Hanin telohranitelj - Miha Macini

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 10:56 am

Hanin telohranitelj - Miha Macini Delfi_23

Rođen je kao nakaza. Natprosečno inteligentan, ubrzo shvata da njegovo telo, željno uništavanja, nije za život među drugim ljudima. Jedini koji može da mu pomogne je mafijaški kum, koji ima dovoljno novca da izoluje monstruma. Međutim, ništa nije besplatno. Došao je trenutak kada nakaza mora da uzvrati uslugu. Mora da se vrati među ljude i da nedelju dana bude telohranitelj žene po imenu Hana.

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 10:56 am



Solo tu sombra fatal

Sombra del mal

Me sigue por dondequiera*

(F. Valdes Real)



Y por eso los grandes amores

de muchos colores me gustan a mi**

(meksička narodna pesma)



* Samo me tvoja sudbonosna senka / senka zla / svuda prati.
** I zato su mi drage velike ljubavi / sastavljene od mnogo boja.


Prolog


Kako sam se samo trudio! A sve sam zajebao.


_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 10:57 am


Subota


21.30

Sav novac spiskam na žene. Ne štedim strasno, grozničavo i sa ciljem. Ne odvajam mnogo novca za hranu - imajući u vidu moju građu - kao ni za mnoge druge stvari. Često obavljam poslove za koje sam dobro plaćen. Sav novac trpam u staru kartonsku kutiju, u kojoj su nekada stajale odavno iznošene cipele. S vremenom, kutija se uvek ponovo napuni. Žene su jedini razlog za njeno brzo pražnjenje, a to je ono što me još uvek iole zanima.
Obično rezervišem sobu u luksuznom hotelu u centru grada. Okrenem telefon najbolje agencije, koje nema u telefonskom imeniku. Uvek se javi ženski glas za koji slutim da je prilično drugačiji van radnog vremena. Dok je na poslu želi da zrači diskretnošću i poslovnošću, a čini joj se da to može postići stišanim, bezosećajnim glasom sa književnim izgovorom. Odvratan glas, zaključim na osnovu svega. Nikada ne daje do znanja da me je prepoznala, stalno postavlja ista pitanja. Prvo pitanje je uvek ko mi je preporučio njihove usluge. Kažem „Maestro" i učini mi se da neznanka odmah preskoči list ili dva pitanja, iako joj glas ostaje isti. Odgovaram i dalje i rezervišem žensku za deset uveče. Svaki put drugu - to je jedini moj uslov. Glas sa druge strane žice se složi. Ne čini se da im nedostaju nove kandidatkinje.
Nemam iluzija - znam, ženske sve izbrbljaju jedna drugoj. Nikada neću moći da dobijem potpuno nespremnu početnicu. Ali, postoje granice koje se rećima ne mogu opisati.
Ja sam izvan njih.
21.55

Oprao sam ruke i umio se. Bacio sam pogled na žice u lampi iznad lavaboa. Primetih da nema nikakvog uzemljenja. Neverovatno, ali i najskuplji hoteli su izgrađeni totalno površno na brzinu i nemarno. Vlasnike i građevince ne interesuje ništa što se ne vidi na prvi pogled. U svemu što je samo stvar obične fasade, od šminke do takmičenja u lepoti, skupi hoteli su na prvom mestu. Zato, za sva svoja druženja sa ženama volim da iznajmim sobu u nekom od njih.
Obrisao sam se peškirom sa izvezenim hotelskim monogramom i još jednom zavirio pod lampu. Učitelji bi se radovali. Želeli su da me pretvore u električara — i sigurno i dan danas misle da mi njihova nauka uopšte nije doprla do mozga.
Da sam za glavu viši i da sam se potpuno nagnuo napred, struja bi me protresla i tresnula o suprotni zid, najmanje to. Ponekad, ipak, nije tako loše biti visok samo metar i po.
Vratio sam se u sobu i pogasio sva svetla osim jednog, iznad samog ulaza. A i njega sam kružnim prekidačem prigušio do magličaste tame, koju u prospektima nazivaju erotični sumrak. Svukao sam sako i tanki pulover i okačio ih u orman. Otkopčao sam gornje dugme na košulji i razgrnuo zavese. Gledao sam grad pod sobom, svetla automobila, stanova. Nagnuo sam se. Priljubivši čelo uz staklo mogao sam da vidim čitav niz zastavica na krovovima. Došao je taksi, za njim još jedan. Povremeno bi neki vozač zatrubio. Grad je odlazio u potragu za zabavom, ulice su bile pune i bučne. Visoko, u hotelskoj sobi, zvuci nisu smetali.
Pokucaće odlučno, ali samo dvaput, kao i sve pre nje. Ne znam zašto, možda to spada u pravila profesije?
22.00

„Napred“, rekao sam ne okrenuvši se. Začuo sam sporo otvararanje vrata, više osetio nego čuo kako je neko zakoračio na debeli tepih.
„Dobro veče“, rekla je. Izmakao sam se, najpre unazad a onda u stranu. Mogao sam da je nazrem u odrazu na prozorskom staklu. Ipak, ne u potpunosti, jer su joj lice i desni deo tela bili utonuli u pomračinu, ali sasvim dovoljno. Agencija se opet potrudila. Nisu poslali rosno mladu početnicu, već lepo skockanu tridesetogodišnjakinju, koja je upravo došla na poslovni sastanak. Barem tako je izgledala. Strogi kostim smeđe boje, elegantne cipele, štikle.
Zatvorila je i zaključala vrata za sobom. Načinila je nekoliko koraka po hodniku. Njen odraz se konačno oblikovao u svetlosti koja ju je obasjavala. Plavokosa, tankih usana, strogog izraza lica.
Da, koleginice su joj pričale o meni. Zaključio sam iz neodlučnih pokreta svakog koraka.
Polako sam se okrenuo.
Stajao sam izvan snopa svetlosti. Nije mogla da me razazna, videla je samo crnilo oko bele košulje. Još i ta, dobra strana svih priča koju je čula o meni! Znala je da ne želi da me gleda i upravo zbog toga je prekršila sva pravila službe i dobrog vaspitanja. Na trenutak se malo nagnula i zažmirkala da bi bolje videla. Nije bilo spasa. Došla je osećajući neprijatnost preko koje se polako prelivao strah. Voleo bih da mogu da kažem da sam ga nanjušio. Možda i jesam - iako posebno ne cenim svoj njuh. Jedino je slatkasti parfem već u potpunosti ispunio prostor. Možda sam samo uobrazio da se plaši. Mada... čudan trag u očima, svetlucanje na rubu kose — kapljice znoja?
„Upaliću svetlo", rekao sam, „samo na trenutak."
Prišao sam krevetu. Pratila me je pogledom. Spustio sam kažiprst na prekidač i dao joj vremena da se pripremi. Buka grada nije nestala, samo je postala potpuno nevažna.
Nije mogla da odvoji pogled od mene, a, istovremeno, izgledalo je kao da nije želela da me vidi.
Upalio sam svetlo.
Udahnuo.
Ugasio svetlo.
Sada je bio na redu njen dubok i dug udah, promukao, duž ivice grla, tako da se čulo kao razvučeno, poluglasno AAAA.
Nepomično smo stajali u ponovnoj pomračini.
„Znam šta mislite", rekao sam. „Mislite, majmun! Ili, pošto ste obrazovani, mislite zoološki još preciznije: gorila! Varate se. Varate. Nisam sličan gorili. Možda u telu. U licu sam pljunuta hempširska svinja. Mislite da preterujem? Pridite!"
Nije se pomakla.
„Pridite!" ponovio sam nežno. „Pridite!"
Polako se pomerila.
„Još...“
Novi korak.
„Još...“
Ponavljao sam poziv sve dok nije stajala sasvim blizu mene.
„Sagnite se, molim vas. Kako ste samo visoki. Neće ići. Molim vas, kleknite."
Poslušala me je.
Stajali smo i klečali jedno pred drugim, a lica su nam bila udaljena samo nekoliko centimetara.
„Da li vam je udobno? Bole vas kolena? Da donesem jastuk?"
Odmahnula je glavom.
„Pogledajte samo ovo čelo. Inače, brijem se dvaput dnevno, ali danas se nisam - želeo sam da vidite kako brzo zarastem u guste dlake. Ima ih svuda, po celom licu, čak i na gornjoj strani kapaka. Vidite? Vidite? Oštre su i čekinjaste; to nisu dlake gorile, već svinje. Pa ovaj nos, grba povijena ka ustima, a onda odjednom uzdignut, pljosnat. Rilo. Da? Da.“
Klimnula je glavom. Jedva primetno. Oči su joj se raširile a kapci nisu više podrhtavali.
„Pa usta. Kao da su nabrana, preširoka, rastegnuta. Vidite lice hempširske svinje? Zašiljene uši koje štrče? Vidite?"
Klimala je.
„A sada, dodirnite me."
Polako, sasvim polako je pokrenula ruku, raširila dlan i — okrenutog nagore - počela da ga spušta ka mom međunožju.
„Ne, ne! Niste me shvatili, ne tu. Tu sam isti kao i svi drugi. Dodirnite me tamo, gde sam poseban. Počnite vrhom kažiprsta i srednjeg prsta na korenu nosa. Tako! Tako. Hvala. A sada, polako, polako nadole. Obožavam dodir. Niže, molim. Prsti če vam skliznuti sa nosa. Ne brinite. Uhvatiće ih usne. Tako. Osečate kako govorim? Osečate? Ne odgovarajte, ne usuđujte se da progovorite! Samo klimajte, dišite, tako ste blizu, dovoljno je. A sada ću zaćutati. Otvoriču usta. Neka vaša srednja tri prsta skliznu u njih. Opipajte gde ste. A onda ih sklonite".
Poslušala me je.
„Tako. Jeste li osetili? Očnjake hempširske svinje? Kljove koje rastu jedna preko druge? Zube, zbijene u dva reda? Jeste li osetili kako su oštri? Životinjski, a? Verujte mi na reč, žuti su. Verujete mi? Lepo. Lepo. Dalje, krenite prstima dalje, preko brade, nadole. Tako. Otkopčajte mi dugme na košulji. Drugo. Svu dugmad. Potrebna mi je samo vaša desna ruka. Osećate li čekinjaste dlake, iste kao na licu? Imate osećaj da gladite četku? Utešite svoj dlan, uskoro će doći na čistinu. Krenite prstima desno ka mom levom ramenu. Sada ste, sigurno, već primetili da nešto nedostaje? Da ne smrdim kao svinja? Da? Nekada jesam, a onda sam doneo odluku. Bilo je previše jednostavno. Previše očekivano. Pomirišite me! Nagnite se! Vrhom nosa dodirnite dlake na mojim grudima! Udahnite! Tako. Mirišem? Inače se ne parfemišem. Za vas se jesam. Posebno. Ne sviđa mi se taj miris. Odvratan je. Jeftin. Plitak. A zove se... zove se... Petit Fleur. Upotrebio sam ga zbog imena. Nastavite! Spustite prste pod moju košulju! Još malo! Dalje! Stanite! Osećate? Na jagodicama? Nema više dlaka. Jesam li vam rekao? Nastavite! Razgrnite košulju, još! Nastavite! Zašto se zaustavljate? NASTAVITE! NASTAVITE! Tako. Neka padne sa ramena. Vidite? Spustite dlan na moje rame. Ne oklevajte! Polako. Pitate se šta je moglo da napravi takvo rasulo? Takav splet ružičastih tragova, ugriza, jama, rupa, loše zaraslih rana? Šta je iščupalo sve dlake, koje su na dodir bile tako jake i uporne? Kakva sila? Koja zver? Naslućujete? Ruka vam se trese? Drhtite. Pogodili ste? Bili ste tamo. Milovali ste zube, koji su to učinili. Priznajem, ponekad ne mogu da se savladam. Dođe kao refleks, kao oluja. Glava mi se trgne ulevo i zubi zgrabe rame. Grizem, čupam, glođem. Ponekad, retko, dogodi se da moje rame ne samuje, već da na njemu počiva ruka. Onda je rastrgnem. Prožderem dlan i nastavim dalje, nagore, pratim ruku do tela, koje me je dodirivalo. Ne mogu da ukrotim zube. Gledam ih, miran sam i čudim se. A zubi halapljivo grabe. Grizu. Kidaju meso i pljuju ga u pramenastim parčićima. Nisam ni zahvalan što tada ne grizem sebe, već nekoga drugog. Znate, u oba slučaja nema razlike, ne boli me. Dobro, kasnije kada postanem svestan svega, onda je drugačije: šiju me u bolnici ili bacam ostatke tela u kanalizaciju. Ima razlike. Pitate se kada okinem. Ne znam. Možda sada? Vaše prethodnice su vam rekle, što je i iz priloženog jasno, da se do sada nijednoj nije dogodilo nešto loše. Tačno. Nisam krenuo. Slično je letenju avionom. Statistički je najbezbednije i svi koji su do sada leteli mogu da vam kažu da im se ništa nije dogodilo. Naravno, jer oni drugi ne mogu više da pričaju. Tako je sa mnom. Sa nama. Sa vašom rukom na mom ramenu. Smešno, ali, vaša ruka — kada biste je držali na desnom ramenu — bila bi na sigurnom, čak i ako zagrizem. A to rame... To rame... Drhtite. Plačete? Jesu li to suze? Zašto su vam tako velike oči? Odjednom niste više na svom poslu, već ste zaista sa mnom? Ne, ne zatvarajte oči! Što se dogodi, ako se dogodi, morate videti. Tako. Blizu smo jedno drugome, skoro da se dodirujemo. Istražujete me, pitate se hoće li se to baš sada dogoditi. Sada? Osećate da ste osetljiviji nego inače, da ste veći? Da li vaš pogled uranja dublje, da li vaš sluh žudi za i najmanjom promenom u mom glasu? Širite nozdrve, mislite da duboko dišete, ali to nije istina - vi ne dišete već njušite; da, njušite da li vam sada preti opasnost. Prsti na ramenu, kako samo drhte! Kako ritmično! Kako pokušavaju da uspavaju mišice nad kojima lebde! Zapamtite taj dodir! To je to! Vaša i moja koža se više uopšte ne dodiruju, a istovremeno se nisu odvojile. Između njih je tanak sloj toplog vazduha, osećate li ga? Užaren je. To je dodir zaljubljenih. Kako se samo znojite! Kako me gledate! Sada... sada ću vam reći: dosta! Hvala vam! Možete da idete. Nećete moći da sklonite ruke i pogled. Proći će mnogo vremena pre nego što ćete moći da se odvojite. Pašćete na pod, plakati, tresti se i sklupčati u položaj fetusa. Kada se budete dovoljno pribrali, oteturaćete se u kupatilo. Klateči se, samo jednom ćete se okrenuti i okrznuti me pogledom. Za taj pogled činim sve ovo, za taj pogled potrošim sav svoj novac i na njega vas nije upozorila nijedna od vaših prethodnica. To je zato što ga se stide - pogledaćete me sa zahvalnošću".

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 10:58 am



Nedelja


0.30

Između vrata mog stana i njihovog rama štrčala je čačkalica, zabodena malo iznad kvake. Da je prethodno nisam primetio, ubo bih se na nju. Ona je značila poziv na sastanak. Uzeo sam je i bacio na pod hodnika. Vrhovi su joj bili rascepljeni od muljanja po ustima, s tim što više nije bila vlažna. Od posete je, dakle, prošlo barem nekoliko sati.
Čudno! Obično je po mene dolazila sitna riba, ali, ovog puta... Nikada ne mozgam u prazno. Saznaću sutra.
Svukao sam se i istuširao. Dugo sam ispirao usta i grgoljao vodu. Imao sam osećaj da bih zvučao promuklo kada bih progovorio. Opet sam preterao sa brbljanjem. Do sledećeg sastanka sa ženskom iz agencije ionako ću ćutati.
Legao sam. Uvek spavam nag, pokriven samo čaršavom. Ponekad, čak zatvorenih očiju.
8.00

Kafić su zvanično otvarali tek u devet. Na vratima je visila kartonska tabla ZATVORENO, a ispod nje su na nacrtanim brojkama kazaljke označavale početak i kraj dobrodošlice gostima. Zastao sam pred vratima i trupnuo nogama. Inje, koje sam pokupio sa zaleđenog pločnika, nisam nikako mogao da otresem sa donova.
Obrisao sam cipele o otirač, gurnuo prljavu belu penu na rub i pažljivo otro cipele o metal. Moj dah je na staklu ulaznih vrata ostavio ledeni oblak. Kroz njega sam magličasto mogao nazreti prilike u unutrašnjosti.
Ušao sam. Konobara još uvek nije bilo. Jutarnji ritual je bio porodična, a ne poslovna stvar. Najpre sam bacio pogled ka stolu u uglu, gde je obično, u gomili, sedela sitna riba. Stolice su još uvek ležale na stolu, podignutih nogu.
Napola sakriven iza mermernog stuba, Maestro je sedeo za svojim stolom kraj prozora, oslonivši naslon stolice o zid. Polako je pušio cigaretu bez filtera i gledao na ulicu kojom je povremeno, u nepoznatom pravcu, žurio neko ko kasni. Kafić se nalazio u uskoj ulici, koju su zatvorili za automobile postavivši velike betonske žardinjere, u koje su, kao ukras i radi kamuflaže, posadili nekakvo grmlje. Po tom mrazu su kroz ostatke snega virili samo ogoleli, počrneli patrljci a među njima razbacani pikavci i zgužvane konzerve piva.
Maestro se ponašao sasvim uobičajeno: nije me ni pogledao. Povukao je dim, odmakao cigaretu i obliznuvši usne jezikom skinuo sa njih trunje duvana. Sve na njemu bilo je usporeno, od pokreta do govora. Čak i podbuli obrazi su se podizali kao uspavani brežuljci. Jedini njegov brzi pokret koji sam nekako mogao da propratim bio je namenjen uklanjanju duvana pokupljenog jezikom: pf-pf-fp-pf, pljuckao ga je na sve strane. Usne su pljesnule jedna o drugu, najpre se naduvao levi obraz, a onda desni. Trenutak nakon toga opet bi zavladala usporenost.
Njegovi sinovi me nisu ignorisali. I jedan i drugi su se okrenuli ka meni i posmatrali me sa gađenjem. Toni je stajao za šankom i kuvao ocu kafu - sveti obred, ali je ipak našao vremena da na trenutak zastane i namršti se. Cigareta, koja mu je visila iz desnog ugla usta, poskočila je u iskidanom oblaku. Uvek me je gledao sa visine, a ovog puta je izgledao posebno nezadovoljan mnome. Možda zbog toga što sam pravilno protumačio njegovu čačkalicu? Ostavio mi je znak koji se samo njegovoj praznoj glavi mogao činiti domišljat. Milo mi je jasno da sigurno ne zna koliko je glup, jer u protivnom ne bi bio takav. Međutim, nikako nisam mogao da shvatim - kako ne može da bude svestan sopstvene ništavnosti. Taj glupak je zaista mislio da su znanci ljubazni prema njemu, da ga se žrtve plaše, da ga žene vole, policajci poštuju, i šta znam šta još sve ne. I sve to samo zbog njega samog — ali ta osećanja nije budio on, već izvor spermatozoida koji ga je začeo. Kao Maestrov sin mogao je sebi da priušti sve živo, čak i imitiranje TV modela pravog muškarca, uključujući i večnu čačkalicu među zubima.
Svakim svojim pogledom mi je davao do znanja koliko me ne podnosi. Da li je uopšte bio svestan šta mu je na meni bilo tako odvratno? Možda nije, ali protestovao je jasno i glasno. Već prilikom moje druge posete povukao me je kroz vrata u zadnjem delu kafića na hodnik koji je vodio u skladište i sa visine mi se prikovao za lice. Što se tiče čačkalice, vrtela se bukvalno na milimetar ispred mog čela.
„Nakazo", rekao je, „ne znam zašto moj otac podnosi takvu gnjidu. Ali čim te mi bude bilo dosta... zavrnuću ti šiju!“
Znao sam šta će dodati.
„Golim rukama, i pri tome ću uživati!"
Oh, te serije!
Uopšte nije bilo potrebno da ga onjušim. Zamahnuo je pesnicom u znak pretnje, sako mu se otvorio i ispustio na površinu vonj. Postalo mi je jasno da spada u one ljude koji nisu porasli, a već su se naduvali. Naizgled, nema razlike. Oni koji rastu u unutrašnjosti gomilaju težinu i gustinu, a oni drugi ništa, samo prazan prostor ograde likom koji najbolje odgovara ulozi koju su izabrali.
Nimalo ne čudi da je bio neplodan, kao što sam čuo. Spermatozoidi su odustali i uopšte mu više nisu nastajali. Nesumnjivo da je za mačoa njegovog kalibra to bio težak udarac. Milosrdno ga je delio sa nekom od brojnih veštačkih plavuša u štiklama, sa kojima je voleo da se druži.
Drugi sin, Aleksandar, stajao je kraj šanka, čekajući da odnese kafu ocu. Pogledao me je sa gnušanjem koje je imalo sasvim drugi uzrok. Narušavao sam njegov osećaj za red. Uvek je bio izuzetno elegantno obučen. Na koži i na tkanini nije bilo ni traga od neurednosti. I više od toga, lice mu je bilo napuderisano a usne istaknute karminom. Veoma diskretno — verovatno zbog Maestra. Ponekad bih ga video u kafiću kako čita novine. Nikada ih nije držao u ruci, već je uvek upotrebljavao držač od bambusa. Doduše, njegove su ruke izgledale previše krhke da bi mogle da ih duže vremena drže uspravno. Ni kod koga još nisam video tako tanke zglobove ruku.
Svaki njegov pogled se čudio kako može da postoji nešto tako ružno i, pre svega, zašto to stoji pred njim i kvari mu pogled. Posmatrao me je bukvalno ekološki. Preusmerio sam pogled na njegov držač za novine. Novine su čekale prikačene za držač, a u pepeljari je ležala ugašena tanka i dugačka cigareta, popušena do pola. Aleksandar je nikada ne bi pustio da gori u prazno, čak i ako bi morao da se, samo na trenutak, udalji od stola.
Prvi sin idiot, drugi peder — pitam se kako su geni tako moćne ličnosti kao što je Maestro mogli da se tako izopače. To je pitanje koje nikada neću izgovoriti naglas. Ponekad bih, u Maestrovom skrivenom pogledu kojim bi ošinuo svoja dva sina, video da je u potpunosti svestan situacije. Pojavio bi mu se poseban izraz na licu. Istovremeno, uvek ih je gledao pomalo ih i sažaljevajući. Moguće da je plakao nad činjenicom da sopstvenu krv, vreme i prostor mora da deli sa dve takve nule od ljudi; i više od toga: za njega, po značaju, sigurno vredne skoro koliko i slučajni prolaznici koje je mogao videti kroz izlog. Mogao sam da zamislim kako je naučio da sa Tonijem i Aleksandrom živi kao sa blagim smetnjama; neko drugi je, recimo, eto, bio kažnjen ćelavošću i znojavim nogama. Maestro ih je doživljavao samo kao lične konobare. Za nešto više od toga nisu bili sposobni. Prilagodio sam se i doživljavao ih kao tuđi problem koji me se ne tiče. Maestro nije pričao o svojim sinovima. Pomenuo ih je samo jednom. Bilo je to jednog letnjeg, prilično toplog jutra. Veoma retko bi uz jutarnju kafu popio i čašu soka od pomorandže, rubom korena palca obrisao brkove i rekao: „Počeo sam od nule. Ionako znam da će sve proćerdati." Odmah sam znao o kome govori, iako je pauzu napravio više zbog sebe nego zbog mene; a i izgovorio je to, onako, sebi u bradu. Nastavio je: „Sigurno ih trošenje neće toliko zabavljati, koliko je mene sticanje."
Učinilo mi se kao da mu je preko usana preleteo osmeh. Prebrz, previše ovlašan.
Porodični ritual sa kafom izvodili su svakog jutra. Toni bi skuvao jaku, duplu, dodavši tanak mlaz vrućeg mleka. Pružio bi šoljicu Aleksandru, koji bi je potom odneo ocu. Uvek pre nego što bi došli konobari. Verovatno su onda odlazili, svaki svojim putem. Taj obred su izvodili zajedno. Kada bi me Maestro pozvao, uvek sam morao da se pojavim u to doba, pravo za sređivanje poslova.
Zimi je sedeo sa unutrašnje strane stakla, a leti napolju, leđima naslonjen na okno. Takvog sam ga prvi put video. Pobegavši iz sirotišta, prespavao sam noć iza ulaznih vrata zgrade preko puta kafića. Bilo je leto, ali zbog debelih starih zidova i vlage koja je nadirala iz njih, ja sam prozebao. Ujutru sam se izmigoljio iza kanti za đubre u hodniku i pogledao kroz izbijeni trougao stakla na vratima. Ugledao sam Maestra. Aleksandar mu je donosio kafu i na osnovu njegovih udvoričkih pokreta procenio sam da je konobar. Odlučio sam da sačekam da ode. Na starca još uvek nisam obratio pažnju. Običan penzioner.
Kada je Aleksandar otišao, polako sam otvorio ulazna vrata i pogledao levo i desno. Neko je trčao po ulici. Nije bio u uniformi, nije izgledao kao policajac, čuvar ili vaspitač. Uprkos tome, brzo sam se ponovo sklonio iza razbijenog stakla. Zadihani i oznojeni muškarac je napola kleknuo ispred Maestra. Tačnije, nije hteo da klekne, nije se usudio da sedne, zastao je negde između, ni na tlu, ni na stolici, a ni uspravljen. Nije mu pristajalo. Izgledao je kao prava ljudina. Nikada mu ne bih pripisao podređeni položaj. Tada sam prvi put zaista pogledao osobu koja je sedela, i koja se, dolaskom posetioca, nije ni trgla. Stari je sa tanjirića na poslužavniku uzeo kocku šećera i, stavivši je na kašičicu, uronio ju je u kafu. Iz cigarete, oslonjene na rub pepeljare, izvijao se siv pramen dima.
Posetilac je govorio užurbano, mada tiho. Ništa nisam uspeo da uhvatim, primetio sam samo kako otvara usta. Maestro ga nije ni pogledao. Muškarac se već saginjao i videlo se kako grozničavo nešto moli. I moli. Maestro je srknuo prvi gutljaj kafe i spustio šoljicu. Čovek koji ga je za nešto molio ućutao je i samo se još uvek ljuljao.
Nemoguć položaj: pognuta kičma, podvijena kolena. U jutarnjem suncu na zaliscima mu je svetlucao znoj. Potpuno se ukočio, samo adamova jabučica bi se još povremeno ukazala i pulsirajuće zakucala. Maestro je uzeo kašičicu i promešao kafu. Potom je klimnuo glavom, ali ne snažno, odlučno, već uzgred, jedva prepoznatljivo, nevažno. Čovek se, osetivši olakšanje, skoro srušio na stolicu. Naglo je skočio napred kao da želi da poljubi ruku svog dobrotvora, ali se suzdržao i opet ostao negde između, u vazduhu, nigde. Nekoliko puta je šapnuo „hvala" i otrčao dalje.
Polako sam otškrinuo vrata i proverio kakvo je stanje napolju. Kliznuo sam na ulicu. Načinio nekoliko koraka. Zastao. Mogao sam da pobegnem. Ali nisam. Kroz život me je vodio razum i bio sam ponosan na to, možda zbog toga što su svi smatrali da ga ne posedujem. Ali tog trenutka, priznajem, prišao sam Maestru i time sam — tako sam govorio sebi tek mnogo kasnije — prišao svojoj zlatnoj ribici. Bilo je jutro nakon nekoliko sati spavanja na betonu koji su uticali da osećam vrtoglavicu, ili mi se, verovatnije, zavrtelo u glavi od prizora — video sam kako se neznancu ispunila želja. A i ja sam ih imao na pretek. Naslutio sam tamne prilike koje su dotrčale iz kafića. Uplašio sam se da će mi preprečiti put do cilja. Nisam htio da odvojim pogled od starca pred sobom. Prekinuo bih čar, izgubio bih pravo na želju. Primetio sam kako se njegov kažiprst na trenutak podigao i ukočio. Tim malim pokretom munjevito se zaustavilo i crno kretanje u pozadini. Kakva moć!
Pozdravio sam ga, ali ne zato da bih se potom klanjao ili pokušavao da sednem. Ispričao sam mu kako sam pobegao iz sirotišta i kako će me pre ili kasnije opet uhvatiti. Ako se niko ne zauzme za mene, moraću da ostanem tamo do punoletstva, nakon čega će me verovatno premestiti u zatvor ili u ludnicu. Ukratko, poželeo sam nekoga ko bi došao po mene. U zamenu ću učiniti bilo šta, rekao sam.
A onda sam samo stajao, ćutao i čekao.
Maestro je polako posrkao svu kafu. Njegovo lice nije odavalo ništa. Popušio je cigaretu i odmah zapalio novu. Upotrebio je prastari upaljač, koji je izgledao kao puščani metak: uspravan, prljav i star, tako da ni sunce više nije moglo da izmami sjaj iz metala. Goreo je plamenom koji se dimio. Da bi ga zatvorio, morao je da upotrebi obe ruke. Pratio sam svaki njegov pokret. Sumporno žuti kažiprst i srednji prst su podigli cigaretu do isto tako požutelih brkova. Nestali su u dimu. Maestro nije spustio ruke, već je prislonio nokat palca uz nos. Čekao je i gledao ispred sebe. Uplašio sam se da će mu vrh cigarete zapaliti kratko podšišanu sedu kosu, koja je iznad čela bila takođe požutela.
Neko vreme je posmatrao dno šoljice, a onda je desnom rukom uzeo kašičicu i pojeo talog. Leva je sve vreme mirovala na presavijenim novinama.
Pogledao me je. Jedan jedini pogled, dug, mirne, tamne oči, nad njima sede obrve koje su štrčale kao balustrade i sretale se nad krompirastim nosem posutim kraterima, crvenim, kao od mraza. I koža na obrazima se boginjasto talasala. U uglu desnog oka plivalo je nešto slično otkinutom pramenu mokre gaze. Cigareta je već putovala ka ustima kada je klimnuo glavom. Ne tako slabašno kao prethodnom posetiocu, već odlučno; čak je i usne skupio, kao da je pojeo limun.
„Čekaj me u sirotištu", rekao je.
Udaljavao sam se natraške prolazeći između stolova, a usta su mi se razvukla, od uha do uha, u osmeh.
Ugledao sam na vratima gomilu muškaraca obučenih u tamna odela, sa rukama pod sakoima, a kroz staklo kafića Aleksandra i Tonija koji su takođe držali ruke u istom položaju. A tek njihov pogled! Ali, nije bilo važno. Potrčao sam ulicom i priznaću nešto, što niko ne priznaje tako lako jer važi za veliku sramotu - bio sam srećan.
Nisam bio prvi begunac koji se u ustanovu vratio sam, ali sam sigurno bio najradosniji. Ni redovna porcija batina nije mogla da mi skine osmeh sa lica. Tek te noći setio sam se da nepoznatom otelotvorenju zlatne ribice nisam rekao ni svoje ime, ni kraj gde se nalazim i verovatno je u pitanju bio samo štos. Prevara uz kafu.
Ne.
Ujutru je došao i učinio ono što je obećao.
8.05

Stajao sam kraj vrata i čekao da Maestro otpije svoj prvi gutljaj. Nisam mogao da se suzdržim od besplatnog uživanja koje mi se smešilo, i zato sam sa zadovoljstvom posmatrao njegova dva sina. Čekali su na presudu. Jednom sam video Maestra kako odbija kafu i, jedino tada, Tonija koji se sveo na svoju pravu meru, onu veličine zrna pasulja.
Maestro me nije često zvao kod sebe. Obično bi mi kurir prenosio sve što treba. Ovog puta je prvi put poslao svog sina po mene i kada, ušavši unutra, nisam ugledao sitnu ribu, sinulo mi je da ću možda, konačno, moći da mu vratim uslugu. Do sada sam, skoro čitavu deceniju, obavljao same sitne poslove, uvek za novac koji nema veze sa vraćanjem usluga. Čak me je zaposlio i u nekoj agenciji za obezbeđenje lica i imovine, čiji je bio vlasnik. Dobio sam legitimaciju i potvrdu o završenom kursu iz obezbeđenja, iako instruktore nisam video ni izdaleka. Nije ni bilo potrebno; pre svega uterivao sam dugove. Pozvonio bih na dužnikova vrata ili se pojavio u njegovom kafiću, prepustio se njihovim pogledima, a onda su platili koliko je bilo potrebno. Onima tvrdoglavijima bih malo dao po njušci. Jednu žensku sam tako polio kiselinom po licu, i tome slično.
8.07

Seo sam sa Maestrove desne strane. Uvek je želeo da ima čist pogled na ulicu, i to smo poštovali.
Pre nego što je progovorio, otpio je više gutljaja nego inače.
„Potrebna mi je usluga."
Klimnuo sam glavom.
Pogledom je počeo da prati ženu koja je gurala kolica. Sačekao je da zamaknu iza ugla, a onda se usredsredio na mene.
„Platiću, naravno, ali, u suštini, u pitanju je usluga."
„Nije mi potreban novac“, rekao sam. Glas mi je zaista zvučao promuklo.
Novi srk kafe.
„Duga priča", počeo je. „Jedno vreme sam proveo u bolnici..."
Kratka pauza.
„Nemam više nikoga u koga bih zaista mogao da imam poverenja. Od kada sam u ovom poslu, nikada do sada nisam bio tako slab. A to će Baba da iskoristi. Moram da ga preduhitrim. A suština celog problema nije u njemu, već u nekoj ženi, zove se Hana Vojčik. Moraš da je..."
Aleksandar se nakašljao, pištavo i na brzinu, panično. Glava mu je štrčala nad pultom, a Toni je, privučen zvukom, provirio iza pritvorenih vrata u susedni prostor.
Neki muškarac u dugačkom, raskopčanom kaputu, stajao je samo nekoliko koraka od našeg stola i začuđeno sam ga pogledao — nisam čuo ni kada je ušao ni kada je prišao. Čak se i Maestro blago trgnuo, ili mi se to samo učinilo.
Posetilac je raširio dlanove, okrenuo ih nagore i uputio se pravo ka meni. Povrh svega mi je namenio još i kratko mreškanje obraza, što je, verovatno, bio dovoljan osmeh za prvi susret. Pokazao je tačno na onu stolicu preko koje je Maestro posmatrao ulicu.
„Je li još uvek slobodno?"
Već sam nameravao da ustanem, ali je Maestro klimnuo glavom.
„Naravno, gospodine inspektore."
Muškarac je i njemu uputio grčenje obraza i seo. Peševi kaputa su kliznuli po tlu. Pažljivo ih je uhvatio i brzo ih presavio. Kovitlac vazduha je proputovao kroz prostor i zatresao večnu sijalicu pod raspetim Isusom u uglu. Došljak nije bio mnogo krupniji od mene i raskopčani kaput usred ljute zime bio je jedan od onih malih trikova za stvaranje pogrešnog utiska. Neki visoko podižu vrh brade, drugi svaku svoju kretnju pretvaraju u eksploziju i time zauzimaju više zvučnog prostora nego što bi im, s obzirom na rast, inače pripadalo. Inspektor je gledao samo malo niže. Nekuda u vrh svog nosa, u smislu — ako vam nešto nije po volji, onda kleknite.
Njegove zenice su podsećale na smrznuti vatromet, raspuknut na hiljade kruškastih krhotina koje su zastale usred bekstva. Takve oči je imao neki moj školski drug. Uvek, u svakoj igri bi udario jače nego što je bilo potrebno, i uvek u zabranjena mesta.
„Inšpektor Kurt, odeljenje za organizovani kriminal", nežno mi je objasnio i ovog puta iskrivio samo jedan obraz. Nije očekivao odgovor. Ispunio sam mu tu želju.
Okrenuo se ka Maestru i progovorio dovoljno glasno da porudžbina dopre do šanka:
„Došao sam samo na kafu."
Aleksandar i Toni su odjednom prikovali pogled za oca, koji je blago klimnuo glavom i poterao ih da se pokrenu.
Čutali smo sve dok Aleksandar nije ispred posetioca spustio šoljicu. Inspektor je dao sebi oduška, dugo je mešao, kušao, a onda je popio kafu do polovine. Samouvereni, namerno usporeni pokreti bili su ponosno izloženi posmatranju.
Kod plavokosih ljudi sa dečijim licem teško je proceniti godine, ali sigurno nije imao mnogo preko trideset. Mlad za svoju funkciju, a samouverenost je sipao kao iz rukava. Priznajem, već pri prvom susretu sa njegovim očima osetio sam jezu duž kičme. Tip će sigurno jednom dostići moć Maestra, palo mi je na pamet. Ali sada je ipak nešto nedostajalo — komadić koji nije bio na svom mestu. Što sam ga duže gledao, to mi je više bledeo prvi osećaj. Bio je samo običan mladi petao.
„Zanimljivo", polako je počeo, „juče smo zabeležili anonimni poziv za mene - da treba da čuvam Hanu Vojčik od vas. Sat i po kasnije dobio sam drugi anonimni poziv - da treba da čuvam Hanu Vojčik od Babe. A danas, dođem ovde i...“
Ovog puta je sasvim stegnuo vilicu i dozvolio grimasi da proguta rečenicu.
Opet smo malo ćutali.
Inspektor je popio kafu do kraja.
„Moram da idem", polako je dodao izvlačeći novčanik i neko vreme gledajući u cenovnik na zidu, a onda poredao novčiće jedan preko drugoga. Po veličini sve okrenute glavom nagore.
„Hana Vojčik nije ni moj slučaj ni slučaj mog odeljenja. Razgovarao sam sa narednikom koji se njome bavi, i koji mi je garantovao da nema ni najmanjeg razloga zbog kojeg bi gospođi Vojčik bila potrebna policijska zaštita. Dozvolio mi je da proučim dosije, nakon čega sam shvatio da je u pravu. Anonimni pozivi nisu dovoljni, posebno ukoliko se samo odnose na naše poštovane građane. Međutim, sa druge strane... niko mi ne brani da u slobodno vreme pripazim malo na tu gospođu, zar ne“?
Brzo je grčio vilicu.
„Dobro, kako god. Došao sam samo da kažem da se gospođi Vojčik ne sme ništa dogoditi. Ako se bude, imaču to za ličnu stvar i...“
Ponovo je stezao vilice i pravio grimase, podstaknute onim što je govorio.
„Gospodine inspektore", duboko je uzdahnuo Maestro, „ne sumnjam da nas sve veoma brinu interesi gospođe Vojčik i da joj želimo sve najbolje. Jedino što sam ja odlučio da svoju brigu i dokažem. Posetili ste me usred poslovnog sastanka sa mojim stručnjakom za obezbeđenje, kada sam baš hteo da mu poverim sudbinu gospođe Vojčik".
Obojica su se okrenuli ka meni.
„Želeo sam da ga zamolim", nastavio je Maestro, „da je čuva i brani od onih koji bi, eventualno, želeli da joj naude“.
Otvrdlina u leđima se obnovila u trenutku kada su se inspektorove oči prikovale za mene. Kunem se, taj pogled sam osetio kao talas zgusnutog vrućeg vazduha. Morao sam da pocrvenim.
Dugo me je gledao. Stisnuo sam zube i nisam spustio pogled. U svakom smislu bilo je već preterano - borba dva hipnotizera, koja više nisu ni treptala.
Inspektor je prvi izmakao pogled. Trajalo je, pre nego što sam pronašao uzrok, nekakvo pištanje. Morao sam da stisnem kapke, trepnem i na silu zadržim suze, pre nego što sam primetio kako iz džepa vadi mobilni telefon. Videlo se da je strašno besan zbog svog poraza.
Pokušao je da se savlada, ali je njegovo „Da?" još jače odjeknulo u slušalici. Odgovor je delovao kao peškir - skinuo mu je sa lica onaj besni izraz i zamenio ga sasvim novim, za koji bi, sekundu ranije, mogao da se zakunem da ga kosti njegovog lica i mišići uopšte nisu bili sposobni da stvore. Izgledao je kao sasvim običan i zbunjen klinja.
„Več? A... zar nije prerano? A... Evo, idem!"
Poskočio je. Očigledno je da su se promenili i njegovi pokreti. Na njemu više nije bilo nikakve mirne moći, već samo nekakva luda konfuzija. Više uopšte nije bio sposoban da napravi onaj tihi pokret. Stolica se skoro prevrnula, cipele su zaškripale.
Otrčao je do ulaza, brzo se okrenuo i podigao kažiprst:
„Nemam vremena... ali... paziću na Hanu Vojčik!"
Je li to bila pretnja? Zvučalo je smešno, ako ne i komično. Oteturao se kroz vrata, koja su ovoga puta nimalo tiho - bumf - udarila o ragastov.
Posmatrali smo u njegovom pravcu. Krišom sam pogledao Maestra i mogao bih da se zakunem da ni njemu nije bila sasvim jasna ta nagla promena.
Kako je mogla država da tako zbunjenom petlu poveri rat protiv Bube i Maestra, dva oca, koja su svaki oko svoje porodice izgradila više pridruženih članova i u koje sam imao sreću da spadam i sam?
Maestro je duboko uzdahnuo. Skrenuo sam pogled sa vrata i uspeo da uhvatim pogled koji je uputio svojim sinovima. Kada bi njime pogodio mene i kada bih uspeo da ga preživim, otišao bih i udarao glavom o zid, sve dok ga ne probijem.
Lupnuo je vrhovima prstiju po stolu i posvetio mi se.
„Kao što sam već počeo da pričam, moraš da je čuvaš, tu Hanu Vojčik. Biće najbolje da ti lepo objasnim sve od početka. Do mene je stigla glupava priča. Najpre uopšte nisam mogao da poverujem. Baba se upleo u neku glupavu, sitnu pljačku. I povrh svega, nije mu pošlo za rukom. Verovatno je jedan od njegovih piona pokušao da je obavi na svoju ruku. Pošto se našao u stisci, pozvao je u pomoć jednog od bližih Babinih saradnika. Ovaj je došao po njega sopstvenim autom. Pazi, ne ukradenim, kao što bi morao, već sopstvenim. Ludost. Kao neki početnik. Možda uopšte nije znao da spasava pljačkaša u bekstvu. Ukratko, greška. Počinioca, koji je ulazio u avto, videla je neka žena. Uvek se nađe kakva. Ta ženska je Hana Vojčik. Ne razume se u modele automobila, a registarske tablice ne može da se seti. Pošto je bio u pitanju propao pokušaj pljačke, koji povrh svega ukazuje na početnika, policija se ne bavi preterano tim. Obično kažu da se sigurno radi o nekom narkomanu, te odmahnu rukom. Ali, ako se žena svedok seti registarske tablice, policija če shvatiti kakvo zlatno jaje ima u ruci. Baba će zapasti u veliku nevolju. Neće imati vremena za mene. Bilo bi lepo da ga malo uposlimo. Ne sumnjam da se toga setio i sam i zato namestio anonimni poziv inspektoru. Kada sam to saznao, pozvao sam inspektora". Zaćutao je i počeo da jede talog, iako je sigurno bio već hladan kao kamen. Kada je prestao da se mršti, nastavio je:
„Baba neće rizikovati. Otarasiće se Hane Vojčik."
Spustio je šoljicu. Dugo me je gledao.
Oklevao sam, a onda progovorio, prvi put sam od sebe:
„Da?“
Klimnuo je, kao da me procenjuje, i konačno doneo pozitivan zaključak.
„Bićeš njen telohranitelj. Pazićeš na nju. Stanovaćeš kod nje, živećeš sa njom, disaćeš sa njom, hodati sa njom. Kud god da krene, moraš sa njom. Moraš biti njena senka. Anđeo čuvar. Nema nikoga ko bi mogao da te zameni. Ništa ne sme da joj se dogodi. Suđenje je sledećeg ponedeljka u devet ujutru. Mora da dođe. Nije važno da li će se setiti registracije, moramo joj pružiti mogućnost. Mora da ostane živa. Hoćeš li učiniti to za mene?"
Spustio je šoljicu i dodirnuo mi dlanom zglob na ruci. Sa sobom je doneo onu posebnu toplotu živog bića. Zadrhtao sam. Činilo se da to nije primetio. Uvek se setim svakoga ko me je ikada nežno dodirnuo. Sve su bile žene, i svima sam za to platio. On je bio prvi koji je, sam od sebe, spustio dlan na mene.
„Hoću", rekao sam.
Polako je sklonio ruku.
„Hvala ti. Toni će ti dati njenu adresu, ponesi svoju legitimaciju, dobićeš još telefon, opremu i novac za troškove. Otiđi kod nje posle jedanaest, do tada ću srediti da te primi".
8.45

U šta se upuštam počeo sam da budem svestan onog trenutka kada više nisam hodao po ulici, već sam razmišljao o tome kako hodam. Kao da razmišljam o disanju ili gledanju.
Trudim se da hodam ivicom tuđeg pogleda. Biram sporedne ulice, podvožnjake, neosvetljene delove grada, odnosno njihovu isto tako bezbednu suprotnost, središte gužve. Ako je Toni svojom pojavom želeo da imitira gangstere iz jeftinih filmova, mene su inspirisali detektivi iz crtaća: kaput sa podignutom kragnom, šešir širokog oboda, nabijen na čelo. Preterujem? Ono što govorim iznajmljenim ženskama u hotelskim sobama više je sugestija, možda čak i hipnoza, nego što je stvarni opis, a navikao sam da izbegavam pažnju. Uvek kada bi me primetili, nastradao bih. U sirotištu sam, naime, važio za nakazu, kao što su neki drugi važili za lepotane. Iskreno rečeno, nisam imao pojma čime se odlikuju osim opšte vere u njih; a moja ružnoća me je dočekala u ogledalu svaki put kada bih se brijao.
Nikada se nisam dokazao u društvu. Našli su me pred vratima sirotišta, dakle, nije mi išlo ni sa roditeljima. O njima znam samo jedno: nisu bili slepi i glupi, jer su me napustili već nekoliko dana po rođenju. Jedno od mojih prvih, maglovitih sećanja: tuku me drugovi iz sirotišta ili ja tučem njih? Prošlo je još nekoliko godina i stekao sam nešto snage, pa više niko nije smeo da me takne. To zovu renome. A onda škola, isto u sirotištu: učitelji različitih generacija — bilo je tu onih starijih koji su premešteni među nas po kazni i družili su se samo sa flašom, i onih mlađih koje je rodio idealizam hipijevskih godina. Oni su se ubrzo suočili sa stvarnošću — a ta stvarnost smo bili mi — i svoje iluzije zamenili za alkohol. Nisu se više razlikovali od starije generacije, osim ako izuzmemo kosu vezanu u rep.
Po čitave dane i noći sam čitao. Ostali su jedva čekali bioskop, u koji su nas vodili jednom mesečno. Samo meni je gledanje filmova bilo odvratno. Dugo nisam shvatao zbog čega. Film je proizvod ovog veka, sav je u pojavnosti, izgledu — čak i od gledaoca zahteva visoko podignutu glavu, dakle, otkrivanje lica. A knjiga je... staromodna stvar, iz vremena kad izgled nije bio jedini važan. Nad njom se saginješ, skrivaš lice.
A sve to je dovodilo do grubih grešaka. Zar sam mislio da ću pomoću čitanja moći da se uključim u društvo? Jesam li zaista bio takva budala? Zar stvarno nisam mogao da shvatim da je čitanje bilo preokupacija koja me skriva od drugih? Možda me je do otvaranja dovela nagomilana čežnja za priznanjem, za pohvalom? Kako god bilo, negde sredinom osnovne škole progovorio sam. Učitelj je bio stariji čovek, nekoliko godina ga je delilo od penzije. Uvek u sivim odelima, kože crvenkaste od brijanja i sa sitnim belim flekicama po licu, koje su svakog dana bile raspoređene na drugom mestu i čiji broj se stalno menjao. Tek kada sam prvi put morao da izađem pred tablu, shvatio sam da su u pitanju parčići toaletnog papira: njima je učitelj zaustavljao krvavljenje iz ranica koje mu je u hrapavu kožu urezala britvica. Bilo je... nekako, kao kod kuće. Pred očima mi je stajala slika jutra u stanu u kojem nikada nisam bio, tople vode koja u tankom mlazu teče iz slavine, pare od tuša, mirisa kafe. Slika starijeg muškarca koji se poseče prilikom brijanja, povuče traku papira sa rolne kraj WC-šolje, upije krv, a onda izabere komadić veličine pola nokta na palcu i zalepi ga na ranu. Nisam imao osećaj da taj prizor posmatram svojim očima, već da stojim negde pored, u susednom prostoru, možda da sedim za stolom kraj doručka. I, je li taj čovek moj... otac? Možda je brijanje bilo magična veza; i sam sam morao da se brijem od detinjstva i još uvek sam se sećao ogrebotina, iako sam već odavno bio previše spretan za njih.
Tokom sanjarenja nekako nisam mogao da odgovaram na pitanja, zato me je poslao u klupu i snažnom rukom napisao keca u dnevnik. Nikada više se nisam usudio da otplovim tako daleko, ali ostao mi je trag vezanosti za mini WC-zavoje.
Sve vreme sam znao da ću ga pre ili kasnije iznenaditi, upozoriti ga na sebe, otvoriti mu oči. Tog dana je učitelj izgovorio neki citat, a onda završio:
.....kao što je zapisao Julije Cezar.“
I mislio sam, to je to. Došlo je mojih pet minuta. Otvoriću se i zablistati. U meni će prepoznati klinca, koji ga, dok se brije, čeka u susednoj sobi.
„Homer", rekao sam.
Svi su se zagledali u mene. Tišina. Nikada ranije još nisam progovorio sam od sebe. Učitelj je zastao, i, da, mislio sam: posrećilo mi se. Kako sam bedno, gnusno, skromno poželeo da budem pohvaljen. Da! Da! Prepoznat! Da! Bio sam prikopčan za njegov udah, i u varanje i pokretanje usana. U meni je već rastao neki čudan osećaj, nešto nepoznato. Topio sam se.
Rekao je:
„Hômer!“
Ništa mi nije bilo jasno, ali učinilo mi se da nešto nije u redu. Pokušao sam da još za poslednju dlaku uhvatim čar, lepotu nade.
Pomislio sam da možda samo ponavlja za mnom, i istovremeno bio svestan da zavaravam samog sebe.
Dodao je:
„Izgovara se Hômer. Budalo, naglasak je na prvom slogu!“
A onda se provalio opšti kikot i ismevanje. Gospodina Homera do tada nismo ni pomenuli. Moji školski drugovi su prvi put čuli za njega - sa naglašavanjem spreda ili pozadi. Ali, preskočio sam okvire i opet su morali da me stave iza ograde.
Priznajem, klonuo sam i podredio se. Bilo je lakše. Zar možeš da pretučeš ceo svet? Ali, možeš da mrziš toaletne zavoje i da ćutiš.
I ranije sam krio koliko stvari me interesuje. Instinktivno sam znao za ono što sam shvatio tek kasnije — od izuma pokretne trake, za kojom svaki radnik obavlja samo jedan deo posla, slično razmišljanje je postalo opštevažeće; u životu neka se svako bavi i interesuje samo za jednu stvar. Ograničenost je dobila svoje ime; zovu je specijalizacija.
I dalje sam se udubljivao u knjige, ali čim bi me učitelji i školski drugovi primećivali, počeo bih da im činim usluge. Da, i dalje sam im se ulizivao, ali na drugačiji način. Knjigu sam ponekad držao naopako. Listao je u pogrešnom pravcu. Potvrđivao sam ono što m sve vreme znali - da samo glumim da čitam. Kako bih inače bio sposoban da shvatim ono što je njima bilo tako dosadno, da nisu mogli da se probiju ni kroz nekoliko prvih stranica! Okolina deluje upravo suprotno u odnosu na pol: glupi moraju da budu ružni muškarci i lepe žene. Jedino oni prosečni imaju slobodu izbora, a upravo oni ne znaju da je iskoriste, inače ne bi bili prosečni.
Pao sam još dublje - prestao sam da se brijem i potpuno sam zaćutao. Inače nikada nisam govorio mnogo, a onda sam prestao da upotrebljavam i iznuđene reči, na primer, onda kada bi me neko nešto pitao. Uopšte nisam bio svestan koliko veliku uslugu sam im time učinio. Na sreću sam uspeo da ulovim šapat među učiteljima, koji su tako hteli da me pošalju među debilčiće. Uopšte nisam morao da prisluškujem, preda mnom su bili diskretni kao pred kamenom.
U početku sam se čak radovao selidbi. Imaću barem mir. Sa tom mišlju sam odlazio na spavanje, a jutro mi je donelo spoznaju o tome u kakvu zamku sam upao. Iz sirotišta te puste kada postaneš punoletan, a iz ludnice - tamo nema tačnog datuma do kojeg bi mogao da brojiš dane. Progovorio sam i nadao sam se da nisam zakasnio. Još uvek mogu da preduhitrim ruku koja udara pečate. Opet sam počeo da se brijem dvaput dnevno. Veoma sam vodio računa o svom govoru, posebno pred tablom. Pokušao sam da odgovaram u rečenicama koje su bile bukvalni citati učitelja i udžbenika - baš tim redosledom. Što sam više upotrebljavao izlizane fraze, izgovarao sam ih onako kako treba — tečno. Čim sam morao da složim reči u svoju rečenicu, počinjao sam da mucam i gutam slova. Svoje bogatstvo rečnika sam skrivao, odgovore činio dugima na taj način što sam u potpunosti ponavljao učiteljevo pitanje. Često bih upotrebio neku tuđicu, ali, u većini slučajeva, pogrešnu. Ponekad sam dopuštao da me zateknu nespretnog, bez odgovora; pogled bi mi se ugasio i krajevi usana obesili. Odavao sam izgled čoveka koji se trudi, a dosta toga ne razume. Ne dopire učitelju ni do kolena, i zato ga, iz tog niskog položaja, ne može gledati drugačije nego sa obožavanjem. Ukratko, trudio sam se da o sebi dam sliku prosečnog učenika. Marljivog, kako kažu učitelji. Onog koji se uvek dosta trudi, ali koga ne mogu uzeti za primer, jadnička koga priroda, eto, nije obdarila u dovoljnoj meri.
Naseli su. Priče o premeštaju su utihnule. Kroz školu sam se probijao sa dobrim uspehom.
S vremena na vreme bi me odveli na lekarski pregled. Ionako nisam bolovao ni od kakve bolesti, nikada čak nisam bio ni prehlađen. Očigledno sam od kamena. Ne hvalim se — šta god da dodirnem, nadlaktice, bedra, čak i pozadina, sve je sam mišić. Na časovima fizičkog sam uvek morao da progutam trostruku dozu psovki i omalovažavanja — iako nikada nisam ni taknuo tegove, imao sam više mišića od svih bodibildera u razredu zajedno. Na kvadrat! Jedino što sam često radio a što i danas radim to su sklekovi stisnem pesnice, zabijem ih u pod i počnem sa fizičkom meditacijom, tokom koje mi misli otplove nekuda i ne vrate se, sve dok ih ne dozovu zvuci kapljica znoja koje gusto udaraju o tlo.
U sistematski pregled je spadala i poseta zubarskoj ordinaciji. Nisam hteo da otvorim usta. Kada sam ih otvorio pre nekoliko godina, zubar je otrčao po celo osoblje i još po fotoaparat radi dokumentacije. Hteo je da me odvede i na svoje predavanje. Na binu, ne u dvoranu. Rekao sam mu da više nikada neću otvoriti usta. Dugo me je gledao, ubeđivao, a onda digao ruke, barem što se tiče javne prezentacije pred kolegama. Ali, nije potpuno prestao. Na svakom ponovnom pregledu bio sam izložen barem polusatnom mučnom uveravanju o tome kako crve moraju rano otkriti, poravnati zube, i nužda koji i odstraniti. Bedni izgovori kojima je želeo da pridobije ulaznicu za besplatno razgledanje muzeja nakaza.
Moj izgled se ne bi suštinski popravio, čak i kada bi mi izvadili suvišne zube i izbrusili očnjake. Svaka čeljust dovoljno je lepa kod onih koji ćute.
9.15

Ispod daščanog kreveta izvukao sam mali zavežljaj od ispucalog i crvenkastog skaja i složio u njega svu garderobu, istu kao onu koju sam nosio — pantalone, belu košulju; crni sako sam ionako imao samo jedan. Tri para gaća, tri para crnih čarapa. U stvari, od četvrtog para mi je ostala još jedna, dodao sam je stvarima. Ukratko: preturio sam celu sadržinu noćnog ormarića, osim kutijice šibica za koju nisam mogao da se setim odakle mi. Otišao sam u kupatilo, još jednom se obrijao i odande pokupio skoro sve. Zavio sam u kesu toaletni pribor sa ekstra velikim šaržerom žileta, a onda je stavio na vrh odeće i zakopčao rajsferšlus na vreći. Podigao sam je za ručke i po prvi put se zapitao čija je. Dali su mi je u sirotištu kada sam odlazio. Jesu li me u nju strpali roditelji i zato bi morala da ima emotivno-suvenirsku vrednost? Nije ih baš puno koštala. Možda je dobija svaki pitomac kao poklon od države za put u svet? Zgrabio sam je za rub i podigao iznad glave. Ništa nije pisalo. Čak i na escajg su, zajedno sa punom adresom, ugravirali: „Ukradeno u sirotištu." Kada bi je zaista poklanjali, sigurno bi ostavili tragove na torbi. Živo sam se sećao zbijenih slova koja su se razvlačila celom dužinom pribora za jelo. Možda su natpisi zaista onemogućavali kradu? Ili se pribor nije mogao prodati zbog izlizanosti i lošeg kvaliteta? Sećam se nekog školskog druga koji je odneo sa sobom nož, kada je napuštao ustanovu na nosilima. Sećam se, dakle, noža zarivenog u trbuh, kao nauka da tokom jela nije dobro počinjati prepirku.
Toni mi je dao mapu grada. Stojeći, još jednom sam je proučio, pre nego što sam je gurnuo u zavežljaj.
Pogledao sam stolicu. Kako sam samo poželeo da odspavam! Ranije je svakodnevica u potpunosti odgovarala definiciji: bila je bez mirisa, ukusa, opisa, jednom rečju — svakodnevica; ovog puta je iznenada postala strašno primamljiva. Sedeo sam, gledao ispred sebe, možda zatvorio oči. Kada bih se probudio, već je bilo veče. Otišao bih u „Mekdonalds“ da nešto pojedem, a onda natrag, da spavam. Ovog puta u krevetu. U međuvremenu, nekoliko meditativnih naleta sklekova. Mila svakodnevica! Pao sam u nju onda kada sam se našao usred srećnog kraja - prevremeno otpuštanje iz sirotišta ne mogu drugačije da imenujem. Brzo sam shvatio da među odrasle ne spadam ništa više nego među sirote. Vratio sam se već oprobanim metodama opstanka. Jedino sam čitao sve manje, poslednje dve godine ništa. Poslednje što sam pročitao bile su istorijske studije, od književnosti sam još ranije digao ruke. Kažu da je roman najbolji način da zameniš svoje telo. Čitaš, i već nakon nekoliko sati si neko drugi, sa tuđim čulima, osećanjima, mislima. Ono što zovu civilizacija je, pre svega, zabavna industrija, i poniklo je na temeljima nezadovoljstva sopstvenim telom. Moj problem sa literaturom je bio jednostavno u tome da mi je u zamenu uvek nudila jedno isto telo. Ja, recimo, nikada nisam bio na raspolaganju. Uvek jedni i isti, čežnjivi, cvileči i plašljivi jebivetri, ko bi se menjao sa njima? Prestao bih da čitam odavno da nisam, na svu sreću, otkrio tamne slojeve književnosti, koje su vaspitači brižljivo skrivali. Pre svega one mračne Slovene; lude likove Andrejeva i kapitalnu rovčicu sa tunelima duboko pod kožom Dostojevskog. Ali, kada ih jednom pročitaš, pročitaš ih — pa zašto bi trebalo da se vraćam među mrtva slova? Junaci, sa kojima bih mogao da se poistovetim i da uz njih doživljavam katarzu, ne interesuju me; i više od toga, gade mi se - želim tuđi pogled na svet i tuđa osećanja, želim nešto sasvim drugačije od svojih misli i osećanja, da zadrhtim i uplašim se. Zgadila mi se ta ulizivačka umetnost - ako želim kurvu, naručujem je u agenciji, a ne u knjižari.

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:00 am


Svako mora da izabere svoj način crkavanja i moj izbor je bilo spavanje i čekanje. Sa mojim zdravljem će to verovatno trajati veoma dugo, ali, ionako mi se ne žuri. Spavanje ne zahteva nikakav trud.
Biti nečiji telohranitelj, iako samo (samo?) nedelju dana, prevazilazilo je granice mojeg shvatanja. Možda bih još mogao da zamislim da zažmurim na minut, pre nego što odem... Ne, od stana Hane Vojčik me deli još dosta koraka.
Obukao sam kaput, zakopčao ga, navukao šešir na glavu i sa vrećom u ruci izašao iz stana. Osvrnuo se oko sebe. Tako blizu, u metrima, a već negde sasvim drugde. Izbacili su me iz mog ustaljenog ritma. Oklevao sam sa zatvaranjem vrata, čekao sam na čudo. Sad baš sad će se desiti ’klik’ i sve će biti po starom.
Glupost.
Zaključao sam vrata. Pogledao po hodniku gore i dole. Svuda sami otpaci, rasulo. Pre nekoliko nedelja neko je čak zamenio staklo oglasne table samo zato da bi već sledećeg dana krhotine škripale pod đonovima i da bi ostale na tlu dokle ih koraci konačno ne samelju u prah ili odnesu sa sobom. Gurnuo sam ih ka vratima.
Zakrčkale su kraj furnira, jedna se čak okomito prislonila uz njega.
Maestro mi je dao ključeve stana odmah pošto što sam bio pušten iz sirotišta. Idealna lokacija: u ogromnom bloku, koji je vlada postavila umesto naselja baraka. Stanari su se pobrinuli za završni preokret: blok su pretvorili u ogromnu slagalicu od samih baraka, samo poredanih na spratove. Nikoga nisam poznavao i nikoga se nisam ticao. Još jedan razlog za zahvalnost Maestru, još jedan podatak o njegovom poznavanju ljudske duše.
9.30

Kocke zgrada su se vukle do u beskraj. Navodno su, kao što sam negde čuo, po toj četvrti Englezi nazvali neku svoju popularnu muzičku vrstu. Nikada neću saznati šta bi to u betonskom saću za čuvanje radne snage moglo biti posebno inspirativno i poetično. Retki prolaznici, hladnoća, oblaci daha koje sam ostavljao za sobom. Sve kao i obično, a ipak sasvim drugačije, za milimetar izbačeno iz ležišta. Svaka stvar me je pozivala da se zaustavim i dugo je gledam, i da pokušam da otkrijem tajnu njene običnosti. Eh, kad bi put do Hane Vojčik trajao što duže! Povrh svega sam imao još dobar izgovor, jer je Maestro rekao da dođem posle jedanaest.
Setio sam se pogleda inspektora Kurta. Sigurno već lista moju kartoteku; mada, da li je uopšte imam, jer me prilikom obavljanja poslova za Maestra nikada nisu uhvatili? Svežanj zapisa o beguncima sam sigurno nasledio iz sirotišta a smeđu fasciklu iz ludnice. Mogu da zamislim sadržinu od mnogo učenih reči koje doprinose očuvanju poimanja stručnosti, iako bi mogle da postave dijagnozu, po naški rečeno: zamrznuti pubertetlija.
Polako sam uzdahnuo.
„O!“, rekao sam. „O!“
Oblačić daha se ponosno napeo, ali ga je hladnoća, uprkos tome, u trenutku uhvatila i okamenila.
Ne samo da živim kao zamrznuti pubertetlija, nego čak i dišem tako.
9.40

Žena koju je trebalo da štitim stanovala je takođe na severu grada, ali u sasvim drugom predgrađu. Na javni prevoz nisam ni pomislio. Na svu sreću put nije vodio po naseljenim ulicama, već kraj tipičnih kuća koje rastu pored železnice i zajedno sa njom rđaju. Pročitao sam grafite, ali ne zato da bih otkrio barem jedan koji bi vredelo zapamtiti, a kamoli napisati. Očigledno su autori bili manje kritični, jer je parče neispisanog zida bilo teško naći. Nekoliko puta sam prošao ispod stubova kraj autoputa, a onda se zatekao sam na širokom putu uz koji su prilepili pločnik, više iz navike nego iz potrebe; tako daleko, u predgrađa, niko ne pešači. Prišao sam tabli na kojoj je bilo napisano ime grada i privuklo me je da udarim po njoj. Nije imalo svrhe. Grad je umro ubrzo nakon mog izlaska na slobodu i od tada više nikada nisam izgovorio njegovo ime. Tokom mog nedobrovoljnog boravka u njemu bilo je samo čarobno zvučeće ime u knjigama koje sam gutao - kada su me otpustili iz sirotišta, ime je bilo sve što mi je još ostalo, a sadržina je nestala. Morao sam da ga napustim da bih shvatio kakva crkotina je postao. Nakon prvog, dobro plaćanog posla za Maestra, krenuo sam na putovanje.
Hteo sam da vidim sve one krajeve o kojima sam do tada samo čitao. Rodni grad može da sačeka, zar ne? Zamislio sam sve to veoma luksuzno. Prespavao sam u „Mariotu", ujutru pojeo „big mek“ i popio „koka-kolu“ u „Mekdonaldsu“, na putu za aerodrom prošao pored reklamnih panoa za „Volvo“ i odleteo na drugi kraj sveta. I tamo sam se smestio u „Mariotu", u „Mekdonaldsu" popio „koka-kolu" i pojeo „big mek“, uvideo šta je u pitanju, prolazeći ispod panoa „Volvoa“ vratio se na aerodrom i odleteo kući. Pre sto godina su evropski putnici zaista nosili samo sebe gde god da su išli, a danas i njihovo okruženje putuje sa njima. Kuda lete avioni, tamo smo kod kuće.
Krenuo sam ulicama svog grada i uvideo da sam zakasnio i na domaćem terenu. Neko mi je ukrao moj grad - sve što sam želeo da vidim. I delići onoga što sam uspevao da ugledam tokom svojih kratkih bekstava, nestalo je kada sam se sasvim posvetio svom oslobađanju. Nigde više nije bilo spoljašnjih znakova logora, od bodljikave žice do prepreka na metalnim mostovima. Nestale su sve frakcije tabadžija o kojima sam razmišljao kao klinac, pokušavajući da otkrijem koja je u pravu, da bih na kraju shvatio da to ionako nije važno. Podigli su široke betonske pojaseve oko gole, razrovane zemlje, porušili kuće koje su izgledale kao da se tek juče završio Drugi svetski rat. Grad su modernizovali - drugim rečima, napravili su ga jednakog svima drugima. Zašto bih, dakle, izlazio iz stana?
Opipao sam legitimaciju u džepu na grudima i sa nelagodom odmakao ruku od pištolja u futroli. Uručio mi ga je Toni zajedno sa ostalom opremom. Iz džepa na kaputu izvukao sam telefon i razgledao ga. Možda je trebalo da prethodno pročitam uputstva? Moraću da se javljam Maestru svakog dana pre podne i popodne.
Cele nedelje!
Kako mogu dve osobe da provedu zajedno sedam dana?
Nisam mogao da zamislim šta me čeka. Sigurno neću moći da bežim u san. Možda ću morati da bdim nad njom i dok bude spavala. Problem nije predstavljala izdržljivost, već prolaženje vremena, kojem ću morati da budem svedok, sve vreme potpuno svestan.
Kada sam bio dete, pokušao sam da pronađem sopstvene granice. One sitnice, igrarije sa stajanjem na mrazu, sa gašenjem cigarete o dlan, sa bdenjem, trčanjem do iscrpljenosti. Uprkos bolu koji sam osećao, mogao sam da uradim sve što sam poželeo. Izdržaću.
11.20

Približavao sam se cilju. Nakon beskrajno dugog hodanja pored kanala reke, polako sam se opet našao među stambenim kućama. Već sam bio poprilično razgibao vrat, prateći svaki avion koji je uzletao ili sletao na obližnji aerodrom. Zvao se po čoveku čiji moto je bio da nikada ne smeš leteti više nego što smeš da padneš, i koji je poginuo u avionskoj nesreći. Ohrabrujuće.
Okolina je sve više izgledala kao varijanta B tipičnog predgrađa. Stanovao sam u varijanti A: to su bili socijalni stanovi podignuti usred ničega, a koji su i ostali usred ničega. Ovde je pogled govorio o starom selu koje je progutao i ugušio grad. Nekoliko kuća su još uvek izgledale sasvim seoski, dok one, izgrađene kasnije, nisu sasvim dobro znale na koga da se ugledaju, te su se oblikovale u nešto između.
Ušao sam u pravu ulicu. U suštini, to je bilo samo pola ulice, a sa desne strane se ravnomerno vukla ograda autoputa, podignuta kako bi sprečila širenje buke. Iza nje su šibala vozila. Po izlozima su se gomilali iskrzani listići koji su pozivali na mitinge grupe marksista-lenjinista, hari-krišnovaca, antiterorista i takmičarki u Bingu.
Na kraju niza kuća visoko je štrčao crkveni zvonik i sat na njemu mi je rekao da sam stigao na vreme. Gomila starica se vraćala sa mise. Jedna od njih je imala tako iskrivljene noge, da su dve koleginice morale da je podupiru rukama, a tri preostale još i rečima, zbog čega su se kretale veoma polako. Nije izgledalo da im to uopšte smeta.
11.30

Stao sam ispred pravog kućnog broja. Bio je zakucan iznad ulaza u ciglanu zgradu, sa dve prodavnice u prizemlju. Levo duvan i novine, sa izlogom prekrivenim pozivima za razne igre na sreću. Na desnoj strani je na beloj podlozi bio ispupčen veliki svetloplavi natpis „Bavaria". Izlog je bio pun porculanskih lutki u tirolkama, a njihove muške varijante u lederhoznama.
Iznad prodavnica su bila nadzidana još dva sprata, a na svakom su se nalazila po dva stana koja je delila traka sivog kamena. Pod prozorima je raslo cveće u saksijama. Levo karanfili u sivim betonskim žardinjerama, nad njima heklana zavesa sa kukičastim obrubom. Desno sve moguće rastinje u šarenim kutijama, a najviše u nekadašnjim konzervama. Nad njima su bile cvetne zavese, vezane u dve polovine. Na poslednjem spratu oba prozora na levoj strani bila su preplavljena cvećem u saksijama, dok je desna polovina bila pusta, sa spuštenim roletnama.
Stajao sam na pločniku i gledao oko sebe. Ispred mene je blještavi „be-em-ve“ svakim svojim izglancanim centimetrom glasno stavio do znanja svima oko sebe da se radi o najnovijem modelu.
Iza „be-em-vea“ stajao je rasturen i uništen furgon „vartburga", poprskan crvenom farbom. Na prvi pogled se činilo da je u pitanju krv, ali iluzija o uličnom mesaru uskoro se rasplinula zahvaljujući mestimičnim zelenim i belim kapljicama, a, takođe, i zbog kantica sa farbom koje su se u zadnjem delu vozila gurale među cevima i sličnom starudijom. Nekoliko merdevina na sklapanje, različitih dimenzija, bilo je privezano za krov. Nalepnica na prednjim vratima je govorila o vodoinstalaterskim uslugama — brzim i kvalitetnim - koje imaju istu adresu kao i kuća preda mnom. Vlasnik se, očigledno, barem malo bavi i molerisanjem.
Morao sam da prebrodim tu nedelju i ona je morala da počne sada.
Još uvek sam oklevao. Ulicu su preplavili mirisi ručkova, koji su uspevali da prodru kroz prozore zatvorene zbog hladnoće. Mirisali su na različite narode, kao i odlomci muzike, pomešani u ledenim naletima vetra.
Pre ili kasnije ću morati da uđem. Zašto ne odmah?
Starice su nestale iza ugla. Više se nigde nisu mogli videti kaputi mišje sive boje sa grobljem lisica na ramenima.
11.45

Ionako me ne čeka ništa što mi već ne bi bilo poznato. Samo još jedna nedelja prezrivih pogleda, možda čak i reči ili vike, zavisno od njenog karaktera. Inače, koliko ta Hana uopšte ima godina? Šesnaest jebenih godina sam podnosio sirotište i deset godina izvan njega. Šta mi, dakle, mogu još tih nedelju dana?
Iznenada se otvorio desni prozor na prvom spratu. Naglo, užurbano. Napolje je provirila sedokosa muška glava i povikala:
„Gledamo vas“!
Pre nego što sam u potpunosti uspeo da se okrenem ka njemu, prozor se već zalupio. Zavesa se njihala, iza čipke sam mogao da nazrem nekog muškarca. Namerno je stajao tamo želeći da mi da do znanja kako je njegovo upozorenje bilo ozbiljno.
Nisam znao šta da mislim, tako da nisam gubio vreme s njim. Ali, pitao sam se kakav sam to ja telohranitelj, ako nada mnom može da se otvori prozor, a da ne uspem ni da se trgnem. Kako god bilo, naterao me je da uđem.
11.50

Hodnik je bio iznenađujuće čist i staromodno zvaničan. Vlasnika sam zamišljao kao birokratu sa crnim štitnicima na rukavima. Zapovedio je molerima da moraju imati cvetnu mustru na valjcima, nekakvu čudnu mešavinu cvetnog delirijuma i tragova ptičjih kandžica. Sve u prljavoroze nijansi. Plus prastari običaj: do visine od jednog metra su krečili sa mustrom, a iznad toga su ostavili sve čisto belo. Zbog čega i ljudi viši od mene ne mogu da učestvuju u raskoši boja, ne znam. Slična domaća atmosfera nas je okruživala i u sirotištu i, na kraju krajeva, u ludnici, samo bez tih ptica i cveća, koje bi nas, verovatno, previše uznemiravalo.
Stepenice su me odvele do prvog sprata. Iz desnog stana me ionako posmatraju, tako da sam najpre pogledao prezime na drugim vratima. Bilo je pravo.
HANA WOYCZIK bilo je napisano crvenim flomasterom na zalepljenom parčetu papira. Pokušavao sam da još malo uživam u poslednjim trenucima odlaganja i razgledao natpis. Slova su pokušala da budu živahna i razigrana, a delovala su samo neuredno. Iznad njih je u mesinganom ramu stajala špijunka. Stao sam ispred nje. Još jednom duboko udahnuo. Izvukao sam svoju radnu legitimaciju iz džepa i uperio je decimetar ispred špijunke. A iza legitimacije sam postavio samog sebe. Biće bolje ukoliko prvo vidi papir, a onda original. Ili i... Jebi ga, to sam rekao već nekoliko puta.
Pozvonio sam. Zapevale su ptičice. Ćiju-ći, ćiju-ći, ćiju-ći. Nekako dugo su cvrkutale za jedan jedini pritisak na prekidač. Sa zvonjavom se pomešao i zvuk koraka.
Čekao sam da špijunka potamni.
A onda je žena, približno tridesetih godina, otvorila vrata i iskoračila napolje. Zaletela se u legitimaciju. Odmakla je glavu. Pročitala ko sam.
„Ah, vi ste! Rekao je...“, zaustila je a onda me pogledala.
Prinela je ruku ustima.
Vrištaće, rekao sam sebi. Oooooo...
„O, jadni čoveče, vi baš loše izgledate!", uzdahnula je sva zgrožena, brzo pružila ruku, uhvatila me pod pazuh i pomogla mi da uđem u stan.
„Dođite, sedite! Odmah ću da vam skuvam čaj!“
13.50

Sa Hanom Vojčik sam upravo završio ručak. Odmah nakon ulaska morao sam da jedno vreme sasvim nepomično sedim za kuhinjskim stolom, dok mi nije skuvala čaj sa medom - veoma jak, što je ponosno napomenula. Ukus mu je, pre svega, bio nesnosno sladak. Izabrala je mešavinu lekovitog domaćeg bilja — tako je, barem, tvrdila kutija. Prinela mi je da mi je pokaže. Prepoznao sam naziv fabrike. Jednom davno, dok sam bežao, prošao sam pored nje i zaustavio me je miris koji je dopirao iz ogromnog hangara koji su upravo zatvarali. Sačekao sam da radnici parkiraju viljuškar i odu. A onda sam se uzverao uz ogradu, obio vrata i zavukao se među vreće sa začinima. Zabio sam se među mirise koje nikada ranije nisam poznavao i koje su nam u sirotištu obilato uskraćivali. Pre nego što zaspim dobro znam da se pripremim kada da se probudim. Sklopim oči i zamislim nijansu svetlosti koja treba da me probudi. Od prvog plavetnila do potpunog jutra. Spavanje među mirisnim začinima je tada po prvi i poslednji put zavaralo moj unutrašnji budilnik. Zaspao sam. Probudili su me tek policajci. Jedva.
Popio sam čaj, junački, znajući da ga ne mogu izbeći. Zato sam ga, jednostavno, progutao. Potcenio sam njegovu toplotu i opekao se. Ustao sam u nameri da... Nije važno, već me je vratila natrag. Opet čaj, opet jak kao i prethodni. Klimanjem glave morao sam da obećam da se neću pomerati sve dok ne skuva ručak. Ionako me je očekivala i pristavila je za dvoje.
Sedeo sam i očajno gledao pred sebe.
Bio sam zbunjen. Očigledno je moju ružnoću doživela kao neku vrstu bolesti, kao nešto što može da izleči dobar domaći čaj sa medom i nepomično sedenje. Odnosi se prema meni kao prema nekom slabiču, a, u stvari, jednom jedinom rukom bih mogao da je prelomim napola! Šta će učiniti kada bude zaključila da od čajeva ne mogu da ozdravim? Verovatno je, zahvaljujući svojoj zabludi, bila jedina osoba koja me je ikada ljubazno primila. I time me razoružala. Ali... Što sam više mozgao, to mi je više padalo na pamet jedno jedino objašnjenje - sigurno nije baš pametna. Sve mi je postalo jasno. Zato ne može da se seti registracije i samo ograničen čovek bi mogao da govori ono što sam morao da slušam dok me je dovodila do stolice i pomagala mi da skinem šešir i kaput. Pitala me je:
„Da vam uzmem šešir?"
i
„Da vam uzmem kaput?"
i čak:
„Da vam uzmem pištolj?"
Kako će njen ograničeni um uticati na moj zadatak, nisam mogao da zamislim.
Ovog puta sam veoma sporo popio čaj, čuvajući trećinu tečnosti do poslednjeg trenutka, za slučaj da donese i treću posudu. Međutim, verovatno je imala samo dve: prvi put mi je sipala čaj u keramički vrč, oko kojeg je bila obavijena reljefna mačka, a na drugoj dozi je bio mačor. Nadao sam se da je zajedno sa mogućim polovima ponestalo i posuda.
Gledao sam kroz prozor. Mogao sam da vidim samo gornji deo zaštitne ograde, a daleko na onoj strani soliter, krunisan velikim rotirajućim „mercedesovim" znakom.
Hana je zamišljeno mešala tečnost i čangrljala poklopcem, izbegavao sam da pogledam u njenom pravcu. Stan je bio veoma mali, verovatno kasnije podeljen na još manje prostorije. Na desnoj strani sam kroz pritvorena vrata video deo tuša i pod pokriven ljubičastim keramičkim pločicama, čija se mustra spajala u ogromnu liniju. Možda rep papagaja? Delić koji sam primetio bio je isuviše mali da bih procenio šta je u pitanju. Levi deo sobe su veštački smanjili pregradnim zidom. Kroz otvorena vrata sam video neraspremljen krevet od bambusa, iza njega police za knjige u istom stilu i uz njega ormar sa fiokama. I trpezarijski sto je bio od bambusa. Da bi se opremio taj stan popriličan broj pandi je morao da ode u beskućnike.
Hana je najpre donela tanjire i pribor za jelo, a onda je nasred stola postavila veliki lonac. Držala ga je kuhinjskim rukavicama u obliku srca.
„Evo“, rekla je i pažljivo me pogledala, „več je bolje".
Šta li je mislila pod tim?
Skinula je rukavice i sela nasuprot mene:
„Samo se vi najedite, posle ćemo da porazgovaramo".
Sipala mi je puno neke čorbe od čudnih kuglica, mešavine kukuruza i pasulja, barem sudeći po njihovoj boji i ukusu.
„Mnogo volim leblebije", rekla je.
Dogodilo se isto kao i sa čajem. Morao sam da sipam još dvaput. Ne sećam se da sam ikada pojeo toliko, a istovremeno još uvek bio gladan. Ne, pogrešan izraz — neutešan.
Hrana je nužnost i sve nužnosti treba obaviti brzo. Zato se hranim u „Mekdonaldsu". Odem i sednem u ugao, leđima okrenut ka ostalim posetiocima. Stolica je takva da već u prvom trenutku počne da te žulja. Osećaj tzv. „fast fuda" ne stvara hrana, već neudobnost. A onda još nešto što - kao što sam uspeo da ulovim iz delića mnogih razgovora za susednim stolovima — ljudi tumače kao obilje. Odviješ „big mek" i vidiš slojeve koji su nagomilani tako da jedva stoje zajedno. Zagrizeš i „mek“ se raspe. Ne pojedeš ga, već ga uloviš među prstima. Ako nisi dovoljno brz, sve se raspadne. Lukavo. Ma kakvo obilje, samo dizajnerski trik, isti kao i sa stolicama, sve u cilju da bi brže otišao. Da o samim hamburgerima ne govorim: kako da opišem karakteristični meki osećaj nakon ugriza? Kao šupljikastost? Ne, kao predaju. Nakon sto hiljada generacija, evolucija je dovela do tog neonskog trenutka, kada nam se hrana po prvi put predaje sama. Mekoćom, lepljivošću, jednom samom velikom utehom. Sećam se kada sam bio mali: nakon što bih ukrao hleb iz trpezarije, dubio sam sredinu i valjao je u kuglice. Nosio sam ih po džepovima, svaki čas bih posegao rukom za njima, valjao ih po dlanovima ne bi li ih ovlažio svojim znojem i osvežio ih, sve dok ne dobiju ujednačeno smeđu i glatku površinu. Pre ili kasnije bih ih pojeo i osećaj je bio veoma sličan „Mekdonaldsovom": meka lepljiva uteha.
Čorba od leblebija mi je napunila želudac, ali ne zato da bi me utešila. Osećao sam kao da mi nešto nedostaje, i ručak sam zaboravio još pre nego što je Hana odnela posudu. Nešto me je stezalo u i trbuhu i osećao sam se naduto.
„Recite mi gde ste upoznali Huana?“
Belo sam je pogledao.
„Šta, uopšte se ne poznajete?"
„Ne?“
„Nikada se niste sreli?"
„Ne?"
„Oooo, pa toliko vas je preporučivao. Kao da ste, u najmanju ruku, braća. Mada, pravo da kažem, malo me čudi da Huan može da priušti sebi da plaća vaše račune. Je li skupo?"
Odmahnuo sam glavom. Još uvek je čekala na odgovor.
„Imamo zajedničke poznanike... pa... vraćam uslugu..."
„A“, napućila je usta, „razumljivo. Moram da vam kažem: prvo sam bila odbila, šta će meni telohranitelj. Ali Huan je toliko navaljivao i navaljivao da je na kraju skoro plakao. Onda rekoh sebi, neka se smiri. Ionako mi, zaista, duguje veliku uslugu. Lepo je što to toliko uzima k srcu i hoće da mi uzvrati."
Ugledala je mrvicu na stolu, ovlažila pljuvačkom jagodicu kažiprsta i posegla njim za mrvicom hleba. Prinela je prst ustima i pojela svoj ulov.
„Ostaćete do suđenja?", upitala je.
„Da. U ponedeljak ću vas odvesti u sud."
„Dobila sam poziv. U devet. Okružni sud."

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:00 am


Ustala je i vratila se noseći pepeljaru u obliku školjke. Spustila ju je pred mene.
„Slobodno možete da pušite", rekla je.
Odmahnuo sam glavom.
„Nikada niste?", zanimalo ju je.
Opet sam odmahnuo.
„Ja jesam. Ali sam prestala. Shvatila sam da sve stvari isto mirišu kao cigarete. Ubrzo nakon toga sam prestala da zaslađujem i čaj, osim onih lekovitih, medom. Svi su imali isti ukus, sladak. Ako pušiš i jedeš slatkiše, izgubićeš miris i ukus. To je danas moderno. Sve više ljudi pokušava da što duže vremena preživi upotrebljavajući što manje čula.“
Odnela je pepeljaru i vratila je na policu.
Pratio sam je pogledom. Došlo mi je da od šoka obesim vilicu. Ona... ta... no, Hana Vojčik je izrazila moje misli mojim rečenicama!
Zurio sam u njena leđa — izbledela majica, čudno šareno obojena u većim i manjim krugovima, i isprane farmerke. Bele frotirske čarape i crvene plišane papuče sa pufnom.
Osećao sam se kao da me je neko pokrao. Nešto što je sasvim moje ona je uzela i prisvojila. Sigurno slučajnost. Slepa kokoška!
Ponekad ti maloumni kažu nešto previše pametno.
„Moram reći da sam baš srećna što ne pušite. Mada, ne bih vam to branila, jer ste na svojoj dužnosti."
Sela je ponovo na stolicu i nekako čudno me pogledala.
,Je li vi zaista mislite da neko hoće da me ubije? Da ste videli tog lopova... izgledao je tako... ma, jadnik... Ne znam, vi ionako bolje znate."
Iznenada se trgla i poskočila.
„Joj, vaša torba je još uvek tamo u ćošku. Moram da vam oslobodim orman.“
Branio sam se i branio. Nakon dugog oklevanja je popustila, nekoliko puta premerila prilično splasnut obim torbe, koja zaista nije davala utisak da se u njoj nalazi obilje garderobe. Na kraju sam ipak dobio za sebe celu policu u ormariću koji je stajao u uglu kupatila. Ostavila me je samog da iznad lavaboa složim pribor za brijanje i četkicu za zube; rezervnu košulju i gaće sam ostavio u torbi.
14.00

Izašao sam napolje i zatvorio vrata za sobom. Ubrzo ih je otvorila i gledala me oklevajući. A onda je upitala:
„Sigurno nećete da uđete? Zar morate da stražarite napolju?"
„Pravila."
Nakon nekoliko sekundi je pogledala kroz špijunku i onda prekontrolisala još nekoliko puta. Opet je otvorila vrata i ovog puta gurnula napolje stolicu. Seo sam naslonivši se na okvir vrata. Hodnik je bio iznenađujuće uzan za tako staru zgradu, tako da ga je stolica od bambusa skoro zabarikadirala po širini. Kolena su mi se otirala o metalne šipke ograde, tako da sam ustao.
Ponovo je otvorila vrata.
„Molim vas...“
Odmahnuo sam glavom.
14.10

„Stvarno ne biste da uđete?"
Ne bih.
14.20

„Stvarno ne?"
„Zašto?"
Zamahnula je rukama, nekako čudno; još nikada nisam video slične pokrete. Spojila je ručne zglobove kao da su vezani lisicama, a onda je mahnula dlanovima ka meni.
„Ne mogu da vam objasnim. Molim vas, verujte mi, i uđite unutra."
14.25

„OK, OK, objasniću vam. Zbog suseda. Pomisliće da sam postala ista ko moja majka. Tako."
Opet je malo zamahnula rukama na taj karakterističan način. „Ne mogu da vam objasnim. Dobro, moja mama... voli da eksperimentiše... tamo... o, tako..."
Još više je gestikulirala, a onda zalupila vrata.
14.30

Automat je isključivao svetlo, reklo bi se, nakon dva minuta. Ne nosim sat koji je za električare obavezan — usred posla bi pogledali na sat i rekli, o, 14.30!, dodali po koji komentar i nastavili sa radom. Kada bi tek tako podigli pogled i na trenutak otplovili mislima, bili bi izloženi optužujućim pogledima. I na cigarete su pomišljali iz istog razloga. Ljudsko postojanje sam uvek shvatao kao sklop čvrsto prepletenih običaja, pravila i propisa, uglavnom besmislenih i nepotrebnih, a često — barem za mene - i nedokučivih.
Nisam otišao da ponovo upalim svetlo. Volim mrak. Ionako je Hana, s vremena na vreme, pogledala u hodnik i uslužno otišla da pritisne na prekidač. U praznom i osvetljenom hodniku sam se, zbog svoje otkrivenosti, osećao ranjivo. Nedostajale su mi senke.
14.31

Nešto me je dodirnulo po gležnju. Meko i blago kao vetrič. Brzo sam čučnuo i pružio raskrečene prste ka podu. Zgrabio. Stegao. Hrskalo mi je u dlanu, na jednom kraju je procurelo nešto sluzasto, štagod da je bilo u pitanju.
Hana je otvorila vrata. Iskoračila iz svetlosti. Uputila se kroz hodnik ka prekidaču. U desnoj ruci sam primetio nešto dlakavo i potpuno zgužvano, ostatke malog mačka, verovatno. Sakrio sam ih iza leđa. Takav sam: brzo reagujem i ne razmišljajući, a onda mi je potrebna čitava večnost da počistim za sobom.
Hana je upalila svetlo, ali nije prestala da grebe oko prekidača.
„Tako“, osmehnula se, „zakačila sam ga šibicom. Nećete više morati da stojite u mraku."
14.32

Na svetlosti sam barem mogao da neometano tražim prostor gde da bacim crkotinu. Na kraju sam slomio pečat na strujomeru, ubacio je unutra i iz petnih žila se potrudio da prikrijem tragove svoje provale.
14.41

Nisam želeo da uđem u stan, uprkos ponovnoj molbi.
15.05

Začuo sam korake po stepenicama. Ustao sam sa stolice i gurnuo je sasvim uza zid. Koraci su zvučali čudno, kao da mile, fuljaju se. Napeo sam se u pripremljenosti i savio prste u kandže. Setio se, i spustio ruku na dršku pištolja pod sakoom. Prošlo je puno vremena, pre nego što je na vrh stepeništa doklizala starica. Najpre sam ugledao pletenu belu kapicu, koja je možda bila moderna u prošlom veku, ali nikada nije bila elegantna, pa koščatu ruku koja se pomerala po ogradi, a onda sićušno telo u crnom kaputu. Činilo se da me nije primetila. Preko leve podlaktice je imala okačen ceger iz koga je virio previše dugačak, u celofan uvijen peršun. Odahnula je zakoračivši na ravno, triput je ispustila dubok izdah iz pluća i jedva ga vratila natrag, a onda nastavila put. Kada se zatekla preda mnom, zaustavila se i počela da pretura po cegeru. Za svaki slučaj desnu ruku sam i dalje držao na pištolju, a levu opružio, kako bih telo pred sobom mogao da zgrabim i rastrgnem ukoliko to bude bilo potrebno. Žena je izvukla ruku iz cegera i spustila mi nešto sićušno na dlan. A onda je polako otišla dalje. Pogledao sam u ruku. Dobio sam najmanji mogući novčić. Starica je dopuzala na vrh stepenica, zaustavila se i počela da šušti nešto sebi u bradu:
„Mac... mac... mac... Mačkice... Mac... mac...“
Okretala se od zida ka ogradi i opet natrag, ali ne zbog toga da bi prestala tatačkati...
Živcirala me je.
Otišao sam do prekidača, izvukao šibicu, vratio se do stana i pozvonio.
Odmah je otvorila.
15.15

„Da, ljubazna gospođa", rekla je Hana, „nekada je bila baš pričljiva. A onda je počela da zaboravlja reči. Poslednji put sam je slučajno videla u prodavnici. Kada je došla na red kod mesara, pokušala je da naruči: ’nešto za reći...’. Mesar ju je samo belo gledao. Gospođa Vilma je znala da nije dobro rekla, postala je nervozna, pokušala je ponovo: ’Nešto za seči...’. Več sam htela da se proderem da hoče nešto za pečenje, pa mi je bilo žao. Nisam želela da je osramotim. Taj glupavi mesar nikako nije mogao da shvati, dok gospođa nije konačno našla pravu reč. Grozno. Kako je to moguće?!"
Meni nije bilo čudno. Da mesar zna sa rečima, verovatno se ne bi družio sa životinjama u njihovim poslednjim trenucima.
15.20

Hana me je nekako čudno gledala. Opet smo sedeli za kuhinjskim stolom.
„Znate", rekla je, „čudno se osećam. Kada vidim vaš pištolj... malo mi je grozno... kao da sam u nekom filmu... Još nikada nisam bila sa policajcem... hoću reći čuvarem, tako... mislim, nikad me niko nije čuvao. Kako da se ponašam?"
Slegao sam ramenima:
„Normalno."
„Aha, e, onda bih da malo odspavam. Kao i svake nedelje popodne. U redu?"

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:01 am


15.30

Spavaća soba je gledala na raskrsnicu kojom je upravo skretao gradski autobus. Nedeljno raspoloženi semafori su treperili žutim svetlom. Po vazduhu je prštalo sitno belo trunje, možda ostaci zaleđenog snega ili kakvog smeća, nikada ne znaš. Obećala mi je da se do suđenja neće približavati prozorima i da do sledeče nedelje neće podizati roletne. Škripale su i teško se pomerile. Povrh svega nisu mogle da se potpuno spoje i kroz njihove pukotine je promicala svetlost. Očigledno ih nikada nije upotrebljavala. Ipak, činilo mi se da je bezbednije ako je staklo pokriveno.
Vrata spavaće sobe su se zatvarala iznutra, tako da ih je, dok sam izlazio iz prostorije, automatski povukla za mnom. Začuo sam nekoliko koraka koji se udaljavaju, a onda se zaustavila i vratila. Predah, a onda brzo okretanje ključa. Koraci, škripanje kreveta, ništa više.
Ponovo sam prišao prozoru. Iznad „mercedesove" zvezde su se tamnili visoki oblaci. Za obilazak stana mi je bilo dovoljno samo nekoliko pokreta nogu. Na poličici su stajali flaša viskija, nekakav „Baileys" i travarica. Pored njih nekoliko slika, jedna uokvirena. Nikakvog muškarca. Pogledao sam pažljivije. Starija žena, sličnih crta lica kao u Hane. Verovatno mama. U dugoj indijskoj haljini, sa cvećem u kosi. Na drugoj zimi, u pletenoj indijskoj haljini, sa kapom na glavi. A na kapi cvet. Na nekoliko fotografija je bila Hana ispred nekakve čudno sjajne stene. Verovatno je bio u pitanju hromirani metal. Na jednoj se probijala kroz vodu, a u pozadini zalazak sunca. U stvari, od nje je ostala samo senka. Ponovo sam pogledao sliku u hromiranom ramu: Hana Vojčik, nasmejana, sigurno već prevalila treću deceniju, prve sitne bore pod očima. Na toj slici još uvek nema podočnjake, a sada ih već ima. Možda će joj spavanje dobro doći. Za pedalj viša od mene, srednje građe, na slici obučena u nekakav čudan kostim, koji je možda najsličniji uniformi koju nose stjuardese. Kosa smeđa, do ramena. Na licu nikakve šminke. Blage pegice na obrazima, smeđe oči. Živeće do sledećeg ponedeljka, a šta će biti sa njom nakon toga, nije me briga.
15.34

Opet sam se prošetao kroz ceo stan, uključujući i kupatilo. Kada sam ušao unutra i video da je daska vece-šolje spuštena, prvi put mi je zaista palo na pamet da je Hana žensko. Tek u kupatilu mi je to postalo jasno. Postao sam svestan toga da sam odrastao u strogo muškom društvu: daske moje mladosti nikada nisu bile spuštene. Nijednom. Uglavnom ih uopšte nije ni bilo. Ispišao sam se i nisam zaboravio da ponovo spustim dasku, taj najveći simbol ženskosti.
Prilično sumnjičavo sam razgledao tuš-kabinu od mutnog stakla, u koju mi se učinilo da ću jedva ući. Biću sličan uspravljenoj konzervisanoj sardini.
Vratio sam se u dnevnu sobu. Neprestano sam spuštao desnu ruku na službenu futrolu i složio se sa Hanom; i sam sam se neprijatno osećao sa oružjem. Otišao sam do čiviluka kraj ulaznih vrata i premestio pištolj u džep sakoa, a futrolu otkopčao i u kupatilu je gurnuo na dno torbe.
Opet sam se šetao u krug i stalno mi je nešto smetalo. Što se tiče prostora, nije bilo mnogo toga što bi imao da pregledam, a predmete bih mogao da popisujem do u beskraj. Svuda ih je bilo na gomile. Zbog čega bi neko imao potrebu da skuplja oko sebe toliko tričarija? Drvenu lakiranu papigu? Razvučenu flašu „koka-kole“, još uvek punu? Je li to čovek koji ne zna reći ne?
Konačno sam pronašao izvor smetnji. Radio! Sve vreme je bio upaljen. Skala je bila podešena na stanici sa koje je neprestano dopirala lagana muzika, i zato mi nisu zasmetali glasovi spikera i napadne reklame. Stanica se borila za svoje slušaoce puštanjem muzike koju niko ne primećuje, koja nikoga ne dodiruje i ne uznemirava. Opstajali su pomoću mimikrije, maskirani u ništa.
Počeo sam da tražim dugme za isključivanje i postajao grozničavo nestrpljiv jer ga nikako nisam mogao naći. Glava mi se trgla ka levom ramenu. Ne podnosim protivljenje. Na kraju sam problem rešio brzo i efikasno. Izvukao sam utičnicu.
Konačno, tišina.
I u sirotištu je uvek svirao radio i bio kriv za jedan od mojih žešćih napada grizenja. Duga je to priča: čitao sam o sahrani Kristine, poljske kraljice, za koju je Bah napisao kantatu i svirao je na orguljama. Narod je plakao. Spustio sam knjigu i zamislio se. Postao sam svestan kako me neprestano i odasvud prati muzika. Skoro svaki stanar je imao svoj prenosnik zvuka i svaki ga je puštao do daske. U svim prostorijama su bili postavljeni zvučnici, načelno za obaveštenja, a tokom odmora su nas zasipali kantri-pesmicama. Usamljeni kauboji su jahali na usamljenim konjima preko usamljenih pustinja - s obzirom na prenatrpanost sirotišta nije čudno što mi je kantri zvučao lažno i da ga nikada nisam voleo. Metalne gitare su plakale, pevač je mjaukao, hor je jecao — ali nikada nisam video da su i jednom jedinom slušaocu zasuzile oči. Je li narod tada plakao zbog kraljice, koju, sigurno, nikada nije video svojim očima? Takođe, nije pisalo da su prethodno plakali, već isključivo tokom Bahovog sviranja. Pitao sam se kako, do đavola, i šta je svirao taj Bah? Nije bilo teško saznati. U internoj biblioteci smo imali audio-odeljenje, za koje su nam članovi Rotari kluba poklonili lepu zbirku kaseta klasične muzike. Korisnici su prve pozajmljene primerke odmah presnimili, nakon čega je uprava odlučila da postupa sa zbirkom onako kako je to primereno klasicima — zaključali su je u staklene vitrine, a ključeve su izgubili.
Svoj vokmen sam — kao i svi - dobio za Novu godinu, verovatno iz skladišta Karitasa ili Crvenog krsta. Malo je falilo da se raspadne, držali su ga samo debeli povezi selotejpa, koji su već pošteno obrubile grumuljice prljavštine. Nisam ga upotrebljavao i, s obzirom na to da je bio dovoljno neugledan, niko mi ga nije ukrao. Otišao sam u biblioteku. Bibliotekar je, kao i svi, imao loše mišljenje o meni, iako je bio jedini koji je mogao da ne obrati pažnju na mene. Istina, knjige sam uzimao po redu, na decimetre, od police do police, sa leva na desno, što za njega nije mogao biti znak ozbiljnog čitanja, već samo bezopasna budalaština. Rekli su mu da ih samo listam i čak držim naopako. Nijednu nisam uništio, nikada nisam zakasnio sa vraćanjem, i zato sam ih i dalje dobijao. Bio sam, eto, posebna vrsta bezopasnog tupana i koštalo ga je najmanje energije da se bavi mnome. Prvih godina bi neku knjigu prokomentarisao rečima „Nećeš ti to razumeti", ali predano i dugotrajno službovanje mu je osiromašilo rečnik i volju za davanjem saveta. I sam je bio objavio roman, a kada je došao na red da ga pročitam, dao mi ga je, bez i najmanje promene u izrazu lica. Neke knjige su dobre, druge nikakve, ova je bila hiljadu prva; takve pišu oni koju su prethodno pročitali hiljadu i zbog toga nisu imali vremena da žive.
A Baha, e, njega sam maznuo. Motao sam se ispred prašnjave uspravne vitrine, koja je na vrhu bila zaključana najjednostavnijom ključaonicom. Svako u ustanovi bi znao da je otključa, zato su joj poverili da čuva pravu robu. Prašina mi se lepila za prste i uskovitlala se onda kada sam pomerio nosač. Sačekao sam da bibliotekar ude u susednu prostoriju, da povraća ili čak da umre — toliko je bio zelen u licu — a onda sam pokupio kasetu. Broj kantate koji sam pronašao nije bio onaj koji sam tražio, ali je bio dovoljno blizu. Poslužiće već nekako.
Otišao sam u klozet, zaključao se i preslušao kasetu. Ne, nisam plakao, ali me je zbunila. Puštao sam je iznova i iznova. Čitavih mesec dana sam presedeo na klozetskoj šolji. Školski drugovi su to primetili. Nalepili su mi nadimak Veliki Drkač. Ali nikada nisu smeli da provire preko zida ili preko vrata.
Bah me je impresionirao. U ustanovi sam, naime, bio zatvoren zajedno sa ograničenim brojem ograničenih ljudi. Uz Baha sam prvi put došao u dodir sa umom, za koji sam se uplašio da me prevazilazi, da ga ne mogu potpuno shvatiti. A to mi je i te kako bilo potrebno, to me je uravnotežilo, jer me je još ranije počela da hvata prepotentnost. Pročitao sam već toliko knjiga i nije bilo autora koga ne bih bio sposoban da pratim — još gore, nekakve kvazi filozofe, veoma cenjene, barem sudeći po blebetanju na omotu, brzo sam zanemario kao zadnja naklapala. Opet, one druge su osećanja toliko utukla, prikovala ih za tlo i suzila im vidike da je bilo mučno zavirivati u njihov svet. Ili... možda je svoje učinila muzika kao medij? Pisci nemaju šta da skrivaju, sve je zapisano na papiru; oruđa i trikovi kompozitorske profesije su mi bili potpuno nepoznati. Baha nisam mogao da pratim; kopao sam po njemu, kao što pas rije trudeći se da dopre do zakopane kosti. Svaki put mi se otkrivalo nešto novo, a ono što sam poslednje pronašao, potreslo me je. Kako smo samo bili slični - Bah nema nikakve veze sa osećanjima. Samo razum, ništa drugo.
Otkrio sam dragocenost, ali nisam uspeo da rešim zagonetku. Zašto je narod plakao? Zar može čisti prikaz uma bilo koga dovesti do plača? Sigurno ne. A nekada, 1727. godine? Mozgao sam i mozgao. Tada nisu imali radio, vokmene, gramofone i slične izvore instant muzike. Pokušao sam da zamislim tišinu. Samo zvuke prirode. Ne slušati muziku? Ne samo minut, već garantovano cele nedelje, a onda, u nedelju, misa. Ko je svirao? Lokalni muzičar, verovatno loše i škripavo. A ipak, kako je zvučalo nakon duge tišine? A onda, umre kraljica i dođe Bah. Nakon godina i godina posta, iznenada - majstor. Koliko često umiru vladarke? Bah odsvira misu, prati ga uvezeni orkestar, pevaju najbolji pevači koje može da kupi vlast. Kako je zvučalo? Ne sama muzika, nju možemo da slušamo i dan-danas - danas je nestalo nešto drugo, nego razlika između tišine i muzike. Muzika više nije poklon, praznik. Pokušao sam da zamislim sve to. Nije išlo. Zaključio sam da je muzika svuda, i, pošto je svuda, od nje nije ostalo ništa drugo osim smeća. Ako želi da prodre svuda, mora da bude jednostavna, površna i plitka. Mora da se pravi da cilja na osećanja, a istovremeno ne sme da bude ozbiljna, jer bi onda svi samo plakali ili se smejali ili kako god. Svakodnevica bi zastala. Želeo sam da otkrijem kako su muziku slušali pre mnogo vekova, pa mi je zato bila potrebna tišina.
Jebeš mu mater, gde da je nađem u javnoj ustanovi?
Te noći, neki neznanac je pokvario šest tranzistora koji su pripadali stanarima sirotišta.
Sledeće noći još tri.
Uveli su straže, ali bezuspešno. Ovog puta, pet kasetofona i jedan radio.
Sledeće noći su se oprostili od sveta još i preostali aparati — osim vokmena, i ozvučenje je pretrpelo tragičan kvar.
Jutro je bilo sasvim drugačije, a sigurno sam bio jedini koji je znao zašto. Ostali su se muvali tamo-amo, ne shvatajući razlog. Nagađali su da je krivo vreme! Istezali su vratove kao da su od gume i otkrivali razne vrste oblaka i čak pokušavali da ih imenuju. Promena je isto uticala i na jedne i na druge, i na pitomce i na učitelje. Čak i oni su se neprestano muvali naokolo i lupali još više u prazno nego inače. Pre ili kasnije će shvatiti, ali biće dovoljno barem prepodne tišine, pre nego što se iskradem u vece i krenem da slušam Baha. Prvi čas smo imali fizičko. Zazvonilo je dok smo trčali poslednje krugove uz ogradu. Video sam kako jedan od učitelja odlazi na parking. Odvezao je auto unutra, parkirao ga uz zgradu i široko otvorio vrata.
Odvrnuo je radio do daske.
Pitomci su propratili spasioca pljeskanjem. Na prozorima se pojavilo nekoliko odobravajućih glava učitelja i mahanjem pozdravilo heroja koji ih je oslobodio tišine.
Ono što sada pričam iznajmljenim gospođicama je čista laž. Moj napad nikada ne dolazi nenajavljeno, već uvek kada naletim na prepreku. Kada se plan izjalovi i kada se uhvatim u koštac sa uticajima koji su van moje kontrole.
Neki đaci su počeli da skakuću u ritmu, a meni se brada trgla ulevo. Napao sam samog sebe.
17.04

Odvojio sam dosta vremena za temeljno brijanje. Bilo bi lepo kada bi Hana svakog popodneva spavala, tako da bih izbegao iščuđavanje zbog mog brijanja dva ili tri puta dnevno.
17.43

Iz spavaće sobe sam začuo zevanje i škripu kreveta. Pustio sam radio.
17.47

Otišla je u kupatilo. Čuo sam šum mokrenja, pranja ruku, a onda umivanja lica i trljanja zuba.
Uzeo sam mobilni i okrenuo Maestrov broj. Toni se potrudio i sačuvao ga u svom imeniku. Očigledno je smatrao da sam previše glup i da ne umem da bez greške ukucam devet brojeva. Hvala mu. Toni je bio jedan od onih, koji se prema mobilnom telefonu odnose egzibicionistički: stalno ga je pokazivao, gladio, razgledao, proučavao njegov sastav i ponekad bi ga čak i upotrebio. Kako god bilo, namerno sam ukucao brojeve. Zazvonilo je dvaput, telefon je počeo da odbrojava sekunde do uspostavljanja veze, ali ništa se nije čulo. Nisu mi rekli šta da kažem, pa zato nisam komplikovao.
„Ja sam“, rekao sam, „sve je u redu“.
Klik, začulo se u slušalici. Verovatno nisam govorio sa Maestrom, a ni sa Tonijem, jer bih sigurno čuo mljackanje čačkalice po ustima.
Ili možda ne bih?
18.10

Sigurno je primetila da više ne nosim futrolu za pištolj, ali ipak nije komentarisala. Ali je zato, nakon kraćeg oklevanja, ipak predložila:
„Ako ću da živim ove nedelje normalno... onda... mislila sam da odem u bioskop".
18.18

Na putu do autobuske stanice sam se navikavao na svoju novu ulogu. Hanu sam pustio pola koraka ispred sebe. Najpre se nekoliko puta zaustavila i sačekala me. Svaki put sam joj dao znak da nastavi dalje. Polako se predavala poslovnim tajnama iz života i dela telohranitelja. Hladnoća me je oslobodila radoznalih pogleda. Na ulici nije bilo skoro nikoga. Samo jednom je neki pokisli tip retke kose provirio iz „peep show-a“ pored kojeg smo upravo prolazili, onjušio vazduh i odmah se povukao. Na ulicama nije bilo puno vozila. Sa one strane ograde buka je dopirala jedino iz pravca grada.
Za sobom smo ostavljali oblačiće daha i Hana je nekoliko puta zadrhtala, uprkos kaputu od kamilje dlake, šalu, rukavicama i okruglom, iznošenom šeširu od nekog materijala sličnom plišu.
Zaustavili smo se na autobuskoj stanici kraj metalnog stuba, na čijem vrhu je bio broj linije na vrhu i čekali. Hana je još nekoliko puta zadrhtala i muklo promrmljala „Brrrrrrrr“.
Nakon nekoliko minuta su na stanicu došli neki klinci. Oboje u pilotsko-reperskim jaknama, šarenim pantalonama i tenisicama, koje im je prodao osiromašeni astronaut. Pribijali su se jedno uz drugo i kikotali se. Moralo je da se desi: klinka me je primetila i povukla svog pratioca za rukav.
„Šu-šu-šu-šu“.
Krišom su pogledali ka meni i nekoliko puta se skoro ugušili od smeha. Hana je duvala u prste u rukavicama i gledala u pravcu odakle bi trebalo da dođe autobus. Nije ga bilo na vidiku. Koraknuo sam napred, ne bih li se odvojio od nje. Time sam se još više izložio pogledima. Okrenuo sam se u suprotnom pravcu i zurio u praznu ulicu. Oko svetiljki i nad neonskim natpisima je ponovo lebdelo sitno belo trunje. Klinac mi se skoro sasvim približio, popeo se na prste kao da proverava broj na vrhu stuba koji je bio druga najviša stvar u okolini, ukoliko se izuzme rotirajući „mercedesov" znak. U suštini je samo želeo da mi proviri preko ramena.
Napadno me je gledao, a onda otrčao da svojoj pratiteljki podnese izveštaj. Usledio je novi talas kikota, propraćen sa nekoliko usklika neverice.
Hana se već propinjala na prste, ali, očigledno, nije bila u pitanju epidemija. Samo je želela da prva ugleda vozilo, iako je ulica bila potpuno ravna i skretala je još pre nego što bi iskrivljenost zemlje mogla doći do izraza.
Klinci od dvanaest do šesnaest godina su moj problem. Mlađi su još uvek previše pod uticajem bajki i mešaju me sa osobom iz njih, koju radije ne bi pobliže upoznali. A u pubertetu je važan samo izgled. Bubuljica na licu može da ti uništi karijeru i večnu ljubav. Zato će me, sigurno, uvek primetiti. Istovremeno ih bonton i svakodnevica još uvek nisu dobili u šake i mogu da priušte sebi komentar ili izazivanje. Još uvek nisu iskusili da radoznalost donosi probleme i da je najbolje gledati svoja posla. Puni su osećanja više vrednosti, poput ementaler sira: spolja ogroman, a iznutra sav šupljikast. Kada konačno naiđu na primerak, u odnosu na koga se osećaju superiorno, podivljaju od obesnosti. Koliko godina sam samo proveo zatvoren sa takvim tipovima i gledao ih, i više od toga - iskusio ih. Svoje tadašnje školske drugove sam krotio pomoću sile i ispada, pa zato nisu smeli da mi se približe. Pubertetlije koje samo slučajno prolaze to ne znaju. Realista sam: znam, mogao bih da rastrgnem svakoga ko mi se nađe na putu. Ali, ubrzo bih opet završio tamo gde sam već bio i gde mi nije prijalo: u ludnici.
Krenuli su da me razgledaju. Devojka je malo zaostajala, ali to se samo tako činilo. Uprkos svojoj mladosti, već je znala kakvu ulogu mora da igra u sličnim situacijama. Oči su joj gorele od radoznalosti i nije bilo potrebno da je neko preterano nagovara. Pogledao sam Hanu. Krenula je ka autobusu, zaustavila se kraj žute crte u početku stanice i cupkala u mestu.
„Pogledaj, nevidljivi čovek“, rekao je klinac svojoj pratiteljki. Klinka se skoro zacenila od smeha. Morali su da se nagnu nada mnom, toliko visoki su bili. Zbog podignute kragne i spuštenog oboda šešira nisu mogli mnogo toga da vide. Frajer je pružio ruku, želeći da mi otkrije lice.
Trgnuo sam se. Zubi su udarili jedni o druge. Zaškrgutali su u nameri da krenu da delju. NE! NE! Moram da se savladam, ne smem da ostavim Hanu samu. Brzo sam se okrenuo. Klinci su se, kikoćući se, sklonili ka oznaci stanice. Dug smeh. Opet gurkanje laktovima, pripremanje na novo razgledanje.
Lešinari.
Hana se okrenula i krenula natrag. Bez autobusa.
Iza nje sam ugledao „mercedes" krem boje sa tablicom TAXI i oznakom SLOBODNO. Vozač je usporio, izazivački se spremajući da prođe pored ljudi koji su čekali na mrazu. Učinio sam nešto što nisam nikada pre. Podigao sam desnu ruku, prišao rubu stanice, zgrabio Hanu za lakat i gurnuo je kroz zadnja vrata u taksi. Rekla je naziv pozorišta i krenuli smo. Klinci su do poslednjeg trenutka pružali vratove za autom, za predstavom koja je otputovala.
18.21

„Dobra ideja", zadovoljno je zaključila Hana, polako udahnuvši toplu unutrašnjost taksija, malo ustajalu, sa blagim vonjem donjeg veša i cigareta. Taksisti su očigledno zabranili pušenje u kolima, tako da su ostaci dima dolazili od spolja. Ili se taksista tokom pauze naginjao kroz otvoreni prozor.
Šćućurio sam se u uglu, van domašaja ogledalceta pod kojim se na velikoj brojanici klatila figurica Marije iz Gvadalupe. Poreklo Svete majke nije odalo moje znanje, već pločica pod modroplavom haljinicom. Mali, zdepasti taksista bakarne puti vozio je po pustim avenijama prilično živahno, pa je zato izgledalo kao da sirotica Marija, koja visi na vešalima, vozaču služi kao upozorenje, a putnicama kao poslednja uteha.
„U autobusu ili u metrou ne mogu tako dobro da vas štitim", rekao sam Hani, „vozićemo se taksijem".
„Hoće li to Huan morati da plati? “
Odmahnuo sam glavom.
„Firma".
Široko se osmehnula.
18.25

Taksijem sam se, po sopstvenoj želji, vozio po prvi put. Lep osećaj.
18.35

„Račun?" rekla je Hana.
„A?"
„Za firmu..."
Shvatio sam. Poslušao sam je i od vozača zahtevao potvrdu. Shvatio da malo bolje moram da se uživim u ponašanje i osećanja nekoga službenog lica.
18.37

Ispred bioskopa su drhtali samo maloletni parovi, sudeći po odeći nekakve klonirane varijante ono dvoje klinaca sa autobuske stanice. Nekoliko sličnih primeraka je punilo obližnji „Mekdonalds", a drugi su se probijali ka kiosku, u kojem je brkati Turčin sekao komadiće kebaba i podgrevao ih u mikrotalasnoj pećnici. Hana nije prihvatila ponudu moje firme i otišla je da kupi ulaznice sopstvenim novcem.
Iz podzemne železnice je izmileo pijanac, jedva se držeći na nogama. Na samom vrhu se spotakao i otkotrljao se natrag u dubinu.
19.04

Zadržavao sam Hanu da ne uđe unutra dok ne počne predstava.
Ušli smo po mraku. Dvorana je bila skoro prazna. Nekoliko minuta nakon nas ušla je jedna ne baš tako mlada žena. Na platnu u pozadini je ionako izgledala kao senovita lutka — deformisana, rastezala se u širinu umesto u visinu. Dvaput sam morao da je osmotrim; zaista je bila toliko prsata da sam se baš uplašio. Na svu sreću je sela, a ne legla na stolicu preda mnom, tako da sam mogao da vidim preko nje.
21.32

Filmovi su danas duži nego onda kada su nas iz sirotišta, jednom mesečno, vodili u bioskop. Ali istina je i to da se kinooperateru tada uvek žurilo, i da je obavio svoj posao u sat i po, nezavisno od dužine filma. Nakon toga više nikada nisam bio u bioskopu. Ako je književnost postala kurva na poziv, onda je film poslednja ofucana uličarka, koja na svaki način želi da te usluži. Nakon nekoliko minuta shvatio sam da za sve te godine odsustva ništa nisam propustio. Holivud još uvek pravi filmove za moje kolege iz sirotišta. Možda bi neko trebalo da ih obavesti da su već ostarili. Da, znam, ionako su se pojavili novi, slični njima. Nikada ih ne zafali.
Setio sam se Hanine izjave o ljudima koji se trude da upotrebljavaju što manje čula. Razljutilo me je - to je trebalo da sam izmislim. Krišom sam pogledao ulevo. Hana se naginjala napred i pućila usne u ’O’. Muzika je grunula, zagrmelo je. Smirivši se, Hana se zavalila natrag u stolicu sa olakšanjem i oblikovala usne u ’A’. Zaista nije baš pri sebi. Priča mi o gušenju čula, a onda naseda na film koji je za čulo vida ono što su cigarete za čulo mirisa i šećer za čulo ukusa.
Pomislio sam, na svu sreću sedimo u zadnjem redu. Začudio sam se - položaj sam zaista izabrao, jer mi se činilo da je najbezbedniji, a to nije više imalo veze sa ubicama. Nisam se osvrtao zbog njih, već sam se pitao da možda ko ne primećuje Hanino njihanje. I podsmeva mi se, kakvu to pratiteljku imam. Zadrhtao sam. Zar je moguće da sam bolesno osetljiv na tuđa mišljenja? Zar moji problemi...
Pokušao sam na silu da se priberem, da se posvetim filmu. Gledao sam migoljenje svetlosti i senke pred sobom i trudio se da pronađem rešenje u akademskom razmišljanju. Tako, u starim hronikama vrvi od ljudi koji su videli anđele, duhove, aveti i šta već ne. Ta eterična bića, igra svetlosti i senke, ljudskim masama su se neprestano javljala do početka dvadesetog veka. A onda su nestala preko noći. Da, izmišljen je bioskop. Odjednom je svako mogao da vidi prozirna bića, samo kartu je morao da plati. Aveti su se komercijalizovale i postale deo industrije zabave. Još uvek ima ljudi koji ih vide i van bioskopa, ali su veoma retki i odmah ih hospitalizuju.
Zvučalo je lažno, iako sam nesumnjivo dotakao suštinu. Hana me je potpuno pomela.
„O“, izdahnula je potpuno se uspravivši na sedištu, pre nego što se ponovo spustila na naslon.

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:01 am


22.03

Na ulaznim vratima Haninog stana bila je zakačena podsetnica. Najpre sam, na trenutak, pomislio da sam opet naleteo na čačkalicu. Hana je razgledala papir otvarajući vrata.
„Inspektor Kurt, odeljenje za organizovani kriminal."
Zaustavila se, podigla obrve i pogledala me: „Baš sam ponosna, kao neki Kum“, rekla je i dodala: „Samo, šta bi od mene hteo inspektor sa tog područja, kada još ni svoj život ne znam da organizujem, a kamoli kriminal? Mislite li da treba da ga pozovem?"
„Zar ništa ne piše?“
„Ne, pogledajte."
Zaista nije ništa pisalo.
„Malo je kasno", oklevala je, „ali... možda ima noćni posao. Je li inspektori rade i noću?"
Nisam znao. Krišom sam pretpostavljao da je podsetnica bila namenjena pre meni, kao upozorenje, nego Hani kao poziv.
22.05

Pretraživao sam stan, a Hana je otišla do telefona i ukucala brojeve sa podsetnice. Inspektora nije bilo. Ostavila mu je poruku i veoma razgovetno, slovo po slovo, sricala svoje prezime.
Otrčala je do radijatora i obe ruke prislonila na njega. Kada sam završio sa obilaskom, rekla mi je da se sam poslužim iz frižidera ako sam gladan, a onda je otišla u spavaću sobu. Lupala je nečim i nekoliko puta poluglasno opsovala. Spuštao sam roletne u glavnoj prostoriji - propuštale su svetlost kao i one u spavaćoj sobi - i za kraj još bacio pogled na ulicu. Na krovu „be-em-veovog“ automobila vrteo se tanak sloj sveže napadalog snega. Pahulje su polako postajale sve veće i gušće. Na pločniku je naš par stopala već nestajao, a drugih tragova nije bilo.
Hana je iz spavaće sobe donela televizor, jedva uspevajući da ulovi ravnotežu. Uzeo sam ga iz njenih ruku i čekao dok je sklanjala sitnice sa vrha ormarića u uglu.
„Oprostite... još malo... je li teško? Odmah ću...“
Nije bilo teško. Hana se odnosila prema meni kao da me do sada uopšte nije dobro videla. Parkirao sam televizor, dok je ona objašnjavala:
„Već godinu dana živim sama, pa sam odnela TV u svoju spavaću."
Nekako tužno je slegnula ramenima.
„Kada u ponedeljak budete odlazili, hoćete li mi pomoći da ga vratim na mesto?"
Da.
22.21

Gledali smo televiziju, ne isključivši radio. Nisam hteo da budem nametljiv i da joj skrenem pažnju na to. Više uopšte nije primećivala muziku. Pogasila je sva svetla, osim male lampe nad radnom površinom u kuhinji. Postali smo treperavo plavičasti, a potom i žućkasti, kada je Hana otišla do frižidera, sagnula se i uvukla gornji deo tela u njega. Nešto je preturala po njemu, a onda uzdahnula:
„Ionako ne smem...“
Na kraju je sa police kuhinjskog ormana izvukla omot žvakaće gume i odvila pločicu. Savila ju je u rolnicu sličnu puževoj kućici i stavila je u usta.
„Dobra je za karijes", bespotrebno se izvinila i ponovo sela. Zgrabila je daljinski upravljač i počela da menja kanale. A onda je postala svesna da nije sama, izvinila mi se, i kada sam joj rekao da mi ne smeta, nastavila je da lista svih devedeset i devet.
Bilo je to ovako:
- kondor je ptica sa prečnikom krila 3,23 metra, koja — klik
- ministar spoljnih poslova Malezije, gospodin -klik
- holesterol šteti zdravlju, zato -klik
- čak 432O sastavnih delova — klik
A onda se i u meni dogodio „klik": gledao sam univerzitetsku studiju savremenog doba. Ma kakvu univerzitetsku studiju — doktorat! Nabadanje istrgnutih komadića nevažnih informacija bila je priprema za saradnju na vrhunskom takmičenju najpametnijih ljudi sveta, u najvećem dostignuću pedagogije — u kvizu. Koliko su duga krila kondora? Kur moj, ko je uopšte ikada video tog kondora? Ko je ministar spoljnih poslova Malezije? Šta šteti zdravlju? Koja mašina ima 4320 sastavnih delova? To je to. Ljudi sede, nabadaju i čupkaju bezvezne informacije, osećaju kao da su odjednom bogatiji i pametniji, fali im još samo poligon za dokaz. Ponudi im ga, naravno, televizija, koja im i omogućava takvo obrazovanje. I time se zatvara krug. Kažu da je informacija novac. Recite to na blagajni svoje lokalne samoposluge.
U srednjem veku najpametniji ljudi iz celog sveta su putovali jednom godišnje u Pariz, gde su pred navijačkom publikom odmeravali svoje snage u teološkim raspravama. Neprimereno — rasprava traje previše dugo, i, ako je se samo dotakneš, nema nikakvog smisla. Pošto teče od početka do kraja, u njoj nema mesta za reklame o, recimo, tamponima, pelenama ili, verovatno, najboljem pivu na svetu. A još se ni jedini mogući sponzor teoloških rasprava nekako dugo nije javio pa neki misle da čak uopšte ne postoji.
Ponekad mi se baš zgadi sopstveno moralisanje. Još više kada se pretvori u filozofiranje - ili je, možda, oboje nerazdvojno? Sa druge Strane, zar nije moral nešto lepo? Možda čak i najviši stepen oholosti? Kada znaš kako sve mora biti, i to svima i kažeš.
22.32

Hana se opet vrckala ispred frižidera i spopala me je bolna erekcija. Brzo sam se sklonio u vece i drkao. Na svu sreću, televizor i radio su bili glasniji od zvukova koje sam ispuštao, tako da sam mogao da čvrsto povučem.
Nemam nikakvih problema sa svojom seksualnošću. Moj recept je sasvim jednostavan: sperma je, naime, telesna izlučevina, kao urin ili izmet. Ne možeš do u beskraj zadržavati u sebi nijedno od njih; što ih više zadržavaš, to imaš veće probleme. Kada me stigne, odem da se ispraznim. Jednostavno. Znam, neki od zadržavanja svojih izlučevina prave karijeru. A ipak, kako smešno bi bilo slušati o palom pustinjaku, koji nije mokrio pedeset i pet dana, pre nego što je podlegao iskušenju, ili o obećanju novih rukopoloženika da neće obavljati veliku nuždu? Čemu, dakle, karijera zadržavanja sperme? Zar i ona nije isto glupava? Tajna uravnoteženog života je u usputnom izlučivanju; sva naša psiha ima samo taj cilj — da nam to omogući. Očigledno je prirodnu ravnotežu uništila civilizacija (ili da kažem kultura?) alias šačice tipova, koji žele da imaju monopol nad izlučivanjem - ko ga savlada, taj vlada svetom. Prvi korak do vlasti je buđenje osećanja krivice i stvaranje veštačkih problema.
23.45

Hana je konačno otišla u spavaću sobu i dvaput se zaključala. Pre nego što je odlučila da se konačno premesti u susednu prostoriju, barem pet puta je zaspala pred televizorom, kunjala, mučila se i vrtela glavom. Potpuno komirana, u kupatilu se presvukla u svetloružičastu frotirsku pidžamu sa medvedićem na grudima.
Donela mi je vreću za spavanje i prostrla je na podu. Dala mi je dva ćebeta i jedan od svojih jastuka.
Ugasio sam radio i televizor. Samo malo podigao roletnu. Bilo je svega nekoliko centimetara snega, koji je polako kopnio. Pločnik je prekrivalo nekoliko parova ljudskih i psećih tragova.
Iz džepa okačenog kaputa izvukao sam telefon i vrteo ga u ruci oklevajući da li da okrenem broj, iako mi je Maestro izričito naredio:
„Pre podne, popodne i pred spavanje, koliko god da je kasno!“
Pozvao sam. Istog trenutka je neko podigao slušalicu. Opet nije davao od sebe nikakvog glasa. Možda su jednosmerni telefoni upola jeftiniji?
„Sve je u redu“, rekao sam.
Iz služalice se začulo režanje. Zvuk je još malo odjekivao, iako se veza već prekinula. Sigurno Toni. Nadam se da sam ga probudio. Možda bi trebalo da još jednom pozovem?
23.50

Za svaki slučaj zadržao sam gaće na sebi. Ionako sam se svukao u mraku i neprestano osluškivao hoću li nešto začuti iza vrata Hanine spavaće sobe. Ništa nisam uspeo da ulovim.
23.57

Nisam mogao da zaspim. Nešto poput toga još nisam bio iskusio. Sklopio sam oči. Čekao. Odnekud iz mraka doletela je pred mene užarena kugla i tresnula mi o lice. Bolni talas je otputovao preko slepoočnica, iznad uha, i spustio se niz vrat. Nije me toliko bolelo, koliko sam bio šokiran. Potrajalo je pre nego što sam shvatio šta mi se dešava — da me strašno boli glava! Mene, koji nikada nisam imao zdravstvenih problema! Jebem ti, je li to moguće!?

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:01 am



Ponedeljak


8.52

Taksi nas je ostavio ispred frizerskog salona u kojem je Hana radila. Odmah sam prepoznao hromiranu površinu sa fotografije u dnevnoj sobi. Usred hroma nije stajao izlog, barem ne običan, već džinovsko ogledalo. U stvari, metalizirano staklo, verovatno prozirno sa unutrašnje strane. Iznad njega se vukao neonski natpis, izatkan od tanke cevčice. Pisalo je SHAMPOO.
Hana je morala da pokuca, jer su frizeraj zvanično otvarali tek u devet. Došla je ofucana veštačka plavuša sa crnim izrastkom i sa najdubljim dekolteom koji sam ikada video. Verovatno se gospođa usput pridržavala pravila pristojnosti i izrezom otkrila samo vrh dojki. Sa godinama su se sve više spuštale; prilikom naše posete dekolte je sezao već negde do pupka. Nije mogla da odvoji pogled od mene. Zapravo, lice. Očigledno je bila veoma kratkovida, mada nije nosila naočare. Želela je da me detaljno osmotri i zato se naginjala napred, žmirkala, stiskala kapke i jednom čak prinela očima kažiprst savijen u krug i pogledala kroz rupicu.
Ušli smo. Sa spoljne strane staklo izloga je bilo zaista prozirno, samo veoma tamno. Zidovi su bili pokriveni dugim sintetičkim dlakama. U njima je svoj dom pronašla statička struja, a iz njih su virila ovalna ogledala pred kojima su stajale hromirane frizerske stolice sa plastičnim crvenim naslonima. Sintetička kosa na zidu je nekada bila narandžasta, a sada je imala proliv-smeđu nijansu.
Sa spoljne strane prostor je izgledao kao frizerski salon, a nakon ulaska si se zatekao u vremeplovu koji je imao jednu jedinu stanicu: sedamdesete godine dvadesetog veka.
U sirotištu smo otvarali pakete sa odećom dospelom iz magacina humanitarnih organizacija i mogao sam da se dobro upoznam sa istorijom modnih zapovesti. Nije bilo logike: pitomcima su zabranili, tražili im i oduzimali svako oružje, a mirne duše su nam delili duge špicaste kragne, tako omiljene sedamdesetih godina. Stara odeća nam je pristizala u međuvremenu. Napolju su na nju već bili zaboravili, a nama će dosaditi pre nego što ponovo postane moderna. Socijalna služba ne samo da te obuče, već ti omogući i pravo putovanje kroz vreme.
Slutio sam da je grozna moda sedamdesetih morala jednom da doživi svoju labudovu pesmu, ali nisam očekivao da ću ikada stajati usred tih godina.
9.17

„Kaže, da je salon samo za dame", rekla je plavuša. Očekivao sam piskutavi glas, ali me je iznenadila njegova hrapavost i grubost. Celo telo joj je bilo bez oštrih uglova, svuda sami obli talasi - dojke, stomačić (prvi deo), stomačić (drugi deo) i tako dalje. Sabrana dela stomačića u deset knjiga. Nije želela da bude gruba prema meni. Očigledno je uvek govorila kao da joj se u ustima taru orasi.
Glumila je ulogu pojačala i zvučnika. Vlasnik salona je kasnio petnaest minuta, a onda je još nekoliko minuta potrošio na to da me pobliže osmotri. Klimnuo je glavom plavuši i tim blagoslovom joj dozvolio da ga predstavi kao frizerskog umetnika Ervina. Stomak mu je virio između rubova sakoa i on ga je pipkao dlanovima kao da svira harmoniku. Bio je sav u crnom, izuzme li se krvavo crvena košulja. Sa kozjom bradicom i podočnjacima je želeo da izgleda kao satanista, a ostavljao je isti utisak kao i Toni: utisak praznine. U poređenju sa njim, plavuša uopšte više nije delovala ofucano, već mirisno sveže.
Umetnik Ervin je podigao ruku na pašnjak svoje brade i pokazao mi masivni prsten sa „ying-yang“ simbolom. Verovatno ga je dobio na poklon prilikom kupovine praška za veš ili frizerskog salona. Iznenadio me je samo time što uopšte nije progovorio naglas. Nagnuo se ka plavuši, prošaputao nešto, nakon čega ga je ona ozvučila.
„Imate li požarni izlaz? Je li zaključan?", upitao sam.
Tada se vlasnik nagnuo ka Hani. Shvatio sam zbog čega su mu potrebne dve službenice: jedna za loše, druga za dobre vesti. Plavušina istrošenost je postala razumljiva - teško je stalno biti glasnik nesreće.
„Da“, rekla je i sama od sebe dodala: „Zazidan..."
Vlasnik je mahnuo rukom i ućutkao je.
„Stražariću pred vratima", rekao sam.
10.17

Po mene je došla Hana.
„Šef kaže, hoću reći, šef vas moli da uđete unutra."
10.18

Ervin se nagnuo ka plavuši. Aha, loše vesti.
„Od kada stojite tu nije nam došla nijedna jedina mušterija."
To dakle!
Nagnuo se ka Hani. Saslušala ga je, a onda me pogledala.
„Daje mi slobodne dane do sledećeg utorka."
U znak odobrenja potapšao ju je po zadnjici. Nije mi promakao izraz gnušanja na njenom licu i munjevito odmicanje. Šef ništa nije primetio, ali plavuša jeste sve, i bilo joj je neobično. Upitao sam se, zar ne treba da čuvam celo Hanino telo? I njen desni guz? Zaintrigiralo me je da pridem šefu i stegnem mu ruku. Bukvalno. Do drobljenja kostiju. Zamišljao sam kako iskolačivši oči trči do plavuše, brzo se naginje ka njenom uhu, na šta ona počinje da viče AAAA! OOOOO! EEEEEE! i U POMOČ! ili šta već.
Obuzdao sam se opet. Bukvalno sam progutao svoj poriv, koji mi je teško krenuo niz grlo. Polako je klizio nadole i zastao u želucu.
Moraću da izdržim celih nedelju dana.
Hoću.
Hana je uzela kaput, umotala se u njega i krenula napolje. Presreo sam je i najpre provirio na ulicu. Zbog ljutog mraza jučerašnji sneg se nije taložio, čak ni za asfalt se nije zalepio. Blagi vetar je podizao kovitlace i plesao sa njima.
Kaže: „Da, neplaćene", dobacila nam je plavuša.
Hana je blago uzdahnula, kao da hoće da kaže: „Nisam ni sumnjala". Zaustavio sam se i ona se zaletela u mene. Među vratima je bilo premalo prostora za okret, pa sam je zato pozadinom izgurao natrag. Otišao sam do zida po stolicu, stavio je pred ulaz i seo na nju. Namestio sam se tako da sam bio prva stvar koju bi svaka potencijalna mušterija mogla da vidi.
10.19

„Plaćene", sam od sebe je rekao šef. Hana je stajala pored mene tako da nije mogao da je iskoristi. Boja glasa nije odavala nikakav skriveni, dragoceni razlog.
Vratio sam stolicu na mesto i krenuli smo.
Napolju je rekla:
„Hej, to je bilo dobro! Pizda škrta i njegovo neplaćeno odsustvo. Već sto godina mu govorim da renovira salon, ali je isuviše velika stipsa. Ionako u ponedeljak ujutru nema nikoga! Ne sekirajte se zbog toga što vam je rekao! Ljubomoran je! Kada budu pomrli i poslednji originalni hipici, ovde ionako neće biti više nikoga."
10.25

U taksiju me je dugo gledala sa strane.
„Je li se stvarno neko okrenuo na vratima?" konačno je upitala. Ne.
10.54

Hana je otključala poštansko sanduče i izvukla nedeljne novine.
Rekla je da više ne želi da čita vesti, i da joj ni samoj nije jasno zašto nije otkazala pretplatu. Kada smo ušli u stan, skoro da je poskočila od oduševljenja:
„Sada možemo da napravimo pravi nedeljni dugi doručak. I to u ponedeljak! Idem u prodavnicu. Pardon, idemo u prodavnicu."
Smrznuo sam se zamislivši jasnu svetlost supermarketa. Ali da, ljudi odlaze u prodavnicu, i ulicom isto, na posao — i prate ih telohranitelji.
„Idem sam", rekao sam.
„Razumem. Ja ću za to vreme telefonirati svim prijateljicama i reći im da neću biti kod kuće sve do kraja sledeče nedelje. Moram da otkažem još i jogu, slikanje na svili, vajanje u glini, a posebno gimnastiku. Mislim da ne bi bilo pristojno da tamo ležim, dižem tegove, a da vi stojite pored i čuvate me. Zaključaću se i neću otvarati nikome. Kada pozvonite, recite svoje ime i proveriću kroz špijunku. Ako nešto ne bude u redu, recimo, ako pored vas bude stajao neko sa pištoljem, počešite se po nosu.“
Tupo sam je pogledao.
Slegla je ramenima.
„Eh, a šta možete da očekujete od žene koja ima televizor i u spavaćoj sobi?“
10.58

Teška srca sam je ostavio samu. Sa druge strane... verovatno je bezbednija kada je zaključana u kući nego kada je sa mnom nasred ulice. O tome, kako je lepo hodati sam, nisam hteo previše da razmišljam.
11.20

Postalo mi je jasno u čemu je suština i glavni problem mog zadatka. Pre svega u tome što ću morati da na nedelju dana zakoračim u svakodnevicu. U nešto što svi neprestano čine, i što se već sasvim podrazumeva. Otišao sam u izolaciju jer nisam hteo da se bavim svakodnevicom. Kratko i jasno — izgubio sam se u supermarketu, iako uopšte nije bio veliki. Uf, ti prolazi, i bela, rasuta, meka svetlost! Naj nepodnošljivija je bila nad nekakvom duguljastom škrinjom iz koje je izbijala svetlost. Zastao sam i posmatrao je. Bila mi je bila neverovatno poznata. Gde li sam je ono već video? Gde? Približio sam se za korak. Naravno. Na reprodukcijama renesansnih slikara. Bila je to svetlost koja obasjava anđele, Mariju, svetlost otvorenih nebesa, svetlost raja. Prišao sam bliže i nagnuo se nad škrinjom. Bila je puna sladoleda i ledenih torti.
11.24

Gurao sam kolica pored rafova i pokušavao da ispunim Hanine zahteve sa spiska. Nisam poznavao raspored robe i nisam mogao da shvatim logiku po kojoj su proizvodi poredani. Nikoga nisam hteo da pitam. Na svu sreću, prodavnica je bila prazna, prodavačice su čavrljale za pultom sa delikatesima, devojka za blagajnom je razgledala svoje nokte.
11.35

Konačno sam skoro potpuno ispunio spisak želja. Salamu sam kupio u pakovanju. Nisam želeo da se izlažem pogledima brbljivica u roze haljinama sa belim kapicama na vrh čela i da naručujem svežu salamu, iako je Hana čak bila podvukla tu reč. Ostao mi je bio još samo toaletni papir. Razgledao sam gomile različitih marki, svi omoti su bili posuti leptirićima i pilićima. Hana je posebno napomenula da kupim meki, ali nije izričito zahtevala određenu marku. Ispostavilo se da „meki“ ionako piše na svima. Opipavši sve, izdvojio sam tri potencijalna, kada je opet počela da me boli glava. Piiiink, piiiink, udarale su me užarene kugle. Iznenada mi je otvrdnuo vrat, jedva sam progutao pljuvačku. Šta se dešava? I to stanje mi je bilo poznato. Čudeći se, iskopao sam ga iz pradavnog doba, iz ranog detinjstva. Obuzimala me je panika. Duboko sam disao i pokušavao da se smirim. Pa samo je toaletni papir u pitanju. Moram da izaberem jedan od tri. To je sve.
Koji?
Moram da razbistrim glavu. Ali, šta se to dešava sa mnom? Slične probleme sam imao u detinjstvu, međutim, rešio sam ih onog trenutka kada sam shvatio da o nebitnim stvarima uopšte ne treba razmišljati. Ako počneš da se gubiš u njima, onda im nema kraja. I to je bio jedan od razloga za moju izolaciju.
Natrag ka problemu izbora toaletnog papira.
Meko, do đavola, šta bi to trebalo da znači? Nikada nisam bio dobar u tumačenju svakodnevnih fraza. Mada, očigledno sam morao da izaberem onaj papir koji neće grebati guzu. Takvu iskrenost ne bi mogao da sadrži nijedan natpis.
Osvrnuo sam se oko sebe. Na kraju reda sam primetio odeljenje za tekstil i tablu na kojoj je pisalo KABINA ZA PROBU. Taj natpis me je spasio. Setio sam se eseja Fransisa Bekona o indukciji. Iz svakog paketa sam izvukao rolnu, otišao do kabine, navukao zavesu i nakon serije testiranja izabrao papir koji je bio najmekši.
11.42

Iz prodavnice sam izašao dobre volje, čak je i glava prestala da me boli. Nisam želeo da se prepustim jeftinom zadovoljstvu, ali sam ipak shvatio da sam sposoban da se uhvatim u koštac sa svakodnevicom.
To sam upravo i dokazao.
11.45

Podstaknut prethodnim uspehom, otišao sam u apoteku i kupio aspirine.

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:02 am


12.00

Sedeli smo za stolom jedno nasuprot drugog i doručkovali. Radio je gugutao svoje, sakriven iza cveća na polici.
Sve salame je poredala ispred mene. Za sebe je pripremila nekakvo povrće, čije liske nisu izgledale baš ukusno. Između nas je stavila teglice sa marmeladom, nešto bliže sebi, načinivši od njih nekakav zid. Očigledno je bila verna samo jednoj fabrici, možda zbog toga što su svoje mešavine pravili i za kraljicu, ukoliko etiketa nije baš masno lagala. Setio sam se Aleksandra i njegove uglađenosti - kod njega sam često primećivao predmete označene sličnim, ništavnim natpisima. Možda bih morao jednom da ga pitam da li sa svojim pederskim prijateljima kupuje i kondome sa takvom nalepnicom?
„Vi ste tipičan mesni tip“, izjavila je Hana, „ne trudite se da to sakrijete."
O tom nikada nisam razmišljao. U sirotištu smo očigledno svi bili mesni tipovi, jer su komadi mesa preostali od ručka bili dobro platno sredstvo. Plaćanje u povrću nisam nikada doživeo. Ionako smo svaki treći dan dobijali pasirani grašak, koji bismo, u tom slučaju, morali da čuvamo u vodootpornim novčanicima.
Napravio sam dva sendviča i usput mi je proradio apetit. Hana je za to vreme pojela one liske i počela da maže marmeladu. Još nikada do sada nisam video sličan obred. Parče hleba je isekla na sitne kockice, svaku prekrila tankim slojem druge marmelade i onda, pravivši duge pauze, pojela komadiće. Kockice su bile isuviše male za žvakanje. Pustila je da joj se istope na jeziku.
Uzeo sam prvi sendvič, podigao ga, i postao svestan da moram da otvorim usta pre nego što ga zagrizem. Prvi put sam nakon mnogo godina sedeo ispred nekoga tokom jela. Nisam želeo da priuštim Hani pogled na svoje očnjake.
Sa pričanjem je bilo lakše, čvrsto sam držao gornju usnu i ispuštao vazduh kroz uski otvor. Na televiziji sam video da Englezi čine isto; očigledno taj narod ima mnogo problema sa zubima.
Na kraju sam pognuo glavu, levu ruku spustio ispod nosa poput štita, i jeo. Nisam podigao pogled sve dok nisam završio. Hana me je čudno gledala, ali odmah se ispostavilo da joj nisu smetale moje navike u ishrani. Rekla je:
„Ono malopre, sa šefom i njegovom rukom na... Ne mislite, da imam nešto sa takvim ljigavcem. Da, spavali smo. Hoću reći, nismo. Odnosno, on misli da jesmo. O, kako da vam objasnim!"
Karakteristično je zamahala rukama.
„Pre svega, ne mogu da persiram čoveku kome pričam nešto poverljivo. Hoću reći, možemo li da pređemo na ti?“
„Da.“
„Dobro. E, ovako je bilo. Kod njega sam se izučila za frizerku i neprestano me je spopadao. A onda mi je Meri, video si je, ona plavuša, rekla da neću imati mira dok se ne predam. Posle me neće više ni pipnuti. Tip mora da povali svaku ženu na koju naleti, nakon čega ga više ne zanima. To je bilo pre mnogo godina, bila sam u škripcu, ali neću to da objašnjavam. Nisam imala kuda, zavisila sam od plate, a istovremeno sam njegovo nabacivanje sve teže podnosila. Malo sam još proverila naokolo, pitala sve stranke, i zaista, sve su potvrdile isto. Jednom i to je to. Stid me je da pričam o tome...“ Iznenada me je oštro pogledala.
„A zašto vam uopšte to pričam? Hoću reći... zašto ti...?“
Samo sam je nepomično gledao. Iznenadila me je, pojma nisam imao.
Uzdahnula je.
„Možda ima nečeg takvog u vama, telohraniteljima. Da ne čuvate samo tela, već i tajne. Ma, kad sam već počela... I dan-danas me je sram. Rekla sam sebi, hajde, jednom i ostaviće te na miru. Prihvatila sam njegov poziv na večeru. Napili smo se kao svinje, a ja sam to učinila potpuno svesno. Odgovaralo mi je da budem skoro bez svesti. A onda smo otišli u posebnu sobicu iza salona, koju je odavno bio preuredio u kutak za tucanje. Zbog te sobice morao je da zazida požarni izlaz. Malo je bauljao po meni, izmakla sam se u stranu i onda je bauljao po krevetu, pa zaspao. Pokupila sam svoje stvari i otišla. Ujutru sam već imala mir. Očigledno me je uvrstio na svoj spisak. Po zadnjici me je potapšao samo zato jer si ti bio tu i zato što je hteo da dokaže svoje vlasništvo. Muškarci!"
Srknula je čaj iz šolje ukrašene mačkom. Mačor je čekao na mene. Neko vreme je, osvrćući se preko ramena, gledala „mercedesovu" zvezdu, a onda je ustala i progovorila hladnim glasom:
„Pošto moramo da zajedno provedemo čitavih nedelju dana i pošto sam juče ja prala sudove, danas si ti na redu.“
Bilo mi je jasno da sam kažnjen. Platiću za trenutak njene slabosti. Muškarci!
12.10

Prepustio sam se logično-kombinatorskoj igri: tokom doručka, Hana je poklopce marmelada stavljala na gomilu, a sada sam ja morao da ih vraćam na teglice. Svaki je na gornjoj strani imao utisnut samo grb proizvođača bez podataka o ukusu. Eksperimentisanje sa njušenjem je brzo pokazalo da sam zapao u nekakvu orgijastičku komunu poklopčića. Svaki je već bio sa svima. Izgubio sam nadu i zatvarao sve redom. Ako je Hani svejedno, onda je i meni. Jedna jedina marmelada je imala zašrafljen poklopac i sa strane se činilo da je sadržina netaknuta. Samo pocepana papirna traka je svedočila da ju je Hana već bila otvorila. Proverio sam. Na površini je nedostajao samo uzorak zahvaćen vrhom noža. Nalepnica je govorila o marmeladi od đumbira. U prozirnom želatinu lebdeli su komadići nečega što je bilo najsličnije šupljem drvetu.
Đumbir je za mene bila jedna od reči sa kojima sam se susreo samo na papiru: u glavu su mi ušle preko knjiga, a u uskom i strašno ograničenom prostoru sirotišta nisam mogao da ih iskusim.
Zaintrigiralo me je da probam marmeladu, ali sam se predomislio. Slatko za doručak mi je oduvek bilo odvratno. Sklonio sam teglice i krenuo da perem sudove.
12.30

Opet televizija.
Klik-klik-klik-klik.
Kako je počela da me boli glava!
12.35

Sklonio sam se u toalet i iz omota izvukao dva aspirina. Nepoverljivo sam ih vrteo po dlanu i gledao kako se krune sitni beli delići, slični smrznutom snegu napolju. Zar su mi posle toliko godina zaista potrebne nekakve tablete? Ionako mi je bilo bolje već prve sekunde nakon što sam se udaljio iz sobe. Telohranitelj mora da bude pored tela, a ne pored lavaboa, zato sam progutao tablete i vratio se još pre nego što sam osetio njihovo dejstvo.
13.05

Aspirini nisu pomogli. Vratio sam se u kupatilo. Koliko da ih progutam? Uzeo sam da čitam uputstvo. Najviše dva odjednom, do osam dnevno za odrasle. S obzirom na moju konstituciju sigurno mi treba više?
13.14

Progutao sam sve iz kutijice. Aspirin je dokazao svoju efikasnost, reklame ovog puta nisu lagale. Glava je prestala da me boli. Ali, počelo je da me štipa u želucu. Bili su to dugi, oštri rezovi, koji su se iz središta tela širili ka bubrezima. Nekoliko puta nisam mogao da se suzdržim, pa sam prilikom prebadanja cimnuo bradom napred i zaškrgutao zubima. Na svu sreću, Hana je zaspala na stolici. Ustao sam i počeo da hodam pored prozora. Pomoglo je, barem malo. Krišom sam utišao televizor i izvukao kabl radija.
Prvi put sam primetio zvonjavu crkvenih zvona. Odbrojavao sam udarce najvećeg, na kraju sačekao i ono piiink, koje je usledilo i označilo dodatnu četvrtinu sata. Pomislio sam, jedan i petnaest, i zgrozio se. Još nikada do sada nisam uhvatio sebe kako odbrojavam minute. U sirotištu sam čekao na punoletstvo, što je bio previše dug period da bih ga merio pomeranjem kažiprsta. Ili danima. Samo sam govorio sebi: doći će, doći će.
Ponedeljak, jedan i petnaest minuta. Skoro još cela nedelja.
Doći će. Doći će.
13.27

Ukucao sam broj i priljubio telefon uz uho. Rekao sam da je sve u redu i hteo još da dodam zbog čega zovem tako kasno. Nisam imao vremena, Toni je odmah prekinuo.
Zašto uopšte skrivam telefon? Valjda je normalno da se kao čuvar javljam svojim nadređenim. To će čak učiniti moju laž ubedljivijom. A sa druge strane, sigurno bi Hana počela da me ispituje zašto me niko od kolega ne menja, ako nisam sam svoja firma? Šta da joj odgovorim? Radije ostajem usamljenik i čekam.
13.30

Piiiink. Piiiink.
Pola dva.
Dosta te gluposti! Zar ću brojati svaki udarac zvona?
Jedva sam zaustavio režanje. Na svu sreću Hana je još uvek spavala.
13.43

Stajao sam iza Hane i gledao je. Glava joj je bila zabačena, pošto na preniskom naslonu stolice od bambusa nije našla oslonac. Skliznula je skoro do ramena. Desna strana vrata joj je bila baš istegnuta. Vena se ispupčila i ravnomerno je pulsirala. Dodirujući telo, taman mladež, razvučen u duguljastu bradavicu, jedva primetno njihao se u ritmu. Pod njim se izvijao tanki zlatni lančić i gubio se pod tkaninom majice. Desna nadlaktica je podigla dojku. Među naborima majice uzdizao se sasvim sićušan obris bradavice, a nad njim rub potkošulje, čija je bela bretela provirila za samo nekoliko milimetara na ramenu. Raspuštena kosa joj je padala preko obraza a usta su joj bila otvorena. Kap pljuvačke se zgušnjavala u uglu i prikupljala snagu za odlazak u svet.
Sagnuo sam se sasvim blizu njenog lica, koliko sam, naime, smeo. U toj blizini osetio sam toplotu kože ili sam iz nepoznatih razloga i sam u trenutku počeo da gorim. Onjušio sam je.
Sšššššššššššššhhhhhhhhhh
Vrhovi dlaka kose su joj poskočili zbog duvanja. Uplašio sam se i brzo odmaknuo. Nije reagovala. Analizirao sam miris koji sam osećao u nozdrvama. Sapun, šampon, dezodorans, parfem — hemija, koju svako može da kupi. Dublje, moram da prekopam komercijalne slojeve mirisa. Valjao sam ih po ustima, ispuštao malo vazduha za dodatak. Na kraju sam se, za čudo, predao; mirisala je meko i milo. Što mi se nije činilo da je baš logično. Pre svega zbog toga jer nisam znao šta bi taj opis uopšte trebalo da znači.
Je li lepa, pitao sam se? Da li je ljudi tako doživljavaju? Ne, verovatno ne. A posebno ovakvu, sa crtama lica otromboljenim od spavanja, koje je čine starijom, bolje reči sličnoj majci.
Ima baš pravo lice, zaključio sam. Ni u čemu se ne ističe, svuda može da ide ali to ne znači da bi je neko primetio, ni po lepoti ni po ružnoči.
Zavideo sam joj. Samo zbog onog trenutka koji bi bilo moguće produžiti još malo, jer mi je istovremeno bio sladak i neprijatan, mučio me i dražio — a pljuvačka je konačno smogla snage, otrgla se sa usne i skliznula joj niz bradu. Hana se trgla, nekako čudno zakrkljala i još uvek sklopljenih očiju obrisala se dlanom.
Brzo sam se odmaknuo i otišao da gledam kroz prozor.
Po ulici se polako dovezao veliki crni „be-em-ve“ i parkirao se na prostoru koji je juče zauzimao „vartburg". Onaj drugi „be-em-ve“ — posmatrani — izgledao je upola manji od novopridošlog. Zbog ugla na kojem je bio parkiran i njegovih zatamnjenih stakala nisam mogao da mu zavirim u unutrašnjost. Stisnuo sam pesnice i nadlakticom pritisnuo o radijator. Čekao sam. Niko nije izašao. A onda se, odjednom, auto naglo trgnuo unazad, zaustavio se i krenuo da raspršuje pahulje i posuti pesak. Po ulici se podigao oblak bele prašine kroz koju nisam mogao da nazrem registarski broj. A kada je nestao iza ugla, još neko vreme sam mogao da slušam cviljenje guma.
Iznenada, trenutak je postao realnost. Maestrova molba, Babine pretnje, čuvanje Hane; očigledno sam ranije sve doživljavao kao pripovetku, nešto u čemu sam samo posmatrač i što me se ne tiče. Napuštanje stana je načelo iluziju, a divlje bekstvo „be-em-vea“ ju je prvi put probušilo.
Iza leđa sam začuo Hanino protezanje. Polako sam prišao radiju i ponovo ga uključio.

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:03 am


15.11

Jeli smo pasulj. Opet sam morao da dvaput tražim repete i opet mi je stomak bio naduven, a u dubini sam osećao pritisak i neutoljenu glad. Hana je pričala o kanadskim kopačima zlata i o načinu na koji kuvaju čorbu. Navodno, prvi koji u sezoni dođe na teren, iskopa rupu, u nju stavi lonac i skuva ručak. Nakon toga, vatra se nikada ne gasi. Ostali dodaju drva i sipaju u lonac onoliko novog pasulja, koliko su upravo pojeli. Kakvu vezu bi ta priča trebalo da ima sa bilo čim, nisam shvatio. Večna vatra za nepoznati pasulj? Osim, možda, ukoliko joj je toliko smetala tišina tokom obeda. A zašto bi joj smetala tišina, kada je ionako svirao radio a na televiziji su prodavali čudesni usisivač.
Tokom priče nekoliko puta sam klimnuo glavom, a da, pri tom, ne bih odmakao levu ruku kojom sam sakrivao zube. Dvaput sam čak promrmljao „mgh, mgh“ i čudio se sopstvenoj društvenosti. Osećaj uspešne kupovine u supermarketu me nije potpuno napustio.
Pogledao sam kroz prozor i zadržao se na rotirajućim zvezdanim kracima mercedesovog znaka. Kad bi se iza njega neko skrivao, snajperista... Bila je previše daleko da bi se ideja mogla ostvariti, a ipak mi je pružila čudno zadovoljstvo, te sam zato nastavio da maštam. Snajperista puca i Hana umre. Usred rečenice o kanadskim rudarima. Da li bi oni uopšte bili svesni da su u dalekoj zemlji izgubili svog obožavaoca koji o njima pripoveda legende?
17.20

„Šta ćemo da radimo?", upitala je Hana.
Zbog podivljalog menjanja kanala u poslednjih sat vremena svetlosne loptice su mi potpuno izbombardovale glavu. Trebalo bi da kupim nove aspirine — hoće li ih želudac podneti?
„Jebi ga, ta televizija. Toliko sam već stara da se sećam samo pet programa, a sada ih ima devedeset i devet. Jedina razlika je u tome što moj palac više puta pritisne pre nego što obiđem ceo krug. I, šta ćemo da radimo?"
Ustala je i otišla do sudopere. Nešto je preturala po suđu koje se sušilo nakon pranja, otvorila kuhinjski ormarić, zatvorila ga, ponovila kretnju ispred frižidera, na kraju otkinula bananu iz svežnja koji je stajao u pletenoj guski. Bacila je koru u korpu, a onda sa svakog kraja banane odsekla vrh i bacila i njega.
„Banane prskaju pesticidom i na krajevima sigurno malo prodre unutra", objasnila je. „Probaj, videćeš da krajevi imaju drugačiji ukus. Pogledaj neoljuštenu bananu, na obe strane većina njih ima sitnu rupicu."
18.02

Igrali smo „čoveče, ne ljuti se“. Gubio sam. Pošto znam dobro da razlikujem između igre i stvarnosti, Hana ni na trenutak nije bila u smrtnoj opasnosti.
19.00

U „skrablu" sam pobeđivao.
22.48

Hana je gledala crno-beli film na televiziji i na licu joj se videlo da se potpuno uživela. Malo je falilo da se rasplače. Ganule su je petnaestcentimetarske crno-bele slike čovečuljaka, kojih odavno nema i koji su samo glumili ono što im je neko drugi napisao.
Najpre sam se dosađivao, a onda sam počeo da se nadimam. Nije imalo veze sa filmom, samo se širila napetost u trbuhu koju je za sobom ostavio ručak. Pritiskala me je i izmamila mi sitne kapljice znoja na čelo. Iznenada sam osetio probadanje. Počelo je negde u dubini, iza creva, šibnulo nadole, kao strela, i tokom svog puta me nekoliko puta savilo. Nisam mogao da se suzdržim, skočio sam. Pritajeno, ali ipak naglo. Krišom sam pogledao Hanu i primetio kako joj se ruka polako kreće ka stolu i kutiji sa papirnatim maramicama. Oči nije odvajala od ekrana.
Nakon sledeće četiri strele postalo mi je jasno da ću eksplodirati. Ustao sam i otišao u toalet. Zatvorio vrata. Osluškivao sam zvukove televizije i večnog radija u pozadini. Nova strela. Prstima sam protrljao kosu. Zalepili su se kada sam ih izvadio iz nje. Na jagodicama prstiju su se sijale kapljice. Seo sam na vece-šolju i razmišljao kako da ispustim koliko-toliko savladane gasove, a da ne pukne kao bomba. Pomisao da Hana osluškuje zvukove moje unutrašnjosti, bila mi je nepodnošljiva. Moram to da obavim u samoći.
Vratio sam se u sobu i rekao joj da moram da idem... odsutno je klimala glavom još pre nego što sam završio rečenicu. Ohrabren, izvukao sam iz kutije šaku maramica. Hteo sam još da dodam da nikome ne otvara, ali sam osetio kako se približava nov napad i brzo sam otišao. Jedva sam se suzdržavao da ne protrčim kroz sobu, ali predsoblje sam prešao u dva koraka, uzgred zgrabio kaput, istrčao u hodnik, oslušnuo da li je ključaonica kliknula — da, jeste — i izjurio napolje. Preskakao sam stepenice i skoro probio ulazna vrata.
Napolju je opet blago vejao sneg. U stvari, otpadao. Zaleđeni sneg se zalepio za oblake i sa njihovog dna se ljuštila samo retka bela perut. Pogledao sam levo i desno, a onda izabrao put koji je vodio ka crkvi. Kuća pored nje bila je bivša fabrika dečjih kolica, o čemu je svedočio trag natpisa. Otpao je ili su ga uklonili, pošto se prostor koji su zauzimala slova živo isticao na pocrneloj cigli. Crkva je bila mračna i zaključana. Šćućurio sam se u uskoj ulici između njenog zida i fabrike i polako i pažljivo se olakšao. A ipak je nekoliko puta zazvučalo slično karbidskim bombama koje su silom prilika sastavljali moji školski drugovi, jer, naime, nisu imali novca za pirotehničke proizvode uvezene iz Kine.
Kada sam obavio nuždu, još neko vreme sam čučao u mraku. Poslednju maramicu sam upotrebio da otrem znoj sa čela. Raspala mi se na dlanu. Mraz je zagrizao u svaku kapljicu. Nije bilo odvratno. Tama, buka autoputa, opustela ulica, žućkaste svetiljke, za divno čudo čitave. Kako je lepo biti sam!
Ponedeljak; tek je ponedeljak. Još celih nedelju dana! Ne, samo još šest dana.
Šest?
Prošao je samo jedan dan, a već imam napade glavobolje, gasove, proliv i grčeve u želucu.
Sklopio sam oči i zamislio svoj stan. Sasvim živo sam se našao usred njega. Na trenutak sam pomislio da sam spasen od čuvanja Hane, da sam opet sam. Samo na trenutak. Privid je bio prelep i oči sam držao sklopljene još dugo nakon što je nestao.
Ulicom je prolazila neka starica, koja je na uzici vodila malog psa, bele, duge dlake, na vrh glave vezane u rep. Ružičasti prsluk ga je štitio od hladnoće. Duple metalne kopče sa strane su svetlucale pod svetlom. Oboje su ispuštali oblačiće daha, pas kratke i brze, nekako usput, tokom njušenja tla; žena je puštala za sobom paru kao razvučeni trag plamena. Pre nego što se dah probio kroz pleteni šal, pod šeširom sa obodom i velikom srebrnom iglom izgubio je svaki oblik.
Trebalo bi da se vratim svojoj dužnosti, a ne da stojim iza ugla i razmišljam o zabavi.
Međutim, nisam mogao da odvojim oči od psećih kratkih koraka. Skočio je na praznu ulicu na kojoj su se jedva nazirali tragovi točkova i hteo da krene ka ogradi. Međutim, žena je povukla povodac i vratila ga na pločnik. Prošli su pored mene, ne primetivši me.
Gledao sam za njima.
Ženin kaput je dopirao do sredine listova, a ona je, sudeći po obući, upravo sišla s konja. Pas je podigao nogu i ispustio nekoliko kapi. Vlasnica je progovorila rečenicu-dve. Nisam uspeo da razaberem njeno značenje, ali dovoljno je bilo već samo ulizičko zavijanje.
Trebalo je da se vratim.
Pas je trčao tamo-amo. Činilo se da mu ne smeta hladnoća. Iza crkve su skrenuli udesno i nestali.
Polako sam ispustio svoj, lagan kao duh, oblak pare.
Zakoračio sam na ulicu. Na obe strane nije bilo nikoga. Samo se, na kratko, iza crkve pojavio pas, sitno zatoptao nožicama i odmah ponovo nestao.
Nisam više mogao da se zadržavam. Otrčao sam ka raskrsnici i naglo se zaustavio na uglu. Provirio sam iza ugla i ugledao staricu koja je prelazila preko pešačkog prelaza a onda se polako udaljavala koračajući pločnikom na drugoj strani ulice. Daleko na kraju ulice video sam izlaz ka široj, prometnijoj ulici, kojom bi, s vremena na vreme, prošao kakav auto. Uglavnom taksi.
Ako se budem držao desne strane, sačekao na odgovarajući prelaz preko uske ulice, onda ću moći da...
...poprskam školske drugove.
Zabavnici su bili posebna vrsta časopisa, koji su glavni procvat doživeli pre moje mladosti. A kao i odeću, štampu smo u ustanovi dobijali sa zakašnjenjem. Te revije su bile čudna vaspitno-zabavna mešavina. Među stripove urednici su stavljali poučne priče, svakom vicu dodavali neko moralisanje. Za razliku od slika, ne pamtim mnogo tekstova. Ali, živo se sećam malog članka, zapravo trika, koji su postavili u crn okvir, kao na umrlicama. Poprskajte svoje školske drugove, pisalo je. Naravno, krenuo sam da čitam. Ako skočite u baru, držeći noge čvrsto spojene, tako da unutrašnje ivice donova budu priljubljene, onda će voda briznuti na sve strane, samo vi ćete ostati potpuno suvi.
Tačno. Probao sam, najpre nekoliko puta, čak i u bari. Prskanje školskih drugova sam povremeno izvodio svih tih godina u sirotištu, sve dok više nisam imao nijednog školskog druga. U večerima kada nisam mogao da podnesem sedenje i čekanje izlazio bih napolje. Ne često, s godinama sve ređe, ali, uprkos tome, prilično redovno.
Šetačica se zaustavila jer je pas krenuo da njuška saobraćajni znak. Njena figura u zelenom kaputu se lepo izdvajala na crnilu uskog prelaza koji se gubio u tami, prekinut samo delom treperavog neonskog natpisa. Obećavao je nešto, što počinje na SE.
Leva ruka joj je visila kraj tela i drhtala. Nekoliko sekundi nisam mogao da odvojim pogled od poigravanja prstiju u smeđim pletenim rukavicama.
Pas je počeo da kopa po hrpi smeća, nanjušio nešto i potpuno se ukočio.
Dobar pas.
Već sam trčao.
Dugi, dugi koraci. Za skok u dalj. Oštar okret, tri koraka za prelazak ulice. Odbacivanje, visoko u vazduh. Ruke podignute, obe noge čvrsto spojene. Starica je gledala nekuda unazad, pas je i dalje njušio. Leteo sam.
Tresnuo o psa. Tupnulo je i pufnulo.
Ispustio sam dug, razularen vrisak „IIIIIIIIIIIII", odmah odskočio, odjurio u tamu prelaza. Prošao sam još nekoliko ulica pre nego što sam se zaustavio.
U zabavniku nisu lagali: na meni nije bilo nijedne jedine kapi.
23.34

Peo sam se stepenicama ka Haninom stanu. Obuzimao me je grozan osećaj krivice. Postavljen sam za njenog čuvara, a ovamo je iz ličnih razloga napustim, a povrh svega se još i zadržavam i pri tom zabavljam. Tik pred vratima me je obuzela grozna vizija: pozvoniću. Niko neće otvoriti.
Pozvonio sam. Niko nije otvorio.
Načinio sam korak unazad u nameri da se zaletim u vrata i provalim. Predomislio se. Možda... Sagnuo sam glavu ka furniru. Zvuk tuširanja, da. Sačekao sam tišinu, oklevao još nekoliko minuta, a onda ponovo pozvonio.
Pogledala je kroz špijunku i otvorila mi.
Bila je uvijena u frotirski bade mantil sa cvetnom šarom. Glavu joj je pokrivao turban od velikog plavog peškira.
„Spavala sam preko dana, pa ne mogu sada“, rekla je dok sam išao za njom u sobu.
23.59

Hana je zatvorila vrata za sobom. Čitače u krevetu, prethodno je objasnila. Uzeo sam bananu iz korpe. Otkinuo sam vrh, probao ga i uporedio sa ukusom sredine. Nisam primećivao nikakvu razliku. Ponovio sam test, ali još uvek nisam mogao da se odlučim. Pregledao sam parove svih neoljuštenih banana; u svakoj ruci sam držao po jednu i okretao je pred očima. Rekao sam sebi:
„Ponoć je a ti tražiš rupice u vrhovima banana!"
Zvučalo je čudno, iako nije imalo veze jedno sa drugim. Možda mi se zbog toga sve zajedno učinilo tako bez veze i besmisleno, da sam otišao da se pokrijem vrećom za spavanje.

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:03 am



Utorak


4.11

Ne sećam se da sam se ikada noću budio ili sanjao. Te noći se sigurno nisam probudio, ali nisam ni spavao. Neprestano sam prekorevao sebe, jer sam uveče otišao napolje i ostavio Hanu samu. Evo, sama je, govorio sam sebi, a istovremeno i prigovarao: sanjaš, tu si, na pravom mestu.
Uspavao sam se ponavljajući obećanje da neću više ostavljati Hanu. Svako ponavljanje je bilo manje svesno i sve magličastije, kao odjek.
Laku noć!
7.42

BUMF!!!! tresnulo je po vratima.
Skočio sam i odmah se sručio na pod. Otišao sam na spavanje ostavivši, za svaki slučaj, otkopčanu vreću. Očigledno sam je tokom noćnog kajanja zakopčao do vrata. Munjevito sam povukao. Rajsferšlus je kliznuo niz svoju putanju, izleteo iz nje i odleteo ka prozoru.
„Čiščenje cevi, srce!“ povikao je muški glas pred vratima. Ponovo je tresnulo.
Pucanje, kidao sam sa sebe još poslednje ostatke vreće.
„Idiot!“ u sobi je blago uzdahnula Hana.
Otrčao sam ka vratima. Metar ispred mene su ponovo poskočila zbog novog udarca.
„Dođi, čeka te doručak!" povikao je glas.
Zgrabio sam kvaku i povukao je. Vrata su samo milo zacvilela. Zaboravio sam da otključam sigurnosni lanac.
Za sobom sam začuo Hanine korake. Okrenuo sam se i namignuo joj da se skloni.
Mahala je rukama:
„Ne! Ne! Ne!“
Glas na onoj strani joj je odgovorio:
„Nemoj ti meni ne, ne, ne, mala. Znaš, da sam...“
Konačno sam otvorio vrata.
Pred njima je stajao zdepasti muškarac u svojim četrdesetim, loše obrijan, sa prvim žilicama alkoholizma na obrazima i nosu. Na glavi mu je visila nekada bela kapa sa pufnom i obodom. Debela radnička jakna mu je bila raskopčana, kao i rajsferšlus na plavom radnom kombinezonu. Otkrivao je prljavu šofersku potkošulju sa dubokim U-izrezom, koja se na stomaku hrabro napela pokušavajući da prati uspon, ali je odustala negde iznad pupka. Muškarac je držao na dlanu svoju batinu u erekciji, blago iskrivljenu na desnu stranu.
Nekoliko sekundi smo se samo gledali. Nepomično i začuđeno. A onda se sve dogodilo istovremeno, u jednom jedinom pokretu. Desnicu sam savio u kandže i povukao je nagore, hvatajući zalet da mu zgrabim ud i otkinem ga. Kada sam se pokrenuo, trgao se i on. Zanimljiv detalj, koji sam odmah primetio, ali shvatio tek kasnije: dok sam podizao ruku, njegov ud je još uvek virio, kada sam munjevito krenuo nadole, u trenutku je nestao, osušio se; a njegov vlasnik je već trčao niz stepenice. Hana mi se obesila o vrat, inače bih ga uhvatio.
„Pusti ga! Pusti ga, idiota!"
Već sam otišao isuviše daleko. Zaustavio sam se tek na stepenicama, Hana je visila na meni kao što, naime, svako više telo visi na manjem - noge su joj se vukle po tlu. Ulazna vrata zgrade su se zalupila, čulo se panično paljenje motora. Nikako nije hteo da se upali. Kada je uspeo, motor skoro da je eksplodirao, sudeći barem po zvuku „vartburga".
8.32

Hana je u ustima topila komadiće hleba namazanog marmeladom. Između je, praveći duge pauze, pričala o susedima.
„Ma, previše je glup i za pokazivanje đoke. Hoću reći, neprestano ga pokazuje, samo ga još nisam videla. Budala, lupa na vrata. Naravno da znam šta mi sprema i zato ne otvaram. Uvek čekam da se idiot vodoinstalaterski seti da treba lepo da pozvoni, pa da tek onda počne sa svojim egzibicionizmom. Ali, to nije njegov stil, zvonce i tako to. On je, kao, je li, muškarčina!"
Izgovorivši poslednju reč morala je da istopi čak dve kocke u ustima pre nego što joj je kiselkast izraz nestao sa lica.
„Doduše, ne lupa na vrata baš često. Verovatno samo onda kada mu se digne. Ali nakon današnjeg susreta... Kucajte i otvoriće vam se...“
Počela je da se kikoće i da me gleda kako još nikada nije.
„Ako ovog puta ne prestane... O, šteta što sam videla njegovo lice samo na sekund..."
Duboko je uzdahnula.
„Ali šta ćemo. Sve lepo traje samo trenutak."
Sažvakao sam prvi sendvič i posmatrao ju je. Sećanje na vodoinstalaterov izraz ju je odvelo u sanjarenje. Gledala je ka plafonu i izgledala nekako... slatko? Jesam li se tog nemogućeg opisa setio zato što mi je ruka posegla za marmeladom, ili je bilo upravo suprotno?
U zabuni sam proučavao etiketu. Marmeladu od đumbira nije pipnula ni tokom današnjeg doručka. Odvrnuo sam poklopac i u čvrstu želatinastu masu uronio vrh noža. Namerno sam zahvatio i nekoliko komadića koji su plivali po njoj.
„Da", progovorila je, odvojivši pogled sa plafona, „tip svakog četvrtka uveče dovodi svoje prijatelje i poneku prostitutku. Čujem ih. Cvile i balave već dok se penju po stepenicama. Tada uvek udari nekoliko puta po vratima i izvali koju o tucanju. Jednom je čak pripremio malu dramu. Iznajmljena ženska je morala naglas reći da veću batinu u životu nije videla, ali je jadnici zastalo u grlu i nije uspela da iscedi planirani monolog. Čula sam kako joj šapuće, naglas je ponavljala, opet pogrešno. Na kraju ju je išamarao."
Oprezno sam zagrizao. Najpre sam osetio samo slatkoću, marmelada, šta bi drugo. A onda je počelo da me peče. Ali ne onako kao što peku mentol bombone, već dublje; ne oštrije, samo ozbiljnije. Brzo sam namazao ostatak hleba.
„Njegove prijatelje još nisam videla izbliza, hvala bogu. Ponekad, petkom ujutru, provirim kroz prozor, kada sedaju u onaj krš od „vartburga", i pomislim, kakva srečnica sam. Pogled na njihova lica za mene je najjače sredstvo protiv depresije. Kada sam sasvim utučena, pogledam ih i pomislim, hej, a šta bi bilo da imam posla sa takvima. Ili da sam se čak rodila kao jedna od njih. Ali onda ionako ne bih znala kako lekovito delujem na očajnike, zar ne?"
Klimnuo sam. Rekao:
„Aghm."
Usta su mi bila puna marmelade od đumbira pomešane sa tragovima hleba i nisam se usuđivao da progovorim. Sve više me je peklo — ako otvorim usta i duboko udahnem, poteći će mi suze, pomislio sam.
„Pa onaj sused, sa druge strane ovog zida, po čitave dane gleda kroz prozor i pazi na svoj „be-em-ve“. Nikuda ne ide, ni sa kim ne govori. Sigurno još nije dovoljno star za penziju! Ne samo on, i žena mu je takva, čudna. Siva, bezizražajna. A tek deca! Sinovi su garantovano već u svojim dvadesetim, verovatno idu na posao, preko dana ih nema. Na stepeništu bulje u pod, obučeni su kao penzioneri, i znaš šta je najčudnije od svega?"
Nisam znao. Upravo sam pokušao da na poslednje parče hleba stavim svu preostalu marmeladu sa dna posude. Gomilica nasred hleba neprestano se rušila i imao sam dosta muke dok je nisam uravnotežio.
„Uopšte se ne zabavljaju. Mislim, ta dva mladića. U tim godinama! Čak ni muziku ne slušaju, ništa. Tišina. Slika i prilika su svog oca, kao da je dvaput rodio samoga sebe; žena je ionako samo privezak, nevažna. Evo, kako sam čudna. Vodoinstalater pravi buku i ne sviđa mi se, a ovi su pravi mrtvaci, i opet nisam zadovoljna. Još jedan antidepresiv za mene: sigurno ne bih volela da po čitave dane stojim kraj prozora i pazim na svoj auto."
Počela je da imitira razgovor dva preterano iskarikirana glasa:
„A šta vi radite u životu? Oh, ništa, znate, pazim na svoj auto!“
Nastavila je normalnim tonom:
„Prvo sam mislila da je samo radoznao i da zato neprestano visi na prozoru, a onda je nekoliko puta, kada sam bila previše blizu njegovog auta, povikao: ’Posmatramo vas’. Tada mi je sinulo. Idiot!"
Osećao sam kako mi se iz želuca penje vatra. Teglica nije bila samo prazna, već se caklila kao da je polizana. Možda pod poklopčićem čuči još kakav izgubljen komadić marmelade? Ne, šteta.
„Koliko, sigurno, taj tip pati kada se vodoinstalater dovozi i odvozi! Sve sa onim merdevinama koje štrče na krovu automobila. Autom koji nije ni za otpad i kod kojeg bi totalni servis spadao u minimalne troškove. Kroz kakav dramatičan život se probija kako ne bi činio ništa drugo, nego da bi stajao kraj prozora. Previše pričam. Zanela sam se. Oprosti. Obično nisam tako zlobna."
Učinilo mi se da na staklu vidim još jedan trag marmelade. Pokupio sam ga prstom i polizao.
„Jesi li video prodavnicu ’Bavaria’ ispod nas? Ni tamo ne bih ušla čak i da mi plate. Tip je sigurno bio esesovac! Jednom mu se zagledaj u oči. Kakav hladan pogled, kakva neljudska dubina! Kada te pogleda... Brrrrrr... Prolaziš pored, a njegova glava se pomera sa tobom... kao glava guštera... Ggggghhh... Uz to još i dahće kao neki perverznjak. Klonim se njegovog izloga. Na svu sreću, uveče dolazi po njega lični šofer i odvozi ga. Ne bih mogla ni da spavam kada bi tu stanovao. Ionako su se u ovoj ulici već dešavale čudne stvari. U susednoj kući je, još pre nego što sam se ovde preselila, neki luđak ubio poštara, a onda i samog sebe. Ali, neću da nabrajam same ružne stvari, nisu baš svi čudaci. Gospođa Vilma je veoma prijatna. I njena Mac-mac, tako mala maca, kako je samo ljupka! Pa onaj gospodin u trafici, onaj Italijan. Možda je potomak Italijana ili se samo pravi da jeste, ali ionako to nije važno. Međutim, kad god odem da nešto kupim - iako mi baš ne trebaju novine ili šibice — uvek me pozdravi sa bella i bellissima. Mada znam da je sve samo priča i laž, uvek se razveselim. Zbog toga sam i prestala da pušim. Zaista, pre mesec-dva.“
Uzdahnula je:
„Eh.“
Vratila se natrag i zagledala se u praznu teglicu. Začuđeno me je pogledala.
„Vau“, rekla je, „probala sam samo parčence i morala sam da popijem čitav litar vode."
Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, jer nemam dovoljno iskustva, ali mogao bih da se zakunem da me je pogledala sa divljenjem.
„Očigledno sam pogrešila. Učinilo mi se da si tip čoveka koji ne voli marmeladu za doručak."
Promrmljao sam nešto. Da joj objašnjavam da su sve ostale marmelade sa svojom slatkoćom jedna velika laž koja nas napada u trenutku naše najveće ranjivosti: na prazan želudac. Slatkiši ti, još dremljivom, govore kako je život sladak, mio i prijatan. Jedino marmelada od đumbira, sa svojom zakasnelom vatrenom eksplozijom, otkriva istinu: slatko? Da, u početku, a pre ili kasnije — zajeb.
11.04

„Sve je u redu.“
Klik.
12.20

Pojeli smo čorbu od kukuruza, a onda opet igrali „skrabl". I dalje sam pobeđivao, iako mi se vratila glavobolja. Spiker je na televiziji pričao o najgoroj zimi u poslednjih dvadeset godina. Radio se suzdržao od komentara, ionako je muzika po svojoj sadržini i svrsi potpuno zimzelena.
Za desert sam pojeo još jednu teglicu marmelade od đumbira. Nakon doručka sam otišao u prodavnicu i kupio još ceo paket. U apoteci sam kupio aspirine, nekakve velike tablete slične kredi, protiv želudačnih problema i medicinski ugalj protiv gasova.
Hana nije puno pričala. Očigledno se pomirila sa činjenicom da će čitavu nedelju provesti u mom društvu i činila je tačno ono što sam i sam činio: čekala da dani prođu.
14.06

Opet sam sedeo u veceu. Ovog puta preventivno. Istini za volju, u tom prostoru sam čučao veoma često. Ujutru i uveče zbog umivanja, tuširanja i brijanja, a u međuvremenu i zbog pražnjenja — Hana je tražila nove reči u „skrablu" pućeći usne, što me je nekoliko puta opasno uzbudilo, tako da sam morao da odem u toalet da se smirim. Tamo sam odlazio i da krišom gutam aspirine i da rastvaram tablete za želudac, a o penušavom uglju, koji se u čaši pretvorio u crni šampanjac, i da ne govorim.
Kada sam osetio napone, odmah sam okupirao šolju. Bolje da suzbijem napad u početku, pre nego što se opet nadujem kao balon. Oslušnuo sam uobičajene zvuke televizije i radija i procenio da mogu da budu dobra zvučna kulisa. Moći ću mirno da se olakšam, a da pri tom svojoj cimerki ne priredim solo koncert.
Usred obavljanja nužde sve je utihnulo. Nekoliko razvučenih sekundi čuo sam samo još Hanino kretanje po prostoru, a onda je zastala i ona. Nagnuo sam se napred, načuljio uši. Nešto nije u redu? Nije bilo nikakvog sumnjivog zvuka, samo tišina koja je delovala zastrašujuće neobično. Negde gore, veoma daleko, kroz stan su polako klizili koraci. Automobil na autoputu je drndao ujednačeno bezoblično.
„Znam zašto tako često boraviš unutra", rekla je Hana. Njen glas je dopirao iz blizine, sigurno je stajala sa druge strane vrata.
„Izvinjavam se“, dodala je, „navikla sam na buku, uopšte mi ne smeta. Zašto mi nisi rekao da te boli glava? Slobodno izađi napolje, ugasila sam televizor i radio."
Ponovo je počelo da me probada u crevima. Nisam smeo da se mrdnem.
Hana je ćutala. Nisam čuo da se kreće.
„Samo da se istuširam pa ću doći", rekao sam, skočio do tuša, odvrnuo ga do kraja. Panično sam se osvrtao oko sebe, odvrnuo još i slavinu iznad lavaboa i u poslednjem trenutku seo na šolju. Kakvo olakšanje!
14.11

Držala je dve prazne kutijice aspirina u rukama, jučerašnju i današnju. U uglu hodnika je stajalo đubre, spremno za odlazak na ulicu.
„Oprosti što se mešam... ali, zašto mi ništa ne kažeš?"
Samo sam stajao i gledao je. Došlo mi je da sažvaćem te izdajničke kutijice; kako sam mogao da budem tako neoprezan!
„OK, ugasila sam i televizor i radio. Sada ću da ti skuvam čaj protiv glavobolje."
Otišla je u kuhinju i pristavila vodu. Vratio sam se u kupatilo i praznu kutiju tableta protiv želudačnih tegoba iscepao na komadiće, bacio je u šolju i pustio vodu. Naučio sam lekciju. Ako živiš sam, zaboraviš kako brbljivo zna da bude smeće.
14.15

Sedeo sam za stolom i pio čaj iz šolje sa mačorom. Tišina je bila napadna. Prvi, sasvim uobičajeni gutljaj, zazvučao je prodorno glasno. Vulgarno srkanje. Hana je podigla pogled sa knjige, registrovala šta se dešava, i opet se vratila stranicama. Pre drugog gutljaja sam se dugo pripremao. Lepo sam ga prebacio preko ruba u usta, ali, kada sam progutao, zacoktalo je. Hana je okrenula list. Papir je zaškripao i glasno skliznuo po prstu. Ustao sam i prišao prozoru. Cipele su cvileči pratile korake. Donjim delom tela sam se priljubio uz radijator. Bio je skoro sasvim užaren, iako u prostoriji nije bilo preterano vruće. Nisko, sivo nebo se spustilo na solitere i vrh „mercedesove" zvezde je bio sličan olovci zabodenoj u pupak. Na drugoj su strani bele mrlje prekrivale krovove. Morao sam da dobro pogledam da bih nazreo jata golubova koji su se stiskali oko dimnjaka. Nije više padao sneg, a ni od prethodnih pošiljki nije ostalo mnogo. Pahulje na asfaltu su se zgrušale u sive ledene nabore. Malo vozilo gradskog komunalnog je polako promicalo, raspršavajući zadnjim delom so i pesak. Za volanom je bio šćućuren muškarac, kome je kroz visoko podignutu kragnu virio samo orlovski nos.
Okrenuo sam se ka unutrašnjosti sobe. Cviiiill zapevali su đonovi.
Hana se trgla, ali je na vreme postala svesna šta je u pitanju i nije podigla pogled. Samo se pomerila. Pletena stolica je zaškripala, jastuk pod njenom zadnjicom ispustio zvuk, veoma sličan prdežu.
Nisam znao gde da se sklonim. Još uvek nisam prekoračio prag njene spavaće sobe, i nisam ni nameravao. Opet u kupatilo? Pa ne mogu provoditi tamo čitave dane!
Tako sam ipak otišao u kuhinju da jedem marmeladu od đumbira. Obavio sam to nad frižiderom, ne za stolom. Pošlo mi je za rukom da budem tih. Zadovoljan, vratio sam se do prozora. Zaboravio sam se i počeo glasno da dišem, kako bih oslobodio vatru koja me je pekla. Dah je pokrio staklo i odmah počeo da se zgušnjava. Sve zajedno je zvučalo kao hrapavo disanje zmaja. Setivši se svojih škripavih donova, stisnuo sam usne i polako i oprezno se okrenuo.
Hanin želudac je zacvileo. Pritisla je rub knjige o trbuh. Nije pomoglo. Polako je pokušala da spusti noge koje je oslanjala o stolicu, ali nije bilo ništa bolje. Uviđajno sam okrenuo glavu.
Komadić đumbira mi se zatakao među zubima. Mljacnuo sam jezikom po njemu i srčući ispustio veoma glasno ’pljuc’. Pretrnuo sam, osetivši neprijatnost.
Hanin želudac se ponovo oglasio. Ustala je i otišla u kupatilo. Odvrnula je tuš i slavinu.
Brzo sam izvadio komadić iz zuba, nakašljao se, pročistio grlo, snažno udahnuo i izdahnuo i potpuno bezrazložno, ni sam ne znam zašto, nekoliko puta se cvileči okrenuo.
Vratila se i osmehnula mi se. Krenula je u kuhinju i nagnula se nad frižiderom.
„Da donesem marmeladu od đumbira?"
„Da, molim."
Poredala je hranu na sto, isekla hleb. Sedeo sam i začuđeno gledao. Reckavi nož koji je testerisao veknu oglašavao se veoma karakterističnim zvukom. Nikada ga ranije nisam čuo. Svoje zvuke su dodali i Hanin dlan i kora. Sve zajedno je zvučalo klizavo i hrapavo. Poklopci marmelada su se predavali uz puckanje, a sredina hleba se opirala uz klizavi uzdah. Svaki predmet ima svoj zvuk, i kada se nađe sa drugim predmetima, sparuju se i zvuci i rađaju nešto novo — luda stvar!
Hana je namazala sebi marmeladu od breskve, a ja... Zna se. Čekali smo jedno drugo. Istovremeno zagrizli. Pokušali da zvuk sopstvenog žvakanja utopimo u istovremenom zvuku koji je dolazio sa suprotne strane stola. Kora je krčkala na svoj način, sasvim drugačije od komadića đumbira. Čuo sam udaranje zuba, škrgutanje vilice i pitao se: „Zar sve to čuje i Hana?"
Opet joj je zacvileo želudac.
„Baš sam gladna", rekla je. Nepotrebno izvinjavanje.
Samo sam klimnuo glavom.
Jeli smo sve sporije, zaustavljali se, pravili pauzu, gledali jedno drugo, slušali škripanje stolica, pljeskanje stranice dlana o sto. Sto je pritiskao pod, noga stola je jecala i podrhtavala. A prilikom svakog pokreta, začulo se zveckanje escajga. Osećao sam se kao da sam negde drugde, u afmosferi u kojoj sve izgleda kao da je sve na svom mestu, a istovremeno je sve duboko naopako. Oboje smo nekoliko puta poskočili na stolicama začuvši pucketanje prozorskog stakla. Ništa strašno i glasno, sićušno krckanje zbog stezanja i širenja, ali ipak...
Klizanje stopala nad glavom nije prestajalo. Podsećalo je na puženje zmije.
„Mac... mac... mac... Mac... mac...“, začula se starica.
Jebi ga, koliko još mogu da podnesem?
„Traži macu", sasvim bespotrebno je objasnila Hana. Nekako, kao da se izvinjava, verovatno je to klizanje i mackanje i njoj išlo na živce.
„Staru bi trebalo zadaviti", pomislio sam. I ruke su počele da mi pulsiranju pod stolom. Sa jezom sam postao svestan da gledam u Hanin vrat.
Pomislio sam: „Ustanem, priđem i slomim joj ga. I svemu je kraj."
Brzo sam se uhvatio za ivicu stola. Odjeknulo je. Hana me je pogledala preplašeno. Možda postajem nasilan zato što već dugo nisam priuštio sebi meditativne sklekove? Otrgnuo sam pogled od njenog vrata i otišao u kupatilo. Uključio zvučne vodene izvore, nagnuo se nad ogledalom i rekao sebi:
„NE!“
Gledao se. Ponovio:
„NE!“
Pumpao sam telo, dok nije klonulo.

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:04 am


15.21

Do kraja nismo pojeli nijedno jedino celo parče hleba. Sklanjao sam marmelade i slušao kako udaraju o stakleno dno police u frižideru.
Hana se vratila knjizi, a ja prozoru.
16.01

Još malo i moći ću da razlikujem zvukove automobilskih motora; grozna pomisao. Odatle je samo još korak do posmatranja vozova sa voznim redom u rukama. Ili aviona - tek sada sam postao svestan koliko često iznad ove četvrti preleću avioni na svom putu ka aerodromu. Nisu se videli zbog niskih oblaka, čuo sam samo muklo tutnjanje.
Nakon dugog stajanja ispred prozora, sklonio sam se pod časovnik. Visio je iznad vrata spavaće sobe. Očigledno je da je u pitanju ručni rad. Nepoznati autor je kupio mehanizam i namestio ga usred velikog drvenog tanjira u obliku meseca; u njegovoj unutrašnjosti, naravno — lice. Napola tužno, napola radosno, nekakav ying-yang simbol mesečara. Površina je bila obrađena veoma amaterski, podsećala me je na obavezne školske pokušaje sa linoleumskim nožićima.
Nisam mogao da odvojim pogled od sekundare.
Doživeo sam napad svesti o proticanju vremena. Ovako:
16.02

Čudno! Toliko vremena unutar jednog jedinog minuta!
16.02:01

Koliko duga je sekunda!
16.02:11

Koliko ih tek ima do ponedeljka, do devet! Počeo sam da računam.
16.02:18

493.069!
16.02:19

Hoću li izdržati?
16.02:21

Kako iko može da izdrži?
16.02:25

Svi ti ljudi, opremljeni časovnicima na koje neprestano gledaju! Tik.
16.02:31

Svakako ima nečeg hipnotičnog u pomeranju skazaljke.
16.02:34

A tek taj zvuk!
16.02:36

Tik!
16.02:37

Tik!
16.02:38

Tik!
16.02:39

Tik!
16.02:40

Tik! Pokušao sam da se otrgnem od tiktakanja. Da odvojim pogled.
16.02:46

Možda sam zarobljen? Hoće li mi se vrat polako ukočiti, istegnuti na gore ka glupavom časovniku koji je Hana Vojčik sigurno sama izdeljala? Možda je taj časovnik sve što če mi ostati, sa čime ću morati da živim?
16.03

Brzo sam se vratio ka prozoru. Đonovi su opet cvileli. Poslednji minut je bio nešto sasvim posebno! Nije čudno da su ga kao strašnu vojnu operaciju označili čudnim kodom 16.02! Zvučalo je apsolutno, nedodirljivo, mudro — prokleti minut. Potpuno me je sjebao. Zvonilo mi je u glavi i nešto čudno mi se dogodilo sa vidom. Pogledao sam u orman. Video sam ga, ali ne sasvim jasno. Morao sam da se priberem, da naredim sebi: GLEDAJ!, pre nego što su se sve stranice pravilno složile.
Hana je polizala prst. Sljask, čulo se. I sama je pretrnula od zvuka i najradije bi ga izbrisala.
Kako možemo da budemo zatvoreni jedno pored drugoga i da se čujemo? Kako je moguće da je to čak normalno? Da ljudi žive zajedno i slušaju se? Venčavaju se zbog toga?
Polako i oprezno sam otišao do kuhinje i pogledao ulazna vrata. Hteo bih malo napolje. Na minut...
NE!
Čuo sam kako Hana ustaje.
Odano sam se okrenuo i zagledao se u nju.
Imala je TAKOOOOOO velike oči.
„Imam jednu molbu", rekla je jedva čujno, očajničkim glasom, „molim te, molim, da li mogu da uključim barem radio?"
„Da, o da!“, izletelo mi je. „I televizor, takođe", beknuo sam u istom dahu, ne razmišljajući.
16.16

Sedeli smo za stolom i jeli. Mazao sam već šesto parče hleba i Hana se latila već drugog, iako - kako je sama rekla — uveče nije jela.
Okolina se konačno normalizovala. Na televiziji su se tukli, na radiju je plačljivi cmizdrio zbog toga što je izgubio srce, predmeti u kuhinji su zanemeli i nas dvoje smo nečujno žvakali, grizli i gutali.
Razmišljao sam o Bahu i suzama publike. Muzika se rodila iza kulisa, u svečanim prilikama, a umrla je onog trenutka kada je postala kulisa za sve prilike. Nije ni moglo drugačije da se završi. Kako bi milijarde ljudi, zbijenih u gradovima, mogli da žive zajedno kada bi čuli jedni druge? Muzika je svuda prisutna kuhinjska krpa: briše mljackanje u „Mekdonaldsu", coktanje u supermarketu, živčanost na aerodromima. Još i u bolnicama, mrtvačnicama i, da, normalno, mučionicama.
Gledao sam Hanu kako topi komadić u ustima. Čvrsto je stiskala usne, kao da želi da iz hrane isisa i poslednju mrvicu ukusa.
Nakon završene osnovne škole rasporedili su me među električare. Nije bilo iznenađenje, pošto smo ionako svi išli da se pripremamo za tu profesiju, osim slepaca koje su obučavali za telefoniste. Zašto bi trebalo da svaki slepac bude telefonista i svako siroče dobar električar, prevazilazilo je moći mog shvatanja.
Dobro, otišli smo u električare. Pošto se većina školskih drugova već bavila sitnim kriminalom, onima sa vrha, koji odlučuju, činilo se da je električarski zanat najprimereniji za decu iz sirotišta. Barem ćemo znati šta je to treći stepen kada policiji padnemo u šake.
I tako, otišli smo da vezujemo, sečemo i spajamo žice. Pretvarao sam se da nikako ne mogu da zapamtim značenje boja, neprestano sam tražio prava klešta i belo gledao na časovima teorije. Ukratko, razvijao sam se u normalnog zanatliju, kada je neko, negde, došao na ideju koja mu se sigurno učinila genijalnom. Premestili su me među slepce. Naravno: oni neće moći da vide koliko sam ružan. Među njima neću morati da se stidim svog izgleda. Nakon školovanja smestiće me u podrum da podižem slušalicu i pritiskam prekidače. Niko me neće videti, a glas mi se ni po čemu ne izdvaja. Izuzetna ideja.
Moram da priznam da je nekoliko dana čak funkcionisala. Sa slepcima sam odlazio u radionice i pipao rastavljene telefone. A ipak me je glas o mojoj ružnoći ne samo dostigao, već i prestigao. Problem je bio u tome da slepci nisu mogli da me vide i da stvore svoje mišljenje. Šaputali su, spletkarili. Verovatno još nikada nisam bio takva nakaza kao što sam to bio u njihovim razgovorima. Paradoksalno: slepci su me izbegavali jer sam bio ružan. Ljudi, koji ne vide i koji nikada nisu videli, iznenada postaju opsednuti tuđim izgledom. Koliko sam ružan? Šta šlepom čoveku uopšte znači ružnoća? Nešto što su oni koji vide izmislili samo za sebe, slepci su preuzeli kao papige.
Poslednjeg dana nedelje nakon premeštaja odvezli su nas u prastaru, ogromnu centralu. Prolazili smo kroz hodnike između zidova na kojima su treperila svetla i odasvud viseli kablovi. Učitelj je nešto objašnjavao, a onda se izvinio i otrčao da na trenutak obavi nešto. Otišao je da pije. Da, moje prisustvo je delovalo razgibavajuće na učiteljski kadar - počeli su da se kreću. Ranije, kada su pred sobom imali samo slepce, ućutali bi, izvukli iz džepa pljosku i uvežbano tiho sasuli dozu niz grlo. Naravno da su slepci znali šta učitelj radi. Samo su se pretvarali da ne znaju. Čudno, odmah kada bi bio u blizini i neko ko nije imao pokvaren vid, učitelji ne bi mogli više da nastave svoju igricu. Za piće su morali da se sklone u intimu. Odvratno.
I, tako smo ostali sami usred ogromnog lavirinta. Video sam grupicu koja je stajala okupljena, trudeći se da bude što dalje od mene i tiho raspravljala, a pri tom nekontrolisano pokazivala ka meni. Nikada nisu videli sebe i nisu mogli da od svojih kretnji naprave maske. Mislili su da su diskretni, dok oni koji vide očigledno već u ranim godinama prilagode predstavu kretnji svog tela stvarnom izgledu, što slepci ne mogu.
Počeli su da se komešaju i postalo mi je jasno da se nešto kuva. A onda je jedan od njih — ne znam mu ime, činilo mi se da nije vredno pamćenja — ostavio štap kod kolege i polako počeo da mi prilazi. Mahao je desnicom i probijao se kroz žice. Nisam pokušao da pobegnem. Pre ili kasnije smo morali to da obavimo. Ali, kunem se, nisam imao nikakav plan. Jednostavno, čekao sam. Potapšao me je po temenu. Svi pitomci su napeto utihnuli i nagnuli se napred. Samo centrala je tiho šumela. Slepac je podigao i drugu ruku i počeo da mi opipava lobanju. Dlanovima se spustio preko čela, prstima mi sklopio kapke. Na tom mestu ga je nešto zbunilo. Verovatno mu nije bilo sasvim jasno kako mogu da na mekom mesu kapaka budu dlake i bočnu ga u jagodice prstiju. Opipao je nos prateći njegovu putanju. Sve više je bio izgubljen, jadničak. Oblik sigurno nije podsećao ni na šta što je do sada doživeo.
Otvorio sam usta.
Desnica je skliznula unutra.
To ga je tek zbunilo. Prsti su plesali po zubima, srednji se obavio oko desnog očnjaka. Začuđen, izustio je „A?“.
Slepci su toliko bili nagnuti napred da su skoro ostali da leže u vazduhu. Gledao sam njihova lica, tamne naočare. Nekome su skliznule nadole i zableštalo je sasvim belo, izbuljeno oko. Nisam mogao da otrgnem pogled. Tip mi je i dalje čeprkao po ustima. Kada razmišljam o osećanju koje me je obuzimalo, mogu da kažem da sam se osećao usamljeno. A istovremeno, želeo sam da budem negde drugde. Gledao sam belo jajasto oko u pozadini i ponavljao u sebi kao da pevam uspavanku: Je li to sve? Je li to sve što jeste i što će biti? Neprestano. U glavi.
A onda sam učinio nešto zbog čega sam se odmah pokajao, ali nisam mogao da ispravim.
Stisnuo sam zube.
Iz sve snage. Išlo je lakše nego što sam očekivao. Krenulo je i puklo. Dva prsta, koja su malopre čeprkala po meni upravljana tuđom voljom, odjednom su počela da slušaju moj jezik. Cušnuo sam svakog u svoj ugao, među zube i unutrašnju stranu obraza, na sigurno. Svaki put kada sam progutao pljuvačku, sa njom mi je skliznuo u želudac i ukus krvi.
Slepac je izvukao ruku, ali ju je još uvek držao podignutu. Odgrizao sam mu srednji prst do ispod drugog zgloba i malo kažiprsta. Ostali slepci su počeli da vrte glavama. Nisu znali kako da protumače pucketanje. Ranjenik je počeo da vrišti.
AAAAAAAAAAAAAA!
AAAAAAAAAAAAAA!
AAAAAAAAAAAAAA!
Iz rana mu je šiknula krv i počela da kaplje po tlu. Slepci su podivljali.
„ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE? ŠTA JE?“, drali su se, on je samo vrištao svoje AAAAAAAAAAAAAAAA! AAAAAAAAAAAA! AAAAAAAAAAAAAA!
Trčali su tamo-amo. Jedni su želeli da priđu bliže, ali su se zaletali u one koji su bežali. Povrh svega, među kablovima centrale je bilo veoma malo prostora. Mahali su štapovima, širili ruke. Nekoliko njih se upetljalo među žice i u panici su ih čupali, kao da su se našli usred borbe sa hobotnicom. Spadale su im naočare, odasvud su virile izbuljene oči prekrivene mrenom različitih boja ili potpuno bele rožnjače, potom zenice, koje su se nekontrolisano vrtele tamo-amo, nepomični stakleni umeci i nešto praznih duplji. Neki su mislili da je izbila tuča - dobili su nekoliko udaraca štapom i još su i sami mahali u pravcu gde je palo.
U dubini centrale je nešto počelo da se dimi.
Svaki od budućih telefonista je opštem zavijanju dodavao svoje ŠTA JE. Samo neko se drao OVDE JE! OVDE JE! Pogledao sam ga. Bio je to onaj, kome je povređeni poverio na čuvanje svoj štap i mislio je da su vriska i haos nastali zbog predmeta koji čuva. Pokušao je da se probije kroz metež, pružajući ruku i štap u njoj. Nekako mu je uspelo. Našao se preda mnom, gurao štap ka mojim grudima derući se OVDE JE! OVDE JE!
Vlasnik štapa je u međuvremenu privio ruku na trbuh i ječao. Od nekuda je dotrčao učitelj, a za njim još nekoliko kontrolora. Počeli su da šamaraju slepce pokušavajući da ih smire, a istovremeno nisu mogli da se suzdrže, a da i sami ne poviču:
„ŠTA JE? ŠTA JE?“
Ranjeniku se očigledno nije činilo vrednim da kolegama objašnjava svoje muke i tegobe, ali kada je začuo glas učitelja, jurnuo je ka autoritetu i uperio mu patrljak pred oči. Trajalo je, pre nego što je učitelj shvatio. Zanimljivo: čim mu je sinulo, pogledao me je.
Kontrolori centrale i učitelj su vikali i tutkali ranjenu ruku jedan drugome pod nos. Usput su snažno gurali i učenika, čija ruka je visila sa tela kao da mu ne pripada, što su u žurbi nekako zaboravili. Nisu primetili krv, koja ih je prskala. A onda je neko povikao:
„Prste na led! Mogu se zašiti!"
Počeli su da traže po tlu, da odguruju slepce koji su se i dalje istrajno borili sa centralom i da ih teraju u sporedno krilo, gde se već drala većina. Još uvek su se na sve strane drali: ŠTA JE?
Prste nisu našli. Na kraju su odvukli i onoga koji im je neumorno nudio štap. Kontrolor je otrčao sa ranjenikom, verovatno po prvu pomoć i do telefona. Ostali smo sami: ja, tri kontrolora i učitelj, sa horom slepaca koji su zavijali u pozadini.
„Ej, ti, zar onome nisu malo puna usta?“, rekao je jedan od kontrolora. Pažljivo su me pogledali.
Učitelj je stao na korak ispred mene:
„Pljuni!", zalajao je.
Hteo sam da ga poslušam, ali je dodao:
„Životinjo!"
Stisnuo sam usta. Obuzela me je autodestruktivna tvrdoglavost. Odmahnuo sam glavom.
„O, daćeš! Hoćeš i te kako!", povikao je učitelj i sva četvorica su poleteli na mene. Srušili su me na pod — nisam se branio. Pokušali su da mi razdvoje vilice, ali nisu mogli. Klizili su po krvi, razlivenoj po bradi i rukama kojima su me grabili. Razdvojili su mi usne, skoro ih otkinuli, ali preko zuba nisu mogli.
„Izvijač!", prodrao se jedan od kontrolora i izvukao ga iz džepa. I drugi ga je imao. Ugurali su mi ga iza zuba i počeli da savijaju. Osetio sam kako krčka gleđ. Čelični vrhovi su mi se zabili u desni i zaglodali u kost. Pored krvi onog slepca pio sam i sopstvenu.
Pobedili su.
Zato sam učinio jedino što mi je bilo preostalo.
Smesta sam progutao, do kraja.
A onda brzo otvorio usta.
„Nema ih“, začuđeno je zaključio učitelj.
„Progutao ih je“, razrogačenih očiju je uzdahnuo kontrolor bez izvijača i stupio korak nazad. Ostali su ga pratili. Gledali su me kao čudo.
Polako sam ustao i spuštene glave čekao šta će uslediti.

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:04 am


16.21

Hana je prošetala kroz svih devedeset i devet kanala i izjavila:
„Vreme je za videoteku. Konačno ćeš moći da upoznaš čoveka koji te je unajmio."
Pogledao sam je ništa ne shvatajući.
„Mislim, Huana“, pojasnila je.
16.54

Video-klub je bio mali, izdužen prostor, verovatno bivši hodnik koji je vodio u stan. Vrata su bila skinuta i umesto njih je stajala zavesa od aluminijumskih zapušača, što je doprinelo tome da se osetim nostalgično. Kao dete, u sirotištu sam video kako stariji prave slične zavese i žarko želeo da im se pridružim u tome, verovatno zbog sjaja i zveckanja. Kada sam bio dovoljno odrastao za praktičan rad, više nije bilo zavesa. Naša generacija je presom štancovala saobraćajne znakove i registarske tablice.
Hodnik je bio prekriven video-kasetama. Reklame i plakati su morali u izgnanstvo, na tavanicu. Neki su zadobili strašne rane, kroz koje su virili kablovi sa golim sijalicama i zvučnicima. Membrane su se blago tresle uz meksičku svirku. Razvučeni zvuk truba je oblagao prostor slojevima šećera.
Tokom vožnje Hana je izjavila da još nikada nije bila u Huanovoj videoteci; pre nekoliko godina, kada je neprestano gledala filmove, Huana nije poznavala, i kasetama se snabdevala u obližnjem video-klubu. A onda je - nije rekla nakon kog filma - rekla sebi: „Dosta je bilo“, i počela da organizuje večeri tako što ih je provodila napolju. Namerno je za svaki dan pronalazila novu zanimaciju, pre svega razne kurseve i fitnes.
Klub se nalazio u prijatnom delu grada koji je bio barem za nekoliko klasa zapušteniji od Haninog urbanizovanog sela. Osetio sam se već skoro kao kod kuće.
Iza vrata je spavao veliki vučjak ili se možda samo pretvarao da spava. Zažmirkao je levim okom. Nije bilo drugih mušterija, a iza zavese od zapušača nije se niko nazirao. Iznad nje blago se njihao samo natpis: ULAZ SAMO ZA ODRASLE, isheklan na komadu crvene vune. Porno odeljenje, nesumnjivo.
U levom i desnom gornjem uglu treperila su dva televizora, oba sa isključenim tonom. Levo je Brus Li na ubrzanom snimku nadoknađivao ono što nije mogao postići treningom, a desno se neki tip nije mogao odlučiti između jagoda iz frižidera i neke dugokose ženske, pa je istovremeno posezao i za jednim i za drugim.
Hana je prišla minijaturnom pultu u obliku oltara i pritisla na zvono. Između zapušača se pomolila mala, tamnoputa glava sa kraterima od boginja na obrazima. Muškarac je gledao prilično nevoljno, sve dok mu se pogled nije zaustavio na posetiteljki.
„O, senjorita! O, Ana! O, bienvenida! Mi alma! Mi vida! Moja spasiteljka!“, drao se kao neki popravljač kišobrana. Uvodne usklike sam razumeo, a i neke kasnije reči. Malo znam španski, ne dosta - hispanosi su, za razliku od svih ostalih rasa, retko ostavljali decu na ulici; ili su ih, ko zna, možda ostavljali u nekim drugim sirotištima?
Čovek nije izašao napolje, vratio se u radnju i trenutak kasnije dotrčao zajedno sa debelom gospođom za glavu višom od njega i hordom dece. Zgrabili su i mene i Hanu — odnosno Anu, kako ju je neprestano zvao — i kroz porno odeljenje odvukli nas u svoj stan. Bio je prepun svetih slika i slika device Marije. Verovatno u svrhu dezinfekcije: videoteku su otvorili u hodniku, za porniče su morali da žrtvuju predsoblje, a plebejski izgled predvorja da nadoknade svetošću stana.
Na krevetu ispod prozora sedela je neka drevna starica i drala se zajedno sa svima. Hani je bilo vidno neprijatno. Neprekidno se osmehivala na sve strane. Levu ruku je pokušavala da izmakne neprestanim Huanovim poljupcima, tako da nije mogla da obrati pažnju na desnu. Nju je počela da ljubi njegova žena. Deca su se, za svaki slučaj, dernjala. Setio sam se da je to prva Hanina poseta videoteci, i pitao se kako li tek dočekuju redovne mušterije.
Hana je nekako uspela da izvuče levu ruku da bi pokazala na mene i predstavila me Huanu. On je još ranije krišom bacao pogled u mom pravcu i očigledno se nadao da će gošća zaboraviti da me spomene. Bilo mu je neprijatno, i odjednom je izgledao potpuno kriv kao Juda na kvadrat — za šta, to ne znam. Maestro je bio uvek obavešten i našao je, eto, Haninog prijatelja (poznanika?), koji ju je ubedio da primi telohranitelja. Zašto mu je trebalo da gleda i ponaša se kao da ju je izručio vukovima, nisam znao. Možda je opet bio kriv moj izgled? Neprijatnosti ga je ubrzo spasla njegova žena, koja je preusmerila Haninu pažnju, još pre nego što je Huanovo ponašanje postalo svima očigledno.
Morali smo da popijemo svako po čašicu oštrog pića sa solju i limunom. Opet su joj malo ljubili ruke, na šta je konačno uspela da procedi zbog čega smo uopšte došli. Oh, razlog! Oh, ma sitnica! Horda se vratila u prvu prostoriju povukavši nas sa sobom i počela da nam puni naručje kasetama. U stvari, i preporuke su, mada indirektno, dolazile samo od Huanove žene - očigledno ga je ta žena, koju je kao gospodar kuće zaboravio da predstavi, vodila i okretala po svojoj volji, kako ne bi narušila ijedno jedino, čak i najmanje obeležje njegove muškosti. Malopre ga je spasila neprijatnosti, sada se u njegovim rukama uvek nalazila prava kaseta, iako sam sumnjao da se Huan uopšte razume u filmove. Voden svojim nevidljivim gospodarem, bilo je dovoljno da samo brblja, prouzrokujući što veću buku.
17.25

Uspeo sam da ponovo ugledam Hanu tek kada smo kasete izručili u prtljažnik.
„Bio je moj treći muž“, objasnila je.
Kako li je bilo tek u braku, ako su čak i nakon razvoda takvi prijatelji, pomislio sam.
„Da, znam, sve to izgleda čudno. Ali, razvedeni smo već četiri godine."
„I još uvek ti ljubi ruku?", nisam mogao da se suzdržim.
Nasmešila se.
„Da."
„A zar ona gospođa nije njegova žena?"
„Jeste."
„Aha."
Pogledala me je ispod obrva. Očigledno se zabavljala.
„Bila je njegova žena još onda kada smo se venčali. Sa mnom je bio bigamista. Trebalo je da vidiš kako mi je ljubila ruke dok me je nagovarao da se udam za njega."
Ništa mi više nije bilo jasno.
Hana se još jednom široko osmehnula.
„Udavala sam se četiri puta, a spavala sam u životu, sve skupa, samo sa trojicom. Verovatno sam jedna od retkih žena koja je bila udata za više muškaraca nego što je imala onih sa kojima je spavala. Samo za prvog sam se udala istinski, sa svima ostalima je bilo samo na papiru, tj. za radnu vizu. Kada bi prošao minimalni period, razvela bih se. Pošto nas je, na kraju krajeva, Huan doveo do toga da čučimo u stanu, sasvim je u redu da nas opskrbi i kasetama za celu nedelju. Tako."
18.34

Hana je imala devedeset i devet kanala, a umesto stotog upotrebljavala je video. Ispostavilo se da je to pravi super-kanal, jer je mogao da se brzo premotava unapred ili unazad. Mogli smo da odgledamo i po tri kasete na sat, odnosno jednu jedinu u nedogled.
Setio sam se da sam se u poslednjih nekoliko dana prilično često vozio taksijem. Postoji li još kakva gradska usluga za koju čovek odrastao u siromaštvu zna, a nekako uopšte ne pomišlja da bi mogao da je upotrebi?
Pozvao sam „Mekdonalds" i naručio dostavu na kuću.
20.01

U kupatilu sam oprao gaće i prostro ih na radijator da se osuše. Radijator je bio u obliku uspinjuće izuvijane zmije, tako da sam svoje bokserice mogao sam da poredam na različite nivoe. Pre nego što sam izašao, još jednom sam pogledao izložene objekte i nesigurno sam zastao. Gaće su bile... tako... zastrašujuće? Ne, nisu bile išarane ili ispisane bombastičnim natpisima, ali kada sam, radi poređenja, uzeo sa gomilice Haninih gaća uzorak njenog rublja i raširio ga, skoro da mi se izgubio u dlanovima. Ranije nisam imao osećaj da među bedrima moje štićenice imam šta da čuvam. Možda je rublje tako rastegljivo? Pažljivo sam razvukao materijal, ali, uprkos tome, šavovi su zapeli. Postao sam svestan bednog položaja u kojem sam se našao i demonstrativno sam spustio njene gaće, a svoje ostavio tamo gde su bile.
Odakle ta nagla ljutnja, nisam znao sebi da objasnim.
20.41

Hanini suzni kanali su očigledno bili alergični na crno-bele filmove — odmah bi joj se upalili i pomamili. Žena bigamiste Huana mora da je napravila dobar izbor. Pokušao sam da pratim priču i da shvatim čemu te suze i ta tuga, ali nije išlo. Nekog oficira su greškom osudili na streljanje, na šta su mu prijatelji i prolaznici tokom čitavog filma nudili mogućnost bekstva. Odgovarao im je: naredba je naredba, neću pobeći. Ako neko sam srlja u smrt, šta bi u tome moglo da bude tužno? Mada, istina je da su između pojedinačnih ubeđivanja mnogo i tužno pevali.
22.31

„Hoćemo li u šetnju? To možemo, a?“, rekla je Hana i otišli smo.
Zaustavila se u hodniku i onjušila oko sebe.
„Nešto smrdi", zaključila je i dodala nakon kraćeg razmišljanja: „Na trulež."
Silazeći niz stepenice, nekoliko puta zaredom sam kinuo. Nisam mogao da se suzdržim i neko vreme ni da se zaustavim. Hana mi je pružila maramicu. Upotrebio sam je samo jednom rukom, jer sam u drugoj nosio kesu sa đubretom.
22.35

Previše hladno je bilo čak i za ljubitelje pasa. Čak se i poklopac kante za đubre zaledio, pa sam morao da se napregnem pre nego što sam se oslobodio kese.
Tokom šetnje nismo sreli nikoga. Namerno sam se zadržavao na nenaseljenim ulicama. Nije se bunila, već mi je mirno prepustila vodstvo. Nekoliko puta se okliznula na glatkom tlu i uhvatila se za mene. Onako usput, bez suvišnih objašnjenja i izvinjavanja. Bacio sam sumnjičav pogled na njenu obuću. Mokasine su delovale baš letnje. Ubedila me je da joj nije hladno, da se samo malo klizaju.
Čuteči, prošli smo nekoliko raskrsnica i skrenuli preko mosta. Hana se na sredini zaustavila i pogledala u vodu. Bila je gusto crna i jedva se primetno pomerala. Pritoke su bile smrznute i ledeni zubi su sa strane zagrizali u tok. Obala sa obe strane reke bila je od glatkog betona. Nigde se nisu mogli videti držači. U daljini sam ugledao stepenice koje su se spuštale ka vodi. Suzdržavao sam se da Hana ne primeti koliko mi je neprijatno da gledam u površinu. Ne znam da plivam i nikada nisu mogli da me nateraju da uđem u bazen, a kamoli u kakvu drugu, tamniju vodu. Potreban mi je čvrst oslonac pod nogama, takav sam. Pa makar bio u pitanju samo tanak pod aviona. Več sam pogled na neprozirnu tamnu površinu preplavio me je jezom. Povrh svega, opet me je obuzela čudna vrtoglavica. Morao sam da se pribrano zagledam u objekte da bi mogao da ih razaznam.
Hana je krenula napred, a onda zastala na drugoj strani mosta. Krenuo sam za njom. Sa tog mesta se pružao potpuno isti prizor, samo se sto metara niže iz vode uzdizalo nešto što je očigledno bio ostatak trupa lađe prevrnute na bok. Stajali smo i ispuštali oblačiće magle.
„Misliš li“, progovorila je, „da će stvarno doći?“
„Da.“
Možda nisam zvučao dovoljno ubedljivo. Pogledala me je, a onda se opet okrenula ka reci.
„Ja sam jedna od onih koje u prodavnici pitaju da li joj haljina dobro stoji. Zar prodavačica može da odgovori drugačije nego potvrdno? Mora da hvali haljinu, za to je plaćena."
Na trenutak mi je spustila dlan na rame.
„Nemoj mi zameriti. Znaš, onaj lopov... Sumnjam. Kao što sam ti već rekla, zaista je više izgledao kao neki jadničak, nego kao opasni manijak. Znam, znam, nikada ne možeš da budeš sto posto siguran. A ipak... Možda će poslati nekoga drugog. Ne znam koliko znaš o svemu tome?"
Promrmljao sam nešto.
„Znaš, ono njegovo češljanje... Kada sam pričala o tome u policiji, činilo im se da to nije važno. Ali meni jeste. Možda zato što sam frizerka. Sećaš se onog groznog salona? Tip se češljao ogledajući se u izlogu. To često rade, znaš. Misle da je to obično ogledalo i priljube se uz njega. A Meri i ja se samo kikoćemo. Tip je dotrčao, razumeš, odjednom, kao neki divljak. Prošao pored izloga, okrenuo se i odjurio preko ulice. Radila sam za stolom kraj prozora, zato mi je pao u oči. Smugnuo je u telefonsku govornicu i na brzinu telefonirao. Trajalo je pola minuta, ne više. Razumeš, strašno mu se žurilo. Onda je izašao napolje i neprestano se osvrtao naokolo, kao neki begunac. Potom je odjednom jurnuo ka meni. Uplašila sam se. Priljubio se uz izlog i počeo da se češlja. Zamisli samo, takva žurba, a na frizuru ipak nije zaboravio. Da si samo video njegovo lice! Verujem da svako pravi grimase pred ogledalom i da se ogledala pri tom beskrajno zabavljaju. Tip je pljunuo u prste i zalizao zulufe. A sav je bio mokar od trčanja! I prljav k'o svinja! Sa kragne mu je visilo nešto što je izgledalo kao komadić kore krompira. Policajci su mi onda rekli da je, verovatno, proveo barem nekoliko sati skrivajući se u kakvom kontejneru ili nečemu sličnom. Tip u takvom stanju krene da se češlja! Samo to hoću da kažem, da nije izgledao kao kriminalac. Dakle, udaljen metar od mene, ulepšava se i, pri tom, pravi takve face da više nije bilo smešno, tako da sam skrenula pogled. Meri je, okrenuvši mi leđa, prala pribor u lavabou. Pogledam u televizor, kad tamo taj isti tip! I ne samo to! Isto tako se sređivao! Možeš da zamisliš, skoro da me strefi kap. Napolju stoji muškarac i češlja se, na televiziji njegov snimak; isti postupak, isti pokreti.
Zamisli! Tip je krenuo da opljačka zlataru ili šta već, i nije znao da pred ulazom imaju postavljene kamere. A prethodno se očešljao! Navukao je najlonsku čarapu na glavu i opet gledao u staklo kako mu stoji! Nešto gluplje još nisam videla! Izgubljen čovek! Upravo taj snimak su, naravno, sa zadovoljstvom pustili na televiziji. S obzirom na toliko drugih, ozbiljnih stvari, ubistava i tome slično, verovatno ga nikad ne bi pustili, ali ova scena je bila tako smešna! Nije imao nikakve šanse. Da ga nisam videla ja, video bi ga neko drugi. Brzo sam pogledala kroz izlog. Tip se sredio, a onda prešao ulicu i krenuo natrag ka govornici. Cimnula sam Meri i zatražila od nje da odmah pozove policiju. Po mom glasu je zaključila da je ozbiljno.
I odmah je otrčala. Prišla sam izlogu i posmatrala. Stigao je veliki crni auto sa zatamnjenim staklima. Tip je uskočio unutra i odvezao se. Vozača nisam mogla da nazrem. Registraciju sam videla, ali ne mogu da je se setim. Kada sam to rekla policiji, imala sam osećaj da bi me najradije zadavili. I ti bi?“
„Ne“, odlučno sam odgovorio, „ne!“
„Ne razumem se u marke automobila, to od mene nisu mogli da očekuju. Odvratno se osećam jer nisam mogla da se setim registracije. Bila je jedna od onih, posebnih, koje nešto znače. Ma, video si i sam kako sam loša u „skrablu". Nadam se da ću se setiti barem na procesu. Prepoznala sam ga na slikama koje su mi pokazali. Misliš li da će se još dugo skrivati pre nego što ga otkriju?"
„Ne.“
Pomerio sam nogu i osetio na listovima nešto ledeno. Moja sopstvena nogavica.
„Idemo natrag", rekao sam.
Složila se.
„Dosta bi pomogla policiji kada bi se setila registracije."
„Znam. Misliš da se ne trudim? Znaš li da svake večeri, pre nego što zaspim, pokušavam da se setim? Bio je neki naziv i pored njega broj. Kao LORD3 ili nešto slično."
23.03

Prošli smo pretposlednju raskrsnicu pre Haninog stana, kada sam u senci ugledao figuru koja je stajala na drugoj strani. Pruživši ruku gurnuo sam Hanu iza sebe i odmah postao svestan koliko sam beznadežno nizak — njena glava je virila iznad moje.
„Klošar. Spava", šapnula je Hana. Stajali smo nasred raskrsnice. Iznad nas je visio semafor i treperio žutom svetlošću. Svakog trenutka bi mogao da prođe auto i u njemu ne bi morao da bude ubica. Bila bi dovoljna prebrza vožnja, jer je tlo, uprkos tragovima posutog peska, bilo klizavo i već smo se čitavim putem više tociljali nego hodali.
„Hajdemo natrag “, odgovorio sam.
„Ne, vidiš da spava."
Opet sam morao da usredsredim pogled. Između dve kante za đubre sedeo je čovek glave klonule na grudi. Možda je tu bio i ranije, ali ga nismo primetili.
„OK. Idi za mnom!"
Krenuli smo, kao da se igramo vozića. Hana se čak pogurila, možda zbog toga što je bila nervozna. Brzo smo ga zaobišli, a tip se nije ni pomerio. Hana je počela da korača pored mene i uspravila se u trenutku kada smo začuli za sobom:
„Hej, vas dvoje!"
Klošar je stajao. Ne previše stabilno.
„Dajte pare!"
Zaljuljao se, uhvatio ravnotežu, načinio nekoliko koraka i stao ispod svetiljke. Mora da je bio još prilično mlad, ali je već bio potpuno propao. Velike staklene oči su zurile nekuda između nas, u prazno. Bio je obučen u izlizanu teksas-jaknu postavljenu ovčijom kožom, a kroz desnu nogavicu farmerki virilo je koleno. Na nekoliko mesta odeću su prekrivale vidljive mrlje, suveniri od poslednjeg povraćanja. Duga, tamna kosa, koja mu je dopirala do ramena, sama se uplela u masne repove. Kroz usne, pokrivene crnim mrljama, ispuštao je oblačiće.
„Pare", ponovio je i napravio još dva koraka. Već je bio svega tri metra udaljen od nas.
Nadao sam se da će mu se oči razbistriti barem pri pogledu na moju figuru ako ne već na licu, ali je već bio odlutao preko linije na kojoj bi bio sposoban da bilo šta shvati. Iza staklenih očiju okorelog džankija više nije bilo nikoga kod kuće.
Povukao sam Hanu za rukav i ona je pošla za mnom. Tip je primetio naše kretanje, zavukao levu ruku u džep na jakni i izvukao nož.
„Daj! Daj!“, prodrao se.
Gurnuo sam Hanu i počeo da se povlačim unatraške. Odgurivao sam je svojim telom i nadao se da se neće okliznuti. Pratio nas je.
Stigli smo do sledeće svetiljke. Tip je izgubio strpljenje i skočio, držeći nož u pruženoj ruci. Zgrabio sam ga za nadlanicu i povukao, a potom pustio. Svom snagom je nastavio svoj put i tresnuo o stub svetiljke, zagrlio ga i sfuljao se niz njega priljubivši lice uz čelik. Iz nosa i usta mu je tekla krv. Ujutru će malo pljuvati zube. Posipala nas je drhturava svetlost. Pogledao sam nagore. Činilo se kao da će svetiljka otpasti.
Hana me je opet gledala nekako čudno. Ovog puta je bio u pitanju koktel; mešavina zahvalnosti, straha i još po nečeg. Rekla je:
„Ponekad je dobro imati telohranitelja."
Napravili smo nekoliko koraka, kada se iznenada zaustavila.
„Da ga ostavimo tako?“
Nisam razumeo šta misli pod tim. Spustila mi je dlan na rukav i oslobodila me nagađanja.
„Ne, bolje da ne zovemo policiju! Nisam mislila na to. Ali, ako ga ostavimo tek tako ovde, možda će da se smrzne?"
„Neće, pre nego što smo došli ionako je spavao na ulici. Samo smo ga premestili deset metara dalje. Socijalna će ga pre naći pod svetiljkom nego medu onim kantama za đubre."
Osvrnula se ka čoveku koji je sedeo iza stuba.
„Ne znamo, ali..."
„Hteo je da nas opljačka..." počeo sam blago.
„Znam."
„I zakolje", dodao sam.
„Znam, sve znam. Ali, narkoman je i nema mu pomoći. Zaista mu je potreban novac za novu dozu."
Čutali smo. Nije mi bilo jasno o čemu razmišlja, i zato sam čekao.
Konačno je razmislila.
„Daću mu nešto novca", rekla je.
„A?"
„Sećam se kako mi je grozno bilo kada sam se odvikavala od cigareta. Kako sam samo patila! A sećam se i kako je bilo ranije, dok sam još pušila, kada bi mi ponestalo cigareta. Preturila bih sve džepove i svaku fioku. Sastavila cigaretu od jučerašnjih pikavaca u pepeljari. Koliko gore mora biti tek tom jadniku, ako je meni bilo tako grozno!"
Mogao sam još samo da vrtim glavom.
Hana je krenula da se vraća ka klošaru i da pretura po novčaniku. Brzo sam pošao za njom pazeći da se tip ne probudi i pokuša da nas ponovo napadne. Nije davao znake života.
Hana je posegla u novčanik. Polovinu novčanica je savila u rolnu, sagnula se i gurnula mu svežanj u džep.
„Oprostite", rekla je.
A onda smo otišli.
Na svu sreću je ćutala, tako da sam mogao da naklapam o drogi i Bogu. Dođe čoveku da nekoga zakolje, opljačka i tome slično. A samo retki to mogu da učine; večini je za to potrebno opravdanje. Bog, recimo. Ateisti moraju da posegnu barem za alkoholom pre nego što mogu da kažu, opa, poklao sam ih, oprostite mi, nisam znao šta radim, bio sam pijan. Najsmešnije je što na sudu takve izjave uzimaju u obzir kao olakšavajuću okolnost, umesto da udvostruče kaznu. Čudno, čudno. Setio sam se hvalisanja školskih drugova, kako su se napili i uradili ovo ili ono. Lokalni heroj je bio tip, koji je ustao i na času se ispovraćao na učitelja. Koji učenik ne priželjkuje nešto slično tome? A ustati trezan i mirne glave se ispovraćati, to je nešto sasvim drugo nego učiniti to isto pijan. Razlika je u volji i moći. Bez opravdanja, pa bio to Bog ili droga, naime, potrebna ti je velika količina i jednog i drugog. Bilo je godina kada su svi oko mene očajno mnogo pili, ždrali sve tablete koje su im došle pod ruku, duvali lepak i pušili sve što je proizvodilo dim. Masovno bi prešli i na iglu, ali tvrdih droga nije bilo baš mnogo u našem sirotinjskom okruženju. Nisam im se priključio: bilo je dovoljno jednom ostati trezan i slušati ih kako mudruju onako urađeni i omamljeni. Povrh svega, shvatio sam koliko je veći izazov preživeti bez opravdanja. U najveći uspeh svog života ubrajam hrabrost i volju koji su me doveli u onaj stan i zadržali me tamo. Lako je biti svetac u pustinji, a pakleno teško je biti u gradu, usred iskušenja.
„Znam“, dodala je Hana nakon nekog vremena, „ti si poslovan čovek. Lopov je hteo da nam uzme novac i ti si ga savladao. To je bio tvoj posao. A posle sam mu dala novac, jer mu je zaista bio potreban. To je moja ljudska dužnost. Na kraju krajeva, isto je kao i da ga nisi savladao. Sigurno se pitaš zašto si se uopšte trudio. Znam, nije ti jasno, ali ne znam da objasnim. Oprosti."
Nakon kraćeg razmišljanja je dodala:
„I još sam zakomplikovala to objašnjenje."
23.22

Već smo bili blizu susedovog „vartburga“, kada sam primetio da je pored dva redovno prisutna auta parkiran i treći, veliki crni „be-em-ve“, koji sam video još u nedelju. Zgrabio sam Hanu za nadlakticu, gurajući je ka zidu. Začuđeno me je pogledala i počela da otvara usta, a onda se predomislila, uhvativši moj pogled.
Ako je onaj džanki bio tipična gradska opasnost koja je mogla biti i smrtonosna, ali, uprkos tome, u osnovi naivno prostačka, BMW automobil je bio čista tehnologija i time predstavljao veću pretnju. Posebno zato što je motor tiho zujao i uopšte mi nije bilo jasno kako sam mogao da ga ugledam tako kasno.
Ispustivši tiho i razvučeno ’frrrrrr’ motor se ugasio. Vrata na suprotnoj strani su počela da se otvaraju. Gurnuo sam ruku u džep i izvukao pištolj.
Plavokosa glava, koju sam već video...
Inspektor Kurt. Gurnuo sam pištolj natrag u džep.
„Ko je to?“ zasiktala je Hana, nakon što je na osnovu mog ponašanja shvatila da joj ne preti opasnost.
Inspektor je napravio krug oko kola, a potom smo se polako približavali jedan drugome.
„Dobro veče“, rekao je i predstavio se Hani: „Inspektor Kurt.“
„A, vi ste“, rekla je Hana, a onda pooštrila ton: „Imate li kakav dokument?"
Krajičkom oka sam uhvatio njen pogled koji je očekivao pohvalu.
Inspektor Kurt joj je pružio legitimaciju i Hana ju je razgledala sa interesovanjem. Čak ju je i okrenula i približila očima.
„Oprostite, do sada još nisam videla ovakav dokument", izvinila se, vraćajući legitimaciju vlasniku. „Uđimo unutra, toplije je."
Krenuo sam prvi po stepenicama i Hana mi je pružila ključ da otključam. Kurt je okačio kaput, izvukao iz džepa mobilni i stavio ga ispred sebe kada je seo za sto. „Na moju stolicu", pomislio sam i čudio se iznenadnom osećaju gorčine.
23.35

Sa zavišću sam gledao kako je Kurt dobio punu šolju (opet uzgredna pomisao: moju!) Haninog najlekovitijeg čaja, kojim je i mene poslužila kada sam došao. Činilo se da je inspektoru zaista potrebna, pošto je Hana primetila u kakvom je on stanju bio. Delovao je, blago rečeno, uništeno. Podočnjaci su mu bili baš veliki, kao da su nacrtani. Još uvek je bio isuviše glasan, pravio je preteranu buku. Povrh svega, neprestano je bacao pogled na mobilni, povremeno bi ga uključio i proveravao nešto na ekranu. Nakon prvog gutljaja obrazi su mu se naborali i sav je procvetao. O, kako dobar čaj, nešto tako sjajno još nije pio. Očigledno nije bio sasvim priseban, ili se bestidno ulizivao. Hana je zasijala.
Inspektor je polako posrkao svoj čaj i Hana ga je uljudno čekala. Gutljaji su postajali sve redi i završili se poslednjim, dugim, a mi smo samo sedeli. Kurt je očigledno zaboravio da govori. Sedeo je, oslonivši nadlanice na rub stola, okrenut ka Hani, a ispod čela je neprestano bacao pogled na mobilni.
Na kraju smo sve troje buljili u aparat čekajući ga kao spasioca. Trgnuo sam se, pogledao pred sobom. Potom se probudila i Hana, okrenula se ka posetiocu i nekoliko puta uviđajno nakašljala. Morao sam da dvaput trupnem đonom o pod, pre nego što se Kurt osvestio. Trgnuo se kao da se probudio.
„Izvinite, ali... postaću otac“, rekao je.
Hanine oči su se u trenutku potpuno raširile i zaokruglile. „Ooooo... razumem, je li već dugo u porodilištu?"
„Ne, mislim, to je problem, ne znam kako da objasnim..." Na trenutak je krišom pogledao u mom pravcu. „Znate, u nedelju su joj počeli trudovi i odvezao sam je. Jer želim da budem pored nje. Pravi otac mora da vidi svoju decu. Predugo smo čekali na to dete, hoću reći, dva deteta. Znamo da će ih biti dvoje, dečak i devojčica.“
Hana se potpuno nagnula napred. Isključili su me iz svog razgovora i osećao sam se kao da sam nepotreban. Kurt je nastavio:
„Sa ženom i sa mnom je sve u redu, barem tako tvrde lekari, ali decu, jednostavno, nismo mogli da imamo. Već smo se plašili... ipak smo malo stari, mislim, ona je... hoću reći...“
„A veštačka oplodnja?" napeto je šapnula Hana. „Jedna moja prijateljica, Tanja je...“
„Da, da“, užurbano je klimnuo Kurt, „jesmo, jesmo..."
„Ali, zato blizanci!", Hana je odmah sve razumela.
Preplašeno se skamenila: „U nedelju? Je li moguće da se baš sada porađa?"
„Ne, ne, bili su lažni trudovi."
„Uuuu", laknulo je Hani.
„Juče opet, i danas pre podne isto. Ne spavam, i još sam na poslu po čitav dan. Taj telefon... to je moj privatni, samo žena ima broj... stalno čekam..."
Ovog puta su oboje okrenuli glavu ka nemom aparatu.
Razdirao me je bes. U životu sam dolazio u dodir samo sa uličnim policajcima, koji te gnjave ili te strpaju u auto i odvezu natrag u sirotište. Izgledali su mi čvrsti, ogromni; predstavnici porodice sa jasnom ulogom i strukturom u koju mi je bilo zabranjeno da uđem. A ovaj ovde je trebalo da bude jedan od njihovih šefova i opustio se kao neka tetka. Čak je pričao dodajući stalno one tri tačkice, što je sigurno poslednji stadijum cmizdravosti: oh... čeka... da... Kada sam ga prvi put video, pogledom mi je skoro probio oči, a sada se nakon Haninog čaja sveo na sramotu svoje policijske porodice.
Još uvek prikovanog pogleda za telefon, Hana je izrekla jednu od onih svojih mudrosti koje su me uvek ljutile, pošto sam joj zavideo na njima:
„Jeste li primetili da su mobilni telefoni promenili pozdrav iz ‘Halo, kako si?’ u ‘Halo, gde si?’“
Očigledno sam prečuo deo razgovora.
Kurt se osmehnuo, ovog puta prvi put ozbiljno, bez suvišnog boranja obraza. Podupro je čelo sa oba dlana.
„Izvinite, ne znam šta mi je! Tako teško je postati otac."
Hana se nagnula preko stola i stegnula mu istovremeno oba lakta.
„Sve je redu, bolje da kažete nego da to držite u sebi."
„Očigledno sam previše umoran, svaki slobodan trenutak i pola službenih trenutaka vozim ženu u porodilište ili je tamo čekam. A onda nemam vremena da pazim na vas."
„Oooo“, osmehnula se Hana, „na mene?"
Okrenula se ka meni i gledala me smeškajući se. Zbog inspektora nisam hteo da skrenem pogled. Nastavila je:
„Nema potrebe, imam pravog telohranitelja. Pored njega se zaista osećam bezbedno."
Okrenula se ponovo ka Kurtu, a meni je njen osmeh još uvek lebdeo pred očima. Zurio sam u nju.
Na trenutak joj je pogled skliznuo ka prozoru.
„Znate, što se tiče potomstva", počela je, „kada sam prošle godine morala da menjam ramove na prozorima kupila sam one najskuplje, sa garancijom koja važi pedeset godina. Tek tako, učinilo mi se da je to nešto sasvim normalno. Ne mislim da ću živeti toliko dugo. Kasnije sam razmišljala o tome, i očigledno je da nema naše odluke ili postupka koji ne sadrže u sebi pomisao na potomstvo. Takvi smo, zaboravljamo one pre nas i mislimo na one koji će ostati posle nas. Možda je negde to drugačije ili nisu svi takvi, ali, što se mene tiče, tako je. Verovatno bi tako bilo i u slučaju da nikada ne budem mogla da imam decu, da kod kuće čuvam deset lekarskih potvrda o neplodnosti ili da budem stara kao gospođa Vilma sa gornjeg sprata. Kada ne bih bila takva, svakodnevica ne bi imala smisla. Mogla bih samo da sedim na stolici i zurim u jednu tačku. Nekako mi se čini da bi policajci morali da budu samo oni, koji uvek barem malo misle na buduće naraštaje."
Pogledala je Kurta i okrenula se ka meni. Postao sam svestan, trgnuo se i skrenuo pogled na posetioca. Buljio je u mene. Tokom Haninog monologa je iskoristio moju zamišljenost i posmatrao me. Očajnički sam pokušavao da se setim da li sam zaboravio da stisnem usne i možda mu tako omogućio pogled na svoju vilicu.
Inspektor je pogledao Hanu želeći nešto da zausti, verovatno opet nešto što bi se završavalo sa tri tačkice... kada je, iznenada, zazvonio telefon. Sve troje smo poskočili. Kurt je već slušao.
„Da... a stvarno? Ne, ne, ne, evo, krećem!"
I već je oblačio kaput. Hana je u stilu dobro istrenirane ekipe već držala otvorena vrata.
„Možete li da me ispratite?", obratio mi se pred ulazom, i ubrzo smo zajedno preskakali stepenice.
Zaustavio se ispred ulaznih vrata zgrade i okrenuo se ka meni.
Za nekoga ko postaje otac i ko je u panici, neuobičajeno dugo mi je zurio u oči. Videlo se da je začuđen, a povrh svega, sličan čoveku koji je udario o nešto nerazumljivo.
„Posmatrao sam kako je gledate, malopre, dok je govorila o potomstvu", progovorio je nakon duge pauze i dodao: „Vi zaista niste tu da biste je ubili."
Munjevito se okrenuo, otvorio vrata i otrčao do auta. Malo mu je falilo da padne na klizavi asfalt, ali je ravnotežu povratio raskrilivši ruke kao da maše.
23.57

„Zašto je uopšte došao, je li ti rekao? I zbog čega bi i on morao da me čuva?"
Slegnuo sam ramenima.
„Koliko muškaraca se odjednom interesuje za mene!" dodala je gorko.

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Mustra taj Čet Jan 24, 2019 11:09 am




Sreda


3.19

Opet sam se prevrtao u krevetu. Ovog puta me je mučio osećaj da sam jutros, kada je vodoinstalater lupao po vratima, loše reagovao. A šta da je zaista bio ubica? Da li bih potrčao za njim? Taj sigurno ne bi pravio buku i razbijao, mada... Nisam mogao da se setim na šta sam uopšte mislio začuvši lupanje na vratima. Ni na šta nije izgledalo. Samo sam potrčao ka onome što mi je zasmetalo i probudilo me. Na Hanu nisam ni pomislio; bio sam, jednostavno, iznerviran zbog lupnjave koja me je probudila. Grizlo me je da li sam uopšte sposoban da budem njen čuvar? Hoću li podbaciti u ključnom trenutku? Izneveriti Maestra? Strah od neuspeha me je probo kratko i oštro. Ostavio za sobom trag koji je dugo nestajao a nikada u potpunosti ispario.
A sa druge strane, spasao sam je od onog džankija...
Je li to uspeh koji je vredan pominjanja? Povrh svega, krenuo sam na njega rukama, a na pištolj sam potpuno bio zaboravio. Koliko puta mi se dogodi da izgubim iz vida nešto što mi kasnije bude tako logično!
Počeo sam da se vrtim u krug i da polako ponovo tonem u san.
8.21

Probudili su me koraci. Dolazili su odozgo i čudno su zvučali. Nešto teško i nespretno je želelo da imitira balerinu. Neko se trudio da hoda na prstima, brzo, nečujno; a u suštini trapavo i bučno. Koraci su se ubrzali pred vratima, a spuštajući se niz stepenice pretvorili se u trčanje. Vodoinstalater, nesumnjivo. Očigledno danas nije imao erekciju.
Kuda li to ide, usred noći?
Neko je upalio „vartburg" i kloparanje merdevina se pridružilo motoru. Trenutak pretnje za vlasnika „be-em-vea“, sigurno. Oslušnuo sam. Saobraćaj na ulici je bio čudno gust za tako rani sat. Čuo sam Hanine korake, najpre do radija, klik, muzika, a onda ka kupatilu. Uobičajeno jutro.
„Ej, vidim, pomeraš se, budan si. Otvori oči, spavalice“, rekla je, „konačno, sunce!"
Uplašio sam se.
Oko mene se pružala crvena noč.
Sačekao sam da Hana zatvori vrata kupatila. Najpre sam okrenuo glavu ka prozoru i zaista, noč je bila svetlija. Opipao sam se. Pokušao sam da otvorim sklopljene oči. Nije išlo. Onda sam ih protrljao prstima. Napipao sam nešto tvrdo, grumuljičasto. Bolelo je. Hteo sam da vrisnem, ali sam se u poslednjem trenutku suzdržao. U kupatilu je šumeo tuš, tako da me ionako ne bi mogla čuti.
Oslepeo sam.
Pokušao sam da se podignem na noge. Na svu sreću, rajsferšlus je još od sinoć bio otvoren i nije se opirao. Kleknuo sam i polako ustao opipavajući zid. Šta se dogodilo? Kontraindikacija nekog od lekova koje sam pio poslednjih nekoliko dana? Nova bolest? Ako se tako nastavi, neću dočekati početak sledeče nedelje.
Nisam smeo da se pomerim. Pokušao sam da obnovim u svojoj glavi raspored predmeta u sobi, ali setio sam se samo da ih ima mnogo, da su gusto natrpani i da su police slabo pričvršćene. Nameštaj od bambusa nije izgledao kao primeren oslonac za moju težinu. Ponovo sam opipao kapke. Ovog puta sporije, kao istražujući. Bili su zalepljeni nekom čudnom materijom. U uglu levog oka počeo sam da je pažljivo drobim i polako razvukao nekoliko trepavica, pustio svetlost do očiju i uverio se da je sa mojim vidom sve u redu.
Hana se vratila i odmah mi prišla.
„Šta to radiš? Šta... O! Kako su ti oči zapaljene! Jednom se to dogodilo i mojoj baki. Pusti! Ne pipaj se! Idem da skuvam čaj.“
8.29

Prvi put sam spoznao lepotu mercedesove zvezde. Sunčev sjaj je u tome imao potpuno sporedni značaj. Široko otvorivši oči, uživao sam u posmatranju rotirajućeg simbola automobilske industrije. Povremeno bih umočio gazu u šolju čaja od kamilice, zabacio glavu unazad i naizmenično zatvarao oči oblogom.
„Možeš da budeš srećan što brinem o tebi“, rekla je i odmah postala svesna neprimerenosti izgovorene rečenice. A onda je ponizno dodala:
„Oprosti."
Bila je u pravu, što je najviše bolelo. Moji problemi se samo množe i sve više imam posla sa samim sobom. A sa druge strane, danas je sreda i Hana je još uvek živa, što najbolje svedoči o mom uspehu. Sa treće strane, niko je do danas nije zaista napao.
Đavola.
„Nisam tako mislila. Juče si onog tipa majstorski onesposobio. Stvarno."
Hana je kuvala novu porciju kamilice - njen prvi čaj, koji je zaista blažio moje tegobe, ali, povrh svega, nisam morao da ga popijem. Možda baš zato.
„Baki se to dogodilo u proleće, kada je spavala pri otvorenom prozoru. Lekari su konstatovali da je u pitanju alergija i onda je morala da pije neke lekove. Dobro nije bilo nikada, ali ni tako loše."
Alergija, odnosno pobuna tela? Ne razumem se u bolesti, ali primetio sam da je to jedina bolest od koje oboleva samo telo — za zapaljenje pluća, recimo, kažu: dobio sam ga, preboleo sam ga, dok za alergiju uvek tvrde: moje telo je alergično. Nabrajaju čak detaljno, po sastavnim delovima: oči su alergične na... koža...
Hana je donela novu šolju i uzela prethodnu.
„Zašto da ne odeš kod lekara?"
Kategorično sam odbio.
Uzdahnula je, iako očigledno nije očekivala drugačiji odgovor.
„Zanimljivo", rekla je, „što je muškarac snažniji i, dobro, muževniji, to se više plaši da ode kod lekara."
Otišla je do šporeta i dobacila mi preko ramena:
„Moraćeš u prodavnicu. Ponestalo je marmelade od đumbira i hleba."
Kratka pauza.
„Kupi u apoteci kapi ili mast, oči su ti baš zakrvavljene."
8.58

Trajalo je pre nego što sam se obrijao. Sam postupak, zbog količine i čvrstoće mojih dlaka, ionako dugo traje, ali ovog puta su mi smetale oči. Nisam mogao da ih dugo držim otvorene. Neprestano sam žmirkao. Bliski susret sa ogledalom je otkrio podivljali splet ispucalih kapilara koji su sasvim prekrili beonjaču. U uglu mi se već sakupljala nova sluz. Obrisao sam je vrhom prsta.
Povrh svega, nos mi je bio potpuno zapušen. Nakon tuširanja pustio sam vodu da teče još neko vreme, dok nisam izduvao barem jednu nozdrvu.
9.11

Silazio sam niz stepenice i u susret mi je dolazila žena vlasnika „be-em-vea“. Bila je to ona, sudeći po Haninom opisu. Obučena u sivkasti kišni mantil, previše tanak za oštru zimu, ispod koga su virili veoma izlizani vrhovi salonki, kakve su bile moderne u davna vremena.
Nije podigla pogled i nije se osvrnula za mnom. Proverio sam, i video da ima tamnosmeđu kosu, prošaranu sivkastim vlasima, vezanu u rep običnom gumicom.
Napolju su mi oči istovremeno napali sunce i hladnoća. Pognuo sam se i stisnuo kapke. Probadanje je bilo još jače, prodiralo je do mozga i već u rano jutro prouzrokovalo skakanje loptica glavobolje. Iako sam ih očekivao, nadao sam se da će početi mnogo kasnije. Ili osećam neku hladnoću u zenicama, tako da mi zbog toga titraju i suze? Hodajući, naseo sam na blago poboljšanje i pogledao u trup velikog putničkog aviona koji se polako spuštao; zableštao je i opet me ispunio suzama i bolom.
Jedva sam pronašao put do apoteke. Prepustio sam apotekarki da mi preporuči neku kremu i namazao je već za samim šalterom, pre nego što sam platio. Nije komentarisala. Pitao sam za lek protiv alergije, mada ništa nisam mogao da dobijem bez recepta. Posavetovala me je da odem kod lekara i istresla na pult čitavu gomilu kutija. Nijedna od njih nije bila baš prava, ali, možda će pomoči. Kupio sam sve i otišao u prodavnicu po marmeladu i hleb.
Vrativši se, kao i svakog jutra sam iz Haninog poštanskog sandučeta pokupio novine i drugo smeće u vidu računa i reklama.
11.42

Hana je spremala ručak samo za sebe. Najavio sam dolazak raznosača robe iz „Mekdonaldsa" za dva sata. Često sam odlazio u toalet, gde sam gutao tablete svih mogućih boja uključujući i one šumeće od kalcijuma. Uplašio sam se da će Hana čuti, te sam zato odvrnuo tuš. A onda još neko vreme topio tablete za želudac, koji je ponovo počeo da se javlja. Potom sam popio nekoliko aspirina. Bockave kuglice nisam mogao da odagnam, ali sam, barem, smanjio njihovu količinu. Prvi put sam imao osećaj da je prepodne nekako brzo prošlo pa me je obuzela blaga nada, u smislu — biće već nekako. Uskoro će i taj ponedeljak. Zatvorio sam vodu i još malo uživao u tišini, kada se začulo zvono na vratima.
Ptičice još nisu bile ni završile svoju pesmu kada sam jurnuo iz toaleta i pogledao se sa Hanom. Stajala je za radnom površinom i sekla nekakve zelene bukete iz biljke čije je stablo ličilo na karfiol. Odmahnula je glavom. Nepomično je držala nož zaustavivši pokret.
Tiho sam prišao špijunci, propeo se na prste i pogledao napolje.
Žena blizu pedeset, debeljuškasta, u dugom krznenom kaputu, sa šeširićem na glavi. Smeškala se i gledala pravo u mene.
Prepoznao sam je sa fotografija na televizoru.
Načinio sam nekoliko koraka unazad i šapnuo:
„Mama.“
Hana me je belo pogledala.
„Tvoja?"
„Ne, tvoja", skoro da sam zarežao.
„O, jebi ga“, Hana je spustila povrće i nož, „pa već mi je dolazila u posetu ovog leta."
Brzo je počela da se osvrće oko sebe.
Ptičice su opet zapevale.
„Nismo kod kuće", prošaputala je, nervozno obrisavši ruke o platnenu kuhinjsku krpu.
Stajali smo nepomično i čekali.
Ponovo su se začule ptičice.
A onda i mamin glas:
„Hana, Hanice, otvori, videla sam kako viriš kroz špijunku u svoju mamicu, otvori!"
Hana je bacila krpu preko sudopere.
„Dolazim, samo minut!" , povikala je, a onda se okrenula ka meni.
„U orman", rekla je.
„Kuda?"
„U orman! I ostani unutra, dok te ne pozovem."
„Ni govora. Ja sam tvoj telohranitelj."
Zaletela se u mene i pokušala da me odgura ka sobi. Nije mogla ni da me pomeri.
„Molim te... molim...", preklinjala je a oči su joj se zacaklile.
Ptičice su pevale.
„Hana, Hanice!", dozivala je mama pred vratima.
„Moram da budem kraj tebe", rekao sam naglasivši svaku reč.
Digla je ruke. Još jednom me je ljutito pogledala, popravila majicu i prišla vratima da ih otvori.
„O, Hana", ušla je mama, a onda su razmenile diplomatski poljubac. Posetiteljka me je ugledala još preko ćerkinog ramena i više nije mogla da odvoji pogled. Približila mi se još više. Njen pogled je bio jedan od onih koje nisam znao da protumačim. Postalo mi je jasno da me je izolacija uskratila za važan način komunikacije. Pogledao sam Hanu. Bila je slična morskoj večeri sa kič razglednica, prilično zajapurena u licu. Spuštene ruke je stezala u pesnice i one su se tresle od napora.
Pogled mi se zamaglio i morao sam nekoliko puta da trepnem da bih ga opet izoštrio. Jebena upala ili alergija, ili šta već, očigledno je izazvala novi talas sluzi.
„Mmmmmm“, zagugutala je mama, a onda pružila ruku:
„Kristina Vojčik."
Predstavio sam se i rukovao se sa njom. Dlan sam morao bukvalno da spasavam iz Kristininog stiska.
Stajali smo podeljeni između predsoblja i kuhinje. Hana nije pokazivala nikakvu želju da se skloni sa vrata. Mama nije prestajala da me razgleda, a sam sam više mislio na sopstvene oči koje su opet počele da me peku i muče. Neprestano sam morao da ih čistim žmirkanjem.
Tišina je nadglasala i muziku sa radija i zujanje kulinarskih saveta sa televizora. I meni je polako postajalo mučno. Jedino Kristini nije smetalo. Veselo je čavrljala:
„Bilo mi je usput, pa sam svratila. Išla sam da se friziram kod ljubavnika. Rekao mi je da ti je dao plaćene slobodne dane. Čuva te neki snagator, jer moraš na suđenje ili šta već.“
Nije se činilo da će potrošiti još koju reč na ćerkine probleme sa zakonom, zadržala se na snagatoru.
„Ah“, uzdahnula je, „koliko filmova o telohraniteljima sam gledala!"
Prišla mi je još bliže i skoro mi se zaletela u lice. Bila je visoka skoro kao Hana. U uglovima očiju su mi sigurno već bile skupljene naslage sluzi, ali nisam smeo da se pomerim, a kamoli da podignem ruku.
Nastavila je:
„I u svakom telohranitelj spozna šta je to prava ljubav! Mmmmmmm..."
Krznene izbočine na njenoj prednjoj strani su me dodirnule po licu. Ogrebale po očima. Nisam više mogao da izdržim. Okrenuo sam se u stranu i brzo obrisao oči. Pritisak je prouzrokovao snažan napad svraba. Jedva sam se savladao da ne izgrebem svaku upaljenu žilicu.
„MAMA!" prizor je prekinula Hana, stojeći i dalje na vratima.
„Slobodno mi reci Kristina, draga."
Hana je teško mogla to da izusti, ali se potrudila:
.....Kristina... molim te... gospodin je čuvar koji me čuva po službenoj dužnosti."
„Kao i tvoji muževi, građanska dužnost."
Činilo se kao da će Hanu svakog trenutka strefiti kap. Kristini to nije smetalo, nastavila je nežno da cvrkuće:
„Oh, posao je posao, a društvo je društvo. Ponekad ne možemo da razgraničimo gde se završava jedno a počinje drugo. A oboje može predstavljati zadovoljstvo."
„MAMA!"
„Dobro, dobro, Hana, Hanice, neću vam više smetati. Vidim da ste zauzeti. Idem."
I zaista je krenula ka vratima. Razmenila pogled sa ćerkom. Rekla:
„Hana, ne gledaj me tako, ionako sam došla u grad samo da se isfriziram."
Podigla je dlanove i raširenim prstima prošla kroz frizuru koja je bila najsličnija stepenastoj lavljoj grivi. Povrh svega, još i po svojoj peskovitocrvenoj boji.
Okrenula se k meni:
„Vlasnik salona ne naplaćuje svojim starim ljubavima."
Namignula mi je.
Postalo mi je jasno zašto salonu ide tako slabo i zašto po svetu hoda toliko žena sa očajnim frizurama.
Okrenula se. Hana je, kao automat, brzo i pravovremeno široko otvorila vrata.
Mama se nagnula k njoj i preterano glasno šapnula:
„Uh, kako je sladak! Jesi li videla, neprestano mi je namigivao! Kakva koketa! Nije ni čudno što si ljubomorna."
Sa hodnika mi je poslala još poslednji dug pogled, koji je Hana, zatvorivši vrata, presekla napola.
Oboje smo stajali nepomično, sve dok se ulazna vrata u zgradu nisu umirila.
„Još nikada me nije bilo toliko sram!“ Hana je probila tišinu. „Još nikada!"
Jurnula je pored mene u spavaću sobu i zalupila vrata za sobom.
Otišao sam da umijem oči i izduvam nos iznad kuhinjske sudopere. Onda sam progutao još nekoliko lekova. Hanina povređenost mi nije izlazila iz glave. Posuda je već bila oprana, tako da nisam znao šta da uradim. Gledao sam u povrće, ali, pošto nisam znao da ga pripremim, uzeo sam usisivač i usisao stan.
14.33

Iako je već bilo skuvano, Hana nije donela svoje jelo na sto sve dok koščati Arapin nije dostavio tri paketa iz „Mekdonaldsa". Pokajanje preko usisavanja me je očigledno iskupilo, jer sam video kako se Hana njiše između kajanja i izvinjavanja. Neprestano je gledala u mom pravcu, nekoliko puta želela da počne sa objašnjavanjem, ali se predomislila i prinela još nekoliko kašika ustima. Nijednog trenutka joj se misli nisu zadržale na jelu.
Otvorio sam prvi paket i počeo da preturam po unutrašnjosti „srećnog obroka". Bio bih sposoban da pojedem hamburger jednim ugrizom, ali sam se savladao i sažvakao ga u tri. Iscedio sam kečap na tanjir i krenuo da u njega umačem krompir. Hana je kašikom lovila zelene komadiće iz čorbe ne prestajući da duboko razmišlja. Samo ponekad bi zavrtela glavom.
U paketu je bila plastična figurica Duška Dugouška. Takođe i u drugom i u trećem. Hej, prevara!? Upravo zbog igračaka sam naručio „srećni obrok", a pokazalo se da ti jebivetri u svaki paket ubacuju isto parče plastike.
Gurnuo sam zečiće ispred sebe ka Hani.
Belo ih je pogledala.
Vratio sam se umakanju krompira.
„Za mene?“, upitala je.
„Da.“
„O, hvala!"

_________________
Hanin telohranitelj - Miha Macini Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Hanin telohranitelj - Miha Macini Empty Re: Hanin telohranitelj - Miha Macini

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu