Stevan Raičković

First topic message reminder :

Stevan Raičković

(1928 - 2007)

[You must be registered and logged in to see this image.]
Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik.
Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda.
Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.
Objavio više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen.
Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke.

Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada - Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, „Neven“, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“, Vukove, nagrade „Desanka Maksimović“ i „Dušan Vasiljev“, kao i društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade Beograda, Oktobarske nagrade Herceg-Novog.

USNULI KAVEZ

Dolazi noc koja budi
U tebi usnuli kavez
U kome zveri i ljudi
Sklapaju bratstvo, savez.

Ti samo znas sta bruji
U toj dzungli od tela:
Kolju se lav i slavuji
I krice jata bela.

Niz tebe sav krvari
Medved sa vencem od inja
I slepe slonovi stari.

Prepun si zmija, majmuna.
Dok negde u dnu tek tinja
U setnom snu zlatna kuna.


[You must be registered and logged in to see this link.]

BEZ LJUBAVI

Kad će sneg iz moje glave da prestane:
Već mi mesto srca kuca komad celca.
Prazan sam i beo kao dno krečane.
Najzad, crni svete, evo tvoga belca!

Meñ rebrima smet mi snežno granje zida.
Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi.
Pun snega, naheren ko toranj u Pizi:
Čkiljim kroz zamrzio okno moga vida.

Krvna bulko, što si cvetala u žili,
Kud to cvet svoj rasu u ljuspice leda?
Noga bi da krene - al joj santa ne da.

U belu me neku pustinju sakrili.
Pokatkad kraj mene crna vrana sine
I ja zurim u nju prljav od beline.

[You must be registered and logged in to see this link.]

KUĆA

Budi me pijuk preko puta:
Još jednu dragu kuću ruše.
Opada njena boja žuta —
To čisto zlato moje duše.

Već vidim rov sa novim kablom:
Pašće u podne lipa stara.
(Iščupaće mi sa tim stablom
Najdraži miris mog oltara.)

Sve što je bilo — čega nesta —
Što ode u dim, prah i paru:
Ja znam da nekud traži mesta.

O tako i taj miris, boja...
O tako i tu kuću staru
Ne drži više zemlja, no ja.

[You must be registered and logged in to see this link.]

BOLEST

Desi mi se da kraj kafana
(Dok svi na meni vide lovor)
Prolazim mračan usred dana,
Nemo, kao da ne znam govor.

I ne znam ko sam, ne znam šta sam,
A hitam kao da znam kuda.
Poslednjom snagom skrivam da sam
Postao, možda, najzad luda.

Motre me zdesna, motre sleva,
Okom što čezne ili seva
I misle da sam gord il moćan.

Zastanem za tren među svima
Zgranut i slab i bespomoćan
Kao napadnut bakcilima.


[You must be registered and logged in to see this link.]

URLIK

Gledam lava u kavezu
Za rešetkom gde tumara
I vidi u parku brezu,
A trom - na smrt zaudara.

Povijene glave kroči.
Olinjalu vuče dlaku.
Al kad na tren digne oči -
Svako vidi svoju raku.

Bockaju ga deca kradom,
Al on kao da ne haje
No zuri u dalj daleku.

I tek samo u noć neku
Urlikne nad mirnim gradom
Setivši se ko je, šta je.




[You must be registered and logged in to see this link.]

STABLO

Napokon i ja čeznem neki posed:
Tek stablo (makar sred tuđe poljane)
S toliko zemlje - da mu senka stane
U kojoj ću da sednem sam i prosed.

Kroz moje grane da posmatram plavet
(I zagonetku ptica usput rešim)
Pa da se pred san turobno nasmešim
Što sam kroz život prošao ko avet.

Zatim: da slušam vetar i šum kapi
I zadnje sunce ispratim kroz račvu
Dok moj dah tiho nestaje u hlapi...

Ako od stabla ne sadelju bačvu
Il krevet kakvom mladencu ne stešu -
Nek bude bar za sanduk mome lešu.



[You must be registered and logged in to see this link.]

KRAJ JESENSKOG MORA

Iz visokog sna me budi morski blesak.
Oči traže vidik gde je strana peta.
O - ja sramno padam u šareni pesak
Turoban i taman a - igračka sveta.

Kud ću: evo ležem dok mi vali
Nude šuplju penu mesto pravih reči.
Pitao sam juče (kao da sam mali)
Jedno drvo: gde se ova glava leči?

Ćute drvo i more. Samo šume
Kao što nem to zna i jedino ume.
U gluv svet sam zašo: u sivo i sinje...

Nešto se u meni prenu, ko od treska:
Bude se šakali iz moje pustinje
I gone me, ludo, preko svoga peska.



[You must be registered and logged in to see this link.]

UMORNA PESMA

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada - drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom?

Zatočeni: ora je - prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.

Pesme - iskazane iz grla da ih čuje
Veliko uvo sveta - evo natrag huje.
Zar je tu južni kraj i jedino im žalo?

Blizu je praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.


[You must be registered and logged in to see this link.]

STIHOVI

***
Budimo sami, pesmo, ko nekada
Kada smo bežali u žito, van grada.

Sećam se: još jedan plot da prođem (i još jedan)
I onda ću biti miran, jak i nepobedan.

Sami smo u žitu: nebo je nad nama.
Sumrak se spušta ko u pahuljama.

***
Gledaj pesmo: srce ono isto
U tvojoj je luci kao brod tek pristo.

Brod je bez katarke, kompasa, mornara.
U moru se crni tek paluba stara.

***
Šta smo ono tako neobično hteli?
Da bežimo u svet, pesmo, je li?

Imali smo krila i perje i let.
U vazduhu smo bili, a pod nama — svet.

Na trgu je žamor i svetina mnoga.
Da siđemo dole? Zgaziće nas noga.

Pod jezik te sklapam,  zatvaramu uši.
Ništa nije bilo… Vetar rublje suši

* * *
Nedeljno popodne. Leto. Iznenada:
Vihor svu prašinu vitla ponad grada.

Gle: hartije lete i neki crep pade.
Sa jednog balkona vetar rublje krade.

Ležiš mi na stolu, pesmo, cvete slabi.
U vazduh da te bacim: ko ptica letela bi.

* * *
Iz mraka te, pesmo, zovem, iz ničega.
Iz senke jedne ptice, iz obrisa brega.

Prva reč ti evo već bruji pod čelom.
Zalud ruke pružam ja za tvojim telom.

Onda te od blata mesim, glinom vajam,
Pa te rodnom rekom mekšam: sa snom spajam.

Kreč sa zida grebem, malter skidam,
Da te kao kulu vinem, gradim, zidam.

Od reke i nesanice plot ti pravim.
Voćkama te ograđujem, travom travim.

Suzom hranim jedno stablo sa korenom
Da te svojim hladom čuva, gustom senom.

U kamenu ti glavu klešem, oči dubim.
Čas te mrtvu imam. Čas te živu gubim.

* * *
Zalazi sunce, tu blizu nas, nad vodom,
Ko tovar sjaja da tone sa svojim trošnim brodom.

Da uđemo, pesmo, u zalazak malo
I pomešamo se sa suncem što je palo?

Gorećemo i mi u toj lepoj vatri
Makar samo malo: časak jedan, dva-tri.

* * *
U prozorskom staklu, ko na slici:
Kratkotrajni pejzaž sažet sav u ptici.

Minu: koso, dole, stropošta se.
(Na našoj se slici boje gase.)

Evo je i druga (možda ona ista):
Kao kratki trepet nekog crnog lista.

Sad je dugo nema: belo je u ramu.
Zalud naš vid tone kroz nebesku jamu.

(O, kakve li to ptice, pesmo, je li,
Mi čekamo leprš kroz ram beli?)

** *
Gle: svanjiva jutro puno mlečnih hridi.
U magli smo, pesmo: niko nas ne vidi.

Pokraj nas se čuju: korak, glas i žamor.
Mi slutimo: telo, neki zid il mramor.

Ne vidimo ni mi ništa čvrsto, jasno.
Iako je rano - liči već na kasno.

Svemu krhka magla razbi lik i boje.
Najzad evo sveta, pesmo, ko nas dvoje.

***
Izvadiše iz mora, gledaj: krčag stari
Sa pola ptice na jedinoj šari.

Leži: krnj i ljigav od alge i vode.
(Svet se začas skupi i još brže ode.)

Mi zurimo u krčag ko u sebe sama:
Glava, jedno krilo - nesta u vodama.

Skačemo u more. (Podvodne tišine
Vuku nas u sebe ko nečujne šine.)

Niko neće, pesmo, osim nas da traga
Za parčićima slomljenog krčaga.

* * *

Na šta nam to, pesmo odjedanput liči
Ovo stablo, usred asfalta, na ciči?

Zalutali neki šumski bog koga su
Bacili u negve u sanjivom času!

(Možda i mi bilju ličimo na neku
Utvaru kad sami stojimo uz reku.)

Baš u ovom trenu, s granom svom od leda,
Čini mi se, pesmo - i nas drvo gleda.

Bez i jedne reči ja mu usred tame
Sam prislanjam glavu na rapavo rame.

Na dve lutalice - mi ličimo oba -
Što banuše ko iz nekog drugog doba.
***
Stojimo pod nebom dok po nama
Sneg lagano pada kao bela tama.

Izmišljamo nešto, ali spolja
Već smo slični stablu usred belih polja.

Uskoro će možda i na nas da padne
Zalutali gavran iz visine hladne.


* * *
Gledam senku grane: po tlu ispružena
Biva lepša nego grana - majka njena.

U njen tamni obris stanem (al i dalje
Motrim sjaj, van senke, što ga sunce šalje).

Ja sad ne znam da l sam bliži tamnoj seni
Ili svetloj grani što se tu zeleni.

(Nije l i nas, pesmo, ludi boj za rimu
Od žara života približio dimu?)

* * *
Dugo spavaš, pesmo, sred jesenske škrinje.
Na teškom poklopcu, gle: već sneg il inje.

Ćutiš kao neko srebro koje tamni
Ili bronza ili zlatni požar, plamni.

Strepim: ako te odškrinem, zakovana,
Da ne uđe prah il rđa, trulež dana.


***
Skrivena u meni, pesmo: da li traži
Neko tvoje reči — ko klas žita, raži?

(Na padini srca od jutra se žare
A u sunčev smiraj samotno krvare.)

Ja ne vidim nikog da po polju mome
Luta gladan. . .   Noć je. Vetri klasje lome

* * *
Celu noć smo, pesmo, nad hartijom bdili.
(Bolje da smo jeli, ljubili i pili!)

Gledamo sad tupo sred velikog lista
Dve-tri hude reči s prazninom što blista.

One nam se strašno u svitanju čine:
Izgubljeni putnik sred snežne ravnine.

* * *
Jutarnja nas svetlost kao truba budi:
Mi stupamo iz sna - u svet drugih ljudi.

(U budnoj se glavi još koji tren dimi
Odsanjana vatra gde smo bili i mi.)

Izlazimo zatim među ljude, tiho:
Prvi nas je pogled ko lišće zanjiho.

Već nas buka dana kao hajka steže.
Gle: poslednje ptice iz nas nekud beže.

Navlačimo oklop: vitezi bez stega
Kreću prazna srca preko dnevnog brega.

Mrak nas, pesmo, nađe gde smo bolno stali:
Brojimo u nama mrtve što su pali.

***
Čujem škripu daske ponad vrele glave.
Da l sam bio mrtav il u snu, bez jave?

Tanka pruga svetla kroz škrinutu dasku
Cepa mrak u čelu kao crnu masku.

(Još se pod njim miče crv sumnje i buba
Nemoći što smrači neku miso s ruba.)

Pipam vrat i teme kao posle pada.
Šta se sa mnom zbilo, javno, usred grada?

U bistrinu jutra — ranu plavet leta:
Penjemo se, pesmo, sa dna našeg sveta.

***
Gledam: dan se razbi — kao od kristala
Neka svetla vaza sred crnog astala.

Mi jurnusmo u suton — i pravi i gordi,
Kao čelni da smo, pesmo, nekoj hordi.

Gledam opet: nebo — svo se u sjaj pali.
Šta li smo to hteli, ispod zvezda, mali?

Strah nam se kroz kosti mesto srži
Provlači i jedva goli život drži.

Dok nas noći mrakom i zvezdom ogrću
Mi slutimo — kao psi pred pasjom smrću.

***
Vetar nam o kuću lupa i crep skida.
Mi ležimo mrtvi, s ove strane zida.

Iako je vidno, još dan: san nas slama.
Trunemo u toploj sobi kao slama.

Katkad sobne stvari nečega nas sete
Al je sve to mrtvo ko iz epruvete.

Zglob nam je već bajat i gubimo volju
Da se obretemo u kišnome polju.

Mogli smo stajati, zamišljam: u njivi
Sred blata, bez reči, ali barem — živi

* * *
Zađosmo u bivše pesme: ko u šumu
Što je nekad nikla u srcu i umu.

Sve je u njoj golo, jesenski i suvo.
Bije muk iz debla kad prislonim uvo.

Ponegde se beli i sneg — zimska kora,
Trepti samo neki list i igla bora.

Hodamo po sagu lišća koje truli
I slušamo zvuke koje smo već čuli.

Ukopani tako, pesmo, nasred lesa
Osećamo da nas šumski hladnik stresa,

Bivše pesme kao u čudu se krste
Dok ih mirno palim da zgrejemo prste.


***
Pevajmo pesmo, dok smo svi još tu:
Baš ta ptica u nebu i gušter na tlu.

I ova travka malo savijena
I moja po bilju rasprostrta sena.

Niko više neće ni moći ni znati
Da sve baš ovako poređa i shvati.

U glavi se mojoj mešaju mirisi
Neke smole, buba, jednog sna o Tisi.

Niz lice mi senka kliznu iznenada:
Jedan perjan list sa ptice pada.

Jednom: tu nećemo više biti mi,
Nego neka kuća, žito koje zri.

***
Pesmo, sluh napregni, načulji oba uva:
Kletva oko tebe kao vetar duva.

Kunu tvoju blagost, tihi sjaj i rime.
Njušiš: u daljini lomače se dime.

O, jednom, kad bude opet leto, voda,
Razbij mi grudi: čeka te sloboda.

Vilama razgrni — bol, a metlom —- tuge.
Pobegni kroz travu, niz breg, među druge.

Nakostreši dlaku, vilice razjapi,
Zabodi zub u meso i krvi se napi.

Onda otrovano srce skupi, stegni:
Ko crknuto pseto nasred puta legni.

Nek zavonja iz tebe ko s gomile strvi
Na koju sleće gavran i gamižu crvi. . .

Ili: kad leto opet zasjaji u vodi
Za ruku me uzmi i u žito vodi.

***
Nudim ti ukras od bilja: puzavice
I bršljan za tvoju kosu, tvoje lice.

Onda se mašam rukom za nebo i u more
Da ti ublažim oči, upaljene, što gore.

Ltice u zamku hvatam i sa neba ih svlačim
Pa te u njihov glas i perje oblačim.

Ponekad: zemlju kopam i u nju te skrivam
Pa ne znam da li sam mrtav ili bivam.

U snu se trzam: pesmo, šta ti treba?
Vidik na reku? Ptica? Komad neba?

Ništa mi ne treba — kažeš — ja sam gola.
Šumim kao život, vetar, smrt, topola.

***
Na jugu smo, u brdu: sred oskudnog bilja
Penjemo se, pesmo, ti i ja bez cilja.

Poneki se kamen odroni uz buku:
Ja se zateturam. Ti mi pružaš ruku.

Zapnemo li nekad o polegle vlati:
Oko nas se samo naša senka klati.

***
Mog života evo ponavlja se priča:
Tek što prođe kiša — sustiže me ciča.

Al nekako ipak uspevam da sklonim
Svoju golu glavu pred ovim, pred onim.

U skloništu, zatim, lupam o zid glavom:
Gde da sklonim misli i moj san o plavom?

Na ulici opet stojim usred tmuše
I zamišljam pesmu ko dom moje duše.

Liči mi na kulu, tu, na dohvat vida,
Okovanih dveri sred debelog zida.

A nekad: na praznu, otvorenu kuću,
Ali sakrivenu negde u bespuću.

***
Dve ptice nada mnom kruže ko pijane
U pustom vazduhu bez ijedne grane.

Mora da su pile za vazdušnim stolom
Ispunjene plavim nepoznatim bolom.

Da l to zastadoše kraj vazdušne klupe
Da podele stvari i da hrabrost skupe?

I dok sad odlaze svaka svome kraju:
U mojoj su pesmi skupa, a ne znaju.

***
I u nekoj sobi (pored hladne peći)
Šta će posle ovih reči baš on reći.

On, što možda samo jednu miso ima,
Da je sam i baš tad nepotreban svima.

Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati:
Bdio jedne davne noći, nepoznati.

Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga
Promašeno pola i života moga.



[You must be registered and logged in to see this link.]

ZAPIS IZ PARKA

Tanji se leta nit, al traje.
Čujem sve sporije otkucaje:
U parku bučnome do skora
Tek retki bat, bez razgovora.

To ja koračam. Al tu na klupi
Što skuplja mrak i senke kupi
Sedi još neko: čovek, žena
Iz blizog stabla zadnja sena?

I mi svedoci nepoznati
Čusmo nad stablom što se zlati
Zadnju nit leta gde baš puče.
A zatim: vrhove kako huče ..


[You must be registered and logged in to see this link.]

LETO NA VISORAVNI

Na visoravni, gde je sjalo
Od sunca sve ko ogledalo,
Čini se sad da neće stati
Kiša i sunce opet sjati.

Al presta... Tek sa lišća smokve
Cede se kapi. Drhte lokve.
I već od sunca blesnu krišom:
Kornjačin oklop opran kišom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ZAPIS SA MORA

Pod golim brdom, uz samo more,
Talasom prenut i sav u peni
Otkrih u trenu, nada mnom, gore,
Jedan usamljeni cvet na steni.

Onako crven, kao da gori,
Raspet izmenu dve boje plave
Bio je skriven u jednoj bori
Nalik na miso kamene glave.
[You must be registered and logged in to see this image.]

POLIVAČI

Dok spava grad (sem ljubavnika,
Pijanih, bolnih i pesnika),
Odnekud, kao iz busije,
Izmile crne gumene zmije.

I s njima mrki polivači
Ko s draganama ispod ruku
(Teške im repove slabiji vuku,
A lakšu glavu, obično, jači).

Slutim za čime čezne slabi:
Da jednom i on glavu laku
Gumene zmije željno zgrabi
I uz mlaz strašni stavi šaku.

Al nikad ne znam za čim jači
Žude ćutljivi polivači,
Dok šište kroz noć gumene zmije
Crnim dnom gradske provalije?


[You must be registered and logged in to see this link.]

SEPTEMBAR

Stanimo malo, pesmo!
Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate
- Jablani kad se zlate

U lakoj magli, peni -
Odnela tužno meni.



[You must be registered and logged in to see this link.]

ZAPIS

Branku Miljkoviću

Svud celac. Nigde ni staze uske.
Rani mrak. Idem bronzanom drugu.
Samo u nebu još: divlje guske
Lete kroz zimsku jezu - jugu.

Čuješ li kako nas krikom plave?
(Ja ćutim, nalik tebi skoro.)
Veje po nama dugo, sporo.
Da l da ti sklonim sneg sa glave?

Vidim li (ili predskazujem)
Smrt moju i naših poznanika?
Kakvu magnetsku tišinu čujem
U grudima tvog spomenika!



[You must be registered and logged in to see this link.]

MONOLOG

Čitaju naše pesme našte srca
Ili ih sito cede, puni jela.
Tek katkad zapnu (i namršte čela)
O reč što se ko živa tu koprca.

Poneku ludu reč stanu da krote
Il im se oko preseli ko nomad
Drugoj, nad kojom žmure od lepote.
(Ne vide u njoj živog srca komad.)

Ili im oči para reč nemušta
Što se stropošta tu umesto suze.
A kad se one skupe trna i tusta:
Bacaju knjigu rukom što je uze.

I pesma trune usred nameštaja
Kao u grobu živi zakopani.
(Opajaju je kada donu dani
Vedrijeg marta il aprilskog sjaja.)

U uglu gde se senka hvata brže
Kućni prah hrli njima ko magnetu
I mračno biva reči suncokretu,
A vranac sam u sebi nemo rže.

Plavu reč more pokriva bonaca.
Zeleni list se u proleću suši.
Suvo je grlo belih kladenaca
I krik za pravdom zalud traži uši.

Al neka ruka neodlučna ipak
Segne za knjigom opet (prst u prahu!)
I oči vide: u sunčevom dahu
Treperi reku, ruji grozd, zri šipak.

I opet oči žmirkaju blažene
Kao od sunca morskoga kupači.
A ispod reči: podrum, prepun sene
I nesanice - sve se jače mrači.

I samo retko slična glava neka
Klimavu ploču probije i pada
U podrum kao na dno kakvog ada
Gde memla truje a neima leka.

U nameštaju - dok se kraj njih šeta
I slatko priča, spava, jede, množi -
Samuje kao na ivici sveta
Komade duha u sopstvenoj koži.



[You must be registered and logged in to see this link.]

SLUČAJNI ZAPIS

Pobego sam od ljudi za tren,
Iz svetle sobe, usred slavlja,
U mrak, gde je trag zvezda, vatren,
Jedino što se meni javlja.

Tako je tiho s ovim mrakom.
Beše li ikada išta drugo?
Tako je pusto, ko za smakom.
I lepo, ko da neće dugo...



[You must be registered and logged in to see this link.]

DVE STROFE

Nešto drevno kuca mi u žili;
Trošni čun po krvi sporo plovi.
Mi smo stari život napustili,
Da počnemo - nismo znali novi.

Uskoro će vetar koji kida
Iz vilice sveta krnje zube,
Polako da postroji kraj zida
Pesnike i one što ih ljube.


[You must be registered and logged in to see this link.]

PESMA TRAVE

Imaju trave jednu misao tešku kao kamen.
Jer one meni kažu: „Ne treba tvoja pesma.
Leži u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.
I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.
I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,
Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega
U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.
I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi,
Leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.
Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati
(Obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):
Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona."
Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen.


[You must be registered and logged in to see this link.]

NA NEKOJ PADINI

Pesmo, ti si žedna, a protiče voda.
Bol je tvoje piće (ono: čega nema).
Iz nesreće: ko iz kokosovog ploda
Srčeš tužnu hranu što te za svet sprema.

Do pojasa skinut pod suncem — ja vidim
Nekog boljeg sebe kako vemlju orem.
Prenem se — i vidim gde sam — pa se stidim.
Krenimo, pesmo, naš put: od zla — gorem!

O moglo je biti drukčije: sred vlati
Šuštiš žitnim klasom, zrela, sunca puna
I ja motrim tvoj stas što ga vetar klati.

Mogla si, pesmo, da bleštiš kao luna
Na nekoj padini i ja tu, u travi,
Sa jedinom strepnjom da te grad ne smlavi.


[You must be registered and logged in to see this link.]

TIŠINA NA PUTU

Još osta vremena toliko
Koliko i prođe. Gledam: niko
Uz mene ne korača više.
(Bar da je vetra ili kiše!)

Ja štapa nemam, al me prene:
Kao da kucka pored mene.
(I ja da idem po tišini:
Možda se samo nekom čini.)

[You must be registered and logged in to see this link.]

RUB

Sa mnoštvom koje žuri, luta,
Idem i ja sredinom puta.

A svakog mi se čini trena
Da hodam rubom, kao sena.


[You must be registered and logged in to see this link.]

U PONOĆ NA KLUPI

Mi pobegosmo od svega, al nikud od svog lika.
I sve je opet u nama. Evo nas: u ponoć na klupi!

Telo je zaspalo kao stotinu vojnika
Što zalutaše u trske međ koje niko ne stupi,
Ali oči su budne, kao tuđe, il skinute sa slika.

U kakav li ovo grad banuh kom primicah se, žitom, satima?

Zar dođoh da tek vidim ljeskavo kube pod mesecom
I one najkasnije, s poslova ili ljubavi, pred vratima?

(Gle: svetli poneki prozor i neko je nagnut nad decom.)

Zdesna je noćni Dnjepar (al Tisa se s njim muti u očima).

Izgleda: u meni ne spra Tisu ni Baltik ni Neva
Jer evo gde, večno isti, sam zurim u srce noći

Bez misli i uspomena, s jedinom pticom što peva
Duboko u mom telu, sve tiše (i da l bez moći?)
O nekoj lepšoj lepoti što svetom ne odoleva.

Evo: to plovi Tisa po skveru dalekog grada
Bez korita, al s vrbama i muljem od ilovače —
Oni su tu, u meni. (Kao da i čamac minu sred hlada:
A vesla — izgubljena, pa struje zanose sve jače.)

Umesto Dnjepra: pod mesecom — Tisa u podnožju zgrada.

Tako se premeštaju reke dok mesec toči
Zelenkastu kišu sjaja niz udaljeno kube.

Neko nevidljiv, u nebu, Velika Kola koči.

Poslednji šetači (van mene) za kapijama se gube.

Svi prozori su ugašeni. Još svetle jedne оči.


[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]


Sâm sam. Sluh mi ko u hrta:
Ne škripi ni orman (o nismo u priči!).
Ova svikla soba već mi na grob liči.
Poda mnom je daska: glatka, mukla, krta.

Svaka stvar je sama u svojoj tišini.
Sama mi je ruka — leva, sama desna.
Same su mi oči upaljene od nesna.
Samo je srce u ovoj šupljini.

Gle u staklu: sunce! Žuta mrljo,
Pod kojom sam se žego, čistio i prljo!
(Na nekoj padini sad u žitu, raži —

Jedna sama bulka moje oko traži.)
Sloboda je usamljenost, al ne leči.
O teži je muk od teških reči.

ZAPISI O CRNOM VLADIMIRU

(UMESTO FUSNOTE)

Od nas desetorice u sobi, u najtežem položaju bio je Vladimir Purić, tridesetpetogodišnji Ciganin iz sela Sopota na Kosmaju, zemljoradnik, oboleo od raka. Kada sam mu jednom prilikom pomogao da izađe iz sobe u bolnički hodnik, da puši, poče naš prvi razgovor.
Čuo sam da ste pesnik - reče mi čim je seo na klupu i zapalio cigaretu.
Pomislio sam, po navici, da izbegnem odgovor na ovakvo pitanje, ali sam u istom trenutku i osetio da je to u ovom slučaju besmisleno.
Zamolio me je da napišem pesmu o njemu i njegovoj bolesti.
A šta će ti to, Vladimire? - pitao sam.
Pa tako ... Ako ostanem živ da imam za uspomenu kad sam bolovo ... A ako ne ostanem...
Šta ako ne ostaneš? - pokušao sam da se nasmejem, ne bi li mu na šalu okrenuo ovakvu misao.
Pa tako ... Neka ostane vama ...
Danima me je Vladimir Purić posmatrao iz svog kreveta u uglu. Kad god bih se okrenuo na tu stranu, u mene su bile uperene njegove beonjače, koje su bleštale iz crnog, mršavog lica: očekivao je pesmu. Tih dana je već bio zabatalio i lekove. Nisam ga video ni hranu da uzima.

Jednom smo u hodniku zapodeli i ovakav razgovor:
Kako si uspeo, Vladimire, da se toliko razboliš?
Mnogo sam radio ... Kosio sam i noću ...

1.

Moja je bolest, izgleda, ipak tuga.
Kad težak boluje, teži je nego teg.
Mart je i ovde sred bolničkoga kruga
U kome kopne: crni Vladimir i sneg.

On kroz lekara kao kroz kroz staklo gleda
I traži pesnika, jedinog za kog zna.
On svojom ranom i tuđoj rani ne da
Da se tišinom, ko korom, zaceli sva.

On hoće pesmu mesto pilula, kapi,
Kad ne pomaže ništa, ni bog, niti lek.
On hoće pesmu - ko kad je pesnik vapi -
Da mu živome il mrtvom produži vek.

On hoće pesmu o tome kako pati,
Kako ga tišti sve i cepa mu se drob
I o tom kako će jednom da se vrati
Na svoju livadu ko kosac ili grob ...


[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

2.

(Fragmenti)

O, zar da slušam, kako se iz tog glasa
Poslednje žito prema meni talasa?

I čujem, sa tih usana što se grče,
Kako poslednji jaganjci k meni trče?

*
Zar će taj crni lik, već nalik seni,
Da leži tek ko pejzažprema meni?

Zar ću odsad i te ponoćne krike
Da pamtim i da pretvaram u slike?

*
Zar da mu izmišljam pesme i pevam ode,
Mesto da mu otvorim prozor, dodam vode?

3.

Šta to on sakriva sada u svojoj seti?
Možda neki juli sa svilom koja leti?

Il jedan sumrak, tajan i nepoznat svima,
Koji se zagubi i koga još on ima?

Ali šta će biti kad ne bude i njega,
Vladimira, koji se eto seća svega?

Bleskaće pod suncem čas lemeš, a čas vile,
Al će onaj juli i sumrak da iščile...

(Možda već zamišlja i kakav će da bude
Taj prvi dan nad njime kad legne pod grude.)

4.

Zar će sve to što on za dana
Priča meni o ribi s jaza
Ostati ko u mesu rana
Ili po oknu šara mraza?

Zar će i to, kad on za noći
Setiv se u snu konja - rže,
Iz mene ikad više moći
Da speru kiše, sunca sprže?

Ja već po nešto s njime delim
(I pomalo se sa njim rušim):
Kad hodnicima šetam belim
Ja i za njega jednu pušim.

Pa ko da će i što je moro
Da kopa još i kosi, vrše,
Pasti na moja pleća skoro,
Na moje ruke da to svrše,

Već kao da sam mu u seni
I stojim pred njim sličan robu.
I kad umre, on će u meni
Da trune duže no u grobu ...

[You must be registered and logged in to see this link.]

5.

Ima lekovitih trava, glina, zraka
I vode koja je sa njima jednaka.

Ima i tih koji znaju do njih staze,
Tajne, jer po njima prvo u snu gaze.

I ja sam u jednoj noći na dohvatu
Bio nečem - nalik na reč nepoznatu.

(Kao da je bilo malo u toj reči
I nešto od onog sa čime se leči.)

Al se meni nije ni u snu sva htela
Ta reč da pokaže i da bude cela.

Pa kada se i san još primače javi -
Tražio sam zalud i njen trag u glavi.

Tako, ja i sada, evo, ko ranije,
Izlazim iz pesme u kojoj lek nije.

6.

(Pesma o bolovanju Vladimira Purića)

Vladimir Purić iz Sopota sela
Bol boluje evo zima cela.

U beloj sobi crn Vladimir leži.
Gleda: za oknom sneg poslednji sneži.

Sve kraj njega tone u belinu meku
Samo on misli crnu miso neku.

Onda se seti: meseca u voću
I sebe kako kosi žito noću.

Očima me pitaš, vidim, Vladimire:
"Da l će da se kosi ili da umire?"

Kosićeš crni Vladimire. Evo
Nisam ti zalud radi leka pevo.

Ovaj (šesti) zapis sam jednoga jutra pročitao Vladimiru Puriću. Dao sam mu posle toga i rukopis. Stavio ga je u koverat i gurnuo u fioku svog stolića. Bio je toliko uznemiren, a tako slab, da nije uspeo ni da mi se zahvali. Učinio je to, dosta kasnije, kada mu je ponovo naišao jedan od onih trenutaka, sada sve ređih, u kojima je dobijao volju da puši i popriča.

[You must be registered and logged in to see this link.]

7.

Već kao da čujem u Sopotu ciganski plač:
Leleču tri sina, dve kćeri, udovica.
Pade noć: mir, svitac, zvezda. Blesnu i sovica.
Nad Kosmajem: mesec, kao užareni sač.

Svi misle da te nema, a zamače za stog.
Zasja ti u ruci kosa, pa utrnu.
Od tvoga koraka nijedna ptica ne prnu.
Naoštrio si kosu. (Sad stavljaš brus u rog.)

Pod mesecom se pružilo žito kao mir.
Veliki poso, al predugo je sad tvoje vreme...
Evo ga gde i u pesmi, mrtav, nosi najteže breme:
Zamahnuo je kosom crni Vladimir...

8.

(Varijacije)

K to u smiraj navali
Najlakše tamne tegove
Po Kosmaju i Avali
Kao da meri bregove?

Ko to sa kose litice
Bere u ponoć cvetove
Pa ih dene u kitice
Da resi tajne svetove?

*

Ako ti žita pogaze
Ili rasture živice
To možda krče bogaze
Neki sa one ivice.

Ako se staneš buditi
Od rose usred atara
Nemoj se čudom čuditi
To je znoj bivših ratara.

*

Ponekad tako stajati
Skriven u seni ponoći
Kada zaškripe vajati
Kao da ištu pomoći:

Pucaju grede debele
Načete tajnom sekirom,
A daske krive, nebele,
Odjeću ko pod zvekirom.

I vonja sve na amove,
Kožuhe, krnje rogove,
Slavine, koce čamove,
Lanene dreje, stogove.

I šušti slama umorna
I curi zob iz zobnice
I zjape vrata sumorna
Ko odškrinute grobnice.

Sve što je ikad imalo
Život, do ure udesne,
O nije mrtvo nimalo
(Bar neke noći čudesne).

*

Ogrnut belom težinom
S kosirom preko ramena
Krade se kosac brežinom
Pobego ispod kamena.

Miriše teška komina
Nad selom i nad ledinom.
Noć je ko crna domina
Sa belom tačkom jedinom ...

[You must be registered and logged in to see this link.]

9.

Danima se tako u mom duhu vrti
Vladimir između života i smrti.

Već sam ga video kako mrtav beži
Preko polja, mada tu kraj mene leži.

Eto moga leka: još je živ, a ja mu
Kopam ovim perom pre vremena jamu.

10.

On ipak nestaje, odlazi i zima.
Ja se opet vraćam vama, pesnicima

Dolazim iz tuđe smrti, kao svoje,
U sve naše brige koje ne postoje.

----------------
[You must be registered and logged in to see this link.]

(BEZ EPILOGA)

Od mog prvog razgovora sa Vladimirom Parićem, koji se zbio već drugog ili trećeg dana po mom ulasku u bolnicu, ja sam skoro zaboravio na svoji bolest i kao da sam otpočeo da bolujem njegovu. Najteže mi je u ovoj, ionako opakoj bolestit pala ona nova komplikacija vezana za pesmu, jer sam u njoj i ja, zaista ravnopravno, bio umešan.Želeo sam da bar nju odstranim, pa da tako, makar i prividno, ublažim ovu dvostruku bolest,
Uistini, ovo je bio i jedini slučaj u mom životu da je neko od mene zatražio da mu učinim nešto od onoga što ja, zapravo, jedino i znam.
Tako su počeli da se redaju i ovi zapisi, koji u neku ruku i ne nose baš adekvatno ime, jer su skoro svoj celoviti oblik, daleko pre zapisivanja, dobijali u glavi. Zapisivani su tek kasnije, obično noću, kad bi bolnica zaspala, u hodniku gde je jedino i gorela svetlost. Na ovako nešto me je nagonila okolnost što sam se danonoćno nalazio u zajedničkoj sobi, a nisam posedovao naviku da pišem pred drugima.Posle nekoliko dana sam osetio da se postepeno odvajam od svega onoga zbog čega je ovo zapisivanje i počelo. Umesto da izađem u susret Vladimiru, ja sam se vraćao poeziji, zapravo sebi.Istina, ometala me je i jedna čudna okolnost: nikako nisam uspevao da se opredelim za način na koji bi pesma o bolovanju Vladimira Purića mogla ponajbolje da odgovori svojoj nameni, to jest njemu.
Napokon sam rešio da i to saznam od njega.
Pa kakva bi voleo da bude ta pesma, Vladimire? ... Onako prosta, jednostavna? ... Kao narodna? ...
Mučio sam se da pogodim onakvu reč, na koju bi Vladimir, kao blisku, mogao da reaguje. Pomenuo sam i deseterac, čak i gusle.
Međutim, posle dužeg ćutanja, on se sam izrekao:
Pa neka, bude onako ... ko ono kad je umirao Branko Radičević ...
Po prvi put otkad se poznajemo, kao da sam osetio kako se ovaj crni čovek u trenutku sasvim osvetilo iznutra - i kako ga tek sad zapravo vidim. Iako je celog života bio zemljoradnik, težak, u njemu je evo pred kraj ipak pobedio Ciganin i lutalica, sa lakom, violinskom dušom.
Tako je nastao i kraj mojim dilemama o pesmi.
Nekoliko dana nakon onog, kada sam mu dao rukopis, morao sam da napustim bolnicu. Pri polasku sam se raspitivao kod lekara o Vladimirovom stanju. Svi su mi govorili da su mu dani izbrojani.
Iako stanujem nedaleko od bolnice, koju sam napustio, još nisam svratio do nje da se raspitam o kraju Vladimira Purića. Ne umem ni sam sebi da objasnim kako je došlo do ovoga. Prošle su već dve godine od tada: evo pada i drugi sneg. I ja, pošto još uvek nemam pravih dokaza o njegovoj smrti, evo mogu pomalo i da zamišljam kako taj sneg možda i ne zavejava jedan daleki grob, nego se polako osipa po njegovoj crnoj kosi...