Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Strana 3 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 1:16 pm

First topic message reminder :



Nagrade za najbolju satiričnu knjigu:

„Radoje Domanović“ 2014.
„Tipar“ 2015.


Uputstvo za upotrebu

Sadržaj: ova knjiga sadrži stotinu satiričnih i duhovitih pisama koja Ljubenovićev izmišljeni stranac piše svojima negde u inostranstvu, opisujući današnju Srbiju.

Dejstvo: knjiga je namenjena obolelima od mitomanije, egomanije, povišenog nacionalizma, galopirajućeg globalizma i ostalih teških zaraznih bolesti.

Način upotrebe: knjigu čitati dva puta dnevno, posle ručka i pre spavanja, do poboljšanja opšteg stanja. Po potrebi, ponoviti postupak.

Neminovni efekti: ova knjiga kod većine čitalaca izaziva maksilofacijalni grč, u narodu poznat kao osmeh.

Način čuvanja: čuvati na sobnoj temperaturi ili morskoj plaži, van domašaja osoba bez smisla za humor.

Rok trajanja: dok je Srba i Srbije.

Bojan Ljubenović
Z.P. Srbija

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:23 pm




TAJNE SRPSKE KULTURE


Dragi moji,


Malo je naroda na svetu koji toliko ljubomorno čuva svoje kulturno nasleđe kao što to čine Srbi. Šest meseci sam u ovoj zemlji pokušao da saznam nešto više o kulturnom i istorijskom blagu Srbije, ali mi je slabo šta pošlo za rukom.
Naravno, kao i svaki stranac, najpre sam se uputio u Narodni muzej. Međutim, na vratima muzeja pisalo je „zatvoreno“. Kakav sam baksuz, pomislih, i odlučih da dođem drugog dana. Dolazio sam i drugog i trećeg i četvrtog, ali je brava uvek bila zaključana. Na kraju sam se raspitao i saznao da Narodni muzej ne radi više od deset godina. Kad sam pitao zašto, rekli su mi da krov prokišnjava, da su instalacije dotrajale i naveli još sijaset bizarnih razloga. Pravio sam se da im verujem, ali im u stvari ništa ne verujem, mislim da me lažu i da je u pozadini svega neka srpska misterija. Mora da je tako jer koji bi, molim vas, drugi normalan narod držao svoj Narodni muzej zatvoren deset godina jer mu prokišnjava krov!?
Da je u pitanju neka tajna uverio sam se i kad sam pokušao da odem u neku galeriju. Zaustavljao sam prolaznike i molio ih da me upute, ali su svi do jednog samo odrečno vrteli glavama i tvrdili da ne znaju ni za jednu, a neki su se čak zaklinjali da njihova noga u galeriju nikada nije kročila! Opet laž i obmana, naravno, ko bi još poverovao da stanovnici jedne stare evropske prestonice ne cene likovnu umetnost!
Jedva da sam malo bolje prošao kada sam pokušao da odem na neku književnu promociju. Posle upornog istraživanja saznao sam da se u jednoj ustanovi kulture, u centru grada, predstavlja knjiga pesama poznatog srpskog pisca. Došao sam tačno na vreme, ali me je na vratima sačekao mrzovoljni portir i rekao da nije uobičajeno da na pesničke večeri dolaze osobe koje sa piscem nisu u uskoj prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. U najgorem slučaju ulaz je još dopušten kakvom dobronamernom književnom kritičaru, i to je sve. Još jedna laž, naravno, zar su stvarno mislili da ću poverovati da pisci u Srbiji objavljuju knjige samo za svoju rodbinu i prijatelje?!
Ni ovaj neuspeh me nije obeshrabrio, pa sam odlučio da odem u bioskop i pogledam neki srpski film. Ali to je bilo lakše poželeti nego učiniti jer su ovde svi bioskopi listom zatvoreni! Kada sam domaćine pitao gde gledaju svoje filmove, rekli su mi da ih ne gledaju uopšte, štaviše tvrde da se srpski filmovi i ne prave da bi ih publike gledala, već da bi reditelj i glumci od ministarstva dobili koji dinar da prežive. Opet laž, naravno, jer koje bi ministarstvo kulture finansiralo filmove koje niko ne želi da vidi!
Naravno da sam pokušao da odem u neko pozorište i pogledam kakvu predstavu, ali na repertoarima nije bilo nijedne! Svi su glumci zauzeti spremanjem premijera, objasnili su mi na ulazu. U Srbiji publika obožava da gleda premijere, pa pozorišta neprestano izbacuju nove predstave, koje se potom odigraju još jednom ili dvaput i nikad više.
Tada sam shvatio da je srpska kultura jedna velika tajna.
Zato se o njoj u svetu tako malo zna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:23 pm






ZANIMANJE INTELEKTUALAC


Dragi moji,


Putujući po svetu čovek se sretne sa raznim ljudima i raznim zanimanjima. U Japanu možete iznajmiti svog ličnog samuraja, u Australiji angažovati lovca na bisere, u Rusiji se slikati sa ovlašćenim Staljinovim dvojnikom, u Americi unajmiti detektiva za pronalaženje nestalih kućnih ljubimaca… Ipak, u Srbiji sam naišao na zanimanje za koje nikada ranije nisam čuo i koje me je zaintrigiralo više od svih drugih. To zanimanje zove se intelektualac.
Intelektualac je u Srbiji veoma stara i poštovana profesija, koja je proslavila mnogog pojedinca i othranila brojne porodice. No put do tog cenjenog zvanja nije nimalo lak. Laici bi pomislili da je dovoljno samo diplomirati na fakultetu, ali to ni izbliza nije tačno. Mnogi u Srbiji svrše visoke škole, pa nikad ne postanu intelektualci, već tek obični inženjeri, lekari ili pravnici.
Da bi neko postao intelektualac treba da ima naročite osobine. Još od najranije mladosti mora se ozbiljno zanimati za sudbinu naroda i države, a već u srednjoj školi na srcu mu mora ležati briga o čitavom čovečanstvu. Jezik mu mora obilovati tuđicama i latinskim citatima, a gestikulacija biti primerena ozbiljnosti reči koje izgovara. Do fakulteta treba da ima spremna rešenja za većinu svetskih problema, a već na prvoj godini mora biti mudriji od svojih profesora. Do svršetka školovanja napisaće nekoliko socioloških studija i zbirki rodoljubivih pesama i biti aktivan član bar dve društveno korisne organizacije.
Do tada će se već izražavati tako da ga ni rođena majka ne razume, a izgledati kao da je otac sam sebi. Kada ispuni sve uslove, biće samo pitanje trenutka kada će njegov talenat prepoznati ovdašnji mediji. Onog dana kada prvi put bude gostovao na državnoj televiziji postaće – intelektualac.
Tog momenta svi njegovi problemi biće rešeni. U Srbiji kad jednom postaneš intelektualac, više ništa drugo ne moraš da radiš. Po tome je titula srpskog intelektualca slična tituli engleskog lorda, nosi se doživotno i obezbeđuje brojne povlastice.
Srpskom intelektualcu sva su vrata otvorena. Na proslavama slavnih godišnjica, svečanim akademijama ili književnim večerima sedi u prvom redu i zajedno sa svojim kolegama, profesionalnim patriotama, ozbiljno klima glavom. Nezamenljiv je kad treba održati pozdravni govor ili posmrtno slovo. Piše odlične recenzije knjiga koje nije pročitao. Velikodušno prima sva društvena priznanja, nagrade i stanove. Nikad se ne smeje jer je njegova najpreča dužnost da bude zabrinut. Od svetskih velikana najradije citira sebe.
O aktuelnoj vlasti ima svoje mišljenje, ali ga nikad ne nosi sa sobom. O bivšoj vlasti misli sve najgore. U kritičnim trenucima po srpsko društvo službeno je odsutan.
S vremena na vreme sa intelektualcem svog ranga povede javnu polemiku u uglednim novinama. Makar jednom godišnje potpisnik je peticije protiv nečega. U časovima dokolice sastavlja strategije i memorandume. Kad ga se zaželi, pronađe skrivenog unutrašnjeg neprijatelja i napiše mu otvoreno pismo.
I tako, pismo po pismo, peticija po peticija, memorandum po memorandum i običan intelektualac postaje ugledan intelektualac. A uglednim intelektualcima u Srbiji na raspolaganju je sve.
Jer to su tek majstori od zanata.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:23 pm






SRBI I KORUPCIJA


Dragi moji,


Ponekad mi se čini da su Srbi kao deca, čuju li samo da se u okolini dešava nešto novo i moderno, oni odmah požure da to primene i na sebi. Tako su pre izvesnog vremena načuli da u Evropi korupcija više nije u modi i evo ih, ne prestaju da se zaklinju da će i svoju suzbiti, ako ne i sasvim iskoreniti. Od predsednika mesne zajednice pa do predsednika vlade svi listom tvrde da je korupcija rak-rana srpskog društva, najveće državno zlo i pošast kojoj se pod hitno mora stati na put.
Ipak, meni se kao strancu čini da Srbi opet preteruju i da, kao i mnogo puta do sada, seku granu na kojoj sede. Jer šta, moliću lepo, Srbima smeta korupcija? Vekovima su sa njom lepo živeli, uzajamno se pomagali i srodili se toliko da se danas ne zna gde počinje srpska država, a gde se završava korupcija i obrnuto. I sad bi odjednom da je se reše, odstrane kao strano tkivo i naprave se da je nikad nisu ni poznavali, a kamoli da im je bila od koristi!
Teško će to ići, dragi moji Srbi! Nije korupcija kakav mladi naučnik ili sportista, pa da ga se tek tako odreknete i prepustite drugima. Još je manje neki predsednik ili general, kojeg ste do juče slavili, a potom ga proglasili za ratnog zločinca, uhapsili, isporučili i rešili ga se za sva vremena.
Ne, korupcija je deo svakog od vas, svake vaše kuće, ustanove i institucije. Pomislite samo gde biste sada bili i šta bi od vas postalo da nije bilo korupcije! Kako biste preživeli sve one ratove, okupacije i sankcije? Uvek vam je bila tu, pri ruci, da vam se nađe i pomogne.
Budite iskreni pa kažite da li se ijedan od vas zaposlio a da nije imao „vezu“? Setite se kako ste dobijali stanove, napredovali u službi, odlazili u prevremene penzije. Da ne beše plavih koverti, kad biste izgradili ovolika divlja naselja, kako biste vešernice pretvarali u duplekse, a podzemna skloništa u tržne centre? Da li ste ikad na šalteru nešto završili a da nekog niste „podmazali“?
E, Srbi, Srbi, teški ste vi nezahvalnici! Pogledajte se u oči pa recite koliko vas bi ustalo sa operacionog stola da hirurge niste devizama podsećali na položenu zakletvu, koliko biste manje imali akademskih diploma da nije bilo profesora spremnih da vam progledaju kroz prste. Da su vozačke ispite polagali samo oni koji su za volan zaista bili zreli, srpski bi putevi danas bili pusti kao u Sahari, a da vam je saobraćajac svaki put uzeo dozvolu kad ste vozili pijani, putevi vam ne bi ni trebali!
A tek što preteruju oni koji kažu da je korupcija smrt za srpsku privredu! Pa kako biste, gospodo, prodali sva ona propala preduzeća da ne beše korupcije? Kad bi vaši nesrećni privrednici dobili dobar posao da nije nameštenih tendera i lažnih oglasa? Šta bi vaše firme uvezle ili izvezle da nije carinika vazda raspoloženih za poslovno-tehničku saradnju?
Razmislite o tome i ostavite korupciju na miru. Uvek vam je valjala i valjaće vam i ubuduće. Ionako ste rekli da ćete u Evropsku uniju samo sa svojim identitetom. A šta je korupcija ako nije vaše drugo ime?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:23 pm






ZNALCI


Dragi moji,


Iako nedavna svetska istraživanja pokazuju da je Srbija po slobodi medija tek negde iza sedamdesetog mesta, primetio sam da su Srbi vrlo informisan narod. Štaviše, još nisam sreo Srbina koji o nečemu nema svoje mišljenje. Pitajte Srbina o bilo čemu i on će vam odgovoriti kô iz topa. Reći da nešto ne znate ili da o nekoj temi niste dovoljno informisani ovde se smatra vrhunskom sramotom, pa se zato svi toga čuvaju kao žive vatre.
Ovde ne možete naći dovoljno neobrazovanog čoveka da bi vam na neko pitanje uskratio odgovor. Odete li na primer kod automehaničara da zamenite svećice, kući ćete se sasvim sigurno vratiti sa bar dva ili tri nova saznanja o genetski modifikovanoj hrani, neminovnoj propasti Evropske unije ili novim dokazima o povezanosti kladioničarske mafije i svetske kuće fudbala.
Uđete li pak u taksi, tamo vas čeka novo iznenađenje. Naime, svaki srpski taksista raspolaže pouzdanim dokazima da je američko sletanje na Mesec očigledna laž, do tančina će vam objasniti zašto je Sovjetski Savez morao da se raspadne, a ako baš insistirate, nabrojaće vam i sve članove tajne masonske lože u srpskoj vladi. Ovdašnje kafane su, naravno, prave riznice znanja, u njima svaki konobar koji bar malo drži do sebe zna sve o severnokorejskom nuklearnom programu i najnovijim kineskim balističkim raketama, a čim se malo zbližite, poveriće vam i informaciju o tome ko će naslediti sadašnjeg dalaj lamu. Ako niste željni novih saznanja, bolje vam je da ne idete kod frizera jer su frizerski saloni u Srbiji zapravo isturena odeljenja medicinskog fakulteta. Za frizere i mušterije u toj oblasti skoro da nema tajni, od rešenja problema sa šuljevima pa sve do novih metoda operacije na otvorenom srcu saznaćete sve, hteli – ne hteli.
Čim kročite na trotoar, velike su šanse da će vas presresti neka ovdašnja televizija i zamoliti vas da učestvujete u anketi. O čemu? O bilo čemu! Još nisam video Srbina koji je na neko novinarsko pitanje odgovorio sa „ne znam“, svaki će odvojiti malo vremena da auditorijum upozna sa svojim stavom, o razvodu na britanskom dvoru, najnovijom obmanom FBI, o poseti vanzemaljaca ili iznenađujućem porastu indijskog bruto društvenog proizvoda, svejedno.
Da se razumemo, sve ovo pređašnje važi samo obične građane, u Srbiji postoje i profesionalne sveznalice, koje ovde nose počasne titule „analitičara“. Šta sve tek oni znaju! Ma nema šta ne znaju! Poput nomada se sele iz televizijskog studija u studio, komentarišu, analiziraju, kritikuju, za njih nema tabu tema, globalno zagrevanje – može, terorizam u Somaliji – u redu, slom berze u Tokiju – nema problema, otkupna cena maline – zašto da ne? Manje uspešni analitičari odmah dobijaju kolumne u srpskim novinama, dok njihove visprenije kolege po skraćenom postupku postaju savetnici predsednika ili premijera.
Sve u svemu – Srbi znaju sve! Jedino zaćute kad ih pitate šta će s njima biti sutra. Tada pognu glavu, slegnu ramenima i promrmljaju: „Ko će ga znati“.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:24 pm




ZATVOR


Dragi moji,


Znam da sam već dosadan sa svojim tvrdnjama da su Srbi vrlo čudan narod, ali ne mogu da vam to još jednom ne kažem. Evo, na primer, još nisam naišao na narod koji više voli da ode u zatvor nego što to vole Srbi. Što je neki Srbin poznatiji i ugledniji, njemu je zatvor draži. Ako mi ne verujete, kupite bilo koje srpske novine, svakoga dana na naslovnim stranama piše ko je od poznatih građana Srbije juče priveden, uhapšen ili osuđen. Biti poznat a protiv sebe nemati bar dve krivične prijave ovde se smatra velikim ličnim propustom i zjapećom rupom u biografiji.
Nekada, kad bi vas pozvali u policiju ili ne daj bože priveli u stanicu, od sramote na ulicu ne biste smeli da izađete mesec dana, danas je to sasvim drugačije; videti policijski auto ispred nečijeg ulaza jedva da je zanimljivije nego videti poštara na mopedu. Kad bi pre nekoliko godina nekoga uhapsili, taj bi molio Boga da mu slika ne izađe u novinama, a sad utamničeni plaćaju urednicima da im stave što veću. Oni najbogatiji i najugledniji snimak svog hapšenja objavljuju na televiziji kao dokaz da su to zaista oni, a ne neki drugi koji bi da iskoriste zabunu i otmu im zasluženi komad slave. Nekada, kad biste otišli u zatvor, vaša poslovna karijera bivala bi okončana, a sada je tek na početku i sva je prilika da je čeka blistav uspon, jer veze kakve možete steći u srpskim zatvorima, ne možete nigde na slobodi.
Zvezda crne hronike ovde može postati svako – sportisti, pevači, manekenke, oficiri, policajci, političari, novinari, sveštenici, profesori, a o biznismenima da i ne govorim. Za suđenja se traži karta više, a u zatvor se odlazi tek ako se prethodno rezerviše mesto ili preko debele veze. Kao što su se ranije pravili ispraćaji u vojsku, danas se prave ispraćaji u zatvore: novine o svemu donose dirljive reportaže, pre ulaska u ćeliju budući robijaši daju duge i emotivne intervjue, a čim zakorače u bajbok odaju se pisanju, pa su im advokati na teškim mukama da li da dirljivo svedočanstvo prodaju kao feljton ili štampaju kao knjigu.
Ipak, prava slava ih očekuje tek kad iz zatvora izađu, čim kroče na slobodu, eto ih u televizijskom studiju, zgodni i preplanuli, sa setom prepričavaju zatvorske dane, pozdravljaju drugare iz ćelije, zahvaljuju se obožavaocima na pismima i paketima, pa prosečan gledalac stiče utisak da je gost bio u kakvoj junačkoj mirovnoj misiji, a ne u tamnici. Osobe sa zatvorskim iskustvom u Srbiji su vrlo cenjene, pa bivši robijaši mogu da biraju hoće li u politiku, biznis, estradu ili na čelo nekog fudbalskog kluba. Svuda su rado viđeni gosti, u neke bolje stojeće srpske kuće ne možeš ni ući ako nemaš dovoljno zatvorskog staža, a slično je i sa nekim elitnim restoranima.
Običan secikesa, džeparoš ili ubogi razbojnik u srpskim zatvorima je osoba drugoga reda i bezmalo persona non grata. Najezda uglednih ministara i poznatih tajkuna u ovdašnje kazamate unela je potpunu pometnju, pa je već doneta odluka da ubuduće bogati Srbi zatvorske kazne služe u svojim kućama sa „nanogicama“, a siromašni da opet idu u zatvor sa bukagijama.
Kako je red i kako je oduvek i bilo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:24 pm






MANJINE U SRBIJI


Dragi moji,


Boraveći u Srbiji zaključio sam da u ovoj zemlji ima više manjina nego bilo gde u svetu. Ali ne brinite, nije ovo izveštaj o položaju etničkih manjina u Srbiji, već nameravam da vam nešto kažem o sasvim drugoj vrsti manjina, koje mahom čine Srbi! Znam da se sada pitate kako je moguće da u Srbiji Srbi budu manjina, pa ću vam objasniti.
Evo, na primer, svi koji nešto rade u Srbiji jesu manjina. Onih koji ništa ne rade ima znatno više. Ali i od manjine ima manjina, pa su tako svi oni koji rade i pritom primaju plate takođe manjina. Još je manje onih koji plate primaju redovno, a najmanju manjinu predstavljaju oni koji od svoje plate mogu pristojno da žive.
Tu, naravno, nije kraj spisku srpskih manjina. Na primer, u glavnom gradu Srbije Beogradu Beograđani su manjina. U ovom dvomilionskom gradu svih drugih ima više nego rođenih Beograđana. Umesto u Beogradu, rođeni Beograđani danas žive u Kanadi.
Dalje, ako živite u Srbiji, pa još verujete u red i zakon, odmah znajte da ste u manjini. Srbi veruju u vanzemaljce, proročanstva, magične krugove, drugi Dnevnik, zvaničnu statistiku, ali u red i zakon ne veruju! Ako mislite da preterujem, stanite na najbliži pešački prelaz i videćete da će većina preći na crveno svetlo, a da će oni koji strpljivo čekaju zeleno ostati u debeloj manjini.
U Srbiji svi navijaju ili za Zvezdu ili za Partizan. Drzne li se neko da navija za neki treći klub, ili da ne daj bože ne navija ni za koga, odmah biva svrstan u manjinu, i to onu najsumnjiviju. Svaki Srbin pošto se rodi ima rok od pet godina da se opredeli hoće li mu biti draži crveno-beli ili crno-beli dres, a ako se do tada ne odluči, roditeljima se toplo preporučuje da ga odvedu psihologu i ispitaju od čega boluje.
Ako li pak neki Srbin i pomisli da Srbija nije lider na Balkanu i da možda i nije najvažnija evropska zemlja i raskrsnica svih puteva, automatski će biti stavljen na crnu listu, na slavama će sedeti u dnu stola, a u neke kafane i u neke novine ulaz će mu biti trajno zabranjen.
Opšte je poznato da su Srbi listom mesožderi. Pojavi li se među njima kakav izrod koji meso ne jede, obrao je bostan! Doduše, sunarodnici će ga najpre brižno ispitati nije li bolestan, nije li potpao pod uticaj neke mračne sekte ili nevladine organizacije, ali kad se uvere da se radi tek o običnom vegetarijancu – pustiće ga da umre od gladi. Na porodičnim ručkovima, proslavama i jubilejima uporno će mu servirati roštilj i pečenje, sve dok mu ne slome ili duh ili telo.
Srbin koji nikad nije otišao na sabor trubača u Guču jašta je nego manjina! Biti Srbin a ne otići u Guču, ne obeznaniti se tamo od alkohola, ne prevesti bar dvojicu Slovenca u pravoslavnu veru i u povratku ne izazvati barem manji lančani sudar, to može samo čovek bez osećaja za očuvanje nacionalnog identiteta i sa njim većinski Srbi nemaju o čemu ni da razgovaraju.
Ali od svih manjina u Srbiji najmanja manjina su oni Srbi koji gledaju svoja posla. Takvih skoro da i nema, a ako ih i ima, preti im izumiranje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:25 pm





IGRE NA SREĆU U SRBIJI


Dragi moji,


U Srbiji kao i u drugim zemljama postoje brojne igre na sreću. I ovde se igraju loto i tombola, grebu srećke, skupljaju i šalju kuponi, ali Srbi ne bi bili to što jesu kad ne bi smislili i nešto potpuno novo. Brojne su igre na sreću za koje se u svetu još nije čulo, a koje ovdašnji hazarderi igraju već godinama.
Primera radi, u ovo doba godine Srbi najčešće igraju igru na sreću koja se zove Kupite polovan automobil, očuvan, kao nov. Ovu igru Srbi igraju već godinama, a sastoji se u tome da kupac po što mizernijoj ceni kupi što bolji polovan automobil. Igra ima posebnu draž jer većina kupaca smatra da je izvukla glavni zgoditak, tačnije niko ne želi da prizna da je izgubio. To je zato što se u Srbiji isključivo preprodaju polovni automobili koje su koliko do juče vozile nemačke babe, sa motorima suvim kao barut i limarijom čuvanom u sterilnim uslovima. Smatra se da je igrač dobio premiju ako mu policija kupljeni automobil već na prvoj kontroli ne zapleni kao ukraden ili ako mu motor ne prolupa posle prvih sto kilometara.
Druga igra na sreću koju ovde rado igraju jeste Uplati aranžman za letovanje i nadaj se da ćeš otputovati. Igra se sastoji u tome da budući turista na internetu odabere neku od bezbroj agencija (obično onu sa najlepšim sajtom), uplati papreno skup odmor i ostane da se nada da do dana polaska agencija neće bankrotirati. Ako mu se posreći pa na letovanje zaista i krene, onda nestrpljivo iščekuje kada će stići na željenu destinaciju ne bi li video da li se ono što je zakupio poklapa sa onim što mu je pokazano na fotografiji. Ali, kao i u svim drugim igrama na sreću, i ovde se uloženo isplati samo retkima, a većina, umesto avionskog prevoza, hotela sa četiri zvezdice i biserne obale, dobije rasklimani autobus, hotel u izgradnji i plažu do koje se može stići jedino na muli ili magarcu.
Bogatiji Srbi igraju igru pod nazivom Uplatio sam stan u sivoj zoni, samo što nije gotov. Ovo je već ozbiljna igra gde igrač svu svoju životnu ušteđevinu predaje u ruke potpuno nepoznatom čoveku, sa nadom da će mu on „najkasnije za šest meseci“ uručiti ključeve dupleksa u centru grada po smešno niskoj ceni. Ova igra na sreću vrlo često ispadne igra na nesreću jer od sto kupaca samo jedan stan i dobije, ostali dobijaju pravosnažne sudske presude sa kojima posle mogu da urade isto što i sa nevažećim loto listićima.
Posebno je zanimljiva igra na sreću pod nazivom Upoznaću se sa tetkinim kolegom, šta mogu da izgubim. Ovo je stara porodična igra na sreću koju igra bezmalo svaka familija u Srbiji. Glavni igrač je porodična mezimica, zašla u (pre)zrele godine, kojoj čitava rodbina traži muža. Praktikuje se obično u vreme porodičnih okupljanja, kada svaka zvanica ima konkretan predlog za rešenje ovog problema, ali gotovo uvek pobedi kandidat kojeg predloži kakva visprena tetka, koja igrom slučaja baš ima kolegu neženju, finog čoveka, ali bez sreće u ljubavi. Pravila igre su takva da se potencijalna udavača najpre malko nećka oko susreta na slepo, ali već do kraja večeri pristaje uz glasan uzdah „Šta mogu da izgubim!“ Legenda kaže da su neki takvi susreti i krunisani brakovima, ali, baš kao i u svakoj igri na sreću sa krupnim ulogom, ni u ovoj se pouzdano ne znaju imena srećnih dobitnika.
Igra na sreću sa naveći ulogom, ali i najvećim dobitkom zove se Ne dam doktoru mito, njegov posao je da operiše, a igraju je mahom stariji građani odrasli u socijalizmu. Oni i dalje na hirurške intervencije odlaze samo sa zdravstvenim knjižicama u rukama, uzdajući se u savest lekara i Hipokratovu zakletvu. Svi koji se probude iz narkoze smatraju se dobitnicima, a oni koji se potpuno oporave slobodno mogu da kažu da su izvlačenjem žive glave izvukli glavnu premiju.
U Srbiji se igra i niz drugih igara na sreću poput Idem u opštinu da nešto danas završim, skupio sam svu dokumentaciju, Idem na Večiti derbi, valjda neće baš danas da se pobiju, ili Kupiću zreo i ukusan paradajz, nisu valjda svi nakupci prevaranti.
Sve u svemu, život u Srbiji je igra na sreću.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:25 pm






SRPSKI MENADŽERI


Dragi moji,


Kao što neke države zadesi najezda skakavaca ili komaraca, tako je i Srbiju poslednjih godina zadesila najezda menadžera. I baš kao što skakavci umeju iznenada da se pojave i opustoše sve ispred sebe, tako su se i u Srbiji iznenada pojavili menadžeri i uništili sve čega su se dotakli.
Niko u Srbiji ne zna tačno odakle su se menadžeri stvorili, ali svi veruju da su došli iz inostranstva jer, kako tvrde, takav soj ovde nikada ranije nije postojao. Jedni misle da su im menadžeri stigli sa nekom međunarodnom donacijom, drugi da su se prošvercovali u paketu sa demokratijom, a treći sumnjaju da je u pitanju genetski modifikovana podvala spravljena u neprijateljskim laboratorijama.
Svejedno, menadžeri su preplavili Srbiju i razmnožavaju se nezamislivom brzinom. Isprva ih je bilo samo u stranim predstavništvima, bankama i diplomatskim misijama, ali su vrlo brzo počeli da se šire i na domaći teren. Sad skoro da nema pedlja ove zemlje a da se na njemu nije zapatio neki menadžer. Dovoljno je da čoveku samo malo popusti pažnja pa da mu se neki od njih popne na grbaču. A ima ih na sve strane, gde god da se okrenete, srešćete ponekog.
Prepoznati ih nije teško jer svi liče jedni na druge, a tako i mirišu. Nose uska odela, špicaste cipele i tupe poglede. Govore srpski sa minimumom srpskih reči, iz ušiju im viri blutut, a iz dupeta praziluk. Ubeđeni su da sve počinje sa njima, da ranije ništa nije valjalo i iskreno se čude kako je ova zemlja preživela dok oni nisu uzeli stvar u svoje ruke. Vrlo su razočarani što moraju da rade sa ljudima, a posebno što ti ljudi imaju svoje potrebe, osećanja, pa i ostatke života. Omiljene reči su im reorganizacija, sistematizacija i racionalizacija. Obožavaju televizijske nastupe, pate ako nisu fotogenični, a smeju se samo kad moraju. Spremni su da štede na svemu, sem na sebi.
A najlakše ćete ih prepoznati po tome što su – Srbi! Jer ako su Srbi nešto lako naučili, to je da postanu menadžeri. Dok si lupio dlanom o dlan osnovali su škole i fakultete za menadžere, pa sad svake godine ova zemlja dobije nekoliko desetina hiljada novih stručnjaka tog profila. Srbi više jedni druge i ne pitaju šta su po zanimanju – podrazumeva se da su menadžeri za nešto. Nijedno drugo zvanje ne nudi toliko mogućnosti; čak i oni koji su do juče bili niko i ništa kao menadžeri mogu postati neko i nešto. Svakome je na volju hoće li da bude biznis menadžer, projekt menadžer, pi ar menadžer, marketing menadžer ili da smisli nešto svoje, personalno-originalno. Srpski gradovi i opštine imaju svoje gradske i opštinske menadžere, javna preduzeća svoje top-menadžere, hoteli svoje hotelske menadžere…
Sve u svemu u Srbiji je život bez menadžera teško i zamisliti, a sa njima još teže. Svaki pokušaj njihovog suzbijanja do sada se pokazao neuspešnim. Protiv njih ne pomažu ni protesti, ni noćne straže, ni štrajkovi glađu, kad jednom zasednu u fotelje ni motkom ih odatle ne možeš isterati.
Mada, taj poslednji metod još nije dovoljno proveren, a valjalo bi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:25 pm






ČINOVNICI


Dragi moji,


Kažu da svaki narod ima neku kolektivnu želju, nešto što bi sve pojedince jedne zajednice vrlo razveselilo, pa bi tako jedni da baš njihov astronaut pronađe život u svemiru, drugi da dobiju organizaciju svetskog prvenstva u fudbalu, treći da njihova pesma pobedi na Evroviziji… Ako me pitate šta građani Srbije žele, reći ću vam da je san svakog Srbina da radi u državnoj službi! Ovde sam već skoro godinu dana i nisam sreo čoveka koji ne sanja o tome da postane državni činovnik.
Prosečnog, ali i neprosečnog Srbina ništa ne privlači tako snažno kao državni budžet. Svak bi da mu se primakne što bliže može, sakrije u njegovoj zavetrini i uživa u njegovoj milosti.
Zato se Srbi još od malih nogu pripremaju za stupanje u državnu službu. Svakom detetu, čim pođe u školu, majka i otac savetuju da marljivo uči kako kad poraste ne bi moralo da radi. A gde je to gde ne mora da se radi, detetu će se kazati samo jer prva saznanja o svetu oko sebe mali Srbi dobijaju od učitelja i nastavnika koji su takođe državni službenici i koji su ideal o minimalnom radu već dosegli. Na fakultetu ih čekaju profesori što rado pričaju o autonomiji univerziteta, ali jednako rado podižu plate na državnoj blagajni. Leče se kod lekara koji se istina ne ustežu od privatne prakse, ali svoje radne knjižice ipak drže u državnim bolnicama. Navijaju za fudbalske klubove koji se iz petnih žila upinju da ostanu paradržavni jer od privatnih vlasnika zaziru kao od kuge.
Dobra vest za buduće diplomce jeste da nema profesije koja nije pogodna da se uklopi u srpski državni sistem. Ako ste daktilograf, pravnik, ekonomista ili inženjer rudarstva, možda, jasno je da će vas put odneti u neko državno načelstvo, ustanovu ili institut, ali bez nade nisu ni oni koji su se neoprezno otisnuli u nesigurne vode umetnosti ili šou-biznisa. Svršenom studentu glume, na primer, ni na kraj pameti nije da započne možda i holivudsku karijeru pre nego što svoju diplomu, izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu poveri nekom državnom pozorištu. NJegov kolega muzičar takođe će najpre zakucati na vrata filharmonije, dok će novopečeni slikar, prirodno, otići do najbližeg državnog muzeja i raspitati se za mesto kustosa ili bar restauratora.
A najlepše od svega je to što u državnom aparatu Srbije ima mesta za sve. Prednost naravno imaju najbliži krvni srodnici članova vladajućih stranaka, ali ni ostali građani nisu bez šansi, pa srpska administracija iz godine u godinu broji sve više članova. S vremena na vreme pronese se glas da je to preveliki teret za budžet, da je država blizu bankrota i da bi se zbog toga možda mogla i ratosiljati pokojeg besposlenog pojedinca, ali u to ovde niko (sem misije MMF-a) nikad ne poveruje. Jer pre će se kamila provući kroz iglene uši nego što će neko u srpskoj državnoj upravi dobiti otkaz. Svi Srbi verovatno nikad neće živeti u istoj državi, ali da će jednom svi raditi u državnoj službi to je sasvim izvesno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:26 pm






SRPSKI BOGOVI


Dragi moji,


Srbija je multikonfesionalno društvo u kome su ravnopravno zastupljene različite veroispovesti. Bogovi u koje su ovdašnji vernici verovali kroz vekove su se menjali, pa su se tako smenjivale i jednobožačke i mnogobožačke religije.
Koreni mnogobožačkih religija sežu u daleku prošlost jer su ovdašnji narodi odvajkada bili neodlučni kom bogu da se privole. To ne treba da čudi jer je ponuda bogova na ovim prostorima oduvek bogata i raznovrsna. Religijske razlike često su dovodile do verskih sukoba širih razmera, u kojima su pored hiljada vernika stradali i sami bogovi.
Posle jednog takvog rata, sredinom prošlog veka, na ovim prostorima zavladala je jednobožačka religija. Centralno božanstvo te nove vere bio je bog bratstva i jedinstva. Vernici su ga obožavali više nego ijednog boga pre njega, molili su mu se i zaklinjali na vernost više od četiri decenije. Međutim, iako se svima činilo da je to božanstvo besmrtno, ispostavilo se da ipak nije, pa su posle njegove smrti sledbenici zapali u versku krizu. Srećom, odmah se pojavio čitav niz novih mesija, koji su verskim siročićima obećavali raj na zemlji i carstva zemaljska, pa je tako srpsko društvo ubrzo ponovo postalo višebožačko. Skloni mitomaniji i idolopoklonstvu, ovdašnji vernici su i od najmanjih bogova ubrzo napravili prava božanstva.
Danas u Srbiji ima više bogova nego ikada. U svakoj mesnoj zajednici, iza svakog šaltera, u svakoj direktorskoj fotelji, u političkoj stranci, skupštini ili vladi, sedi po jedan mali bog. Ali, koliko god da ih je mnogo, u sledbenicima ne oskudevaju, jer u današnjoj Srbiji ateista nema, svako je primoran da se moli nekom bogu.
Za razliku od drugih religija, gde bogovi ispunjavaju želje vernicima, u Srbiji je obrnuto – vernici ispunjavaju želje bogova. A bogovi kô bogovi, uvek zahtevaju bespogovornu poslušnost i obožavanje jer, u suprotnom, gnev božji ume da bude strašan. Na njihovu sreću, nigde nema tako bogobojažljivih ljudi kao ovde. Vernici se svojih današnjih bogova plaše više nego ikada i spremni su da im prinesu svaku žrtvu ne bi li ih odobrovoljili. Da bi bili u milosti božjoj jedni im prinose svoj ponos, drugi svoju mladost, a većina žrtvuje čitav svoj život.
Zato bi svi u Srbiji da budu bogovi. Nema šta neće učiniti dok to ne postanu, nijedan im greh nije stran i dok se uspinju ka vrhu svog Olimpa, na Boga ne misle. A kad se jednom ustoliče, nema boga da ih neko smeni. Odmah umisle da su besmrtni i svemoćni, da pre njih ničega nije bilo, da od njih sve počinje i da je baš njima dopalo da iznova stvaraju svet. Nanovo smišljaju božje zapovesti, grade božanske hramove i, naravno, prvo sebi stvaraju brade.
Kakva su to božanstva, bože me sačuvaj!
Lepo je u Srbiji biti bog. To je zanimanje bog da te vidi. Jedini je problem što iznad svakog boga postoji jači bog. Kome manji bogovi moraju da se mole, dodvoravaju, prinose žrtve… inače će videti svoga boga!
Srpski bogovi ne čine čuda, oni su čuda sami po sebi.
Meni se čini da će sa takvim bogovima Srbi brzo otići u božju mater!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:26 pm





SRPSKA SRODSTVA


Dragi moji,


Dugo već živim u Srbiji, ali mnoge stvari još ne razumem. Jedna od njih su i srpska srodstva. Ko je ovde kako i kome rod i kako se srodnici oslovljavaju za mene je velika misterija. To me je nateralo da malo istražujem i evo do kakvih zaključaka sam došao:
Zet – sestrin muž i dokaz da je ljubav zaista slepa jer niko u familiji ne razume šta je vaša lepotica videla u tom tipu. Ukoliko po zanimanju nije automehaničar ili doktor, s njim se ne isplati zbližavati, štaviše najbolje je ignorisati ga do nevidljivosti.
Šurak – ženin rođeni brat, nezaposleni luzer kome vaša žena svakog meseca krišom daje neku kintu, a sa kojim ćete se jednoga dana izvesno svađati oko nasledstva. Čist višak u ženinoj porodici, jer da njega nema, ona bi bila jedinica.
Kum – nekada najbolji drug, a sad neko kome dugujete petsto evra i ko izgleda računa da ćete mu ih stvarno vratiti. Tip sa kojim biste do sada otvorili bar deset firmi i dve multinacionalne kompanije i strašno se obogatili, samo da vas nije prodao onaj zajednički tiket na kladionici.
Staro kumstvo – neki ljudi koji vam svake godine dolaze na slavu, a čijeg je dedu krstio vaš pradeda, ili tako nešto. Uvek su ljubazni, donesu kafu i bombonjeru, prave se da znaju ko ste, a onda odu.
Pobratim – tip sa kojim ste se jednom davno toliko napili da ste iste noći odlučili da se zbratimite. Iako se više ne sećate ni kad je to bilo, ni zašto ste se napili, ni ko je taj čovek, uvek kad se sretnete srdačno se izljubite i pravite se da ste vrlo bliski.
Svastika – mlađa sestra vaše žene, po pravilu mnogo lepša od svoje prethodnice, zbog koje se često pitate gde su vam oči bile. Ima običaj da subotom uveče u mini suknji ili uskim farmericama upada u vašu sobu i pita da li se lepo sredila za izlazak, a zatim u oblaku parfema odlazi, dok vi ostajete da krišom plačete u jastuk.
Pašenog – tip koji se venčao sa vašom svastikom i koji, isto kao i vi, misli da se oženio pogrešnom sestrom. Obično je beskoristan, ali s vremena na vreme posluži da se s njim napijete i izogovarate ženu, taštu i njihovu familiju do sedmog kolena.
Dever – rođeni brat vašeg muža, ordinarna lenština i večiti student kome ne pada na pamet da konačno završi fakultet i iseli se iz zajedničkog stana kako bi vaše dete konačno dobilo svoju sobu. Zbog njegovih prljavih čarapa i glupave muzike najmanje tri puta dnevno pomišljate da izvršite harakiri.
Zaova – rođena sestra vašeg muža koja po svaku cenu pokušava da postanete bliske. Nikada niste sigurni je li to vaša najbolja prijateljica ili najbolja neprijateljica.
Jetrva – žena rođenog brata vašeg muža, zlobna i zavidna žena bez stila i ukusa, inače vaša istomišljenica. Naime, ona o vama misli isto što i vi o njoj.
Starojko – ujak vašeg muža, čitavog života miran i neupadljiv čikica, koji se iznenada razgoropadi baš na vašoj svadbi smatrajući da mu titula starojka omogućava da bude zvezda veselja. Do kraja večeri imate neodoljiv poriv da onim velikim nožem umesto svadbene torte isečete njega.
Tašta – osoba koja na svim jezicima sveta, u svim kulturama i civilizacijama znači isto i koju nije potrebno posebno predstavljati.
Brate, brate – ovaj izraz kojim Srbi neprestano oslovljavaju jedni druge ne označava rodbinsku, već intelektualnu vezu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:26 pm





GUČA


Dragi moji,


U Srbiji sam skoro godinu dana i već sam usvojio mnoge ovdašnje navike. Kasnim na posao i sastanke, psujem pešake i vozače, jedem pihtije i ćevape za doručak, pijem rakiju u svim njenim agregatnim stanjima, nerviram se zbog fudbala. Ipak, još uvek nemam utisak da sam se sasvim integrisao u srpsko društvo, to jest, da sam bar malo postao Srbin. Pitao sam svoje srpske prijatelje u čemu je problem, a oni su mi uzvratili kontrapitanjem:
– Jesi li bio u Guči?
– Nisam. Šta je to?
– Eto vidiš. Pa kako misliš da postaneš Srbin ako nisi bio na saboru trubača u Guči?!
– Ali ja pojma nemam o trubi!
Samo su se nasmejali.
– Ko te to pitao?! U Guču se ide zbog svega drugog, najmanje zbog trube!
– Zbog čega se ide ako ne zbog muzike?, pitao sam.
– Pa na primer, veliki Srbi idu da bi postanu još veći, a mali Srbi odlaze da bi porasli.
– Zar se to može?
– O, itekako! Mnogi Srbi nisu ni znali da su Srbi dok nisu otišli u Guču, a odatle su se vratili kao Srbende! Ima i onih koji su čitavog svog života bili Srbi drugog reda, kojima su vrata svih nacionalnih institucija bila zatvorena, patriotske novine su ih ismevale, u crkvu nisu smeli ni da privire, a o tituli akademika ni da sanjaju. I njima je Guča pomogla.
– Kako? Zar se u Guči dobija sertifikat da si Srbin?
Moji sagovornici su se samo zgledali.
– Naravno da ne. Onaj ko hoće da u Guči postane veliki Srbin, to jest Srbin sa pedigreom, mora za to sam da se izbori.
– Kako?
– Lepo. Uzmimo na primer nekog lidera male srpske opozicione stranke koji je već godinama na glasu kao izdajnik, strani plaćenik, jednom rečju nedokazani Srbin. Kad takvom političaru dosadi takav status ili kad se uželi novih glasača, on se sjuri niz Ibarsku magistralu, dođe u Guču i počne da se posrbljava.
– Posrbljava?
– Da, najpre skine sako i kravatu i obuče majicu sa nekim patriotskim motivom, četiri ocila, mrtvačkom glavom ili, ako je baš ambiciozan – likom nekog haškog optuženika. Potom naiskap popije dve-tri rakije i pet, šest piva, uđe u prvu šatru, naruči pola pečenog vola i pevačicu da mu peva u krilu. Kad izađe napolje, bar dva puta padne u najveće blato, a potom se popne na spomenik trubaču i najmanje pola sata maše sa tri prsta. Onda počne da se ljubi.
– Sa kim?
– Sa svima! U Guči se i onako svako ljubi sa svakim, takav je običaj. Naravno, po tri puta. Kad izljubi barem dve trećine saboraša naš ti političar onda potraži prvu televizijsku ekipu i izjavi kako je Guča duša Srbije.
– I?
– I ništa. Tad mu je prelazak cenzusa zagarantovan.
– Kad tako rade mali Srbi, šta li onda rade veliki?
– Isto to samo dva puta gore.
– A stranci?
– Stranci se prvog dana čude, drugog se jedva bude, a posle trećeg traže srpsko državljanstvo.
– A ko pobedi na saboru trubača?
– Pobednici su svi. Svi koji prežive.
– Znači, kad odem u Guču, onda sam pravi Srbin?
– Ne, moraš otići i na Egzit.
– Šta je to?
– To ti je isto što i Guča, samo na engleskom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:26 pm






SRBI NA MORU (1)


Dragi moji,


Pravo je uživanje posmatrati prosečnu srpsku porodicu na morskoj plaži. Videti njihov prepodnevni dolazak na obalu neponovljiv je doživljaj, koji samo nečijom grubom greškom nije uvršćen u letnje turističke atrakcije.
Na horizontu se najpre pojavljuje nešto što neupućenom posmatraču liči na indijski karavan sa pretovarenim slonom na čelu. U stvari to je otac porodice, koji na leđima nosi mlađe dete, ispod miške dva dušeka i suncobran, a u drugoj ruci dečja kolica, loptu za odbojku i stolicu na rasklapanje. Sa lica mu se u talasima sliva znoj i preko napupelog stomaka pada na užareni pesak.
Za njim, u cvetnom jednodelnom kupaćem kostimu, posrće majka. U jednoj ruci nosi foto-aparat, gumu na naduvavanje, dva para sandala i modni magazin, a u drugoj ručni frižider, planinarski ranac i komplet igračaka za igru u pesku. Naočare za sunce nepriznatog kineskog proizvođača neprestano joj spadaju sa nosa, a dva broja veći slamnati šešir na oči, dok se osvrće da vidi kako napreduje njihovo drugo dete koje iz nekog razloga već glasno plače ignorišući pretnje svoje majke da će ga zadaviti ako tako nastavi.
Pristižu podižući veliki oblak prašine, koju ravnomerno nanose na okolne peškire i ležaljke. Usput staju na bar dva kurja oka i ruše isto toliko tek podignutih kula od peska pre nego što konačno odaberu mesto za sebe. Zauzimaju između osam i dvanaest kvadrata i počinju sa raspakivanjem.
To je tek uživanje posmatrati.
Dok majka pokušava da privoli decu da obuku kupaće gaće, otac započinje večitu borbu čoveka, prirode i suncobrana. Pater familijas isprva samouvereno gurne nosač u pesak, a potom otvori suncobran čestitajući sebi što je sve tako vešto i lako izveo. Ali već u sledećoj sekundi suncobran pada, zarivajući svoje plastične vrhove u potiljak njegove žene koja ispušta krik ranjene lavice. Prigodno opsovavši njen suprug ponavlja postupak, ovoga puta koristi svu svoju snagu, ali bez uspeha. Uveren da je nabasao na Zemljinu tektonsku ploču, menja lokaciju i obliven znojem bespomoćno traži kakav oveći kamen koji bi mu poslužio kao podupirač, ali očajno primećuje da su svi zgodni komadi već razgrabljeni, a da u blizini nema kamenoloma. Narednih pola sata provodi kopajući rupu u pesku i pritom lomi plastičnu lopaticu svog najmlađeg deteta, koje zbog tog neplaniranog gubitka kreće u plač od kojeg odzvanja cela plaža. Suncobran na kraju biva postavljen, ali se ispostavlja da njegov hlad pada na sasvim pogrešnu stranu, zbog čega se čitava porodica pomera za nekoliko metara. Žena u pola glasa gunđa da se sve to ne bi dogodilo da su zakupili ležaljke, a njen muž odgovara da je onda trebalo da se uda za nekog milionera. Kad sve bude postavljeno, majka primećuje da je u sobi zaboravila kremu za sunčanje, ali otac svečano izjavljuje da se on tamo ne vraća makar svi izgoreli do kostiju.
Nenamazana deca ultimativno zahtevaju da se odmah uđe u vodu, ali njihova mati tvrdi da je za to još rano i da je voda sigurno hladna. Bude li i ovog leta neko dobilo temperaturu, ona će se obesiti o suncobran. U raspravi da li je voda hladna ili ne prolazi im narednih pola sata, taman koliko je dovoljno da otac naduva šlaufe svih mogućih oblika i boja, dovodeći sebe na rub srčanog udara. Potom se strovali na peškir, na koji nanosi pola kubika peska zbog čega njegova žena doživljava blaži nervni slom. Iz ruku joj ispada knjiga Danijele Stil, čije korice joj se divno slažu uz kupaći. Demonstrativno ustaje i slika jedan provokativni selfi. Potom ultimativno zahteva da joj muž kaže da li je debela, ali on se iskusno pravi mrtav.
Tog trenutka deca utrčavaju u more, a njihovi roditelji se pitaju kad će ručak.
Ali o tome u narednom pismu.


SRBI NA MORU (2)


Dragi moji,


Ako imate sreću da su se na morskoj plaži kraj vas smestili Srbi, ubrzo ćete shvatiti da su vam knjige, časopisi i ukrštenice, koje ste poneli razbibrige radi, potpuno suvišni i da vam je celodnevna zabava zagarantovana.
Kad se konačno raspakuju, razbaškare i utvrde da li je voda hladna i slana, Srbi počnu da se – dovikuju! Divota je slušati te iskrene i otvorene ljude koji ono što jedni drugima žele da kažu govore odmah, nimalo ne mareći za intimu, ni svoju, a još manje tuđu. Dovikivanje započinje majka, koja svoju decu u pravilnim vremenskim razmacima upozorava da se čuvaju morskih talasa, kamenja, ježeva, meduza, trave, školjki, lopti, pedalina, prekookeanskih brodova, a između toga ih podseća da ona ne ume da pliva i da se, odluče li da se dave, sa te strane spasenju ne nadaju. Otac porodice, koji se iz nepoznatog razloga do glave zatrpao peskom, neprekidno doziva svoju ženu zahtevajući da ga momentalno fotografiše i tako ovekoveči taj nesvakidašnji morski događaj. NJihovo starije dete uporno ciči pokušavajući tako da skrene roditeljsku pažnju na svoj najnoviji ronilački uspeh, dok mlađe uveliko plače jer ga je neko pogodio frizbijem u slepo oko.
Nimalo taktično, žena upozorava svog napola mumificiranog supruga da konačno skine pogled sa poprsja zgodne Ruskinje, ali on reaguje tek na zvonjavu svog mobilnog telefona, kada kao oparen iskače iz peska i panično upozorava ženu da su u romingu i da se ni za živu glavu ne javlja na poziv. Na nesreću svih prisutnih, ona je to već učinila, zbog čega izbija petnaestominutna svađa koja se stišava tek kada mu ona saopšti da je zvao kum iz Srbije da javi da se Đoković plasirao u finale.
To je trenutak kada otac otvara konzervu piva a majka odlučuje da je vreme da se deca povuku pod suncobran. Međutim, izvući srpsku decu iz morske vode lakše je poželeti nego učiniti. Da bi u tome uspeo, roditelj mora da zna solidan broj pretnji, psovki i kletvi i da ima zvučan i prodoran glas. Srećom, sve srpske majke imaju baš takav, pa deca već posle pola časa ubeđivanja, uplakana i pomodrela, izlaze na obalu. Tada počinje ručak.
To je tek milina videti.
Odlučni da spoljnotrgovinski deficit svoje zemlje ne uvećaju ni za evro više nego što je to neophodno, svi Srbi koji drže do sebe na plažu nose ručni frižider ili bar rashladnu torbu. Držeći se parole „jedimo domaće“, hranu i piće doneli su iz Srbije, uz retke, mahom mlečne izuzetke kupljene na neprijateljskoj teritoriji.
Ipak, čega tu sve nema! Na besprekorno belom stolnjaku, koji je domaćica pažljivo prostrla preko morskog peska, stvara se trpeza tek malo skromnija od slavske. Iz bonsai frižidera, kao iz Alibabine pećine, izranjaju kobasice, šunke, paštete, sirevi, rinflajš, krmenadle, pohovana piletina, paradajz-salata, domaće baklave, sokovi i oveća lubenica. Ipak, sve to nije dovoljno da impresionira muža, koji ne može da prežali što nije poslužena i teleća čorba, a zahvalnost ne pokazuju ni deca koja demonstrativno odbijaju da jedu dok im se ne kupi pica ili bar krofne sa čokoladom. NJihov otac se tada svečano zaklinje da će onom tipu što na plaži svaki čas nutka krofne zavrnuti šiju ako samo još jednom prođe, a majka to isto obećava svojoj deci ako odmah ne počnu da jedu.
Ručak konačno počinje i na plaži je odjednom tiho. Sve dok se jedno dete ne požali da mu se kaki. A onda to postaje događaj dana.
Koji nikako da prođe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:27 pm






MAĐIONIČARI


Dragi moji,


Ako ste mislili da su Hudini i Koperfild najveći svetski mađioničari, grdno ste se prevarili. Ovde u Srbiji žive takvi majstori iluzije, trikova i masovne hipnoze kakve svet još nije video. Pravi rasadnik mađioničarskih talenata su fudbalski klubovi Partizan i Crvena zvezda. Pričao sam vam o njima, to su klubovi za koje navija svaki drugi građanin Srbije i zbog kojih se u ovoj zemlji fudbal u stvari i igra. Evo nekoliko njihovih najpoznatijih trikova.
Jači smo nego ikad je trik koji izvode svakog leta, a sastoji se u tome da najpre rasprodaju svoje najbolje igrače, a onda iz najudaljenijih krajeva planete dovedu nove, koje proglase za izuzetne talente, nebrušene dijamante što su ih velikim evropskim klubovima samo pukom srećom ukrali ispred nosa. Ako anonimne pridošlice uz reprezentativne video-kasete imaju i kakve zvučne nadimke, poput „Čarobnjak“ ili „Virtuoz“, stvar je rešena: crno-crveno-beli spremni su za ulazak u Ligu šampiona! Ovaj trik se po potrebi može dopuniti i dovođenjem nekog domaćeg igrača, obično onog kojeg su „večiti“ prodali pre dve sezone, a koji, po sopstvenim rečima, u međuvremenu ništa drugo nije radio nego maštao da se iz tuđine vrati u voljeni klub. Iako se ovaj trik izvodi svakog leta, publika ga prosto obožava, na stadione dolazi u ogromnom broju, navija, bodri, nada se i strepi, sve izgleda kao da toj predstavi prisustvuje prvi put i da ne zna epilog.
Naš cilj je dupla kruna je trik koji se izvodi odmah pošto Crvena zvezda i Partizan ispadnu iz evropskih takmičenja, dakle krajem leta. Istog momenta ploča se okreće i svi počnu da izjavljuju kako Evropa i nije bila prioritet, već da je zacrtani cilj osvajanje domaćeg prvenstva i kupa. Neuspesi u evropskim duelima ekspresno se šalju u zaborav, a predstojeći mečevi sa gigantima poput Javora, Metalca ili Lučana proglašavaju utakmicama sezone.
Niko nije iznad kluba je trik koji u kasno proleće izvodi klub koji je ostao bez trofeja. Počinje burom u kojoj svi odreda, „zarad mira u kući“ i ličnog ubeđenja „da niko nije iznad kluba“, nude svoje ostavke, ali je poenta u tome da se nijedna ne usvoji i da sve ostane po starom. Ponekad se desi da trik ne uspe u potpunosti, već da se kola slome na treneru, ali iskusni mađioničari brzo iz šešira izvuku novog, pa ga odmah proglase za mesiju, spasioca koji će klubu vratiti stabilnost, a igračima neophodno samopouzdanje. U predstavi rado učestvuju i sami igrači tvrdeći da je novi „mister“ doneo do sada neviđene metode rada i fantastičnu atmosferu.
Poslednja odbrana Srbije je trik na kojima bi „večitima“ pozavideo i sam Mandrak, a koji se izvodi uvek kad na vrata ova dva udruženja građana bane finansijska policija ili kada se pomene njihova privatizacija. Predsednici odmah zavape da se radi o zaveri koju protiv kluba kuju sudije, fudbalski savez, tajkuni, političari, masoni, mediji i, naravno, komšije sa druge strane brda. Kunu se da su sve radili po zakonu i da su milionski dugovi nastali za vreme prethodne uprave sa kojom, daleko joj lepa kuća, oni nemaju ništa. Upozoravaju da je ovo udar na jedan od stubova srpstva i da bez Crvene zvezde ili Partizana nema ni Srbije. I ovaj trik uvek uspe.
Gradićemo novi stadion je trik koji se u Partizanu i Crvenoj zvezdi izvodi svakih nekoliko godina, a počinje tako što se iz jednog rukava izvadi imaginarni bogati sponzor, a iz drugog maketa novog stadiona koji bogati investitor samo što nije izgradio. Navijačka mašta tada se raspaljuje do užarenosti, pa se nekoliko meseci ni o čemu drugom ne priča sem o dolarima, evrima ili rubljama koji će se uskoro kotrljati niz Topčidersko brdo.
Ah, da, zaboravio sam da kažem da su neophodan činilac u svim ovim predstavama – vođe navijača i novinari. Bez njih nijedan trik ne bi uspeo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:27 pm





AMBASADORI


Dragi moji,


Na svetu postoji mnogo napornih, iscrpljujućih i po život opasnih zanimanja, krotitelj lavova ili demonter mina samo su neka od njih, ali biti ambasador u Srbiji, sigurno je jedno od najtežih. Znam da vam je čudno što to kažem, ali verujte da ne preterujem.
Obavljati posao ambasadora u većini drugih zemalja predstavlja lagodan i opuštajući deo diplomatske karijere, uglavnom satkan od niza ljubaznih fraza i šarolikih prijema, ali u Srbiji je to sasvim drugačije. Od trenutka kada preda agreman predsedniku Srbije, novi ambasador postaje neodvojivi deo srpskog političkog i društvenog bića i na sebe preuzima obaveze kakve ni sanjao nije da će mu dopasti.
„Ne mešaj se u unutrašnje stvari zemlje u kojoj službuješ“, prva je i sveta zapovest koje se moraju pridržavati ambasadori u svim zemljama sveta – osim u Srbiji! Štaviše upravo je obrnuto, od njihovih ekselencija očekuje se da budu mirođije u svakoj srpskoj čorbi, a što je zemlja iz koje dolaze veća i uticajnija to je i njihov posao teži.
Zato nema veće nesreće za jednog diplomatu iz kakve moćne države negoli da bude ambasador u Srbiji! Dođe li u predizborno vreme, od njega se očekuje da aktivno učestvuje u kampanji i podrži bar dve političke partije, a u Srbiji, zna se, političkih stranaka prs i pleva i svaka bi da se ogreje na ambasadorovoj milosti. Ispred rezidencije se tada otegne red, nagrnu stranački prvaci, svaki sa svojom televizijom, svi bi da se sa ambasadorom slikaju i predstave mu svoj program. NJegova ekselencija, doduše, nema biračko pravo, ali svi znaju da je on najvažniji birač u državi – koga on izabere na izborima sigurno pobeđuje!
Zadesi li se ovde posle izbora, eto mu nove glavobolje, valja mu sa još nekoliko kolega sastavljati srpsku vladu i birati premijera, a samo onaj ko u Srbiji nije pravio postizborne koalicije ne zna kolika je to muka! Nacionalisti, socijalisti, kapitalisti, mondijalisti, svako je sa svakim i svako protiv svakoga, naspram njih poslovični rogovi u vreći složni su kao Hor bečkih dečaka. Ambasadori padaju na nos od posla, ujutru biraju premijera, popodne sastavljaju vladu, a po pomrčini bodre opoziciju.
Pomisle li da će kad prođu izbori malo odahnuti, grdno se varaju. Nema dana, a bogami ni noći, da im na vrata ne zakuca kakav srpski ministar, tužilac, vladika ili predstavnik NVO sektora, voljan da malo ogovara svoje kolege, suparnike ili državu. Nesrećni ambasador svakoga prima i sluša, a posle do iznemoglosti piše depeše i šalje ih u centralu, nadajući se da će jednom svemu doći kraj. Ali kraja nema jer je u Srbiji život brži od života, svako bi da od ambasadora dobije savet, podršku ili donaciju, ponudi kakvu državnu tajnu, haškog optuženika ili državno preduzeće po sniženoj ceni.
Psihički labilniji ambasadori tada daju ostavke i idu u invalidske penzije, a oni što još ganjaju karijere stižu svuda: danas drže predavanja o demokratiji, sutra o patriotizmu, šuruju sa tabloidima, hapse, sude, presuđuju, otvaraju fabrike, zatvaraju tajkune… posle nekoliko godina njihove ekselencije više ne znaju koja im je matična država, a u kojoj su na privremenom radu, sve u svemu, takav posao ne dao Bog nikome!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu