Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Ići dole

Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 11:38 am

First topic message reminder :




Priča o jednoj kući, jednom gradu i dva sveta.

Nakon što je pred više od sto hiljada oduševljenih čitalaca sa svojim Fajrontom u Sarajevu osvojio književnu Ligu šampiona, Dr Nele Karajlić nam predstavlja svoj prvi pravi pravcati roman!

Dr Karajlić nas ovoga puta vodi u Beograd s početka dvadesetog veka, gde se odvija priča koju vam do sada niko nikada nije ispričao, a bez koje od sada neće moći da se zamisli nijedna ozbiljnija istorija grada na ušću Save u Dunav.

Spajajući najbolje sastojke južnoameričkog magijskog realizma i sarajevskog novog nadrealizma, Dr Karajlić nam pripoveda istoriju jedne kuće u dorćolskoj ulici i vodi nas u prostor sa druge strane ogledala, na samoj tromeđi života, smrti i večnosti.

Solunska 28 je uzbudljiv roman o uzbudljivim vremenima koji ćete čitati bez daha do poslednje stranice, a onda ćete želeti još.
Vule Žurić

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:27 pm








PEDESET DEVETO POGLAVLJE

u kojem se voz konačno zaustavlja


Voz nije usporavao, naprotiv, vožnja je postajala sve luđa i mahnitija. Ljudi, naviknuti napatnju, bezglasno su ga punili, pomireni sa sudbinom, onako kako poplava puni napuštene kuće. Iz njih je isijavala sveprisutna belina preteći da povede ceo voz u nepoznatom pravcu. I Mića se polako privikao na stradanje ljudi i mahnitanje voza. Činilo mu se da nije postojalo vreme pre polaska voza iz stanice, niti će postojati vreme nakon što se ovaj voz zaustavi. To i jeste osobina rata. Čoveku se čini da je odvajkada postojao i da nikada neće ni prestati. Takav je rat. Beskonačan!

Mića je navikao i na unakažene, obolele, osakaćene i umrle, koji su svoje poslednje trenutke na zemlji posvetili molitvama i spominjanjima najbližih. Nije se više osvrtao na zle sudbine, na zlu kob. Nisu ga više mogla ganuti ni stradanja nemoćnih, čak ni dece. Toliko se toga nagledao da mu je stravična smrt postala nešto uobičajeno, normalno, što je jednostavno deo „ovoga našega života“. „Rat je, jebiga!“, govorio je sebi kada je gledao nečiju nadnaravnu patnju.

Samo Bini nije uspeo da seprivikne na ovoliku strahotu. Na licu su mu i dalje isijavali onaj isti bol i ona ista patnja koje je osećao i kad je voz krenuo iz stanice. Išao je od čoveka do čoveka, od duše do duše, preuzimajući na sebe stradanja i gorčinu koji su tim ljudima kidali duh. Laganim dodirima spremao ih je na večni počinak s istom ljubavlju kojom majka prati na počinak usnulo dete. Ni on više nije verovao da će se ova luda jurnjava zaustaviti, da će čovek doći do pameti pa da zakoči mašinu smrti koja kao žrvanj melje ljude, sudbine i duše. Išao je neumorno od jednog putnika do drugog i ispraćao ih na onaj svet, verujući da će sve ovo jednom prestati, da će voz ući u jednu od svojih stanica iz kojih dugo neće izaći. Znao je da sada, u ovome trenutku, ništa više ne zavisi od njegove volje, ali je znao i da sa sprovođenjem svoje volje ne sme da prestane, jer je ona jedina pravedna i iza nje stoji pravi mir, jer je vođena beskrajnom ljubavlju.

„Oh, otkada nisam čuo tu reč!“, s velikim iznenađenjem uskliknu Mića.

„Koju reč?“

„Ljubavi“

„Da! Ljubav. Nismo je dugo čuli.“

Njih dvojica se nasmejaše, a kako se nasmejaše, voz ulete u tunel brzinom koju ljudski jezik više nije bio u stanju da opiše. Crnilo je tutnjalo oko njih. Oni u mraku ponoviše reč „ljubav“ još nekoliko puta.

Izgledalo je da tunel nema kraja. Zidovi su pojačavali tutnjavu voza, a strah od mraka nadvlada svepređašnje strahove, ali kako se tutnjava kroz tunel nastavljala, tako utihnu žamor ljudi, utihnu i voz, osta samo kloparanje pragova pod njegovim metalnim točkovima, pa se trenutak kasnije čak i to utiša, vetar koji je stvarala brzina nestade, voz uspori, poče da se valja po šinama, polako, bez žurbe, kao da nikada i nije bilo onih brzina koje su putnicima izbacivale sve iz njihovih stomaka.

Voz izađe iz tunela lagano, skoro neprimetno. Na drugoj strani planine sijalo je sunce, obasjavajući nepregledne zelene poljane ukrašene šumarcima iznad kojih su leteleptice, zujali bumbari i pčele. Trava se povijala pod laganim povetarcem, klanjajući se vozu koji je usporavao do zaustavljanja. Pred njim je stajalo blaženstvo. Blaga izmaglica prekrivala je vrhove jela, koje su bile poredane u stroj poput božanske vojske.

Mića se okrenu oko sebe nekoliko puta. Dim od kog je bio sazdan raširi se od miline pogleda. Zažele da izleti napolje, da se preda suncu, postane deo slike koja je zaustavljala dah.

Igle čuda! Voz je bio prazan. Nijednoga putnika, ni traga od jada, nesreće i čemera. Ni kapi krvi na podu! Sve čisto i prazno.

Nije bilo ni Binija. I on je nestao. Mića pomisli da je sve ovo bila samo još jedna njegova neslana šala. Tada, nasred hodnika koji spaja prva dva vagona, ugleda malog žutog psa. Mahao je repom. Pas zalaja. Radosno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:27 pm






ŠEZDESETO POGLAVLJE

u kojem stiže novo proleće


Jednom se u sto godina poklope Svete mučenice s Uskrsom. Pomešaju se običaji, kao kad se vino pomeša sa vodom, pa je oboji u crveno, ali izgubi na gorčini. Tada se u jednom danu dogodi sve, i rođenje i smrt i vaskrsenje. Narod juri od kuće do crkve, pa od crkve do groblja, pa od groblja do kuće, sav svečan, dostojanstven, praćen liturgijskim pojanjem iz svakog ugla. Kao da se ceo grad pretvara u crkvu, a crkva u grad. Groblja ožive. Narod ih preplavi. Izmeša se behar sa grobljanskim cvećem, pa poslednja stanica čovekova zaliči na svadbeni skup, a ne na mesto gde leže mrtvi. Iz svih pravaca stižu reke ljudi, zanesene nekim posebnim ritualom, dolaze da odaju poštu najmilijima, počivšima.
Tek se završio rat, pa je tih najmilijih mnogo više nego u obična vremena. Svaki četvrti Srbin našao se u Velikom ratu pod zemljom. Ali oni ostali doživeše slobodu.
Kapiju groblja prvi su prešli Dimitrije i Laci.
„Momci za ženidbu“, kako ih je zadirkivala Bosa, koja Laciju postade nova majka. Vratio se sa vojskom sa kojom je delio dobro i zlo od onoga dana kad mu je otac izgoreo spašavajući mu drugove, pa sve do njenog trijumfalnog povratka u Beograd. U vojsci je naučio šta je glad, šta je smrt, šta je rat, ali je naučio i da svira trubu.
Dimirije je nosio cveće. Lepo odeven, sa šeširom na glavi, počeo je da liči na oca, čiji je grob prvo trebalo da se poseti.
Iza njih dvojice išli su Branko i Danica. Sređeni kao za pozorište. Koketirali su kao dva goluba, pričajući samo njima jasne priče. Branko je šutirao kamenčić, a Danica ga je u tome sprečavala. Ne znajući zašto, kako su ušli u groblje, tako su se uhvatili za ruke kao da se brane od neke nevidljive sile koja vlada ovakvim mestima.
Na kraju te male kolone išle su Bosiljka i Vasvija. Obe su izgledale jedro, napadno vedro. Kao da muka nije bilo. Vasvija ih je istrpela toliko da o tome nikada nije ništa govorila, a Bosiljku je u život vratila sloboda. Bez nje je venula kao ruža pod orahom. Išle su ruku podruku, oslanjajući se jedna o drugu i motreći decu pred sobom. Bosiljka pogleda na vrh Grobljanske ulice. Čekala je Vladu. Njenog trećeg sina. Trebalo je da dođe s ocem Lavrentijem iz manastira na Tresijama. Nije ga videla od Božića, „ljubi ga majka“.
I kako je red, obiđoše sve grobove.
Prvo su ostavili cveće na grobu Živote Jankovića. Tu Bosa pređe dlanom preko slova koja su ispisivala njegovo ime, pa reče sebi nešto u brk, što bi imitiralo molitvu. Dimitrije i Branko stajali su sa strane. Bili su mirni, samo zbog majke.
Zatim su svi zajedno otišli do grobnice Krsmanovića, gde su se pozdravili s Aleksom. Vasvija tu pusti suzu, privi Danicu uza sebe, a deca, videvši kako je tuga uzima pod svoje, okrenuše sve na šalu, pa se i Vasvija kroz suze nasmeja, terajući od sebe slike prošlosti.
„Ne tuguj, dušo moja. Deca sada žive umesto nas. Takav je red i treba ga poštovati“, reče joj Bosa mudro, pa se zagrliše kao da se zajedno bore protiv navale sećanja.
Na kraju, u jevrejskom delu, posetiše Rahelin i Rišarev grob. Laci osta na trenutak sam iznad groba svojih roditelja. Nije osećao ništa. Znao je da bi trebalo da bude tužan, ali mu to nije polazilo za rukom. U njemu je bujao život. Gledao je u majčin i očev grob, dozivao sećanja na njih, činio sve da mu se vrati neka misao ili neko osećanje koje bi ga sa njima spojilo, ali uzalud. Posta mu neugodno što je sam. Nije hteo da se razdvaja od ostalih. Jedva je čekao da se okrene ka ostaloj deci.
A groblje se, nekako, radovalo dolasku živih.
Međ' granama tek prolistalih lipa igrali su se žmurke zraci prolećnog sunca, bezbrižno se odbijajući o tamni granit, na čijoj je površini uz pravoslavni krst stajalo ime pokojnika. Blagi povetarac povijao je grane žalosne vrbe darujući im život i pokrete, pa se one stadoše plesti međ' sobom kao dečje ruke pri igri. Međ' grobovima protrča pas. Žgoljav, ali veseo. Žute boje! Radost mu je podarilo proleće. On stade ispred tužnog skupa ljudi oko jednoga groba, pa ih pogleda svojim toplim očima punim života, mašući repom, kao da ne želi samo da ih uteši već i da objasni da taj za kojim sada tuguju nije otišao nigde daleko, već je njegova prisutnost bliska i neposredna, on je tu među njima, lebdi, samo u drugome stanju.
I zvuči se razleteše svežim vazduhom praveći virtuoznu prolećnu etidu. Ču se rzanje konja, klopotanje kopita po Grobljanskoj, dreka Cigana što prodavahu cveće, psovanje kočijaša, policijska pištaljka, smeh razdragane dece, mrmljanje prosjaka, pojanje sveštenika, strog glas majke, lavež pasa, cijukanje mačaka, cvrkutanje drozdova, šikljanje česme, čak i zapomaganje narikača. Stvoriše zajedno horsku kompoziciju sa jasno prepoznatljivim refrenom.
„Ej, vi, mračne sile! Došlo je proleće! Badava vam rat, badava stradanja, badava smrt. Na kraju uvek pobedi život!“
Na izlasku iz groblja deca se stadoše ganjati među sobom po samo njima znanim pravilima. Odozgo, Grobljanskom ulicom hramao je otac Lavrentije. Pored njega skakutao je Vlada. Veseo i bezbrižan. Kada ga videše, deca potrčaše prema njemu. Sve je pucalo od radosti! Od sreće!
Bosiljki i Vasviji srce obli neka milina. Kao da su i one nagrađene od proleća. Dotrčaše do Vlade i počeše da ga grle. Bosa, kao bajagi ljutita, povika: „Hoće li iko ocu Lavrentiju da čestita praznik?“ Deca uglas, kao da su to danima vežbali, graknuše: „Hristos voskrese!“ Monah im se osmehnu, pa odgovori dubokim glasom: „Vaistinu, deco… vaistinu voskrese.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:27 pm





ŠEZDESET PRVO POGLAVLJE

u kojem se postavljaju mnoga pitanja


Tu Bini završi priču, zatim baci pogled na Miću, tek toliko daproveri kakav je utisak ostavio na njegovu dušu. A Mića se povijao oko Binijevih nogu, kao izmaglica. Da je imao oči, plakao bi.

Bini se šeretski nasmeja.

„Šta je? Ne veruješ mi?“

Znao je da Mića više nije naivna duša. Predugo mu je pričao, dovoljno dugo da, slušajući Binija, Mićina duša poče da misli, zaključuje, čak i da oseća.

Ali je i dalje verovala Biniju. A kako i ne bi? Pa Bini ga je i pozvao u svoju meditaciju. Ona zbog njega postoji.

Ali, kako duša sluša, tako u sebi rađa sumnju. A sumnja je majka svesti.

„Ako znam za sebe, znam i za ono što mi se govori. Ako mi govoriš o laži, možda i ti lažeš.“

Bini se smejuljio. Nije davao odgovora. Pustio je Miću da misli.

„Izmišljaš, je li?“, upita ga Mića. „Sve si izmislio? Priznaj! Ništa nije tačno, a?“

Ali ovako nešto nije bilo lako izmisliti. Mada, možda i jeste…

„Kao što sam i ja izmišljen… U stvari, nisam izmišljen, već sam pozvan u njegovu meditaciju, što je isto. Znači, ako nema nikoga van njegove meditacije, ja sam izmišljen, ali ako ima, onda sam ja stvaran. Ili nisam stvaran nikako, jer je sve u njegovoj meditaciji. Malo sam zbunjen. On me je zvao, pa se meni čini kao da je stvarno. To je sigurno tako. Sad mi je jasno! Ova priča je izmišljena, dolazi iz njegove glave. Ali da li sve priče dolaze iz njegove glave? Pa i ovo što ceo svet živi sada, a što ja tek treba da budem, da li i to dolazi iz njegove glave? Kako onda mi, ako dolazimo iz njegove glave, mislimo da smo stvarni? Zato što nismo iz njegove glave ili zato što on nas zamišlja tako da nam da svest o tome da mi mislimo da smo stvarni? A kako osećamo? Jer jedno je da imaš svest o tome da si stvaran, a drugo je da osećaš. Da li je moguće da on nas može da zamisli tako da nam da i osećanja? Ako može, onda ceo svet, svemir, sve ono što vidimo i osećamo nije stvarno, već je samo njegova zamisao! A i da je sve to stvarno, onda je tako samo zato što je on to odlučio. Nema stvarnog mimo njega!“

Pogleda u Binijevo lice, koje se zaceni od smeha, i seti se reci starca Jadre.

„Ko vidi tebe, vidi i tvog oca.“

„Dakle, ništa ne postoji osim Binija!“, zaključi Mićina duša. Bini se ponovo nasmeja.

„Nemoj da se smeješ! Hajde, reci, da li sam upravu? Ništa ne postoji osim tebe?“

Bini ne odgovori. Samo se i dalje smejao.

„Zašto se smeješ? Pa, ako ništa ne postoji osim tebe, nama je dobro, a ti… u stvari… patiš. Da li sam upravu?“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 12:28 pm

O autoru

Dr Nele Karajlić je rođen u Sarajevu 1962. godine kao Nenad Janković. Završio je Drugu sarajevsku gimnaziju, studirao orijentalistiku na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.
Multimedijalni je umetnik koji se bavi muzikom, filmom, televizijom, pozorištem i književnošću.
Ranih osamdesetih osniva rok grupu Zabranjeno pušenje, koja veoma brzo postaje svejugoslovenski fenomen. U isto vreme radi na Radio Sarajevu, kasnije i na Televiziji, satirično-humorističku emisiju Top lista nadrealista, koja ostavlja dubok trag na celokupnom jugoslovenskom medijskom prostoru.
Početkom rata u bivšoj Jugoslaviji seli se u Beograd gde sa grupom Zabranjeno pušenje izdaje još jedan album, Ja nisam odavle, sa kojeg je pesma Ženi nam se Vukota u izborima brojnih TV stanica proglašena hitom 20. veka.
Za Radio-televiziju Srbije 1996. snima humorističku seriju Složna braća.
Godinu dana kasnije Dr Nele Karajlić sarađuje sa filmskim režiserom i bivšim basistom Zabranjenog pušenja, Emirom Kusturicom, na saundtreku za film Crna mačka, beli mačor, odakle nastaje ideja o osnivanju grupe The No Smoking Orchestra.
Grupa postaje svetski priznata i nastupa u svim većim gradovima. Dr Nele Karajlić svira u grupi The No Smoking Orchestra sve do 2011.
U prestižnoj operi Bastilja u Parizu piše libreto i igra u pank operi Dom za vešanje u režiji Emira Kusturice.
U produkciji Prve televizije 2013. radi na humorističko-satiričnoj seriji Nadrealna televizija, a samo godinu dana kasnije izdaje i svoj prvi roman Fajront u Sarajevu, koji postaje bestseler ne samo u Srbiji već i u regionu.
Godine 2016. na sto šezdesetu godišnjicu rođenja Nikole Tesle u Sava centru u Beogradu i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu postavlja multimedijalni spektakl FBI: Dosije Tesla.
Dela:
DISKOGRAFIJA
Zabranjeno pušenje

1. Das ist Walter, 1984, Jugoton, Zagreb

2. Dok čekaš sabah sa šejtanom, 1985, Jugoton, Zagreb

3. Pozdrav iz zemlje Safari, 1987, Diskoton, Sarajevo

4. Male priče o velikoj ljubavi, 1989, Diskoton, Sarajevo

5. Ja nisam odavle, 1997, Komuna, Beograd

The No Smoking Orchestra

1. Black Cat, White Cat, 1998, Universal, France

2. Unza Unza Time, 2000, Universal, France

3. Life Is a Miracle, 2004, Universal, France

4. Live in Buenos Aires, 2005, Universal, Palass, France

5. Time of the Gypsies, 2007, Universal, Palass, France

RADIOEMISIJE
Top lista nadrealista 1981-1985, Radio Sarajevo (scenarista i glumac)

TV SERIJE
1. Top lista nadrealista 1,1984, TV Sarajevo (scenarista i glumac)

2. Top lista nadrealista II, 1989, TV Sarajevo (scenarista i glumac)

3. Top lista nadrealista III, 1991, TV Sarajevo (scenarista i glumac)

4. Složna braća, 1996, RTS, Beograd (reditelj, scenarista i glumac)

5. Nadrealna televizija, 2013, Prva televizija, Beograd (reditelj, scenarista i glumac)

FILM
1. Underground, reditelj Emir Kusturica, 1995. (glumac)

2. Crna mačka, beli mačor, reditelj Emir Kusturica, 1998. (kompozitor)

3. Super 8 Stories, reditelj Emir Kusturica, 2001. (glumac i kompozitor)

4. Život je čudo, reditelj Emir Kusturica, 2002. (glumac)

5. Zavet, reditelj Emir Kusturica, 2006. (pomoćnik reditelja)

POZORIŠTE I OPERA
1. Mjesečeva predstava, reditelj Mladen Materić, Otvorena scena Obala, Sarajevo, 1998. (izbor muzike)

2. Time of the Gypsies, reditelj Emir Kusturica, opera Bastilja, Paris, 2007. (libreto, kompozitor i glumac)

3. FBI: Dosije Tesla, SNP, Novi Sad, 2016. (reditelj, glumac i kompozitor)

KNJIŽEVNOST
Fajront u Sarajevu, roman, Večernje novosti i Laguna 2014.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu