Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:38 am




Priča o jednoj kući, jednom gradu i dva sveta.

Nakon što je pred više od sto hiljada oduševljenih čitalaca sa svojim Fajrontom u Sarajevu osvojio književnu Ligu šampiona, Dr Nele Karajlić nam predstavlja svoj prvi pravi pravcati roman!

Dr Karajlić nas ovoga puta vodi u Beograd s početka dvadesetog veka, gde se odvija priča koju vam do sada niko nikada nije ispričao, a bez koje od sada neće moći da se zamisli nijedna ozbiljnija istorija grada na ušću Save u Dunav.

Spajajući najbolje sastojke južnoameričkog magijskog realizma i sarajevskog novog nadrealizma, Dr Karajlić nam pripoveda istoriju jedne kuće u dorćolskoj ulici i vodi nas u prostor sa druge strane ogledala, na samoj tromeđi života, smrti i večnosti.

Solunska 28 je uzbudljiv roman o uzbudljivim vremenima koji ćete čitati bez daha do poslednje stranice, a onda ćete želeti još.
Vule Žurić

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:39 am


Posvećeno mojim roditeljima



Beograd je dokaz da je život na krateru vulkana moguć.

Ser Artur Galovej,
engleski putopisac iz XVIII veka

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:40 am









PRVO POGLAVLJE

u kojem se otvara pitanje šta je to život


„Ti ćeš se roditi u Beogradu. U Ulici Solunskoj, broj 28.“

„U Beogradu?“

„Da. U Beogradu ćeš i umreti.“

„Rodiš se, pa umreš? I to između je život? Ništa više?“

„Pa šta hoćeš više?“

„Ne znam. Ja sam mislio da je to nešto više. A zašto u Beogradu? U toj… Solunskoj?“

„Tako ti je zapisano! Čovek ne odlučuje nigde će se roditi, ni kad će se roditi. Ne odlučuje ni kad će umreti. Ha-ha-ha.“

„Pa to znači da čovek ne odlučuje ništa!?“

„Ništa! Živi u neznanju! Gluv, slep, nem, ali upravo zbog toga život je lep!“

Bini i Mića su sedeli na samoj ivici svemira, koji se nad njihovim glavama zategao kao dečji lastiš, pa su se zvezde raširile po tamnome svodu, poklanjajući mu boju zlata. Bini je mlatarao nogama iznad praznine iz koje se plazilo veliko Ništa, a Mića je, kako nije imao tela već samo dušu, ličio na plavičasti dim koji menja oblik uvijajući se oko zamišljene ose. Bini nije znao zašto je u svoje meditacije, od milijardi duša koje plutaju prostorom, prizivao baš onu Mićinu. Verovatno mu je godilo prisustvo dečaka istih godina i slične radoznalosti. Voleoje da priča priče, a znao je da Mića voli da ih sluša. Te priče su ih i zbližile. Pošto još uvek nije bio rođen, Mići su ove priče bile veoma dragocene. Otkrivale su mu lepotu Života, koji će kad-tad proživeti.

A Binijeve priče bile su toliko zanimljive i žive da je Mića jedva čekao da se rodi. Da upozna Život. Bini je to osetio. Zbog toga je voleo da ih priča. Želeo je da u Mićinoj duši probudi ljubav za životom. Verovao je da je to nešto važno. Zato nije prestajao da ih priča za sve vreme meditacije, sve dok ga ne bi prekinuo strogi glas učitelja Jadre, koji se tobože ljutio što njegov učenik priziva duše nerođenih.

Mića je o Biniju znao samo ono što mu je ovaj o sebi otkrio, ali je primetio da nema zvezde u svemiru koja ga ne zna.

Bini mu je dosta toga ispričao, jer Bini je voleo da priča. Pričao mu je da je živeo sa majkom i ocem, i da su i oni znali da nije „obično dete“, da su se u to uverili kada se odbranio od napada kobre, tako što je po prašnjavoj zemlji iscrtao krug oko sebe, pa se nesrećna životinja pri napadu zakucala u nevidljivi zid, da su posle toga dolazili ljudi iz sela i molili ga da im izleći krave, otera oblake, donese prinove, dapirinču podari moć da proklija tri puta godišnje, da zaustavi vetrove… Svašta su ga molili, a on im je izlazio u susret, odbijajući za to darove i sklanjajući se od njihovih zahvalnosti i ponuda. Znali su i da preteraju, takvi su ljudi.

„Jednom su od mene tražili da vodu pretvorim u vino, ali seja tada naljutih, jer moje znanje nije za cirkus, već nešto što bi trebalo da koristi ljudima, a ne da ih zabavlja.“

Pričao mu je i da je majka bila žalosna, jer je znala da će jednoga dana doći po njega, da ga odvedu učitelju Jadri, za koga je čuo od vetrova koji su nanosili pustinjski pesak pred njihovu kuću. Pričao mu je i to da je otac teško podnosio što će ih sin napustiti, jer je predosećao da će ovaj na sebe morati da preuzme teško breme.

„Ipak, kada dođoše po mene, njima dvoma kao da laknu.“

Bini je svoje druženje sa Mićom krio od učitelja Jadre. Znao je da mu ovaj nikada ne bi dozvolio da se igra sa drugom decom, ali isto tako znao je da starac Jadra zna za njegovog prijatelja, ali se pravi nevešt, jer je njegov štićenik, iako izuzetan, ipak, još uvek dete kome se ne smeju oduzeti sva ona prava i lagodnosti koje bi deca trebalo da imaju.

Čudan je bio starac Jadra. Jedan od onih koji znaju sve. Jednom mu je rekao nešto što nije mogao da razume.

„Ko vidi tebe, vidi i tvog oca.“

To mu je rekao.

Bini je pretpostavio da starac hoće reći da liči na oca… ili tako nešto…

Bini je vodio Miću kroz ceo svemir. Pokazao mu je i pustinju kroz koju prolaze oni koji odlaze sa onoga sveta i dolaze na ovaj, doveo ga je čak i do „belog voza“, u kojem se duše rastaju od tela, i u kojem ljudi poslednji put imaju svest o svojoj sopstvenosti, posle čega se rastaju sa sobom i postaju „deo svega“.

To o „sopstvenosti“ Mićina duša nije mogla razumeti, a Bini nije umeo da mu objasni.

„To ti je kao priča, jer i tvoja priča ima svoj početak i svoj kraj.“

„Pa pričaj je…“, navaljivao je Mića, dok je pored njih proletalo jato zvezda padalica.

„Šta da ti pričam?“, reče Bini, kao bajagi nespreman na nastavak razgovora. U stvari, goreo je od želje da Mići ispriča sve što zna o njemu.

„Pa o mojoj… sopstv… to… o priči… o meni.“

„E, drug moj…“, stade da pametuje Bini. „Pa ne ide ti to tako… Priča nikad ne počinje a da se ne krene od početka.“

„Pa, reci… eto… o meni od početka.“

„E, kad si baš navalio…“, jedva dočeka Bini. „Vidiš onu reku dole…“

Pokaza rukom, a crnilo svemira polako uzmaknu pred navalom boja. Mića zaneme od lepote. Ispod njih je tekla reka.

„Ako je ovo život“, pomisli Mića zaslepljen divotom, „dajte mi ga odmah!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:40 am






DRUGO POGLAVLJE

u kojem srce trči ispred pameti


To ti je Dunav i na njemu čamac. Reka ga ljuljuška kao kad majka uspavljuje dete u kolevci. Čovek u čamcu je tvoj deda, Života. Života Janković. Ime mu je starinsko, ali pogledaj ga samo kako je mlad, snažan i lep kao slika. Kao da nije iz Prahova, gde su ljudi pogrbljeni od krpljenja ribarskih mreža, lica izboranih od sunca i vetra, krezubi od nemaštine. Kao da je tu dospeo greškom sudbine.
Žene su ga volele, jer je bio obdaren onom posebnom privlačnošću koju retko koji muškarac ima. Tim darom on ih je, mimo svoje volje, privlačio, kao što mirisni cvet na sebe privlači pčele.
U Životi je ta privlačnost rasla kako su mu rasle duge plave kose, kako je sigurnim korakom iz detinjstva kročio u doba momčenja, kako mu se čelo dizalo uvis, a zubi nizali pravilno, poput belih, prelepih vojnika, kako su mu se plave oči širile, postajale smele kao u mačke, a duboke kao jezera, kako mu se kičma ispravljala, a svaki mišić na njegovom telu zauzimao mesto koje mu je bog podario praveći od njega čoveka. Kako je odrastao on, tako je odrasla i njegova privlačnost.
A rastao je uz Dunav, koji mu postade najbolji drug. Odavao mu je tajne, šaptao mu priče, pomagao pri ulovu, jedrenju, krio ga od ljudi i vetra, od kiše i snega. Života je mnogo voleo reku, iako mu je ona, u velikom povodnju, uzela oba roditelja, a nije stigla ni da ga odgoji baba Persa, koju je potopilo vino kojim je zalud zahvala uvelu dušu. Tako on ostade sam na svetu, u malenoj kući na samoj obali, sa čamcem boje kajsije i svojom lepotom, koja mu, kao i svaka druga lepota, umalo ne dođe glave.
Žene takvu lepotu ne praštaju. Budio je u njima požudu i zabranjene snove. Gledale su na njega kao na neko daleko, nedokučivo blago, zamišljale ga kraj sebe, nemajući hrabrosti da mu priđu i otmu ga od Dunava.
Taj korak učini Ninoslava, bogata Vla'ina, dugih nogu i snažnog poprsja. Bila je žena vlasnika brodogradilišta, al' ne beše udata za njega, već za njegov novac. Zato je Života morao da ostane njena tajna. On je nije odavao, a ona ga je učila svemu što jedna iskusna, jedra žena može da nauči prelepog, osamnaestogodišnjeg dečaka. Života posta njena kratica do sreće, ona tu sreću ne htede lako da izgubi.
A bio je dobar učenik. Učio je brzo, koristeći sve delove tela, osim srca.
Ono je pripalo Željani, kćerki prahovskoga kneza, koja beše sve što njen otac nije. On naprasit, grub, osion, a ona blaga, nežna kao povetarac. Majka duboko verujuća žena, jedna od onih koje sve svoje prepuštaju mužu. Nije se pitala ni za šta.
Željana je znala da izađe na prozor svoje sobe, odakle se video Dunav. Pogledom na reku lečila je setu koja vlada dušama njenih godina. A taj pogled bio je širok koliko i njena želja za životom.
Jednom je reku presekao čamac u kojem je sedeo mladić nestvarne lepote. Pogledi im se sretoše, ona u njemu ugleda bljesak lepote, krik slobode, tajanstvenu snagu koja joj otrgnu srce iz grudi. Zažele da mladić nikada ne ode iz njenog pogleda.
A on je u njoj video neku vrstu tajne koju bi valjalo otkriti, skrivenu dragocenost, neotkriveno blago.
Od toga dana nisu prestajali da misle jedno na drugo. Života je prolazio čamcem ispod Željaninih prozora iz dana u dan, uvek na isti način i uvek u isto vreme. Nekakva golema sila ih je vukla jedno ka drugome.
Nisu oni bili naivni. Slutili su oni da ljubav koja ih je snašla ne vodi ničemu dobrom, pa su joj se oboje opirali svim silama. Života je bežao što dalje od obale, a Željana je, kao bajagi, maštala o drugim momcima, ali kako je vreme prolazilo, ona sila im je sve više disala za vratom, tražeći od njih da joj se prepuste.
I tako se Željana spustila na reku i popela u Životin čamac.
Više od godinu dana trajala je ta ljubavna plovidba. Zanos u kojem su bili jednak je zanosu košave. Niko i nikada za njih nije postojao, samo njih dvoje, onakvi kakvi su bili. Ceo svet, ceo kosmos, samo njih dvoje. To je valjda ljubav. To, kad ništa drugo i ne postoji. Lepo je to osećanje, ali ne donosi ništa dobro.
A kako je to njihovoj tajnoj ljubavi došao kraj?
Ninoslava se zabrinu. I nju je igra u koju je uvela mladića zamantala, pa joj se srce, kako je vreme teklo, dobro zalepilo za lepog alasa. Nije želela ni sa kim da ga deli.
A Mali, kako je ona zvala Životu, više nije bio razjareni bik. Više je ličio na uplašenog zeca. Zeca koji krije neku tajnu. Izbegavao ju je, izvlačio se na Dunav, posao, na lov.
Lagao je da je bolestan, da ga je napala zaraza, da ga je uhvatio grip, da je tužan. Ninoslava ženski oseti da se Mali odvaja od nje, a približava nekoj drugoj. Ali ko je ta?
Ninoslava nije izdržala. Morala je da proven.
Jednog predvečerja ona se prikrade njegovoj kući na obali i imala je šta da vidi! Ugleda Životu na Željani usplahirenog kao severni vetar, ali osećajnog kao povetarac. Nikada i nikako se takav nije poneo prema njoj! Dok su njih dvoje raspirivali požar ljubavi, ona se gušila u požudi i ljubomori.
Tu noć nije stigla da zaspi. Strast i mržnja menjale su mesta u njenome srcu takvom brzinom da ne dadoše snu da joj priđe. Kupala se, što u znoju svome, što u onoj tajnoj ženskoj tečnosti koja pokazuje znake da razum popušta, a ludilo nastupa.
Sutradan je ljubomora nagna da isplete mrežu osvete. Javila je knezu s kim mu je kći, i sklonila se sa pozornice baš onako kako se od ognjišta sklanja vest kuvar koji spravlja čorbu, doda joj začina, obogati je sastojcima, zapali vatru i pusti je da se ona sama skuva.
Nije bilo šansi da se tragedija izbegne. Kada je knez zavitlao sekirom, tražeći momkovu glavu, Željana mu prvo ponudi svoju. Majka je sedela po strani i molila se bogu. Otac, naravno, ne beše toliko lud da ubije kćer. On se tobože smiri, obeća joj da će sve biti u redu, ali dade svojim ljudima naređenje da se Života ulovi i da mu se presudi što pre i što tiše.
Čim je video da Željane nema na ugovorenom mestu, Života je znao o čemu se radi. On uskoči u čamac i uputi se ka sredini reke. Ciljao je vreme kada je kraj Prahova prolazila stara rumunska dereglija, kojom je prevožen šljunak za Zemun. On se pope na nju, prethodno potopivši svoj čamac ne bi li poteru naveo na pomisao da se pri begu udavio.
Varka mu je dala dva dana prednosti, ali je znao da se knez neće smiriti dok ne vidi njegovo mrtvo telo. Zato iskoči sa dereglije negde kod Grocke, pa krenu kroz voćnjake, dublje u Srbiju.
Primiše ga monasi na Tresijama. Tu pokuša da dodirne boga, ali ne beše stvoren za to. Nauči dosta od braće koja ga primiše kao svoga. Učili su ga duhovnosti, trpljenju, strpljenju, samoodricanju, ali je u njegovom srcu umesto Svevišnjeg i dalje stanovala žena.
Monasi jesu ozbiljna braća, ali ne toliko hrabra da bi žrtvovala bratstvo radi begunca. Nisu znali od čega beži, ali su znali da ga u manastir nisu dovela čista posla. Iguman, plašljiv čovek, ču od seljaka iz Nemenikuća da je prahovski knez u lovu na momka koji mu je osramotio kćer, pa ljubazno, ali odlučno, zamoli Životu da napusti Tresije. Života se uputi ka Beogradu, a Tresije, mnogo godina kasnije, sprži podivljali požar, koji su, seljaci gladni ljudske nesreće, pripisali kazni zbog skrivanja bludnika iz Prahova.
A Života ostade koliko se moralo u karantinu na Trošarini, na samom ulazu u Beograd, jer je komandant graničara bio poverovao u vest da su se oko Sopota pojavila deca s očnjacima vampira.
Tu je Života prvi put doživeo nesvesticu. Svet mu se bio okrenuo naopako, pa mu zemljani pod dođe nad glavom, a visoki prozor kroz čije je rešetke gledao komade neba padne pod noge. Trajalo je to naopako stanje skoro ceo dan, dovoljno dugo da komandant graničara poveruje da je neznani putnik vampir. Ali očnjaci se ne pojaviše i Života dođe sebi. Tek kasnije se prisetio da je, dok je bio u tom nesređenom stanju, video Željanu kako mu maše sa nekog broda koji tone.
Uglavnom, tih desetak dana ležanja u karantinu spasoše mu život. Knez ču da je napustio manastir, te posla ljude da prevrnu i poslednju kuću u Beogradu ne bi li našli skota koji mu obeščasti kćer. Da su ga našli, tu bi ga i dokrajčili, jer već svima u kneževoj okolini beše mladića navrh glave, pa bi smaknuće dočekali s olakšanjem.
Ovako, oni se vratiše neobavljenog posla, ali da ne bi na sebe primili knežev gnev, oni izmisliše priču kako se mali utopio i kako o tome mogu da svedoče svi sa rumunskog šlepa koji je terao šljunak za Zemun. Niko od posade rumunskog šlepa nije imao ništa protiv tog lažnog svedočenja, što je i razumljivo, jer je svako od njih dobio po dva groša od uznemirenih progonitelja.
„Pao je u vodu… Pokušali smo da ga izvadimo… Vir ga je povukao nadole…“
Sakriven lažnim iskazima, Života izađe iz izolacije, bez znakova vampira u sebi, i uputi se ka Dunavu. Njemu je jedino verovao.
Došao je do Dorćola. Tu je prvo životario kao kakva životinja, a onda poče da pomaže alasima u pletenju mreža i u ribolovu. Od njih je jednog usranog dana i čuo kako su im neki Rumuni ispričali da se pre nekoliko dana u Dunavu udavila kći prahovskoga kneza, koja je u oproštajnom pismu napisala da ide da se na dnu reke sastane sa svojim mrtvim draganom.
Tad njegov život izgubi smisao, ali dobi drugi tok.
Dorćol nije najbolje mesto na svetu, ali je jedno od onih koja primaju otpadnike bez suvišnih pitanja. Takvim mestima zagarantovan je napredak. Pored njega su prolazili ljudi, žene, deca, psi, mačke, ptice, ribe, vetrovi, kiše, snegovi, vojske, ulazili i izlazili poslovi, on se vukao sa jednog na drugi kraj Dorćola, znajući da je boravak na ovome svetu privremen i da će se kad-tad preseliti tamo gde ga čeka njegova Željana.
Ali život ne bi bio život da nije nepredvidljiv. Tako se i Životi karte otvoriše na neki nov, najmanje očekivan način. Nije prošlo mnogo vremena u smucanju po napuštenim barkama, vlažnim podrumima i poluzavršenim kućama, on dobi šansu da podigne svoj dom. I to tu… U Solunskoj ulici. Na broju 28. Da… kod tih jablana…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:41 am





TREĆE POGLAVLJE

u kojem se gradi jedna kuća i spašava jedan život


Života je svoju kuću podigao u Solunskoj ulici, i to baš između dva stara jablana što su parali nebo nad glavama onih koji nemaju krila. Novac za građu mu je dao stari Joakim Štrajh, trgovac, Tevrejin sa Dorćola, jedan od onih bogataša kojima ceo život prođe u zabludi da čovekova sreća zavisi od broja zlatnika u sefu.
Kućica beše prizemna i nekako sitna, a od ostalih istih takvih kućica ova Životina se izdvajala zbog malog, ljupkog trema. Odatle se ulazilo u predsoblje veliko tek toliko da se u njemu zimi skine gunj, a leti odloži štap za pecanje. Iz predsoblja se ulazilo u sobu u kojoj je Života trošio svoje retke dokone sate, što sedeći okrenut licem ka napukloj ikoni Majke božje iz čijih ruku isijava lice maloga Hrista, bucmastijeg i okruglijeg od onih sinova božjih koje ljubitelji umetnosti mogu videti na zapadnim svetim slikama, što spavajući uronjen u san u koji mu je redovno dolazila Željana, a iz kog je svako buđenje bilo bolno i preteško.
I to bi bilo sve od Životinog kućerka da mu dunđer, neki Crnotravac, sa dobroćudnim osmehom na preplanulom licu, nije predložio da na drugoj strani sobe podigne lažni zid iza kog bi se nalazila mala, tajna prostorija.
„Zlu ne trebalo“, namignuo mu je Crnotravac. „Da možeš da se skloniš, ne dao bog, od kakve nevolje!“
Nije bila tajna čime je to Života zaslužio da mu bogati trgovac podigne dom. On je Joakimovu kćer spasao sigurne smrti, a Jevrejin se zahvali alasu na ovakav raskošan način. Ali, da mu ne ude u naviku, dade mu tačno onoliko novaca koliko je trebalo da završi, ono što zovu, grube radove, jer kad ugleda kako kuća u Solunskoj dobija lepe konture, u njemu se probudi neka ljubomora, te matori dođe sebi, pa brže-bolje zaustavi doniranje ovoga projekta i vrati se u onaj tvrdičluk iz kojeg je, pritisnut strašnom nesrećom, na trenutak izašao.
Međutim, Životi i nije trebalo više od onoga što je dobio. Njemu je bilo dovoljno da ne kišne i da se ne smrzava. I što je još važnije, nije više morao nikoga da moli za konak. Ovako, udari i poslednji crep na krov kućerka i, ne bez ponosa, napisa svoje ime na drvenoj kapiji koju mu kao poklon izrezbari jedan prečanin, što ga je često prebacivao preko Dunava, uglavnom za sitan novac. Nekoliko dana kasnije, na njegovo čuđenje, dođoše ljudi iz opštine i staviše mu na kuću limenu tablu na kojoj beše upisan broj dvadeset i osam. U početku je ovaj broj u njemu izazvao neku vrstu nepoverenja, čak i straha, pa ga je, vraćajući se iz ribolova ili marine, zaobilazio kao što se zaobilaze nadgrobni spomenici, ali kasnije, kad se sazivi sa njim, broj uli u Životu osećanje važnosti, dokaz da je čovek, ljudsko biće, jer imati broj značilo je da vas svet uvažava, da postoji neki sled u kome ste i vi neki činilac. Od tada pa do dana današnjega, i pored ratova, bombardovanja, požara, bolesti, promena režima, rušenja, zemljotresa, eksproprijacija, nacionalizacija, privatizacija, restitucija, pljački i ostalih potresa normalnih za gradove poput Beograda, Životina kuća u Solunskoj ulici ima taj isti broj. Dvadeset osam.
Nije bila tajna ni da je Rahela, kako se zvala Toakimova kćerka, bila sklona samoubistvu. O tome se govorilo ispotiha, jer je ta nastranost, zarad ljudske gluposti, sa sobom nosila i debeo sloj sramote. Da bi je zaštitili od tog srama, jer ljudima je Rahela bila draga, svako ko bije pominjao obično bi dlanom okrenuo dva-tri puta oko uveta, baš onako kako se to čini kada se bez reči opisuje čovek koji je sišao s uma.
Međutim, malo pismeniji i načitaniji ljudi nisu verovali tako jednostavnom objašnjenju, već su bili uvereni da Rahelu nešto neodoljivo vuče u smrt, a da ona tome nečemu ne ume da pruži otpor. Tako joj je život bio obeležen pokušajima da napusti ovaj svet, ali joj je to teško polazilo za rukom, pa se svaki od tih pokušaja završavao neuspešno.
Nije čoveku dato da zna da li je nešto što je učinio greh ili ne. On radi po svojoj savesti, duboko uveren u svoje dobre i plemenite namere, ali su posledice njegovog delanja uglavnom suprotne od očekivanih.
Tako je i Joakim mislio da sve ono što radi, radi za dobro svoje jedinice Rahele, koju je dobio kasno, toliko kasno da je njegova supruga Eli izdahnula u trenutku kada se iz njene utrobe pojavilo ovo nesrećom praćeno dete. A Rahela je odrastala uz oca, koji je odsustvo majke pokušavao da nadoknadi viškom strogosti. Slep za duhovno, a opsednut sticanjem, Joakim Štrajh nije uviđao da njegova mala Rahela izrasta u devojku one lepote koja za sobom često donosi nevolje.
Tako i bi. Stari trgovac se uortači sa Jorgosom Butarijem, stamenim i krupnim mladićem, netipične visine za Grke, nemirnih očiju i kose sastavljene od hiljade malih kovrdža. Jorgos je nekoliko puta odlazio za Beč, pa se vraćao u Beograd, svaki put donoseći poklone što starom Joakimu, što Raheli.
Jorgos nije bio ženskaroš, a ni razvratnik, a sve i da jeste, ne bi mu se isplatilo da uđe u bilo koju vrstu nesporazuma sa Joakimom, s kojim je imao odlično upakovan posao i izuzetnu materijalnu korist. Zbog svega toga eventualna ljubavna avantura sa dvanaest godina mlađom kćerkom njegovog poslovnog partnera nije imala ni smisla, ni morala, a ni koristi, pa mu nije padala na pamet ni u najpijanijim noćima. Možda baš zbog toga nije bio u stanju da primeti kako mu se Rahela, kako je vreme donosilo svoje, približavala sa sve većom radošću i nadahnućem, kako je njeno obraćanje postajalo sve prisnije, kako je prelazilo onu granicu koju su zacrtale ljudske norme, i kako je iz nje izbijao žar, karakterističan za one kojima srce uzima od pameti, kao što more uzima od neba.
I onda na scenu stupa sudbina! Njoj nikada nije mrsko da se poigra sa zaljubljenim dušama, pa odluči da Jorgosa, radi nezavršenih carinskih papira, prisili da ostane u Beogradu na mesec dana bez prelaska granice. Joakim, više iz koristi nego iz dobrodošlice, ponudi Jorgosu smeštaj u njihovoj kući po mnogo prihvatljivijoj ceni od one koju bi imao u nekom konaku.
Koliko je Rahela bila srećna na početku Jorgosovog boravka u njihovoj kući, toliko je njegovo prisustvo u kasnijim danima postajalo sve teže i nepodnošljivije. Jer ljubav nikad ne ostane u svom osnovnom, blaženom obliku. S vremenom ona se uvek izvitoperi u nešto sasvim drugo, često suprotno, a to obično bude bol. Ljubav i bol, to su dva pola istog osećanja.
I dok ga je prvih dana zaneseno posmatrala, slušajući mu glas, smeh, disanje, kako je vreme odmicalo, on joj posta teret.
Ali taj teret nije dolazio iz pomisli da njena ljubav nikada neće biti uzvraćena. Nije ona bila glupa. Ona je to znala i pre no što se zaljubila u Jorgosa, ali je baš to davalo dodatnu snagu njenoj ljubavi, već je taj teret izlazio iz saznanja da Jorgos nema one osobine koje mu je ona pripisivala u svojim maštanjima.
Devojke u njenim godinama su čudne. Što su bliže ljubavi, to ih ona sve više odbija. Počela je da ga mrzi, da mu se duri, da bude drska i osiona. Ta je mržnja rasla kako je shvatala da on to ne primećuje, kao što nije primećivao ni njenu ljubav. Na kraju, jedva je čekala dan da on ode iz njenog života.
Kako ju je bog obdario slikarskim talentom, tako je njena soba bila puna crteža, skica i škrabotina koje su plavile ormar, nahtkasnu, radni sto, prekrivale pod, završavale u najtamnijim uglovima njene sobe. Svako to malo delo bilo je ogledalo njene uzavrele duše i lomljivog srca.
Poslednja serija tih crteža bila je posvećena njoj i Jorgosu. Na svima njima oni su bili zajedno, srećni, nasmejani i veseli. Na nekima su zajedno u šetnji, na nekima u šumi, na ulici, u pozorištu. Na jednom od njih ona se osmeli i nacrta njih dvoje pred oltarom. Tu je sliku najviše volela.
U jednom nastupu besa ona htede da je podere. Jedva ga nađe med' tolikim papirima, a onda se u njoj prelomi, sav njen bes pretvori se u veliku tugu, a velika tuga u suze. Spusti crtež pod prozorom i baci se na krevet, zaronivši glavu u jastuk. Ležala je tako do jutra.
Beograd je pun vetrova. I onih velikih, strašnih, zimskih vetrova, što dolaze iz daljina, pa sa svakim pređenim kilometrom postaju sve jači i hladniji, kao da sa sobom kupe neko nezadovoljstvo i jed sa namerom da ga prospu po belome gradu, ali i onih malih, iznenadnih vetrova, koji napadaju grad naprasno i mučki, bez razlike, i leti i zimi, ulaze u dorćolske sokake kao hajduci, pa se u njima zaglave tražeći put napolje. Obično podivljaju, pootvaraju sve kapke i prozore na onim kućama gde su ih domaćini zaboravili zatvoriti, ulaze nenajavljeno u njihove sobe, kuj ne, kupatila i tamo naprave pravi džumbus, ostavljajući iza sebe prevrnute stvari, prosutu kafu i razbacanu štampu.
Rahela je volela da zaključava vrata pri svakom izlasku iz sobe, a ključ je čuvala u tašnici boje kestena, od koje se nije razdvajala. Međutim, ponekad je znala ostaviti prozor otvoren, da joj vazduh osveži sobu. A taj prozor gledao je na ulicu.
Da stvar bude gora, ona poslednja slika, na kojoj Jorgos i ona stoje pred oltarom sa cvećem u ruci, osta na vrhu njenoga stola na svega desetak centimetara ispred otvorenih prozorskih kapaka. Iznenada, jedan od onih ludih vetrova uleti u Noćajsku ulicu, pobaca oko sebe otpatke, uđe u Rahelinu sobu tresnuvši krila prozora o ragastove, razbaca stvari nabacane na stolici pored prozora, pobaca papire na njenome stolu na kome su stajali crteži posvećeni gostu iz Grčke, obori svećnjak nad kojim je Rahela noćima bdila misleći o Jorgosu i o tome šta sanja, te konačno pronađe put napolje, povukavši sa sobom poslednju sliku koju je Rahela čuvala kao najdublju tajnu svoga srca.
Slika pade tačno pred Jorgosove noge. Rahelin otac je stajao pored njega zbunjen naglim udarom vetra. Jorgos podiže sliku. Rahelina umetnička žica bila je dovoljno jaka i izražena da su obojica prepoznala junake tog malog remek-dela. I baš u tom trenutku, iz pravca Kalemegdana, naiđe Rahela. Trenutak kad je videla kako otac i Grk gledaju u njenu duboku tajnu beše jedan od onih kada bi svaki čovek najradije poželeo da se zemlja pod njim otvori i da ga proguta. Ona preblede, zakoprca očima, tiho vrisnu, ugrize se za usnu i bezglavo otrča nizbrdo, ka Dunavu. Jorgos se okrenu, htede da krene za njom, ali otac po ko zna koji put napravi grešku uhvativši svog gosta za ruku, smirujući ga.
„Ne brinite, kolega. Mladost – ludost. Proći će je.“
Jorgos nije bio baš siguran u to. On se okrenu i dozva je po imenu, ali ona je već prešla Dušanovu ulicu i nestala među kućercima ispod nje.
Pet minuta kasnije, skočila je u Dunav, na mestu gde je zapuštena separacija napravila hrid. Prošla je kroz srušenu ogradu, prišla ivici reke i bez razmišljanja svoje telo predala Dunavu. Vir je nemilosrdno usisa u sebe. Njen skok u vodu bio je toliko odlučan da iz sebe nije pustila ni glasa. Dok se prepuštala velikoj reci, ona shvati da je celoga života živela za ovaj trenutak!
Ko zna koliko je spavala kad je na vrata kupea ušao mali žuti pas. Voz je stajao na stanici, nemajući nameru da krene u belinu koja ga je okruživala. Mali žuti pas bio je sličan svim dorćolskim lutalicama, ali imao je neke posebne oči koje su ga odvajale od ostalih pasa, a nju podsećale na nekoga, ali nije znala na koga. Pas bez pitanja sede pored nje, uvali svoje dupence kraj njenih kukova a glavu namesti da ga ona mazi.

„Ti si Rahela?“, upita je pas odmah krećući na stvar. Njoj bi normalno što pas govori.

„Jesam.“

Pas se okrenu ka prozoru.

„Ti si sa Dorćola? Iz Beograda?“, upita i zavrte repom. „Jesam.“

„Pa onda bi trebalo da znaš mog druga Miću.“

„Ne znam nikoga pod tim imenom.“

„Eh, kako ne znaš. On stanuje dole u Solunskoj, to je blizu tebe.“

Raheli nije bilo jasno kako joj je to uopšte moglo pasti na pamet, ali je ipak postavila takvo glupo pitanje.

„Možda se on nije ni rodio kad sam ja živela.“

„Možda“, odgovori pas. „Moždaga ti nisi ni upoznala. Ali znaš njegovog dedu… on te je spasao.“

Rahela se potpuno zbuni. Pogleda u psa, ovaj joj namignu.

„Jeste, jeste, šta me gledaš, znam ja… on te spasao. Mićin deda.“

„A zašto bi, moliću, mene neko trebalo da spase?“, upita ona ženski drsko.

„Ha-ha“, nasmeja se pas. „Kako zašto? Pa nisam ja skočio u Dunav, nego ti. Znaš onaj čudak što spava med' čamcima na obali… je l'znaš?“

Rahela klimnu glavom. Svi su znali tog čoveka.

„E, sad će on doći po tebe, ne brini ništa… zato voz i ne ide. Čeka da te taj čovek spase“, reče pas, skoči sa sedišta i izlete u hodnik voza. Rahela sklopi oči. One se ispuniše belinom. Udahnu duboko i smireno. Oseti da lebdi.

Odjednom je neko divljački i silno povuče za kosu. Bol joj strese telo. Kroz vodu ona ugleda ruke onog snažnog čoveka kako je obuhvataju oko pasa, kako je vuku nagore, kako se pod njom razbežaše šarani i kečige, kako joj voda i mulj ulaze u usta, kako je vir vuče ka dnu, kako je onaj silni čovek okreće na leđa, kako je odmiče od mesta na kome Dunav divlja, i kako je sa dva snažna zamaha izbacuje na površinu. Ona oseti vazduh. Snažni čovek je stavi na leđa. Gledala je u plavo nebo, a čula je vrisku s obale. Po licu joj je igralo sunce. Osećala se slobodnom!
Nakon deset dana vođenja iscrpne istrage, inspektor Radišić zatvori ovaj slučaj davljenja i spašavanja, nepobitno utvrdivši da je Rahela Štrajh (18) pokušala da izvrši samoubistvo i da se odbacuju sve sumnje u bilo kakvo nasilje, a devojčin otac odluči da Životi Jankoviću, čoveku koji joj je spasao život, za nagradu izgradi kuću na obali reke.
Računao je da će mu to onaj odozgo, na neki način, jednoga dana vratiti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:42 am






ČETVRTO POGLAVLJE

koje pripada jednoj bogatoj porodici


Jedan od onih na čija je vrata, a povodom slučaja pokušaja samoubistva, pokucao inspektor žandarmerije gospodin Radišić, bio je i Aleksa Krsmanović. Dugajlija, prijatnog glasa, ali i neobuzdanog šarma, redak primer onih koji vole da budu u centru pažnje, a da im to stoji, beše čovek čiji su dvori na Senjaku bili dokaz da se i onima koji imaju para ponekad dogodi da imaju i ukusa. Inspektor Radišić je na ta vrata pokucao odlučno, ali nevoljno, znajući da gubi svaki duel sa jednim od najbogatijih Srba tog vremena, ne samo zbog činjenice da je Aleksa Krsmanović bio čovek sa hiljadama tankih i nevidljivih veza u svim porama tadašnjeg društva već i zbog toga što se zahtev Joakima Štrajha da se preispita odgovornost vlasnika separacije (koja je već godinama van funkcije) za velike propuste u obezbeđenju objekta, ruku na srce, može samo nazvati smešnim. Ali „dužnost je dužnost“, pa se Radišić prihvatio tog besmislenog posla, s nadom da će ga gospodin Krsmanović pravilno razumeti i da mu neće uzeti za zlo što ga uznemirava trivijalnim stvarima, jer „služba kruni je nešto čemu je odan od prvog dana kada je na sebe navukao uniformu, i zarad te službe on je spreman, gospodine Krsmanoviću, da se ovde pred vama i crveni“.
Krsmanović se, naravno, nasmejao visini odštete koju je od njega, „zbog obrušene ograde, koju je njegova kći sa lakoćom prešla izloživši se opasnosti davljenja u Dunavu“, zahtevao Joakim Štrajh, a zatim je, uz reči hvale za inspektorovu revnost, Radišića ponudio vrhunskom višnjevačom koju je u časovima dokolice pravila njegova supruga.
Onoga trenutka kada je čula da je u njihovu kuću ušao predstavnik državne vlasti, iz unutrašnjih odaja, praćena retkim mirisom jasmina, pojavila se i Vasvija Krsmanović, mlada, ali ozbiljna žena, lica skladnog, ali bešćutnog, kao skinutog sa slika velikih majstora baroka. U njenim očima nije bilo teško primetiti radoznalost.
Za razliku od svoga muža, koji je preko pokušaja iznude novca prešao onoga časa kada je shvatio da će izveštaj policije biti naklonjen njemu, Vasvija nije prestajala da ispituje inspektora o svim detaljima Štrajhove tužbe.
Svaka žena ima svoj spisak onih koji su joj se dobro zamerili. I Vasvija ga je imala. Nije bilo sumnje da će tom spisku dodati ime Joakima Štrajha. A bila je od onih žena koje te spiskove teško zaturaju.
Nakon srdačnog razgovora inspektor, uz dozvolu domaćina, izađe napolje, ispraćen sluškinjom, Vasvijinim ispitivačkim pogledom i rezanjem dobermana. Krsmanović zalegnu u svoju fotelju i uze Serbijanku Sime Sarajlije, a njegova žena izađe iz sobe za prijem gostiju razočarana što joj je muž ostao hladan na pokušaj otimanja novca i unižavanja imena Krsmanovića.
A odakle Krsmanovićima ime i novac?
Kada bi čovek mogao da vrati vreme, na svašta bi naišao na putu do prvog miliona. Trgovina, šverc, iznuda, ideje, pljačka, zelenašenje, korupcija, prisila… a svaka od tih rabota samo je uvećavala kapital jedne od najbogatijih srpskih porodica svoga vremena.
Ali sa novcem nema šale. On je kao neko živo biće, kućni ljubimac koji zahteva pažnju, poseban tretman. Traži i vreme i snagu, i bolje ga je nemati ako s njim ne znate da baratate. Komfor, pa i luksuz koji ga prati, gasi životni žar, i što je još gore, budi samoživost i tvrdičluk, tako da se s povećanjem blaga smanjivao broj Krsmanovića, pa je od osmoro braće deceniju pre Prvog srpskog ustanka, jedan vek kasnije, u trećoj generaciji, slovo spalo na jednoga. Aleksu.
Istina, Aleksa je bio bogat preko svake mere, vlasnik tranzitnog preduzeća, vinograda, voćnjaka, zemlje, šećerane, uljare, menica na berzi, zlata, nekretnina, što gradskih, što na Senjaku, ali bez dečjeg plača u odajama. Ta je nesreća slavljena međ' ljubomornim i zavidnim svetom koji ne mogaše prikriti mržnju prema uspešnima, tako ružnu, ali čestu osobinu malih i učmalih sredina punih sebe.
Pre nego što je našao Vasviju, kćerku valjevskog mesara Manojlovića, koji se zahvaljujući dobroj ćerkinoj udaji nenadano našao na listi uglednih građana Beograda, Aleksu žene nikada nisu interesovale više no što je to od njega zahtevala noć. Otvarao je njihova srca ili novcem ili šarmom, ali uvek sa lakoćom i na obostrano zadovoljstvo. I ko zna koliko bi se još žena našlo u naručju najpoželjnijeg neženje u gradu da na jednoj svadbi nije naišao na ženu u koju je investirao više emocija no u sve one pre nje zajedno. Čini se da se u nju zaljubio.
Vasvija je volela Aleksu, onako prostodušno, majčinski, videvši u njemu nevaljalog dečaka čijoj je neposlušnosti valjalo stati ukraj. Pazila ga je, mazila, davala mu značaja, išla mu niz dlaku sve dok ga ne smiri i vrati u porodični život kakav se i očekuje od jednog bogataša. Moguće je da je Vasvija takav materinski odnos prema mužu gajila zbog činjenice da s njim nije mogla da ima dece, a moguće je da joj je karakter nalagao ulogu psa čuvara.
Aleksa je voleo svoju ženu taman onoliko koliko neki bogataš ume da voli bilo šta što nije novac. Ona je smirila njegov život, stavila ga pod božje zakone. On joj je zbog toga bio zahvalan. Osećao je da je njoj to pošlo za rukom nekim posebnim ženskim oružjem, koje muškarac ne vidi, ali pred kojim stoji nemoćan i razoružan.
Svako ko na život gleda površno i prostački, ne znajući da ne postoji mustra po kojoj bi se isplela nečija sudbina, pomislio bi da je bog Vasviju nagradio udajom za bogataša, da joj je time dao prostora da se bavi onim što, po njihovom mišljenju, žene i treba da rade, da se kupaju u bogatstvu koje su stekle udajom. Ali napravio bi grešku. Vasvija je bila supruga koja je dobro znala da vrednuje novac i imetak i koja je prema svakome dinaru imala skoro religiozan pristup. Osim toga, njena ženska intuicija pokazala se izvanrednom u mnogim poslovima koje je Aleksa obavljao, a za koje je bilo neophodno doneti određene rizične odluke. Redak je bio slučaj da Vasvija nije bila u pravu, a to se uglavnom dešavalo onda kada nije bila upoznata sa svim detaljima vezanim za taj posao.
I sada, nakon inspektorovog izlaska iz kuće, Vasvija s onim istim samopouzdanjem koje nosi svaka žena što predoseća opasnost, uđe u sobu u kojoj je Krsmanović skoro zaspao zavaljen u svojoj fotelji čitajući Simu Milutinovića Sarajliju, sede pored njega na kauč koji je prekrivala indijska svila, pogleda muža očima punim nestrpljenja i reče glasom koji traži hitno razumevanje:
„Koliko puta sam ti rekla da tu separaciju treba da prodamo? Evo ti sad! Sad ti jedan Čivut traži novac. I ima pravo! Ti si kriv! Ako je već tvoja, onda je ogradi! Ovo je poslednji put da ti ovo kažem. Prodaj je, izdaj, radi nešto s njom… Od nje ćemo imati samo nevolju!“
Izađe iz sobe, ne sačekavši odgovor.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:43 am







PETO POGLAVLJE

u kojem jedan čamac prelazi Dunav


Dunav je Životi mogao dati ljubav, ali pare za nastavak gradnje kuće u Solunskoj 28 nije mogao da traži od reke. Da ga je tražio od ljudi, na zajam, oni bi mu ga dali, jer su prepoznali njegov trud i poštenje, ali on nije bio sklon „prosjačenju“, kako je nazivao pozajmljivanje novca. Nije Života bio naivan, naprotiv. Znao je da svaka zarada preko pristojne granice podrazumeva „kurvanje“. Ta reč nije bila njegova. Čuo ju je od dorćolskih alčaka.
A u „kurvanje“ ga je zvao Šilja, pešadijski vodnik, ambiciozan i neustrašiv čovek koji je birao reči kao što vlaška mlada bira haljine, pažljivo i s velikim strpljenjem. Reči su za njega bile najdragocenije što je čoveku dato, „pa ih nije red olako trošiti“.
Reč koja je kod Šilje imala najveću vrednost bila je sloboda. Ona je vredela više i od reči bog. Ili je to bila jedna te ista reč. Reč smrt, kod kuma Šilje, nije postojala. Ni Životi smrt ništa nije značila. To je Šilja prepoznao. Drugim rečima, Šilji je Životu preporučilo odsustvo reči smrt. Zato su sevoleli. .
Ljudi su se Šilje klonili, gledajući ga sa strahopoštovanjem i nelagodom, upravo onako kako se gledaju oni koji su spremni na svaki vid žrtvovanja zarad mutnih i nejasnih ideala. A ti su ideali nosili Šilju kroz život kao što košava nosi opalo lišće.
To što je svet zazirao od njega nije bilo bez osnove. Šilja je odisao nevoljom. Nemiran, nošen nezadovoljstvom i zovom pobune, nije bio neko koga su dočekivali raširenih ruku. Sve što je činio išlo je uz dlaku moćnima. Istina, običan Srbin voli prkošenje sili, ali još više voli kad to čini neko drugi umesto njega. A Šilja se borio protiv nepravde za celo Srpstvo. Tako je on barem mislio.
Života ga se nije plašio, ne samo zato što nije poznavao strah već i zbog toga što je na Šilju gledao s onim posebnim razumevanjem koje imaju osećajni ljudi kada vide retke oblike života.
Ponuda koja je za Životu značila „kurvanje“, za Šilju je značila rodoljublje. Trebalo je da prebacuje ljude s jedne strane velike reke na drugu. A kako je na drugoj strani reke bila Austrija, to prebacivanje moralo je da ima paprenu cenu.
Znao je da samo jedno prebacivanje ljudi preko reke donosi više novca nego ulov ribe za mesec dana, ali je isto tako znao koliko je sve to rizično, jer je Austrougarska bila primorala Srbiju da se obaveže kako će sve prebege bespogovorno vraćati nazad, te da će jatake kažnjavati strogo i bez izuzetka. Šiljin pogled na svet to nije mogao da trpi.
„Junaci koji iz Austrije beže na ovu stranu ima da budu zbrinuti po bilo koju cenu“, govorio je svojim ljudima zanesenim idejom o slobodi koliko i on sam. Otuda je krenuo šverc prebezima, jače i intenzivnije nego ikada pre.
Života je bio jedan od malobrojnih koji su poznavali sve tajne dunavskih struja, pa je cena koju mu je Šilja ponudio za šverc Srba prečana bila i više nego poštena. Ali ubrzo se ispostavilo kako mu ovaj posao nije doneo samo zaradu.
Bosiljkino lice najpre je podsećalo na dečji crtež. Pravilno, ali sitno, ljupko i uvek mlađe od onoga što su godine govorile. Na njemu su dominirale oči boje kestena. Okrugle i širom otvorene. Za te oči njena baba Desa je govorila da su to „oči koje su popile svu pamet ovoga sveta“. Mirovale su samo dok Bosa spava.
Volela je knjige. One su joj bile najbolji drugari. Njima je hranila radoznalost. Škola joj je išla lako, a svet oko sebe je razumela kao da je deset godina starija. Da se rodila na nekom plemenitijem mestu, a ne u hercegovačkom kršu, završila bi na Sorboni.
Štitila se hladnoćom. To je bilo u skladu sa vaspitanjem i iskustvom koje je ponela sa sobom, ali u njoj je tinjala strast, koja će buknuti čim se pojavi čovek koji u sebi nosi iskru nesebične ljubavi.
Sada, dok čamac polako grabi ka Dorćolu, njene se oči pod jakim strahom smiriše, tako da joj je pogled bio prikovan za retka svetla koja su titrala sa srpske strane reke. Ona ne htede da pogleda u Dunav, koji je bešumno klizio ispod njih, bojeći se da će tim pogledom poremetiti neki prećutan dogovor sklopljen između ove bespregledne reke i ovog neobičnog, mršavog, plavokosog alasa koji je vodio čamac. Hrabrila se recitujući šapatom poemu Kamen Milovana Vasića u ritmu udara vesala o površinu vode. To je činila svaki put kad bi je obuzeo strah.
I ne dam da drhtiš pred sudbinom kletom


Niti se strahom ti kititi smeš


Tvoj je istok da prkos svoj sučeš


Kao mač pred boj u kom sigurno mreš


Pored nje je sedeo njen brat Dimitrije. Slušao njeno deklamovanje. Neko na put nosi ikonu, neko novac, a njih dvoje su poneli pesme.
Dimitrije se tresao, što od hladnoće, što od straha. Sazdan od osetljivog materijala, jedini pravi umetnik u porodici Ljubibratića, teško se navikavao na lomove i neizvesnost koja je pratila ovu gatačku porodicu još od vremena njihovog dolaska sa Kosova u hercegovački krš. Mislio je, dok je slušao svoju sestru, kako mu je učinjena nepravda što se nije rodio u kakvoj bogatoj aristokratskoj porodici negde u Parizu ili Burgonju, već u hercegovačkim vrletima, u porodici koja je svako malo uzimala pušku, ili da brani slobodu, ili da skida tiranina. Ali je Dimitrije, nesrećan, vičniji bio peru nego pušci, što je starije Ljubibratiće bacalo u brigu.
„Ako“, govorila je baba Desa, „pero je ubojitije od tandžare, samo vi, mamlazi, slepi kod očiju, to ne vidite.“
A to pero mu umalo ne dođe glave. Austrijanci uhvatiše grupu srpskih mladića kako, u želji da se otresu teškoga tuđinskog jarma, spremaju zaveru protiv cara i imperije, nameravajući da ubiju guvernera Bosne i Hercegovine, a Dimitrije, jedan od tih školaraca, sazna da ga policija traži, pa pre nego što ovi dođoše po njega, brže-bolje krenu put Zemuna i dalje u Srbiju. Sa sobom povede i mlađu sestru Bosiljku.
„Kuda idemo?“, pitala ga je pre nego što su krenuli.
„U slobodu“, reče joj tako da mu ona odmah poverova.
Otuda oni nasred velike reke za koju su čuli samo iz zemljopisnih knjiga.
Dimitriju ne bi jasno zbog čega tolika užurbanost kada se čamac ukotvio na dorćolskoj strani, pa se u jednom trenutku zapita da li su uopšte prešli u Srbiju ili se još uvek mlataraju po Zemunu.
Pola sata kasnije sedeli su u Životinoj kući i jeli hleba i slanine. Onaj brkati, Šilja, gulio je luk. Bosine oči ponovo počeše igrati, a Dimitrije nije progovarao. Pred njim je stajao komad papira na kome je pisalo ime pod kojim će živeti naredne dane. Života je u uglu pleo ribarsku mrežu.
Šilja uze reč.
„Junače, takav nam treba. Takav kakav si ti! Idemo da se tučemo sa Turcima, a ćesar ima da dođe na red.“
„Nije mi do boja. Hoću da idem!“
„I baš u Ameriku?“, upita Šilja kao da ne veruje ušima. „U Ameriku.“
„Tamo su ti snovi?“
„Tamo. Ovo ovde me guši. Dao sam sve što mogu. Ne mogu više, nemam vazduha.“
„Ali ovde si potreban Srpstvu.“
„Tamo ću biti korisniji.“
Šilja stade sa pitanjima, malo se promeškolji, pa zapali cigaretu.
„Dobro. Volja ti. Samo da znaš, naši hapse i vraćaju u Austriju. Ako želiš da bežiš, moraš odmah, noćas. Put je dalek, na Bitolj, pa na Solun.“
Dimitriju nije nikada padalo na pamet da će od Austrije i od svojih bežati u Tursku.
„Dole te čekaju. Znaju za tvoj slučaj. Dive ti se i ispuniće ti svaku želju.“
„Iz Soluna?“, upita Dimitrije, gledajući u Šiljine brkove.
„Za Marselj, pa za Ameriku.“
Tu se Dimitrije mal' ne rasplaka. Ali stisnu petlju. Sve njegovo junaštvo, zbog kojeg su ga srpski jataci cenili, nestalo bi poput jutarnje rose.
Onda tišina. Šilja je ćutao. Predugo. To Dimitriju bi sumnjivo.
„Je l’ ima još nešto da mi kažeš?“, reče iznenadivši se vlastitoj odlučnosti.
„Ima“, reče Šilja. Ton koji isprati ovu reč nije obećavao ništa dobro. „Ona ne može s tobom. Nismo znali da dolazi.“
Dimitrije zadrža prisebnost.
„Pa dobro, čekaćemo.“
„Ne možemo. Pohvataće vas. Mi ćemo dobiti deset dana Karaburme, a vas će vratiti Austrijancima. Za ono što si spremao vešala ti ne ginu.“
I Bosu uhvati panika. Ostaje sama? Tražila je da je brat zaštiti, ali nije znala od čega i od koga. Ljudi oko nje nisu bili neprijatni, naprotiv, bili su ljubazni, a onaj što plete mrežu, što ih je prevukao preko Dunava, čak i lep. Ni Dimitrije nije znao šta da kaže. Da kaže da njih dvoje moraju zajedno, samo bi gubio vreme, jer to svi znaju, a da čeka žandarme i da ga ujutro prebace nazad u Zemun, bilo je još gore. Njegovo ćutanje još više uznemiri Bosu. Gledala je u Šilju, pa u brata, pa u Šilju, pa u brata, sve dok brat ne izvadi nož!
„Odakle mu nož? Zašto ga vadi? Na koga?“, Života se skameni.
„Moramo ići zajedno… je l' jasno?“ Da nije progovorio, Dimitrije bi bio ubedljiv, ovako mu je glas otkrivao da ne zna šta radi. Šilja, iskusan borac, svikao na svakojake grubijane, to primeti. Osmehnu se prijateljski kao da je Dimitrije u ruci držao cveće a ne nož. Međutim, ispod osmeha izbi hladan i odlučan glas, sa kojim ne bi trebalo zbijati šale.
„Slušaj, mamlaze! Jesam li ja kovao zaveru ili ti? Mi te ovde sačekasmo, nahranismo i napojismo, i nudimo ti rešenje. Da nas nema, već bi lizao zidove na Gardošu, a sestru bi ti silovala austrijska služba. To vole da rade… pri ispitivanju. Zato slušaj pažljivo da ne bismo digli ruke i od tebe i od nje, jer bez nas možete samo nazad preko Dunava, ali ne sa nožem u rukama, već sa lancima preko njih. Ako hoćeš u Ameriku, polazimo odmah. Ona ostaje ovde, kod Živote. Ništa joj neće faliti, zdrava je i prava. Za nekoliko sedmica sredićemo joj papire. Ona može da čeka, ti ne.“
Bosa ne izdrža. Brižnu u plač. Životi je bi žao. Ugrize se za usnu da zadrži suzu. Ona beše toliko skrhana da je u njoj utihnula sva gordost.
„Ne plači, molim te. Nisi ti jedina kojoj smrt spaja, a život razdvaja.“
Šilja ustade, više da pobegne od zaraznih Bosinih suza nego da požuri Dimitrija.
„Hajde, sestro slatka, nije Amerika preko sveta.“
Tu shvati da je rekao glupost, ali nastavi kao da je nije izrekao.
„Kunem ti se svim svojim, junače, ima da joj svaku želju ispunimo. Radiće šta bude želela. A i mlada je. Naći će već nekoga da ne bude sama. Gde će ako ne u Beogradu?“
Dimitrije ustade. Zagrli Bosu. Stisnu je kao da želi da je unese onako malu i sitnu u sebe. U zagrljaju oni tiho međ' sobom sricaše reči Vasićeve poeme, kao da je to nešto čvrsto, materijalno, opipljivo, nešto što greje, hrabri, oko čega se valja okupiti, kao oko ognjišta, ikone, amajlije koja štiti od zla, jer su dolazili iz kraja gde je jedino kamena i reči bilo napretek.
I ne dam da drhtiš pred sudbinom kletom


Niti se strahom ti kititi smeš


Tvoj je istok da prkos svoj sučeš


Kao mač pred boj u kom sigurno mreš


Potekoše suze. Duša se pocepa popola, onako kako je samo rastanak pocepati može. Pravo iz zagrljaja, ne okrećući se za sobom, Dimitrije izlete iz kuće. Za njim i Šilja.
Sutradan, u isto vreme, bio je u Bitolju, a sedam dana kasnije oko njega je plovilo sinje more. Na putu za Ameriku.
Tako Bosa osta kod Živote u Solunskoj 28.
U početku kuću ispuni ona neugodna tišina što vlada na mestima koja dele nevoljno zatočeni. Ona stisnuta na kraj otomana, prekrivena ćebetom koje je štiti od surovog sveta, a on na podu, uza zid, uvek zamišljen i setan. Ponekad je bacala pogled na njega ne odolevši njegovoj lepoti, ali ga je i krila kada god bi ga Života presreo očima. A retko ju je gledao, što od nesreće koju joj je sudbina dodelila, što iz straha da je, onako krhku i pohotnu, pogledom ne polomi.
Ali, kako tuga tugu doziva, tako se i njihove dve tuge sretoše pod svetlom sveća. Istina, Bosa Životinu tugu nije baš najbolje razumela. Njena je bila vidljivija, opipljivija, jasna na prvi pogled. Ostala je sama u tuđem svetu, bez kučeta i mačeta, bez nade u sutra. Njegova tuga bila je nekako maglovita i nečitka, čovek bi se morao dobro potruditi da je prepozna. Da lice Životino, iako mlado i lepo, nije nosilo tanki pokrov sete, Bosa bi pomislila da tuga u njemu i ne postoji.
Na kraju, s vremenom, ona je dobijala na hrabrosti, pa se jednom osmeli da kaže šta misli.
„Ne znam šta ti je. Zašto kukaš? Zdrav si i prav. Umeš mnogo toga da radiš. Zašto tuguješ za nečim što ne može da se vrati? Kad bih ja imala tvoju snagu… eh, gde bi mi bio kraj.“
Života joj se nasmeja kao odrastao detetu, pa ponovo krenu priču o Dunavu i jednoj nesrećnoj ljubavi, koja mu ubi dušu a telo ostavi da živi samo još koje vreme na ovome svetu.
Potom joj je pričao o dostojanstvu siromaštva, snazi volje, o Dunavu, bogu i istini, a ona njemu o Hercegovini, kamenu, zmijama i mirisu lavande, kojeg ovde nema. On je njoj govorio mudrosti koje je čuo od monaha, a ona njemu stihove pune junaštva, patnje i žudnje za slobodom.
Reči koje je izgovarala svojim tananim, devojačkim glasom, prozračnim poput čipke na rubu haljine, delovale su na Životu toliko smirujuće da ga je svaki put kada bi otvorila svoja malena usta preplavilo osećanje istinskog blaženstva. On ju je slušao ne verujući da reči mogu da sagrade ovakvu divotu. Kao da ih u sklad nije poredao čovek, već sam bog.
Vreme je proticalo, a Bosa se uspravljala. Strah ju je polako napuštao. Vraćalo joj se samopouzdanje. Života ju je sve češće zaticao na nogama, a ne u krevetu, sa manje bora na licu, a više osmeha. Kako su prolazili dani, tako je ona izgledala sve mlađa i revnosnija. Znala je da ne sme napolje, ali je sve češće i odlučnije prilazila prozoru. Svetlost dana ju je mamila sebi. Bila je isuviše oprezna da bi istrčala pre vremena, ali i isuviše radoznala da bi predugo čekala. Povremeno bi sklanjala zavese i gledala napolje kao da gleda neki daleki, lepi svet čiji deo, mislila je, nikada neće postati. Šilja se zbog toga ljutio jer papiri još nisu bili gotovi, a „Beograd je pun zbirova“.
Šilja je bio u pravu. Pred kraj meseca kroz Beograd prođe vest da je ćesar ljut na Srbiju i da sprema svakojake kazne ukoliko mala kraljevina ne preda na sud sve zaverenike koji se kriju u Srbiji. A kralj, šta će, kud će, posluša glas onih koji su s Austrijom imali dobre trgovinske odnose i odluči da pohvata decu što pobegoše iz imperije zbog kazne. Neki komšija prijavi žandarmima da se u kući siromašnog alasa dešava nešto zagonetno, da sveća gori neobično dugo, a da on doprema robe kao da nije sam, pa žandarmi nahrupiše u Solunsku ulicu ne bi li proverili da li Života nekog krije. Srećom, ta vest pre stiže do Šilje i Živote, pa Života strpa zbunjenu i preplašenu Bosu u onu tajnu odaju, koju napravi dunđer Crnotravac. Kada je Života za njom zatvorio vrata, Bosino telo i dušu prekri gusti mrak koji uskoro proguta i njene jecaje.
Žandarmi su pretraživali kuću sve dok se na nebu ne pojaviše prve zvezde. Činili su to sa preteranom revnošću i uz nepodnošljivu buku, kao da su hajkači koji vijaju vukove po planini, a ne regularna policija koja i ne zna šta tačno traži.
Života ih je gledao mirno. Ne samo zato što je znao da ove galamdžije nisu u stanju da pronađu tajnu prostoriju već i zato što je video da mnogi od njih to i ne žele.
Tek, žandarmi su, uz kombinaciju potajnih pretnji i ovlašnih izvinjenja, najzad izašli iz kuće, ostavljajući iza sebe prevrnute stvari, prosutu hranu, polomljen krevet… Kao da je kroz kuću prošla poplava, a ne policija. Života je čekao da se potpuno smrači pa da priđe lažnom zidu i otvori ga.
Dole, na podu, čučala je sklupčana Bosa. Više je ličila na životinju nego na ljudsko biće. Iz njenih očiju izbijao je strah, a glas ju je potpuno napustio. Života joj priđe blago, onako kako se prilazi poremećenim osobama, i pomazi je po licu. Ona ga od straha nije ni videla.
On sede pored nje. Srce mu beše prepuklo videvši devojku u takvome strahu. Ni sam ne znajući zašto, i on poče da plače. Zagrljeni, gonjeni sličnom nevoljom, oni se priljubiše jedno uz drugo, skriveni u tajnoj prostoriji njegove kuće, kao u nekom posebnom, izdvojenom svetu, daleko od ovoga koji ih muči i mrcvari, u kojem im nije dozvoljeno da pokažu ništa više od straha i patnje.
E, tada, u njegovom zagrljaju, u njoj se probudi nešto za šta nije znala ni da postoji. Ne beše to ljubav koja je krhka, tanana, poput cveta na vetru, već neka potreba da oseti susretljivost i toplinu koje su joj je ceo život izmicale. Ona dozvoli Životi da joj rukom prođe po povijenim leđima, a dodir njegovih grubih alaskih dlanova izazva neočekivan zemljotres u njenoj duši. Krv prostruja kao ponornica, prvo nestade međ' venama, pa se ponovo pojavi na drugome mestu još brža i vrelija.
„Šta mi se ovo događa?“, htede da se upita, ali pre tog pitanja glava joj sama pade na Životino rame. Prvi put ona vide kako njeni delovi tela rade mimo njene volje. Nije uspela da ih zaustavi. Ni glavu, koja se naslonila na rame, ni ruke, koje su ga grlile i klizile niz njegovo kršno telo, ni noge, koje su se uvukle međ' njegove grejući se o butine, a ni usne. Usne su je najmanje slušale. One se same zalepiše za Živo tine tako silno i slepo da joj i srce otkaza poslušnost. Je l’ to ono osećanje o kojem je čitala iz bratovljevih knjiga? Je l’ to ono stanje koje se u njenoj kući nikad nije glasno izgovaralo? Verovatno.
Ni Životi ne beše svejedno. I on oseti da se događa nešto neobično. Bio je zbunjen svojom smušenošću, nesigurnošću. Odavno se nije bavio ovim poslovima. Otkako ga Željana čeka na onome svetu, na ovome ne beše nikoga ko ga doziva sebi. Ali se sad otvoriše sve kapije požude. On ključeve koji ih zatvaraju proguta.
I tada međ' njima buknu onaj plamen kakav čovek barem jednom u svome životu ima da pokaže drugome, plamen za koji se vredi roditi. Očas posla, i njih dvoje se pretvoriše u dve vatrene kugle, koje se prvo počeše vrteti oko sebe, sve brže i brže, a zatim skočiše jedna na drugu sve dok se ne spojiše u jednu veliku užarenu loptu bljujući iz sebe svetlost sreće, strasti i požude. Pred njima na kolena pade ceo svemir, posta mali, ponizan, neprimetan, pregažen žarom koji njih dvoje nesebično šibaše iz sebe.
Tek negde oko jutra njih dvoje izađoše iz svoga tajnog carstva, a svemir se vrati na svoje mesto.
Deset dana kasnije, kako Šilja nabavi za Bosu papire, stadoše pred oltar. Svatovi su bili skromni, ali glasni. Uz pucnje iz kubure i zvuk tambura.
Šilja je bio kum, sav srećan i veseo. Čini se srećniji od mladenaca. Gledao ih je zaštitnički, pokroviteljski, bekrijski, šireći veselje oko sebe. Nakon što popiše sve što im ponudiše u kafani Kod dva bela goluba, oni se oteturaše do Solunske, uđoše ponovo u svoje malo, skriveno carstvo i te noći ponoviše onu istu igru koja ih je nekoliko dana ranije i spojila. Igrali su je strasno, punim plućima, uživajući svake sekunde u njoj kao da su znali da im vreme koje dolazi neće dati mnogo prilike da je ponavljaju. Ono što nakon poslednje igre Života ponese u san beše misao o tome kako su Bosine oči one koje su popile svu pamet ovoga sveta.
Sledeće godine rodi im se dete. Dadoše mu ime po Bosinom bratu. Dimitrije.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:43 am






ŠESTO POGLAVLJE

u kojem se rastaju otac i kći


I kad je lovio ribu i kad je prevozio ljude, Života je gledao svoja posla. Nije ga interesovalo ko će jesti šarane, smuđeve, a bogami i kečige, niti koga to prebacuje preko reke.
Ali tog pitomog jutra, kada je za lepu svotu novca Rahelu i njenog oca prebacivao u Zemun, u očima mu umesto hladnoće i nezainteresovanosti zaiskri tuga kojoj ni sam nije znao razlog i koren.
Boleli su ga rastanci. Parali su mu dušu napola. A otac se rastajao sa kćerkom. On znojav od nošenja teških Rahelinih kofera i nervoze koja ga je uzela pod svoje, a ona odsutna i rastresena, bez stava o odlasku i ostanku. Izgledalo je da je najtužniji na tom čamcu bio Života.
Na zemunskoj stanici Rahelu je čekao voz za Beč, a tamo drugi, za Pariz. Njen otac, očajan zbog samoće u kojoj je njegova kćerka zatamničena nakon pokušaja samoubistva, okrivivši za to učmalu sredinu u kojoj žive, odlučio je da je pošalje što dalje od ovoga „prostakluka, koji nit razume umetnost, nit ljude koji su malo drugačiji od ove fukare“.
„Pariz će ti dati deo sebe, videćeš!“, hrabrio ju je sa sigurnošću nekoga ko sa Parizom ima ugovor, posao, pa sad na osnovu toga šalje kćer u najbolju školu crtanja na svetu, da tamo, na mestu u kome caruju svetlost i sloboda, pronađe sebi sreću daleko „od ove ustajale žabokrečine“. Joakim nije lako trošio teško zarađene pare, ali kad je u pitanju kći, nije žalio taj komadić svoga bogatstva.
Beogradom je, istina šapatom, kružila priča da stari Štrajh ne daje ni žute banke, već da kćerku šalje u Pariz zahvaljujući novcu Alekse Krsmanovića, koji je time sprečio da se jedno ozbiljno austrijsko osiguravajuće društvo pozabavi njegovim nesavesnim rukovođenjem zapuštenom separacijom koje je „prouzrokovalo opasnost u kojoj se, zarad nemara i nepoštovanja propisa, našao život nervno rastrojene devojke“ i primora ga da na ime odštete oštećenoj strani plati kudikamo veći iznos.
O ovome se nije govorilo naglas, ne samo zbog Alekse, jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji, već zbog slutnje da se iza ovakvog razrešenja krije austrijska namera da ponizi Srbiju, koja se zarad toga ne libi da pri ostvarenju namera potegne i jevrejske veze u ovdašnjim filijalama osiguravajućih društava. Poraz Krsmanovića u ovome procesu za običan narod beše ravan porazu Srbije.
Upravo se zbog toga, kao neka uteha, širio glas da je Aleksa Krsmanović bio glavna spona sa školom slikanja u kojoj će Rahela provesti naredni deo svoga života, a sve preko svojih francuskih kooperanata, koncerna „Sošo Brižit de Fer“. Kao mali znak zahvalnosti, Rahela je Krsmanovićima poklonila svoja tri akvarela. Za ovaj lepi gest bio je zaslužan stari Joakim, koji je shvatao da bi bilo poželjno da Krsmanoviću ostavi prostor kako poraz na sudu ne bi osetio kao lično poniženje, jer je neophodno da se ostane u što boljim odnosima sa moćnim industrijalcem i njegovom porodicom, pošto se „vremena menjaju, ko bi gore, sad je dole, a nama valja živeti jedni pored drugih“.
Postojala je i treća verzija, koju je, čuvši zlurade šapate po ustajaloj čaršiji, preko svojih zbirova pustio u grad sam Aleksa: on je lično, pošto mu beše žao Jevrejina i njegove kćeri, nakon dramatične istorije nesrećne devojke i teške sramote koju je starac doživeo odbijanjem suda da mu se dodeli odšteta, odlučio da kupi te tri slike, ove izuzetno „talentovane mlade slikarke“, za nerealno visoku cenu koju je sam odredio, pa se od te dobiti Toakimu probudila hrabrost da razmišlja o slanju kćerke u ozbiljne škole.
Kako god, ta tri Rahelina akvarela postadoše Krsmanovićeva svojina.
Upravo zbog tih silnih priča koje su Beogradom kolale poput pčela u košnici, dobijajući s vremenom i na iskrivljenosti i na intenzitetu, da ne bi dodatno „dizali prašinu“, kako je to lukavi Štrajh voleo da kaže, on odluči da dete prebaci u Zemun „diskretno“, čamcem, daleko od očiju znatiželjnika, kao da prevozi zaverenika, a ne budućeg studenta slikarstva.
Dok je prelazila na drugu obalu Dunava, Rahela se u mislima nije vraćala u Beograd, već je, kao u transu, gledala u snažne Životine ruke, kako vuku vesla po površini reke, kako se njegovi mišići zatežu pa opuštaju u savršenom skladu sa talasima koje je čamac ostavljao za sobom.
A dok je voz izlazio iz stanice, i dok joj je otac mahao zatrpan sivkastim dimom lokomotive, gledajući za kćerkom čija se figura, nagnuta kroz prozor, polako gubila u daljini, i dok su se po peronu suze rastanka mešale sa pesmom Cigana i zadahom prosutog mašinskog ulja, ona tu sliku Živote i čamca ponese kao glavnu uspomenu na mladost.
A kada god bi je neko, tamo, negde daleko, gde ju je odveo život, upitao odakle dolazi, Rahela bi odgovarala uvek isto:
„Sa velike reke.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:44 am





SEDMO POGLAVLJE

u kojem se otvara kupalište


Dimitrije nikada nije plakao. Kao da se rodio bez suza. Ali mu je, umesto suza, bog očima dao znatiželju, pa je svet upijao kao suv sunder vodu.
A svet oko njega bio je blagorodan, šarolik, čaroban. Dimitrije ga je gledao iz majčinih skuta, pa iz očevog čamca, pa na vlastitim nogama. Ništa mu nije promaći moglo. Ništa! Ni let ptice iznad Dunava, ni smiraj sunca nad Zemunom, ni dereglija što tera pesak za Konstancu, ni ples pčela na cvetu jabuke, ni igra pasa pored Joakimove bakalnice, ni bezuba baba na Zelenom vencu, ni kap rose na listu jablana, ni dečje sandale u lokvama napunjenim kišom, ni sjajne kočije kraljevskog ađutanta, ništa što je činilo njegov mali svet. A taj svet je bio kao neko nepregledno i beskrajno polje, sazdano od očevog čamca i majčinih priča, što ga nošahu sa jednoga kraja beskraja na drugi, budeći u njemu maštu koja, sa slikama što ih upijaše u sebe, napravi podlogu za ono što će Dimitrije biti kad odraste.
Života je u njemu video radost. Stavio bi ga na čamac, pa bi se prepuštali Dunavu, lutajući njegovim obalama. Zatim bi ulazili u Savu, prepadajući je lupom vesala praćeni smehom i vriskom, onda bi se iskrcali na Ratno ostrvo, dozivajući ptice poimence, jer su u svetu Dimitrijevom sve životinje imale ime, pa bi se tek pred kraj dana vraćali kući bez ulova, ali srećni kao novorođenčad.
Bosa je u detetu videla smisao života, jer je ovaj prema njoj bio oskudan i škrt, nemilosrdan do krajnjih granica, nudio joj je samo bedu, na šta ona nije pristajala, ne samo sebe radi, već radi deteta, na koje je uvek gledala koliko sa ljubavlju toliko sa sažaljenjem, verujući da ono nije zaslužilo njenu i sudbinu njenoga muža.
I dok ga je otac vozao na čamcu, majka ga je vodila u duge, beskrajne šetnje. U tim šetnjama, kada god bi prolazila pored kuća bogatijih Dorćolaca, ona se pitala kako i zašto oni imaju, a ona nema. Zašto je njih bog pogledao, a nju ne. I da li boga uopšte ima.
Posmatrala je njihovu decu, odeću, igračke, slušala ih je kako se smeju i guguču poput golubova, i činilo joj se da čak i reči koje ova, bogata deca izgovaraju imaju veću cenu od reči koje sriče njen Dimitrije. Pitala se postoji li pravda i koliko košta kad do nje mogu da dođu samo imućni.
Silazila je do pijace, samo zbog Dimitrija, jer je znala da on voli da posmatra život, ponevši tek nešto malo novca (a to bi često bilo i sve što joj je ostalo). Dečak je gledao slasno voće, šaroliko povrće, krvavo meso, ribu koja se još koprcala na tezgi, udisao je mirise koje beogradska pijaca u sebi krije, upijao žamor ljudi, lavež pasa lutalica. Pijaca je pred njim bila neki nov tajanstveni svet čije tajne valja otkriti.
A ona je gledala ljude sa posebnim strahopoštovanjem. Svi su joj izgledali bogati i srećni.
„Samo smo Dimitrije i ja ovde siromasi.“
Pitala se da li je istinita Životina priča o siromaštvu kao o jedinom pravom znaku dostojanstva i duhovne snage. Da li je moguće biti dostojanstven i punog tanjira?
U pogledima ljudi prepoznavala je i prezir i sažaljenje. Sažaljenje ju je više bolelo.
„Mlada, siromašna majka, još sa detetom! Šteta!“
„Pa zašto je rodila kad ne može da ga hrani?“
„Jadnica. Skapaće od gladi i ona i dete.“
Najteže joj je padalo to što je i Dimitrije prepoznavao njihovo siromaštvo.
„Mama, mogu li jabuku?“
„Ne, sine, nije vreme za voće.“
„Ali samo jednu.“
„Nijednu. Čeka nas tata.“
Brzo je Dimitrije shvatio šta je to. To je nemanje!
Jednom prilikom on ugleda kolica sa perecama. Prave, okrugle perece sa belim zrncima soli na njima. Dimitrije je bio lud za perecama. Kao i svako dete. Istrgnu se iz majčinih ruku i dotrča pred kolica ispred kojih je stajalo troje mališana sa majkama. Perece je prodavao trgovac neuredne kose, slične petlovoj kresti.
Petlu se ne svidi kako je Dimitrije obučen, pa prvo pogledom a onda i rečima upozori Bosu da nosi dete od kolica.
„Ajmo, Dimitrije, sine, nema pereca da ne pokvariš ručak“, reče Bosiljka.
Svima beše jasno da majka dete laže, da nema nikakvog ručka, pa se one tri žene nasmejaše, a Petao se namrgodi pazeći da mu Dimitrije ili majka ne ukradu koju perecu.
Dimitrije se okrenu majci.
„Mama, ne moramo da je kupimo, samo me pusti da je gledam.“
Te večeri plakala je pred Životom kao nikada dotad. Bila je tužna, ali je znala da nešto mora u životu da promeni! Života ju je tešio. „Nemati nije sramota.“
„Nije sramota, ali nije ni poželjno, Života! Šetam sa detetom svaki dan. Prolazim pored kuća, gledam kako ljudi žive, šta sve imaju i pitam se zašto mi to nemamo. Da li smo mi gluplji od Almazijana? Od Sikimića, koji sagradiše onoliku kuću preko puta crkve? Od čega? Od pravljenja cipela! Od onoga Cincarina, Nuše, što prodaje katran? Od gospodina Štrajha, čije si dete spasao? Po čemu su oni to bolji od nas? Imaju dve ruke kao ti i ja, dve noge kao ti i ja, jednu glavu kao ti i ja, a samo ti i ja živimo u ovoj straćari, na ivici gladi, moleći se bogu da ulov bude dobar ili da prevedeš nekog baju preko Dunava!“
„Oni kradu, Bosiljka.“
„Pa hajde i mi da krademo!“, uskliknu ona skoro sa radošću.
Života nije znao sa novcem. Terao ga je od sebe, kao što sujeverna baba tera crnu mačku. Nije mu se primao. Žuljao ga je, navlačio mu je teške misli, činio ga razdražljivim, punim jeda. Bio je uveren da novac donosi zlo, ali ne ono očigledno zlo koje čovek može da primeti odmah čim ga ugleda, kao neprijateljskog vojnika ili vešticu, već ono zlo koje ti prvo godi, koje ti stvara utisak mira i spokojstva, sladak ukus u ustima, zlo čiju prirodu saznaš tek kada bude kasno, kada shvatiš da su sva ona lepota i raskoš koje ti je to zlo donelo u stvari varljivi privid iza kojeg se krije propast.
„Ne bulazni, bre, Života“, prekidala bi Bosiljka te njegove napade filozofije, kao da gasi sveću. „Bez novca se ne živi. Lako ti je bilo mudrovati dok si bio sam! Sad imamo dete, bre! Ne interesuju ga te tvoje gluposti, hoće da jede, Života. Neću da mi dete završi pred crkvom prošeci. Nismo to zaslužili!“
I nisu. Bili su vredni, nisu birali posao, ne libeći se da peru, peglaju, čiste, love, nose, zidaju, sve ono što je moglo da nahrani troja usta. Ali dok je Života na takav život gledao kao na nešto što mu je suđeno, Bosa se s tim nije mirila.
Stigla su i prva pisma od brata iz Amerike. Ona su joj unela kuraži u razmišljanja. „Sad sam u Gradu anđela“, pisao je on. „Zaposlio se kod nekog fotografa. Snima pokretne slike i obične fotografije. Ovde ti je to sada mnogo tražen posao. Idem po plažama gde se ljudi kupaju, polugoli, uživaju, jer je more toplo. Slikam ih i onda im prodajem fotografije kao uspomenu.“
Dimitrije je sestri poslao nekoliko tih fotografija. Na njima mlada i lepa lica. Nasmejana kao iz francuskih modnih žurnala koje je videla kod Hadžipešićke u salonu koji subotom čisti. Iza njih more. Divota blista u svakom od njih. Ona zamalo da ne prepozna brata. On se izmotava pokazujući lepo razvijeni torzo. Ona mu pozavide do krajnjih granica. Da joj je biti s njim, da se predaju vodi i suncu. Oh, kako je lepo! Zatim izljubi sliku i stavi je na mesto gde se čuvaju važne stvari.
Jedne blistave majske noći dok su sve troje šetali obalom reke, dođoše do one napuštene separacije gde Dunav beše napravio sprud. I dok je topli vetar s juga, netipičan za maj, sušio vazduh koji im se lepio za kožu, čineći je grubljom no što jeste, Života oseti potrebu da se okupa. Skoči u vodu.
Bosa ga je gledala kako uživa kao dete igrajući se sa talasima koje je gurala struja sa banatske strane, videvši da između njenog muža i Dunava postoji neko duboko razumevanje i poštovanje. Ona postade ljubomorna na veliku reku.
„Ti Dunav voliš više od mene i Dimitrija!“, viknula mu je dok je ovaj zaranjao i izranjao praveći grimase davljenika. Bosa se smejala, i Dimitrije se smejao, i baš u tom trenutku ona oseti neku nepatvorenu, iskonsku sreću, kakvu ljudi poput nje veoma retko doživljavaju.
„Zašto ja ne mogu da budem stalno ovoliko srećna? Zbog života koji je grub prema meni pa sreću tera daleko? Zbog stalne brige koja u meni tinja?“ Nju protrese blaženstvo netipično za one koji imaju prebrz um. „Eh, kad bih mogla da ne mislim! Gde bi mi bio kraj? Koliko bi tada sreća bila velika?“
Te noći pred Dunavom, kao pred ikonostasom, ona je imala sve što treba čoveku da bude blažen. Malo dete koje se smeje i muža koji pravi budalu od sebe. Gde ćeš veće sreće? I ona se zaista oseti blaženom. Ali tren kasnije ta blaženost iščili.
„Bože, imam li ja pravo na to?“, upita se, pa se ujede za jezik. „Eto je! Opet misao! Smirite se, misli moje! Ja sam blažena!“, pokuša da umiri um.
Tad je obli želja da se ova noć produži… da ne da zori da se pojavi, da se zaustavi baš na tom mestu u to vreme kad ju je blaženstvo plavilo kao što Dunav plavi svoje obale. Gledala je muža kako uživa, bacaka se, kao neko raspušteno dete, videla ga je kako se rađa iz vode, kako postaje deo nje, i tad, tad joj je pala na um ta ideja!
„Ovde! Kao na slikama iz Grada anđela! Kupalište!“
Ustade, skoči, uhvati Dimitrija za struk i poče da se zajedno s njim okreće oko sebe.
„Kupalište! Eto, to nam treba! Bićemo bogati!“
Okretala se gledajući nebo. Iznad nje su plesale zvezde, mesec se smejao, dete vrištalo od radosti, muž se igrao sa Dunavom, a ona u ushićenju pade na zemlju. Dimitrije se prevali preko nje smejući se kao blesav, a iznad nje se, kao proviđenje, izvi tabla na kojoj piše da je separacija preduzeća „Krsmanović“ na prodaju.
„Ti si luda žena!“, cedio je kroz zube Života, želeći da završi razgovor koji mu je bio pretežak da shvati, a mučan da izdrži. Iako Života nije voleo da protivreči, svađa je, kao i u svakoj porodici, bila redovna stvar. Ali ova, oko kupališta, bila je drugačija od svih prethodnih. On nije pristajao, a ona nije popuštala.
„Da posudiš tuđ novac, pa ga daš onim krvopijama da bi napravila mesto gde će se ljudi kupati!?“
„Života! Videla sam slike kod Hadžipešićke u magazinu! To se sada radi svuda u svetu.“
„Ali mi nismo svet!“
„Pa bićemo. Slušaj… To što mi je palo na um, i to što se ta tabla našla na tom mestu… to je proviđenje!“
„Pusti me proviđenja, kumim te bogom. Ja ti u to ne idem.“
Bosa iznenada promeni taktiku. Sede pored njega, stavi mu glavu na rame i poče da mašta.
„Plaža puna ljudi, svi lepi, kupaju se, raduju, piju otmena pića, ti i ja sedimo sa njima, pričamo o nečem lepom, o slikama, muzici. Kao da smo u Beču, Parizu! Znaš, Života, ne smemo da se pomirimo sa tim što smo rođeni ovde.“
„A šta fali što smo rođeni ovde?“, reče Života glasom koji odade da nije u stanju da prati Bosiljkine misli.
„Život! To nam fali! On prođe pored nas a da ga nismo ni videli.“
Života se okrenu na drugu stranu sećije na čijem je uzglavlju stajala dečja košulja.
„Života“, Bosa dobi odlučan pogled. „Nismo vezani pupčanom vrpcom. Ja neću da ovome detetu život bude maćeha kao nama! Ako ti nećeš sa mnom, nemoj. Ja moram zbog njega!“ Majka pogleda dete. Zagrli ga. Dimitrije je poljubi. Dugim trepavicama pogladi je po licu. Uz njih se privi i Života. Sve troje zaspaše zagrljeni.
Te noći ubijeni su kralj Aleksandar i kraljica Draga. Tela su im bacili na zemlju ispred dvora.
Sutradan strah je vladao nad Beogradom. Grad, ne znajući u kom pravcu se kreću događaji, nikome nije verovao. Laži su se širile kao zarazna bolest, kao i uvek kada istorija zamuti vodu u ovoj nesrećnoj bari. Života ne izađe iz kuće. Bosa mu ne dade. Znala je da u ovakvoj čorbi kum Šilja mora biti mirodija. Stajala je ispred vrata i preklinjala ga.
„Doći će po tebe! Sakrij se, čoveče.“ Pokazivala mu je mesto na kome je ona izbegla poteru. Tajni sobičak iza lažnog zida. On nije hteo. Bio je previše gord i ponosan da minut, a ne dan, provede šćućuren u mraku kao miš u mišolovci.
„Ne znam o čemu pričaš.“
„O čemu pričam? O tebi, mamlaze! I o kumu! Ko zna koga si ti preveo preko reke, mamlaze! Znaju da si radio za njega, a znaju i da je on lud! Ne jednom je govorio da će im on doći glave!“
„Kome?“, pravio se Života nevešt.
„Kralju! I kraljici!“ On krenu ka vratima. Ona uze nož. Prepreci mu put. Mahnu mu nožem oko glave. U njenim očima bijesnu neka svetlost koju on ranije nije imao prilike da vidi. On tu svetlost razume. To je bila svetlost onoga koji je spreman na sve. On se okrenu prema lažnom zidu.
Ponizno kao pas, sklupča svoje veliko telo i uđe bespogovorno u tajnu prostoriju, koja već jednom spase Bosi glavu. Bosa ne stiže ni da zatvori zid za sobom, a već je neko lupao na vrata. Čula se galama.
Bili su to žandarmi. Komandant odgurnu Bosu u stranu i mahnu ostalima da pretresu kuću. Radili su to ćutke i temeljno. Bosa i dečak stajali su napolju. Mali se toliko prepao da nije ni zaplakao. Žandarmi su pretresli celu kuću. Iza njih ostaše krš i lom, kao iza zemljotresa. Nema ugla koji nisu pretresli, ali Životu ne nađoše.
Iz kuće izađoše psujući, nozdrva ispunjenih onim posebnim mirisom rečnoga mulja. Ona pokuša da sakupi razbacane stvari. Jedan žandarm je odgurnu. Bili su ljuti preko svake mere. Iz komandanta je izbijao bes.
Već sutradan komandant nije bio među živima.
A Života jeste. Tako je htela istorija.
Smiri se grad. Dođoše novi ljudi na dvor. Kažu, vraćaju Karađorđeviće.
„Sjaši, Kurta, da uzjaše Murta“, reče Šilja savijajući skiju, rukama punim žuljeva od drške mača. Brkovi su mu od svetlosti petrolejke dobili zlatnu boju. Bosa se i dalje pravila luda da ne zna o čemu se radi, a Života ga je gledao kao nekoga ko će jednoga dana izgubiti glavu zbog svojih ideala.
„Pa, ako već gubim glavu, daj da to bude sa nekim smislom“, odgovori mu Šilja.
„A ovo… ubiti kralja i kraljicu… to ima smisla?“, ne izdrža Bosa, čime pređe onu liniju koja ženama nije dozvoljena.
Šilja se samo nasmeja. Zatim je pogleda kao da nema snage da da je viška objašnjenja.
„Kumo! Nije tvoje da guraš nos u ovo! Moralo je ovako! Nije više moglo da se trpi!“
Bosa htede još nešto da kaže, ali je Života rukom zaustavi. Bosa ga odgurnu.
„A sad će kao biti bolje?“
„Ne znam, ali ako smo se ovih ratosiljali, ratosiljaćemo sa svakog sledećeg.“
Bosa se prekrsti. Života je ponovo prostreli očima. Ona ponovo ne znade držati jezik za zubima.
„Dobro, kume, što se vi, tamo, ubijate zarad vlasti…“
„Slobode…“
„Dobro, zovi to kako hoćeš… ali što mog Životu umešaste? Ni meni ni ovome detetu ovde ne trebaju ni vlast ni sloboda bez njega.“
„Boso, plaćen sam…“, odbrani Života kuma.
„Plaćen? Da stavljaš glavu u torbu, da prevoziš kojekakve uhode, da te žandarmi vijaju kao da si lopov, da živite u strahu i ti i tvoja porodica. E pa, malo si plaćen, Života, malo!“
Šilja pogleda u nju. Blistala je od ljutine i hrabrosti. Kao mačka. Njemu dođe da je poljubi.
„A dobro, kumo, šta bi po tebi bilo to 'biti dobro plaćen'?“
Bosa ugleda priliku za sebe. Pogleda u Životu. Njegovo lice bilo je u grču, iznenađeno Bosinom drskošću.
„Kako šta? Prevozio vam svakoga, i tamo i vamo, i onog Savatija, radio, ćutao, ko zna za šta ste ga sve upregli, ne zna ni on, krio se od žandarma, pre neki dan maT ga nisu odveli na Karaburmu… Kume, ja jesam mlada, ali nisam glupa. Svi ste se vi ovajdili od ovoga ubistva… svi! E pa, daj da se ovajdi i moj Života. On je pomogao vama, aj'te sad vi pomozite njemu.“
Šilja se nagnu prema njoj. Prvi put joj se obratio kao sebi ravnoj.
„Pričaj! Šta treba?“
Bosa iznese plan o kupalištu. Života je ćutao, Šilja pušio, a Dimitrije spavao. Ni Šilji nije bilo jasno u prvih pet minuta Bosinog izlaganja „šta u stvari ova žena želi“, ali onda mu pred očima izbiše slike koje je viđao u Budimpešti dok se vukao po ondašnjim kuplerajima.
„Kao u Pešti?“
„Da, kume. Beograd mora biti deo tog sveta.“
Šilja je pogleda, ustade i poljubi je. Izađe napolje bez reči. Bosa se sruši na kauč. Života ostade za stolom. Preko lica mu se navuče sena koju sa sobom nosi briga. Slutio je da je jedan deo njihovog života završen, a to mu nije bilo drago.
Prva vrata na koja je Šilja zakucao bila su vrata preduzeća „Krsmanović“, koje je prodavalo separaciju. Računao je da će naići na razumevanje. Ta separacija svakako je bila zapuštena, izbačena iz planova, „svaki dinar koji donese biće zauvar“.
Aleksa se plašio Šilje. Priče koje su pratile ovog mladog oficira davale su mu za pravo da se tako oseća. Ali mu je teže od straha padala odvratnost koju su u njegovoj duši izazivali ljudi koji ne prežu od nasilja. A Šilja je bio takav. Aleksa nije trpeo nikoga kome se mora povinovati zbog čiste sile, naročito ne „bagru koja je na svirep i neopevan način ubistvom kraljevskog para ukaljala ugled ovog ponosnog naroda“.
S druge strane, Šilji su se gadili svi oni koji su pili krv ovome „ponosnom narodu“, što su ga muzli i bogatili se na njegovoj muci. A Krsmanovići su bili jedni od njih. Zbog toga njihov razgovor nije imao diplomatski uvod, već je Šilja, vojnički jednostavno, udario odmah u glavu.
„Podsetio bih vas, gospodine Krsmanoviću, da u novom vremenu, u koje smo ušli pre nekoji dan, nije baš zgodno biti unuk čoveka koji je, kao jedan od glavnih zagovornika abdikacije na Svetoandrejskoj skupštini, bio krajnje neprijatan prema knezu Aleksandru Karađorđeviću, ocu našeg novoga kralja, i da je ta neprijatnost prešla sve granice pristojnosti nakon što je nepobitno utvrđeno da je on bio najglasniji u širenju laži da je knez Aleksandar među onima koji su doturili oružje ubicama kneza Mihaila, što je bacilo večnu ljagu na porodicu koja u ovome trenutku preuzima presto.“
Aleksa je znao da se kod Srba nakon svake promene vlasti vreme broji iz početka, ali nije znao o kojoj je to zgodi reč, s obzirom na to da mu ni deda a ni otac tu istoriju nikada nisu ispričali. Međutim, nije bilo ni mesto a ni vreme da proverava istinitost Šiljinih reči, tim pre što mu je odlučnost sa kojom je major Tankosić nastupio ledila krv u žilama. Stoga i Aleksa razgovoru priđe krajnje pragmatično.
„A šta bi to trebalo da se učini, poštovani majore, pa da se ta nesrećna epizoda ne izvlači iz fioke u kojoj stoje davno zaboravljene stvari?“
Šilju iznenadi lakoća sa kojom je Krsmanović pristao. Krsmanovića, opet, iznenadi da je to što Šilja traži od njega „obična sitnica“, nešto za šta nije bilo potrebe da se izvlače toliko jaki argumenti, koji bi, „posle ovoga dogovora, trebalo da ostanu tamo gde su bili do sada, u zaboravu“.
U znak sklopljenog posla oni ispiše čašu kajsijevače naiskap, potpisaše ugovor koji Bosi dade pravo na korišćenje prostora separacije pod uslovima koje od Alekse ne bi dobilo ni nerođeno dete, Šilja izađe zadovoljan iz prostrane kancelarije na Kosančićevom vencu, a Aleksa se zavali u kožnu fotelju, moleći boga da ovoga čoveka više nikada ne vidi.
Teško da će mu bog tu molbu uslišiti.
Šilja sve pripremi Bosi, baš kako je i obećao i njoj i njenom bratu. Objasni joj svaki detalj novoga stanja, ali joj ne reče odakle mu novac koji joj je dao da se počne sa gradnjom kupališta.
„Vratićeš ga kada ti bude krenuo posao“, rekao je i dodao da neke stvari čovek jednostavno ne bi trebalo da zna.
Mesec dana kasnije Kupalište „Tanković“ počelo je sa radom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:56 am






OSMO POGLAVLJE

u kojem jedna Nemica susreće žutog psa


Pariz je bio grad u kojem je stanovala sloboda. Tako su ga, barem, videli oni koji su mu hrlili u zagrljaj. Grad oseti to ukazano poverenje, pa poput neke plemenite žene otvori svoje skute, tajne mansarde i podrume, otvori lokale, bistroe, restorane i kafane, otvori galerije, sale, pozorišta, opere, univerzitete, amfiteatre, svoje ulice i trgove, parkove, bulevare, s namerom da primi svakoga ko je željan slobode. Sa svih strana pristigoše slikari, vajari, pisci, pristigoše muzičari, kompozitori, studenti, profesori, novinari, glumci, za njima i žongleri, cirkusanti, prevaranti, pa onda i lake žene, zaverenici, revolucionari, anarhisti, secikese, lupeži i prosjaci, ubice i kockari, svi oni koje sloboda privlači i koji u njoj vide neki smisao ili neku korist.
Rahela je bila jedna od njih. Ali, za razliku od ostalih, ona od Pariza nije očekivala ništa.
Prvih meseci njenog boravka izgledalo je da joj Pariz neće ništa ni dati.
Smestila se u podrumskim prostorijama oronule kuće u pasažu Beli konj, blizu Bastilje. Kroz prozorčić je mogla da vidi samo ljudske noge, kopita konja, točkove kočija ili nekog retkog automobila, pse nižeg rasta, mačke i pacove, te izmet svakojakog porekla. Sunce u podrum nije zalazilo. Neretko se dešavalo da su beskućnici ili bekrije tokom noći zapišavali okna i da ju je budio nesnosan zadah mokraće.
Pristojniji smeštaj trebalo je da sredi neki očev rođak, ali se taj nije ni pojavio na stanici Lion, na kojoj je Rahela svojim stopalima prvi put dotakla pariško tlo. Tumarala je besciljno oko stanice, da bi na kraju nabasala na osamdesetogodišnju babu, krezubu, ali vitalnu ženu koja je uvede u ovo predvorje pakla. Ona za to nije marila. U paklu ili raju – bilo joj je svejedno.
Ni sa školom nije imala sreće. Dok je Pariz živeo najuzbudljivije, blistavo, revolucionarno doba u istoriji slikarstva, dok se po galerijama, izložbenim paviljonima, restoranima, bistroima, ali i akademijama i bibliotekama vodio odlučujući boj za novu umetnost, koja će ljudski rod uvesti u dvadeseti vek, nju je zapala škola u kojoj su predavali profesori neosetljivi na nove vetrove u slikarstvu, ljude koji su svoje studente učili onome što je u svetu umetnosti odavno umrlo. Tehniku lišenu svake strasti.
Tako se i desilo da je njen rad, moderan i avangardan, ali osećajan i strastven, nailazio na kritike, omalovažavanja, čak i podsmeh. Profesorima se činilo da se ona oglušuje o njihove primedbe i sugestije, a ona ih, u stvari, nije ni čula. Slikala je po svome, osluškujući bat svoga srca i treptaj duše. Bilo je jasno da je u školi drži samo činjenica da je skupa školarina već bila plaćena.
A njoj slikanje postade most između ovoga i onoga sveta. Ona ga sa velikim žarom stade prelaziti. Dela su izranjala, jedno za drugim, kao na nekoj magičnoj traci. Rahela ih je sve volela, bdela nad njima, šaptala im nežne reči, poveravala tajne. Slike postaše njeni jedini drugari, bliski prijatelji koji je ne mogu izneveriti. Sliku koja joj beše najbliža srcu nazva Žuti pas.
Samo pažljiv posmatrač i iskusan ljubitelj slikarstva bio je u stanju da u oblaku žutog dima obasutog belim mrljama svetlosti, čiji je izvor bio nejasan, prepozna psa. Pored psetanceta, u jedva vidljivom kupeu voza, stajala je i teško uočljiva figura, obučena u ruho sazdano od hiljada pahuljica koje su mogle biti i rojevi pčela. Belina kojom je figura bila opkoljena nije dozvoljavala posmatraču da joj odredi pol, ali se pak jasno videlo da je to biće mlado i krhko.
Svake godine prve subote u novembru, u njenoj školi, nazvanoj po jednom velikom baroknom slikaru, priređivana je zajednička izložba mladih umetnika, polaznika te priznate institucije. Tako je i Rahela dobila priliku da, uprkos zgražavanju njenih profesora, na svetlost dana iznese jednu svoju sliku.
Ona odluči da publici prikaže svog Žutog psa.
Nije lako opisati prirodu Grete Švarcenbeg, mlade, ali ambiciozne slikarke iz bavarskog mesta Bad Tele, koja je sav svoj umetnički i životni potencijal uložila u zajednički rad sa Jasperom Krausom, pesnikom, čovekom sa kojim je tokom šest turbulentnih godina, ispunjenih svađama, sukobima, rastancima i silnom, strastvenom ljubavlju, delila krevet i snove, za koga se verila jedne neobične večeri, u zadimljenoj pivnici Kod tri lava na minhenskom Altštatu, držeći u levoj ruci prsten, delo zlatare Hof, a u desnoj dugi bouvi nož sa duplim sečivom, spremna za napad ukoliko njen verenik, prevrtljiva i nestalna osoba, koju neizmerno i bezuslovno voli, ne donese ovo što joj je u levoj ruci, da bi je taj isti čovek, samo dva meseca kasnije, ostavio samu nasred Marijenplaca, otišavši za suknjom nepoznate Engleskinje koja je i njemu, ali i njoj, upala u život na isti način na koji lisica upada u kokošinjac.
I zaista, Greta je bila satkana od suprotnosti. U njoj su živeli i umetnik i preduzetnik, i mir i gnev, i snaga i apatija, i dobrota i zlo, i na kraju krajeva, i žena i muškarac.
Jasperov odlazak s „onom kurvom“ u njoj izazva zemljotres zastrašujućih razmera, da su, iz njene duše, nekontrolisano, kao lava iz vulkana, iz dana u dan, izlazila oprečna osećanja, te su se nada i očaj, sreća i tuga, spokoj i bes smenjivali na svakih pola sata, a ljubav i mržnja su se spojile u jedno, izazivajući fizički bol u srcu da je u jednom trenutku pomislila kako bi najbolje bilo da joj ono što pre iskoči iz grudi.
Jedne večeri spas od košmara potražila je u nekim zelenim pilulama koje joj je krišom dao doktor Štraus, kućni prijatelj njene porodice. Naravno, doktor joj zaboravi reći da ih ne zaliva pivom. Život joj je spasla blizina bolnice u kojoj su joj u rekordnom vremenu isprali želudac. Ona je ostala živa, ali je u njoj umro umetnik… za sva vremena.
Ali tada se u njoj probudi preduzetnik. Ona spakova kofer i iz sivog Minhena, koji ju je svakom ulicom, zgradom, raskrsnicom, kamenom podsećao na čoveka koga bi najradije zadavila, ali sa kojim bi se istog trenutka pomirila, krenu za Pariz, sa idejom da ono malo novca što je uštedela uloži u neku novu i zanimljivu umetničku ličnost, koja bi, po njenome sudu, trebalo da otvori vrata novom veku u istoriji umetnosti.
Imala je žensku ćud, ali mušku snagu. Ta je snaga održa na površini uzburkanog pariškog mora u kojem je, iza svakog talasa, vrebala neka morska neman ili skrivena hrid. Galeristi, menadžeri, organizatori, kustosi, antikvari, kolekcionari, slikari, prevaranti, secikese, plagijatori, kritičari i svi oni koji su u slikanju videli priliku za zaradu i sticanje imena, plovili su oko nje kao barakude, spremne da za neko novo ime otkinu konkurentu nogu i da ga pošalju na dno, kome je ona, istini za volju, bila sve bliža.
I tako, u očaju, suočena sa bankrotom i opasnošću da će morati da se vrati nazad u Minhen, što bi u njoj ubilo i poslednje tragove samopoštovanja, nadajući se, ali ne priznajući sebi da će konačno stići Jasperovo pismo koje bi moglo da promeni pravac njenoga života nabolje, ona na jednoj afiši obešenoj o izlog kafea Flora, iz čije je bašte bespomoćno posmatrala kako život Pariza prolazi pored nje, ugleda skromnosti lišenu obavest da Eko! Žorž de la Tur u svom izložbenom prostoru predstavlja dela svojih pitomaca od kojih će neki, „brže no što se može zamisliti, zauzeti centralna mesta pariških galerija“.
Cvrc! Znala je Greta da iz te akademije neće biti takvih, barem ne u narednih sto godina, ali besmisao dana koji je stajao pred njom natera je da ode na tu izložbu.
Na izložbi nije bilo iznenađenja. Svi radovi su bili „tragični i tužni“. Realizam bez emocije, vesti crteži, briljantne tehnike, ali dosadni i neuzbudljivi, zanatski odlično urađeni, ali bez ičega što bi u čoveku moglo da probudi uzvišena osećanja. Ona ubrza razgledanje, kao da joj se žuri, i izašavši iz sale prepune hladnih platna, skrenu levo ka poslednjoj prostoriji, te ne primetivši Rahelu, koja je stajala na vratima između dva prostora, zape za njenu nogu. Njih dve razmeniše osmehe. Greta se okrenu, pometeno, kao da ju je nešto izbacilo iz ravnoteže, ali joj pogled privuče slika iz koje je izbijala svetlost!
Slika je kipila gorućim osećanjima! Bio je to Rahelin Žuti pas.
Ona stade pred njim kao zaslepljena. Oseti da joj se koža zateže. Okrenu se oko sebe plašeći se da će neko primetiti snažan talas uzbuđenja koji joj ophrva telo. Ugleda Rahelu. Ponovo joj se nasmeja, kao da joj se izvinjava što pokazuje osećanja. Rahela je stajala nepomično, bezizražajno, kao čuvar vlastite slike. Greta priđe Žutom psu kao što vernik prilazi ikoni. Iz očiju su joj izbijale suze. Koža na njenom licu dobi boje sa platna.
Okrenu se Raheli i upita je, tiho, zaverenički.
„I ti si videla žutog psa?“ Glas joj je bio tvrd, bavarski, lišen emocija. Sa strahom u očima, Rahela potvrdno klimnu glavom.
„Čini mi se da sam ga videla“, progovori ona kao lupež pred priznanjem. Osećala se neugodno, kao da je neko skinuo svu odeću sa nje. Greta oseti tu nelagodu. Približi joj se još više, kao da je ohrabruje da nastavi svedočenje, kao da joj pokazuje da će njihov razgovor ostati tu, među njima.
„Bio je kao u nekom vozu. Sedeo pored mene“, nastavi Rahela, pokazujući rukom mesto pored nje na kojem je sedeo žuti pas. Greta klimnu glavom.
„A napolju je padao sneg?“, upita je. „Bilo je sve belo?“ Rahela se prepade Gretinih pitanja.
„Jesmo li sanjale isti san?“ Imala je dubok, iskren pogled, pogled koji nije imao šta da krije.
Kada je Greta, tri dana kasnije, pod škrtim svetlom petrolejke, gledala Rahelina platna iz kojih je izbijala neka bezimena sila, osetila se uzvišenom kao da stoji u centru gotske katedrale, a ne u podrumu lišenom ljudskog dostojanstva. Svaka od tih slika krila je u sebi vlastito kazanje, isto kao što kazanje u sebi kriju i godovi drveta. Bila je prisiljena da ih gleda iznova, iznova i iznova, osećajući iz njih snagu koja kao magnet privlači pogled k sebi. Rahela je sve vreme sedela u uglu, pokrivena ćebetom čiji su obodi bili iskrzani kao da ih je izjeo pacov. Greta primeti da devojka iz Beograda (Gde ti je to? Tamo gde je velika reka.) ne oseća nelagodu koja obično preplavi svakoga ko svoje slike pokazuje drugim ljudima. „Pokazivati sliku je kao pokazivati nago telo.“ Ali Rahela je izgledala kao da je ona taj nemir i tu nelagodu prevazišla onoga dana kada se slika predstavila njoj i ona slici. Nije bilo sumnje, slike su bile deo njene raspukle duše.
„Gde ti je atelje?“, upita je Greta.
Rahela slegnu ramenima kao da nije razumela pitanje.
„Gde ti je atelje? Gde slikaš?“
Rahela pokaza prstom na pod.
„Ovde? Kako ovde… po mraku? Pa odakle ti dolazi svetlost?“ Rahela pokaza prstom na srce.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:57 am







DEVETO POGLAVLJE

u kojem Beograđani traže osveženje


Zlonamernici bi rekli da je Beograd uvek bio palanka. A dobronamerni bi ga nazivali metropolom. I jedni i drugi bili su u pravu. Beograd je bio palanka u ruhu metropole, ali i metropola u odelu palanke. Tačno je bilo i jedno i drugo. Pitanje je samo da li ste zlonamerni ili blagonakloni.
U toj igri skrivalica provincijski duh se osećao udobno. Vesto pritajen, ali sveprisutan, tražio je od ljudi oprez i budnost prema svakoj novotariji koja se pojavi u gradu. Ako je ona nešto što je Beograđanin imao prilike da vidi u lepšem i srećnijem svetu, a provincijski duh mu je govorio da je svaki svet lepši i srećniji od njegovog, ona je više nego dobrodošla, ali ako je to nešto potpuno nepoznato, ljudi mu prilaze sa nipodaštavanjem i podsmehom i sa neskrivenom željom da taj posao što pre propadne.
Kupalište je bilo jedna od tih novotarija. Otvoreno za uživanje i razonodu, u gradu u kome su te dve stvari bile vezane isključivo za kafanu, zjapilo je prazno.
Ali svakoga je kopkala radoznalost, jer Beograd je ljubopitljiva čaršija. Šta li je to ona Hercegovka otvorila? O kakvom se to kupleraju radi? Ko li je taj koji će da koristi ove usluge? Zar bez odeće među svet? Boji li se ta žena boga? Ali, na Bosinu žalost, niko nije hteo prvi da potraži odgovore na ova pitanja.
Kako prođe nekoliko sedmica a niko nogom ne kroči na kupalište, Bosu je hvatala panika. Dani su prolazili, bezdušno joj napominjući da novac koji je posudila curi, odlazi, nestaje. Noći su postale nepodnošljive. Noći su bile bez sna.
„A da probamo to da prodamo?“
„Neće niko propalu stvar, moj Života.“
„A da ja kumu kažem da još malo sačeka?“
„Već sam mu to rekla pre sedam dana.“
„Pa šta da radimo?“
„Da bežimo u Ameriku“, htede da kaže Bosa, ali samo uzdahnu. I kada bi taj plan bio u opticaju, valjalo bi ga odraditi u tajnosti i ćutke. Ovako, ostala je samo nada, koja se s vremenom topila, postajala sve tanja, i na kraju je pretila da potpuno iščezne.
I baš kada je nada nestala, u Beograd nenajavljeno stigoše dva gosta koja u potpunosti promeniše sled događaja.
Prvo je stigla nesnosna vrućina. Došavaši iz Afrike, ona sporo ali temeljno, poput sudbine, prekri prvo Mediteran, a zatim i Balkansko poluostrvo, podižući temperaturu vazduha do neizdržljivosti. Pade svom silinom na Beograd, poče da ga guši, mrcvari, ne pokazujući nameru da iz njega ikada ode.
Lišće poče da žuti kao da je jesen, cveće da vene, trava da se suši, psi i mačke srodiše se sa zemljom, a ljudi počeše da se znoje, teško dišu, pobolevaju, stariji i bolesni da gube svest, čak i deca padaše po ulici od vrućine. „Kao da se sam pakao spustio na Srbiju“, pisalo je u Politici tih dana.
Javio se i ministar zdravlja u vladi. On zamoli ugledne građane da ne izlaze iz kuća jer kafane i njihove bašte nisu imale dovoljno hlada za sve. Narod ko narod, poče da se snalazi svako na svoj način. Prskanjem, polivanjem, boravkom u podrumima, begom u planine.
A oni najhrabriji, gubeći dostojanstvo koje su celoga života negovali, presekoše i krenuše na Kupalište „Janković“. Prvo u malom broju i stidljivo, oprezno ispitujući kako se na tako jednom novom, dosad neviđenom mestu ponaša, da ne remete nečiji red, da ne izgube dignitet i, ne daj bože, ispadnu smešni. Kada videše da to i nije neka bogzna kako zagonetna rabota, da se čovek zaista rashladi i razonodi a da pritom, posle kupanja i sunčanja, izlazi isti onakav kakav je bio i pre dolaska na kupalište, zdrav, prav i neukaljan, počeše da dolaze u većem broju i slobodnije. Oni koji su bili pre, pravili su se važni pred ovima koji su došli prvi put, a oni koji nisu bili nijednom komentarisali su sa podsmehom i zajedljivošću one koji su postali redovni, držeći svoju radoznalost na kratkom povocu, sve dok taj povodac ne pukne, i oni, tobože nevoljno, odu da vide kako izgleda taj skandal koji je otvorila luda Hercegovka.
Ubrzo stiže i drugi gost u Beograd. Ovoga puta to ne bi vrućina, nego letnji raspust, koji dovede svojim kućama studente i školarce, pečalbare i njihove rođake, bogate trgovce i umne ljude, sve one koji na duže ili kraće vreme borave u lepom i čarobnom svetu, gde je ovakvo jedno mesto normalno, čak i poželjno. Sreća kojom je taj novi talas pridošlica nagrnuo na kupalište očas posla načini od Bosine ideje najomiljenije mesto u Beogradu, a kako mladost i lepota privlače jedna drugu, tako su studenti i školarci, koji po celu godinu izbivaju u školama Beča, Pešte i Pariza, na kupalište privukli i svoje vršnjakinje Beograđanke, koje su ih celu godinu čekale a žudnju za njima gasile pisanjem nikad neposlatih pisama.
A gde dođu devojke, to mesto nikada nije prazno. Za njima stigoše i njihovi verni pratioci, oni dečaci kojima nije uzvraćena ljubav, a koji joj se nadaju u svakom novom danu. Kupalište posta poligon ljubavnih igara, prevara i zakletvi, mesto zabave, radosti i veselja, ali i tuge i rastanaka, mesto na kome se slobodno diskutuje o politici, parama, slobodi, umetnosti, mesto gde zabrane ne postoje i gde je svačija misao gola, kao i telo.
Uglavnom, Bosa je već u mesec dana rada pokrila sve troškove. Za takvu računicu nije bilo potrebno završiti velike škole. Nakon toga sledila je zarada. Voda, sunce, suncobran, peškir, klaker, šećerna vuna, sendvič, jaja, hleb, rakija, vino, sve je imalo svoju cenu i sve je kliktalo od sreće trčeći ka Bosiljki sa radošću i veseljem.
Ona je noći završavala sama, brojeći pazar, i zajedno sa tim brojevima legala je u krevet, ponavljajući kao uspavanku poslednji broj koji bi označavao ono što je ostajalo nakon odbitka svih troškova. Sutradan bi se ritual ponavljao još jačim intenzitetom.
„Bićemo bogati“, šapnula je mužu na uho u trenutku kada je spustila glavu pored njegove na krevet, koji je bio jedini svedok njenih misli i snova.
„Mi smo već bogati. Ja imam tebe, a ti mene, a oboje imamo Dimitrija.“
Ona se nasmeja. Zaklopi oči.
Sanjala je reku po kojoj pliva novac. Reku je obasjavalo sunce, na čijoj su se svetlosti presijavale pare, kao neko čudno cveće. Ali pare otežaše od vode. Jedna po jedna banknota poče padati na dno. Bosa skoči sa čamca hvatajući ih, ali kako su bile mokre, bežale su joj iz ruku. Ona zavrišta. „Nazad! Vi ste moje!“ Tako se lep i umirujući san pretvori u noćnu moru.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:58 am




DESETO POGLAVLJE

u kojem su se pojavili prvi problemi


Dorćolski besposličari i zlonamernici vrlo dobro su znali koliko je Joakim Štrajh osetljiv na tuđi uspeh, pa ga počeše začikavati, kao bajagi ispravljajući nepravdu, kako to zaista nije pošteno da Jankovići „njemu, koji im je toliko pomagao, izvadio ih iz kanala takoreći, njemu, bez kojeg bi oboje prosili pred crkvom, nisu bili u stanju da pošalju bar nekoliko reči zahvalnosti, a kamoli da ga pozovu na pićence ili, ne do bog, nekakav ručak, već su ga tako olako zaboravili, nezahvalnici jedni, spomena nevredni“!
Joakim je znao za pokvarenost sveta u kojem je živeo, znao je i te ljude koji su ga podbadali, znao je i zašto to čine, „jer nema lepše zanimacije za zaludnu čaršiju od svađe međ' bogatim i uspešnim“, ali ga ovi komentari, ipak, nisu ostavljali ravnodušnim. U početku su mu ujedali dušu kratko ali duboko, poput uboda pčele, ali kasnije, kako su tekli dani, a novac koji je Bosa zarađivala prevazilazio meru pristojnosti, svaka nova vest o njenom uspehu budila mu je bujicu ljubomore i zavisti, od kojih više nije mogao da pobegne.
U naklapanja da Jankovići planiraju da nadograde kuću, da su već bezecovali najskuplje dunđere u Srbiji, da su krenuli u proširenje prema unutrašnjem dvorištu, a da će već sledeće godine podizati sprat, nije odmah poverovao, ali kao grom iz vedra neba pogodi ga vest da je Bosa već iznajmila Zlatnog alasa, kafanu preko puta kupališta, i da se sa gazdom dogovorila da je vodi preko cele zime, a za tu se kafanu znalo da je dobro donela svakome ko je njome upravljao. Sad su i priče o proširenju kuće u Solunskoj dobile na snazi. U njemu poče da vri zlo, ali kao i svaki ozbiljan i mudar čovek, on se smiri.
Ali, Joakim je bio plašljiv čovek. Bojao se svega i svačega, a najviše države. Imao je osećaj da je ta aždaja napravljena samo radi njega, da mu otima, sprečava, uskraćuje, čini sve, samo mu ništa ne daje.
Znao je da država najviše voli one obveznike koji ne oskudevaju novcem, ali koji ga nemaju previše, jer su oni koji ga imaju previše obično u nekom naročitom dosluhu s njom. On nije spadao u te koji su imali dovoljno da budu „dobri s aždajom“, pa je bio svestan da je, po mehanizmu za koji ne možemo reći da je pravičan, on na prvom udaru poreskih organa.
Tako je bilo i tog leta. Znajući da je uvezao količinu svile koja se mora prijaviti poreskoj upravi, on se spremao da jedan dan ode na vrata organima sa željom da i tu svoju obavezu izvrši na opšte dobro. Ali, umesto da ode sam, po njega dođoše policajci, pod optužbom da je pokušao da utaji porez.
Ta slika, dva pandura ispred njegove radnje, bila je dovoljna da Joakim poželi da propadne u zemlju. Njegova čestitost i pravičnost bile su poslovične u Beogradu, a sada su nestale kao izmaglica pred sunčevim zracima. Stid koji ga obli pritisnu mu grudi, i on, želeći da što pre izgladi nesporazum, i ne primeti da mu je grudni koš u nekom stanju paralisanosti, da diše kratko i nepostojano, i da mu se dlanovi znoje.
U kancelariji ga je dočekao glavni inspektor Milovan Vrpčević, brkati činovnik tamne puti koji je istovremeno mirisao na ružino ulje i beli luk, čovek za koga se znalo da nije imun na novac koji prolazi pored njega, a prolazi više od dvadeset godina, uvek u istom pravcu.
Joakim je stajao bled, slušajući opomenu pred plenidbu, koju je Vrpčević deklamovao tihim i monotonim glasom lišenim bilo kakvog osećanja. Trgovac je rukama pridržavao grudi da mu se ne raspadnu od narastajućeg bola. Kad Vrpčević završi službeno čitanje, spusti papir na sto, pogleda starca sa naglašenim izrazom razumevanja i poput nekoga kome nije jasno kako je moglo doći do ovoga nesporazuma, postavi Joakimu ono isto pitanje koje postavlja svakom zabludelom poreskom obvezniku koji je pokušao da prevari državu.
„Gospodine Štrajh, što vam je ovo trebalo?“
Gospodin Štrajh ne odgovori ništa. Samo spusti pogled na sto, a oči mu se toliko zamagliše od straha da ne mogaše da vidi da na papiru koji mu je Vrpčević čitao stoji datum do kog će čovečanstvo stići tek za deset dana.
„Mislio sam da imam još vremena…“, stidljivo procedi, kao dete svesno greha. Bol u grudima se povećavao.
Vrpčević, naravno, ne reče da on u stvari ima još deset dana za ispunjavanje obaveze i da je ovo privođenje izvršeno mimo propisa (da je kojim slučajem Joakim primetio pravi datum, Vrpčević je imao spremljen drugi plan), nego nastavi svoju tiradu sa nekim posebnim zadovoljstvom koje imaju oni što uživaju u mučenju drugog, znajući da za to nikada neće biti kažnjeni. Ustade, pa obiđe krug oko nesrećnog trgovca, koji se svojski trudio da im se pogledi ne sretnu.
„Ne znam šta sada da radim. Vi ste pošten čovek, revnostan građanin, volite kralja i otadžbinu, Srbija vam je iznad svega.“
„Jeste, tačno“, povrati se snaga u Joakimovom glasu, ali ga ona težina u grudima s kojom je ušao u ovu prostoriju spreči da ispravi leđa.
„Znate, mi, Srbi Mojsijeve vere, nismo ništa manje odani srpstvu od hrišćana.“
„Tačno, gospodine Štrajh, tačno. Ja bih za neke od vas dao ruku, a neke hrišćane ne bih štapom dirao… ali nije moje o tome da sudim, jer ja imam svoju službu koja je važnija od moga mišljenja, i koja ima svoja pravila. A to pravilo je u vašem slučaju jasno i neumoljivo. Ja moram da vas kaznim.“
„Gospodine, verujte mi… da je u pitanju slučajnost.“
„I slučajnost se kažnjava, zar ne?“
Joakim izgubi svaku nadu. Podiže glavu ka Vrpčeviću kao da traži dodatno razumevanje. U pogledu mu se videlo da vadi poslednju kartu.
„A kada bismo, nekako, mogli da se dogovorimo.
„Pravim se, gospodine Štrajh, da ovu ponudu nisam čuo“, bi još oštriji Vrpčević.
Joakima bol pritisnu još jače. On se zakašlja.
„Ako bismo se držali slepo zakona, ne biste dobro prošli.“
„A je li baš mora?“
„Samo se umreti mora, gospodine Štrajh. Postoji, u skladu sa zakonom, i opcija da se novac vrati prinudnim radom.“
Joakim se zgrozi. Već vide sebe u robijaškom odelu kako kopa ulice na Dorćolu, a dušmani se naslađuju gledajući kako mu pijuk lomi kičmu. Sloši mu se od te pomisli. Ponovo se uhvati za grudi. Vrpčević to primeti, ali ne dade mu mnogo značaja, već nastavi sa pretnjama.
„Isto tako, dužnost mi je napomenuti da od danas kreću i kamate za sve neplatiše.“
Na pomisao o kamatama, Joakima ponovo nešto probode kroz grudi. Sad ga ta bol uznemiri više od pretnje kamatama.
„Žao mi je, gospodine Štrajh, ali interes je vaš, jevrejski izum.“
Štrajhu se bol stade dizati iz predela centralnog grudnog koša ka grlu. Na čelu mu izbiše vidljive graške znoja. Izduži vrat poput utopljenika. I tek kad ugleda bledilo na njegovom licu, Vrpčević shvati da je vrag odneo šalu.
„Da li ste dobro?“, upita, ali to pitanje još više uznemiri trgovca, jer u njemu on ne ču pomahnitalog poreznika koji se naslađuje strahom svoga klijenta, već iskrenu brigu za njegovo zdravlje. Tako mu se bol pojača.
Vrpčević u tren oka skoči i otvori ormar, sa kojeg se po sobi razlete prašina. On iz donje fioke razmaknu gomilu spisa, čija je neurednost jasno pokazivala da im je retko ko pridavao ikakvu važnost, pa izvuče flašu šljivovice u kojoj je, zaglavljeno od dna prema čepu, plutalo drveno raspeće. Otvori flašu i zlatnu tečnost nasu u čokanjče.
Rakija Tevrejinu spase život. Tako je barem izgledalo pet minuta kasnije, kad bol minu i kad se Toakimu vrati boja u lice. I Vrpčević beše mnogo pitomiji. U strahu da se klijentu ne dogodi nova neprijatnost, on promeni ton, ukinu onu sivu zvaničnost koja nikome ko je sluša ne sluti na dobro, a od poreskog inspektora pretvori se u prostog dobrodušnog čoveka i, s osmehom na licu i čokanjčetom u ruci, on predloži Joakimu plan po kome će „i vuk biti sit i ovce na broju“.
Joakima je san te noći potpuno zaobišao. U glavi su mu se lomile misli poput talasa razbesnelog mora. Udarale su o njegov um kao o stenje, neravnomerno, divlje i van svakoga smisla. Dve su se struje borile za prevlast u njegovom košmaru. Pomisao da je, skoro sigurno, preživeo srčanu kap i muka koja ga je spopala kada mu je postalo jasno da je Vrpčevićev plan jedino rešenje koje mu je preostalo da ga izvuče iz nemile situacije. A plan je izgledao ovako…
Rano izjutra, on presavi tabak, posla pismo u kome od Bose zatraži hitan sastanak. Žurilo mu se da barem jednu muku skine s vrata, a za kap… videće kasnije.
Čim je pročitala pismo, Bosa je znala o čemu se radi. Prečesto je na svojoj koži osećala ljudsku zavist da bi sada to previdela. Ona ude u kuću mutna kao Dunav s proleća, te sede pored muža. Njega obli osećanje krivice.
Bosa je pretpostavljala sledeće: Joakim je Životi dao novac da sagradi kuću i rekao mu da to čini iz zahvalnosti što mu je iščupao kćer iz kandži smrti, ali to nigde nije bilo zapisano, niti je u njihovoj blizini bio iko ko bi to mogao da posvedoči. To što se Joakim najavio, nije bilo dobro. Jasno je da dolazi po svoje, „jer zna da imaju“.
„Jesi l' ti siguran da ti je on to rekao?“
„Jesam, ženo, jesam. Rekao je: 'Ovo ti je od mene poklon', tim rečima!“
„Pa što mu, mamlaze jedan, nisi tražio da ti to napiše, da imaš crno na belo?“
„A što bih? Ja verujem više na reč nego u papir.“
„E pa, sad kad dođe sa žandarmima, ti vidi koliko se Čivutinu može verovati na reč.“
„A zašto bi došao sa žandarmima?“
„Kako zašto!? Zato što je platio svaku ciglu ugrađenu u ovu kuću! Eto zato!“
Života je ćutao. Znao je da je kriv. Ali je kriv samo zato što veruje ljudima.
„Pa zar je to toliki greh?“
„Nije pred bogom, ali jeste pred ljudima!“
Života ućuta. Uzdahnu kao da traži malo vazduha.
„Pa šta sad može? Da nas istera iz kuće?“
„E, moj Života, moja naivčino. Nije njemu do kuće. Njemu je do novca. Zna on koliko mi zarađujemo.“
„Pa šta? Imamo ga. Daćemo koliko treba.“
„Pa, ja! Tako ti… 'daćemo koliko treba'.“ Ona to kaza oponašajući Životin pomirljivi glas, a zatim se pretvori u oluju. Ljutina joj izmeni lice. Bljuvala je oko sebe vatru.
„E, šipak! Ti mu daj ako imaš! Sve ovo što smo stekli, ja sam stekla, a ne ti! Ja da zarađujem, a ti da poklanjaš! E, ne ide to!“
Bosa je bila u pravu. Joakim je došao po pare.
„Eto, sada, bog vam je dao da imate. Ja sam Životi pomogao kada mu je trebalo, sada bi bio red da se to vrati.“
Bosu, međutim, ne prevariše njegove reči. Njegov pogled, koji je lutao od jednog zida do drugog, bio je pogled nekoga ko ne preti, već ko boga moli da se ovaj neprijatan razgovor što pre završi. Otkrivao je nelagodu koju je nosio u sebi. Kao da ga je nešto drugo teralo na ovu negospodsku rabotu, a ne strast za parama. Bosa ga je čekala da završi. Nije trajalo dugo.
„Ovoliko je koštalo sve što sam dao za kuću“, on ispisa na papiru priličnu svotu. „Ali meni toliko ne treba, odbiću vam ruke i prevoz, pa bi to bilo ovoliko.“
Drugi iznos beše manji, ali i dalje nepristojno velik. Bosa ne udostoji pogledom ispisani broj. Streljala je trgovca očima videvši da mu se samopouzdanje gubi. Jasno joj je da Joakim nije tu zbog para. Zbog toga joj je bilo malo lakše, ali ju je kopkala nepoznanica „šta ovaj čovek od njih hoće“.
Ona poče da izlaže svoju poziciju.
„Mi smo komšije, valja nam se paziti. Nije problem novac. Sad ga, hvala bogu, ima. Neće zemlja propasti ako se sada izravnaju računi za koje smo i moj muž i ja mislili da su izravnati, ali šta će ostati od obraza, mog i vašeg, od sramote nastale zbog povlačenja poklona? S njom valja živeti.“
„To nije bio poklon!“
„A ako nije poklon, šta je?“
„Posudba.“
„Kakva posudba? Čoveku za koga ste znali da nije u stanju da vrati dinara?“
„Ne znam. Bio je mlad, prav i zdrav.“
„Niste ni vi senilni. Znali ste da, ako alasu dižete kuću, on taj novac nikada neće imati da vrati.“
„Pa vidite da ga ima.“
„Ima zato što sam mu ja ušla u život. A vi ga nijednom rečju niste obavezali da vrati taj novac.“
„Otkuda vam to? Nigde nije zapisano!“
„Pa nije zapisano ni da je posudba!“
Zavlada tišina. Joakim više nemade snage da se nadgornjava. Izgledao je kao neko ko je dovoljno duboko zagazio u govna da bi najradije iz njih izašao.
„Da vam kažem, iskreno… Meni pare ne trebaju“, reče, a iz njegovih usta poteče istina. „Meni treba usluga.“
Bosa izvadi iz kredenca čokanjče i nasu rakiju. Pokapa je po mušemi na kojoj su se kočoperile crvene ruže. Joakim sali svu ljutinu u sebe, kao da je hteo da podmaže grlo da iz njega lakše izađe ostatak njegove molbe.
„Inspektorova žena, knjigovođa, divna jedna osoba, ostala je bez posla, a vi ste posao razgranali, fali vam takva jedna funkcija… nećete moći sve sami da vodite. Inspektor me molio, pošto zna za naš delikatni odnos, a i ja sam njemu nešto dužan…“
Bosi pade kamen sa srca. Gela ova ujdurma zavrtela se samo da bi gospođi inspektorki našli posao. Ona nasu još jedno čokanjče i sali ga zajedno sa Jevrejinom.
„Pa, gospodine Štrajh, zašto mi to niste odmah rekli? Nego vi… kao kiša oko Kragujevca… poklon, posudba, posudba, poklon.“
I Joakimu se srce oslobodi tereta. Celo telo izgubi na težini koju mu zadaje briga.
„Nisam znao kako ćete reagovati…“
„A zašto mi gospodin inspektor nije sam to predložio?“
„Ne sme… otvoreno… morate da ga razumete… ovako usluga za uslugu… znamo samo vi i ja… A kao čovek od iskustva, mogu da vam kažem… inspektorova žena kao knjigovođa… može samo da vam valja!“
Ta misao je i Bosi došla u pamet.
„Recite gospođi inspektorki da dođe sutra na posao da se dogovorimo oko detalja.“
Ispiše još po jednu. Joakim ode, a Bosa za njim zadovoljno zatvori vrata. Nije ni sanjala kakvu je zmiju stavila u nedra.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:59 am






JEDANAESTO POGLAVLJE

u kojem se lako dobija rudnik, a teško dete


Nakon druge godine zajedničkog života i Vasviji i Aleksi bi jasno da verovatno neće moći da imaju dece. Iako strast nakon onih prvih, burnih i vrelih meseci njihovog braka nije zgasnula, oni su osećali da se njihovoj želji da dobiju dete suprotstavlja neka jaka i nepoznata sila.
Dok je Aleksa u brak uneo burnu prošlost, iza Vasvije je stajalo skromno, gotovo nikakvo iskustvo. To ne beše samo slika i prilika parova tog vremena, već i karaktera koje su sa sobom u brak uneli ovo dvoje mladih ljudi. Ova činjenica, međutim, Vasviju uopšte nije uznemiravala. Čak i kad bi se Aleksi u prvim mesecima braka omakla pokoja noć u sumnjivom i neprimerenom društvu, ona je na to gledala kao na neku vrstu tereta koji muškarac njegovog bogatstva i statusa mora da nosi sa sobom. On je za nju bio onaj dečak koga nikako da dobiju, a koga je povremeno puštala da se igra opasnih igara. Povremeno ga treba držati na uzici. Nedostatak deteta njenu brigu je usmeravao prema mužu.
Ali i Vasviji je bio neophodan oslonac. Lepa i naočita devojka, iz pristojne građanske porodice, očas posla propadne ukoliko svoju budućnost ne veže za nešto sigurno i bogato, pa zato i nije teško zamisliti sreću, koja je kao grom iz vedra neba, pogodila njene roditelje kada je brak sa imućnim Krsmanovićem od glasine postao stvarnost. Dobitak je bio toliko velik i neočekivan da nikome među Manojlovićima nije padalo na pamet da proverava Aleksin moralni dosije, koji je, znao je to Beograd, bio pun sitnijih i krupnijih prestupa.
Sa druge strane, Aleksi je brak prijao. Uz Vasviju on posta sigurniji u sebe, manje buran i teže zapaljiv.
Međutim, njihov brak je najviše uticao na posao. Aleksa brzo oseti Vasvijinu pronicljivost i nepogrešivu žensku intuiciju, pa se sve više i više oslanjao na njene procene. Sa druge strane, poslovi su rasli i granali se, a kako deteta nije bilo ni na vidiku, oni postaše Vasviji glavna preokupacija, pasija, skoro strast. Mesto na kome će u potpunosti ostvariti svoje ambicije. Nije više bilo posla u koji je Aleksa ulazio a da prethodno za savet nije pitao svoju ženu.
Tako su i sad, dok je kiša prala prozore na zgradi Razvojne banke u Knez Mihailovoj ulici, sedeli u kancelariji njenog vlasnika Milana Živadinovića, ne verujući u ono što im je taj riđobradi čovek sitnih očiju i krupnih podočnjaka upravo ispričao.
„Znači, on bi na to pristao?“ Vasvija upita Aleksinog porodičnog prijatelja, a bankar uzdahnu i spusti pogled na jedini papir koji je stajao na njegovom velikom radnom stolu.
Vasvija uze papir u ruke.
„Dušo, gledala si ga već pet puta“, prebaci joj Aleksa.
„Gledaću ga i šesti put! Ovo je ozbiljna stvar.“
„Nema laži, nema prevare“, ponovi Živadinović, zalegavši u fotelju od kuvane jelovine. „Tu sve piše… spreman je da za te novce potpiše ugovor pod uslovima koje vi odredite…“
„On je lud!“, reče Vasvija. „Lud ili… nešto krije.“
„Ljubavi, nema šta da krije. Čovek koji ovo napiše nije lud nego je očajan.“
„Aleksa, naivan si!“ Okrenu se bankaru, pokazujući na muža: „Milane, da mene nema, on bi sprčkao sve ono što su mu roditelji ostavili u amanet.
Bankar se nasmeja.
„Gospođo Vasvija, mislim da ovde nema mesta za brigu. Gospodin Vajfert je došao čista srca. Njega, na kraju krajeva, grad takvog i poznaje. Neobično mu je stalo da počne eksploataciju rudnika, tražio je od banke zajam. Ja to ne mogu da mu dam, mnogo je komplikovano. Ali vi možete. Kad sam mu rekao za vas, da biste vi mogli da mu budete partneri, bio je oduševljen. Napišite uslove, dajemo advokatu na potpis, i bog vas sve blagoslovio. Posao sa rudnicima je budućnost!“
Kako to reče, nasloni se u fotelji, a zatim, ni sam ne znade zašto, otkri svoju poslednju kartu.
„Skoro je sigurno da će svoj deo gospodin Vajfert prodati francuskom bankarskom konzorcij umu. Na taj način će vaš udeo u tome u potpunosti biti osiguran. Teško je naći sigurniji profit danas, u ovome ludome svetu.“
Vasvija ga je gledala kao da ne sluša značenje izgovorenih reči, već kao da gleda pokrete njegovog tela, mimiku lica, kao da se iz njegovog ponašanja želi uveriti da li je ovo što im se nudi istina.
Aleksa zapali cigaretu. Nije mu bilo pravo.
„Ja jesam trgovac, ali ovo mi je malo lešinarski…“
Vasvija ga pogleda kao da mu treba psihijatrijska pomoć.
„Mislim, čovek je na kolenima, sad ga još mi pljačkamo.“
Zavlada neugodna tišina. Vasvija nije skidala pogled s muža. Aleksa to oseti, pa poče da se vadi.
„Mogli bismo mu dati te pare na zajam, sa nekim pristojnim interesom. Da mu pomognemo, a ne da ga potkopavamo.“
„Aleksa!“, konačno iz Vasvije izbi reč. „Ti nisi normalan! Ovo je kapitalizam! Ozbiljna igra! Nije za decu! Ko mu je kriv što se zaleteo. Zašto nije ostao na svome pivu? Malo mačku teleća glava! I zašto sad da mu pomažem? Ko je nama pomagao? I šta je on? Siroma'? Pre godinu dana mogao je da kupi i mene i tebe… ali kolo sreće se okreće… uostalom, ne pada mi na pamet da od kuće pravim dobrotvorno društvo.“
Aleksa ućuta. Pogleda u pod. Milan razbi neugodnu pauzu.
„Mislim da je gospođa potpuno u pravu. Polako ali sigurno, ova zemlja počinje da liči na Englesku. Tu nema milosti. Novac je jedino merilo. Velike ribe će jesti male… Aleksa, ne zaboravi“, on se protegnu da dohvati papir, „gospodin Vajfert, osim što je pasionirani istraživač rudnika, računa na sigurnu dobit čak i ako mu ostavite samo pola od ovoga.“
Milan na kraju klimnu glavom kao da je zadovoljan svojim iskazom.
„Aleksa, ako je ovo tačno…“, Vasvija poče da maše papirom ispred sebe, „ako je ovo tačno, ovo je posao veka!“
„Ne bih vas ja zvao da nije.“ Milan raširi ruke.
„Dobro“, konačno prista Aleksa. „Nek bude tako.“
Na te reči Milan skoči i otvori flašu konjaka. Nasu ga brže-bolje da se neko od bračnih drugova ne predomisli.
„Evo! Nek je sa srećom!“
Kucnuše se.
Dan kasnije sklopiše ugovor. Đorđe Vajfert pristade da Krsmanoviću proda 40% akcija u koncernu borskih rudnika za petsto hiljada dinara dokapitalizacije. Pri potpisu beše duhovit kao i uvek. Reče da pristaje na ove ponižavajuće uslove jer ga je „posao naučio da je u pravu onaj kod koga je novac“. Već sutradan on svoje koncesije prodade francuskoj bankarskoj grupi Mirabo, što učvrsti dobit porodice Krsmanović na onome nivou o kojem je njihov prijatelj Milan Živadinović govorio.
Aleksa je sa zadovoljstvom gledao potpisani ugovor, ali Vasvija ga nije htela uzeti u ruke. Bilo joj je krivo što udeo nisu podigli na 50%.
Dobit je rasla kao trava posle kiše, i za veoma kratko vreme rudnici postaše najunosniji posao porodice Krsmanović.
Aleksa, da bi proslavio veliki uspeh, napravi prijem na koji pozva čitavu vladu i pola dvora, sve kooperante i suvlasnike, diplomatski kor, umetnike i viđenije ljude, sve u svoju prekrasnu vilu na Senjaku, koja je te večeri šljaštila kao lampa isijavajući radost i veselje, začinjeno nastupom najboljih tamburaša beogradskih kafana i horom Prvog srpskog pevačkog društva, čiji je kraj ugledalo jutro sledećeg dana.
I Aleksa i Vasvija izdržaše stoički ovaj kermes. S osmehom na licu, uredne i besprekorne toalete (Vasvija se tri puta presvlačila tokom proslave), ispravljenih leđa i bez znakova umora, oni ispratiše i poslednjeg gosta i povukoše se u svoje odaje, ostavivši osoblju da ukloni posledice burne noći, a gostima da je pamte i dugo pričaju o njoj.
Vasvija uvežbanim pokretima skinu satenski korset, gledajući svoju elegantnu figuru u ogledalu oivičenom drvenim ramom sa detaljima iz nečijeg sna. Izbegavala je da se pogleda u lice. Znala je da neprespavana noć ostavlja na licu vidljive tragove. Zato je gledala samo svoju figuru. Nju noć nije mogla da ukalja. Ipak, skupi hrabrost, pa pre nego što skine šminku, podiže pogled i zagleda se u oči.
Izgledale su bolje nego što je pomislila. Boje kestena, čistih i jasnih beonjača, diskretnom šminkom sakrivenih podočnjaka i dugih prirodnih trepavica, te oči su predstavljale svoga vlasnika u najlepšem svetlu. Ona beše zadovoljna sobom.
Aleksa ugleda kako joj se telo izvija pred ogledalom, pa joj priđe tiho, s leđa, zagrli je oko struka a lice priljubi uz njeno, tako da su u ogledalu ličili na fotografiju mladenaca.
Retko kad joj je prilazio ovako hrabro i otvoreno. Poznajući njen tvrd karakter, bi iznenađen što ga ona prima toplo, bez otpora, otvarajući široko vrata strastima, kao da je ovakav muževljev korak željno očekivala. Istini za volju, nakon večeri koja je cela prošla u međusobnom uvažavanju, tajnim ljubavnim signalima i kratkim ali strasnim poljupcima u trenucima kada su osećali da su van pogleda gostiju, koji su već oko ponoći svojim ponašanjem dali domaćinima do znanja da će na ovoj proslavi mnogo toga biti dozvoljeno, prirodno je da bi kruna ovoga veselja trebalo da se dogodi baš tu, u njenom krevetu, koji, već neko vreme, nije bio svedok ljubavnih vatri koje su njih dvoje ranije umeli da potpale.
I tako bi i bilo da Aleksa ne postavi jedno pitanje.
„Da li si srećna?“
Njeno lice u ogledalu osvoji osmeh žene u kojoj sem sreće nema mesta za bilo šta drugo, zatim uzdahnu i onda zaplaka.
Suza je suzu terala, razmazujući šminku po njenom čarobnom licu, a jecaji se pretvoriše u otvoreni bol i tugu. Telo se savi od patnje, izgubi gracioznost i posta žrtva neke posebne nesreće. Aleksa je zagrli snažno kao da je želeo da iz nje izbaci svu tu tugu, a ona se stropošta na krevet kao deblo bez života. Kao da to nije ona ista žena koja je pre samo nekoliko trenutaka uživala u sili svoje figure ocrtane u ogledalu sa ramom ukrašenim nečijim snom. Zari glavu u perjani jastuk želeći da ostavi ovaj svet iza sebe i da pronađe neki drugi, manje nepravedan. Tako osta nekoliko minuta.
Zatim se okrenu ka Aleksi, koji je bespomoćno sedeo na ivici kreveta.
„Zašto nas je bog ovako kaznio?“
„Nije nas kaznio, dušo.“
„Jeste, jeste! Kaznio nas je. Ti to znaš, ali se praviš lud.“
To je bila istina. Aleksa je imao onu osobinu koja obično krasi uspešne ljude. Nije voleo da gleda istini u oči.
„Nije nas kaznio, dušo… Mladi smo… Imamo vremena.“
„Kojeg vremena? Ne teši se, Aleksa, sve smo probali, sve, a deteta nigde!“
I bila je u pravu, probali su sve…
Odlazili su kod raznih travara, vračara, doktora, šarlatana, ali u svakoj takvoj prilici izlazili su iz kuće puni nade, a vraćali se praznih džepova. Išli su po raznim sanatorijumima, bolnicama, svetim mestima, crkvama i manastirima, ali deteta nije bilo ni na vidiku. Aleksa je čak preko svojih poslovnih partnera nabavljao i grožđe sa Hilandara, za koje se govorilo da i „dasku zakucanu za drvo čini plodnom“. Ni to nije pomoglo.
„Pa šta ako nemamo dece! Kao da smo jedini.“
„A šta ćeš sa svim ovim što imamo? Kome to da damo?“
„Daćemo ovome narodu, daćemo ljudima kojima treba, nije sve u deci. Važno je da smo ti i ja srećni, da smo zajedno, da smo uspešni!“
Ona se okrenu i pogleda ga kao što bi pogledala dete koje ne razume svet oko sebe. Njemu se taj pogled svide. Osetio je da njegova žena dolazi sebi.
„Uspeh? Kakva si ti budala! Uspeh ti je uteha, moj Aleksa. Nema uspeha bez poroda! Uspeh je varka, iluzija. Njega ste smislili vi, muškarci, ne znajući kako da potrošite vreme kad oplodite ženu, kad vam se rodi dete, a vi izgubite smisao postojanja na ovome svetu. Muškarac je, Aleksa, smislio čitavu civilizaciju samo zato što je zaludan kada žena postane majka, donese život i gaji ga. A žena… Ona ako nije majka… Ona nije ništa.“ Ponovo zaplaka.
Zaspala je tek kad je svanulo. Telo joj se po krevetu rasulo ko pirinač. Aleksa je sedeo u fotelji preko puta nje i gledao je. Grizao je neupaljenu cigaru, a njega je grizlo osećanje krivice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:59 am




DVANAESTO POGLAVLJE

u kojem žuti pas bežisa slike


U početku Mića nije mogao u potpunosti da prati Binijevu priču. Bila je prebrza, sapuno detalja, mnogo ljudi, sudbina, sve nekako zamršeno, toliko isprepleteno između sebe da je jednoj duši koja je izdvojena od ostalog sveta bila teško shvatljiva. Sve te reci koje su izBinija izlazile kao što voda izlazi iz vrela plavile su Mićin um ne dajući mu vremena da ih složi, da iz njih izvuče zaključke i prati ih sa razumevanjem. Ali nije mario. Ako i nije sve razumeo, uživao je gledajući slike. To ga je opčinjavalo, privlačilo, do te mere da je jedva čekao da se rodi. Gledao je Savu i Dunav, izlazak i zalazak sunca, te jata ptica koja prate lađe koje reku dele napola. Jako je zavoleo Beograd.

Voleoje da gleda ljude. Bili su mu interesantni, zagonetni. U početku, naravno, nije bio u stanju da razlikuje muškarca od žene, ili dete od odraslog čoveka, ali mu je kasnije i ta razlika postala jasna.

A najviše od svega je voleo da sluša Binijev glas. Kada bi Bini počeo da priča, Mića se osećao kao da jaše svemirom.

***

Greta se prilično pomučila da pronađe galeristu zainteresovanog za Rahelina dela. Nošena zanosom i uverenjem da je pronašla slikara koji svojim delom otvara put u novi vek, obijala je pragove pariških galerija, kucala na vrata izložbenih prostora, akademija, slikarskih škola, tražeći onoga ko će podeliti njeno uverenje, ali i onoga koji ima novca da taj put skrati. Dovijala se na svaki način, zakazivala sastanke, ostavljala platna, čak i plaćala ručkove onima koji su obećavali pomoć i davali nesigurne garancije. Nije lako jednoj ženi hodati kroz šumu prepunu zveri, gde se svako predstavlja ekspertom, poznavaocem, autoritetom, gde iza svakoga drveta vreba zamka u kojoj, ako upadneš, ostaješ zauvek. Trudila se da je niko ne prevari, a da pritom da onoliko koliko je neophodno da se uđe u svet uspešnih u gradu u kome su hiljade poput nje, sa crtežima, slikama, skulpturama i skicama u rukama, verujući da su mesije, pokušavale da pronađu sreću.
Sreća nije dovoljna za uspeh, ali je neophodna. Ne zna se koliko je njih slikalo kao Leonardo, pisalo kao Molijer, komponovalo kao Bah, ali nije imalo sreće da se nađe na pravom mestu u pravo vreme, pa su njihove slike, note i slova završili na smetlištu istorije. Greti se, jednog tmurnog jutra, kakva ne manjkaju u gradu lažno nazvanom Grad svetlosti, sreća osmehnula.
Prelazeći Rivoli, sa jednom od Rahelinih slika pod miškom, Greta nalete na čoveka čiji je tamni, krznom postavljeni kaput otkrivao njegov visoki društveni status. Kako je prelazak takve jedne ulice uvek neka vrsta avanture, tako se i ovoga puta dogodi nezgoda. Pazeći da izbegne kočije koje su divljale iz pravca Konkorda, okrenute glave ka opasnosti, ona vrhom u rolnu umotane slike zakači lakat pomenutom gospodinu, pa se slika nade na tlu. Gospodin se ljubazno i džentlmenski sagnu da podigne sliku. „Vi ste slikarka?“, upita je.
„Da… mislim, ne… mislim… nije moja… ali i ja sam…“
Gospodin je bio Imanuel Gaske, jedan od vlasnika galerije Konkord, jedne od najprestižnijih u Parizu. Oni pređoše ulicu na stranu prema Luvru, a on je, ne otkrivajući joj svoj identitet, zamoli da vidi tu sliku. Bese to Žuti pas.
Deset dana kasnije u galeriji Konkord behu izložena sva Rahelina dela. Rahela je stajala u uglu galerije, odsutna, bez izraza na licu, ravnodušna i bleda. Greta se gurala međ' posmatračima, poput provodadžije, hvaleći svako od tih platna, kao što Ciganin hvali svoga konja.
Među zvanicama se našao i sin Gaskeovog školskog druga, advokat Rišar Maho. Bese to mlad, naočit čovek, prodornog pogleda koji je sevao ispod crnih obrva i još crnje, guste kose. Besprekorne biografije i više nego prijatne spoljašnosti, mladi Maho je u sebi spojio dve društveno važne karakteristike. Bio je i poželjan mladoženja i tražen advokat.
Pa ipak, u njegovoj duši je stanovalo neko nejasno nezadovoljstvo.
Primetio je da, kako vreme protiće, to njegovo nezadovoljstvo raste, postaje sve izraženije i jasnije, iako ga je on, uz svu silu razuma, potiskivao, tražeći način kako da ga u potpunosti uguši. I pored toga što nije bio sklon nerazumnim postupcima, često je osećao potrebu da napravi neki javni skandal, da šokira najbliže oko sebe, da prodrma učmalu i licemernu sredinu nalik kakvoj bari, prepunoj sluzi i fekalija. Ali u tome nije uspevao. Uvek ga je sprečavao obzir, čijim je okovima bio vezan. Mrzeo je sve blazirano, a sam je bio deo toga. Pariz bi najradije zapalio, a od njega je i u njemu živeo. Jedini vid otpora prema društvu koje ga je morilo bio je odlazak u bordele. Trenutak kada bi vadio novac za usluge neke konkubine bio je uzbudljiviji od svakojake strasti. Imao je osećaj da tim novcem ne kupuje žensko telo, nego neku vrstu pobune prema samome sebi, prema svemu što ga je krasilo, prema ljudima koji su ga hvalili, prema svetu koji je osvajao, ali i koji je prezirao, ali i prema bogu kome se molio, ali nije bio načisto šta da o njemu misli.
Te večeri došao je na Gaskeov poziv, računajući da će proćerdati još jednu noć svoga trivijalnog života. Tako je i bilo dok nije došao do Žutog psa.
A Žuti pas je stajao okačen na dominantni zid galerije Konkord. Oko njega su stajala tri kritičara čiji je sud Gaskeu bio najmerodavniji. „Da li je pametno da se u Rahelu Štrajh uloži novac ili bi je trebalo prepustiti matici Pariza, koja je sve što ne preživi nosila u bezličnost prošeka.“
Rišar slici priđe oprezno. Učini mu se da je ovakvo jedno platno imao prilike da vidi ranije. Iznenada, pred očima počeše igrati boje od kojih je ova slika satkana. Pomuti mu se u glavi. Obori pogled na pod od širokih hrastovih dasaka. Nesvestica potraj a koji minut, pa on, kako dođe sebi, podiže glavu ka platnu. Ostao je potpuno zbunjen prizorom koji mu se ukaza. Sa slike, one iste koju je samo par trenutaka ranije posmatrao sa velikom pažnjom, nestade žutog psa! Sve ostalo na njoj stajalo je na svome mestu. On pogleda u one tri sede glave, čiji je sud Gaske čekao. Stajali su i posmatrali sliku, kao da je pas još uvek na njoj!
Znao je da u čovekovoj glavi stanuju mnoge tajne, ali ovakvu on pre ovoga ne vide. Obori pogled da se preispita, da sačeka sa konačnim sudom, ali mu se u tome trenutku žuti pas pojavi među nogama. Mahao je repom!
Htede da ga odgurne od sebe, ali se okrenu i baci pogled po galeriji, uvidevši da ga samo on vidi. Ustuknu korak-dva nazad, ne želeći da ostali primete njegovu zbunjenost i čuđenje, i diskretnim pokretima ruke pokaza psiću da bude tih, da ne remeti mir toliko karakterističan za galerijske prostore. Pas zalaja ljupko i radosno. Rišar se okrenuo oko sebe. Niko na njih dvojicu nije obraćao pažnju. Postalo mu je jasno. Pas nije nezvan gost u galeriji, pas je nezvan gost u njegovoj glavi. Uzdahnuo je duboko. Tada pas otrča do Rahele i nestade iza njenih nogu.
Trenutak kasnije vrati se ponovo na sliku, na isto ono mesto na kojem je bio prvog trenutka kada ga je Rišar zapazio, te se ušuška u boje koje mu je Rahela dodelila onog dana kada ga je naslikala.
Rišar odluči da ovom neobičnom događaju ne prida preveliku pažnju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:00 pm






TRINAESTO POGLAVLJE

na čijem se kraju sneg otopi na oknu jedne pariške mansarde


Pvišar Maho bio je prilično iznenađen dok mu je gospodin Gaske diktirao uslove pod kojima bi trebalo da sarađuje sa mladom slikarkom iz Beograda, čija su dela gotovo svi stručnjaci u koje je veliki galerista imao poverenje ocenili najvišom ocenom.
„Da niste jutros malo previše darežljivi?“, upitao je svoga klijenta Maho, posmatrajući brojeve koji su krasili komadić papira na kojem je Gaske izneo svoj predlog.
Gaske se na to nasmeja i pomilova Rišara po kosi, kao što se to čini sa decom svojih prijatelja.
„Dragi moj Rišare, ja sam taj koji brine o tome da li je to previše darežljivo ili nije, a ti si taj koji bi to trebalo da pretoči u valjan pravni akt.“
Rišar slegnu ramenima. Znao je da je Gaske čovek impulsivan i hrabar kada su u pitanju umetnička dela, ali je isto tako znao da se stari lisac retko kada prevario u svojoj proceni. I one slike u kojima je samo on video budućnost s vremenom su dobijale na ceni, a njegov kuražni sud već ga je prilično izdvojio od ostalih pariških galerista i pored toga što je umetnički život u francuskoj prestonici bujao od novina i velikih iznenađenja.
U sklopu ugovora, koji je, kada ga je pročitala, Greta ljubila kao da joj je rođeno dete, galerija „Konkord“ našla je mansardu u blizini Plas de Voža, mesto gde će se dame useliti kao što se ptice selice useljavaju u svoja gnezda. Rišar ih je, kao ozbiljan advokat, otpratio do naznačene adrese, jedan detalj osta mu na pameti. Plamen u Rahelinim očima. Plamen karakterističan za ljude pune strasti.
Uz nekoliko kurtoaznih reči zahvalio je na saradnji i razumevanju, pohvalivši slike koje je imao prilike da vidi u galeriji Konkord. Lepe reči koje joj je uputio kao da su ostavile veći utisak na Gretu nego na Rahelu.
Na samom izlazu iz mansarde Rišar se okrenu i poljubi damama ruke. Iza njega osta miris pačulija.
A damama ne beše teško da se snađu u novoj ulozi. Novi devojački stan beše nalik gnezdu. Iz njega je Greta izlazila vesto se krećući kroz visoko pariško društvo, a Rahela je u njemu ostajala, slikajući platno za platnom.
Greta je imala plan. Bila je sigurna da je taj plan ostvariv. Ona je ugovor sa Gaskeom smatrala samo jednom stepenicom na putu do konačne slave. A put je bio vidljiv i jasan. Po isteku ugovora ona će imati dovoljno novca da se osamostali. Zatim će u potpunosti preuzeti brigu o Raheli, koja će tada već biti poznata slikarka. Prvo će joj organizovati zajedničke, a zatim i samostalne izložbe. Od njenog imena, koje ne bi menjala jer je odisalo jevrejskom zagonetnošću, napraviće svetski priznatu umetnicu. To će povećati cene njenim platnima. Otvoriće vlastitu galeriju, a zatim će napasti London i Njujork… Nije bilo kraja snovima.
Ali, osim talenta, Rahela je u sebi nosila i nešto što Greta nije umela da objasni.
Danima su sedele jedna pored druge, živele zajedno, hranile se, disale isti vazduh, a Rahela nije progovarala nijednu jedinu reč. U početku je Greti to bilo simpatično, ali kako je vreme prolazilo, ona oseti da u Rahelinoj duši živi neki demon i da glasine kako mlada Beograđanka „nije sva svoja“ nisu bez osnova. U početku su i Greta i Gaske podgrejavali te priče, jer zagonetnost ludila povećava cenu platnima. „Ljudi vole dela onih koji nisu s ove strane razuma. Misle da poremećeni vide dalje i dublje“, govorio je Gaske kada ga je Greta pitala da li je pametno potpirivati taj trač.
Međutim, kako je vreme teklo, tako je Gretu pritiskao strah da takva lomljiva Rahelina duša neće biti u stanju da izdrži put koji je ona zacrtala, da će se raspasti u hiljadu komada.
Stoga ona odluči da joj priđe oprezno, zaverenički, da proba da uđe u tvrđavu u kojoj je ova nesrećnica zatočena, da je otvori i oslobodi iz tamnice u kojoj je Rahela i tamničar i sužanj.
Počela je da obigrava oko nje, da je pažljivo posmatra dok crta, dok spava, dok jede, dok diše. Verovala je da će biti u stanju da otključa sve katance kojima je Rahela zakatančena, da joj zaroni u dušu, otkrije tajnu koja Raheli ne da da život udahne punim plućima. Pratila je njene pokrete, navike, htenja, posmatrala slike i crteže. U njima je pokušavala da pronađe odgovor na ključno pitanje. Ko se to krije u Rahelinoj duši?
A Rahela je bila nestalna i nepredvidljiva. Nijedan dan joj nije bio isti. Katkad bi ga prespavala, katkad bi besomučno slikala. Ponekad bijela mnogo, a zatim danima ne bi stavila ništa u usta. Govorila je malo, skoro nikako, plakala često a smejala se retko. Rečenice su joj bile škrte i kratke, iz njih se ogledalo nepoverenje. A slikala je kad joj se prohte. Ponekad danju, dok je sunce još uvek u zenitu, a ponekad i noću, pod petrolejskom lampom kao da joj za njena dela svetlost nije potrebna, kao da dolazi iz nje same, a ne sa neba. Znalo se dogoditi da je probudi neka tajanstvena sila, da usred noći skoči na noge, da se brže-bolje uhvati kista, a zatim da u potpunom mraku ili pod škrtim svetlom mesečine, koja je znala da se prikrade kroz krovni prozor na mansardi, stavi na platno vizije koje su je tako grubo izvukle iz sna. A Greta je sve više i više bila uverena da Rahela i ne izlazi iz tog svog sna, da joj je svejedno da li su joj oči zatvorene ili otvorene, da li leži ili stoji. Za nju nije bilo sumnje da je slikarka zarobljena u dramatičnom svetu koji živi u njenoj glavi, a da su slike koje ostavlja iza sebe jedini svedok tog burnog unutrašnjeg života.
Čovek ne zna od čega je sazdan, niti zna kakva mu sve iskušenja stoje na putu. Nije ni Greta znala ko je ona u stvari dok se nije upustila u kopanje po Rahelinoj duši. A kopajući po Raheli, otkrivala je sebe.
Što ju je duže posmatrala, Rahela joj se činila zagonetnijom. Što je bila tajanstvenija, tako je bila lepša i ljupkija. Crte Rahelinog lica, svetle beonjače, baršunast ten, kovrdžava gusta kosa, dubok pogled, na koje nikada nije obraćala pažnju, sada postaše toliko jasni i izražajni da Greta oseti da je privlače, da postaje njihov rob, zavisna od žene koju posmatra.
Pokušala je i da je naslika. Sedele su jedna nasuprot druge, svaka za svojim štafelajem, Greta je slikala Rahelu, a ova svoje snove. Kako je prolazila kistom po platnu, osećala je onu vrstu uzbuđenja koju ima dete kada krade zabranjeno voće.
Osetila je da je upala u klopku iz koje neće lako moći da se izvuče. Počela je da misli na Rahelu i kad nije s njom, da govori o njoj i kad za to nema neke preke potrebe, da joj se divi i kad to nije realno, da voli njene slike bezrezervno i bezuslovno, do te mere da joj je to postalo prepreka u postizanju realnih cena.
„Gospođo Švarcenberg“, govorio joj je Gaske u onim trenucima kada nisu bili u stanju da se dogovore oko cene pojedinih Rahelinih radova. „Ako nađete čoveka koji će dati toliki novac za ovu sliku, zovite i mene, da i ja počnem da radim za njega.“
Tih jesenjih dana nebo je bilo začuđujuće vedro. Pun mesec nije dao Greti da zaspi. Oči su joj igrale u ritmu misli. Divlje i neobuzdano. Negde oko ponoći mesec pronađe put međ' zgradama oko Plas de Voža, pa se kriomice, poput kakvog lupeža, ušunja u njihovu sobu, bacajući svoju plavičastu svetlost kroz tanki prolaz na krovnom prozoru. Mesečina pade preko njihovog zajedničkog kreveta deleći ga dijagonalno na dva dela. Par minuta kasnije ta ista plavičasta svetlost pređe put od nahtkasne na kojoj je stajala vaza sa hrizantemama do mesta na kojem leži Rahela uronjena u dubok i beskonačan san. Pope se, nežnošću povetarca, od brade pa sve naviše do čela i kose, dajući Rahelinom licu izraz bezvremenosti. Mlada Jevrejka je tada izgledala nestvarno, nedodirljivo, poput nekog mitološkog bića veličanstvene lepote. Od tog prizora Gretu napade uzbuđenje čudovišne snage. Ono je u sebi nosilo i čulnu i duhovnu pojavnost. Njene oči su ostale prikovane za Rahelino lice, žudeći da tu lepotu ukradu za sebe, da postanu deo nje. Ona zaustavi dah tačno onoliko dugo koliko treba plavičastom tragu da ode sa Rahele ka drugom uglu sobe i kasnije napolje. Tih nekoliko minuta behu praznik koji se ne propušta, vatromet najuzvišenijih osećanja, buktanje plamena strasti. Tih nekoliko minuta bilo je vredno celog jednog života. Zaspa istoga trenutka. Sanjala je Majku božju.
Sneg retko kada padne na Pariz, a i kada padne, brzo izgubi svoju belu boju, postane siv, neugledan. Ali, makar nakratko, belina pokrije sve krovove grada smeštajući ga u bajku. I te je večeri sneg prekrio krovove Pariza, ali stisak hladnoće mu nije dao da promeni boju.
Na štafelaju je stajala Oluja. Rahela je počela da je slika onoga dana kada su prve pahulje pokrivale staklo krovnoga prozora, pretvarajući ga u beli poklopac. Pahulje su divljale iznad njene glave kao pčele omamljene mirisom nektara. Ona ih je posmatrala zanesena njihovom igrom, pokušavajući da u padanju pronađe neku tajnu poruku koju joj šalje nebo. Ruka je, zatim, sama stavljala boju na platno. Brzo i znalački, ono se popunjavalo belinom, kao da je tu belinu već negde imala prilike da vidi. Platno je stenjalo pod naslagama boja, a krov pod snegom. Rahela kao da je žurila kistom, kao da je htela napuniti platno pre nego što pahulje napune prozor iznad glave.
Iznenada, sneg prestade, a pahulje koje su pokrile krovni prozor napraviše mesta da u sobu uđe zrak mesečine. Polako je osvajao ceo prostor noseći u sebi mirnoću beskonačnosti. Rahela ustuknu korak nazad. Učini joj se da je oko nje slika koju želi da naslika, a da je ona samo deo te slike. Sa svetlošću mesečine ceo prostor dobi zlatnu boju. Prozor se otvori. Njoj se učini kako je neka blaga ruka sazdana od pahulja privlači k sebi. Kroz otvoren prozor uđe i hladnoća.
Ona se predala toj snežnoj ruci i polako, sledeći je, stade na ivicu prozora. Svetlost mesečine se pojača. Čuli su se udari zvona Crkve Svetoga Pavla. Ona izvi svoje telo, provuče se kroz prozor i, prateći nevidljivi trag mesečine, izađe na krov. Iznad nje smejao se mesec, a pod njom je ležao Pariz prekriven snegom.
Korak-dva napred, i ona ugleda provaliju pod sobom. Ona ruka je nestala. Samo se provalija pod njom otvorila poput usta neke nemani. Čula je kako doziva njeno ime, kako je zove k sebi. Da li da joj se preda? Šta stoji na dnu te provalije? Da skoči u nju? Da proveri? Dole na ulici videla je ljude kako se okupljaju, kako je gledaju. Čula je njihove glasove, viku. Njihovi glasovi mešali su se sa glasovima nemani koja ju je dozivala sebi. „Dooođiiii!“
„Sačekajte! Vratite se nazad!“
U njenoj glavi glasovi se pomešaše sa mesečevim smehom. Činilo joj se kako je neka laka, ali moćna ruka uzima k sebi.
U trenu kada joj noge počeše klecati od zime, Greta je snažno povuče za kosu i ugura je nazad u mansardu. Ona pade polusvesna na kauč ispod prozora. Unutra je vetar bio razvejao platna. Stan je ličio na kokošinjac. Greta je bila bleda od nje. Rukom joj je masirala grudi ne bi li povratila život u njima. Rahela ponovo dobi boju živog čoveka. Greta je zagrli kao povratnika sa nekog dalekog putovanja. Rahela je u tom zagrljaju osetila nešto što joj probudi volju za životom, neku toplinu koje je bila lišena do ovoga trenutka. Uroni glavu u Gretin miris.
Rahelin dah na vratu Greta oseti kao dodir Svevišnjeg. Uskomeša se krv poput provrele vode. Ona na trenutak pomisli kako je tanka linija između života i smrti, ali se ona krv preli preko svih obzira i Greta joj zadignu kosu i strasno je poljubi. Tada krenu u avanturu koju je snila a u koju nije imala hrabrosti da se upusti. Na tom putu Rahela nije postavljala prepreke. Potpuno joj se prepustila. Mansardu je ispunila vrelina koju sa sobom nosi strast. Njih dve izgoreše u njoj.
Ujutro su se pariški golubovi, zatečeni iznenadnom hladnoćom, čudili da se samo na krovu iznad devojačkog stana sneg u potpunosti otopio.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu