Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:38 am

First topic message reminder :




Priča o jednoj kući, jednom gradu i dva sveta.

Nakon što je pred više od sto hiljada oduševljenih čitalaca sa svojim Fajrontom u Sarajevu osvojio književnu Ligu šampiona, Dr Nele Karajlić nam predstavlja svoj prvi pravi pravcati roman!

Dr Karajlić nas ovoga puta vodi u Beograd s početka dvadesetog veka, gde se odvija priča koju vam do sada niko nikada nije ispričao, a bez koje od sada neće moći da se zamisli nijedna ozbiljnija istorija grada na ušću Save u Dunav.

Spajajući najbolje sastojke južnoameričkog magijskog realizma i sarajevskog novog nadrealizma, Dr Karajlić nam pripoveda istoriju jedne kuće u dorćolskoj ulici i vodi nas u prostor sa druge strane ogledala, na samoj tromeđi života, smrti i večnosti.

Solunska 28 je uzbudljiv roman o uzbudljivim vremenima koji ćete čitati bez daha do poslednje stranice, a onda ćete želeti još.
Vule Žurić

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:08 pm




DVADESET DEVETO POGLAVLJE

u kojem se odlazi u Zemun


Sve vreme, dok je uz Rišarovu pomoć u Zemunu obavljala neophodne formalnosti za otvaranje preduzeća, u Bosinoj glavi je odzvanjalo Životino pitanje: „Bosiljka, da li to nama treba?“
„Treba, naravno da nam treba. Ovaj svet je surov. Nema milosti prema onome ko svoju šansu propusti.“
Na njegovu opasku da „nema 'leba bez motike“, ona se nasmeja, rekavši mu da je budala kao i svi koji misle kao on.
„Pa vidiš li svet oko sebe, dragi Života? Zar ne vidiš da 'leba ima samo onaj koji se motike nikada nije hvatao! Baš taj koji se motike nikada nije hvatao prodao je tu laž i tebi i onima koji misle kao ti… Ti se drži motike, a ja ću brojati pare!“ Ona se uozbilji, a na licu joj zaigra levo oko. „Sada je trenutak da se odvojimo od te motike. Zar ne vidiš da nam sam bog daje šansu. Neću posle da se kajem!“
Života je ćutao. Osetio je da mu ženu polako osvaja strast za parama, da je one sve više i više privlače k sebi kao što ulična svetiljka privlači leptire, ali je osetio i da će se sve to na kraju loše završiti, kao što loše završe i leptiri sprživši se na svetiljci što ih je privukla svojim sjajem. Međutim, nije znao kako to da kaže. Zato je ćutao. A nju je na pomisao da može da postane bogata uhvatilo nejasno, nikad nedoživljeno uzbuđenje, slično onome koje imaju žene snivajući najdelikatnije snove.
Po dolasku u Zemun, usledio je odlazak u restoran Zlatni grozd, gde su se sastali sa predstavnikom firme Kupfer i Ajzen, gospodinom Ribičem.
Ribič je bio rodom iz Beljaka, udovac, tako se barem predstavio, plavih, setnih očiju, iz kojih je izbijao šarm karakterističan za ljude velikog životnog iskustva. Bosa je osetila njegov pogled kada god bi se zaustavio na njenom licu, ali taj pogled ne beše pogled prostački i bestidan, već pogled pun poštovanja i uvažavanja. Bio je to pogled džentlmena. To joj se dopalo.
Ipak, kada bi im se oči susrele, nju bi obuzimala nelagoda, koja je dolazila iz nesigurnosti onoga ko nema velikog iskustva s igrama s one strane morala. Ali, niti je Ribič davao ikakve signale da će se među njima dogoditi nešto skaredno, niti je te signale Bosa prizivala. Zato joj i beše čudno što joj je takva jedna mogućnost uopšte na um pala.
Ribič je pažljivo slušao sagovornika i, činilo se, u svakoj rečenici nalazio puno razumevanje. To razumevanje naglašavao je klimajući glavom. To je činio što zbog poštovanja prema onome sa kim deli razgovor, što zbog provere značenja reči, jer se u njemu, kao i u svakom poslovnom čoveku velikih ambicija, sudarao nemački sa srpskim, slovenački sa francuskim, engleski sa ruskim.
Rišar je bio u grču. Kako mu je Krsmanović ukazao puno poverenje u sklapanju posla sa moćnom austrijskom korporacijom, a partner mu je bila žena neiskusna i nevična poslu, bilo ga je strah da pregovori ne krenu u pogrešnom smeru, da nešto ne zabrlja ili da se Ribič ne okoristi neiskustvom koje je, istini za volju, osim Bose krasilo i njega. Bilo mu je čudno što ovako jedan veliki poduhvat ne ugovara vlasnik lično, ali bio je ponosan što je on dobio odrešene ruke u sklapanju posla milione vrednog.
On odluči da preuzme inicijativu. Kada se ručak priveo kraju, i kada je konobar sa stola odneo još jednu ispražnjenu flašu traminca, Rišar se učtivo okrenu ka Bosi i zamoli je da napusti sto. U maniru velikih džentlmena, on ustade i isprati je do kočija u kojima ih je čekao ađutant njihovog domaćina, sa svojom suprugom, spreman da dragoj gošći iz Beograda pokaže sve lepote Zemuna.
Pregovori krenuše prilično lako, od uopštenih stvari prema konkretnim, ali se u jednom trenutku zaustaviše, ne zbog međusobnog nerazumevanja, već zbog prirodne potrebe gospodina Ribiča da olakša svoje telo nakon toliko popijenog vina. On ustade od stola, ali neoprezno ostavi ispred sebe sve svoje papire, koji u svome srcu otkriše telegram što je Ribiču stigao neposredno pred sam sastanak. Rišar ga je gledao skoro minut i na kraju ne izdrža. Okrenu se oko sebe proverivši da li ga neko posmatra, izvuče telegram i pročita ga.
„Ribiču ne ide dobro sa metalom na tržištu stop Cena će pasti dramatično stop Obećano ispuniti za ostale isporuke insistirati da se cena smanji stop Donesi slanine stop“
Rišar vesto vrati telegram među Ribičeve papire. Na licu mu se pojavi sena. Uze cigaru. Povuče dim, a iz pravca nužnika dolazio je Ribič.
Njih dvojica privedoše dogovor kraju. Neke stvari ostadoše da lebde u vazduhu.
Sat kasnije Bosa i Rišar stigoše do pristaništa pre nego što je poslednja lađa za taj dan krenula na drugu obalu. Rišar prvi siđe sa karuca i pruži Bosi ruku da joj pomogne pri silasku. Pored njega se, međutim, pojavi Ribič i uz dostojanstveno držanje visokog službenika pokloni se Rišaru. „Neka, molim vas, ja ću.“
On pruži Bosi ruku, a ova mu uzvrati. Ona u ruci oseti komadić papira. Diskretno ga sakri u rukavu.
Kasnije, nakon što se sa Rišarom pozdravila pred kućom u Solunskoj ulici, Bosa otvori ceduljicu koju joj u ruke tutnu Ribič. Na njoj je pisalo:
„Čekam vas željno na istome mestu u sledeći ponedeljak. Tačno u podne. Vrlo je važno. S poštovanjem, Ribič“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:09 pm







TRIDESETO POGLAVLJE

u kojem se Dunav krije na unutrašnjoj strani očnog kapka


Rahela je znala da se spusti do obale i da se okrene prema zapadu kao neko ko više voli krajeve nego početke. U daljini Dunav je uzimao od neba. Bio je miran i mudar. U sebi je krio ogromnu snagu kao kakva tiha uvertira u kojoj stotine violina svira tiho, tiho, najtiše, samo jedan ton, čekajući maestrov znak da se taj napeti mir pretvori u kanonadu topova. Sela bi na kamen, dok bi se iznad reke dizala tanana izmaglica, tanka kao paukova mreža. Pred njenim očima ona bi pravila razne figure, oblike, čak i grimase, zabavljajući one koji su kadri da u njoj vide živo biće. A Rahela je to bila. Sunce je propadalo sve brže i brže iznad zidova Gardoša, menjajući boju iz žute u crvenu, pa bi i nebo i Dunav dobili boju ranih višanja. Rahela bi zatvorila oči pa bi celu tu sliku iscrtavala na unutrašnjoj strani kapka. Nosila bi je tako skrivenu od ljudi do kuće, i tek kada bi pao mrak, ona bi vadila platna i boje i slikala po sećanju, onako kako je ona videla tajanstvenu igru koju igraju Dunav, nebo i izmaglica.
Jednog popodneva, u trenutku kada je sunce zamicalo za zidine, iz reke izbi izmaglica i sve poče da gori u nekom prigušenom plamenu, koji nije jak i silan kao što je plamen koji guta kuće, ali nije ni slab da ga ljudsko oko ne vidi. I usred tog plamena, kao da izranja iz reke, pojavljuje se alas koji tera čamac uzvodno. Ta slika vrati je u mladost.
Reka, mirna i trpeljiva, pušta ribara da je seče popola. Ovaj se u Rahelinim očima pretvara u živi plamen, boja jačih i bujnijih od onih kojim je zalazeće sunce bojilo Dunav. Plamen se pokreće kao u nekim davno zaboravljenim bajkama i počinje da vitla oko sebe iznenađenu reku. Rahela prestaje da diše. Ona sklopi oči ne bi li sačuvala sliku s unutrašnje strane kapaka, ali ne izdrža, pa oči ponovo otvori sa strahom da ne propusti još veću senzaciju. I bi u pravu. Alas pretvoren u vatru približavao se obali. Oko čamca čiji se pramac digao iznad površine vode skakale su krilate ribe. Imale su neke čudne, skoro pa ljudske glave, kliktale su, ali ne vedro i veselo, već zlokobno, sluteći neku nesreću. Nosile su u sebi bes. Lizao ih je plamen. Čamac otvori usta i onako pržene ribe stade gutati halapljivo i brzo, gušeći se i bljujući oko sebe ostatke kostiju i repova. Sve je prštalo od boja i neukusa, sve je bilo nametljivo, neurotično, histerično. Tad Rahela sklopi oči. Ne dade da ta slika istrči napolje.
Te noći naslikala je Vatru nad Dunavom, sa svim detaljima koji su joj ostali na unutrašnjoj strani očnog kapka. Slika je bila potpuno drugačija od svih koje je slikala pre nje. Da je kojim slučajem sliku naslikala tridesetak godina kasnije, Rahelu bi nazvali nadrealistom.
Ujutro je izašla pred kuću. Dan je bio mokar i smrdljiv. Siđe do Dunava i ugleda onog istog alasa kojeg je te noći slikala. Bio je to Života. Ona mu priđe stidljivo, kao monahinja, i reče mu da ga je noćas slikala. Životi beše nezgodno. Znao je da je svet oko njega sve luđi i luđi, ali nije mogao ni da pretpostavi da će on biti taj koji će završiti na platnu. Zahvalio se. Mislio je da to tako treba.
Ona ga je samo posmatrala, a to ga uznemiri. Jedva je čekao da Rahela ode. Odvezivao je čamac i molio boga da ova žena nestane. Ali ona nije dizala pogled s njega. Konopac mu se zapetlja. Retko kad mu se to događalo. Jednom ili dva puta u životu. Dok je pokušavao da ga otpetlja, mislio je o tome kako je to loš znak.
„Ne valja ovo ništa… kako mi se samo zapetlja, majku mu. Ne valja ovo ništa.“
Rahela je stajala i gledala ga kako se savija preko čamca, kako mu se ruke pletu oko mreže, tako da se u jednom trenutku nije znalo šta je mreža a šta ruka, kako iz njih izbijaju žile, jake muške žile, sve u maljama, kao koren hrasta opasan mahovinom.
A on se tek tad spetlja, pa mu iz ruku ispade savijač za mrežu. Uzdahnu kao da traži predah u igri kojoj nije bio vičan.
A ona se ne pomače. Ni treptaj oka. Samo je upijala njegovo telo i njegove pokrete. Iz tih mišića, satkanih od surovoga rada i preživljavanja, izbijala je neka radost. Tu radost je prepoznala na Aureliovoj slici Kristova raspeća, na kojoj je veliki majstor lukavo prošvercovao ideju da i najcrnji dan krije u sebi sreću.
Okrenuo se ka ženi, pogleda oborenog kao pred nekom ikonom.
„Šta hoćeš, dete?“
„Da te slikam.“
Nije mogao da je odbije. Znao je da je to najgore što je moglo da mu se dogodi. Sada će danima boraviti s njom, gledati je, pozirati joj, a znao je da je sve to zabranjeno, bogohuljenje, nešto od čega bi trebalo pobeći.
Ona nije marila. Jutrom je dolazila vesela na čamac, plovila s njim Dunavom, pratila ga sve vreme i gledala, gledala, gledala, a noću bi u svome uglu stavljala to što je zapamtila na platno.
Vodila je Lacija sa sobom. Detetu se svidela vožnja čamcem. Nagnuo bi se na pramac pa bi odozgo gledao kako barka seče zelenu reku. Gledao bi ribe, virove, talase. Talasi su uvek pevali neku pesmu. Nekad je bila tužna, nekad vesela. Kasnije kad odraste, sećaće se ovih vožnji kao nečega najlepšeg u životu.
Života bi veslao snažno i odlučno. Grabio bi Dunavom kao sankama po ledu. Na pola reke više se nije čuo žamor varoši. Nestao bi zajedno sa ljudskim figurama ostavljenim na obali. Rahela je posmatrala svet okolo, snagu reke i prkos alasa kako se nadmeću, takmiče u žustrini i moći. Na trenutak joj se činilo da alas nema šanse da ukroti reku, a na trenutak kako reka žilavom alasu ne može ništa. Plovili bi tako skoro do popodneva, pa bi se vratili kući. Čim bi pao mrak, ona bi razvijala platna i stala da slika po sećanju, alasa, Dunav, ribe, izmaglicu, svoga sina…
Skoro da se svake noći rađalo novo platno. Snažna inspiracija držala ju je napetom. Slikala je kao da je primorana nekom nadnaravnom silom. Mešala je boje, dolazila do nijansi lako, pokretima je davala život belome platnu. One su se redale na onome istom tavanu na kojem je stavila konopac oko vrata.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:09 pm




TRIDESET PRVO POGLAVLJE

koje je posvećeno još jednom odlasku u Zemun


Bosa je Ribičevu cedulju držala u svojoj tašnici od krokodilske kože, davni poklon od Vasvije. Slutila je ona za šta su te reči bile poziv.
„Sigurno ne za posao“, hvatao ju je nemir misleći na to. „Da mu treba za posao, drugačije bi nastupio. Otvoreno, takva i takva stvar… a ne ovako kvarno, ispod ruke.“
Ona odluči da odbije poziv, da se uopšte ne javi, da ignoriše to što joj je Ribič stavio u ruku. Tako će ga smiriti, a neće ga uvrediti, staviće mu do znanja da ona ne komunicira ni sa kim na taj način.
„Šta ja imam s tim? Nisam te fele. Pa sve i da nije poziv na… ono… nije lepo da Krsmanovićima činim nešto iza leđa. Ljudi su me primili, dali mi da na pravdi boga zaradim, a ja sad da im uzvratim prevarom…“
Međutim, ona cedulju ne baci. Činilo joj se da će, ako to uradi, propustiti nešto važno u životu, a ona je naučila da se prilike ne propuštaju.
Kako su dani tekli, tako ju je cedulja dozivala k sebi. Kada god bi uzela tašnu u ruku, osećala je nemir. Ta mala, urotničkim krasnopisom pisana cedulja, bila je uzbudljiv i neodoljiv poziv za nov život, nov život neke nepoznate ličnosti koja nema nikakve veze s njom, ali koja se trenutno nalazi u njenom telu i njenoj duši. Taj poziv, mislila je, u skladu je sa životom s parama. Jedno vuče drugo. Opasno je, ali lepo.
„Bosiljka“, govorila je sebi posmatrajući dan kako uzmiče pred nastupom zvezda, „ako hoćeš da uđeš u taj svet, svet bogatih, moćnih, srećnih, moraš da im se prilagodiš, da usvojiš njihove manire, njihova uverenja, svetonazor koji je sigurno širi i drugačiji od tvog i u kome je poziv gospodina Ribiča nešto najnormalnije. Ili nemoj! Pa ostani zatucana u svojoj glavi, vezana za muža i dete, za posao ugostitelja, a u snovima zamišljaj šta si sve to propustila. Ako hoćeš novac, a hoćeš ga, ovakvo ponašanje je deo tog sveta. I tačka.“
Onda bi vadila cedulju. Čitala ju je kao neko pismo koje dolazi iz lepšeg i srećnijeg carstva.
Istina, ponekad bi osetila ugriz greha, ali taj greh bi, s novim pogledom na krasna Ribičeva slova, gubio svu svoju gorčinu i postajao sve slađi i slađi. Da nije tako sladak, ne bi se zvao greh.
Bosa nije gajila obzire prema društvenim normama. Pljuje ona na sve što bi ljudi mogli da kažu. Ona je svog Životu i volela i mrzela u isto vreme. Sažaljevala ga je zato što je bio tako krut prema svetu oko sebe, ali mu se i divila zato što je u sebi krio neki poseban oblik slobode do kog ona nije mogla da dosegne.
„Zbog čega da imam obzira prema tom čoveku? Nas je slučajnost spojila. Nigde ne piše da moram da budem Penelopa“, kuražila je sebe. „Pa zar on nije imao ceo jedan život pre mene? Kladim se da ne zna koliko je sukanja podigao dok nije naišao na mene. Da li je to pravedno? Da žena nema nikoga osim muža, a muž ima pravo na svakojake avanture? I da li je pravedno da muškarac koji menja žene kao cipele ima reputaciju ljubavnika, a žena koja promeni muškarca postaje kurva? I šta je tu sad čudno? Ja sam bogata, biću još bogatija, bogatija nego iko moj pre mene, a bogatstvo podrazumeva i promene ponašanja. Ovo je društvo licemerno, bolesno od lažnog morala. Kada zaradim novac, moći ću da spavam sa pola Beograda, a ima da me cene kao devicu. Sve to pare mogu da urede.“
U ponedeljak ujutro nestala je svaka dilema. Krenula je u Zemun.
Bosa je iznenadila samu sebe sa kakvom se lakoćom našla sa Ribičem u krevetu iznajmljene sobe u konaku iznad Zlatnoga grozda. Bez ijedne izgovorene reči, kao da im nije prvi put, oni su, posle lađe, pristaništa, ulice, sporednog ulaza, stepenica, hodnika, vrata, sobe, ušli u krevet! Sve oko nje mirisalo je na greh i to je ono što je Bosi bilo najprivlačnije. Skidali su jedno drugo kao da vreme curi, ističe.
Teško da je neka soba u konaku iznad Zlatnoga grozda videla, a videla je mnogo toga, toliko požude na jednome mestu. Šta bi sve plafon, zidovi i pod u takvim sobama mogli da ispričaju samo da umeju i da smeju da govore.
Plafon je video dva tela uvijena jedno u drugo kako se prepliću međ' sobom kao štapovi trske. Video je i kako se posteljina pod njima mreška kao površina reke pod udarima košave. Levi zid je osetio na sebi perjani jastuk, svedok desetina ovakvih rituala, koji je izgužvan Bosinim stiskom brzo pao na pod, a pod je osetio bose tabane muškarca i žene kako međ' sobom plešu neki nepoznat ples. Desni zid osetio je njen vreli dah i njegove dlanove, kojima se potpomagao u igri što se u ovoj sobi igrala svakodnevno, a cela soba stajala je mirno slušajući himnu strasti.
Posle, dok su ručali, Ribič nije skidao pogled sa Bose. Ona je jela s apetitom, ubijajući u sebi svaki pokušaj buđenja osećanja krivice. Ribič je uopšte nije zanimao.
Dok je komade dimljenog šarana posipala prelivom od ulja i beloga luka, povremeno bi podizala pogled ka Slovencu, koji je izgledao kao dete koje je dobilo najdražu igračku. Zaljubljenost je vladala njegovim očima. Bilo ga je smešno gledati.
Iznenada Ribič progovori. Glas mu više nije bio cvrkutav i zaljubljen, već ozbiljan i poslovan.
„Slušajte, vi ste žena koja razume svet.“
Bosa se iznenadi promenom, pa se brzo vrati u realnost.
„Onaj vaš kompanjon, Francuz, prilično je alav, ali i naivan čovek. Uveren je da će cene ruda padati u narednom periodu. Ja sam mu obećao da će prva isporuka biti otkupljena po ranije dogovorenoj ceni, ali da će za sledeće isporuke cene morati da budu korigovane. Naniže, naravno.“
On na salveti napisa procenat za koji bi trebalo da se smanji cena.
„Vi ćete njihovom koncernu ponuditi sledeći dogovor. Daćete svu svoju zaradu od prvog kontingenta za određeni procenat učešća u dobiti. Idite na još petnaest procenata. Oni će to oberučke prihvatiti, jer su uvereni da će cena ruda padati. Zatim ćete čekati sledeću isporuku. Kupovaćete od njih za ovu cenu.“
On ponovo napisa broj na salveti.
„A mi ćemo to otkupljivati za ovoliko.“
On napisa mnogo veći iznos.
„Sva razlika biće vaša!“
„Kako znate da oni tako misle?“
„Znao sam da je Francuz jedan od onih koji čeprka po tuđim stvarima. Ostavio sam mu na uvid lažni telegram.
Toliko je alav da nije mogao da izdrži“, nasmeja se od srca. Bosa stavi svoju ruku na njegovu. Ponovo pogleda na salvetu sa brojevima. Strese se od uzbuđenja. Nije bila sklona prevari, ali ljudi oko nje, naročito pokvareni Francuz, bahati Krsmanović i ona njegova rospija, nisu zaslužili ništa drugo do da ih napravi budalama.
Razlika u zaradi bila je drastična!
Uze čašu vina i kucnu se sa Ribičem. Njegovo lice ponovo dobi izraz zaljubljenog dečaka.
„A vi?“, upita ga Bosa. „Šta vi time dobijate?“
„Dobijam priliku da vas češće viđam.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:09 pm







TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

u kojem se uglavnom govori o ozbiljnom poslu


„Ja u to ne verujem“, reče Vasvija, bacajući pogled malo na muža a malo na Rišara i nadajući se da će barem jedan od njih razumeti razloge njenog nepoverenja. Nju je, ipak, najviše nervirala muževljeva ravnodušnost prema poslu koji bi im sigurno udvostručio zaradu na godišnjem nivou. I zaista, Aleksa je pre izgledao kao neko kome je više stalo da se ovaj mučan i težak razgovor završi nego da se pronađe skrivena namera u Bosinom predlogu da svoju celokupnu zaradu zameni za dvadeset pet odsto učešća u sledećim prodajama rude. Rišar prekinu kratku tišinu.
„U šta ne verujete? U to da ona hoće da nam da svoju sadašnju zaradu za nešto što ni mi sami ne znamo da li će se dogoditi, ili u to da će cena ruda na svetskom tržištu sigurno pasti?“
„Ni u jedno ni u drugo. Ona je samo lukava primitivka koja se ušunjala u visoko društvo zahvaljujući mojoj dobroti, a tržište ruda u vremenima u kojima se sve vojske sveta naoružavaju ne može da padne ni za paru!“
„Madam, nema sumnje da ste u pravu za Bosiljku, ali za cene ruda nisam siguran. Kolika god da je potražnja, ponuda se povećala najnovijom eksploatacijom afričkih ruda. Bojim se da Kupfer i Ajzen imaju rezervnu opciju i da im je ovo način da nas ucenjuju.“
Vasvija se okrenu prema Francuzu kao prema nekome ko je upravo dolio još ulja na vatru. Podatak da se rude iz Afrike dovoze u Evropu nije joj bio nepoznat, ali sa tim kolonijama nikada niste bili sigurni da li će i koja količina stići na gladno evropsko tržište. Isto tako, velike zemlje krile su podatke o tome, što je mešetarima kakvi su Austrijanci davalo mnogo prostora za razne špekulacije. A Ribič je bio klasičan primer špekulanta. Ona pogleda u muža i skoro podviknu.
„Aleksa! Izjasni se! Sediš tu i bleneš u mene kao da se ne radi o tvome novcu!“
Aleksa se trgnu kao iz sna. Bilo mu je loše. Nije bio čovek od konflikta, vesto ga je izbegavao, pa mu je nekada bilo lakše i da nešto malo izgubi nego da ulazi u bespotrebne rasprave sa konkurentima zarad profita koji nije vredan njegovih živaca. Taj Aleksin rezon je Vasviju dovodio do ludila. „Manje će te boleti glava ako se sad pomučiš nego kad stvar eksplodira!“, govorila mu je.
„Znam ja da tebi ništa nije važno, ali kako ne pomisliš da nije pošteno prema precima koji ti ostaviše toliko bogatstvo da se ne potrudiš malo! Ti bi proćerdao sve ovo bogatstvo da mene nema.“
„A zašto ne proverimo kod vaših Francuza? Oni bi morali da imaju više informacija.“
„Bojim se, gospodine Krsmanoviću, da bi to bio pogrešan potez. Koncern banaka je već jednom nogom u drugom poslu sa rudama, tako da bi naše pitanje izazvalo dodatnu sumnju. Ne garantujem da u tom slučaju ne bi potpuno izašli iz posla.“
Aleksa zapali cigaretu. Vasvija otera rukom dim od sebe.
„Dakle, idemo na sreću.“
„Otprilike tako“, dodade Rišar.
Ali se Vasvija ne dade smesti.
„A ko je nju mogao da savetuje na takav potez?“
„Jedino taj Slovenac“, Aleksa se uključi u razgovor, ne toliko da bi rekao nešto pametno, koliko da pokaže svojoj ženi da mu je, ipak, stalo do firme i profita. Vasvija ga pogleda začuđeno. Iznenadi je Aleksina preciznost u zaključivanju. On se zadovoljno uvali u fotelju. Varka mu je uspela. Više nije bio neposlušno derište, već promućurni biznismen.
„A zašto?“
„Šta zašto?“
„Zašto bi on nju savetovao? Zato što će cena rasti? Ona će zaraditi novac od sledećih isporuka, podeliti sa njim dobit?“
„Nisam siguran, madam“, reče hladno Rišar. „Mislim da gospodin Ribič sa našom klijentkinjom ima sasvim druge planove koji nemaju veze sa novcem.“
Vasvija ga pogleda izbuljenim očima, pa prasnu u smeh.
„Ha-ha-ha. Ma, hajte, molim vas. Na koje planove to mislite? Pa nećete valjda da mi kažete da je gospodin Ribič pao na onu nakazu od žene.“
Ovo poslednje izlete iz Vasvijinih usta neoprezno ali iskreno, te se ona ujede za jezik. Nije volela da pokazuje osećanja pred strancima. Stavi ruku preko usta u znak izvinjenja.
„Svako ima svoj ukus“, reče Rišar, džentlmenski ignorišući ispad gospođe Krsmanović. Ona pogleda u Francuza sa dodatnim čuđenjem.
„Ovo nije stvar ukusa. Ovo je pitanje estetike.“
Aleksa ustade iz fotelje ne bi li prekinuo pogrešan tok razgovora.
„Rišar hoće da kaže da će Bosa, kupovinom još petnaest posto akcija, biti sigurno vezana za taj posao, što će Ribiču omogućiti da je viđa češće i bez izuzetaka. Njena vezanost za prodaju ruda biće zagarantovana. Ovako, ona je samo protočna cev, koja se kad-tad može zameniti drugom. Da li sam u pravu, gospodine Maho?“
„Apsolutno. To je njegov cilj. Ne verujem da joj je rekao šta piše u telegramu koji je dobio iz direkcije. On će biti zadovoljan naredne dve godine, a ona će se malo sekirati, ali neće proći tako loše.“
Vasviji beše milo kada ču Rišarovu pretpostavku da će se Bosa malo nasekirati. Nekada je čoveku dovoljno da čuje pretpostavku o nečijoj nesreći, pa da time smiri svoju sujetu.
„Dakle, pristajemo!“, reče Aleksa, više kao konstataciju nego kao pitanje. Rišar ustade želeći da zatvori sastanak zaključkom da se Bosi izađe u susret, ali Vasviju ponovo savlada sumnja.
„Stanite, pametnjakovići. Vaše pretpostavke nisu dovoljne za ovako važan zaključak. Nema čoveka koji me može uveriti da će cena ruda padati. Pa nema sile na svetu koja se ne naoružava, nema sile na svetu koja ne pravi topove, puške, automobile, vozove, mostove… budite realni! Ništa u ovome trenutku ne može da zameni železo, nikl, bakar, a mi to sve posedujemo. Pogledajte oko sebe. Drvo izumire, uskoro će se i bašte praviti od metala! Nemojte da ste naivni! Ima tu neka igra iza te ponude!“
Na vrata izbi posilni. Bio je prilično uzrujan. Na njemu se videlo da je nešto hitno.
„Oprostite! Gospođa insistira da uđe, ja sam joj rekao da ste na važnom sastanku… da nema smisla da ga prekidamo… ona je uporna… moje vaspitanje mi nalaže da ne upotrebljavam silu… ipak je dama…“
„Smirite se… recite šta je.“
„Gospođa Janković… kaže da je hitno…“
Iza njega je stajala Bosa. Izgledala je uzrujano. „Pustite je“, reče Aleksa.
Bosa uđe. Stade pred veliki drveni sto kao kad glumac staje na pozornicu.
„Izvolite, sedite“, Aleksa ustade i ponudi joj stolicu. Bosa odmahnu rukom.
„Ne, gospodo, ne… hvala. Ja sam došla, znam da nije poslovno, ni pošteno, ali ja sam se preračunala! Meni je novac preko potreban. Ja ne mogu da čekam toliko dugo… jednostavno sam se preračunala. Ja bih da povučem svoju ponudu. Odustajem od plaćanja dodatnih petnaest procenata, želim svoj deo odmah, ako je moguće…“
U sobi zavlada muk. Cela situacija ličila je na neuspelu komediju.
Rišar prekinu tišinu. Ustade od stola tobože ljut.
„Pa šta vi mislite ko smo mi? Cirkusanti? Te čas hoćete, te čas nećete!“
„Ali još uvek nema ugovora! To je bila samo moja ponuda!“, branila se Bosa.
„Ali valjda i reč ljudima nešto znači!“, nije popuštao Rišar. „Ja sam mislio da se u vašem narodu reč poštuje više od slova.“ Potom se okrenu ka Aleksi kao da mu daje znak da preuzme malo od njegove uloge.
„Zbilja, gospođo Janković“, dodade Aleksa, „tako se poslovi ne rade.“
„Naravno da se ne rade!“ Rišar nastavi igru lošeg momka. „Pa ne mogu ja svakih pola sata da obaveštavam moje pretpostavljene o promeni strukture vlasništva. Nismo deca!“
„Morate da nas shvatite, ako je ovo vaša poslednja promena plana…“
„Ne može više ni trenutka!“
„Uostalom, gospođo Bosiljka, neće biti neka značajna razlika, u to vas uveravam.
Bosa je stajala između njih dvojice. Izgledala je izgubljeno. Vasvija iskoristi trenutak zastoja u prepirci, pa se iskrade napolje. Bosi se učini da je na njenom licu videla osmeh.
Dva sata kasnije oni potpisaše ugovor. Bosa kupi svojim delom dvadeset pet posto vlasništva firme. Rišar i Krsmanovići otvoriše šampanjac. Bosa krenu u poštu. Posla telegram Ribiču.
„Progutali su udicu. Stop.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:10 pm





TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

u kojem je povređena gordost


Bosiljka već sledećeg jutra pozva Milančeta na razgovor.
„Imam delikatan posao za tebe. Ali lep“, reče izbegavajući da ga pogleda u oči. „Da vodiš knjige, znaš ono, koliko je ušlo, koliko izašlo…“
Milanče beše zbunjen. Prepao se ozbiljnosti posla. Bosa ga je kuražila lažima, „kako taj posao i nije toliko težak“, jer „ako je ko savladao radnje sa brojevima, onda je to on, dragi Milan“. „Na kraju krajeva, platila sam ti za to i školovanje, a veruj mi, teta Bosa ti kaže, neće biti posla da te zaboli glava.“
Izabrala je njega jer je znala da u „ovome usranome gradu“ jedino u njega može da ima puno poverenje. Isto tako, znala je da je Milanče kadar da drži jezik za zubima. On se probao izvući na opterećenost poslom, ali ga Bosa oslobodi svake druge odgovornosti.
A već je sledećeg meseca na njen račun stiglo tačno onoliko kruna koliko joj je Ribič bio napisao na salveti u restoranu Tri grozda. Beše to opterećenje koje dade do znanja Milančetu u šta se uvalio, ali nije bilo puta nazad.
Kada je shvatio da je nasamaren, da se cena ruda podiže, i da je Bosa manevrom koji od nje niko nije mogao da očekuje, izvadila iz njihovog, a stavila u svoj džep još petnaest posto profita, Rišar pade u neki poseban oblik obamrlosti koji stigne one u čijoj duši srdžba, očaj i nemoć ključaju pomešani kao u kotliću.
Veština kojom ga je Bosa prevarila pogodi njegovu sujetu u najranjiviji deo. Pamet! Ona gordost, koja mu je kroz život ulivala sigurnost i samopouzdanje, beše toliko ranjena da mu ne dade san na oči. Poraz ga je tresao poput malarije. Najgore mu je bilo to što je bio svestan da on snosi punu odgovornost za taj promašaj, jer su ga Krsmanovići lukavo ostavili samog u trenutku kad se donosila konačna odluka. Vasvija se izvukla vesto, izašavši iz sobe kao neko ko tobože ne želi da prisustvuje ozbiljnim razgovorima, a Aleksa je, manje ili više, bio nezainteresovan za krajnji dogovor sa Bosom, isto kao što je bio i nezainteresovan i kada mu je davao prve izveštaje što su petkom stizali iz Beča, a koji su, kao neki precizni kardiograf, govorili da su ispali majmuni pred seljankom iz Hercegovine (tako je Vasvija u trenucima besa nazivala Bosu).
Pet minuta je vrištao, bacajući se po podu kao kakav derviš u transu i misleći da će ta vriska promeniti ishod događaja u njegovu korist, ali kad se umori i klonu iscrpljen histerijom, pade očajan u krevet, ne izlazeći iz njega dva dana, potišten i setan, do te mere da je to uplašilo Rahelu, koja mu, videvši da joj čovek kopni poput snega pod naletom južnog vetra, skuva čaj od metvice i kleknu ispred uzglavlja sa rukama spremnim za molitvu.
Bilo ju je dirljivo gledati. Rišara njeno požrtvovanje podseti da novac nije ono što ga čini srećnim, već da su to ova dva stvorenja zbog kojih je svoj život okrenuo naopačke. Njegova žena i njegov sin.
Tu noć su, kao retko kada, proveli zajedno u krevetu, sve troje, deleći međ' sobom toplinu tela i ljubav bez kraja.
Nikada Laci nije bio srećniji u životu! Nikada ni Rišar nije bio srećniji u životu! Nikada ni Rahela nije bila srećnija u životu! Samo jednu noć zajedno u krevetu.
Ali Rahela je znala da je muškarac proklet, da će, čim ozdravi, zaboraviti svoje reči, te će sreću, kao kakva budala, ponovo tražiti svuda samo ne u krevetu sa ženom i sinom. Ona zatim pomisli, trenutak pre nego što će je blaženstvo koje je osećala dodirujući tela njena dva muškarca odvesti u san, da ne bi primetila lepotu svoga muža da ovaj nije pao u postelju i da on nikada neće biti u stanju da shvati da je duša njegova, gola i prosta, to što ga čini privlačnim i lepim, a ne silne maske koje je stavljao na lice ne bi li se svetu oko sebe predstavio na način na koji bi on voleo da ga vide. Njegova poražena taština, koja leži tu kraj nje, bolesna od jeda, skoro mrtva, bila je ta koja je u tim maskama tražila samopouzdanje, a ne njen Rišar. Sada, kada je taština na izdisaju, on postaje ono što je Rahela u njemu videla onoga dana kada joj je spasao život skinuvši je sa mosta na Seni. Svetac!
Sutradan Rišar stade na noge. Sa velikom dozom straha ode do Krsmanovića spreman na najgore. Otkaz!
„Ma, opustite se“, reče Aleksa sipajući gustu smeđu tečnost u čašu sa grbom Krsmanovića. „Novac nam je svakako zagarantovan. Zarada je neočekivano velika, i može samo da se poveća. Ko mari za taj propust. U pitanju su samo brojevi.“
Mario je Rišar, ali ne zato što je on u tom propustu video nižu zaradu, ili veliku grešku, već zbog toga što je on u njemu video Bosin trijumf, njeno likovanje, podsmeh, ruganje. Otuda mu je svaki od tih izveštaja skraćivao život za pokoju godinu. Mrzeo ih je isto koliko je mrzeo Bosu.
Aleksa je na taj slučaj gledao drugačije. On je, rođen imućan, bio duboko svestan svoga bogatstva. On se igrao parama kao što se dete igra peskom, sipajući ga iz jedne kantice u drugu, praveći od njega kule i zamkove, istina, prosipajući ga oko sebe, ali trudeći se da te kantice nikada ne budu prazne. Tako se Aleksi nije moglo dogoditi da izađe iz nekog posla prazne kantice.
Rišar, koliko god da je dolazio iz „superiornije civilizacije“, kako je on to voleo da kaže Raheli, kada se ljut i uvređen žalio svojoj ženi na nelogičnosti na koje nailazi u ovom gradu „koji je bog izostavio u svojim planovima“, nije imao tu lakoću baratanja novcem kao Aleksa. I dok se on grizao u sebi, istinski pateći što je nasamaren, Aleksa se, ne osetivši tu vrstu bola koju je u sebi nosio Rišar, šeretski smejao komentarišući kako ih je Bosa znalački prevarila.
„Svaka joj čast! Nasamarila nas je majstorski. A tek Francuze koji su izašli iz posla. Ah! Radi pogrešne procene izgubiše tolike pare!“
Uze onu istu tamnu smeđu tečnost i sa dubokim razumevanjem o njenoj suštini sali je u grlo. Rišar ga je gledao pognute glave. Nije mu bilo žao francuske korporacije, u kojoj je, naravno, nakon loše procene dobio otkaz, koliko ga je bolela pomisao da je on najveći krivac za taj promašaj. Aleksa, međutim, ne pridade tome toliku važnost.
„Tu ste, gde ste, gospodine Rišare. Za vas će u mojoj firmi uvek biti mesta.“
Vasvija, međutim, nije delila Aleksinu ravnodušnost, jer je i njena taština uzdrmana Bosinom prevarom, ali je od muža, živeći na visokoj nozi, naučila da nije pristojno pred ljudima pokazivati emocije.
U trenutku kada joj je Rišar rekao da su prevareni, reagovala je iznenađujuće smireno. Istina, oči su joj se stisnule od besa, ali ona tom besu ne dade da izleti napolje, već ga zadrža zaključanog u duši, a usta joj se, iako u trenu ostadoše suva, raširiše u pokvareni osmeh koji nosi onaj kome na dnu duše tinja želja za osvetom.
Rišar je u toj gospodskoj reakciji njegovih poslodavaca prepoznao neku posebnu aristokratsku crtu, davno zaboravljenu u njegovom tobože plemićkom pariškom društvu. Nije video ni trunke licemerja, kojeg je Pariz bio pun. Zato ga obli stid što je u ovoj vukojebini naišao na tu davno izgubljenu gospoštinu, o kojoj Pariz može samo da sanja, a još više ga pogodi saznanje da se on, izdanak negdašnje plemićke porodice, nije našao na nivou tih ljudi sa kojima je delio hleb.
S tim osećanjem izađe iz njihove kuće.
Otuda i nije video kako Vasvija, čim on izađe, uze jednu od šest kristalnih čaša za vino iz serije Bohemija koje je pazarila na Vaclavskim namestima, u radnji u koju ne ulazi niko ko u džepu nema para da kupi pola Praga, i besno je tresnu o zid.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:10 pm





TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

u kojem se prikazuje prvi film


„Ti ćeš majci biti sudija. Dok je sveta i veka, čovek će biti grešan. Valja mu presuditi“, govorila je Bosa Dimitriju kad god bi iz njegovih usta izašla neka pametna i odmerena reč. Tada bi ga obično poljubila u čelo.
A Dimitrije i jeste izrastao u pametnog momka. Njegove oči, od ranog detinjstva radoznale i znatiželjne, kao da su terale um da ih prati, da radi istom brzinom, da zapaža i sudi, da se srodi s njima, pa da zajedno gledaju na svet ne samo osećanjima već i razumom.
„Na mene je povukao tu žicu“, hvalila se Bosa pred ljudima, otvoreno i glasno, kao da od sebe tera strepnju da će Dimitrije postati ono što ona nikako nije želela. Umetnik. Dosta je bio jedan umetnik u porodici!
„Ti ćeš majci biti lekar. Dok je sveta i veka, ljudi će se razbolevati. Valja ih lečiti“, govorila je ona Dimitriju, tešeći se, kad god bi ga zatekla za knjigom, zamišljajući da joj sin izučava one tajne ljudske misli do kojih je ona htela da dopre, ali ju je nakaradan život, surov i bezosećajan, u tome sprečio. Zaslepljena željama, nije bila kadra da vidi da je Dimitriju knjiga teret. On ju je uzimao u ruke samo iz nužde, onda kada je ona bila jedina pomoć.
Njegova jedina prava knjiga bila je kamera. Bosa je to slutila, ali nije htela da zna. Sa kamerom u ruci bio je radostan, svoj. Sa kamerom u ruci, gonjen nekom nadnaravnom silom, tražio je spektakl, senzaciju, da je snimi, zabeleži, da je ukrade od vremena i „od nje stvori beskonačnost“. Tim mu je rečima Mandrla, njegov učitelj, objašnjavao smisao fotografije.
A Dimitriju je snimanje došlo kao dečja igra. Nešto za šta se čovek žrtvuje, a da žrtvu i ne primeti. Silazio je na reke, hodao ulicama, sokacima, mahalama, nosio kameru, okulare, lomio se, padao, kisnuo, ulazio u vodu, smrzavao se, lomatao, povređivao, padao, i na kraju snimio ceo film.
Ali Bosa nije želela da ga vidi kako fotografiše, kako snima, kako sa zanimanjem i u transu razvija slike, kako se nervira kada nešto nije ispalo onako kako je hteo, a kako se raduje kada mu se slika razvije u malo umetničko delo. Okretala je glavu od te njegove strasti. Prezirala ju je, jer je znala da će je ona pobediti u borbi za srce njenog sina.
„Ti ćeš majci biti general. Dok je sveta i veka, ljudi će ratovati. Valja pobediti!“, govorila mu je dok ga je posmatrala kako oblači školsku uniformu, koja mu je bila velika i nezgrapna, ali je ona, kao i svaka druga majka, u njemu videla vitkog i stamenog vojnika, iako su se ostala deca šalila na njegov račun zarad krivih nogu i preterano istaknute zadnjice.
Činilo se da su pred njom rasla dva Dimitrija: jedan koga je ona zamišljala i onaj drugi kakav je bio. Imala je osećaj da su ta dva Dimitrija jako blizu jedan drugome, ali, kako je vreme teklo, onaj stvarni se udaljavao od onoga zamišljenog, i to ju je peklo.
Da približi ta dva Dimitrija, nije bila u stanju. Činila je to nespretno. Bila je svesna svake svoje greške pri pokušaju da otključa srce vlastitog deteta, ali joj neka naročita i nepoznata sila nije dozvoljavala da pronađe ključ.
Razumela je ona i Životu kada joj je govorio da ostavi dete na miru, da Dimitrije ima slobodu pri izboru, „kao riba u reci“, da će ono samo izabrati put. „A mi ćemo ga u tome podržati.“
Razumela je ona i kuma Šilju, koji ju je savetovao da deca ne treba da budu slika onoga što roditelji od njih žele, jer to obično bude „fatalna greška“.
Gledala se u ogledalu govoreći sebi daje vreme da se dete vodi ljubavlju, a ne ambicijama! Ali sve je to bilo uzalud! Ona druga Bosa, koja se boji siromaštva i prezire one koji su nju prezirali dok je bila siromašna, terala ju je da sve oko sebe vodi po svojoj volji, kao da je ona bog, a ne žena.
Taj raskol između onoga što je ona zaista htela i onoga što joj je bilo dato rođenjem pravio je ambis u njenoj duši dovoljno dubok da bude uzrok svake nesreće koja ju je napadala. Znala je za taj razlog, znala je i zašto postoji, ali nije znala kako da se tome odupre. „Kao da te nešto goni da se baciš sa litice u bezdan.“
Međutim, tu svest o vlastitim greškama nije delila ni sa kim. „Na kraju krajeva“, mislila je, „najmanje sam zaslužila nerazumevanje. Ako ja moram da se naviknem na njih, nek se i oni malo naviknu na mene!“
A Dimitrije je rastao udaljavajući se od roditelja ne kao ostala, obična deca, postepeno i neprimetno, već nekako brzo, preko noći.
Imao je podeljena osećanja dok ih je gledao. Majka ga je nervirala kad god bi se nakinđurila i nafrakala, i takva ukrašena, kao božična jelka, izlazila među svet, a otac ga je nervirao jer mu je bilo teško da do njega dopre, da mu izvuče reč iz usta, osećanje iz srca, kao da je sve to što je imao čuvao za reku, a ne za njega.
Ali, sa druge strane, stalo mu je da im se dopadne, da cene ono što on voli. U tome je video svoj krajnji cilj. Voleo ih je beskrajno, naročito majku, ali zajedno sa tom ljubavlju, kao i kod svakoga deteta, raslo je i osećanje teskobe, koju je priroda usadila u svako živo biće, bodreći ga time da se odvoji od gnezda u kojem se rodio.
Pred kraj leta uspeo je da, uz svesrdnu pomoć učitelja Mandrle, snimi film. Prvi pravi film! Film se zvao Moj Beograd. Trajao je dvadeset i četiri minuta. Imao je svečanu premijeru na kupalištu, u smiraj jednog letnjeg dana, dok su se palili fenjeri dorćolski. Gospoda se udobno smestila na stolice da vidi „koje li je to čudo Bosin mali s onim ludim Čehom napravio“.
U početku Bosa nije pristajala da se tako nešto „bogohulno“ promoviše u njenom ugostiteljskom objektu „prve klase“. Bila je čak i osiona prema maestru Čehu. Kad joj je Mandrla rekao da je dečak izuzetno talentovan, ona ga je prvo upitala na šta tačno misli, a onda dodala:
„Gospodine Mandrla, upropastili ste mi dete!“
„Gospoda Bosa, toj talent, toj trebalo negovati!“, uveravao je Mandrla Bosu da podrži sinovljevu strast, a kako ova ne bi reagovala na njegove reči, on bi odmahnuo rukama i na svome lošem srpskom rekao Bosi da ne razume vremena koja dolaze.
„Naravno da ne razumem. I ne treba da razumem. Ne živim ja sutra. Ja živim danas.“
Dimitrije nije imao hrabrosti da je moli. Onako malešan, sav satkan od obzira, bojao se da će samo jedno majčino „ne“ biti dovoljno ne samo da spreči projekciju već i da u njemu ubije i svaku želju za snimanjem. Otac ga je hrabrio, govoreći da će majka na kraju sigurno popustiti, ali je uvek napominjao da „bi bilo dobro da je ne razočara“. Ta reč, izgovorena iz očevih usta, samo udvostruči težinu tereta koji je ležao dečaku na duši. On umalo ne odustade od svoga plana.
Ali ga okuraži Mandrla, uveravajući ga da je to što je snimio lepo delo koje će ostati za „veke vekova“ i da je šteta da odustane na početku svoje karijere. Dimitrije nije znao šta znači reč „karijera“, ali je znao da je to nešto vrlo važno.
Srećom, Bosa se tih dana zabavila o drugome jadu. Očekivala je da će, konačno, nakon toliko godina prosperiteta, dobiti poziv na dvorski bal, koji ju je uglavnom mimoilazio.
Jutra su joj počinjala osluškivanjem zvukova s ulice, u želji da čuje topot kopita konja majora Hinića, glavnog dvorskog glasnika, koji beše čuven u gradu kao donosilac lepih vesti sa dvora. Dani su joj, međutim, završavali u razočaranju i tuzi, ali i u nadi da će je se neko na dvoru setiti sledećeg jutra. Ta atmosfera koja joj je jela džigericu omekša njeno srce, pa je učini manje tvrdom na molbe ukućana, te ona popusti i dozvoli da se film prikaže pred eminentnim gostima na njenom kupalištu. Istina, plašila se da će je sin svojim delom obrukati u gradu, ali joj je s druge strane bilo drago da Dimitrije poseduje njenu drskost!
I tako su, na dan premijere, Dimitrije i Mandrla razvukli belo platno, doneli teški projektor, koji je Bosa kupila od nekih austrijskih zaluđenika, poredali stolice, izoštrili sliku i sačekali goste.
Bosa se tresla kao prut, što očekujući majora Hinića, što plašeći se sinovljevog filma, a Života je obukao ono svoje jedino odelo koje je čuvao za ovakve prilike. Nije znao zašto, ali bio je siguran u ono što je njegov sin uradio. Gledao je na njega kao na odraslu osobu.
Publika zauze svoja mesta. Bosa i Života sedoše u poslednji red, kao pravi domaćini. Izgledali su skockani kao za bal a ne za filmsku projekciju. A kada je projekcija počela, Dimitrije nije imao hrabrosti da je gleda, nego se sakrio čak iza pomoćne zgrade, dok mu je u glavi odzvanjala Mandrlina izreka koju je ovaj stalno ponavljao.
„E sad, il' pukovnik il' pokojnik.“
Mandrla je hrabro stajao uz projektor. Kao pukovnik za topom.
Danima će se prepričavati jedinstveni događaj koji je „uzdrmao beogradsku javnost“, kako je izvestila Politika. „Film koji je, istini za volju, uz svesrdan trud iskusnog Mandrle, snimio mladi Dimitrije Janković, uneo je pometnju među brojnom publikom“, stajalo je u podnaslovu.
Novinar je potanko opisao sve ono što je krasilo Dimitrijevo delo.
„Film počinje polako, nenametljivo, poput novoga dana, podizanjem sunca iznad banatske strane Dunava, da bi nakon prelaska sa Dunava na jednu od naših pijaca dobio na dinamici. Svašta smo imali prilike da vidimo u ovome zanimljivome delu, i krezubu babu koja puši hercegovački duvan, i seljanku sa Kosmaja, i dva psa koja leže na pesku, čak i nadaleko poznatog čiča Trišu, koji je i pred kamerom hranio svoje golubove. Film je u publici izazvao salve smeha, ali i aplauz kada su se na filmskom platnu pojavile dame koje šetkaju Knez Mihailovom ulicom. Na kraju, beše to još jedno divno veče na Kupalištu 'Janković', koje je svoje odane goste počastilo ovim neobičnim poklonom.“
Izveštač, naravno, nije u svoj članak stavio detalj da se na samome početku projekcije na ulaznim vratima pojavio major Hinić, te da je Bosa, uzbuđena njegovim dolaskom, napustila projekciju da mu se nađe pri ruci. Nije zabeležio ni to da se Dimitrije pred publikom pojavio tek kada je čuo gromoglasni aplauz koji je njegovo delo izmamilo od oduševljene publike. Neki su brisali oči od suza, neki su se smejali, ali i jedni i drugi počeše uzvikivati Dimitrijevo ime. Bilo je jasno da njihovim osećanjima upravlja neka viša sila. „Sila umetnosti“, kako je voleo da kaže Mandrla.
Kada mu je postalo vidljivo, skoro opipljivo, to neko čudno, njemu do tada nepoznato ushićenje, što se proširi među gledaocima kao što se širi zaraza među neopreznima, stekao je utisak da on s tim nema nikakve veze, da je neka tuđa ruka, a ne njegovo delo, spojila duše njihove sa dušom njegovom, pa ih zatim vinula u visine o kojima imaju pravo da govore samo vladike. Tada ga obuze blaženost kojoj stremi svaki umetnik. Mandrla je to prepoznao. Gledao ga je s ushićenjem onoga koji je uspeo u svojoj misiji.
Ali sva ta sreća nestade i njegov zanos izlape kada je video da je mesto na kojem bi trebalo da bude njegova majka bilo prazno!
Uzalud je ona danima posle toga govorila, ljubeći ga, kako su sve zvanice oduševljene njegovim delom. Uzalud mu je govorila kako je ponosna na njega i kako mu je i tata bio ponosan dok je gledao silni svet kako se raduje.
Uzalud mu je, danima posle toga, kupovala nova tehnička pomagala što u Zemunu, što od grčkih trgovaca, uzalud mu je predlagala da „predstavu“ ponovi još koji put pred nekim drugim gledaocima. Njegovu dušu potopila je apatija!
On se osećao napuštenim upravo onako kako to biva sa onima kojima se najbliži ne nađu u pravom trenutku na pravome mestu.
Kada joj je on, jedne večeri, mrzovoljan i bled, odbio ponudu da pusti film još jednom na Svetoga Iliju, ona ga zagrli, poljubi u obraz i reče:
„Ma, nema veze. Ti ćeš majci biti sudija. Dok je sveta i veka, čovek će biti grešan. Valja mu presuditi.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:10 pm





TRIDESET PETO POGLAVLJE

u kojem se postavljaju velike, raskošne dveri


Vozovi su prolazili, ruda se prodavala, novci su se kotili, a Bosa je postala nezaustavljiva u svojoj igri sa parama. Ličila je na te vozove. Sabirala je, množila, trošila, investirala, dizala kredit, jedan, drugi, treći, pa ih vraćala, onda je i sama davala pod interes novac, uzimala kamatu, refinansirala dužnike, pa im uzimala garancije, pa prodavala garancije, pa od toga davala ponovo na zajam. Radila je vesto i sigurno, kao da je rođena na Volstritu. Života je gledao kako kuća u Solunskoj raste pred njegovim očima zajedno s onim jednim detetom, kako se propinje na sprat kao vranac, kako se ulepšava, podiže, širi. Oko nje vazda očišćen sneg, procvale ruže, pokošena trava, miris jorgovana, kao da je Versaj, a ne Dorćol.
Bosa je obožavala poslove. U njih je uletala hazarderski, skoro bezglavo, kao pokeraš, a iz njih izlazila pobednički jednostavno.
Ušla je i u trgovinu. Kupi, prodaj, prodaj, kupi. Ono što je neko radio s mukom, njoj je išlo kao dečja igra.
Dobro su se slagali Bosa i novac. Tako je, barem, ona mislila. On je voleo nju, a i ona je volela njega. One iste pare koje bi nekome glave došle, u njenim rukama ponašale su se pitomo i poslušno, kao kućni ljubimac, kao violina pod prstima virtuoza. Činilo joj se da je sav novac sveta, još od dana svog štampanja, imao samo jednu želju. Da završi kod Bose.
Nije joj strana bila ni građevina. Uzeo se plac u Savamali. Jedan, pa drugi. Uz malu pomoć Šiljinih prijatelja, dobila se i dozvola za proširenje.
U međuvremenu Života se držao reke. Izgledao je kao da ga se ne tiče Bosina igra kojoj nije znao pravila. U stvari, žalio je Bosu. Ušla je u svet koji joj ne pripada, u nepristojnu, licemernu, lupešku družinu, kako je voleo da naziva političare i bogataše, koje je gledao kao neku žrtvu vlastitih hirova, kao bolesnike koji će postati svesni svoje bolesti tek poslednjeg dana života. Ali nije dizao glas. Imali su dogovor Bosa i on, još od onih davnih vremena kada se otvorilo kupalište. „Živi svoj život“, rekla mu je tada Bosiljka, „al' pusti i mene da živim svoj.“ I on na to pristade.
Samo ponekad, u retkim trenucima kada sednu zajedno za sto, on joj pošalje pogled pun neke posebne samilosti i postavi uvek jedno te isto pitanje.
„Treba li ovo nama?“
U početku Bosa na to pitanje nije ni odgovarala. Šta da kaže budali? On je svakako ostao negde u prošlosti. „Nek živi tu kraj mene, kao neko kuče… neće mu biti loše. Neka pazi na ovo naše dete.“
Jednog jutra velika kolica na četiri točka dovezla su ispred kuće u Solunskoj velike, teške dveri od kovanog gvozda, rad nekog Čeha čije su kapije krasile najbogatije beogradske kuće. Sa pozlaćenim lavovima i dva srebrna anđela na svakoj strani, dveri su bile oličenje kiča i neukusa. Četiri amala, sva četiri ko od brda odvaljena, nisu bila u stanju da dveri podignu i da ih nakače na šarke, po pola metra uvučene u kameni zid da bi izdržale silu kiča, gde je ulaz u Jankovića dom. Oni pozvaše pomoć i konačno, nakon skoro dva sata borbe sa tom nemani, podigoše dveri na svoje mesto. Zasijaše dveri, ali zasja i Solunska od neukusa.
Kada je Života došao s reke i video novinu, sloši mu se. Kuća dobi neprimeren oblik, dalek običnom ljudskom biću. To više nije bio ulaz u porodični dom, već u neki hram, ali hram u kome ne vlada bog, nego novac. Prvi put se pobuni protiv Bose.
„Boso, da li ovo nama treba?“
Hercegovka kao da je čekala njegovo zakeranje. Iznervirana nespretnošću i trapavošću amala, koji su ovaj „posao koji bi i malo dete završilo za pola sata“ otaljavali sve dok sunce nije zašlo za Kalemegdan, ispalila je rafal uvreda na svoga muža toliko silovito i grubo da se sva posluga razbežala po kući.
Ona mu reče da nije više njegovo da pita, jer da nema nje, završio bi pred crkvom kao prosjak, da je ona sita čoveka koji ne živi ovde i sada već sa nekim svojim starim ljubavima za koje ni on više nije siguran da li su uopšte postojale, da bi najbolje bilo da, ako mu se ne sviđa ovde, ode u neki manastir, jer od njega nema koristi ni ovo jadno dete koje hrani majka a ne otac, što je sramota koju nikada niko neće biti u stanju da detetu objasni. Napomenu i da je ona tu silom prilika, ne svojom, već tuđom voljom, ali da je od toga samo on izvukao korist: „Možeš misliti kakva bih bila da sam se udala za nekoga sposobnog a ne za bogalja, ali me je sudbina dovela na ova vrata, pa kad me je već dovela, prokleta da je, neka pusti da joj odgovorim, ali ne kuknjavom i plačem, već bogatstvom i raskoši, da vidi sudbina s kim se zakačila, da Bosa nije neko za poigravanje, već za poštovanje! A ti nemaš prava na sud, jer ništa i ne radiš! Uostalom, široko ti polje.“
Završi ona svoju tiradu: „Idi kod te svoje od koje si pobegao. Ubij se! Sigurno te čeka na onome svetu. Pusti me da živim. Meni ne trebaš, a ne trebaš ni detetu!“
Ništa od toga što mu Bosa sasu u lice ne uzbudi Životu. On ju je gledao kao nekoga ko je u životu pogubio sve konce, te mirno reče da je kapija koju je postavila teška i „ne do bog da spadne sa šarki, trebalo bi dvadeset ljudi da je podigne kako bi oni iznutra mogli da izađu napolje.“
U njoj te reči probudiše novu žuč.
„Slušaj, Života. Ovu sam kapiju kupila od svojih para i to hoću ljudima da pokažem. Živimo u svetu koji ceni samo novac i bogatstvo. Ništa drugo! Sita sam ja onoga vremena kada su na mene gledali kao na Ciganku, skitnicu, jadnicu bez igde ikoga. Uzela sam ove dveri da oni koji su me gledali ili sa prezirom ili sa sažaljenjem vide u kakvom dvorcu živi danas Bosa. Ovo sam kupila njima u inat!“
„Boso, bojiš li se boga?“, upita Života monaški skrušeno.
„Zašto me to pitaš?“
„U ovom životu cene se raskoš, sjaj, novac i zlato… ali u onome gore ceni se nešto drugo.“
„E, kad odem gore, videću šta se ceni… pa ću se već nekako snaći.“
Rišar je teško podnosio Bosino bogatstvo, a ona ga je sve više i prostačkije pokazivala. Francuz je tražio načina da joj stane ukraj, da joj se osveti, da pronađe pogrešan korak na osnovu kog bi mogao da joj naudi, ali sve oko njega govorilo je da se to nikada neće dogoditi. Profit je rastao, Krsmanović je bio zadovoljan, a odnosi Srbije i Austrije bili su taman toliko loši da je svima Bosino austrijsko preduzeće bilo neophodno. Njeno mesto u lancu trgovine bilo je zacementirano.
S druge strane, Bosiljkine noge su polako počele da se odvajaju od tla. Osećaj bogatstva trovao joj je um, a povećavao gordost. Ona se oseti svemoćnom, toliko sigurnom u sebe da je počela na svet da gleda sa nipodaštavanjem i podsmehom, karakterističnim za ljude koje napušta mudrost. Koliko je Vasvija volela Rišara, zbog njegovog francuskog, aristokratskog porekla, toliko ga je Bosa mrzela, baš zbog te „lažne aristokratske gordosti, iza koje se kriju glupost i neznanje“.
„Da je kakav aristokrata, ne bih ga ja napravila budalom.“
Nije ga štedela ni u razgovorima, peckajući ga tamo gde je najosetljiviji, uživala je u njegovoj ljubomori, sva tobože zbunjena velikim dobitkom koji ju je snašao. Hercegovački lukavo, potpirivala je u njemu bes i mržnju i uživala u njegovoj nemoći. Dolazila je na sastanke, koje su njih dvoje, formacijski, imali jednom mesečno, pokazujući mu nove investicije i ulaganja, pitajući ga, kao bajagi zainteresovana za njegovo mišljenje, da li je to što radi, po njegovom „iskusnom sudu“, ispravno ili pogrešno, znajući da će svaki taj podatak biti nov udarac Rišarovoj ranjenoj sujeti.
„Jao, pa zaboravih da vam pokažem poslednji plan za izgradnju zgrade u Savamali. Znate, arhitekta, Grk, uze mi trista hiljada, skupo, zar ne? Ali, rekla sam, ako je! Najbolji je! Kad radi Genčićima, može da radi i meni, pa je l’ tako? Što sam ja to gora? A vi? Šta mislite? Da li sam pogrešila?“
Naravno da nije, jer je neimar Todoros Bukas bio garancija da će zgrada biti jedna od najlepših u Beogradu, i to je ona znala. Ali htela je da nadmenom Francuzu „vadi mast“ osećaj ući da svaki njen uspeh stvara u njemu još veću gorčinu.
I zaista, Rišara je sve to toliko bolelo da je uhvatio sebe kako izbegava ulice u kojima Bosa podiže svoje građevinske objekte, a približavanje dana sastanka sa Bosom u njemu je budilo mučninu.
Rahela je videla da joj muž kopni, da ga nešto jede, ali nije znala šta je posredi. Njemu nije padalo na pamet da joj prizna da ga jede Bosin uspeh. Ne toliko zbog nje, koliko zbog sebe. Sramota bi ga bilo da kaže da je ljubomoran na ženu, pa je radije krivicu svaljivao na Rahelu, koja, „o tome priča ceo Beograd“, dane provodi sa Bosinim mužem na čamcu, a žena sama na čamcu s alasom više je nego dovoljan razlog za trač.
„Ti si i lud i smešan, ljubomorko moj“, odgovorila bi mu slikarka na tu zamerku, pa bi ga poljubila, nežno, u vrh nosa, videvši da se njen muž, nekada ozbiljan ljubavnik, davi u nastupima ljubomore, kao mače u poplavi.
„Pa taj čovek mi je spasao život!“
Poljupcem u vrh nosa pokazivala mu je svoju ljubav. Uživala je da ga zagrli oko struka. Zatim da ga baci na krevet i tu da ga rukama gnjavi po celome telu kao što se gnjavi grožđe pred vrenje. Uživala je da mu napravi njegov omiljeni doručak, da ga na posao isprati poljupcima, da sa Lacijem smisli pesmu kojom bi mu popravljali raspoloženje, ali ništa od tih izliva ljubavi nije moglo Rišara da izvadi iz močvare ljubomore i mržnje koje je gajio prema Bosi.
Tako uznemiren, on krenu ka Kosančićevom vencu, gde je Aleksa zakazao sastanak povodom mogućnosti da se s istim kooperantima sa kojima se radi trgovina metalima, prodaje oružje iz pravca Austrije ka Turskoj. Teško da bi se u tom trenutku, kada je svet stajao na vratima velikoga rata, mogao naći unosniji posao od ovoga.
Aleksa je bio ozbiljan biznismen. On taj sastanak ne bi ni ugovarao da nije bio siguran da će posao biti sklopljen. I austrijska i turska strana su s oduševljenjem dočekale njegove predloge, a Bosa je, znajući da je nezamenljiva karika u lancu zakulisne trgovine, pod maskom nezainteresovanog posrednika, preko kojeg novac putuje sa istoka na zapad i sa zapada na istok, drhtala kao list na košavi. Samo Rišar nije pokazivao nikakve znake zadovoljstva. Odsutnog pogleda i glave uvek okrenute mimo onoga koji govori, delovao je kao da ne prisustvuje pregovorima.
Čoveku nije potrebno mnogo da napravi glupost. On sebe ne poznaje dovoljno da bi znao šta je okidač koji ga tera da uđe u nevolju. Niko od sagovornika nije nameravao da ga povredi, čak ni Bosiljka, koja je onako, kao kroz šalu poznatu malobrojnima, upitala Krsmanovića da li će i ovoga puta Rišar biti pregovarač ispred njegove firme.
„Ako je tako, da se ja pripremim. Možda dobijem deset posto više od planiranog.“ Ona i Aleksa se nasmejaše njenoj opasci, Turčin i Austrijanac je ne razumeše, a Rišar osta hladan kao da je nije čuo. Međutim, u njemu buknu plamen besa. Zadrža ga da ne izađe napolje, ali mu zato sagore i poslednje znakove svesti.
Aleksa, videvši da Rišar nije pravilno razumeo šalu, a želeći da pecne i Bosiljku pa je time izjednači sa Francuzom, reče aludirajući na čaršijske priče koje uveliko kolaju Beogradom „da bi oboma bilo pametnije da gledaju šta im rade bračni partneri dok oni prodaju oružje i metal“. Bosa, kao prava Hercegovka, shvati Aleksin pokušaj da bude duhovit, pa mu kao iz topa odgovori: „Šta god da rade, ja znam da je ovaj moj gornji“, a Rišar, kao Francuz, nije bio u stanju da ovo razume na pravilan način. On pomisli da ga Bosa izvrgava ruglu. Na njenu upadicu Aleksa se grohotom nasmeja, pa to uveri Rišara da je u pravu, da ga žena vara, da mu se sad oboje smeju, i da je on, u stvari, žrtva jedne opšte zavere koju mu je namestio ovaj primitivni i zaostali svet. To više nije mogao da se trpi!
Bilo mu je muka od svega!
I od Bose i od Krsmanovića, i od posla, i od Beograda i od Srbije i od Balkana, i od ovog primitivnog i zaostalog naroda, od njihovih spletkarenja, podbadanja, od novca, rakije, sarme, prodaje, kupovine, od Austrijanaca i Turaka, od vremena koje teče drugačije nego u ostalom svetu, koje mu se rugalo, plazilo jezik, koje je njegove neprijatelje činilo mlađim, srećnijim; bilo mu je muka i od svoje žene i deteta, njenih slika, njegove muzike, bilo mu je muka od svega, pa i od sebe samog. Odlučio je da ode odavde… ali pre toga imao je da završi jedan poslić.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:11 pm




TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

koje je posvećeno jednom obračunu


Ovoga puta poneo je pištolj, poklon od oca koji mu je uručio na dan kada je završio studije prava na Sorboni.
Rekao mu je: „Sine, sve znanje koje si stekao ne znači ništa ako ne znaš da upotrebiš ovu malu spravu.“ Cev mu je bila niklovana, kalibra 42, sa drškom od slonove kosti. Nikada ga do tada nije koristio.
Dok je čekao u senci ambara u Kursulinoj ulici, gledao je u nebo gde su se mimoilazile zvezde padalice. Znao je tačno vreme kada ovuda mora da prođe žena koja mu je zagorčala život. Uhode su mu javile sat kada je iz Zemuna, iz švaleracije, Bosiljka Janković krenula barkom u Beograd. Nije mislio ništa, nije osećao ništa. Kao advokat koji je branio i ubice, znao je kako da se nađe u onom stanju u kojem je najlakše oduzeti nečiji život.
Iskustvo mu je govorilo da ništa ne može da ga izvadi iz ovoga problema. Nema tog svedočenja na sudu koje će sprečiti smrtnu presudu nakon ovakvog ubistva… i kod kuće u Parizu, a kamoli ovde u ovoj divljoj zemlji punoj nekontrolisane ludosti i strasti preko svake mere. Ali ovaj metak koji čuva za Bosu jedino je što može da prekrati njegove muke. Biće kratko i brzo. A ona ništa drugo nije ni zaslužila.
„Telo te bednice izvijaće se po prašini u svom samrtnom ropcu, a ja ću sleteti nizbrdo na kej. Tamo me čeka ona budala iz Slankamena. Prebaciće me u Zemun, a posle ćemo videti… baš me briga… para imam dovoljno, ovde ne mogu više ni trenutka da izdržim!“
I zaista nije mogao. Život mu je postao noćna mora.
Čuo je odjek njenih koraka. Bili su nepravilni, zaneseni. Srce je prestalo da mu kuca. Nije osećao ništa drugo do potrebu da završi započeti posao. Koraci su bili sve jasniji i bliži. Metak je bio u cevi, pištolj zategnut, odlučnost besprekorna. Sve je bilo spremno, kad začu…
„Mesje Maho, iz ličnog iskustva znam da nije tako lako nekome oduzeti život“, progovori hladan glas iza njegovog vrata.
Bio je to Šilja. Stajao je u mraku, naoružan samo svojim samopouzdanjem.
„Ja sam ovde samo da se ne bi dogodila nepravda. Teško da vam je žena koju želite da ubijete nečim naudila.“
Rišar vide njegovo lice. Šiljina samouverenost ga obeshrabri. Spusti pištolj.
„Tako je već bolje“, reče Šilja kao kada se doktor obraća pacijentima. Pokaza mu prstom da bude tih. Pored njih prođe Bosa. Nije ih ni videla ni čula. Disala je ubrzano.
„Zaista biste pogrešili, zar ne?“
Rišar se iznenadi svojom reakcijom. Laknulo mu je! Pao mu je teret s vrata. Osećao se kao da je izvršio zadatak.
„Možda je ovako bolje. Možda je sve ovo, ipak, samo moja uobrazilja. Ako nisam u stanju da ubijem, ta je žena zaslužila da živi. Ali to nije toliko strašno. Mnogi ljudi ne mogu da učine mnogo jednostavnije stvari od ubistva.“
On bi zaplakao da je imao suza.
Šilja mu uze pištolj i krenu da ga radoznalo razgleda.
„Smit i Veson?“, upita Šilja.
„Da“, odgovori Rišar, i sad ga već poče hvatati jeza od Šiljinog pogleda. „Neupotrebljen?“
„Da.“
„Da vidimo da li radi.“
Šilja podiže pištolj u visinu Rišarovih grudi. Cev mu nasloni na srce. Opali jednom, opali drugi put. „Radi.“
Opali treći put. Šiknu krv iz grudi.
Na treći pucanj Rišar se trgnu iz sna. Bio je sav mokar od znoja. Lice mu se pretvorilo u zaleđen krik. Izbečio je oči, a iz usta mu je tekla pljuvačka. Uplašena, Rahela se nadnela nad njega. Stavi mu ruku na čelo.
„Dragi, ti goriš“, reče i obrisa mu znoj.
Tri minuta kasnije, stavljala mu je obloge od rakije. On se smirio. Znoj je stao, misli mu dobiše toplije boje. Srknu čaj od žalfije i pogleda ženu koja je stajala kraj njega obasjana svetlom petrolejke. Izgledala je kao skinuta sa neke slike starih majstora.
„Ovo je čudesan svet!“, pomisli. „Ovo je čudesan svet.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:11 pm







TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

u kojem razgovaraju kum i kuma


Šilja je sačekao da Života izađe, pa se onda u dva skoka našao pred zlatnom kapijom trospratne kuće na kojoj je krasnopisom bila upisana adresa Solunska 28. Pored čuvara je prošao kao da ovaj ne postoji, a služavki je naredio da „zove gazdaricu, jer on nema vremena za gubljenje“.
Bosa ga je primila u svečanom salonu koji je šljaštio od kiča i zlata, a ona je u svilenom kaftanu izgledala komično.
„Mislio sam da si pametnija“, reče joj ne bez prekora, a ona se samo nasmeja njegovoj upadici.
„Vidi, Šiljo, znam da si došao da mi popuješ, ali te toliko dugo nisam videla da sam spremna da te slušam i pored toga što mi se to što nameravaš da kažeš neće svideti.“
Sedoše na divan, a Šilja, ne sačekavši da kafa stigne, pokaza ono zbog čega je došao. Zabrinutost.
„Boso, nemoj da sebi praviš neprijatelje tamo gde ih nema. Smiri se malo. Ceo grad priča o tome koliko zarađuješ i kako zarađuješ. Procuriće i to kako donosiš novac. Skočiće ti za vrat i lopovi i država. A taj ološ s kojim si se u kolo uhvatila nije nimalo naivan. Lete glave i za manje pare. Navući ćeš na sebe neku nevolju, a to mudrom čoveku nije potrebno. Malo se spusti na zemlju. Nema potrebe toliko pokazivati raskoš. Svet oko tebe nema šta da jede, a ti se kinđuriš kao vlaška mlada. Niti je to pametno, niti te to čini srećnijom.“
Tu dođe i kafa. Šilja je srknu, pa onda zastade, kao da razmišlja da li da nastavi ili ne.
„Osim toga, trebalo bi da budeš malo diskretnija sa tim tvojim zagondžijom iz Zemuna.“
Tu se Bosa štrecnu. Bila je uverena da je njena veza sa Ribičem tajna.
„Preterala si, Boso. Ipak, ti si udata žena. Red je tu da bi se poštovao. Znam ja šta je srce ljudsko, naročito žensko, a znam i ovoga tvoga bilmeza. Prohtelo ti se da vrcaš okolo, to je normalno, ali nije normalno da bude toliko često. Proredi malo svoje odlaske tamo. Ne mora biti svaki ponedeljak. Preskoči koji.“
Bosa ga je slušala kao da tu priču zna kao pesmicu. Mislila je da mu ne oponira, već da pusti kuma da se istrese do kraja, a ona će, svakako, terati po svome. Ali sada ne izdrža.
„Slušaj, kume. Hvala ti što brineš za mene, ali imam ja dovoljno godina da o sebi sama vodim računa. Doveli ste me ovde, razdvojili od brata, niste me pitali ni za šta. Činila sam sve kao po nekoj naredbi, čak sam se i udala po tvome naređenju, kao da sam saksija cveća pa je stavljaš tamo gde ti se prohte. Nisam ni krajcare imala kada ste me strpali ovde. I šta sad? Sad je problem što Bosa ima? Što je narasla dokle je narasla? A bila je predmet sprdačine. Svaki jad joj se na vrat skupio, svaka šuša joj se podsmevala. A sad? Sad ima šuša da vidi šta sve Bosa ima i šta sve Bosa može! I ima da se Bosa poštuje! A što se tiče mog vrcanja, ni to, kume, nije tvoj posao. Cenim ja tvoju mušku solidarnost sa mojim mužem. Volim ja i tebe i njega, ali volim najviše sebe. E pa, sa tim parama ide i to vrcanje.“
Tu razgovor stade. Ispiše kafu u tišini. Šilja ustade. Poljubi je u obraz.
„Drago mi je, kumo, što si dobro i zdravo. I nek ti je bog u pomoći.“
Prekrsti se na vratima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:12 pm





TRIDESET OSMO POGLAVLJE

u kojem jedan mlad čovek upoznaje samoga sebe


Bini je imao strogog učitelja, Jadru, sa kojim nije bilo šale. Kada Jadra podigne glas, a to je retko činio, tresao se ceo svemir, a zvezde bi stisle svoju svetlost skoro pred gašenje. I Mića ga se bojao. Mislio je da je Jadra kadar da mu zabrani da se rodi. To bi mu bila najveća kazna koja bi ga mogla snaći. Ali Bini mu je odagnavao strah novim pričama.

Jednom ga je poveo da vidi starca Jadru. U Pustinju Am. Sakrili su se ispod kedra Života, gledajući odozgo prašnjavu dolinu u čijem je centru licem prema istoku klečao blaženi starac. Pored njega je u mimohodu prolazila kolona ljudi koje je on blagosiljao svojim čudotvornim rukama ne krijući oči pune suza, grleći ih i ljubeći sa nekom naročitom poniznošću koju samo sveti ljudi poput Jadre imaju. Kolona se kretala ka plavom vozu, koji je stajao u dnu doline obavljen belom izmaglicom. Voz je Biniju ličio na dečju igračku.

„Ko su ovi ljudi?“, upita Mića.

„Putnici i posada leta Ma 341 avio-kompanije 'Er Malezija'“, odgovori Bini. I njega počeše gušiti suze. Mića ih nije imao, ali bi potekle da je kojim slučajem oformljeno njegovo telo.

„Kako misliš? Avion?“

„Lepo. Poleteo pa pao. I to se događa.“ .

Mići ništa ne bi jasno. Kako nešto što leti može da padne? Šta je avion? Zbog čega se umre ako se padne? Shvatio je da je još rano da se rodi.

„Kako je teško biti svetac!“, prozbori Bini sebi u bradu, gledajući prašnjavu dolinu u čijem je centru licem prema istoku klečao blaženi starac Jadra.

Dok je posao išao u jednome smeru, Milanče se još i snalazio. Odgovornost mu nije dala da diše. Svaku, pa i najmanju cifru proveravao je deset puta. Sam sebi ne bi oprostio da mu se neki od tih brojeva omakne ili, ne do bog, promeni knjigu, pa iz Bosine ode kod nekoga drugog. Istina, brojevi su bili veliki, ali pitomi. Nisu divljali, bili su poslušni, povinovali su se i njemu i njegovom peru, a, na neki način, bili su i predvidljivi. Odlazi ruda, dolazi novac. Sabere se i oduzme, i sve nekako zauzme svoje mesto. Čak i oni veliki brojevi, od kojih se čoveku diže kosa na glavi, bili su u nekakvom redu i prilično kooperativni. Slušali su Milančeta.
U stvari, on se nije žalio sve dok posao nije krenuo u oba smera. Tad brojevi podivljaše. Pomamiše se kao muve pred kišu. Pokušavao ih je zauzdati, stati im ukraj, ali više nije bilo moguće. Počeli su da mu beže, da mu ispadaju iz knjiga, da mu se vesto skrivaju. Osećao je da od njega prave budalu. Radio je danima i noćima da ih sastavi, vrati u tor kao neku razularenu stoku kojoj ni tri psa čuvara nisu kadra opepeliti. Ustajao je u cik zore da proveri da mu neki broj nije pobegao iz knjiga, da se nije odmetnuo, da nije pobegao nekome drugom. Legao je u krevet kasno, tek kada je i poslednja nula stala na svoje mesto.
Nisu ga napuštali ni u snu. Hoće da pobegnu! I tako iz dana u dan, iz noći u noć.
Odmora, za kojim je toliko čeznuo, nije bilo. Taman kada je jedna isporuka otišla, kada se oko nje sklopi računica, kada se zatvore svi krugovi robe i novca, kada se kod njega u računu sve poklopi kao što se poklopi noć sa danom, kretala je nova tura. I opet iz početka, Borski rudnici prodaju rudu Dunja Madeni u Turskoj, Dunja Madeni iz Turske prodaje istu rudu Feromont ostu, a Feromont ost krajnjem korisniku. Oružje ide u suprotnom smeru. Krajnji korisnik preko Feromont osta šalje robu u turski Dunja Madeni, Dunja Madeni prodaje istu robu Krsmanovića firmi registrovanoj u Turskoj, turska firma prodaje sestrinskoj firmi u Srbiji, sestrinska firma u Srbiji prodaje oružje vladi. Deo oružja ostaje u Turskoj. Ceo taj put prelazi tri granice, tri države i šest poreskih sistema.
Milančetu se glava raspukla u hiljade komada. Molio je Bosu za odmor. Osetio je da ne može više da vlada.
Ona je bila van sebe.
„Da li si ti normalan, dete!? A ko će to onda voditi? Moj Života?“ Onda se primaknu na pedalj od njegove glave. „Slušaj. Izdrži kako znaš.“
„Ali dajte mi ispomoć.“
„Ne bih volela da još neko vidi koliko je to para“, odgovori Bosa.
On tad oseti da se nešto u njemu budi, nešto za šta nije znao da postoji. A budila se svest o sebi! Prvi put je Milanče u svojim mislima rekao „ja“! Ja! Zvonilo je u njegovoj glavi.
Do ovoga trenutka drugi su imali prednost u njegovim mislima. U njima su imali kraljevski tretman. Misao mu je bila dovoljno velika za sve, samo ne za njega. Sada je odlučio da ih sve izbaci. Da u njegovoj glavi ostane samo on.
Tako i bi! U glavi osta samo on. Ali ču glas koji kao da nije njegov.
„Ko tebe drži u srcu kao što ti držiš njih? Ko? Bosa? Života? Krsmanovići? Francuz? Svi su se natovarili parama, a tebe drže kao siromaha. Svi te robe, gule, iskorišćavaju tvoju dobrotu. A ti rmbačiš, stavljaš glavu na panj, a oni se šepure, kite. To tebe buni, prijatelju, to! Nepravda te je donela na ovaj svet, ona te ne napušta!“
Znao je da je taj glas on. Onakav kakvog ga ranije nije poznavao. Ali taj glas je bio u pravu. Nemir dolazi od Bose! U očima mu se pojavi njen lik, a srce mu zaigra od besa.
„Ona te ponižava, ona ti se kezi u lice! Ona je kriva za sve. Njoj se osveti!“ On pred očima ugleda Bosu kako sa lisicama na rukama ulazi u zatvor. Naježi se od ove pomisli. Nikada mu osveta nije pala na pamet. Monasi su ga učili suprotnome. „Osveta je otrov od kojeg umire onaj koji ga spravlja.“ A zatim opet onaj glas.
„Budi pametan! Traži povišicu. Kaži!“
„Pa dajte mi onda povišicu“, izgovori neubedljivo.
Bosa ga je gledala kao da je razum ostavio kod kuće, a on je, dok joj je obrazlagao razlog za povišicu, potpuno izgubio onaj gnev koji mu je plavio dušu. Jednostavno, kako ga je Bosa pogledala, onaj glas koji ga je naveo na pobunu nestade. Izdade ga. Reči koje izgovori behu blede… jadne. To ga dovede do suza.
Bosa izađe iz kancelarije. To učini znalački i proračunato. Dade vremena Milančetu da se spusti na zemlju.
Milanče je stajao kraj prozora i gledao svoj odsjaj u njemu. Bleda slika čoveka. Onda se Bosa vrati u sobu. On više nije imao hrabrosti ni da je pogleda. Kao da je izdao neke više ideale, pa je sad pred nekom svetom porotom.
Ona nije bila ljuta, ali nije bila ni srećna. Podsetila ga je ko je i šta je i kako je došao u Beograd i kako su ga Života i ona izvukli iz blata, kako ona razume to što on traži, ali kako bi bilo lepo da se priseti koliko je novca ona dala za njegovo školovanje, te kada bi se to sabiralo, a on zna šta to znači, moguće bi bilo da joj je on još i dužan. Ali ona ne namerava da mu traži taj novac. Želi samo da se saradnja nastavi pod aktuelnim uslovima.
„Sigurno će doći vreme u kome ćeš dobiti više. Dobra ti stojim.“
On sede za sto. Oči se sklopiše od nemoći. Ona mu priđe. Nežno mu pomilova bledo lice, pa ga zagrli. Spusti lice na njegovu glavu. Poljubi ga u teme. Tada sve posta potaman. Učini mu se da je voli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:18 pm





TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

u kojem dolazi vreme za povraćaj poreza stranim preduzećima


S vremenom Milanče i brojevi postadoše prijatelji. On se više nije uzbuđivao kad ih vidi, a oni više nisu bili arogantni i agresivni. Bili su organizovani i pitomi. I slušali su ga. Sami su se sabirali i oduzimali. Nije imao potrebe išta da im naređuje. Samo bi podvukao crtu, i brojevi bi se, u redu i tišini, kao kakva disciplinovana vojska, postrojili iznad i ispod nje.
Rutina u koju je ušao stišala je i neugodno osećanje prema Bosi. Nije ga nerviralo ni kad bi je video kako kočoperno hoda kancelarijom, ili kako se kinđuri pre nego što će kročiti na ulicu. Nesta i bunta i neugodnog osećaja. Postajao je onaj stari, dobri Milanče, koji svoj posao odrađuje odgovorno, monaški, postao je opet onaj isti čovek kome ništa nije teško i kome u glavi žive svi bližnji osim njega samog, vedar i veseo, koji radost širi oko sebe.
A onda je stigao nov izveštaj iz Austrije. Kao i svakog drugog petka u isto vreme, ušao je poštar i stavio kovertu na sto. Izveštaj je bio austrijski jasan kao i svaki pre njega, ali je u svome aneksu imao klauzulu koju Milanče do tada nije imao prilike da vidi!
Sedamnaest posto od ukupnog prometa vraća se firmama koje uvoze u treću zemlju izvan imperije! Milanče se sledi. Oseti da je nabasao na neku veliku tajnu, a nije znao kakvu. Uze izveštaj, proveri da li ga iko gleda, i kad bi uveren da je neprimećen, strpa izveštaj u džep.
Taj dan su ulazili u njegovu kancelariju i izlazili iz nje, i Bosa i Rišar, Aleksa dva puta, čak je i gospođa Vasvija dolazila, kao i uvek, „onako u šetnji, tek toliko da pozdravi“, ali on im ne spomenu poslednji izveštaj. Doduše, niko ga za njega nije ni pitao. Kako je posao postao rutinski, a kako su se pare, kao pilići, legle na bankovnim računima, skoro su svi zaboravili da je petak dan za izveštaje.
Vikend je iskoristio da pronađe ljude koji bi mogli da mu objasne o čemu se tu radi. Stari iskusni trgovci, šverceri, advokati, lađari, čamdžije, svi su oni bili bolje verzirani u odnose između zemalja od onih koji su sedeli u privrednim forumima, udruženjima industrijalaca, pa i u samoj vladi. Obišao je nekoliko kafana i naleteo na Drakčeta Furunaša, starog i iskusnog advokata, čoveka idealnog za ovakve razgovore, lišenog svih ambicija osim da fascinira sagovornika. Milanče ga oprezno upita šta zna o vraćanju novca koje austrijske vlasti imaju običaj da rade, a stari advokat zablista, jer se u Beogradu teško mogla naći osoba koja je poznavala taj zakon.
„Merveštojer, prijatelju, merveštojer! Mi to ne razumemo! Mi smo divljaci! Uzmi, otmi, to ti je ovde jedina politika! A Austrija je ozbiljna zemlja. Sve se zna. Sve je uredno i čisto. Zato i jesu tri koplja iznad nas! Vidi, ti si mlad. Razumećeš. Kad ja tebi uzimam pare zato što ti prodajem neku robu, pošteno je da ti vratim onaj deo koji uzimam mojima podanicima kao porez, ako ti nisi moj podanik. Ti dolaziš iz druge kuće. Pošteno, a?“
Milanče je shvatio. Novac kojim se kupuje oružje preko Bosinog preduzeća bio je oporezovan. Država taj porez vraća svim preduzećima koja nisu u Austriji. Njeno jeste u Austriji, ali Krsmanovićevo nije. Novac bi trebalo dati Krsmanovićima, a on je sada na Bosinom računu. Kako je to zbirni godišnji izveštaj, taj novac nije mali! On je ogroman!
Nije mu bilo lako kad je Bosi pokušao da objasni problem koji je nastao. Ona se u početku sledila. Gledala ga je kao jednog od jahača apokalipse. Da nekome da pare!? Pa nije luda! Te pare su svakako potrošene, otišle, nije ona mogla da čeka. Na kraju krajeva, niko joj to nije rekao, zašto bi ona morala da zna sve te detalje? Nije ona advokat. Ona je trgovac.
Previše je bila uzrujana da bi dala ikakav odgovor. Sve se pod njom smračilo. Ona oseti da kolo sreće odlazi od nje. Milančetu je bi žao, pa umesto da bude hladni knjigovođa, tačno onoliko hladan koliko su hladni njegovi klijenti, brojevi, on postade advokat koji joj predloži da sve to izračuna, pa da se vidi koliko to u stvari košta.
„Gospodo Boso, to su, ipak, samo brojevi.“
Bosa se strese na pomisao da nekome mora da vrati pare. Uplaši se da je dužna i više nego što je dobila. Pred očima joj izbiše slike koje je nosila u sebi kao dete, slike nemaštine, siromaštva, patnje. Ne! Samo to ne! Sada kad ima dete i muža smlatu, koji nije tri groša u stanju da zaradi, koga prijatelji još uvek pljačkaju znajući njegovu slepu dobrotu i spremnost da pomogne onome koji tu pomoć nije zaslužio, sada kada se konačno skućila, kada je našla svoje mesto pod suncem, kada se navikla na lagodan, bogataški život, sad da nekome vraća novac, ne dolazi u obzir!
Uhvatiše je panika i nemoć. Ona uputi Milančetu pogled pun besa, kao da je on kriv za ovo što se dogodilo, kao da je on bio dužan da to zna od ranije. Ne bi mu lako. Plašio se tog Bosinog pogleda.
Odgovori joj da novac za koji radi ovaj odgovoran posao pripada položaju knjigovođe, a detalj koji je toliko uznemirio gospođu vezan je za posao advokata. Razlika između te dve delatnosti je drastična. Ona spusti glavu, ne zbog toga što je razumela Milančetovo poređenje, već zbog toga što joj posta jasno da ništa neće postići ukoliko svu krivicu svali na mladića.
„Sve i da on ode u lance, ja taj novac moram da isplatim. Štaviše, ako ga optužim da je utajio važan član ugovora, tek time otkrivam svoj dug. On je ovde najbitniji! Dokle god Krsmanovići veruju Milančetu, ja sam sigurna.“
„Ali kako Krsmanović ne zna za taj zakon?“, upita se ne bi li krivicu prebacila na drugu stranu. Odmah je zamislila razgovor s Aleksom i onim Francuzom: „Ako ste znali, bili ste dužni da mi to kažete!“ Isto pitanje Milanče je postavio Drakčetu kada mu je ovaj objašnjavao pravila poslovanja.
„Boli Krsmanovića uvo za te stvari“, to je bio Drakčetov odgovor.
„Mislim da je to iznos za kojim se ne osvrće“, reče Milanče prevodeći Drakčetove reći usplahirenoj Bosi.
„E pa, ako se ne osvrće… nećemo mu ništa ni reći“, odgovori Bosa, ali ne kao neko ko bi mogao da ukrade te pare, nego kao neko ko pokušava da odloži rešenje problema, da se s njime ne suočava u nevreme, već u trenutku kada bude siguran da će ga rešiti.
Ona odjednom dobi samopouzdanje. Kao da pre samo nekoliko minuta nije sedela očajna na drugoj strani stola, kao da se u istoj prostoriji pojavilo potpuno novo lice, nova žena. Ustade oholo, kao da je ljuta na Milančeta što je uznemirava glupostima. On je pogleda sa čuđenjem. Prvi put je video da neko problem rešava tako što ga izbija iz glave. A ona je to tako i učinila.
Samo je jednom, dok se ljubakala sa Ribičem u skrivenom dvorištu Palmirove krčme u Gospodskoj ulici, postavila pitanje o tom problemu. Grleći je strastveno, kao da je želi uvući u sebe, Ribič u pauzama između poljubaca potvrdi Milančetovu priču, ali doda da se od toga obično ne pravi veliki problem. To je smiri. Prepusti se zagrljaju.
Njen život nastavi da cveta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:19 pm






ČETRDESETO POGLAVLJE

u kojem centralno mesto zauzima jedna predivna večera


Dunav je otkidao komade neba i bacao ih pod sebe u divljem odsjaju valova. Iz sunčeve kugle, koju je zanos smrti vukao ka počinku, prštala je jarkocrvena svetlost, kao da je ranjeno, izbodeno do krvi. Samo je Gardoška kula vraćala čoveka u stvarnost. Sve ostalo je bio opsenarski ritual prirode. Tamo, u daljini, na mestu gde će, za koji minut, sunce položiti svoje telo, gomilali su se oblaci, kao psi oko lešine. Da li plove po nebu ili po reci, teško je bilo reći, jer nebo je postalo reka, a reka nebo.
Barka kojom se Bosa vraćala iz Zemuna cepala je Dunav popola, ostavljajući iza sebe brazde što umirahu daleko pre dolaska do obale. Dok ju je tihim zaveslajima zemunski čamdžija vozio u pravcu Dorćola, ona sa dubokim poštovanjem posmatraše divovsku borbu tri titana, čiji se kraj zna, ali je uvek iznova neizvesna i uzbudljiva. Prelazak sunca sa neba u Dunav u njoj probudi neki nadnaravan zanos, uzvišen i moćan, neko sveto osećanje što preli srce toplinom i približi ga bogovima. Ona to nazva ljubav. Ne beše približnije reči. Ali nije to bila ljubav prema Ribiču, koji je, bez sumnje, u njoj probudio ženu koja traži pažnju, već neka čudna, njoj do sada nepoznata ljubav, mnogo šira i dublja od one ljubavi koja veže ženu za čoveka ili majku za dete. Ovo beše neka svemoćna, opšta ljubav, kojom bi, činilo joj se, mogla da prekrije ceo svet. Ponada se da je ta ljubav upravo veza svih živućih na ovome svetu i da se na kraju svoga puta čovek utapa u nju.
Dalje nije umela da misli. Tu joj je bila granica. Ali uprkos tome, ljubav ju je prelivala kao voda ibrik. Oh, kada bi mogla, kada bi joj bilo dozvoljeno, kada bi ovaj brkati čamdžija mogao pravilno da je razume, vikala bi iz sveg glasa: „Čujte svi vi kojima je potrebna ljubav. Evo!!! Ima je kod Bose!“
U tom zanesenom stanju pored njihovog čamca na nekih stotinak metara prema Ratnom ostrvu, ona ugleda figuru alasa kako tera svoju barku protiv snage velike reke. Čamac je stajao između nje i tonućeg sunca, pa su pogled prekidali sjajni odbljesci velike krvave lopte, tako da su se mogle videti samo konture alasa, njegov stas i njegov čamac.
Ali i to beše sasvim dovoljno da se ta slika ureze u Bosino srce kao oštar nož u meso. Eto ga! To je taj! Njemu treba ljubav!
Ko zna? Da je nije prelilo to čarobno osećanje, alasa ne bi ni primetila, jer čovek vidi drugačije kad mu je srce prazno nego kad mu je ispunjeno ljubavlju.
Alas je veslao stojeći, savijajući se i podižući u veličanstvenom skladu sa rekom, kao da je bio deo nje, kao da je u svakome zaveslaju čekao njen odgovor, kao da su njih dvoje u nekom tajnom dosluhu, koji ih čini ortacima a ne neprijateljima. Ti pokreti imali su nešto duboko erotsko u sebi, nešto što je u njoj budilo uzbuđenje.
Učini joj se da barka ide prema suncu, i izgledalo joj je kao da će je sunce progutati i odneti sa sobom u neki drugi svet, ali trenutak kasnije alas izađe iz vatrene kugle, koja je već dopola zašla za reku ostavljajući za sobom sve tamnije i tamnije crvenilo, i snažnim zaveslajima pokaza svoju figuru koja je neodoljivo podsećala na crteže sa zidova egipatskih hramova. Nju obli nov talas uzbuđenja kada ugleda kako ribar zabaci mrežu. Bio je to pokret atlete koji celu figuru iz starog Egipta preseli u staru Grčku, ali se, zamakavši za ostrvo, alas izgubi iz Bosinog vidokruga. Mogao je da pobegne njenome pogledu, ali ne i njenim mislima. Ona sklopi oči i smesti alasa u najtajnovitiji deo svoje mašte… Odmah do srca.
Videla je sebe kako je skočila u vodu pred njegovom barkom, kako se uhvatila u mrežu kojom je hvatao ribe, kako ju je izvukao sa svim šaranima, kečigama, tolstolobicima na površinu čamca, kako ju je odvojio od ostatka ulova, privukao k sebi, i kao da čini nešto zabranjeno, protivno božjim i ljudskim normama, ljubio svuda po telu, da bi je na kraju, zadovoljivši i sebe i nju, bacio nazad u reku kao da kriomice vraća Dunavu ono što je od Dunava oteo, kao da uništava dokaze svog zločinačkog čina, a ona zadovoljena i srećna ispliva na drugu stranu, jedva čekajući sutrašnji dan, da na istom mestu i u isto vreme sačeka svog alasa, odigra s njim ljubavnu igru i da je završi isto kao i prethodnu.
Otvorila je oči. Bili su nadomak dorćolske obale. Ona se strese od miline, kao da je sve to što se dogodilo bilo stvarno, a ne kao da se zbilo u njenoj glavi. Onda se zapita kako je moguće da su prošle tolike godine, a da ona nije u sebi, kao svaka normalna žena, izgradila taj tajanstveni svet uživanja u koji može da uđe kad hoće i kako hoće. Da li je njen život odista bio toliko osion i grub da jednoj ženi nije dozvoljavao ni maštanja? Dao joj je mrvice, ostatke sa nečije trpeze, „velikodušno“ joj podao čoveka čija je duša odavno mrtva, a telo strpljivo čeka da joj se pridruži, poklonio joj dete koje joj izmiče iz ruku, i na kraju, lišio je svakog uživanja i sreće. Kroz nju prođe gorčina, ali ni ona ne bi dovoljna da ugrozi krasotu u kojoj se kupala njena duša celog ovog nezaboravnog dana.
Tek kad je došla kući i videla da je od ukućana prisutna samo posluga, ona shvati da je alas u koga se tako naprasno zaljubila i sa kojim je u mislima podelila uzbudljivu ljubavnu avanturu, u stvari, njen Života.
Večerali su zajedno, što nije bilo često. On je sedeo u čelu stola, a ona preko puta. Između njih su se protegli specijaliteti i belo fruškogorsko vino iz manastira Grgeteg. Životu je svečanost koju Bosa pridade ovoj večeri zbunila. Ne začudiše ga samo dostojanstvo i sklad u kojem se obedovalo, bez Bosinog povišenog tona, kukanja i pretnje, već i sam izbor jela koji je „gazdarica“, kako ju je posluga zvala, dala da se zgotovi, a koji se, obično, postavlja na meni za neke važne događaje. Njena snaga bila je tolika da je celu kuću bojila u boju svoga raspoloženja.
Ona mahnu rukom posluzi da napuste prostoriju, a Dimitriju dozvoli da se popne na tavan i gleda zvezde. Učini to kao vest provodadžija ne bi li ona i Života najzad ostali sami.
Ispred sebe je imala čoveka, lepotana, Apolona, koga bi trebalo zavesti, a taj posao nije nimalo lak. On je hladan, bešćutan, uništene prošlosti, neosetljiv za sadašnjost, a budućnosti nema. Ali bio joj je primamljiv, kao nikada do sada. Gledala ga je dok je vesto odvajao meso od kostiju srebrnim escajgom u rukama, kao da je princ, a ne alas. Zaista, Životini maniri, pokreti i misli sasvim su odudarali od uloge koju je sam sebi dodelio.
Sada je sedeo tu ispred Bose kao neki monarh. Njoj se na tu pomisao usne raširiše u osmeh. „Čuj, princ, šta mi sve, bože, može pasti na pamet… a jeste… tako izgleda…“ Života to primeti, ali se ne dade smesti. Znao je da kod Bose osmesi kratko traju.
Šta da mu kaže a da ga promrda, da ga izvuče iz letargije, a uvuče u krevet? Na koji način da mu se udvara? Kako da mu se približi, probudi osećanja, izvuče iz njega ono što je nekada imao a što je njoj retko kada pokazivao, šta da učini da mu kroz krv poteku sokovi požude ili je ta snaga odavno umrla zajedno „sa tom njegovom za koju već počinje da sumnja da je ikada postojala“? Kojim putem da krene da bi stigla do srca njegova? Koji ključ otvara ovu zarđalu bravu opasanu paučinom i zaboravom? Kakav je otrov ili lek koji bi njen čovek trebalo da popije pa da se vrati među žive?
Ona, ženski podmuklo, izabra najgrublje oružje.
„Života, da li znaš da te varam?“
Života nastavi da jede.
„Imam čoveka… tamo, preko puta, u Zemunu.“ Života otpi gutljaj beka.
„Nije neka lepota, ali je nežan i dobar prema meni.“
Života presu salatu od krompira iz zlatne činije u svoj tanjir.
„Smešan je kad priča. Slovenac.“
Života preli sos od pavlake preko krompira.
„Zna malo i naše poezije. Blizak mu je, kaže, Zmaj. Voli da otvori prozore na sobi, okrene se ka Dunavu, pusti zrak i sunce da uđu u naš greh… bog da nam dušu prosti.“ Prekrsti se.
Života umoči parče pogače u sos od pavlake što se preli preko krompira.
„Jeste, Života. Grešna sam. Ali i život je grešan prema meni, zar ne? Ima li išta grešnije od tebe? Zaljubljen u prošlost?“
Života pažljivo odvoji ribi rep od tela.
„Morala sam naći utehu. Nekada si ti umeo da tešiš, doduše, ne mene već druge žene!“
Života otkinu poslednje parče smuđa sa sve slanom kožom, proguta ga kao zmija žabu, obrisa usta salvetom, ustade i bez reči izađe.
Bosa osta sama za stolom. Gorko zaplaka.
Te noći nije mogao da zaspi. Napolju su zrikavci imali svoj pir. Prekrili su zvukove Dunava, lajanje pasa i pesmu bekrija. Kroz odškrinut prozor kroz koji je ulazila tanka linija svežine, probijao se veliki žuti mesec. U njemu nije video ništa dobro. Činilo mu se da je tu iznad njegove glave, da mu se podsmeva, da ga izaziva, ponižava. Onako žut i okrugao, ličio je na bledunjavog pijanca, zlonamernog i osionog. Da je imao pušku, pucao bi u mesec.
Sklopi oči, a s druge strane kapka pojavi se Slovenac. Ličio je na mesec. Okrugle glave sa podvaljcima od grešnog života i lošeg vina, ali sa požudom u očima, životinjskim smradom za parenje, sa snažnom verom u blud, kakav imaju samo lutalice bez doma, kao da im je taj blud što menja gradove i sela, hotelske sobe i smrdljive krčme, pisoare i šumarke, jedina crkva koja ih prima, jedino mesto u kojem se osećaju prihvaćenim i gde ih razumeju, a ta toplina i bliskost nestaju sa poslednjim sladostrasnim grčem i sa prvim zracima sunca, pa, ponovo, pred njima osta put, hladan i bez kraja, da ih podseti na njihovo beznađe, da su sami na ovome svetu, da im nijedna ljubav na koju su nailazili na svome grešnome putu nije bila vernija duže od jedne jedine noći, da su im misli crne i apokaliptične, da su im osećanja osušena kao grana voćke zaražene monilijom. Eto, takav je stajao taj Slovenac s unutrašnje strane Životinog kapka.
Ali tren kasnije vide Bosu, svoju ženu, prvi put kroz glavu mu prostrujaše te reči, „moja žena“, vide je kako skače na onaj žuti mesec, kako se u njemu kupa, raduje, kako ga ljubi, mazi, čini mu zadovoljstvo kakvo god poželi, kako na kraju, u eksploziji strasti, taj isti mesec otvori svoja usta, velika koliko i on sam, i proguta njegovu Bosu sa pokvarenim, ali zadovoljnim osmehom na licu. I Bosa beše zadovoljna što je pojedena, što će leći pod debelo mesečevo telo slično želeu. Iz njenih usta izleti krik, krik onoga koji je na putu bluda došao do kraja.
Ne izdrža. Ustade. Izađe iz svoje sobe.
Tiše od mačke, još uvek je imao obzira prema ukućanima, u tri skoka dolete do Bosine sobe i kao zver koja zateče plen nezaštićen i bespomoćan, otvori vrata. Za njim ude vetar požude i strasti. Bosa se trgnu iz sna. Otvori oči, u kojima su se nazirali tragovi straha. Nad njom je stajala neman. Strašni sud od kojeg nije imala nikakvih šansi da pobegne. Pokuša da se odupre napadu, povlačeći se ukraj kreveta. Izgledala je više kao grešnik nego kao svetica.
„Otkud ti?“ To što izgovori zvučalo je kao poziv a ne kao odbijanje.
„Seljačino!“, pokuša da bude gruba. Reč beše neubedljiva. Smešna. Ona to oseti.
Pred njom je stajao čovek kog je poslala sudbina. Nag i odlučan, bog sladostrašća, sila miline. Nije imalo smisla odupirati se.
U tren oka, oluja se sruči na njen krevet, a ona se, šta će, kud će, prepusti udarima ogromne snage, razornim poput onih kojima talasi okeana otkidaju komade stenovite litice. Delovi njenoga tela, koje se nemoćno njihalo poput izgubljene barke nasred mora, otpadali su od celine, utapajući se u okeanu pomame. Nije znala gde su joj ruke, gde noge, šta se desilo sa grudima, šta bi sa glavom, a udari nikako da prestanu. Postajali su sve jači i jači, budeći u njoj stanje blaženstva iz koga nije imalo smisla izaći.
Iznenada, dok je Života prodirao svojim užarenim žezlom u srce vulkana iz kojeg je sipala magma požude, njoj se duša otrgnu od tela, tačno između dva Životina udara, te se vinu ka stropu njihove spavaće sobe, i sa visine kraj kristalnog lustera obori pogled na dva tela što su sjedinjena gorela u plamenu ljubavi kojem bi i najveći šumski požar pozavideo.
Ona se upita da li je moguće da nije znala da ovakva slast postoji? Da li je moguće da je sve ove godine ovo tražila van zidova ove kuće? Da li je moguće da u čoveku pored nje nije videla ovu silu koju on poseduje, a koja je noćas dovodi do vrhunca? Da li je moguće da je tog čoveka tražila na nekome drugome mestu? Ko je on? Da li je moguće da je on noćas ovakav, a da je sve ove godine bio neprimetan, drugačiji? Ali ko je ona? Da li je ona ovakva kakva je noćas ili je njena prava slika drugačija? Da li je on u njoj video ovo što vidi noćas ili je video neku koja nije njegova? Da li su se njih dvoje ikada sreli? Upoznali? Kao što su se sreli i upoznali noćas? Da li je to on ili neko drugi? Da li je to ona ili neka druga?
Usred tih pitanja njena duša ugleda njihova tela kako ulaze u poslednji voz pred tunel sladostrašća, pa oseti ljubomoru toliko jaku da joj preseče misao, te se brže-bolje, da ne propusti nešto za šta se imalo smisla pojaviti na ovome svetu, ponovo spoji sa telom u trenutku kada su hiljade fanfara što prate ples ljubavnika svirale poslednje taktove simfonije uzavrelosti. Taj trenutak stopi se sa večnošću!
Nakon što se i poslednji ton tog velikog dela utiša, nakon što su se svi delovi tela vratili na svoje mesto, Života i Bosiljka zaspaše zagrljeni, goli, kraj otvorenog prozora, prkoseći i nebu i ljudima, svima koji su u njima videli izgubljenu i lažnu ljubav.
A od siline te ljubavi, Bosiljka već sutradan rodi blizance.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:19 pm






ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

u kojem se opisuje dolazak novog čoveka na ovaj svet


Prvo je osetio nepodnošljiv bol. Kao da mu je ceo svemir seo na glavu. Pokušao je da proviri napolje, ali za to još uvek nije imao snage. Samo je osetio svetlost kako mu miluje krvavo lice.
„Stvari idu svojim tokom“, pomisli on. Čuo je ljudske glasove. Do sada ih je samo nazirao kako dolaze do njega kao kroz neke membrane, prigušivače, a sad ih čuje čisto i jasno, čak i prejasno. „Bože, hoču li ih ovako čisto čuti ceo svoj život?“ Bol je i dalje trajao. Samo je radoznalost sprečavala da se mozak raspadne. Oseti oštar, razarajući vazduh koji mu je podelio pluća nadvoje. Ne izdrža. Zaurla iz sve snage.
„Aaaaa!“
To izazva smeh i radost kod onih koji su ga strpljivo čekali. Nije mu bilo ništa jasno. On vrišti od bola, patnje, a oni, oko njega, kao da se toj patnji raduju i vesele. Kao da im je stalo do tuđe muke.
Nestade one toplote u kojoj je do tada uživao. Pored njega je oticao topli crveni potok. Činilo mu se da s tim potokom odlazi ceo jedan svet. Bojao se ovoga novog koji ga tako željno iščekuje. A o tom novom svetu nije bio čuo ništa dobro.
U stvari, nije znao šta da očekuje.
Izabrani su oni kojima se svest rađa još dok im se telo stvara u majčinoj utrobi, ali i oni behu iznenađeni kada se duši priključi telo i kada zajedno izađu u potpuno nov nepoznat svet.
I dalje je vrištao, pokušavajući da se izbori za vazduh i privikne na surovu stvarnost u koju je dospeo. A oni su se i dalje smejali. A onda ga prihvatiše majčine ruke. Tople, meke, sigurne. Sa tim rukama, kao da dobi neku posebnu moć, samopouzdanje. Sve mu se to sabra u glavi. Boje postaše jasne, a pokret siguran. Ču milozvuk majčinog glasa, muziku ljudskog govora, oseti miris njene kože, mekoću dojke, toplotu mleka sa čijim prvim gutljajem uđe u neko ustalasano stanje duše, koje nije mogao da definiše, a koje život čini neponovljivim.
Nasloni usne na dojku. Učinio je to nagonski. Ona je bila nabrekla i vrela, meka, ne samo od gustoga majčinog mleka koje je kuvalo u njoj, već od nekog posebnog svojstva koje nije imao prilike da upozna ranije. Svojstva koje ljudi neprecizno nazivaju ljubav. Trenutak kasnije okrenu glavu ka drugoj dojci. I imao je šta da vidi! Na drugoj dojci bio je prislonjen neko drugi, ali isti on. Ne bi mu pravo kad shvati da je drugu dojku prisvojio njegov brat blizanac.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:20 pm




ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

u kojem se pišu pisma, a deca rastu


Bilo je sasvim prirodno da se Bosiljka više ne javlja Ribiču. Oko nje su rasla deca, cvetala porodica. Svaka pomisao na Slovenca budila joj je neku mučninu u stomaku. Osećala je kako je stid ujeda za želudac.
A Ribič nije popuštao. Slao joj je pisma, u nadi da će mu se Bosa, ipak, obratiti. Pisma su u početku stizala svakodnevno, uvek ukrašena nekim crtežom ili namirisana kakvim otmenim parfemom. Ali Bosa ih nije čitala. Sklanjala ih je sa strane, kao neki neželjeni deo prošlosti koju bi htela što pre da zaboravi, da je izbriše iz sećanja, a da deo srca koji je zaveo taj čudak iz Austrije otkine i baci izgladnelim psima. Ali, da je lako zaboraviti, čoveku bi život bio pesma.
Svaki put kada bi poštar pokucao na vrata, nju bi preplavio talas srama, kao neki podsetnik da se nije dovoljno pokajala, da nije dovoljno molila za oproštaj, da blud i požuda i dalje tinjaju u njenoj duši. Poštar bi pokucao, sobarica bi otvorila vrata, a Bosa bi okrenula pogled kao neko ko ne želi da gleda vlastitu sramotu.
A Ribičeva prva pisma behu nežna, puna patnje i bola, „jer oboje su znali da ovo ne može da traje večno, ali on nije znao da će biti ovoliko bolno“. Zatim je, ulagujući se, pokazivao razumevanje za njenu poziciju, „jer nije lako u tim skučenim, provincijskim varošicama, kakva je ta u kojoj ona, duša, živi, pokazati strast i ljubav, kao da su te dve osobine strane ljudima, kao da ih se treba stideti, a ne isticati ih“. Potom je promenio taktiku i prišao joj sa „poslovne strane“.
„Bliži se, eto, godišnjica našeg poslovanja, pa bi, kao i u svakom civilizovanom svetu, bilo lepo da se to na neki način obeleži“, da bi na kraju, izgubivši svaku nadu da će mu se voljena žena javiti, počeo da šalje kruta i oštra pisma natopljena srdžbom i pretnjama.
I da je čitala pisma, Bosa sigurno ne bi progutala nijednu od ovih jeftinih udica, naročito ne pretnje i kukumavčenje. Osećala je da se tim pismima Ribič ponižava, a kako je želela da ga u sećanju zadrži upravo onakvog kakvog ga je i upoznala, krotkog i duhovitog, ona izbegnu susret sa njim takvim, povređene taštine i lišenog samopoštovanja.
Ali i Ribiču se povrati dostojanstvo i on prestade da piše.
„Sve se ovo na kraju završilo dobro“, ponavljala je u sebi kada god bi pomislila kako je život mogao da je odnese na drugu stranu. „Sve se dobro završilo“, šaputala je dok je dojila svoje bebe, toliko slične u izgledu, a toliko različite po karakteru.
I zaista, Branko i Vlada, ta imena dobiše blizanci, kao da se u putu nisu sreli.
Branko, znatiželjan, otvoren, nagao, borac, pravdoljubiv, oštar, nepredvidljiv. Vlada, povučen, tih, duhovan, stidljiv.
„Kažu da se dete formira u prve tri godine života. Ovi naši došli su na svet kao gotov proizvod“, šalila se Bosa u razgovorima sa Životom, u kojima je počela da uživa kao nikada pre.
Dok je Branko rastao s okolinom, uvek van domašaja onih koji ga čuvaju, Vlada beše kao biljka. Tu gde ga posadiš, naći ćeš ga sledećeg dana.
Bosa se radovala deci. Rasla je sa njima. Sve ostalo, pa i pare, padoše u senu njihovog odrastanja.
„Da sam znala da je to sreća, rodila bih petoro!“ Kuća u Solunskoj sinu, ali ne od zlata i kinđurenja, već od dečje graje i smeha. Dobi izgled raja. Života procveta. Nesta onog njegovog tmurnog pogleda na svet. Cvrkutao je gledajući kako oko njega buja život, kako se kočeperi svet, kako Solunska ulica dobija obrise grada, kako ulazi u svoju zrelost, kako živi, razvija se, trguje, ženi se, rađa, umire, kako se raduje, kako pati, kako pomaže, kako odzvanja pesmom. Kako dođoše blizanci, svet dobi boju veselja. Činilo se, trajaće večno.
I Dimitrije je rastao. Snimao je, razvijao filmove, izmišljao priče zagledan u zvezde, tražio je svoj dalji put. A njegov put vodio je daleko od ove varoši… negde u beli svet u kojem su se već rađale fabrike snova. On je jednu pravio za sebe. Znao je da stoji na balkonu, da gleda ljude kako prolaze, da im daje osobine, da za njih veže priče i bajke, da ih posmatra kao neki bog koji im sa visine deli sudbine. Sa dolaskom blizanaca on dobi svoju prvu publiku, gledaoce kojima će poklanjati uzbuđenja.
„Bila jednom jedna zla i opaka kraljica koja je htela da pojede neposlušno pile…“, počinjao je samo njemu poznate priče, praveći rukama veliku senku na zidu. Senka je predstavljala kraljicu. Plamen sveće povijao se pod njegovim dahtanjem pa je i senka izgledala kao živa, kao da igra po zidu, iznad glava braće blizanaca koji su bez daha gledali malo u Dimitrija, malo u zlu kraljicu.
Tražeći vremena da udahnu, upijali su svaku njegovu reč, ali dok je Vlada verovao svemu izgovorenom, slikajući u svojoj glavi i kraljicu i pile i sve ono što je izlazilo iz Dimitrijevih usta, Branka je više interesovao izraz lica pripovedača, njegove gestikulacije i način izvedbe, ne bi li nekako uspeo da prepozna laž. Nije verovao ni reč onome što je čuo.
Bosa je bila u pravu. Onoliko koliko su braća bila slična po izgledu, toliko su bila različita po pogledu na svet.
„Onda kraljica reče malom i neposlušnom piletu: 'Dođi da te pooojedeeeem'…“
Na ovome mestu Dimitrije je uvek glumio sablast, praveći na zidu ogromnu senku širokih ramena. Senka bi, zatim, padala ka krevetu na kome su ležala dva brata, s namerom „da ih pojede“. Svaki brat je sablast dočekivao na svoj način. Vlada bi, zatvorenih očiju, potražio zaklon ispod jorgana napunjenog guščijim perjem, dok bi se Branko prkosno izvio gledajući opasnosti direktno u oči i plazeći joj jezik. Dimitrije bi se tada bacio na Branka, zabio bi mu prste među rebra, i imitirajući harmonikaša, izazivao smeh i ciku. Ispod jorgana bi ustao i Vlada, braneći svog brata blizanca, skačući po Dimitrijevoj glavi i glumeći velikog junaka koji priskače u pomoć nemoćnima. Nepravedna tuča završavala bi se uvek na isti način. Dimitrije bi ih obojicu spakovao pod jorgan i uz povike da ih ne vidi, da je slep, da mu je neophodna pomoć, gazao bi po njima kao što vinari gazaju po sakupljenom kljuku. Ovi bi se cerekali i galamili, vukući ga i grizući za noge. Igru bi prekinuo Bosin glas opominjući ih kako je vreme za spavanje. Zatim bi ih Dimitrije poljubio, pa bi onda lagano, skoro neprimetno, izašao iz njihove sobe, ostavivši ih da zagrljeni utonu u san.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:20 pm





ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

u kojem shvatamo koliko različiti mogu biti blizanci


Kako je vreme prolazilo, tako su se blizanci razdvajali jedan od drugog.
Branko je postao nezaustavljiv. Ko god da je pazio na njega, morao je da otvori četvore oči, jer bi on, vođen maštom, odlutao bestraga, kao lovački pas. Nije se jedanput desilo da pobegne, pa ga traže satima, da Bosu hvata očaj, da zovu žandarme, da se digne ceo Dorčol na noge, ali se svaki put, na neki volšeban način, Branko vraćao kući onoga trenutka kada bi njegova igra došla do kraja, kada bi mašta prestala da radi, kada bi se isključila i pustila njegovu dušu da se vrati u stvarnost. Doček bi bio pomešan suzama radosnicama i ljutnjom. Uglavnom bi dobio po turu, sledila bi i neka druga kazna, ali bi se đavo u njemu ponovo budio i navodio ga na nove nestašluke.
Volelo je da siđe u podrum u kojem je Dimitrije razvijao filmove. U taj tamni, podzemni svet koji je golicao njegovu maštu. I dok je Vlada samo sedeo i gledao obrise bratovljevog lica na škrtoj crvenoj svetlosti koja je prostoriju pretvarala u predvorje pakla, Branka ne bi držalo mesto, te bi počeo da vršlja po prostoriji tražeći nešto što bi zadovoljilo njegovu znatiželju. Dirao je nerazvijene filmove, umakao prste u hemijski rastvor, skidao slike koje su se sušile na štriku razapetom s kraja na kraj laboratorije. Dimitrije ga je redovno izbacivao iz podruma zaključavajući potom vrata.
Jednom ga je vezao za stolicu preko puta laboratorijskih rastvora.
„E, sad nećeš moći da mrdneš odavde!“, rekao mu je, zategnuvši kanap do krajnjih granica.
Taj čin poniženja bio je najveći udarac koji je mali Branko mogao da primi. Ukidanje slobode za njega je bilo pitanje časti, a vezivanje je nešto na šta nije mogao da pristane ni ako to čini njegov stariji brat. Pokušavao je da se oslobodi, uvijao se kao zmija, tražio prostora među prstima da skine čvrsto stegnuti kanap, vikao, ali uzalud. Bio je nemoćan.
Bes koji se u detetu stvori zna da ima snagu oluje. Dok je Dimitrije razvijao fotografije leđima okrenut vezanome Branku, ovaj na podu ugleda makaze. Male, ali oštre makaze, za rezanje filma. Dovalja se do njih, vesto poput akrobate, i vrhovima prstiju ih privuče sebi.
Mašta poče da radi!
Presta da bude vezani dečak u laboratoriji svoga brata. Postade kosovski junak, Srbin koji je spreman da za svetu zemlju da i svoj život. Nesrećno upade u klopku turskih askera. Vezan, okružen stražarima, u zaboravljenim makazama video je šansu. Njegovom čuvaru, po imenu Zejnil, a tako se zvao komšija koji je u Sokolskoj ulici držao poslastičarnicu gde su njega i njegovog brata vodili na baklave, popustila je pažnja. Nagnut na suprotnu stranu, borio se sa snom. Branko dohvati makaze, a Zejnil ne ču ništa. Makazama vesto prekinu konopce oko ruke. Uze ih u ruke onako kako se drži nož i krenu ka leđima okrenutom turskom neprijatelju.
Prilazio mu je puzeći, pokušavao da zadrži dah da ga ne oda. Zejnil je klonuo glavom. Zaspao je.
„Lak plen“, pomisli Branko i skoči na brata sa makazama u rukama.
Velika je sreća bila da se Dimitrije u tome trenutku sagnuo po drugu rolnu filma, pa su makaze zakačile njegovo rame a ne vrat, kome su bile namenjene. On kriknu i odgurnu Branka od sebe, ovaj udari glavom o stolicu za koju je bio vezan i zaplaka. Više je on zaplakao zbog toga što mu je na tako grub način prekinuta igra nego što je udarac o stolicu bio jak.
Branko je bio previše mali da bi shvatio u čemu je pogrešio. Njegove okice su sa nerazumevanjem gledale razjarenog oca kako vrišti na njega, kako mu skida pantalone, kako ga okreće na stomak, presavija ga u kuku, skida svoj kožni kaiš i udara svom silinom po njegovom golom dupencetu. Ali, umesto da zaplače, umesto da zamoli oca za oproštaj, on sebe vide u janičarskom logoru, zarobljenog i osuđenog na sve patnje ovoga sveta. Od njega su tražili da izda drugove, da otkrije položaj Lazareve vojske, da prizna šta je sve učinio. Ali ne! On neće reći ni reči. Boriće se protiv njih, dostojanstvenošću kao pravi Srbin. Život mu mogu oduzeti, ali junaštvo ne!
„Na spavanje!“, viknu Života, posle poslednjeg udarca. Kako Branko legnu u krevet, Života se prekrsti.
„A šta mi dobismo, hvalim te, bože.“
A dobili su čudo. Čudo je bio Vlada, ali to čudo niko u kući ne primeti, već do njega prva dođe Jagodinka Suvajdžić, baba koja je mnogo volela cveće, a čija je kuća sa malom bašticom ležala dve kuće niže, ka Kalemegdanu.
U kući su mislili da je Vlada „malo lud“. Tu reč prvi je izgovorio Života, nakon što ga je jednoga jutra zatekao kako razgovara sa ružama posutim uz stazu koja vodi od kuće ka dubini bašte. Života se prekrsti, setivši se izreke „Klanjaj se ludom kao i svetom“. Ponašanje njegovog sina u njemu probudi tugu koja mu ne dade da shvati da je bog Vladi dao redak dar da ceo svet gleda sa posebnim, skoro svetačkim razumevanjem. A kad čovek nešto ne shvata, on to nazove ili nemogućim ili ludim.
I majka je pokušavala da priđe svome sinu, tražeći smisao u njegovom čudnom ponašanju, ali Vlada beše dete zatvoreno u sebe, kao neko ko je znao da je ljudima uzalud objašnjavati šta to on radi i šta oseća. Izbegavao je otvoren razgovor sa majkom, pravdajući se umorom, pospanošću, a nekad i suzama. Nema bića na svetu koje ne bi našlo u sebi duboko sažaljenje kada vidi malog Vladu kako beznadežno plače i jeca, da čovek pomisli da je samim anđelima dužnost da ovom nevinom stvorenju podare utehu. Majka u tim trenucima prestaje sa daljim ispitivanjima, grli i ljubi svoje čedo, plačući zajedno sa njim i hvaleći boga što joj ga je dao takvog kakav je. Njima se uvek pridruživao i Života. On je suze krio, ali nije štedeo poljubaca. To su bili trenuci koji dokazuju da je tuga jedna plemenita osobina i da je ne zaslužuje svako.
Gledajući malog Vladu kako, mimo svih dečaka, posle kiše ili nevremena hvata gliste i insekte, spašavajući ih davljenja poput nekog malog Noja kome nije bio potreban božji glas da se hvata te plemenite rabote, Jagodinka shvati da je dete obdareno nekim naročitim moćima, „da gleda, čuje i oseti ono što mi, normalni, ne možemo“. Ne bi joj mrsko, pa ga nekoliko dana kasnije pozva u svoju baštu da joj zalije ruže i to na mestu na kome one teško uspevaju, u seni velikog starog oraha, grubog i surovog drveta poznatog po svojoj netrpeljivosti prema ostalom rastinju.
„Ja ne znam to da radim“, govorio joj je Vlada stidljivo i sa strahom od majke, koja mu je, znajući sve sinovljeve mane, zabranjivala da se muva po tuđim kućama i baštama, bojeći se da će u prisnijim kontaktima sa komšilukom njegovo čudno ponašanje postati još vidljivije. Jagodinka, međutim, nije odustajala. Pokazala mu je kako se sadi, kako zaliva, kako plevi, kako čisti od insekata i pustila ga da šeta i uživa u njenoj bašti. Mali Vlada prilazio je svakoj biljci, svakome cvetu, sa nekom neskrivenom radošću, ozarena lica, i sa smehom u očima, u nekoj vrsti nadahnuća, skoro transa, toliko karakterističnog za decu. Terala ga je neka nadnaravna sila da miluje one biljke kojima je pomoć bila najpotrebnija. Svakoj biljci davao je ime, razgovarao s njom, milovao je, tugovao i radovao se zajedno s njima, razumevao ih, ljubio i grlio do te mere da mu je tih dana odlazak u teta Tagodinkinu baštu bio glavni izvor razonode i dečačke igre.
Nije prošlo desetak dana otkako je Vlada prvi put ušao u staričinu avliju, a njena bašta se pretvori u simfoniju boja i mirisa. Čak i ona nesrećnica Rozalija, što se stalno povijala pod hladom okrutnog oraha, podiže glavu, vinu se ka nebu i preda svoje boje oku na dar. Vlada se oduševljavao svakog jutra kada bi ušao u baštu. Klimao bi glavom od sreće i radosti svakom od tih svojih malih prijatelja, čestitajući im kako tako brzo i veselo rastu, hvalio ih je bogougodnim rečima kako su lepi i vedri i kako su se odužili onome koji ih je takve lepe stvorio bojama i mirisom na radost svetu. Jagodinkinoj sreći nije bilo kraja. Nudila je Vladu raznim kolačima i slatkom, pazeći na njega kao na rođeno dete.
Ona htede da se uputi do Jankovića, da im kaže kakvo je čudo njihovo dete, ali na pola puta se predomisli.
„Teško da će mi poverovati.“ Vrati se kući i stade spremati orasnice da obraduje maloga.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu