Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Strana 2 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 1:16 pm

First topic message reminder :



Nagrade za najbolju satiričnu knjigu:

„Radoje Domanović“ 2014.
„Tipar“ 2015.


Uputstvo za upotrebu

Sadržaj: ova knjiga sadrži stotinu satiričnih i duhovitih pisama koja Ljubenovićev izmišljeni stranac piše svojima negde u inostranstvu, opisujući današnju Srbiju.

Dejstvo: knjiga je namenjena obolelima od mitomanije, egomanije, povišenog nacionalizma, galopirajućeg globalizma i ostalih teških zaraznih bolesti.

Način upotrebe: knjigu čitati dva puta dnevno, posle ručka i pre spavanja, do poboljšanja opšteg stanja. Po potrebi, ponoviti postupak.

Neminovni efekti: ova knjiga kod većine čitalaca izaziva maksilofacijalni grč, u narodu poznat kao osmeh.

Način čuvanja: čuvati na sobnoj temperaturi ili morskoj plaži, van domašaja osoba bez smisla za humor.

Rok trajanja: dok je Srba i Srbije.

Bojan Ljubenović
Z.P. Srbija

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:17 pm






RUSOFILI


Dragi moji,


U svom sada već dugom životu sretao sam razne tipove ljudi. Na svojim dugim i zanimljivim putovanjima upoznao sam neobične običaje američkih Amiša, čudesan život afričkih Bušmana, netaknutu dušu venecuelanskih Amazonaca. Ali ovde u Srbiji upoznao sam jednu krajnje nesvakidašnju vrstu koju nigde drugde nisam video. Reč je o posebnoj verskoj zajednici koja sebe naziva rusofilima.
Rusofili su Srbi čije se centralno božanstvo zove Rusija. U Rusiju veruju, Rusiji se mole, u Rusiju se kunu. Smatraju je svojom zaštitnicom i rado joj prinose žrtve. Ponekad svoje, a najčešće tuđe.
Rusofili se naizgled uopšte ne razlikuju od ostalih građana Srbije. Nose farmerke, voze nemačka kola i gledaju turske serije. U Rusiji nikad nisu bili, niti govore ruski. Svoju decu upisuju na engleski i šalju na školovanje u Ameriku. Sanjaju da emigriraju u Švajcarsku i imaju švedski standard. Redovno glasaju za proevropske stranke i žive na račun Ujka Sema.
Kako onda prepoznati rusofila?
Nikako. A i nema potrebe. Jer čim sretneš nekog rusofila, on će ti odmah reći da je rusofil. Da mu je Rusija majka, a svi Rusi braća. Da je ruski predsednik car. Da nas Rusija nikad nije bombardovala. Da nisi patriota ako ne voliš više Rusiju od Srbije. Da sunce izlazi na istoku…
I još će dodati da Srbi i Rusi dele istu veru – čas komunizam, a čas pravoslavlje. I da nije tačno da ne kupuje i ne koristi ništa rusko. Evo, na primer, za slavu uvek spremi rusku salatu i napije se ruske votke. Obožava kalašnjikov i rado ga koristi. Žena mu liči na babušku, a tašta na Staljina.
Ponosno ističe da su ruski pisci najbolji na svetu. Još u sedmom razredu je počeo da čita Tolstojev Rat i mir, al’ je morao da prekine jer je dobio poziv za vojsku. Posle je krenuo da čita Zločin i kaznu, al’ mu je drugar rekao ko je ubica pa je odustao. Balet Labudovo jezero nije video jer se nije davao u njegovom bioskopu. Lično poznaje jednog što je gledao ruski film.
Logično, i ruski naučnici su najbolji. Kad je Gagarin leteo u svemir, Nil Armstrong se još igrao u pesku. Ruska podmornica danas može da zaroni u Crnom moru, a sutra da izroni u Mađarskoj.
Strašno ga nerviraju oni koji kažu da u Rusiji nema slobode. Sve takve bi poslao u Sibir. Ne može da prežali što je jednom Rusiji rekao istorijsko NE. Danas joj svakodnevno govori DA, ali Rusija neće ni da čuje. Tako mu i treba kad je bio nezahvalan. Da je sreće da su nas Rusi okupirali ’68, danas bismo bili kô Češka.
Na Dan pobede gleda vojnu paradu u Moskvi i plače. Jedva čeka da od baćuški dobije najmodernije naoružanje, pa da zarati s kim hoće. Svakog dana sačekuje poštara i pita je l’ mu Rusija poslala S-300, ali poštar kaže da nije. Sumnjiv mu je taj poštar, ili laže il’ je plaćenik NATO-a.
Ne pada mu na pamet da uvede sankcije Rusiji. Jer ni Rusija nikad nije uvela sankcije Srbiji. Dobro, i kad jeste, morala je. I samo da se zna, sutra bi pristao da Srbija postane ruska gubernija jer nigde nije lepše nego u majčinskom zagrljaju. Nas i Rusa trista miliona…
Tako priča srpski rusofil. A kad priča, najbolje je ne prekidati ga. Jer reći rusofilu da njegova Srbija njegovoj Rusiji nije ništa bliža od ostalih zemalja na svetu, da prosečan Rus za njega nikad nije ni čuo i da među državama nema ljubavi, već samo interesa, povelik je rizik.
Veći i od ruskog ruleta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:17 pm





VREME


Dragi moji,


Pre nego što se čovek nastani u nekoj stranoj zemlji valjalo bi da se najpre raspita o svim njenim osobenostima, kako ne bi zapao u teške i nepredviđene neprilike. Da sam ovo znao pre nego što sam stigao u Srbiju, život bi mi bio znatno lakši i jednostavniji. Mnogo bih se brže navikao na ovdašnje računanje vremena i sebi uštedeo brojne mučne trenutke iščekivanja ili žurbe. Umesto toga, ja sam se informisao tek toliko da zaključim da u Srbiji važi srednjoevropsko računanje vremena, što mi se učinilo sasvim dovoljnim.
Ali, avaj! U Srbiji postoje mnoge vremenske odrednice koje ne važe za ostatak sveta i koje stranca lako mogu da dovedu do ruba očaja. Evo nekih od njih:
Jedan dan od nedelje je vremenska odrednica koja neupućenog navodi da njegov sagovornik (obično poslovni saradnik, majstor za popravku kućnih kvarova, automobila i sl.) želi da se sa njim vidi u što kraćem roku, dakle već koliko sledeće nedelje. Pogrešno! To u stvari znači da druga strana nema ništa protiv da se sa vama zaista i vidi, ali da joj ni izbliza niste prioritet i da ćete sarađivati tek kada ona ne bude imala ništa unosnije ili pametnije da radi.
Javi se ovih dana da popijemo kafu jeste rečenica iz koje neupućeni zaključuje da onaj ko ju je izgovorio (obično njegov školski drug, pajtos iz vojske, bivši kolega ili ljubav iz mladosti), gori od želje da se sretne s njim i na miru, potanko evocira uspomene na zajedničke dane. Zabluda! Ako se prevari pa tu osobu zaista pozove na kafu, zaključiće da je to bila samo kurtoazna ponuda i da do emotivnog susreta neće doći skoro, a verovatno neće uopšte.
Za pet minuta je vremenska odrednica koju možete čuti skoro na svakom koraku, a najčešće u lekarskim čekaonicama, kad pozivate taksi, čekate voz, odocnelog prijatelja ili narudžbinu u restoranu. Na osnovu ove informacije lakoverni stranac lako može pomisliti da će se dežurni lekar odnekud zaista vratiti za pet minuta ili da će ga revnosni taksista na vreme spasti pljuska, ali, ali… Tek mnogo izgubljenih sati i živaca kasnije shvatiće da pet minuta u Srbiji traju mnogo duže nego drugde, a da su u mnogim slučajevima obična zamena za – nikad.
Posle praznika – ova vremenska odrednica najčešće se čuje ispred opštinskih i inih šaltera i u stvari znači da niko pouzdano ne zna kad će vaš zahtev biti rešen, te da je najbolje da se pripremite na dugu borbu sa brojnom birokratijom i državnim praznicima, kojih je takođe tušta i tma.
Samo što nisam je vremenska odrednica koju u Srbiji koriste uglavnom udate žene, i to od one ljuće sorte. Muževi koji zanemaruju bračne obaveze, kasne sa posla ili zaborave godišnjicu braka, sa njom se susretnu svaki put kada upitaju kad će im biti opeglana košulja ili spremljeno omiljeno jelo.
Čim prođu izbori – ova vremenska odrednica specifična je po tome što je podjednako teško razumeju i stranci i domaći, jer niko pouzdano ne zna šta u stvari znači, ni koliko će trajati. Izvesno je jedino da onaj koji uoči izbora u Srbiji želi da obavi neki posao, svoju nameru odmah može da okači mačku o rep jer u to vreme ovde sve stane i zamre, privatnici padnu u hibernaciju, a državni službenici prave se mrtvi. Od obućara pa do predsednika vlade niko ništa ne preduzima, svi sede i čekaju šta će biti. Neupućenom čoveku učini se tada da Srbi umesto izbora iščekuju zemljotres, cunami, smak sveta ili kakvu drugu veliku katastrofu, posle koje će se tek videti ko će preživeti i biti u stanju da nešto radi.
Pre rata i posle rata – Vreme u Srbiji deli se na predratno i posleratno. Podela je samo naizgled jednostavna, čovek nikada nije siguran o kom ratu njegov sagovornik govori, ratova je u Srbiji bilo koliko ti duša hoće, od svih vrsta i sorti, lokalnih, svetskih, građanskih, bratoubilačkih, taman se jedan završi, drugi počne, pa se strancu ponekad učini da posleratnog vremena ovde i nema, na Balkanu je svako vreme predratno!
Nije vreme – Sa ovom vremenskom odrednicom sretne se svako ko u Srbiji pokuša nešto da promeni. Izrazi li javno i najmanju želju da uvede kakvu novinu u ovdašnji društveni, poslovni ili, ne daj bože, politički ambijent, sa svih strana će ga posavetovati da se strpi jer „sad nije vreme“. Zbog toga bundžije, revolucionari i štrajkači u ovoj zemlji nikad ne mogu da računaju na masovnu podršku. Svaki je srpski reformator osuđen da teret i rizik svojih ideja nosi sam. Sunarodnici, prijatelji i kolege rado bi mu pomogli samo da je svoju bitku za moderniju Srbiju započeo u neki drugi čas, a ne baš sada kad joj nije vreme!
Malo morgen – ili na srpskom „malo sutra“ – jeste vremenska odrednica koju Srbi koriste kad se inate, a to znači veoma često. Iako na prvi pogled određuje buduće vreme, u stvari je suprotno. Malo šta je Srbe unazadilo kao srpsko „malo sutra“!
Inače, većina javnih časovnika u Srbiji ne radi. Ili kasne ili žure ili su pokvareni. Srbi mnogo liče na svoje javne časovnike.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:18 pm






SRPSKE NOVINE


Dragi moji,


U Srbiji postoji nekoliko dnevnih novina. Tačan broj ne znam jer sa ovdašnjih kioska svaki čas neki list – otpadne. Neke novine izlaze na latinici, neke na ćirilici, a većina na kredit. Jedne se dele besplatno, druge su skoro džabe, treće se prodaju čitaocima, a četvrte kome stignu.
Novine u Srbiji dele se na tabloidne i ozbiljne. Problem je jedino u tome što ih je teško razlikovati. Neki srpski listovi prave se po ugledu na evropske, drugi po ugledu na američke, a većini do ugleda i nije stalo.
Običnih novina nema, svake su izuzetne na svoj način: jedne su najstarije, druge najuglednije, treće najtiražnije, četvrte najevropskije… Niko pouzdano ne zna ko su im vlasnici jer su ovdašnji listovi kao vanbračna deca, teško je utvrditi ko im je otac a ko majka. Svaki finansijer ovdašnjih novina u stvari je neimenovani izvor.
Kao i svuda u svetu, i u Srbiji novine uređuju uređivački kolegijumi. Razlika je samo u tome što ovde urednici ne sede u redakcijama, već u političkim partijama, marketinškim agencijama, kabinetima ministara i šefova tajne policije i skrovištima krimi-bosova. Ima, doduše, slučajeva da neke novine uređuju i njihovi urednici iz impresuma, ali to tek treba dokazati. Ako izreka kaže da je politika kurva, onda joj je uređivačka politika srpskih medija – koleginica.
Novine u Srbiji vrlo poštuju svoje čitaoce. Na primer, nikad ne štampaju feljtone duže od deset nastavaka jer ne znaju hoće li toliko izlaziti. Vrlo rado organizuju nagradne igre, čitaoci samo treba da odlepe nalepnicu, pa da se obraduju. Svakodnevno im poklanjaju karte za predstave i filmove koje inače nikada ne bi pogledali.
Novinar u Srbiji može da bude svako ko je završio Fakultet političkih nauka, a i ko nije. Tačnije, svako ko zna sva slova, a nema šta pametnije da radi. U novinarstvo se ovde ulazi iz radoznalosti, a izlazi zbog razočaranosti. Ulazi se sa visokim idealima, a izlazi s visokim pritiskom. Pa ko preživi pisaće.
U srpskim redakcijama više nema daktilografa jer sada novinari sami kucaju svoje tekstove. Iz istog razloga nema ni cenzora, svaki je novinar osposobljen da cenzuriše samog sebe. I ovde se novinarski tekstovi mere brojem karaktera, ali u njima ima sve manje novinarskog karaktera…
Kao i svuda u svetu, i ovde svaki list ima svoje kolumniste. To su po pravilu novinari sa stavom i mišljenjem. Oni koji pred glavnim urednicima stoje u stavu mirno, a po mišljenje idu gde treba.
Srpski novinari obožavaju da se bave istraživačkim novinarstvom. Mladi novinari istražuju kad će im biti uplaćeni honorari, a stariji istražuju hoće li dobiti otpremnine. Osobenost srpskih novinara je u tome što ne vole da pišu. Čim objave više od desetak tekstova, sele se u kafane i prelaze na usmeno novinarstvo. Najviše vole da pričaju o tome kako je nekad bilo bolje. U trenucima nadahnuća smišljaju nove novinarske nagrade i dele ih jedni drugima. Novinar koji ovde nije dobio bar jednu nagradu ili je teška neznalica ili težak trezvenjak.
U Srbiji postoje i dva novinarska udruženja. Jedno je nezavisno, a drugo je još nezavisnije. Oba su naročito nezavisna od svojih članova. Umesto za prava novinara, bore se za stanarsko pravo nad službenim prostorijama.
Eto, tako otprilike stoje stvari sa srpskim novinama.
Srećom pa Srbi najviše vole da čitaju između redova.
Samo, i tu sve manje ima da se pročita.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:18 pm






FUDBAL


Dragi moji,


Mnogo puta sam čuo izreku da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu, ali je u Srbiji stvar još gora, ovde je sve sporedno osim fudbala. Ako je istina da je Engleska kolevka ovog sporta, onda mu je Srbija sigurno dadilja jer se malo gde na svetu fudbal više gaji, pazi i mazi nego ovde.
Građani ove zemlje obožavaju fudbal i smatraju se izvanredno nadarenima za tu igru. Čim prohodaju, očevi, kumovi, stričevi i ujaci na noge im navlače kopačke i oblače dres po meri, ubeđeni da se rodio novi Piksi, koji će proneti slavu srpskog fudbala širom sveta, a porodici obezbediti udobnu i sigurnu egzistenciju. Muško dete koje do pete godine ne nauči da žonglira loptom ili ne zna naizust imena prvog tima Barselone smatra se zaostalim u razvoju i upućuje na specijalistički pregled po hitnom postupku.
Ništa bolje nije ni sa odraslima. Mogu ostati bez posla, bez žene ili dedovine, ali ni zbog čega ne pate tako gorko kao kad shvate da im je mladost prošla i da su ostali bez šansi da zaigraju za svoj voljeni klub. Zato se pod stare dane odaju rekreativnom fudbalu, koji igraju dok ih noge drže a srce ne izda, ili dok se na veštačkoj travi ne posvađaju sa svim prijateljima što su ih ikad imali. Ti srpski fudbaleri u (poslednjem) pokušaju besomučno iskreću zglobove, kidaju ligamente, lome ključne kosti, iskreću kičme, a kad ih dobronamerno pitate zašto to rade, samo vas začuđeno pogledaju i kažu: „Pa, zbog zdravlja!“
Kad fudbal ne igraju, o njemu beskonačno debatuju. Bez obzira da li je Srbin otpravnik vozova, vodoinstalater ili akademik, o fudbalu zna sve i smatra pravom štetom što nije selektor reprezentacije ili bar predsednik fudbalskog saveza. Na fudbal nisu imuni ni političari, koji izgiboše ne bi li se dokopali mesta u upravnim odborima srpskih fudbalskih klubova, a slično je i sa ovdašnjim biznismenima, koji epitet „uspešan“ dobijaju tek kada obezbede svoje mesto u loži stadiona Crvene zvezde ili Partizana.
Već sam vam rekao da je fudbal je u Srbiji zasebna privredna grana, jer skoro da nema trgovca koji na svetsko tržište nije plasirao barem jednog golobradog fudbalera i naplatio masnu proviziju. U sportskim kladionicama u svakom trenutku ima više Srba nego na radnim mestima, a na televizijama ima toliko prenosa utakmica da ih čovek može gledati dok se boje ne rastope.
U nameri da utvrdim zašto Srbi misle da su evropski Brazilci, otišao sam na nekoliko fudbalskih utakmica, ali tamo nisam video ništa što bi takve tvrdnje potkrepilo. Onda sam prelistao nekoliko sportskih enciklopedija i video da u svetskim razmerama Srbi u fudbalu nikada nisu učinili neki naročiti podvig. Reprezentacija im je manje-više uvek neslavno prolazila, a sem što je jedan njihov klub pre dvadesetak godina bio pobednik Kupa šampiona, sve ostalo nije vredno pomena.
Uprkos tome, Srbi sebe smatraju fenomenalnim fudbalerima i veruju da je čista nesreća ili nebeska nepravda što do sada nisu osvojili makar evropsko prvenstvo. To bi im možda i uspelo da su se malo češće kvalifikovali za ovo takmičenje.
Ipak, kad se domognu „eura“ ili mondijala, Srbi veruju da je sve sem prvog mesta teški neuspeh, ako ne i katastrofa. Na njihovu žalost ovo uverenje ne dele i ostale reprezentacije, pa se srpski tim sa velikih takmičenja već posle prve ili druge runde vrati – nokautiran!
U Srbiji onda nastaje prava hajka na krivca. Budući da su UEFA i FIFA, kao i njihove sudije, nedostupni ovdašnjim organima gonjenja, okrivljenog traže među sobom. Selektor i igrači, koji su pre prvenstva proglašavani za počasne građane, heroje nacije i kandidate za svece, kače se na stub srama i tada ih može opljunuti ko god hoće, ali nekako na red uvek prvi stignu njihove kolege…
Već po običaju, rukovodstvo fudbalskog saveza prvo napušta brod koji tone i tvrdi da ni sa igračima, ni sa selektorom nikakve veze nema i da je to obična grupa građana koja je bez ičijeg znanja otišla u beli svet i obrukala zemlju. Sportski novinari, koji su pre tragičnog šampionata ubeđivali svoje čitaoce da srpski tim ima realne šanse da makar stigne do finala, ekspresno menjaju stav i sada tvrde da je i laicima bilo jasno da su srpski fudbaleri teške neznalice, a selektor običan šarlatan.
Opštoj poteri za krivcem rado se pridružuju i političari, umetnici, akademici, napredno sveštenstvo, analitičari svih boja, a neretko i predsednici vlade i države lično. Čovek se ne može oteti utisku da Srbi temeljnije analiziraju svoje fudbalske poraze od ratnih, društvenih ili ekonomskih, kojih takođe imaju onoliko.
Strancu poput mene sve je to čudno, pa mu prosto dođe da naglas zavapi: Srbi, loše ste prošli jer o fudbalu pojma nemate!
Naravno, to ovde niko ne sme da izusti naglas jer bi namah bio ispisan iz reda srpskih prijatelja. Čovek ne mora predugo da živi u ovoj zemlji da bi shvatio da Srbi uživaju u svojim zabludama i da ih nikada ne bi menjali za neki, ne daj bože, trezven stav.
I da, na kraju bih vam još rekao i to da Srbi igraju i vaterpolo, košarku i odbojku i da su u tim sportovima već decenijama svetski prvaci, ali da to ovde jedva da je bitno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:18 pm




TAJNA POLICIJA


Dragi moji,


Kao i svaka druga zemlja, i Srbija ima svoju tajnu policiju. Nekad se zvala OZNA, kasnije SDB, a sad je zovu BIA. Zbog toga neki zlobnici tvrde da ona češće menja imena nego kadrove, ali ja o tome ništa ne znam. Sedište BIA je u Beogradu, a ogranke ima po celoj Srbiji, u svakom gradu, selu, zaseoku i kući. Po uzoru na slične službe u Evropi, BIA je nezavisna institucija, ali je u tome otišla toliko daleko da u Srbiji ne zavisi ni od koga.
Šef BIA je nestranačka ličnost koja već posle nekoliko meseci na toj funkciji postaje – nadstranačka ličnost. Jednom godišnje šef BIA podnosi izveštaj skupštinskom Odboru za bezbednost. Ostalim danima poslanici podnose izveštaje njemu.
BIA ima svoj grb, jubilej, krsnu slavu. Kažu da je njen moto: „Mi kontrolišemo sve, nas ne kontroliše niko“, za šta, opet, ne tvrdim da je tačno.
Agent BIA može biti bilo ko, a najčešće je to onaj za koga se najmanje nadate. Kad se viđeniji Srbi okupe u kafani, na porodičnom ručku ili kakvom drugom slavlju, umesto pantomime i pogađanja filmova, pogađaju ko je između njih doušnik! Retko kad im uspe, pa zato jedva čekaju otvaranje dosijea da bi videli ko je pobedio. Pojedine srpske familije već decenijama rade za tajnu policiju, pa se doušništvo ovde smatra jednim od najstarijih porodičnih zanata.
Ipak, Srbi obožavaju svoju tajnu policiju i fascinirani su njome.
Ni tajna policija nije ravnodušna prema svojim građanima, pa se o njima brine što kolektivno, što pojedinačno. Za neke je posebno brižna, pa ih u stopu prati i prisluškuje. U praćenju je toliko revnosna da je neke otpratila i na onaj svet.
Srbi se na to ne ljute, naprotiv, svaki viđeniji građanin Srbije smatra svojim ličnim i profesionalnim neuspehom ako ga bar jednom u životu BIA nije nadzirala. Pojedinim srpskim piscima i novinarima do smrti ćete se zameriti ako samo posumnjate da su bili žrtve tajne policije. Priča se da na adresu BIA i danas stiže na stotine zahteva građana koji mole da im se izda pismena potvrda da ih je „služba“ pratila ili prisluškivala jer im još samo ta potvrda fali da bi napredovali u službi.
Mnogo je primera kako prosečnom građaninu Srbije tajna policija može biti od koristi. Na primer, kad nekog muža žena uhvati u preljubi, on se uopšte ne zabrine, već samo uperi prst prema Banjici i kaže: „Ovo mi je smestila BIA!“ Supruzi tada ne preostaje ništa drugo nego da se povuče i poveruje da joj je muž žrtva opake zavere, baš kao što su to bile i stotine drugih muževa.
Uhvate li nekog političara sa prstima u državnoj tegli meda, samo će izjaviti da je to maslo tajnih službi i nema nikog ko mu neće poverovati. Ako neka knjiga ne dobije kakvu uglednu književnu nagradu, dovoljno je samo da pisac kaže da su u žiriju sedeli udbaši, pa da njegovo delo zauzme počasno mesto u izlozima knjižara.
Ako pak nekome loše krene u životu, treba samo da proturi glasinu da je postao saradnik BIA, pa će opet biti svuda rado viđen gost. Zato Srbi tvrde da su od svoje tajne policije videli više koristi nego od Akademije nauka i umetnosti.
Za koju opet tvrde da je puna špijuna.
Ali ja o tome ništa ne znam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:18 pm







SRPSKE SLAVE


Dragi moji,


U Srbiji je vreme slava. Ako me pitate šta su slave, teško da mogu da vam objasnim, znam samo da imaju veze sa pravoslavnom verom. Pitao sam mnoge Srbe, ali vidim da i oni jedva da znaju. To je zato što većina Srba slavi tek poslednjih dvadesetak godina. Kažu da ranije nisu smeli jer su im branili. Kad ih pitate ko im je branio, ne umeju da kažu.
U Srbiji ima toliko slava da ih stranac poput mene ne može ni prebrojati. To je zato što su ovdašnji hrišćani odvajkada jedni druge rado proglašavali za svece. Slično je i danas, svetaca u Srbiji ima na svakom koraku. Ako ne verujete, uključite televizor i videćete ih…
Pravilo je da domaćin na krsnu slavu ne zove, ali je vrlo važno ko mu od gostiju dođe. Ako se za slavskom trpezom pojave njegov direktor ili partijski šef, to je siguran znak da mu je karijera u usponu, izostanu li, jasno je da su mu kola krenula nizbrdo. Takođe je bitno koliko ti gost na slavi ostane, jer skoro da nema Srbina koji u jednom danu ide samo na jednu slavu.
Slavski razgovori obično počinju kurtoaznim raspitivanjem o zdravlju, poslu, uspehu dece u školi, ali već posle čašice-dve, ne obazirući se na ženino gaženje ispod stola, neko pomene politiku.
To je signal i ostalim mužjacima za stolom da podignu glave i to je trenutak kada se stranac prvi put susretne sa velikim i malim Srbima. Da se razumemo, neupućenima u početku svi gosti izgledaju jednako, muškarci su u ispeglanim belim košuljama, a njihove žene imaju nove, izblajhane frizure, međutim, na pomen politike veliki Srbi počnu da se ističu u svojoj svojoj veličini. Za stolom odmah pronađu nekog malog Srbina i to mu čitave večeri nabijaju na nos. Ako se nađu dva i više velikih Srba, do iznemoglosti će dokazivati ko je veći. Do iznemoglosti ostalih gostiju, naravno, jer se veliki Srbi od srpstva nikada ne umaraju.
Za to vreme domaćin će sa zaleđenim osmehom na licu pokušavati da obuzda probuđeni patriotski nagon svojih zvanica, svaki čas nazdravljajući rakijom „što šest jezika govori“ i ne videći da tako samo doliva ulje na vatru.
Pre nego što bude poslužena teleća čorba, bar dvojica velikih Srba biće do krvi posvađana, a o uvređenim malim Srbima da i ne govorim. Dok priča masne viceve da bi raskravio atmosferu, domaćin će se truditi da upamti ko se s kim posvađao kako bi sledeće godine napravio bolji raspored sedenja. To obično i nije potrebno jer će se veliki Srbi već do sečenja slavskog kolača izmiriti i složno zapevati neku pesmu o Srbiji koja je više puta ratovala. Mali Srbi će ostati da se dure i u sebi kaju što se nisu prvi setili da budu veliki.
Stvar spasava domaćica koja za trpezu iznosi vruću sarmu. To je momenat kada pucaju i najtvrđe sujete, a o dijetama da i ne govorim. U trenutku kad stigne i pečenje, veliki Srbin će već šesti put po leđima udariti malog Srbina i reći mu da ga voli iako je izdajnik. Stranac to neće dočekati da vidi jer će mu od pojedene hrane biti toliko muka da će se strovaliti na trosed i poželeti da je mrtav. Držeći se za ivicu stola i pazeći da ne padnu sa umornih nogu, domaćini će moliti goste da ostanu još malo, a u sebi će se pitati šta im je sve ovo trebalo. Pridržavajući se za svoje ljute žene i pazeći da ne padnu sa svojih pripitih nogu veliki i mali Srbi krenuće kući „jer se sutra radi“.
Izvin’te ako nešto nije bilo u redu…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:19 pm





SANU


Dragi moji,


Baš kao i sve druge zemlje, i Srbija ima svoju akademiju nauka i umetnosti – SANU. Osnovana je pre više od sto dvadeset pet godina, što znači da je starija od većine svojih članova. Nekad je bila kraljevska, a danas se samo nagađa čija je.
Srbi vrlo cene svoju akademiju i tvrde da je ona jedan od stubova srpstva. Po važnosti je odmah iza fudbalskog kluba Crvena zvezda i mobilnih telefona, a ispred Narodne skupštine i sportskih kladionica.
Srpska akademija nauka i umetnosti bavi se izuzetno značajnim poslovima. Ti poslovi su toliko značajni da niko ne zna koji su, niti se usuđuje da pita. Ipak, Srbi imaju izuzetno poverenje u svoju akademiju i ubeđeni su da će im ona kad-tad saopštiti nešto važno.
SANU je nadstranačka organizacija koja principijelno ne podržava nijednu stranku sem one koja je trenutno na vlasti. Ne bavi se dnevnom politikom i konkretnim problemima, već strateškim pitanjima i krupnim fenomenima. Jedan od omiljenih fenomena SANU jeste Srpska akademija nauka i umetnosti. SANU se već godinama vrlo pažljivo bavi Srpskom akademijom nauka i umetnosti i uvek dolazi do iznenađujućih otkrića.
Svaki Srbin sanja da postane akademik. Biti akademik u Srbiji je vrlo ozbiljna stvar. Zato su svi akademici ozbiljni i zabrinuti. Što je akademik poznatiji, on je zabrinutiji i obrnuto. Svaki akademik se specijalizovao da bude zabrinut za nešto. Jedni su zabrinuti za srpski jezik i pismo, drugi za srpsko selo, treći za srpski natalitet, a većina za Srbiju kao takvu.
Da bi neko postao akademik za njega mora da glasa najmanje šezdeset šest članova Akademije, To znači da kandidat mora da bude vrlo druželjubiv čovek. Poželjno je i da bude ugledan, ali nije neophodno. Češće se dešava da neko prvo postane akademik pa tek onda ugledan, nego suprotno. Ipak, prijem u Akademiju ne ide lako jer svaki akademik čim postane akademik ustanovi da Akademija ima sasvim dovoljno članova i da posle njega niko više i ne zaslužuje to zvanje.
Akademija ima redovne, dopisne i inostrane članove, baš kao i redovne, dopisne i inostrane kandidate. Redovni kandidati su oni koji konkurišu svake treće godine, a dopisni su oni koji protiv akademije pišu otvorena pisma i peticije. Inostrani kandidati i ne znaju da su kandidati sve dok ih Akademija ne iznenadi prijemom. Zli jezici tvrde da titula akademika može da se kupi za deset hiljada evra, ali upućeni kažu da je to obično preterivanje i da ima i akademika koji su to postali potpuno besplatno.
Jednom u četiri godine SANU bira svog predsednika. Izbornu kampanju kandidati sprovode od vrata do vrata, to jest od kabineta do kabineta. Prvo obiđu kabinet predsednika, pa premijera, pa patrijarha… pa ko dobije najviše glasova taj i pobedi.
Na svakih deceniju ili dve istorijske okolnosti u Srbiji pruže akademicima priliku da pokažu zašto ih smatraju najumnijim Srbima.
Ali, avaj, akademici baš tada ne mogu da se sete.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:19 pm






VOJSKA SRBIJE


Dragi moji,


Rizikujući da me zbog ovog pisma proglase stranim špijunom i osude na višegodišnju robiju, reći ću vam nekoliko reči o Vojsci Srbije. Vi bar znate da nikada nisam bio neki militarista, štaviše uvek sam zazirao od uniforme i oružja, ali me je ovdašnji odbrambeni sistem prosto fascinirao. Kakav perfektan niz obmana i zapreka, kako savršen sistem opštenarodne odbrane!
Dok se moćnije zemlje hvališu nevidljivim satelitima, radarima, avionima, i ostalim čudima, Srbima je čitava vojska nevidljiva! Sistem kamuflaže kakvim raspolaže Vojska Srbije jedan je od najmodernijih na svetu.
Uzmimo, na primer, njene kasarne. U svakom gradu postoji bar jedna koja naizgled zvrji prazna i napuštena, ali to je izvesno samo privid i trik da se zavara potencijalni špijun. Koja bi ozbiljna zemlja to dozvolila!?
Pitajte prvog građanina koga sretnete šta misli o svojoj armiji, on će vam odmah reći da Srbija vojsku i nema ili da je barem on već godinama nije video. Zavrnuće rukav da vam pokaže tetovažu, uspomenu iz JNA, a potom nastaviti da vas ubeđuje kako srpska vojska danas nije ni bleda senka nekadašnje, jedne od najmoćnijih vojnih sile Evrope.
Lukavo, ali pomalo naivno, zar bi neko zaista poverovao da se tako moćna armada može uništiti za tako kratko vreme?
U cilju odvraćanja neprijatelja, ovdašnji vojni stratezi izvršili su i zamršenu podelu njenih rodova, pa tako Vojska Srbije ima ratnu mornaricu, ratno vazduhoplovstvo i kopnenu vojsku. Naravno da je u pitanju obmana jer je i laicima jasno da zemlja koja nema more ne može imati ratnu mornaricu, a da vojska koja nema aviona ne može imati ratno vazduhoplovstvo. Od svega je jedino tačno da Srbija ima kopnenu vojsku, mada joj je se poslednjih godina i vojska i kopno smanjuju…
Lanac komande u Vojsci Srbije takođe je osmišljen tako da se i najveštiji strani obaveštajac sludi i obeshrabri. Za ministre odbrane Srbi već godinama postavljaju osobe koje tobože nikakvog vojnog iskustva nemaju, štaviše događalo se da na to mesto dođe neko ko uopšte nije služio vojsku!
Načelnici Generalštaba ovde se menjaju brže nego igrači u hokeju na ledu, čim se za nekog pročuje da zna svoj posao, on naprasno biva penzionisan, poslat na vojni sud ili prekomandovan u udruženje književnika. Pored toga, zgradu svog generalštaba, oštećenu u bombardovanju, Srbi već petnaest godina ne popravljaju, tvrdeći da za to nemaju novca. Još jedna obmana, naravno.
Vojska Srbije je jedina vojska na svetu koja nema vojne tajne. To bi neko neiskusan mogao da zaključi dok na televiziji gleda kako srpski vojni zvaničnici bezbrižno nabrajaju brojno stanje njenog oružja i ljudstva i stranim diplomatama izlažu strategiju odbrane. Na ovdašnje vojne manevre ide se kao u svatove, teže je ući u diskoteku nego na poligon, sve vrvi od zvanih i nezvanih gostiju, pred publikom se testira novo oružje i uništava staro, odbravljuju se podzemna skrovišta, razgledaju magacini… ali, naravno, sve je to jedna velika predstava za potencijalnog agresora. Koja bi, pobogu, vojska to sebi priuštila!
Svakih nekoliko godina Vojska Srbije organizuje vojnu paradu. Tek to je primer vojnog lukavstva prvoga reda. Pred okupljeni svet i strane vojne atašee srpski stratezi poture naoružanje zastarelo još sredinom dvadesetog veka, a sve da bi potencijalnog agresora naveli da pomisli kako je ovdašnja armada krhka i zaostala. Kao da bi neko uopšte i poverovao da bi jedna ozbiljna zemlja u svom arsenalu još držala takve muzejske primerke naoružanja!
Srbi daju sve od sebe da vas ubede kako su slabi i nezaštićeni. Pitate li javno kakav je borbeni moral srpskog vojnika, svi će vam kô iz topa reći da je nikakav, da je vojska slabo opremljena i plaćena, da uniformu danas oblači samo onaj ko nema šta drugo da radi, da će profesionalci zemlju braniti do poslednjeg dinara, a da je ostalim obveznicima ratni raspored u Kanadi i Australiji. Ispričaće vam i da su srpsku vojsku kroz istoriju pokušavali da unište Turci, Nemci, NATO, ali da su svi izgledi da će u tome uspeti tek Srbi!
Ko bi u sve to uopšte poverovao?! Ja ostajem pri oceni da je Vojska Srbije respektabilna vojna sila.
U celoj Srbiji od nje nema jače.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:19 pm





KOSOVO


Dragi moji,


Čovek u Srbiji može da živi mnogo godina, a da mu neke stvari ni za nijansu ne budu jasnije nego onda kada je prvi put došao. Jedna od njih je i Kosovo. Već dugo želim da vam napišem koji redak o tome, ali se nisam usuđivao jer Kosovo je za mene kao stranca velika enigma. Međutim, kako je u Srbiji običaj da se najviše priča o onome o čemu se najmanje zna, tako vam i ja šaljem ovo pismo.
Dakle, ako sam dobro razumeo, Kosovo je južna srpska pokrajina koja uživa najviši stepen autonomije na svetu. Autonomija je tolika da je Kosovo međunarodno priznata država. Istina, Kosovo u Ujedinjenim nacijama još nema svoju stolicu, pa je zato primorano da mnogima sedi u krilu. Americi i Nemačkoj naročito.
Srbija se ne graniči sa Kosovom, ali se Kosovo graniči sa Srbijom. Na jugu Srbije većinom žive Albanci, a na severu Kosova većinom žive Srbi. Ono što je za Srbiju jug Srbije, to je za Kosovo sever Kosova.
Na Kosovu većinski žive Albanci i Srbi. Tačnije, Albanci žive većinski, a Srbi manjinski. Albanci žive, a Srbi izumiru. Albanaca ima deset puta više nego Srba. To je zato što su Albanci na Kosovu pravili decu, a Srbi manastire. I Srbi i Albanci smatraju da ovih drugih ima više nego što je Kosovu potrebno. Zato se svakih pola veka pobiju, trudeći se da brojčano stanje protivničke strane svedu na optimalan nivo – ako je moguće na nulu.
Kosovo je multietničko društvo u kome ravnopravno žive Albanci, Amerikanci, Nemci, Holanđani, Britanci, Kanađani i ostali. Srbima na Kosovu zagarantovana su sva ljudska prava, a naročito pravo na slobodu kretanja. U svako doba mogu slobodno da se odsele u Srbiju. Mir na Kosovu održavaju strani posmatrači. Kad god tamo izgori neka kuća ili crkva, oni stoički posmatraju.
Preko Kosova vode važni međunarodni putevi. Na primer, da bi stigla do Evropske unije Srbija ne može da zaobiđe Kosovo. S druge strane, put do Velike Albanije takođe vodi preko Kosova. Ugledni trgovci iz Avganistana i Turske, na putu ka Zapadnoj Evropi, obavezno svrate na Kosovo. Kosovo je švercerski raj. Tamo se švercuje sve, nafta, droga, oružje, a najčešće lažni patriotizam. Koji se posle u Beogradu i Prištini prodaje kao pravi.
Kosovo obiluje rudnim bogatstvima. Posebno je bogato osiromašenim uranijumom. Nema Srbina ni Albanca koji u svom dvorištu nema bar malo ove retke rude.
Za svakog Srbina Kosovo je sveta zemlja i najskuplja srpska reč. Zato je Albancima prodaju po najvišoj mogućoj ceni. Ima i Srba koji svoju zemlju uporno odbijaju da prodaju. Takvi žive u enklavama. Enklave su mesta gde svi građani žive u kućnom pritvoru.
Beograd za Prištinu misli da je divlja i primitivna, a Priština za Beograd obrnuto.
Neki srpski političari kažu da je Kosovo srce Srbije. Drugi pak tvrde da nije srce, već slepo crevo. NJihove albanske kolege ne mare za to ko je u pravu, već traže transplantaciju organa. Ali Srbi ne daju.
Kosovo je neophodno i jednima i drugima. Kao brana, kao zaklon, kao strašilo. Jer Kosovo je veliki kantar na kome se meri rodoljublje. Nema Srbina ili Albanca koji se na tom kantaru nije izmerio.
Srbija nikada neće priznati Kosovo.
Samo, to nikada nikada nije bilo bliže nego sada.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:20 pm






BEOGRAD I UNUTRAŠNJOST


Dragi moji,


Kada sam došao u Srbiju, iznenadila me je podela na Beograd i unutrašnjost. Pitao sam svoje domaćine za objašnjenje i oni su mi rekli da je unutrašnjost sve što nije Beograd, a Beograd je sve što nije unutrašnjost. Niko ne zna tačno gde se završava Beograd a gde počinje unutrašnjost jer je granica tanka i nevidljiva, a ni unutrašnjost ni Beograd je ne poštuju. Izvesno je jedino da je Beograd sve veći, a unutrašnjost sve manja.
Beograd i unutrašnjost neprestano jedno drugo optužuju za krađu. Unutrašnjost tvrdi da joj Beograd krade stanovnike, a Beograd da mu unutrašnjost krade dušu. Unutrašnjost je ubeđena da se Beograd bogati na njen račun, a Beograd da bi bio bogatiji da nema unutrašnjosti. Unutrašnjost traži da joj Beograd vrati njen novac, a Beograd da mu unutrašnjost vrati njegov identitet. Unutrašnjost sanja da dođe u Beograd, a Beograd da se unutrašnjost vrati odakle je došla.
Beograd i unutrašnjost su rođaci. Preci Beograđana su iz unutrašnjosti, a potomci onih iz unutrašnjosti su Beograđani. I, kao i svi rođaci, Beograd i unutrašnjost posećuju se samo kad moraju. Beograd u unutrašnjost ide u vreme izbora, a unutrašnjost u Beograd u vreme krize. Ali, čim se vide, odmah se prepoznaju. Odaju ih akcenti i navike. Beograd prati modu, a unutrašnjost prati Beograd. Beograd je pametan, a unutrašnjost lukava. Beograd je napet, a unutrašnjost opuštena. Beograd unutrašnjost gleda s visine, a ona njega s prezirom.
Beograđani i oni u unutrašnjosti ljubomorni su jedni na druge jer se u Beogradu živi bolje, a unutrašnjosti zdravije. Zato unutrašnjost u Beogradu traži posao, a Beograd u unutrašnjosti traži zdravlje. Iako retko kada nađu ono što traže, ne prestaju da dosađuju jedno drugome. Beograd se nervira što se unutrašnjost tako lako uklapa u Beograd, a što on nikad ne može da se uklopi u unutrašnjost. Nije mu pravo što unutrašnjost, kad poželi da vidi neki veliki evropski grad, dođe u Beograd, a on zbog toga mora da putuje čak u inostranstvo.
Unutrašnjost tvrdi da Beograd ne razume Srbiju, a Beograd da unutrašnjost ne razume Beograd. Unutrašnjost sumnja da je Beograd uopšte srpski grad, a Beograd tvrdi da je on jedini srpski grad. Unutrašnjost je ubeđena da će je Beograd ostaviti zbog Evrope, a Beograd da ga unutrašnjost vara sa Azijom. Kad se naljuti, Beograd kaže da u unutrašnjosti žive seljaci, a unutrašnjost da u Beogradu žive seljačine.
Ako ste iz ovoga zaključili da se Beograd i unutrašnjost ne vole, pogrešili ste. Naprotiv, Beograd i unutrašnjost mnogo znače jedno drugome! Beograd nema bolje opravdanje od unutrašnjosti, niti unutrašnjost ima bolje opravdanje od Beograda. Kad Beograd ne može da se upiše na fakultet, nađe stan ili pređe preko mosta, on optuži unutrašnjost. Kad unutrašnjost ostane bez posla, novca ili dece ona uperi prst u Beograd. Veza Beograda i unutrašnjosti je toliko jaka da prosto ne znam šta bi jedno bez drugog.
Sem što mi se kao strancu ponekad čini da je Srbija mala i za Beograd i za unutrašnjost.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:21 pm





KORIDOR 10


Dragi moji,


Verovatno ste čitali o sedam svetskih čuda, ali u Srbiji postoji nekoliko čuda koja su veća od svih svetskih.
Primera radi, u Srbiji postoji nešto što se zove Koridor 10. To je auto-put koji treba da poveže Evropu i Aziju, koje su sada bez njega beznadežno nepovezane. Srbi tvrde da je Koridor 10 ključna evropska saobraćajnica, ali izgleda da Evropa o tome nema pojma, a Azija je prinuđena da se snalazi kako zna i ume.
Koridor 10 je najduži auto-put na svetu. Sudeći prema izjavama srpskih ministara, godišnje se izgradi više od dvesta pedeset kilometara. Do sada je već verovatno stigao do Bagdada ili Grenlanda.
Da sve bude još neobičnije, taj novoizgrađeni auto--put još niko nije video. Doduše, kao i druga svetska čuda, i Koridor 10 ume da se ukaže onima koji u njega veruju. Naročito je uobičajio da se ukazuje u vreme predizbornih kampanja. Tada se u svoj svojoj lepoti i grandioznosti ukaže opozicionim i vladajućim strankama i ponekom novinaru sa državne televizije. Kad izbori prođu, ukazuje se znatno ređe, tek u ponekom televizijskom studiju u prisustvu resornog ministra ili predsednika vlade.
Jedna od najvećih srpskih državnih tajni jeste kuda Koridor 10 treba da prođe. I laici i stručnjaci teško uspevaju da mu uđu u trag i u trasu. Mnogi seljaci ležu i ustaju moleći se Bogu da trasa ovog auto-puta prođe baš kroz njihove njive, nadajući da će im država isplatiti silne novce. Skrštenih ruku ne sede ni tajkuni, pa na (ne)viđeno otkupljuju parcele po Srbiji. Međutim, država Srbija je poznata po tome što nikome ništa ne isplaćuje, pa se tako ni seljačke ni tajkunske molitve ne ostvaruju.
Još je veća misterija koliko Koridor 10 košta. Matematika je veoma napredovala, ali taj račun još niko ne može da izvede. Za njegovu izgradnju Srbija svake godine od međunarodnih banaka uzme nekoliko stotina miliona evra, a iz svog budžeta još koliko zahvati. Taj novac se posle utroši u onih dvesta pedeset kilometara o kojima sam vam već pričao. Ako Međunarodni monetarni fond i Svetska banka zbog nečeg propadnu to će biti zbog Koridora 10!
Ipak, jednodušna je ocena da je Koridor 10 najveća razvojna šansa Srbije. On svake godine uposli polovinu srpske građevinske operative. Druga polovina lije suze radosnice što joj nije dopao takav posao.
Niko ne zna kada će ovaj auto-put biti završen. Do današnjeg dana završavao se bar dvadesetak puta. Svečano je otvaran bar još toliko. Zna se jedino da je Koridor 10 beskonačno deljiv, tačnije deli se na bezbroj deonica. Nema ministra ni premijera u Srbiji koji nije otvorio bar neku.
Posle svega ne mogu da se načudim zašto su Srbi u Unesku kandidovali nekakvu Đavolju varoš za novo svetsko čudo, a ne Koridor 10.
Koridor 10 bi sigurno pobedio.
P. S. Srbi su već izmislili Koridor 11. Kakvo će tek to čudo da bude!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:22 pm






METRO


Dragi moji,


U prošlom pismu pisao sam vam o čudima Srbije, pa ću tako i nastaviti. Jedno od velikih srpskih čuda jeste i beogradski metro. Kada sam stigao u Beograd, pitao sam prolaznike gde se nalazi metro i dobio vrlo čudnovate odgovore. Jedni su mi rekli da se metro nalazi u projektima, drugi da je često na gradskoj televiziji, a treći da je u snovima gradonačelnika.
Taj fenomen me je ozbiljno zainteresovao, pa sam ga detaljno proučio. Saznao sam da su Beograđani došli na ideju da sagrade metro još pre pola veka. Narednih deset godina potrošili su da bi utvrdili da li im je metro zaista neophodan. Kada su rešili da jeste, odlučili su da svu energiju ulože u – tramvaj! Tramvajem su se zaputili u 21. vek, ali već na pola puta ponovo su se setili metroa. Bilo im je žao da tako jednostavna zamisao propadne, pa su okupili svoje najbolje arhitekte i naložili im da nacrtaju metro. Arhitekte nisu bile lenje, pa su nacrtale sve što im je palo na pamet. Odjednom je čitav Beograd bio premrežen linijama beogradskog metroa. Nema opštine i naselja do kojeg metro nije stigao! Ako bi koja skupština stanara bila nezadovoljna što metro ne prolazi kraj njihove zgrade, propust bi očas bio otklonjen. Bio je to veličanstven uspeh gradske vlasti. Tako je metro ušao u projekte i planove i tamo je i dan-danas.
Bilo je naravno pokušaja da beogradski metro i počne da se gradi. U tu svrhu formirana je čak i radna grupa, ali je u Srbiji problem sa radnim grupama u tome što one ne vole da rade. Radnu grupu zamenila je komisija, komisiju stručni savet, a njega anketni odbor. Hiljade radnih sati potrošili su gradski trudbenici, ali i pored toga beogradski metro je tvrdoglavo odbijao da bude izgrađen.
Uz to, Beograđani su se vrlo iznenadili kad su saznali da je za gradnju metroa potreban novac. Gradske vlasti su bile šokirane, a o arhitektama da i ne govorimo. Ipak, arhitekte su se brzo pribrale i ultimativno zatražile da svi njihovi crteži budu realizovani. „Ne pitamo šta košta!“, rekle su arhitekte. A koštalo je nekoliko milijardi. Gradski oci su se zakleli u majke da taj novac nemaju. Ni lično, ni grupno, ni u budžetu!
Krajem prošlog veka Beograđanima je pala na um spasonosna ideja. Možda se metro već nalazi pod zemljom, a oni o tome pojma nemaju! Zato su se jednoga dana okupili kod Vukovog spomenika i počeli da kopaju. I zaista, kada su iskopali dovoljno duboko naišli su na podzemnu železnicu! „Jeste li vi metro?“, pitao je uzbuđeno gradonačelnik. „Ne, mi smo Beovoz“, odgovorio je Beovoz i odgegao se ka Pančevu.
Početkom ovog veka u Beogradu se promenila vlast. I naravno, jedno od prvih obećanja gradonačelnika bio je – metro! Kakav bi to gradonačelnik bio kad to ne bi obećao. Narednih deset godina utrošeno je da bi se utvrdilo da li je Beogradu potreban laki ili teški metro. Da bi se ta dilema rešila pozvani su i eksperti iz Španije, Francuske, Austrije i Kine. Svi su se složili da je za Beograd i laki metro – težak!
Zato podzemnu železnicu Beograd nema ni danas.
Ima samo podzemlje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:22 pm







BANKE U SRBIJI (1)


Dragi moji,


Čitavog života slušao sam o Švajcarskoj kao o bankarskom raju, ali tek kada sam stigao u Srbiju, shvatio sam da je to obična besmislica i da za banke nema boljeg mesta od ove zemlje. Baš kao što je Las Vegas sačinjen od sve samih kockarnica, a neki delovi Istanbula od zlatara, tako je i cela Srbija načičkana bankama i pripadajućim im bankomatima.
Nikada u svom životu nisam video toliko različitih a opet istih banaka kao u Srbiji. Ovaj redak i neočekivan fenomen vrlo me je zainteresovao, pa sam se kod svojih ljubaznih domaćina raspitao o njegovim korenima i evo šta sam saznao.
U davna, pradavna vremena, dakle pre dvadesetak godina, u Srbiji su takođe postojale banke, ali posve sporadično i tako nenametljivo da im ni najveći finansijski optimista nije mogao predvideti današnji procvat. Listom su bile u državne i poslovale neupadljivo poput kasapnica i piljara, čovek bi prosto otišao tamo, uložio ili podigao novac i vratio se kući, nesvestan u kakvu će se to avanturu već za koju godinu izroditi.
Početkom devedesetih narod „koji ne ume da radi, ali ume da se bije“ počeo je da primenjuje svoje znanje, pa je para nestalo, a banke su odlučile da ušteđevinu svojih klijenata zamrznu. U nekoj drugoj, manje trpeljivoj zemlji zbog ovoga bi u najmanju ruku izbila pobuna, ali ne i Srbiji, mestu gde se banke vole bezgranično i gde zdrava ušteđevina za tili čas, bez problema, može postati stara devizna štednja, toliko stara da iz banke više nikada neće ni moći da izađe.
Onda su nastupile godine kada je Srbija svetu podarila najveću inflaciju u njegovoj istoriji i širom otvorila vrata svakolikom privatnom kapitalu pa i bankarskom. Treba li napomenuti da su u Srbiji odmah nikle privatne banke, od kojih su se Srbima naročito dopale dve koje su na njihova nezamrznuta sredstva davale kamate kakve svet takođe još nije video. Ljubav između Srba i banaka tih dana je dosegla religijske razmere; kao što su negdašnji paganski vernici svojim božanstvima prinosili žrtve očekujući svakojaki boljitak, tako su i Srbi ovim dvema bankama nesebično prinosili svoj novac, očekujući da im se vrati oplođen i uvećan do neprepoznatljivosti. Ali ubrzo se pokazalo da ova dva religijsko-finansijska hrama nisu ništa drugo do obične piramide, a da to dvoglavo bankarsko božanstvo može da ispuni želje i očekivanja samo odabranima. Razočarani u ljubav, veru i nadu prema bankama, Srbi su se u narednim godinama odmetnuli u bankarski ateizam i ono malo preostalog novca čuvali u slamaricama, čarapama i unutrašnjim džepovima demodiranih sakoa. U svim drugim zemljama banke bez klijenata listom bi propale, ali ne i u Srbiji, ovde su nastavile da žive i rade, tačnije šticuju kurs, prebacuju novac na prijateljska i nesvrstana ostrva i u svojim avetinjski praznim sefovima umesto dragulja i retkih slika pohranjuju na stotine kilograma kvalitetnog heroina, koji, ruku na srce, i jeste neka vrsta dragocenosti.
I sve je tako trajalo do petog oktobra dvehiljadite godine. A šta je bilo potom pisaću vam u narednom pismu.


BANKE U SRBIJI (2)


Dragi moji,


U prošlom pismu pisao sam vam o natprirodnoj ljubavi između građana Srbije i poslovnih banaka krajem dvadesetog veka. U ovom pismu posvedočiću vam da se ta burna veza nastavila i u ovom milenijumu i poprimila razmere kojima se niko, a najmanje Srbi, nije nadao. Naime, odmah pošto su s uspehom izveli svoju popodnevnu petooktobarsku revoluciju, Srbi su prigrlili parolu: „Svoje nećemo, tuđe hoćemo“ i pod tim geslom ugasili svoje najveće banke, a stranim ljubazno otvorili vrata.
U istoriji civilizacije verovatno je bilo i tragičnijih primera pogrešnih procena; najezde skakavaca, malaričnih komaraca, laboratorijski proizvedenih virusa samo su neki od njih, ali malo šta je više promenilo jedno društvo od ulaska stranih banaka na srpsko finansijsko tržište.
Ako me pitate koje su to strane banke ušle u Srbiju, odmah ću vam reći da su ušle – sve! Nema banke pod kapom nebeskom a da nije zapucala pravo u Srbiju da ovde otvori svoje filijale. Narodna banka je licence za rad delila kao konfete, ako bi samo i posumnjala na nekoga da je sklon bankarstvu taj bi otvorio banku, hteo – ne hteo. Srbiju su preplavili muškarci u uskim odelima i žene u crnim kompletima, sve u svemu na scenu je stupila potpuno nova pasmina koja se poslednji put nasmejala kad su lovci Bambiju ubili majku, što reče jedan ovdašnji pesnik.
Srbi su bili zbunjeni, strane banke dočekali su kao goste koji su im iznenada banuli u kuću; bilo im je drago što su došle, ali malo neprijatno jer nemaju čime da ih počaste. Navikli da im banke vazda traže pare na zajam, građani su u početku malko od njih zazirali, ali ubrzo su doživeli svoj prvi šok. Umesto da im traže novac i mame ga iz slamarica, banke su počele da ga dele i šakom i kapom! Srbi su bili fascinirani! NJihov hiljadugodišnji san o hlebu bez motike konačno je počeo da se ostvaruje! Bilo je dovoljno samo otići u najbližu banku, potpisati nekoliko papira sa sitnim slovima i uzeti novaca koliko je kome potrebno.
A svima je bilo potrebno i svi su uzimali! U dinarima, evrima, francima, jenima, bitkoinima! Nema kredita koji Srbi nisu uzeli, od onih za nove i polovne stanove, do onih za nove i polovne zube.
Ali ubrzo je usledio drugi šok, Srbi su saznali da se krediti moraju vraćati! I to sa kamatom i baš svakog meseca! Bili su užasnuti u uvređeni! Tako dakle, strane banke nisu u Srbiju došle da bi napaćenom narodu pomogle, već da se obogate! Na to ih niko nije upozorio, a da nisu pažljivo gledali u svoje nove plazma televizore možda nikada ne bi ni saznali! I odakle da vrate kad nigde ne rade, jedva da imaju i za servisiranje svojih novih automobila, a kamoli za rate?!
I tu su im banke priskočile u pomoć i ponudile kredite za refinansiranje dugova. I njih su Srbi uzeli. Doduše, ovoga puta zajedno sa bensedinima.
Ali u banke nisu prestali da odlaze, pa je banaka ovde svakim danom sve više. Srpske gradove osvajaju od vrata do vrata, pred njima se povlače butici, pekare pa i same junačke kladionice. Kruže glasine da će uskoro početi da ulaze i u stanove.
Zato danas svi Srbi sanjaju o bankama. Neki da u njima rade, drugi da ih opljačkaju, a treći da ih zapale. Kad ne sanjaju, računaju koliko su dužni. A računica kaže da je cela Evropa dužna kô Grčka, a Grčka kô Srbija.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:22 pm




KORENI DEMOKRATIJE


Dragi moji,


Moji domaćini su ovih dana svečano obeležili četvrt veka od kada su 9. marta 1991. godine počeli da traže demokratiju. Naime, nekoliko meseci pre tog datuma proneo se glas da je demokratija stigla i u Srbiju i Srbi su požurili da je vide. No ispostavilo se da je demokratija vrlo stidljiva i da joj nije baš do pokazivanja, pogotovu ne na javnim mestima. Srbi su bili uvređeni, a neki su čak i pobesneli: na šta to liči? U svim okolnim zemljama, u koje je takođe nedavno stigla, demokratija se pokazivala u svom punom sjaju, a jedino je u Srbiji odlučila da boravi inkognito! Uostalom, čemu tamne naočare, čemu diskrecija, Srbi demokratiju ionako nikada ranije nisu videli, pa je ne bi prepoznali ni kada bi se gola prošetala glavnom gradskom ulicom!
Nestrpljenje je raslo iz dana u dan i Srbi su demokratiji dali ultimatum: ili će se do 9. marta pojaviti na državnoj televiziji da je lepo svi vide, ili će tog dana izaći na ulice da je sami potraže! Istoričari još ne mogu da se slože šta se potom događalo, neki tvrde da je srpska demokratija bila od one sorte koja na ultimatume ne pristaje, drugi da je demokratija htela da dođe na televiziju, ali se usput izgubila negde na Dedinju, a treći za sve okrivljuju Srpsku akademiju nauka i umetnosti koja je po njima demokratiju predugo zadržala na proučavanju.
U svakom slučaju, demokratija se u zakazano vreme nije pojavila na televiziji i Srbi su masovno izašli na ulice Beograda. Koliko se ljudi te subote okupilo na Trgu republike ne može se tačno reći, izvesno je jedino da taj broj iz godine u godinu raste. Slušajući najnovija svedočenja svojih domaćina, slobodno mogu reći da je tog 9. marta demokratiju tražilo između tri i četiri miliona građana, a nije daleko dan kada će se pokazati da je u potrazi učestvovalo i svih deset miliona Srba! Biti danas ugledan građanin, a kamoli javna ličnost ili političar, a ne reći da si te 1991. godine tražio demokratiju nezamislivo je i neodgovorno prema sebi i svojoj biografiji.
Gde sve Srbi tog dana nisu tražili demokratiju! Peli su se na spomenike i kioske, zavirivali u izloge, ispod kontejnera i žardinjera, provalili čak i u Narodno pozorište, ali bez uspeha. U neko doba u pomoć im je pritekla i narodna milicija, koja je demokratiju pokušala da istera na čistac suzavcem i vodenim topovima – uzalud! U potrazi za demokratijom Srbi su ušli čak i u Skupštinu, ali su im na portirnici dali časnu reč da ona tu nikad nije svraćala, pa se većina povukla; da je traže u parlamentu ostali su samo najuporniji, koji su i danas tamo… U neko doba proneo se glas da se demokratija ukazala na jednoj lokalnoj televiziji, pa su građani požurili kućama ne bi li je videli, a na ulicama su se pojavili tenkovi ne bi li je dodatno ohrabrili.
Deveti mart je bio i prošao, a Srbi demokratiju nisu našli. One koji su tog dana bili na ulicama danas je zbog toga malo sramota, one koji nisu ni danas nije. Pokušali su Srbi da demokratiju pronađu i narednih godina, saborovali su, šetali, zviždali, lupali, ali da je dozovu uspeli nisu. Danas je više i ne traže, okanuli su se ćorava posla, svikli su se da žive i bez nje, i samo se ponekad u čudu zapitaju zašto im je onomad bila toliko važna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:22 pm






ZALJUBLJENOST


Dragi moji,


Primetio sam da su Srbi vrlo zaljubljiv narod. Sem što su kolektivno zaljubljeni u sebe, lako se zaljubljuju i u druge. Primera radi, svakih nekoliko godina zaljube se u nekog političara, što stranog, što domaćeg. I kao i svi zaljubljeni, tada potpuno izgube glavu.
Ako me pitate koji tip političara se Srbima naročito sviđa, ne bih pouzdano znao da vam odgovorim. Poslednjih decenija Srbi su se zaljubljivali u komuniste, socijaliste, nacionaliste, globaliste, autokrate, demokrate… već prema tome kakvo je bilo vreme i moda. Ipak, to ne znači da nemaju kriterijum, niti da nisu izbirljivi, pre bi se moglo reći da pri odabiru partnera nisu baš strpljivi. Ali Srbi su prosto takvi, ne mogu dugo da izdrže a da sa nekim političarem nemaju strasnu vezu. Srbin koji nije zaljubljen u nekog političara oseća se usamljeno i prazno, čini mu se da ga istorija zaobilazi, a da mu život uludo prolazi.
Znam da vas zanima ko u vezi između Srba i političara čini prvi korak i odmah ću vam reći – inicijativu preduzimaju Srbi!
Ako li samo primete da se na političkom horizontu pojavio kakav novi, zgodan komad, raspoložen za flert, Srbi kreću u akciju! U udvaranju su toliko vešti da bi im na tome mogli pozavideti i najveći svetski ljubavnici, improvizacije nema, tačno se zna šta je čiji zadatak.
Odabranom političaru, budućem idolu nacije, najpre prilaze novinari. Jedan po jedan mu se dodvoravaju, na naslovnim stranama objavljuju njegove intervjue, daju mu udarne termine i uveravaju ga da se na takvog kao on vekovima čekalo. Za novinarima idu pesnici, pisci, muzičari i ostali slikari. Pišu mu ode, porede ga sa istorijskim ličnostima, i zbijaju se ne bi li mu napravili mesta međ’ kulturnom elitom. Tada nastupaju fudbalski klubovi, koji novoj nadi šiju dresove po meri i meću je u navijačke pesme. Tako već poluobarenog dočekuje ga univerzitet, koji mu dodeljuje počasni doktorat. U redu već stoje dva ili tri grada i nekoliko varošica sa spremnim poveljama počasnog građanina. Najbolje tek dolazi jer ga potom na grudi privijaju vojska i policija, a po ramenu stidljivo tapše i organizovani kriminal.
Vezu političara i naroda tada blagosilja Crkva, a novopečenog mužika Akademija nauka promoviše u novog oca nacije.
A nacija je već u transu, građani, seljaci, zanatlije, domaćice i autoprevoznici ludi su od ljubavi, slike mu stavljaju na kalendare i kače na šoferšajbne, u svakoj kući je rado viđen gost, a na svakoj slavi glavna tema. On! NJihov! Jedini!
Od kila mesa podignut, od udvorištva i kukavičluka nastao!
Nema toga što zaljubljeni Srbi neće dopustiti svom ljubljenom političaru. Može da ih kinji, ponižava, vara, ostavi bez prebijene pare – sve će mu oprostiti. U drugim zemljama političari se pitaju da li su dorasli očekivanjima svog naroda, u Srbiji je suprotno, ovde se građani pitaju jesu li dorasli željama svog ljubljenog vođe.
Ali baš kao i kod pravih ljubavnih parova, i ljubav između Srba i političara gasi se kad počnu da žive zajedno. Strasna romansa ubrzo jenjava, a Srbi polako počinju da shvataju da njihov voljeni političar nije ništa bolji od svih prethodnih.
Razočarani i ucveljeni, ostavljaju ga na đubrištu istorije, odlaze u kafane i uz vino koje tugu leči međusobno se teše i pitaju gde su im oči bile.
I daj bože da se neko usudi da im kaže da oči ništa nisu krive, već da je problem sve vreme bio u mozgu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu