju je Mevlut u trenutku stvorio i godinama u nju verovao. Sličnost između nebodera u daljini koje je posmatrao sa Sulejmanovog balkona i nadgrobnih spomenika na slici u listu Iršad mogla bi da bude njegova fantazija. Kao što je nakon što je dvojici pljačkaša ocu i sinu pre osamnaest godina dozvolio da mu otmu sat pomislio da vreme brže teče…
Dok je vikao „Boo-zaa“ Mevlut je znao da je istina da osećanja koja proživljava prelaze na one koji stanuju u kućama i da je to ujedno slatko uobraženje. Može biti da je ovaj svet samo neki drugi svet sakriven u njemu i da će hodajući i razmišljajući u hodu dospeti do sveta u svojoj mašti jedino ako uspe da istisne drugu ličnost skrivenu u sebi. Mevlut je sada odbijao da napravi izbor između tih svetova. Formalno viđenje je bilo ispravno, a i lično; bila je u pravu i namera srca, a i namera jezika… To je značilo da bi mogle biti istinite stvari koje su Mevlutu godinama govorile reči iz reklama, plakata, novina okačenih u izloge bakalnice i natpisa na zidovima. Grad mu je četrdeset godina upućivao te znakove i reči. Kao što je radio u detinjstvu, Mevlut je u sebi osećao poriv da odgovori na ono što mu je grad govorio. Kao da je sada na njega došao red da govori. Šta bi Mevlut želeo da saopšti gradu?
Mevlut nije mogao da pojmi šta bi trebalo da je stav koji će obznaniti gradu poput pisca političkih parola. Možda je gledište koje bi napisao na zidovima, kao što je radio u mladosti, trebalo da bude lično, a ne formalno. Ili su reči trebalo da budu nešto najdublje što potvrđuje i jedno i drugo.
„Boo-zaa…“
„Bozadžijo, bozadžijo, daj stani…“
Otvorio se jedan prozor i Mevlut se nasmešio u čudu: pred njim se u mraku spuštala starovremska korpa za kupovinu.
„Bozadžijo, umeš li da staviš u korpu?“
„Naravno.“
Mevlut je začas stavio bozu u staklenu činiju u korpi, uzeo novac i dok je sa zadovoljstvom nastavljao put, trudio se da smisli šta treba da bude njegova misao koju će reći gradu.
Tih poslednjih godina Mevlut se pribojavao starosti, smrti, zaborava i nestanka. Nikome nije učinio zlo, uvek se trudio da bude dobar čovek; verovao je da će otići u raj ako do kraja života izdrži da ne pokaže neku slabost. Ali strah da će uzalud proživeti život i biti zaboravljen, koji mu u mladosti nikada nije padao na pamet – iako je imao pred sobom mnogo godina koje će doživeti sa Samihom počeo je poslednjih godina da mu izjeda dušu.
Išao je duž zidova groblja na Ferikoju. Uprkos tome što se ranije toliko plašio mrtvaca i grobova, ulazio bi u to groblje po nalogu tog čudnog osećaja koji ga je obuzimao. Sada je manje strahovao od grobova i mrtvačkih glava, ali pošto su ga ovaj put podsećali na njegovu sopstvenu smrt, ustručavao se da uđe čak i u lepa stara groblja. Ipak je nekim detinjim impulsom s niskog dela zida pogledao unutrašnjost mračnog groblja i prepao se videvši da se nešto miče stvarajući šum.
Bio je to neki crni pas, u jednom trenutku se i drugi pokrenuo s njim, da bi se izgubili u pravcu unutrašnjosti groblja. I Mevlut se vratio i žurno krenuo u suprotnom smeru. Nije bilo ničega čega se trebalo plašiti. Na ulicama u praznično veče bili su dobro odeveni, dobronamerni ljudi koji su mu se smešili. Mevlut je nalio dva litra boze u bokal koji mu je dole spustio jedan čovek njegovih godina koji je otvorio prozor i doviknuo mu odozgo i oraspoložen zaboravio na pse.
Ali posle deset minuta dve ulice niže Mevluta su pojurili psi. Kada ih je primetio, već su mu dva psa iz čopora bila za leđima i shvatio je da neće uspeti da se vrati i utekne im. Kada mu je srce brže zakucalo, nije se setio ni molitvi kojima ga je podučio šejh kome ga je otac odveo niti saveta koje mu je dao Uvaženi efendija.
Ali, dok je Mevlut u strahu prolazio pored njih, psi nisu režali pokazujući zube niti su izgledali preteće. Nijedan ga nije ni onjušio. Većina se čak nije ni zainteresovala za njega. Mevlutu je u dubini duše laknulo; znao je da je to znak nečega veoma dobrog. Osetio je želju da s nekim razgovara, da se druži. Psi su ga voleli.
Posle tri ulice, jedne mahale i mnogih željnih raspoloženih mušterija dobrog srca, video je zapanjeno da je boza u krčagu odveć rano bila pri kraju, kada se otvorio prozor na trećem spratu neke zgrade i začuo muški glas: „Bozadžijo, dođi gore.“
Mevlut je za dva minuta bio s krčagom na trećem spratu te stare zgrade bez lifta. Uveli su ga unutra. Mevluta je u intenzivnom vonju vlage, koji je ostao iz vremena kada su ljudi retko otvarali prozore, a peći i radijatori slabo grejali, zapahnuo težak miris rakije. Ali unutra nije bio sto s pijancima koji se raspravljaju nego porodično bajramsko veselje. Video je saosećajne tetke, razborite očeve, brbljive majke, dede, bake i nebrojeno mnogo dece. Dok su roditelji razgovarali za stolom, deca su jurcala okolo, krila se ispod stola i drala se na sav glas. Mevlut je osetio radost zbog njihove sreće. Ljudi su stvoreni da budu srećni, pošteni, otvoreni. Mevlut je u narandžastoj svetlosti koja je dopirala iz salona video tu toplinu. Dok su ga mnoga deca radoznalo gledala, Mevlut je u čaše nasuo pet litara najlepše boze. Utom je iz gužve u salonu u kuhinju stigla jedna uglađena dama njegovih godina. Usne su joj bile namazane, glava nepokrivena, crne oči ogromne.
„Bozadžijo, dobro da si došao gore“, rekla je. „Prijalo mi je da ti čujem glas s ulice. Urezao mi se u dušu. Dobro je što prodaješ bozu. Dobro da ne kažeš ’Ko će da je kupi’.“
Mevlut je bio na vratima. Izlazio je, ali je malo usporio. „Zar se tako kaže“, reče. „Prodajem bozu zato što mi se tako hoće.“
„Nemoj nikad da odustaneš, bozadžijo. Nemoj se pitati ko će da kupi bozu među ovim kulama i u ovom betonu. Uvek prolazi ulicama. “
„Prodavaću bozu do sudnjega dana“, odgovorio je Mevlut.
Žena je dala mnogo više novca nego što je vredelo pet litara. Napravila je pokret koji je značio da neće uzeti kusur i da je to bakšiš za praznik. Mevlut je tiho izašao na vrata, sišao niz stepenice, pred ulaznim vratima stavio obramicu na rame i zakačio krčage.
„Boo-zaa“, viknuo je izašavši na ulicu. Dok je išao niz uličicu koja se u beskraj spuštala ka Zlatnom rogu, pred očima mu je oživeo prizor koji je video sa Sulejmanovog balkona. Tako mu je u pamet došlo ono što je želeo da kaže gradu i napiše na zidovima. To je bilo i formalno i lično gledište; i namera srca i namera jezika:
„Na ovom svetu ja sam najviše voleo Rajihu“, rekao je Mevlut samom sebi.
2008-2014.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:33 am





Notes:




[1] Eng.: „a strangeness in the mind, / A feeling that I was not for that hour, / Nor for that place“. – Prim. prev.
[2] Prevod prema: Jean-Jacques Rousseau, Rasprava o porijeklu i osnovama nejednakosti među ljudima; preveo Dalibor Foretić, Školska knjiga, Zagreb, 1978, 36.
[3] Tur.: boza. – Prim. prev.
[4] Akrobacije na konju. – Prim. prev.
[5] Ljermontov, Junak našeg doba, prema prevodu Milana Bogdanovića. – Prim. prev.
[6] Muhtar – seoski starešina, načelnik, šef mesne kancelarije. – Prim. prev.
[7] Tanko pečeno testo obično sa nadevom – Prim. prev.
[8] Ledeni potok – Prim. prev.
[9] Đubrište potok – Prim. prev.
[10] Kultepe – Brdo od pepela – Prim. prev.
[11] Mladoženja – Prim. prev.
[12] Džavaharlal Nehru – Prim. prev.
[13] Versko učenje sledbenika Alije, zeta proroka Muhameda – Prim. prev.
[14] Prva sura Kurana – Prim. prev.
[15] Prema: James Joyce; s engleskog preveo Leo Držić, Zagreb : Alfa, 1999 – Prim. prev.
[16] Rešat zlatnik je kovan u vreme sultana Mehmeda V Rešata (1909-1918), čije je ime stajalo na njemu, a zlatnik na kome je stajalo Republika od proglašenja Republike Turske 1923. godine – Prim. prev.
[17] ANAP – Anavatan Partisi – Otadžbinska partija koju je 1983. godine osnovao Turgut Ozal – Prim. prev.
[18] Izvor svete vode u islamu – Prim. prev.
[19] Naziv za stanovnike crnomorske oblasti u Turskoj – Prim. prev.
[20] Turski kangal ili kangalski pas je pastirski pas impozantne veličine, nacionalni pas Turske. – Prim. prev.
[21] Mevlana Dželaludin Rumi, veliki islamski pesnik i mislilac 13. veka, čiji se mauzolej nalazi u Konji – Prim. prev.
[22] Abla – sestra, način oslovljavanja starije žene – Prim. prev.
[23] Tur.: dere – potok, kopru – most, ćuprija – Prim. prev.
[24] Rajiha (arapski) – miris – Prim. prev.
[25] Poetsko delo verskog pesnika Sulejmana Čelebija iz 15. veka u slavu rođenja Proroka Muhameda – Prim. prev.
[26] Jelo od paradajza i jaja – Prim. prev.
[27] Durumdžu (tur. dürümcü) – urolana tanka lepinja sa doner-ćevapom ili drugim nadevom, gulač (tur. güllaç) – slatkiš od oblandi sa orasima i ružinom vodom, ašure (tur. aşure) – poslastica od semenja i voća – Prim. prev.
[28] Proleće – Prim. prev.
[29] Sunce – Prim. prev.
[30] Mesečina – Prim. prev.
[31] Zvezda – Prim. prev.
[32] Večera kojom se za vreme Ramazana prekida dnevni post – Prim. prev.
[33] U originalu: Le vieux Paris n’est plus (la forme d’une ville Change plus vite, hélas! que le coeur d’un mortel), ovde u prevodu Nikole Bertolina. – Prim. prev.
[34] Uprava stambenih blokova Vlade Republike Turske – Prim. prev.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Čudan osećaj u meni - Orhan Pamuk

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu