Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Strana 7 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Ići dole

Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 1:16 pm

First topic message reminder :



Nagrade za najbolju satiričnu knjigu:

„Radoje Domanović“ 2014.
„Tipar“ 2015.


Uputstvo za upotrebu

Sadržaj: ova knjiga sadrži stotinu satiričnih i duhovitih pisama koja Ljubenovićev izmišljeni stranac piše svojima negde u inostranstvu, opisujući današnju Srbiju.

Dejstvo: knjiga je namenjena obolelima od mitomanije, egomanije, povišenog nacionalizma, galopirajućeg globalizma i ostalih teških zaraznih bolesti.

Način upotrebe: knjigu čitati dva puta dnevno, posle ručka i pre spavanja, do poboljšanja opšteg stanja. Po potrebi, ponoviti postupak.

Neminovni efekti: ova knjiga kod većine čitalaca izaziva maksilofacijalni grč, u narodu poznat kao osmeh.

Način čuvanja: čuvati na sobnoj temperaturi ili morskoj plaži, van domašaja osoba bez smisla za humor.

Rok trajanja: dok je Srba i Srbije.

Bojan Ljubenović
Z.P. Srbija

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:45 pm





SMAK SVETA


Dragi moji,


Pišem vam ovo pismo samo nekoliko dana pre nego što svet treba da doživi svoj konačni kraj, kako je to drevni narod Maje izvoleo predvideti u svom večitom kalendaru. Zašto se kataklizma ima dogoditi baš sada, kojim povodom i na koji način ne bih vam znao reći, baš kao i što ne znam kako su Maje uspele da predvide tako daleku propast naše civilizacije, dočim o svojoj propasti, koja im je izvesno bila znatno bliža, nisu rekle ni reč.
Ono što sigurno znam jeste da predstojeći smak sveta građane Srbije nimalo nije zabrinuo, ako ćemo pošteno, oni za to ne daju ni pet para. Niko ovde ne kopa podzemna skloništa, niti gomila zalihe mesnih narezaka, pijaće vode i baterija od jednog i po volta, pa vam pouzdano mogu reći da će Srbi smak sveta dočekati krajnje nepripremljeni.
Ovaj, u najmanju ruku, ignorantski odnos mojih domaćina prema predstojećoj sveopštoj katastrofi zainteresovao me je i naterao da među njima napravim malu anketu sa pitanjem: „Plašite li se smaka sveta?“
– Burazeru, mani me tih gluposti – rekao mi je komšija Mile, auto-prevoznik. – Je l’ vidiš koliki je sneg napadao, nafta mi se smrzla u rezervoaru, čitavo jutro ložim vatru ispod kamiona, meni veći smak sveta ne treba!
– Komšija, mene ne pitajte ništa – odmahnula je rukom komšinica Bosa sa trećeg sprata. – Mi tri dana slavimo Svetog Nikolu, imamo sto gostiju, to vam je gore od svakog smaka sveta, ako ga i bude, meni će dobro doći da se malo odmorim!
– Ja molim Boga da kraj sveta bude pre kraja prvog polugodišta – reče mi Uroš, srednjoškolac. – Naređao sam sedam kečeva kô tarabe, kad ćale bude video knjižicu, biće meni smak sveta svakako!
– I treba da bude smak sveta! – odbrusio mi je besno Sima penzioner. – Četrdeset godina sam pošteno radio, a sad od penzije ni kosti za pasulj ne mogu da kupim! Političari sve živo pokradoše i uništiše, sunce im jebem lopovsko! Nema ovoj zemlji sreće bez jednog dobrog smaka sveta, sinko, ja da ti kažem!
– Vi to mene zavitlavate? – kontrapitanjem mi je uzvratio Ratko, komšija iz mog ulaza. – Znate li vi da sam ja najpre dao zajam državi u akciji „Za privredni preporod Srbije“, a nekoliko meseci kasnije ta ista država mi je zamrznula polovinu stare štednje. Onda su mi Dafina i Jezda odneli preostale devize, a dinarsku ušteđevinu mi je pojela inflacija. Na kraju sam onom prevarantu dao poslednji dinar da bi mi završio stan u sivoj fazi, a on s mojim parama pobegô na Maldive. Je l’ vi stvarno mislite da bi mene smak sveta uplašio?
– Videla sam na Fejbuku da se sprema smak sveta i mislim da je to ekstra! – rekla mi je Milica, studentkinja prve godine Fakulteta za menadžment. – Nadam se da će se neko setiti da organizuje doček, pa da se ludo provedemo! Pa ne dešava se smak sveta baš svaki dan, je l’ da?
– Ja i moja baba smak sveta dočekaćemo kod kuće – rekao mi je čika Laza, pijačni prodavac. – Skromno, u krugu porodice, uz televizor, tako smo i bombardovanje dočekali. Valjda će da se sete da daju neki dobar program, ubiše nas sa ovim reprizama svako veče!
– Je li, burazeru, a u koliko ti je sati taj smak sveta? – pitao me Zoki Rizik. – Mora da će kladionice da izbace neku kvotu na to, pa da ne zakasnim sa uplatom! ’Oćeš da odigramo jedan tiket po pola?
– Meni je više muka od tih vanrednih stanja – rekao mi je umorno Janko, novinar. – Vanredno stanje zbog snega, vanredno stanje zbog vrućine, vanredno zbog izbora, vanredno zbog Haga, vanredno zbog korupcije… još sad i taj smak sveta!
– Nije, prijatelju, smak sveta za nas Srbe – reče mi mirno profesor Petrović. – Smak sveta je za neke fine zemlje poput Švedske ili Norveške, gde bi tako nešto odjeknulo i imalo efekta. Ovde kod nas taj smak sveta, ako ga bude, niko neće ni primetiti…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:45 pm





PRIČA O (NE)UZVRAĆENOJ LJUBAVI


Dragi moji,


Ispričaću vam priču o jednoj burnoj ljubavi. Baš kao i svaka takva priča, i ova obiluje neobuzdanim emocijama, izneverenim očekivanjima i čudesnim preokretima.
Sve je počelo pre stotinak godina kada su se to dvoje venčali. Venčanju je, naravno, prethodilo mnogo godina udvaranja, odmeravanja i procenjivanja. Mlada je bila iz dobre porodice, ali malo sumnjive prošlosti, a mladoženja ugledan, ali hronično siromašan. Svi su znali da se njih dvoje tajno sastaju i kuju planove za budućnost, ali dokaza nije bilo. Sve dok jednoga dana mlada prosto nije odlučila da se preseli kod mladoženje. Za to vreme to nije bilo ništa čudno, bila je 1918. godina i iznenadna venčanja, ali i razvodi bili su u Evropi sasvim normalna stvar.
Kao i u svakom braku, i u ovom su prve godine prošle idilično. Mladoženja se pokazao kao pravi muškarac i gazda u kući, a mlada kao plodna i blagorodna, pa je domaćinstvo raslo i napredovalo. Ali, avaj, naiđe Drugi svetski rat i unese pometnju u mnoge brakove pa i u ovaj. Muž pade u zarobljeništvo, a žena kao ratni plen pripade osvajačima. Posle četiri duge godine ratna sreća se okrenu i muž, doduše uz velike žrtve, ponovo osvoji svoju ženu.
Kao i svaki Balkanac, u početku ju je optuživao za neverstvo i izdaju, nametao joj osećaj krivice i brojne kazne. U kuću je bez pitanja doveo svoje brojne u ratu postradale rođake, ona se mrštila, stenjala, gunđala, ali ubrzo se sve smirilo i oni nastaviše tamo gde su stali.
Naredne tri decenije živeli su u slozi, a onda, činilo se najednom, u nju uđe neki đavo. Poče da se žali kako joj je u braku tesno, kako joj treba slobode i samostalnosti, kako zaslužuje više. Muž se prevari pa ispuni sve njene želje, misleći da će se na tome završiti.
Naprotiv! Što je on više popuštao, ona je više zahtevala i pritom ga sumnjičila da je vara sa nekom drugom, dole sa juga, koja mu je oduvek bila slaba tačka. Žalila se da joj je kuću napunio svojom primitivnom rodbinom, da je nesposoban i lenj, te da i on i njegova familija, pa i ljubavnica, žive na njenoj grbači. E, tu se on razgoropadi, lupi rukom o sto i ukinu joj sve povlastice! Šokirana, ona mu se još jednom bez otpora prepusti, a on naivno pomisli kako je tu stvar jednom zasvagda rešio.
Opijen lakoćom pobede, muž postade neumeren i gramziv na sve oko sebe. Šarao je po okolnim zemljama, a onu svoju ljubav sa juga više nije krio, provodeći sa njom sve više vremena. Kući se vraćao tek kada mu je trebalo novaca i odmora. Nevešt takvom životu i upleten u loše društvo, ubrzo je doživeo krah, ostavši bez svega, pa i bez svoje južne ljubavi.
Tako slabog i skrhanog kod kuće ga dočeka žena sa novim prohtevima. Dosta joj je da živi sa takvim gubitnikom i propalicom, koji sve što dotakne osuši. Ne pristaje više da svoju zaradu deli sa trošadžijom i kockarem, hoće svoju kasu i tačka. Drugi joj već nude bolji život, pa on neka odluči, ili tako ili razvod!
I on, šta će, popušta. Boji se, ako još i ona ode, umreće gladan. Tek s vremena na vreme podvikne da se podseti da može. A ona, još u punoj snazi, pet para za to ne daje. Šta će s njima biti, ne znam. Sumnjam u hepiend.
Eto, dragi moji, to vam je bila priča o stogodišnjem braku Srbije i Vojvodine.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:46 pm





DEČJE IGRE U SRBIJI


Dragi moji,


Svako detinjstvo obeleži poneka nezaboravna dečja igra. U Srbiji je takvih igara pregršt, ne zna se prosto koja je od koje zanimljivija. Ali, sem što se kroz igru zabavljaju, ovdašnja deca stiču znanja i navike koja će im u kasnijem životu mnogo koristiti. Opisaću vam neke od igara koje u Srbiji imaju izrazito edukativan karakter.
Lopovi i žandari – Ova igra se igra tako što se deca podele u dve grupe, od kojih jedna kobajagi krade, a druga je kobajagi hapsi. Igrači mogu vrlo lako da zamene uloge, pa onaj ko je do malopre bio žandar sada postaje lopov i obrnuto.
Izmene su ponekad tako česte da posmatrač više ne zna ko je ko. Ipak, bez obzira da li je neko lopov ili žandar, svi se lepo zabavljaju i druže. Ova igra naročito je korisna deci koja se pripremaju da jednoga dana zauzmu neku važnu državnu funkciju ili uplove u privatni biznis.
Partizani i Nemci – Ovo je stara ratnička igra u kojoj se deca podele na patriote i okupatore. Cilj je da se protivnik pronađe, istera na čistac i eliminiše iz igre. Nekada su se igrači delili na partizane i Nemce, a poslednjih godina popularna je podela na partizane i četnike. Ovu igru vrlo rado igraju Srbi svih uzrasta i obrazovanja. Može se igrati na svakom mestu i u svako doba, a posebno je uživanje igrati je na javnim skupovima i u medijima. Traje beskonačno jer se uvek nađu novi četnici ili partizani zgodni za eliminaciju.
Ćorave bake je igra u kojoj se jedan igrač, sa povezom preko očiju, zavrti oko svoje ose, a onda ošamućen i u potpunom mraku kreće u potragu za skrivenim saigračima koje mora da pronađe i prepozna. Izvanredno je zanimljiva jer, dok se tragač iz petnih žila upinje da nekog otkrije, svi ostali mu se slatko smeju. Deca koja kad odrastu postanu pošteni policajci, javni tužioci ili poreski inspektori vrlo često se sete ove igre iz svog detinjstva.
Gluvi telefoni – Ova igra se igra tako što jedan igrač šapne nešto drugom, a ovaj to isto trećem i tako redom sve dok poslednji javno ne saopšti ono što je čuo. To obično ne bude ni nalik onome što je prvi igrač rekao, pa se svi čude ili smeju. Deca koja dugo igraju ovu igru obično kasnije postanu novinari, neimenovani izvori ili zaštićeni svedoci.
Ledeni čika je igra u kojoj jedan igrač ima ledeni izraz lica, a ostali igrači se trude da ga nasmeju ili odobrovolje. Ova igra je naročito poučna jer će većina igrača kad odraste u svom okruženju imati ponekog ledenog tipa, kojeg će morati da omekša ili odobrovolji. Oni pak koji su u detinjstvu često bili „ledene čike“ u zrelosti će biti idealni za menadžera, bankara ili stranačkog lidera.
Između dve vatre je igra u kojoj jedan igrač stoji između dve neprijateljske ekipe i trudi se da sačuva živu glavu. Iskustvo stečeno u ovoj igri u kasnijem životu mnogima je od velike koristi. Naročito onima koji žive u zajedničkom stanu sa majkom i ženom.
Trule kobile je igra u kojoj se igrač savije i svoju glavu nabije između nogu igraču ispred sebe, a potom svi ostali naskaču na njega, sve dok ovaj ne poklekne. Izvanredno poučna igra jer građani Srbije većinu svog života provedu upravo u tom položaju. Roditelji večitih studenata, radnici u privatnim firmama ili oni koji su uzeli kredit za stan igraju je i po nekoliko decenija neprekidno.
Ko pisne mućak stisne jeste nadmetanje u što dužem ćutanju. Ovo je omiljena srpska igra, koju svi sa uspehom igraju još kao mali, ali u kojoj neverovatne rezultate postižu tek kad odrastu. Prosto je čudesno šta sve građani Srbije mogu da oćute! Možeš ih mučiti, vređati, tući, lagati, krasti, svakojako ponižavati, ali jok – oni ćute pa ćute! Kao mutavi.
Milina je igrati se sa Srbima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:46 pm






SRPSKE BOLJKE


Dragi moji,


Kad sam vam onomad saopštio svoju odluku da se preselim u Srbiju, mnogi od vas su mi savetovali da se čuvam tamošnjih oboljenja i zaraza. Danas, dve godine kasnije, pouzdano vam mogu reći da u ovom delu sveta nema nikakvih egzotičnih bolesti, već da ljudi oboljevanju od sasvim uobičajenih boljki. Da bih vam to dokazao sačinio sam spisak najčešćih bolesti od kojih Srbi pate.
Reuma je neugodna bolest uzrokovana čestim i dugotrajnim povijanjem kičme. Prve simptome pojedini Srbi osete još kao đaci i studenti, a bolest rapidno napreduje kada se zaposle u privatnoj firmi, državnoj upravi ili nekoj medijskoj kući. Na određenim radnim mestima, kao što su vozač direktora, pomoćnik ministra ili novinar, savijanje kičme toliko je učestalo da se reuma računa kao profesionalno oboljenje. Ova bolest se prenosi sa čoveka na čoveka.
Voda u kolenu je bolest karakteristična za specijalizovana zanimanja. Najčešće je dobijaju zaposleni u srpskoj diplomatiji, a naročito ambasadori u Briselu, Vašingtonu i Moskvi. Od vode u kolenima pate i dugogodišnji članovi srpskih misija pri Svetskoj banci i MMF-u, koji takođe dobar deo svog radnog veka provedu u klečećem stavu. Poslednjih godina od ove bolesti sve više oboljevaju i pisci, glumci i muzičari, pretendenti na nacionalnu penziju. Često se prenosi sa kolena na koleno.
Upala mozga je teško oboljenje koje građane Srbije uglavnom napada uoči i posle izbora. Od upale mozga najčešće oboljevaju oni što su pre izbora bili niko i ništa, a posle izbora postali Neko i Nešto. Period inkubacije je vrlo kratak, pa ih posle samo nekoliko nedelja više ni najbliži srodnici ne mogu prepoznati. Da stvar bude gora, ni oboleli više ne može da prepozna nikoga iz svog pređašnjeg života, pa novo društvo isključivo bira među sebi sličnima. Ova bolest se vrlo teško leči, a kao najuspelija metoda do sada pokazala se šok-terapija – isključivanje sa državnog aparata.
Amnezija – je teška bolest koja se u ovoj zemlji obično javlja u obliku epidemije. U istoriji Srbije nisu retki slučajevi da od amnezije oboli čitavo njeno stanovništvo. Ova bolest je uzrok što Srbi vrlo često na vlast vraćaju one koji su ih pre samo nekoliko godina unesrećili ili se bratime sa onima koji su ih donedavno ubijali. Amnezija se javlja i u pojedinačnim slučajevima, naročito kod onih Srba kojima ste pozajmili novac ili koji su vam obećali kakvu uslugu.
Kratkovidost je podmukla bolest čija je glavna karakteristika da oboleli nije svestan da je bolestan. Obično napada srpske intelektualce, političare, akademike i analitičare. Svi oni su uvereni da odlično vide na daljinu i iz petnih žila se trude da u to uvere okolinu, međutim uvek se ispostavi da ne vide dalje od nosa. Za ovu bolest za sada nije pronađen lek.
Šizofrenija – Ova bolest zaobiđe tek mali broj Srba, ostale napadne bar jednom u životu. Zbog nje Srbi često ne znaju šta su, čas su komunisti, čas gospoda, malo su ateisti, malo vernici, uveče su evropejci, ujutru rusofili… Oporavak od ove bolesti je dugotrajan i mučan, kako za bolesnika, tako i za okolinu.
Venerične bolesti – Meni se kao strancu čini da nema Srbina koji ne boluje od neke venerične bolesti. Gde god da se okreneš čuješ da nekoga baš boli… ili ga baš zabole… Za sve!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:46 pm





SRBIN NA PUSTOM OSTRVU


Dragi moji,


Svi ste čitali Defoovog Robinzona Krusoa i sigurno se makar jednom zapitali koga biste sa sobom poveli na pusto ostrvo. I verovatno ste, kao i većina, za ostrvskog cimera poželeli ljubav svog života, neku filmsku zvezdu ili, u najgorem slučaju, zgodnu komšinicu iz ulaza do vašeg.
Međutim, kako ja verujem da boravak na pustom ostrvu nije ni nalik romantičnom odmoru, te da tamo čoveka samo teška nevolja može da nagna, moj odgovor na to pitanje daleko je racionalniji – ja bih na pusto ostrvo poveo jednog Srbina!
Znam da vas je moj izbor iznenadio, pa ću pokušati da vam objasnim zašto je za svakog Robinzona idealno da njegov Petko bude baš Srbin.
Najpre, kad se čovek već nađe na tako neveselom mestu, dobro mu dođe neko ko poznaje teren, a velike su šanse da je Srbin na pustom ostrvu već bio jer nije ono bez razloga pusto.
Drugo, imati Srbina na pustom ostrvu znači imati čoveka sa iskustvom, jer ne postoji taj brodolom koji njega može da iznenadi. Srbi su već toliko brodoloma preturili preko glave da im jedna potonula lađa manje ili više ne znači ništa, oni su na pustom ostrvu kao kod kuće.
Dalje, Srbina ne treba dugo ubeđivati da pođe na pusto ostrvo, dovoljno mu je samo reći da je plaža blizu, a da se ležaljke ne naplaćuju. Srbin na letovanju ionako jede samo jednom dnevno, smeštaj traži tek kad na more stigne, a pijaću vodu ne kuša iz principa. Na ostrvu može da ostane koliko god hoće jer ima slobodnog vremena napretek, a ako je kojim čudom zaposlen, sigurno ima koji dan odmora od prošle godine, kao što ima svaki Srbin.
Kad je smeštaj u pitanju, opet je Srbin dragocen, čuje li samo da za gradnju na pustom ostrvu ne treba građevinska dozvola, preko noći će nasred plaže sagraditi kuću i lokal pride, prvu špilju adaptiraće u kafić, a pećinu u mansardu. Srbinu krova nad glavom nikad dovoljno, jednoga dana će sve to biti legalizovano i prodato za lepe pare…
Ispostavi li se pak da pusto ostrvo i nije baš tako pusto, već da na njemu živi još neko, opet nema razloga za brigu. Moj će se Petko sa domorocima očas posla sprijateljiti, verovatno će među njima naći i nekog s kim je služio vojsku ili se potukao na utakmici, sve u svemu burazeri će se do kraja dana izvesno okumiti, a već sutradan Srbin će od svog kuma pozajmiti sve što nam treba.
Natera li nas nužda da krenemo u lov, ko će mi valjati više od Srbina, koji u zadnjem džepu vazda ima kakav bodež ili kratež, zlu ne trebalo. Uželite li se alkohola i dobrog provoda, Srbin je opet nezamenljiv, nema te bobice ni voćke od koje on ne ume ispeći rakiju, a uz Srbina i rakiju provod je zagarantovan.
Opet, odlučim li da pišem dnevnik, kao što je na pustom ostrvu običaj i red, i tu će mi moj posilni pomoći. Srbi prosto obožavaju da pišu dnevnike i memoare, nema Srbina koji ne ume da najlepšim bojama naslika sebe u nevolji, a naći će valjda koju lepu reč i za mene.
I na kraju ono najvažnije, siguran sam da ću se uz pomoć mog Srbina sa pustog ostrva lako izbaviti. Ne zato što on i na pustom ostrvu ima bar dva mobilna telefona (ima ih izvesno, ali ni na jednom nema kredita), već zbog toga što će kad-tad neko doći da potraži njega. Ili poverioci, ili policija ili supruga, a najverovatnije svi zajedno.
Tako će meni boravak na pustom ostrvu ipak ostati u lepoj uspomeni, a jedini nedostatak ovog cimerluka bio bi što do samog kraja ne bih znao ko je tu Robinzon, a ko Petko.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:46 pm






UDVARANJE U SRBIJI


Dragi moji,


Kao što znate ja nikada nisam važio za nekog naročitog zavodnika, ali daleko od toga da sam baš bez ljubavnog iskustva. U tom pogledu sebe smatram sasvim normalnim muškarcem, kojem upoznavanje sa ženama ne predstavlja problem. Tačnije, tako je bilo sve dok nisam došao u Srbiju. Ovde je sve krenulo nizbrdo. Moj zavodnički bilans u Srbiji je poražavajući, ako ćemo iskreno, bilansa i nema.
A nije da se nisam trudio, naprotiv. Od svog prvog dana u ovoj zemlji pokušavao sam da nađem devojku. Strancu u tuđini svaki je prijatelj dobrodošao, a šta je devojka do čovekov najbolji prijatelj.
Eh, da samo vidite kakve su ovdašnje žene! Zgodne, doterane, prelepe! Ali uzalud, neuspeh do neuspeha, fijasko do fijaska. U početku sam mislio da je problem u meni, pa sam promenio frizuru, garderobu prilagodio okolini, istetovirao kinesku izreku na podlaktici, počupao dlake iz nosa. I – ništa! Nula! Zero! Onda sam potražio pomoć prijatelja.
– Kojim si se devojkama udvarao? – upitao me je.
– Pa skoro svim iz zgrade i dobrom delu sa posla – rekoh.
– Kakva greška! – uhvati se on za glavu. – Pa je l’ ti znaš da naše devojke ne izlaze ni sa kim sa spiska stanara i platnog spiska? To im je princip, čoveče!
– Probao sam ja i kod nepoznatih – objasnih. – Evo baš juče u tramvaju…
– U tramvaju?! – prekinu me. – Pa jesi ti normalan!? Ko još prilazi ženama u tramvaju? Odmah pomisle da si neki manijak.
– Tako me je i nazvala – priznadoh. – Ali pre neki dan sam jednoj plavuši prišao u Knez Mihailovoj…
– Prišao si devojci nasred šetališta? – zaprepastio se. – I šta je bilo?
– Prvo mi je rekla da ne kupuje humanitarne čestitke, a kad sam joj objasnio da nisam prodavac, tutnula mi je pedeset dinara u džep. Šta to treba da znači?
– To treba da znači da se našim devojkama ne prilazi na ulici…
– Ali samo sam želeo da joj kažem da je lepa i da mi se jako dopada…
– E, baš si glup! Pa zna ona i bez tebe da je lepa, ne moraš ti da joj kažeš!
– Ne moram?
– Ne. Kad našoj devojci kažeš da je lepa, ona umesto „hvala“ kaže „znam“. Ako joj kažeš da je danas lepa, ona će pitati: „Zar nisam uvek lepa?“ Ne možeš joj ti toliko komplimentirati koliko ona može sebi samoj, zapamti!
– Bio sam i u jednom noćnom klubu…
– Ajoj! – jeknu on. – Kud si u noćnom klubu našao da tražiš devojku! Srpkinje u noćne klubove uopšte ne izlaze zbog mladića, pitaj bilo koju pa će ti reći.
– Nego zbog čega?
– Đavo će ga znati! Izlaze u grupama od četiri do dvanaest i teško onom ko im priđe. Nisi im valjda poslao piće?
– Jesam…
– Naivčina! Popile su ga i otišle kući, je l’ da?
– Tačno. A probao sam i preko Fejsbuka.
– Optimisto! Ako misliš da one na profil kače svoje fotke iz kupatila da bi se nekome dopale, silno grešiš! Sve do jedne su tamo isključivo da bi komunicirale s rodbinom i drugaricama iz vrtića. Sa nepoznatim muškarcem ne bi izašle ni mrtve!
Neko vreme smo ćutali. Onda ja rekoh:
– Sutra je Osmi mart…
– Nisi valjda kupio poklone? – skočio je užasnut.
– Jesam, svakoj koleginici po cvet i knjigu.
– Cveće odmah vrati u cvećaru, a knjige prodaj u bescenje!
– Zašto, pobogu?
– Je l’ ti hoćeš da te izmasakriraju?! Polovina će te ispljuvati kao muškog šovinistu, a druga polovina kao ciciju. Koliko večeras pojedi živ krompir, iščaši kuk, oslepi na jedno oko, radi šta znaš, ali sutra se na poslu ne pojavljuj!
– Pa dobro, majku mu, kakvog to momka srpske devojke traže?
Moj prijatelj se na trenutak zamislio.
– To sam ih i ja jednom pitao – reče.
– I šta su ti odgovorile?
– Rekoše da samo traže nekog normalnog.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:47 pm





SRBI NA ZIMOVANJU


Dragi moji,


Kada prosečna srpska porodica stigne na zimovanje, to je prava zimska čarolija. Čitave godine štedela je za sedam dana boravka na planinskoj lepotici (u Srbiji je svaka planina lepotica) i odricanje se konačno isplatilo. Doduše, glava porodice još ponekad promrmlja da su za te pare mogli da provedu dva raspusta kod njegovih na selu, gde je zimi jednako lepo a sneg je još veći, ali vrlo brzo biva ućutkan i nadglasan.
Prvog dana, čim se raspakuju, izlaze na sneg. Prepoznaćete ih po tome što izgledaju kao Šerpasi-pripravnici. Otac jednom rukom vuče sanke, u drugoj drži dva kliska i skejtbord, dok majka na leđima nosi ranac sa preobukom, a u rukama steže termos sa čajem, priručnu apoteku i foto-aparat. Zabrađenoj deci majka neprestano savetuje da dišu duboko jer ovakvog vazduha nema nigde, a otac mrmlja da ima na još jednom mestu samo ne sme da kaže na kom. Čitavo popodne provode napolju, a uveče se promrzli i mokri vraćaju u sobu, ali ko još mari za to kad je na planini tako lepo!
Drugog dana izlaze napolje odlučni da konačno stanu na skije. Majka predlaže da decu upišu u školu skijanja, ali otac to kategorički odbija; sve što njegova deca o tom sportu treba da nauče naučiće od njega, on je u svom planinskom selu vozio drvene skije još dok se ovi pregoreli instruktori nisu ni rodili. U maniru starog znalca izlazi na stazu i uz borbeni poklič počinje da se spušta praveći veličanstvene zaokrete, sve dok se ispred njega, iznenada i podmuklo, ne pojavi mlada smreka, u koju se on silovito zabija nanoseći nesrećnom četinaru teške telesne povrede, a sebi kontuziju kolena. Ostatak dana provodi kraj staze ispijajući kuvano vino koje košta koliko u njegovom zavičaju čitavo bure.
Trećeg dana majka sa decom izlazi sama, dok otac ostaje u sobi da uz flašu piva vida skijaške rane. Vraćaju se u vreme ručka, ali ručka nema jer ranjenik nije podgrejao sarme zato što već treći sat spava kao zaklan. Supruga počinje da gunđa kako joj je dosta i ručkova i mokrih dugačkih gaća, ali je muž uverava da su sve to čari zimovanja i da treba da udahne duboko jer ovako zdravog vazduha nigde nema.
Četvrtog dana odlučuju da naprave Sneška Belića, ali Sneško uporno odbija da bude napravljen. Žena prebacuje mužu da je običan nesposobnjaković, a on krivicu svaljuje na kakvoću snega od kojeg ni obična grudva ne može da se napravi, a kamoli šta veće. Utom ga starije dete ledenicom pogađa posred čela, što izaziva salve smeha i jednu gadnu psovku.
Petog dana deca odbijaju poslušnost, starije ultimativno zahteva da ostane u sobi uz televizor, a mlađe pita kad će već jednom ići na plažu. Pod pretnjom fizičke prinude ipak izlaze napolje, ali se ubrzo vraćaju jer se piški baš onome kome se rajsferšlus na kineskom skafanderu stalno zaglavljuje. Majka odlučuje da ode do obližnje saune jer je čula da sauna skida višak kilograma, a otac pristaje da pričuva decu u pola glasa mrmljajući da njoj ni visoka peć u železari ne bi pomogla.
Šestog dana starije dete dobija povišenu temperaturu, a majka upalu sinusa. Otac sa mlađim detetom izlazi na svež vazduh, kad je već platio ekološku taksu ima da se diše i tačka!
Sedmog jutra budi ih snežna mećava. Dok otac u smetu pokušava da pronađe svoj auto, majka u sobi pokušava da pronađe sve čarape. Kako će se spustiti niz planinu pojma nemaju. On podseća da je lepo predlagao da kupe ladu nivu, a ne ovog nalickanog pežoa, a ona pije bensedin na prazan želudac.
Predveče stižu kući i odmah pozivaju komšije da im prepričaju kako su se na zimovanju divno proveli. A tek što je vazduh!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:47 pm




SAN


Dragi moji,


U svom životu još nisam naišao na narod koji toliko voli da spava kao što to vole Srbi. Spavanje je svuda fiziološka potreba, jedino je ovde i potreba i hobi i užitak i lek. Svuda u svetu ljudi piju lekove protiv nesanice, ovde bi trebalo da piju lekove protiv spavanja. Drugde je normalno spavati osam sati dnevno, ovde je uspeh biti bar toliko budan.
Pokušao sam da saznam zbog čega Srbi toliko vole da spavaju, ali bez naročitog rezultata. Rekli su mi da je to jedna od onih stvari koje se ne daju objasniti, tako je kako je, tu se ništa ne može učiniti i tačka. Od kad se rode Srbima je spavanje najvažnije; čim u neku kuću pristigne beba, nikog ne interesuje je l’ živahna, već svi odmah pitaju kako spava, pa se roditelji, zavisno od karaktera novorođenčeta, hvale ili žale, što opet nailazi na razumevanje, zavist ili radost okoline.
Spavanje je i u vrtiću važna stavka, smatra se, naime, da onaj ko u ranoj mladosti ne spava dovoljno nikada neće dosegnuti dimenzije propisane za odraslu osobu, a važnost sna do punog izražaja dolazi i u školi, gde mnogi prvi čas biva izgubljen zbog uspavanosti, kako đaka, tako i učitelja.
Rečenica: „Ne spavaj na času“ jeste mantra koju svaki nastavnik koji drži do sebe mora da ponovi bar tri puta dnevno, a jedino srpski đaci tablicu množenja moraju da znaju naizust ako ih neko probudi „u po dana, u po noći“, a da se pritom niko ne pita zašto bi đak, koji je inače u najboljim godinama, uopšte spavao usred dana.
Žal za nedostatkom sna Srbi naročito iskazuju tokom studiranja, pa je svaka ovdašnja diploma satkana od sijaset neprospavanih noći, što joj daje dodatnu vrednost, kako kod roditelja, tako i kod manje pismene i na san neotpornije okoline.
Kad odu u vojsku, Srbi naravno spavaju na straži, što je mnogo puta ja l’ otadžbinu ja l’ pojedinca (vidi pod Marička bitka i Karađorđe) dovelo na rub propasti pa i preko njega. Izreku „spava kao zaklan“ Srbi su više puta empirijski proverili, što na sebi što na drugima.
Podrazumeva se da svi vole da dremnu na poslu, pa se samo u Srbiji niko ne čudi kad kraj dežurnog lekara ili noćnog čuvara ugleda raspremljen krevet. U ovoj zemlji već godinama postoje umetnici koji svoja umetnička dela prave tako da publika već posle nekoliko minuta mirne duše može da zaspi, a poslednjih godina slična atmosfera vlada i na ovdašnjim fudbalskim stadionima. Videti narodnog poslanika kako usred skupštinske rasprave spava poput jagnjeta odavno nije neobično, a njegove birače takva slika ne da ne srdi, već upravo suprotno, raduje ih što narodni deputat ima mirnu savest i potrebu sličnu njihovoj.
Koliko su Srbi neotporni na san stranac se može uveriti i ako uđe u neki ovdašnji voz ili autobus, odmah po polasku videće desetine njih kako se izuvaju i padaju u san, a nije redak slučaj da im se u spavanju pridruži i sam vozač ili mašinovođa.
U srpskom društvu se s vremena na vreme pojavi i poneki čovek koji san ne ceni naročito i koji, štaviše, ima nameru da svoje sunarodnike razdrma i probudi, ali baš kao i svaki budilnik ni on ne traje dugo, pre ili kasnije razbiju ga oni koji bi da Srbija večno spava.
Pisao bih vam još ali mi se malo pridremalo…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:47 pm






FOTO-ROBOT


Dragi moji,


Izvinite što ranije nisam odgovorio na vaše pismo, ali ste me u njemu zamolili da vam opišem jednog prosečnog Srbina, a to nije lako.
Poput policijskog crtača koji je dobio nezahvalni zadatak da napravi foto-robot misterioznog prestupnika, tako i ja stojim pred izazovom da naslikam karakterne crte građanina ovdašnjeg, potpuno svestan da, baš kao i kolega iz policije, ne mogu biti siguran koliko će moj crtež biti veran originalu i hoće li čitalac u njemu ikog prepoznati.
Upuštam se ipak u tu avanturu, ne samo da bih udovoljio vašoj znatiželji već i da bih sumirao sve što sam do sada saznao o Srbima.
Slobodan sam, dakle, da zapazim da je prosečni Srbin završio srednju školu i prvu godinu fakulteta, posle čega se otisnuo u privatni biznis jer je na vreme shvatio da se obrazovanje u ovoj zemlji ne isplati. Poslovnu karijeru započeo je švercujući kožne jakne iz Turske, kačkavalj iz Mađarske i gorivo iz Rumunije, posle čega je na periferiji otvorio svoj butik, koji je sticajem nepredviđenih okolnosti (čitaj: poreza) brzo propao. Životni put nastavio je kao menadžer za nešto u privatnoj firmi svog brata od strica, ali ubrzo je dao otkaz jer mu se smučilo da svoj talenat traći na gore od sebe.
Sa svojim jednako ambicioznim kumom u narednih nekoliko godina otvara frizerski salon, pržionicu kafe, štampariju, vulkanizersku radnju i servis za pranje tepiha, ali ih uvek potera neki maler, pa poslovi propadoše jedan za drugim, posle čega su i ortakluk i kumstvo raskinuti, a naš je junak svoje preduzetničke snove okončao kao prodavac usisivača kirbi.
Nakon što je životnu ušteđevinu stavio u plavi koverat i tutnuo ga kome treba zaposlio se u jednoj državnoj firmi gde trenutno radi kao vozač direktora (iako dragi Bog zna da bi pravednije bilo da taj buzdovan vozi njega). No dobro, uskoro će kadrovskoj službi priložiti diplomu onog dobroćudnog fakulteta, pa mu se smeši i prestižnije mesto u sistematizaciji. Na poslu je već dogurao do uglednog člana sindikata, preko platnog spiska prodaje parfeme, zimnicu i karte za pozorište i tako sastavlja kraj sa krajem. Platu inače prima iz dva dela, prvi deo početkom ovog meseca, a drugi krajem sledećeg, u međuvremenu od roditelja žicka džeparac i pod okriljem noći pljačka dečju kasicu-prasicu da bi im ujutru dao za užinu.
Oženjen je dve godine mlađom ženom s kojom se upoznao na ispraćaju u vojsku svog najboljeg druga, kada se toliko napio da se odmah zaljubio. Počeli su da žive zajedno već naredne nedelje, ona je već bila blizu odluke da batali studiranje na višoj poslovnoj i vrati se u svoj rodni grad, a i njemu je bilo vreme da se ženi, kosa je već uveliko počela da ga napušta, a o redovnom seksu mogao je samo da sanja. Imaju dvoje zlatne dece koja u slobodno vreme treniraju fudbal, karate, plivanje, odbojku, engleski, ritmičku gimnastiku, folklor i solfeđo.
Živi na obodu grada kao podstanar sam sebi jer je nedavno podigao kredit za stan koji će otplaćivati do kraja života, a verovatno i posle toga. Račune za vodu, grejanje i iznošenje smeća plaća samo pod pretnjom streljanjem, a do četvrtog sprata svakodnevno ide peške jer mu ne pada na pamet da opravku lifta plaća isto koliko i oni koji žive na šestom. Vozi automobil nemačke proizvodnje star dvanaest godina, ali očuvan kao čaša, ne guta ni gram ulja, vozila ga neka nemačka baba, naravno dizelaš, troši kô upaljač, a vuče kô mazga. Ima dva mobilna telefona čije brojeve menja češće nego pripadnici Al Kaide.
Sa rođenim bratom ne razgovara jer se ovaj oženio nekom rospijom koja ne poštuje ni muža ni familiju, i sa kojom će se izvesno tužiti oko nasledstva. Tazbinu posećuje dva puta mesečno, desetog i dvadeset petog u mesecu, jedva da mu od penzije daju više nego poštaru bakšiš, crkli dabogda, ali da nije toga stan bi mu odavno otišao na doboš, nek ih bog poživi sto godina.
Podrazumeva se da ima zlatne ruke, nema kućne havarije koju on ne ume da izazove i sanira, struja ga protrese najmanje tri puta godišnje, ali nije lud da plaća ono što može da popravi sam, jes’ da mu odnedavno na desnoj ruci fali pola domalog prsta, no ima li još koga ko je pilio drva na cirkularu a nije se povredio – nema.
U ranu jesen u podrumu kiseli kupus, a ispred zgrade peče papriku, vikendom se otisne do rodnog sela gde zakolje šta nađe i ispeče tri kazana rakije. Naravno da je vrstan poznavalac rakije i vina i nema te Evrope koja će mu zabraniti da ih pravi. Evropsku uniju prezire i veruje da samo što se nije raspala; da se on pita, Srbija tamo nikad ne bi trebalo da uđe, kao što ni on sam nije ušao onomad kad su ga Danci odbili za iseljeničku vizu.
Politiku ne voli, tvrdi da su svi političari lopovi i prevaranti, jeste da je on lično član dve stranke, ali je u srcu politički neopredeljen, na izbore izlazi čisto iz navike i uvek glasa za vladajuću stranku jer nema za koga drugog. Vatreni je rusofil, voli sve što je rusko, ali kupuje sve što je američko. Nemce mrzi kô Nemce, ali ne može da prežali što ga nisu okupirali i naučili redu.
Korupciju smatra najvećim društvenim zlom: otkad je onom tipu iz opštine dao hiljadu evra da mu sredi dozvolu za kiosk u parku, a ovaj ni prstom nije mrdnuo, zalaže se da se svi takvi pod hitno pohapse, a protekcija iskoreni.
U slobodno vreme bavi se sportom, tačnije, tri puta nedeljno ide u sportsku kladionicu i kladi se na svoje favorite iz druge moldavske i treće švedske lige, tiketi mu redovno padaju zbog jedne utakmice, ali on se ionako ne kladi zbog para nego što voli fudbal i društvo. Loto takođe igra iz zabave, već godinama uplaćuje iste brojeve, datum venčanja i dečje rođendane, jednom su mu samo dva broja falila da dobije četvorku, ali ko čeka taj i dočeka. Na televiziji najčešće gleda teletekst, napamet zna replike iz sto dvadeset domaćih filmova i rado ih koristi, tvrdi da sve novine lažu, ali kupuje one koje lažu najviše.
Prosečan Srbin iz godine u godinu sve više liči na svoju ženu, dok njoj rastu brkovi njemu rastu sise, kosa mu se sa glave preselila na grudi, ispod kojih mu maljavi stomak raste kô pečurka posle kiše. Otkud mu toliki stomak živ ne može da se načudi, da nije nešto bolestan, pita se dok ispija šesto pivo i mezeti jagnjetinu, posle čega odlazi u lokalnu teretanu i iz benča podiže sto pedeset kila, čisto da ostane u formi.
Svake godine ostane bez dva zuba, ali koga nema bez njega se može, šiša se uz pomoć priručnika Uradi sam, a nokte seče limarskim makazama. Tušira se redovno, tri puta nedeljno, kupa o državnim i verskim praznicima, a od kozmetike najčešće kupuje mirišljavu jelkicu i tečnost za šoferšajbnu. Puši dve kutije cigareta dnevno, ali nije zavisnik, dosad ih je ostavljao petnaest puta, sutra bi mogao i šesnaesti samo kad bi hteo.
Dok je mlađi oblači ono što mu žena kupi na sniženju, kad zađe u godine zna se – crne cipele, teget pantalone, braon sako i šlus! Čarape menja svakog jutra, desnu na levu, a levu na desnu nogu i tako dok se negde ne zagube.
Obožava da priča o istoriji i ženama, ali u oba slučaja činjenice bezočno falsifikuje, preuveličava pobede i prikriva poraze, uostalom, opšte je poznato da je fantastičan ljubavnik, to svi drugari iz kafane mogu da potvrde, a to što njegova žena priča okolo naravno da laže, čim ga malo popusti kičma podsetiće je na ono što je bilo prošlog leta.
Od sve umetnosti najviše ceni umetničko klizanje, šalu na stranu, umetnost voli i želi joj sve najbolje, kakva samo dva Vilerova goblena ima u predsoblju, Konji na pojilu i Devojka na bunaru, ni Pikaso im nije ravan. Čita sve što mu padne pod ruku, Andrića smatra najvećim živim srpskim piscem, u svečanim prilikama recituje Gorski vijenac i dve strofe Onjegina na ruskom, gitaru svira dopola, a engleski jezik govori, ali ne ume da priča.
Za internet je naravno čuo, to je ono preko čega se kupuju polovna kola i traže nove ženske, ili beše obrnuto, ali nema ti on vremena za dangubu, uostalom neće njega Amerikanci da prisluškuju, eve im ga na!
Strastan je lovac, u lovu uvek ubije pola litre vinjaka i nečijeg lovačkog psa – ko mu je kriv što liči divljeg vepra. Razume se da ide i u ribolov, malo lovi na bućku, malo na mućku, a najviše voli kad u reku zabaci štapin dinamita, pecanje tako smiruje živce.
Voli da popije, ali u piću ima meru, posle dve rakije počinje da peva o Kosovu, posle četiri zbog Kosova plače, a popije li bar još jednu iz kutije za cipele vadi pištolj i kreće u Treći svetski rat.
Eto, dragi moji, takav vam je prosečan Srbin.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:47 pm






ONE


Dragi moji,


Što ste me češće molili da vam opišem prosečnu Srpkinju mene je veći strah hvatao, došlo je dotle da olovku u ruke više ne uzimam, taj sudnji čas odgađao sam kao osuđenik na streljanje poslednji dim cigarete, ali evo, više se nema kud, rešio sam, staviću na papir sve što o Srpkinjama mislim makar me to kod ženskadije ovdašnje učinilo personom non grata i moju, ionako oskudnu, ljubavnu biografiju trajno obogaljilo.
Upozoravam vas, ipak, da se naročito stručnoj opservaciji ne nadate, o ženama znam koliko i svaki drugi muškarac, dakle malo manje od ništa, žene su za mene bile i ostale nedokučiva tajna, kao moral za političara, umetnost za računovođu ili demokratija za Balkanca.
Napominjem dalje da će se ova moja, nazovimo je pompezno – studija zasnivati isključivo na ličnom iskustvu i amaterskim zapažanjima, ništa dakle od grafikona i fusnota, od stručne literature koristio sam jedino Magazin In i SMS poruke koje sam u protekle dve godine razmenjivao i u telefonu sačuvao kao trajno svedočanstvo da se upornost kod žena retko kad isplati. Saradnika i mentora dakako nisam imao, ko je još lud da se upusti u poduhvat unapred osuđen na propast.
Kao i svakom drugom naučnom radniku, i meni je metodologija zadavala najviše muka, dvoumio sam se da li da studijom obuhvatim sve žene kao takve ili da ih razvrstam po zanimanjima, poreklu, gabaritu ili karakteru, ali na kraju sam ipak odlučio da ih podelim na udate i neudate, što je podela samo na prvi pogled površna, a u stvari nije. Udata i neudata žena svuda u svetu posebne su sorte, a u Srbiji naročito, jedno je ulje drugo je voda, dodiruju se ali se ne mešaju, nikakve sličnosti nemaju sem što neudate potajno žele da budu udate, a udate javno čeznu za devojačkim životom.
I evo, na koncu, posmatram prosečnu neudatu Srpkinju – i šta vidim?
Najpre vidim da prosečne neudate Srpkinje i nema jer su sve natprosečne, izuzetne i jedinstvene, pitajte ih pa ćete se uveriti. Svaka je već stupila u tridesete, što će reći da je prešla onu nevidljivu granicu koja u Srbiji odvaja zrele od prezrelih žena, ali taj prelazak nije ni osetila, štaviše, oseća se bolje nego ikada, nek dušmani crknu svi odreda.
Sutra da se rodi, život bi opet počela u tridesetim, žali bože deset godina što ih je provela u vezi s onim zgubidanom, sa njim dalje od Vrnjačke banje nije videla, a pogledaj je sad, ministar spoljnih poslova nije joj ravan, svaki državni praznik ja l’ je u Veneciji, ja l’ u Parizu, ja l’ u Barseloni, jeste da joj zadnji ček prolazi aprila 2021, ali svaki glamur košta.
Samo kad se njega rešila, hvala ti Gospode, nek mu je srećan život u toj Kanadi, i njemu i onoj njegovoj fufici, kad im se već nije srušio avion onomad kad su išli na medeni mesec. Novog dečka može da nađe kad hoće, nego neće na svakoga da troši ovu mladost i lepotu, pogledaj, bre, kakva je, svaka joj fotka na Fejsbuku sto lajkova vredi, a Instagram samo zbog nje i postoji. Redovno ide u teretanu, na fitnes, zumbu, pilates, masažu i jogu, na lice stavlja sve, od algi do šopske salate, češće pegla kosu nego veš, evo ima trideset i neku, a ko bi joj dao više od dvadeset devet, niko!
Da se ne shvati pogrešno, nije ona izbirljiva, već samo traži nekog normalnog, iz vikenda u vikend obilazi splavove i kafane, ama ništa, sve joj se udvaraju nekakvi kontroverzni apsolventi, opštinski pripravnici i kriminalci u pokušaju, normalnog mladog tajkuna nema ni za lek, zadnje vreme došlo kad su tajkuni postali deficitarno zanimanje! Šalu na stranu, daleko od toga da udvaračima zaviruje u novčanik, ali onaj ko nema para da u noćnom klubu časti nju i njenih dvanaest ispisnica flašom pića bolje da im i ne prilazi, nije ona ovolike prilike propuštala da bi se sad udala za nekoga s kim će letovati u Paraliji na šest mesečnih rata bez kamate.
A kad i da se uda kad od posla glavu ne diže, cela firma na njena leđa spala, hendluje i levom i desnom, direktor se u nju kune, matora drtina, oženjen a kako je gleda, te bi oženjene sve na kastraciju poslala, pun joj inboks njihovih poruka a kad ih pozove nigde nijednog!
Brak je i onako precenjen, samo joj ta beda oko vrata fali, nego ne može više da sluša roditeljske žalopojke za unučetom, kao da je unuče artikal iz Telešopa, danas naručiš, sutra ti ga isporuče, i to nije sve – zeta dobiješ gratis! Volela bi i ona dete, nije da ne bi, čim na internet okači sliku sa sestričinom i napiše: „Sunce tetkino“, sijaset njih prokomentarišu da joj beba definitivno ekstra vrh stoji.
Na maturske večeri, krsne slave i ostale porodične skupove više i ne ide, čitava familija izgleda nema preču brigu nego da nju uda, samo joj je strina dosad preporučila sedamnaest svojih bratanaca stasalih za ženidbu, a o ostalim kandidatima da i ne govori. Nezvanični je državni šampion u hvatanju bidermajera, na svakom venčanju opravda ulogu favorita, a svadbi prs i pleva, ženi se i Kurta i Murta, samo za ruzmarin ne može da zaradi.
Nemoj neko da bi pomislio da se žali, bože sačuvaj, laže svako ko kaže da su samci usamljeni, samo da vidiš kako se provodi sa drugaricama, sve pršti od ajfona i selfija, Keri Bredšo joj nije ravna. Ponekad sa njima izađe i neka sveže udata gospođa, e takva im brak dodatno ogadi, je l’ moguće da se princ tako brzo pretvori u žabu, a bajka u basnu – jeste, drage moje, istina je, to kod Mirjam nikad ne piše, nisam ni ja znala.
Ipak, u retkim časovima dokolice pomisli kako brak i ne bi bio tako loš, ako ništa drugo bar bi odmorila noge od depilacije i sa nekim delila ratu za stambeni kredit, eto ne mora ni da bude taj prokleti tajkun samo neka bude muško, dosta joj je više izlazaka sa onim tucetom gubitnica, da nešto valjaju dosad bi se valjda i udale.
Udata je pak Srpkinja u zabrojanim četrdesetim godinama, srećna i ispunjena žena, supruga savršenog čoveka i majka divne dece, prezadovoljna životom koji živi, ne bi se menjala ni sa dvaput mlađom, daleko joj lepa kuća. Tek sad vidi da su njeni bili pametni kad su je udali sa devetnaest i po, da je bilo sreće udala bi se i ranije, brak ti je kô male boginje, što ga ranije dobiješ lakše ga podneseš, a ljubav je ionako precenjena, džaba ti ljubav ako nemaš koga da voliš.
Fala bogu nju je sreća pogledala, pa je naišla na razumnog čoveka, brak im je kô iz Glorije, prosto savršen, ono dobro, ponekad se i sporečkaju, toga u svakoj kući ima, ali da digne ruku na nju ni slučajno, evo ima tri godine kako joj ni šamar nije udario, a zaslužila je kol’ko puta.
Takav se muž retko sreće, pravi muškarac od glave do pete, jest poslednjih godina malo zanemoćao, ali to mu je od sekiracije, svaki mu tiket u kladionici samo za jednu utakmicu padne, pojede se čovek, živa nije za njega. Nije da su njima te pare potrebne, daleko bilo, ali vreme je da promene onog kadeta karavana, dvaput je već propadala kroz patos, ovaj njen stalno obećava da će da kupi golfa „trojku“, ali nikako, možda bi i kupio da svako popodne ne leži na kauču, kô da je mrtav, bože me oprosti.
Inače je divan, da ga je sama birala ne bi boljeg izabrala, nema Osmog marta a da je karanfilom ne obraduje, za prošli rođendan joj kupio bombonjeru i izveo je na Adu Ciganliju, nije neka ekskluziva, ali važna je pažnja. Ne pati ona od izlazaka kô neke što se pod stare dane kače na kafanske stolove i idu na premijere, sa mužem je poslednji put u bioskopu gledala Rokija, četvrti deo, pa šta joj fali.
Ima muževa i muževa, neki ljubomorni dozlaboga, ovaj njen ništa, nije što je ne voli nego je prosto takav, onomad je tri sata provela zaglavljena u liftu, misliš da je pitao gde je bila – jok.
A da ima na šta da bude ljubomoran ima, jest da joj je skoro pola veka, ali izgleda kô avion, nema ko se za njom ne okrene kad u helankama uđe u fabričku menzu. Pošteno rečeno, nije njoj toliko ni stalo do te lepote, ali takvo vreme došlo, nekad je udata žena mogla da bude udata žena, stavi ’ladnu trajnu, natrlja rumenilo, pusti dupetu na volju i šlus, sad je druga moda, sve su pola žene pola devojke, kô čudovišta iz mitologije, zlo i naopako. Odreda se utegle u one farmerke što presecaju dovod krvi u mozak pa hodaju kô da su u oluk ušle, ujutru ih navuku same, uveče ih iz njih vatrogasci vade, poludeo svet načisto, doskora su ćerke ličile na majke, sad majke liče na ćerke, što su starije to su mlađe, same sebi ne liče na sebe.
E, neće ni ona mimo sveta, triput nedeljno ide u teretanu i svaki put pomisli da joj je poslednji, dušu svoju hoće da ispusti, ali neka, nije celulit neizlečiva bolest, evo već je pola kile skinula, vala će još toliko! Normalno da drži dijetu, integralne grisine joj na nos izlaze, poslednji put je kô čovek jela na parastosu kod komšija Pere, ne bi ona, nego valja se za pokojnikovu dušu, da deca od večere ne ostave pokoju koricu hleba umrla bi od gladi.
Čim vrati kredit za letovanje, uzeće jedan za silikone, sve njene ispisnice već se operisale, koja usne, koja grudi, botoks špricaju kô insulin, ispred solarijuma red kô ispred pošte, lične karte menjaju svakih šest meseci, toliko im lični opis traje. Nekad su žene razmenjivale recepte, sad razmenjuju švalere, mogla bi i ona tako, kô da je to nešto, ali taj da šta valja ne bi do nje došô.
Tetovažu već ima, ovolika kineska izreka na leđima, bog te pita šta znači, ali u dlaku oslikava njen život, pre nekoliko godina na dupetu istetovirala i malog delfina, eno ga sad već liči na kita, od nje bockanja dosta, ako je i za lepotu, mnogo je. Ne može normalna žena sve da postigne, evo na primer nokti, do juče je bilo dovoljno da su čisti, ama sad jok, moraš svakih petnaest dana kod majstora da ih ih prefarba i dopravi, lep zanat al’ skup kô đavo.
Mladost joj ušla u produžetke, ali neka je, dosta se ona žrtvovala za porodicu, kakva je samo devojka bila, nekad je dva ljubavna romana čitala za vikend, sad čita samo kad ode kod frizera, tri godine joj fale da završi fakultet, a najrođeniji je tretiraju kô kućnu pomoćnicu. Čisti, kuvaj, peglaj, peri, a niko ni hvala da kaže, sa decom se sreće samo na Fejsbuku, a onaj njen ja l’ je na pecanju, ja l’ je na fudbalu, češće ga je viđala kad je u armiji bio, a što i da ga gleda, danju ćuti, noću hrče, pustio stomačinu, sačuvaj me bože, život joj prođe, a ostade slepa kod očiju, ko se na brzinu udaje natenane se kaje.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:48 pm





SAHRANA


Dragi moji,


Pre nekoliko dana umro sam u Srbiji. Izvinjavam se što vam to tek sada javljam, ali bio sam prilično zauzet, oko umiranja ima mnogo više posla nego što slutite, a još mi je i prvi put.
Molim vas da ovu vest ne primate suviše tragično, ako već svaki čovek umreti mora, a izgleda da mora, onda je mene ta neminovnost stigla na najboljem mogućem mestu. Znam da vam ova rečenica zvuči čudno, ali verujte da od Srbije ne postoji bolja prilika za umiranje. Ko nije umro u Srbiji, taj ne zna šta je život!
Odmah da vam kažem da sam umro lako i bez napora, srce me je izdalo dok sam iz fotelje gledao neki špijunski triler, samo sam sklopio oči i bilo je gotovo, drago mi je što je sve tako ispalo, mada mi je malo žao što nikada neću saznati ko je ubica.
Kao što je i red, iste večeri pronašao me je predsednik kućnog saveta, koji je po treći put ove nedelje došao da traži novac za održavanje lifta i zajedničkih prostorija, ne znate vi njega, čovek je uporan kao pitbul u teranju. Tog penzionisanog zastavnika nije lako impresionirati, nakon što je iskusno proverio moj ugasli puls iz novčanika mi je pedantno izvukao dugovanu sumu, a potom isključio televizor i pozvao hitnu pomoć.
Dežurni lekar je potom nepogrešivo konstatovao smrt, u čemu sam mu svesrdno pomogao jer sam bio mrtav kao nikad pre. Promrmljao je kako je prava šteta što nisam izdržao još osamnaest meseci, za kada sam u državnoj bolnici imao zakazanu operaciju srca, a onda je otišao.
Ja sam ostao da sedim u fotelji ne znajući šta da radim sam sa sobom onako mrtvim i beskorisnim, smrt, kao uostalom i život, ume da bude veoma dosadna ako čovek nema s kim da je podeli. Ali u tom trenutku počeše da se događaju stvari koje me po ko zna koji put uveriše da u Srbiji život posle smrti postoji, štaviše da možda tada i počinje.
Predvođeni onim zastavnikom, u moju dnevnu sobu počeše da ulaze ljudi, znani i neznani, uskoro se stan ispuni njihovim žamorom, svi su me radoznalo zagledali i čudili se što sam umro, od mene se, kao stranca, to izgleda nije očekivalo. Običaj nalaže da stranac u Srbiji može da umre samo ako je okupator ili vozač turskog kamiona, svi ostali tu neveselu obavezu imaju da obave u zemlji iz koje potiču, otuda valjda nigde u Srbiji i nisam video groblje za strance.
Predsednik kućnog saveta napokon prekide diskusiju i naredi da me prenesu u spavaću sobu gde ću sačekati dalje postupanje po mom slučaju. Dok sam mrtav hladan ležao na krevetu, čuo sam kako članovi saveta većaju o tome šta im je sa mnom činiti, iako su svi znali da sam stranac, niko nije bio načisto iz koje zemlje i vere potičem, što im je znatno otežavalo posao. Na kraju jednoglasno odlučiše da me najpre prigodno obuku, ali i tu ispade problem, protivno srpskom običaju, u svom ormaru nisam imao stajaće mrtveno odelo, pa izbor pade na crne pantalone i somotni sako, ovoj sportskoj eleganciji nisam imao šta da prigovorim, mada je bilo jasno da u grob neću otići obučen po poslednjoj modi.
Kad svršiše sa preobukom, komšije se ponovo povukoše u dnevnu sobu, odakle se ubrzo začu zveckanje čaša i ispijanje pića za pokoj moje duše, od čega mojoj duši ne beše nimalo lakše jer sam znao da su pronašli flašu sa škotskim viskijem starim dvanaest godina koju sam toliko ljubomorno čuvao.
Kao što je i red, okupljeni o meni kao pokojniku govorahu sve najbolje, anegdota je stizala anegdotu, ni slutio nisam da sam kao živ kod svojih sugrađana izazivao toliko zanimanje, svaki je o meni imao da ispriča kakvu crticu koja je moju zagonetnu ličnost dodatno rasvetlila i slikala je najlepšim bojama.
Do mene izolovanog poče da dopire sve življi žamor i sve češće zveckanje čaša, osetih se kô slavljenik koji propušta sopstvenu žurku; (smem li reći?) zvanice ubrzo počeše i zvonko da se smeju, neko predloži da se iz obližnje kafane poruči malo roštilja, red je da se za pokoj duše nešto i pojede, a i duga je noć pred svima.
I sve bi se možda na tome završilo da komšija sa drugog sprata, inače profesor književnosti u penziji, nije u mojoj ladici pronašao pisma koja sam iz Srbije slao vama u otadžbinu. Stari gospodin je bio toliko oduševljen našom prepiskom da je pojedina pisma čitao naglas, a prisutni se smejali ili plakali, već prema tome kakvo bi koje pismo bilo. Jedan za drugim uglas su ponavljali da nisu ni slutili da u njihovom komšiluku stanuje takav pisac i osvedočeni prijatelj Srbije, koji njihovu zemlju poznaje i voli taman koliko i oni, ako ne i više.
Moja pisma na okupljene ostaviše takav utisak da predsednik kućnog saveta predloži da mi se koliko sutra, po hitnom postupku, dodeli srpsko državljanstvo i da moram biti sahranjen ako ne u aleji velikana, ono barem na groblju zaslužnih građana.
Njegova zamenica dodade da se na tome ne sme stati i da se po meni neizostavno mora nazvati neka književna nagrada, a da će se lično založiti da ulica u kojoj sam živeo ponese moje ime, dosta se zvala po nekakvom partizanu koji je još odavno izašao iz mode. Ovaj predlog naiđe na veliko oduševljenje ožalošćenih komšija, koji aklamacijom usvojiše i predlog da me treba posthumno prevesti u pravoslavnu veru, posle čega kraj mog uzglavlja upališe sveću i kolektivno se prekrstiše.
Istine radi, komšija sa trećeg sprata primeti da bi, pre nego što ulicu i književnu nagradu nazovu mojim imenom, valjalo da saznaju kako se ja u stvari zovem i odakle sam, ali ga prisutni ućutkaše rečima da je to sada najmanje važno i zamoliše da ne kvari ovaj svečani trenutak, posle čega zajedno otpevaše celu prvu strofu srpske himne.
Ganutim glasom komšinica sa petog sprata reče da sad ne može da prežali što nije prihvatila moje udvaranje kad smo se onomad zaglavili u liftu, da je znala o kakvom se velikanu radi, večeras bi već bila udovica, posle čega zarida kao da jeste. NJen emotivni ispad ostavi utisak na prisutne utoliko što se odmah otvori diskusija o mojoj zaostavštini i mogućim naslednicima. LJubazni gospodin, koji sa ženom i četvoro dece živi u tavanskoj vešernici, predloži da do okončanja ostavinskog postupka on i njegova porodica ostanu u mom stanu i paze da se neko bespravno u njega ne useli, ali ga zastavnik hladno prekide rekavši da će ga ustreliti iz pištolja ako samo i pomisli na to što misli.
U tom trenutku u moj stan nahrupiše novinari, začudo to nikoga sem mene ne iznenadi, predstavnici crne hronike u Srbiji su izgleda deo pokojnikove pogrebne opreme. Pridošli odmah svojski prionuše na posao, sevanje bliceva i kamera osvetli moj posmrtni odar, lagao bih ako bih rekao da mi sva ta medijska pažnja nije prijala. Jedan za drugim moje komšije stadoše da daju izjave za štampu, a svedočanstva o meni bila su takva da bi i mrtvak proplakao. Prva zvezda, naravno, bio je predsednik kućnog saveta, koji pod zakletvom ekskluzivno saopšti da su moje poslednje reči bile: „Živela Srbija!“, a poslednja želja da se to objavi na naslovnim stranama.
Da sam juče umro danas ne bih znao da sam bio tako veliki čovek, pisac i srpski patriota, ali, što reče neko, život piše romane a smrt ih prodaje, moram vam priznati da sam jedva čekao sopstvenu sahranu koja će po svoj prilici dodatno uveličati moju biografiju.
I zaista tako i bi, dan kasnije se pred Alejom velikana okupilo na hiljade ljudi, svi su želeli da odaju počast čoveku koji je istinu o Srbiji širio po svetu i umro sa njenim imenom na usnama. U prvom redu stajali su predstavnici državnog vrha i diplomatskog kora, šef države me je lično posthumno odlikovao, a predsednik SANU saopštio da sam izabran za dopisnog člana Akademije. Knjiga mojih pisama iz Srbije već je štampana u fantastičnom tiražu, a moj stan pretvoren je u spomen-muzej koji će deca posećivati na ekskurzijama, a turisti obilaziti učeći se rodoljublju.
Na večni počinak ispratile su me četiri vladike opelom za koje sam pomislio da će večno trajati, a posmrtni govor održao je premijer rekavši da takvog čoveka kao što sam bio ja nikada nije upoznao. U moju čast ispaljen je počasni artiljerijski plotun, a moj komšija zastavnik salutirao mi je sa suzom u oku. Sanduk sa mojim telom nosilo je šest mladih pisaca, od kojih je svaki već tvrdio da je moj naslednik i da jedva čeka da umre kao ja. U sanduku mi je bilo malo tesno jer Srbi imaju običaj da pokojniku na poslednje putovanje spakuju sve što im dođe pod ruku, ali šta da se radi, živ se čovek na sve navikne.
Utom nekome zapišta mobilni telefon, sa zaprepašćenjem shvatih da sam taj neko ja, stigla mi je SMS poruka iz banke koja me obaveštava da više neće tolerisati kašnjenje moje rate kredita za stan i da će protiv mene smesta povesti sudski postupak.
Kad krenuše da me spuštaju u raku i grumeni crne, plodne srpske zemlje počeše da dobuju po kovčegu, mojoj sreći ne beše kraja. Zbogom, Srbijo, zbogom, dragi moji!



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:48 pm





PISMA BEZ ADRESE


Primiti pismo je poput nenajavljene posete, a poštar mu dođe nešto kao agent neprijatnog iznenađenja. Ove Ničeove reči napisane još krajem 19. veka (umro je 1900. godine, kao i Oskar Vajld, uostalom) na najbolji način nagoveštavaju moguće i izvesno iznenađenje koje će doživeti kreatori naše nevesele (čitaj: tragične) stvarnosti kada vide kako izgleda Srbija danas viđena nevinim očima Bojana LJubenovića, autora knjige Pisma iz Srbije, koji je bio dovoljno oštrouman i literarno lucidan da shvati kako epistolarna forma pruža skoro neograničene mogućnosti i za gorku, razarajuću satiru, kao i za krajnje intimističku, bolje reći utešiteljsku, a svakako izlečiteljsku poruku: čovek i njegova egzistencija jesu i moraju biti prevashodna briga svakog društva ma koliko se svaka država, a naša posebno, trudila da silom nameće moralne norme uvezene iz ko zna kakvog izvora i teorijsko-filozofskih škola, raznih „izama“, tih duhovnih španskih čizama i Prokrustovih postelja u koje ne možemo svi stati a da nekoga ne skrate za noge, pojedine, bogami, i za glavu.
Jer država je pre svega servis građana a državnici njihove sluge i tako bi trebalo i da ostane, a da bi tako ostalo ona mora najpre da to postane a ne da država, po rečima Ničeovog (opet on!) Zaratustre bude idol nad idolima koji prisvaja i usisava sve potencijale društva i pojedinaca i tako postane samoj sebi svrha i cilj, kao neka perverzna verzija etatskog larpurlartizma bez najmanjih naznaka sumnje da se može živeti i drugačije. A sumnja je, po Gijou, dostojanstvo misli, te se slobodno može reći: sumnjam, dakle postojim, a svakako mislim.
I Ljubenović sumnja: u sve ono što svi znaju i prihvataju bez pogovora, u tzv. nesumnjive činjenice, u stvari, pojave i odnose koji se ne dokazuju, u apodiktične floskule, u ovejane frazetine koje agresivno vladaju svetom i ljudima i od kojih boluju misli i pati duša. Rezultat te sumnje jeste Bojanovo nepristajanje na vrli novi svet i njegove uzuse i nehumane perspektive, iako je svestan koliko je Šatobrijan bio u pravu kad je rekao da je svaka vlast zlo, svaka je jaram.
Kao što je Vilijam Blejk rekao: u pismima, više nego u ma čemu, mi tražimo čoveka, a ne autora. U Pismima iz Srbije nalazimo i jednog i drugog, a njihovo zajedničko ime jeste Bojan LJubenović. Kao njegov veliki prethodnik Monteskje u Persijskim pismima, i on opisuje život ne samo politički već zadire u sve njegove pore i meandre, kroz oči, usta i pero stranca koji je začuđen a neretko i frapiran koliko se životne norme države u kojoj privremeno boravi razlikuju i odudaraju od opšteprihvaćenih, doduše nepisanih ali zdravorazumskih pravila i običaja. Što je najgore, te nametnute regule uopšte se ne dovode u pitanje, a onoga ko uspe da probije medijsku blokadu i progovori neku reč o njihovom pogubnom uticaju javno mnjenje smesta proglašava za zaostalog nacionalistu i moralnog zilota. E, zato sam pomenuo Oskara Vajlda koji se usudio da kaže kako je Engleska izmislila i ustanovila javno mnjenje, a to je pokušaj da se neukost zajednice organizuje i uzdigne na nivo fizičke sile. Engleska izmislila a Srbija se trudi da je nadmaši. I neretko uspeva u tome.
Ljubenović, kao već dokazani satiričar, baštinik legendarnog Jovana Hadži-Kostića, čiju čuvenu rubriku TRN više nego uspešno ispisuje na stranicama Večernjih novosti, otišao je korak dalje od svojih odličnih i zasluženo nagrađenih zbirki aforizama i satiričnih priča i u svojim pismima približio satiričnu žaoku i moralnu poruku, pomirio ironiju i zabrinutost, humor i setu, ljubav i bes, patriotizam i bunt, literaturu i pouku.
I, ako Domanovićeve Danga i Stradija u osnovi predstavljaju negativne utopije, dakle izmišljotine (uostalom, glavni junak prve sva ta srpska čudesa sanja), LJubenovićeva pisma jesu bolno istinita, može se reći reportažna, pa čak i faktografska, a napisana vrhunskim stilom i sa suptilnošću koji odaju pisca od rase i dara, uz čije pisanije ne možemo a da ne budemo optimisti (ali ne u sioranovskom smislu da je optimizam trik umirućih), ili barem ne defetisti pomireni sa sudbinom. Srbija se ne miri sa moralnim sunovratom i duhovnim slomom, ona bezdušnoj imperiji zla uzvraća udarac knjigama kao što su Pisma iz Srbije. Hvala mu što nam je probudio nadu da nećemo postati stranci u sopstvenoj državi kao ni u vlastitim životima.
A ako je u pravu Šatobrijan (opet on!) kad kaže da pisci slikaju samo svoje srce, onda je srce Bojana LJubenovića veliko barem kao Srbija a ja bih rekao – i veće.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Mustra taj Ned Nov 04, 2018 2:49 pm



O autoru


Rođen je 1972. godine u Beogradu.
Svakodnevno piše rubriku TRN u Večernjim novostima, a u tom listu je urednik strana humora.
Objavio:
Pisma iz Beograda, aforizmi (1998),
Pocepani suncobran, aforizmi o deci (2002),
Beograd, live, aforizmi o Beogradu (2006),
Triput sečem i opet kratko (2009), zbirka kratkih satiričnih priča,
Triput sečem i opet kratko (2010), zbirka kratkih satiričnih priča (drugo, dopunjeno izdanje),
Smejalice (2012), aforizmi za decu,
LJubav za poneti (2013), ljubavni aforizmi,
Trn u oku (2015), politički aforizmi, Knjiga za zaljubljene dečake i Knjiga za zaljubljene devojčice (2015),
Crvena zvezda, moj fudbalski klub i Partizan, moj fudbalski klub (2016).
Zastupljen je u zbirci kratkih antiratnih priča Legenda za upućene (1992).
Nagrade:
Nagrada „Mladi jež“ za najboljeg mladog satiričara Jugoslavije 2000,
Nagrada za najbolju kratku priču na Šabačkoj čivijadi 2007,
Nagrada „Vladimir Bulatović VIB“ lista Politika 2007,
Nagrada za najbolju kratku priču na Šabačkoj čivijadi 2008,
Nagrada „Jovan Hadži-Kostić“ lista Večernje novosti 2009,
Nagrada Udruženja književnika Srbije „Radoje Domanović“ za knjigu Triput sečem i opet kratko 2010,
Treća nagrada za aforizme na Šabačkoj čivijadi 2010,
Prva nagrada „Vuko Bezarević“ za satiričnu priču na Jugoslovenskom festivalu humora i satire u Pljevljima 2013,
Prva nagrada „Erski kabare“, Čajetina, za aforizme 2013,
Nagrada „Dragiša Kašiković“ za satirično stvaralaštvo 2014,
Treća nagrada za satiričnu priču na Šabačkoj čivijadi 2014,
Nagrada Udruženja književnika Srbije „Radoje Domanović“ za knjigu Pisma iz Srbije 2014,
Nagrada „Tipar“, na Jugoslovenskim danima humora i satire, Pljevlja, za knjigu Pisma iz Srbije 2015.
Član je Udruženja književnika Srbije.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 7 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu