Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:23 pm

First topic message reminder :



Предговор



Фајронт у Сарајеву је тешко, помало болно, свакако сетно пребирање пo успоменама једног од Сарајлија који су тај град у Титовој Југославији учинили посебним. Нови примитивизам je Сарајево избацио из зглобне чашице, учинио га другачијим, дао му ореол авангарде, a највећа звезда тог покрета био je др Неле Карајлић.

Ово je његова прича, искрена, духовита, прича без које предратно Сарајево град раје и папака није могуће разумети до краја. У том казивању Неле je сањар о сунчаној страни улице, наивац, жртва, визија која хода, непресушни извор идеја, хрпа страха. Унутар корица Фајронта у Сарајеву сазнаћете неке од детаља неопходних да у потпуности схватите ко су били, или ко су данас, Сарајлије без чијих имена, стваралаштва и каријера, Сарајево не би памтили ни пo чему другом до пo Сарајевском атентату.

Taj и такав живот могао je да се креће, и кретао се, само од линије шеснаестерца фудбалског клуба Вратник, давних седамдесетих, до Првог коронарног одељења Ургентног центра у Београду, четрдесетак година касније. Све што се важно одиграло између те две стварне и временске линије, наћи ћете у овој књизи.

Сањи, Јани u Ђиђи 

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:56 pm




29



ИЗВРНУТИ КОНТЕЈНЕР



Окренух главу ка прозору. Била je ноћ. Не знам ни кад je пала ни која je пo реду откако сам овдје. Све се некако смирило. Сестре се не чују, доктора нема. Пиштање уређаја поста звук на који се моје ухо навикло. Више га и не региструјем. Изгледа да данас нема много оних који умиру. Нема ни арханђела, али je на мјесту где je сједио оставио свој огртач. Тек толико да ми да до знања да има намјеру да се врати.
У собу уђе жена мојих година. У бијелом je мантилу. Стаде на вратима. Изгледало je као да joj je мало незгодно да уђе. Погледом прође преко сале. Поздрави сестре које су момку, доведеном прије два сата, вадиле крв. Оне joj отпоздравише. Жена настави да гледа пo сали. Поглед joj се заустави на мени. Није ми то непознат осјећај, али сада нисам имао ни снаге ни воље да joj погледом узвратим.
С леђа ми приђе Судбина. Главом показа на жену у бијелом мантилу.
„Ова je била с тобом у авиону. Ja сам je тамо смјестила." 
„Којем авиону? Другог априла?"
„Трећег", рече Судбина. „И она je из Сарајева."
„Нико није савршен", рекох.
Судбина се осмјехну.
„Видјела те je прије десетак дана на бањичкој пијаци. Хтјела je да ти приђе, да ти каже да сте били у истом авиону, да носите исти терет..."
„Па што није пришла?", упитах. „Мени прилазе сви. Ja нисам недодирљива звијезда. Ja сам леват."
„Било joj je незгодно. Тако je васпитана."
Жена нестаде. Иза ње остадоше отворена врата. Колико само има тих који дијеле са мном ову муку? Колико je само оних који би подијелили тај товар? Чим je видим поново, рећи ћу joj зашто je наш егзодус остао непримјећен, заташкан, скривен од свих оних који су се ишта питали након крвавог пира кроз који je моја земља прошла. Ви мислите да ja не знам зашто тај прогон памтимо само ми који смо отишли из Сарајева, у тишини, зачепљених уста, са вјечном забраном да о њему ишта проговоримо. Грдно се варате. Управо у скривању ове катастрофе о којој причам лежи дубина разлога свих оних који су напустили мој родни град од краја деветнаестог вијека до те несретне деведесет друге. За то што се о судбини нас који смо збрисани из спискова рођених и живјелих у Сарајеву не прича и не дебатује ни у новинама, ни на интернету a ни у Хагу није крива ни босанска нова власт, a ни међународна заједница, која je метафора за све оне који су Босну у рат увели и који су je из тог пакла извукли онда када им je била воља. Нашу несрећу игнорише Историја, кажњавајући нас за непослушност коју смо показали, за дрскост која нас je одликовала у тренуцима када смо joj морали бити лојални. Трагедија одлазећих из мог родног града, у суштини, нема национални, већ етички карактер.
Након свих ових година спреман сам да у ватру ставим обе руке бранећи тезу да су из Сарајева излазили само они људи који су пркосили Историји и њеним суровим и подмуклим законима којима тај град робује вијековима. Из њега су одлазили они који нису пристајали на услове које je Она постављала градећи Сарајево вјечно подијељено зидовима и прекривено маглом. Сваки стих, кадар, нота исписани њему у част били су само један узалудан покушај да се исправи „крива Дрина", да се промијени ток ријеке која je везане за тај град носила из једне несреће у другу. Кратка je прича коју причам да наброји све оне мајсторе свог заната који су или рођени или живјели у њему покушали да својим дјелом укроте тог немирног вранца ождребљеног на распећу цивилизација, у кањону несреће, спутаног брдима, мемлом и ратовима, незрелог да прими ичији савјет. Сви они бивали су збачени из његовог седла, завршавајући свој живот далеко од његових улица, багрема и сокака, остављајући иза себе антологију рима, боја, тактова, сентенци, који су градили утопијску слику онога што je тај град требало да буде. Њихове пјесме пјевају генерације, њихове стихове рецитују заљубљени, њихове кадрове ките Палмама, њихове слике красе замкове, њихову мудрост цијене Нобелом, a њихове сјене ходају пo Бечу.
Београд који ме je дочекао био je сив и збуњен. Личио je на изврнути контејнер из ког се вио канцерогени дим. У њему je цурило све оно што не ваља. Сав секрет људског рода излази на површину када се прелази из једног система у други. Београд je још имао и рат на леђима. Трпио je ударце и извана и изнутра. Мијењао се драматично брзо. 
У њега су дошле гомиле избјеглица, гладних, жедних, понижених. A он je био подијељен на све начине. Ha оне који су за Слобу и оне који су против, на оне који су за Звезду и оне који су против, на оне који имају и оне који немају, на оне који су дошли и оне који су их дочекали, на оне који једу и оне који су гладни, на оне који стоје у редовима и оне који не морају нигдје да чекају.
Београд je био гетоизиран, испарцелисан. У њему су живјели људи који као да нису из истог времена.
С друге стране, Београд je у себи крио неки немир, побуну која ће се сваког тренутка догодити. У њему je почело цвјетати неко ново цвијеће, хибридно, a са цвијећем и неки чудан коров.
Будила се класа нових богаташа. Они који су били близу ватре да се огрију на њеном пламену, они који су имали велико срце да уђу у игру са ђаволом и да ту игру отплешу до краја, они који су били довољно занесени да се не осврћу на посљедице, a оне су биле катастрофалне. Између себе се нису вољели. Kao да су знали да блага нема у изобиљу, да je ограничено, и да се сви морају дочепати свог дијела на уштрб оног другог. A око блага су се клали. Био je то директан пренос меча, пред очима гладних и унижених.
Падали су мртви, што у хотелским собама, што на асфалту, што у аутомобилима, што пo крчмама. Било je и оних који су преживјели, до сљедеће прилике. Новац je цурио са свих страна. Нико није имао појма колико га има овај несретни народ, гдје га je заштекао, како га je чувао. Било je и оних који то нису могли издржати. Они су отишли, што вани, што на небо.
Београд je кипио. Муљ се ускомешао, почео да повлачи многе ка дну. Близина рата, санкције, прелаз из једног система у други, све je то дезоријентисало људе. Нису знали шта je узрок, шта посљедица. Кренуо je шверц, отимање, преваре, грађевинске дозволе, оружје, дрога и, наравно, нафта. У Румунији литар деведесет фенинга, у Београду на улици три марке. A ти имаш воз, један, пa други, пa трећи, пa те онда неко рокне.
Риједак je онај ко je саградио вилу на Дедињу, a који ће доживјети да у тој вили живе и његови унуци.
Ha улици се све измијешало. Продавци девиза и професори факултета, шверцери горива и богомољке, гангстери и криминалци и учитељице и васпитачи, скитнице и аристократија... Београд je изгледао као изврнут џеп пун бесмислених ситница, од којих je свака имала неку своју историју, судбину, живот.
A живот je постао јефтин... Три марке мјесечна плата, сто марака убиство, хиљаду киднаповање, пет и пo гориво. Док су се на Славији, Зеленом венцу, Аутокоманди, на Булевару, бескућници из Миријева, доктори из Приједора, избјеглице из Хрватске, историчари са Дорћола, попови из Кораћице, просвјетни радници из Задра и лопови са свих страна довијали како да кући донесу комад леба, у даљини се видио пламен рата, злокобна тутњава тенкова, врисак жена и дјеце. Умор се читао на свачијем лицу... Умор и стид. Стид и од ових који се кољу, и од ових који лажу.
Жуљевити прсти, прекривени патином сазданом од никотина и несреће, вртили су штеке шверцованих цигарета, забадали се у знојем усукане џепове, вадећи валуте свих боја и обиљежја. Иза картонских кутија натрпаних најлон чарапама, изношеним ципелама, херцеговачким дуваном пo дуплој цијени, сједиле су дојучерашње учитељице, правнице, инжењери, сви они које je рулет повијести већ у првом кругу избацио из добитне комбицаније и који касније пo својој тихој и незапаженој смрти постају дио статистике, прво истраживачког тима неке невладине организације, a затим острашћених историчара, чији je примарни задатак да несрећом тих људи утемељи постојање властите нације.
Бивши четници, дезертери, разочарани националисти, јунаци и кукавице, официри ЈНА, сви они који су изгубивши руку, ногу, бубрег, плућно крило или неког најмилијег, схвативши да иза хаоса у који су еуфорично улетили стоје велике игре непознатих људи, чије смо ми марионете, замијенили су пушке металним кантама пуним водом разблаженог горива, које продају за рачун оних истих што су их двије године раније наложили да гину за српство и свету српску земљу. Њихова једина имовина je маскирна униформа, задужена негдје на Жучи или у Ердуту, то je идентификација њихове несреће, легитимација бола, носе je као симбол једне катастрофе, залудно просуте крви, пропасти у коју je пао један народ коме je еуфорија била силна, али кратка, a пад у агонију стрмоглав и вјечан.
Да су Срби знали да се из те агоније неће извући скидањем Милошевића са власти, вјероватно би сви отишли за Торонто.
A није се знало ко je сиромашнији. Ми, који смо дошли, или они, који су нас дочекали. За све нас, као послије неке богате славе, остале су само мрвице на столу, преврнути тањири, остаци печења, салате, колача, супе, предјела, које je појео неко други, који и није био толико гладан колико осоран и алав, неко чији je четвороточкаш, не испод шест хиљада кубика, украден или плаћен нечијом главом, паркиран испред новоотвореног сплава успјешних, оних чији сексуални либидо кипи изван рупичастих мајица затегнутих уз тијело, чији мишићи затежу златне ланце на чијем врху je натакнут крст, православни, у кога се куну и за чији рачун праве своја недјела. Никад се и нигдје добро и зло, племенито и охоло, није тако сударило као у биографији једног јунака деведесетих, човјека који je на души носио двадесетак људи, a на леђима истетовираног Белог анђела.
Да ли су они заиста вјеровали у Бога, како су својим донацијама цркви тврдили, или су знали да je живот на земљи одвратно безбожан; да ли су заиста гајили у себи племенит мотив, како су им сузе просуте на сахрани неког свог брата говориле, или им je било важно само да парама спрже свој еруптивни живот; да ли су икада ишта искрено вољели, како су шапутали на ухо дамама са насловних страна таблоида, којима су се касније женили; или je њихово једино осјећање било еуфорична хистерија као директна посљедица танке бијеле линије кокаина исцртане на станиолу кутије марлбора? Одговоре на ова питања никада нећемо сазнати, јер су они који би требало да нам их кажу одавно под земљом. Леже под њом довољно дуго да њихове гробове више не красе хрпе свјежег цвијећа, вијенаца са именима ортака и кумова, јединица у којима су се борили, спортских клубова чији су били власници, дјеце коју су посијали гдје год им се дигао курац. Умјесто све те погребне раскоши, данас њихови гробови ћуте као заливени, обрасли коровом, сами, напуштени, са изблиједјелим сликама и именима на неочуваном граниту, као свједоци једне велике заблуде, преваре у којој смо сви здушно учествовали, не налазећи из ње никаквог излаза. 
Својом таштином, неукусом и непристојношћу, ти гробови неодољиво подсјећају на турбо-фолк, музику њихове младости, најтрагичнију метафору трагедије једног народа, звук његовог умирања, самртног ропца, музику чија je форма састављена од отпада са Запада, a мелодија и ритам од отпада са Истока. Ако се икад ико добро зајебо, онда су се зајебали Срби са својим турбо-фолком.
Отужно мумлање, стерање веша, непристојно јаукање, кич који изазива мучнину, агресивне ријечи, бестидно претварање и дубока лаж, изазивали су у свакоме стид и срам што су се истим тим језиком у прошлости служили Шантић, Андрић, Дучић, Црњански... Никада у историји човјечанства ниједна врста музике није тако лијепо описала дубоку моралну и историјску пропаст једног народа, његову несрећу и безнађе, као што je турбо-фолк описао Србе. И иза катастрофе у Њемачкој остала je нада кроз пјесме Марлен Дитрих, и у доба најстравичније америчке рецесије остали су џез и блуз, хунте пo латинској Америци оставиле су Виолету Пару или Мерседес Сосу, a иза катаклизме Срба остаће јауци једне претворне музике, која je један народ повела у безнађе и смрт. Ако се икада у будућности историчари буду занимали дубином амбиса у који je пао један несрећом натопљен народ, чија je кућа насред пута, рушена и спаљивана како се коме дигне, праве мјере те пропасти неће моћи да нађу у одлукама политичара, истраживањима економиста, грешкама генерала, већ у пјесмама Цеце, Мире, Аце, Јеце... Ту je поглед у амбис чистији и јаснији, a лаж очигледнија.
Док сам тих драматичних година ходао градом, склапајући мисли које сад коначно извиру из мене, Београд ми се смијао у лице, извргавајући руглу моју наивност. Kao да je говорио, пa није ово први пут да ми се овако нешто дешава. „Дизао сам се ja и из дубљег пламена, подизао главу, тражио пут ван, и попут феникса подизао своја крила, с намјером да поново полетим."
Београд je један од оних градова који су старији од својих недаћа. У томе лежи његова снага. Њега диже неизмјерна потенција, жеља за продужетком врсте, идеја да je у њему све могуће. To и јесте особина која Београд одваја од паланке и сврстава га у исти ранг са осталим великим градовима. Београд je град у коме je све могуће!
Тако се Београд навикао на грозоту. Људи су постали дрчни и одлучни, али je било тешко рећи да ишта виде.
A ja?
Ja сам остао сам са својом малом фамилијом. Пушења више није било. Није се видио ни његов дим. Куста je био у Паризу, Сејо je остао у Сарајеву, Ђуро je збрисо у Љубљану, Зена на Бјелавама.
Гледао сам вијести нетремице. Рачунао сам да се ова неслана шала од рата на крају ипак мора завршити. Опет сам имао утисак да гледам лош и досадан филм чији крај знам. Све ми je било одвратно. И то како Срби рокају пo Сарајеву, и то како Сарајлије вриште, кукумавче и лажу, и не желе да виде узрочно-посљедичну везу резултата избора и пакла у којем су се нашли, и то како Запад безочно и упорно инсистира да се крвопролиће настави унедоглед, играјући цинично улогу добротвора, ганутог хуманисту који преклиње зараћене стране да стану са међусобним убијањем, a са друге стране чини све да се кланица настави, јер тај исти хуманиста, који je и финансирао рат, мора да финансира и обнову разрушене земље.
Било ми je одвратно и то како Русе, пo ко зна који пут, боли курац, јер они имају својих проблема, јер и поред тога што нам je судбина повезана, наши менталитети су дијаметрално различити. A из Босне су се чули јауци, тутњава тенкова, детонације. Злочини на терену и лажи извјештача водили су мртву трку. Лаж je постајала стварност, a стварност je постајала лаж. A Лаж најтеже пада. To je било најгоре и најразорније оружје које се употребљавало у том стравичном рату, оружје чије ће се посљедице осјећати генерацијама, јер су све те лажи остале да живе, попут неексплодираних мина. Оне су закопане у босанску земљу, студиозно и пo јединственој мапи, са једним јединим циљем да се међ тим несретним народом који живи у тој уклетој земљи никад не успостави међусобно повјерење и да, кад год je то некоме потребно, активира једну такву лаж да клање почне поново, из почетка, са истим жаром са којим се овдје клало вијековима.
Aко je Андрић написао да ниједан рат у Босни није дао одговор већ je само поставио нова питања, након овога рата, који он није гледао уживо, већ кроз своја дјела, јасно je зашто je то тако. Зато што одговоре нико не тражи. Зато што je лаж важнија од било које истине, зато што je онај који лаже, a лажу сви, дубоко увјерен да истина нема толико дуг вијек трајања колико може да траје лаж. Зато што онај који лаже, a лажу сви, мисли и осјећа да га само лаж може спасити пропасти... Kao да ће један народ нестати уколико се каже да говори језиком којим говори и онај други! Kao да га лажни број мртвих, лажни број протјераних, лажни број унесрећених држи у животу. Па која je онда судбина таквог живота? Шта нам може донијети живот на лажима и преварама? Нови рат. 
A то су странци знали... Они који живе од ратова. Вијековима. Они су своје демократије и развили тако што су други ратовали умјесто њих.
У једном скечу из посљедње серије, говорили смо о томе. Два посматрача УН, прије но што je почео оружани сукоб, наилазе на два момка који играју билијар. Увидјевши да су момци различитих националности, чине све да између њих произведу сукоб. To чине тако да тјерају момке да повјерују у лаж. И момци повјерују, a посматрачи поносно и задовољно шаљу извјештај надлежнима. Успјели смо. Нашли смо да постоји сукоб.
Па шта су друго били Бадинтерове комисије, преговарачки тимови, Вокери, Карингтони, Холбруци, Фрејжери него службеници ратног капитала, ђавољи администратори, чији je задатак био да се пламен нетрпељивости, мржње и бијеса у Босни никад не угаси. Изабрали су најслабијег у босанском гротлу, држали његову страну, играли улогу тутора знајући да ће им он вјеровати до краја, јер од свог страха од комисије он мисли да нема другог избора. Кад су стајали пред камерама забринути над судбином земље коју су сами запалили, и гледали тобоже потресено у даљину изнад камере, питајући се шта све то они, јадни, племенити и хумани, морају да учине да братоубилачки рат престане, увијек сам се питао што мене не назову. Ja бих им рекао!
Оставите нас на миру!
Но, контрадикторно, положај у ком сам се нашао дао ми je неодређен осјећај слободе, нешто што ни сам нисам могао артикулисати. Око мене се све рушило, био сам принуђен да на најприземнији начин зарађујем за већи број људи, који су остали да живе само од мог заната. 
Ишао сам пo малим мјестима, пјевао на плејбек, причао вицеве, довијао се далеко од медија и екрана, знајући да моја појава у медијима некоме може одузети живот. Са друге стране, у мени je кипио онај креативни дио, за кога сам помислио да више не постоји. Извадих папир и оловку. Почех писати нову драму. Назвах je Сложна браћа...
Мисли ми полако утрнуше. Умор их je успоравао, чинио их беживотним. Оне уступише мјесто сликама прошлог дана. Младеновац, пијаца, бркати продавац у пољопривредној апотеци, жена с цегерима, пар у тренеркама, бол у грудима. Хитна. Једна, пa друга... улазак у Ургентни. Слика срца на великом екрану. Забринути доктор са фризуром панкера... пa се и те слике успорише. Једна за другом, оне нестајаше. Умјесто њих, долазила je црнина. Ja се опустих. Осјетих лакоћу. Заспах.
Нисам сањао ништа.
Пробудих се. Отворих очи. Био je дан. Изнад мене су стајали сви у бијелим мантилима. Ha мантилима бјеху исписана њихова имена. Перуничић, Радовановић, Антонијевић, Мијатовић, Митровић, Вукчевић... Забринути су и озбиљни. Oко њих читава свита. Сестре, студенти, техничари. Говоре мало српски, мало латински.
„Како се осећате?", упита ме онај на чијем мантилу пише Радовановић. Упита ме на српском.
Ja се насмијах. Шта да му кажем a да ми повјерује?! Ha мој осмијех нико не одговори.
Окренух се око себе. Ha наткасни на којој je Судбина држала ташну бјеше букет цвијећа, намијењен дами која je лежала на „тројки". Осјетих мирис јоргована, опојан и вјечан. Ни Азраела не бјеше на прозору, на коме сам га посљедњи пут видио. Умјесто њега, стајао je доктор Перуничић и говорио мобилним телефоном са неким својим. Изнад његове главе, под благим повјетарцем, повијао се јаблан. Извана се чуо смијех студената медицине. Покоји аутомобил, гласан разговор.
Неко je слушао музику.
Би ми жао што су моји саговорници нестали. Т)е ми je моја Судбина? Т)е je Азраилага? Коме сад да наставим причу? Па тек сам дошао допола. Доктору који са забринутим изразом лица преслушава срце господина са брадом, или сестри која у руци врти резултате налаза крви? Њима бих морао кренути од почетка, a они за то не би имали времена.
Нема више мојих слушалаца. Нестали су. Отишли су на неко друго мјесто, својим послом. Није важно. Наћи ћу их, кад-тад. Само више нећу журити као до сад. A, не, никако!
A шта ћу радити док их не нађем?

Док их не нађем славићу живот!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Mustra taj Sub Nov 03, 2018 2:57 pm


O аутору


Рођен 1962. године у Сарајеву као Ненад Јанковић. Завршио сарајевску Другу гимназију, апсолвент на оријенталистици Филозофског факултета у Сарајеву.

Оснивач, композитор, текстописац и фронтмен рок групе Забрањено пушење са којом у првој фази 1980-1990. објављује четири албума: Das ist Walteгy Југотон, Загреб, 1984; Док чекаш сабах са шејтаном, Југотон, Загреб, 1985; Поздрав из земље Сафари, Дискотон, Сарајево, 1987; Мале приче о великој љубави, Дискотон, Сарајево, 1989.

Са групом Забрањено пушење одржао више од 1000 концерата у градовима и селима СФРЈ: Пионир Београд, Ледена дворана Загреб, Скендерија Сарајево, Кале Скопље, Морача Подгорица, Грипе Сплит, Тиволи Љубљана...

Од маја 1981. до јануара 1985. сценариста и глумац радијске верзије Toп листе надреалиста, у оквиру емисије „Примус", Други програм Радио Сарајева.

Сценариста и глумац у серији Топ листа надреалиста ТВ Сарајево: прва серија 1984, друга 1989, трећа 1991.

Великајугословенска турнеја Топ листе надреалиста, 1990, у педесет највећих градова СФРЈ.

Музички сарадник у Мјесечевој представи, аутора Младена Матерића, 1988, Отворена сцена Обала, Сарајево.

Глумац и композитор у ТВ серији Tрaгом птице додо редитеља Тимотија Џона Бајфорда, ТВ Сарајево, 1988; глумац у филмовима Андерграунд Емира Кустурице, Ci Ву 2000, 1995; глумац у филму Живот je чудо Емира Кустурице, 2002; сценариста, редитељ и глумац у ТВ серији Сложна браћа, ТВ Београд, Уфа медија, 1996.

Аутор књиге Сложна браћа, 1996.

Оснивач, композитор, текстописац и фронтмен групе Забрањено пушење у другој фази 1992-1998; албум Ja нисам одавле, Комуна, Београд, 1997.

Аутор музике за филм Црна мачка бели мачор редитеља Емира Кустурице, 1998; саундтрек из истоименог филма, 1998, Комуна; Uпiveгsal, Baгcley, 1998.

Оснивач, композитор, текстописац и фронтмен групе EmiгKustuгica aпd the Нo Смокинг Оркестра од 1999. до 2011.

Албум Uпza Uпza Time, Uпiveгsal, Baгcley, 2001.
Албум Live iп Bueпos Aiгes, 2005, Рalass, Uпiveгsal.
Саундтрек за филм Живот je чудо, Емир Кустурица, Uпiveгsal, Baгcley, 2003.

Са групом Emiг Kustuгica aпd the Пo Нo Смокинг Оркестра свирао преко 1000 концерата у више од 40 земаља света: Олимпија Париз, Ројал фестивал хол Лондон, Линколн центар Њујорк, Опера хаус Сиднеј, Луна парк Буенос Сајрес, Зенит Париз, Бикини Тулуза, Ла Палома Барселона...

Композитор и текстописац за либрето опере Time of the Gyрsies, у режији Емира Кустурице, у опери Бастиља у Паризу, Oрeгa Bastilla, Рalass, 2007. 

Албум са музиком опере Time of the Gyрsies, Рalass, Uпiveгsal, Baгcley, 2007.

Албум The best ofEmiг Kustuгica aпd the Пo Smokiпg oгchestгa, Рalass, Uпiveгsal, Baгcley, 2009.

Серија Надреална телевизија, Адреналин, Прва телевизија, 2013.

Ожењен супругом Сањом, архитектом и дизајнером намештаја. Имају двоје деце кћи Јану (1990), студента ветерине на Београдском универзитету, и сина Срђана (1997), ученика Треће београдске гимназије и кадета фудбалског клуба Рад.

Живи и ради у селу Кораћица, општина Младеновац.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fajront u Sarajevu - Dr Nele Karajlić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu