Tolstoj

Ići dole

Tolstoj          Empty Re: Tolstoj

Počalji od Mustra taj Uto Feb 26, 2013 9:59 pm

Трагање за зеленим штапићем
Не мирећи се с бројним неправдама, писац „Рата и мира” је, по сопственој жељи, сахрањен на месту на коме је сањао бољи свет
[You must be registered and logged in to see this image.]
Из мале железничке станице Астапово, у којој је прослављени руски писац Лав Толстој проводио последње дане, у првим сатима 7. (20) новембра 1910. године послата је ова телеграфска порука: „Срце је почело нагло да слаби, стање се веома погоршало. Болесник губи свест... Стање је скоро безнадежно. Болесник је уснуо, пулс му готово не ради...”
У последњем новинском извештају, док је Толстој још био у животу, писало је: „Стање је крајње опасно. Магла је, ледени ветар није у стању да је растера, жандарми у напетом ишчекивању дежурају. У Астапову нека необично страшна језа прожима све...”
Свиће. У једном тренутку пишчев пријатељ, пијаниста Александар Голденвејзер, отвара прозор Толстојеве собе и покретом руке позива новинаре који очекују „тужну вест од светског значаја...”
Енглески „Тајмс” пише: „У 6 сати и 5 минута Русија је изгубила свог највећег сина, а свет свог првог грађанина.”
Тако се, пре тачно сто година, угасио живот великог руског и светског писца Лава Николајевича Толстоја. Он је десет дана раније неочекивано напустио свој дом у Јасној Пољани и возом стигао до железничке станице у варошици Астапово.
По сопственој жељи, сахрањен је у завичајној чаробној ували, ураслој у столетну шуму и траву. Управо на оном месту где је, по тврђењу пишчевог најстаријег брата Никољенке, био закопан зелени штапић из њихове омиљене дечје игре „мравља браћа”. На штапићу је, наводно, писало „шта треба учинити да људи више не буду несрећни”, а кад се он нађе, веровали су дечаци, настаће бољи и праведнији свет.

Дечаштво
[You must be registered and logged in to see this image.]
Лав Николајевич родио се 28. августа (9. септембра) 1828. године, недалеко од свог вечног почивалишта. Био је четврто од петоро деце Марије Николајевне, јединице кнеза Николаја Сергејевича Волконског, коме је припадало имање Јасна Пољана крај града Туле, и потпуковника грофа Николаја Иљича Толстоја, учесника Отаџбинског рата 1812. године
Марија Николајевна имала је тридесет година кад јој је умро отац. Пошто је остала једина власница великог имања, убрзо се удала за грофа Николаја Иљича који је од оца наследио само дугове. После свадбе Толстоји су се настанили у Јасној Пољани.
Марија Николајевна углавном се посветила деци. Њих је било петоро: најстарији Николај, кога су звали Никољенка, затим Сергеј, Дмитриј, Лав и једина сестра Машењка. Мајка их је све брижљиво одгајала, а синове је учила одрицању и храбрости како би једног дана, као и њихов отац, верно служили отаџбини.
Малом Лаву било је само годину и по дана кад му је мајка умрла. Бригу о деци преузели су отац и тетке. Старији дечаци имали су васпитача, Немца Фјодора Ивановича, кога је Толстој, под именом Карла Ивановича, описао у приповеци „Детињство”.
Кућа у којој су живели Толстојеви била је огромна, с четрдесетак соба. Ту се налазила и богата библиотека. Један део књига остао је од деде, кнеза Волконског, а део је набавио отац, који је волео да чита.
Кад је, после много година, један московски издавач замолио Толстоја да наведе књиге које је некад најрадије читао, овај је написао да су „изванредан утисак на њега оставиле руске епске народне песме о Добрињи Никитичу, Иљи Муромецу и Аљоши Поповичу”. Такође је навео да су му се свиђале и бајке из „Хиљаду и једне ноћи” и да му је најдражи песник био Пушкин.
Деца су расла, а старији дечаци морали су да се припремају за универзитет, па је одлучено да се читава породица пресели у Москву. У јануару 1837. године Толстојеви су, у седам кочија, стигли у престоницу. У прво време Лаву је све било необично, а највише га је изненадило што их на улици нико не поздравља, на шта је навикао у свом селу.
Породицу Толстојевих је, у лето исте године, задесила тешка несрећа – изненада је умро отац. Њега су волела сва деца, а нарочито му је био привржен Лав који дуго није могао да схвати да оца више нема. Непуну годину дана касније умрла је и бака. Деца су поверена на старање двема теткама: Александри Иљиничној и Татјани Александровној.
Пошто је живот у Москви био скуп, млађа деца ускоро су се, с тетом Тањом, вратила у Јасну Пољану, а старија браћа остала су у Москви, с Александром Иљиничном. Лав је био срећан што се поново налази на селу и што га опет учи Фјодор Иванович.
У јесен 1840. године, кад су и млађа деца поодрасла, читава породица поново се преселила у Москву. Склапана су нова познанства и прва пријатељства. Лав је ту доживео и своју прву љубав према Соњечки Калошиној, коју је касније поетично описао у причи „Дечаштво”.
Кад је, у лето 1841. године, умрла тета Александра Иљинична, сва деца, осим Никољенке, била су још малолетна. Зато је старатељство над децом поверено другој очевој сестри, Пелагији Иљиничној Јушков, која је живела у Казању.
За децу је убрзо почео нов, самосталан живот. Никољенка је кренуо на универзитет, следеће године уписали су се Сергеј и Мићењка, а после годину дана и Лав. У почетку је студирао турски и арапски језик, а касније је прешао на правни факултет. Учио је осредње, вероватно због тога што није лако подносио живот код ове тетке.
У пролеће 1847. године Лав Толстој напушта универзитет и настањује се у селу. Ту су му се ускоро придружила и браћа. Николај је дошао с Кавказа, где је служио као заставник у артиљерији, а Сергеј и Дмитриј стигли су из Казања. Тада су се коначно договорили о наследству. Лав је убедио браћу да му оставе Јасну Пољану, иако је то имање давало најмање прихода.

Младост

Пред одлазак из Казања, Толстој је саставио списак домаћинских обавеза и план самообразовања. Намеравао је да озбиљно изучава језике, историју, географију, математику, природне науке, музику, сликарство...
Убрзо је схватио да неће моћи да испуни тако обиман план, али је наставио много да чита. О прочитаном је стално правио прибелешке и сваког дана је нешто учио напамет – називајући то „гимнастиком памћења”.
У рано пролеће 1851. године с Кавказа је на одмор дошао најстарији брат Николај. Он је наговорио Лава да остави све и пође с њим и овај је, убрзо по доласку на Кавказ, положио испит за чин подофицира, упознао другове свог брата и с њима често јахао по планини. Једном приликом умало није погинуо, јер је топовско тане погодило точак топа чији је био пунилац.
Две године и седам и по месеци провео је Лав Толстој на Кавказу. За то време учествовао је у многим походима, питајући се често да ли ће успети да сачува хладнокрвност и мир у опасности. Ту је завршио и прво значајније дело, приповетку „Детињство”.
Крајем 1853. године одлучио је да напусти војнички позив и пресели се на своје имање, где би се сасвим посветио књижевности или „књижевниковању”, како је говорио. Међутим, непуних месец дана касније, подноси молбу претпостављенима да га преместе у активну армију на Дунаву. Јануара 1854. године распоређен је у артиљеријску бригаду Дунавске армије, а пре поласка на пут с успехом је положио испит за заставника.
У новембру већ је био у Севастопољу који су опседале енглеске, француске и турске оружане снаге. Његова батерија била је у прво време распоређена десетак километара од града, а у марту је стигла наредба да се премести на најопасније место – четврти бедем, најближи непријатељу. Ту је Толстој провео све време опсаде.
Руски војници и морнари напустили су 28. августа 1855. године град који су бранили једанаест месеци. Гледајући запаљени Севастопољ и француске заставе, истакнуте на његовим бедемима, Толстој је плакао, али се, као ни његови ратни другови, није осећао побеђеним. О тим биткама за град писао је у три „Севастопољске приче”.
После Кримског рата, Толстој је све чешће помишљао да напусти војну службу. У вези с тим, познати писац Иван Тургењев писао му је: „Било би врло добро кад би вам успело да напустите Крим. Ви сте у довољној мери показали да нисте кукавица, а војничка каријера вама не лежи. Ваше је да будете књижевник, уметник мисли и речи... Понављам вам – ваше оружје је перо, а не сабља...”

Зрелост

Крајем 1856. године шињел је заменио грађанским оделом и ускоро одлучио да оде у иностранство.
До Варшаве је путовао кочијом, а одатле је возом продужио за Париз. У престоници Француске провео је месец и по, а у пролеће је отпутовао у Швајцарску. Био је у Женеви, пешачио по планинама, разгледао језера и шуме. Из Швајцарске је отпутовао у северну Италију, затим је неко време боравио у Немачкој, а крајем године вратио се у Петроград.
У рану јесен 1859. године Толстој је у Јасној Пољани отворио школу за сеоску децу. Сељаци су у почетку били подозриви према његовој бесплатној школи тако да је дошло само двадесеторо деце. Међутим, кад су, после три месеца наставе, већ добро знали да читају, у школу се јавило много нових ученика.
Од раног јутра до касне вечери бавио се подуком ове деце. А што је више радио у школи то је боље увиђао шта му све недостаје у образовању. Зато је одлучио да поново отпутује у иностранство и види како тамо васпитавају и уче децу.
У иностранству је посећивао разне школе и састајао се с познатим педагозима. Многе ствари које је видео у школама по Француској, Швајцарској и Немачкој ужасавале су га, али и натерале на размишљање. Тако је, у јулу 1860. године, у дневник записао:
„Био сам у школи. Ужасно. Молитва за краља, батине, све напамет. Уплашена, искварена деца.”
Године 1862. Толстој се оженио Софијом, средњом кћерком чувеног московског лекара Андреја Берса. Лав Николајевич имао је тада 34 године, а Софија Андрејевна је тек навршила осамнаесту. Одмах после венчања у Москви, младенци су кочијом, коју је вукло шест коња, отпутовали у Јасну Пољану.
Толстој је, ипак, највише од свега желео да пише. Маштао је да напише нешто велико, да обухвати читавих пола века руског живота. Био је то велики роман који је назвао „Рат и мир”. Хтео је у њему да прикаже живот Русије од 1805. до 1820. године, да прича о свим важним збивањима и оружаним сукобима, а нарочито о оном највећем, крвавом Отаџбинском рату, из 1812. године.
Пре него што је почео да пише, прочитао је мноштво историјских књига, сећања и писама, као и дневних новина и часописа. Због тога је путовао у Москву, где је посетио све библиотеке, разговарао с некадашњим ратницима. А да би што тачније описао чувену Бородинску битку, отишао је на то некадашње поприште и неколико дана га, на коњу, обилазио с генералштабном картом у рукама.
„Пишем, преправљам, све је јасно, али ме обимност посла ужасава”, записао је Толстој у свој дневник.
У почетку је радио у соби на спрату своје куће. Лети, бежећи од гостију или од врућине, одлазио је у шуму Чепеж, у близини куће, где је саградио колибицу. Највише је, ипак, волео да ради у соби са сводовима, у којој је, одмах после женидбе, направио кабинет.
Ту је и написао ово четворотомно дело на око хиљаду и по страница. Историјски тачно и доследно, он развија тему „Рата и мира” док пред читаоцима пролазе незаборавни ликови Наташе Ростове, Андреја Болконског, Пјера Безухова и многих других. Огромна галерија, са око шест стотина ликова.
На овом роману Толстој је радио скоро шест година (1864–1869). Ниједно своје друго дело није писао с толико љубави и истрајности. Супруга му је верно и стрпљиво помагала. Увече је седела за писаћим столом и, одгонетајући његов рукопис, често једну исту страну преписивала по неколико пута. Софија Андрејевна је волела тај мукотрпни посао, изјављујући да „преписујући роман доживљава безбројне утиске и призоре”.
И за следећи роман Толстој је говорио да ће бити историјски. Уместо тога, почео је да пише велики „породични” роман, како га је сам окарактерисао, док је неко касније то његово дело, поредећи га с „Ратом и миром”, духовито назвао епопејом рата у кући. Посебно је занимљиво како је нашао идеју за њега.
Било је то једног дана почетком пролећа 1873. године. Његов десетогодишњи син Серјожа читао је тети Пушкинове приче. Она је задремала па је дете прекинуло читање. Књига је, отворена, лежала на столу. У собу је ушао Лав Николајевич, угледао књигу, узео је и прочитао почетак приче:
„Гости су се искупили у летњиковцу...” На то је он рекао: „Ево како треба писати. Пушкин нам је учитељ... Неко други би почео да описује госте, собу, а Пушкин је одмах прешао на ствар.”
Тако је и Толстој „одмах прешао на ствар”. Роман „Ана Карењина” почео је речима: „У кући Облонских права је узбуна...” Чувену прву реченицу тог дела: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин”, писац убацује касније.
У јесен 1881. године одлучено је да се читава породица Толстојевих пресели у Москву. Требало је да се старији син упише на универзитет, а двојица млађих у гимназију. После пресељења, Толстој је у дневник записао:
„Месец дана је прошло. Најтежих у мом животу. Селидба у Москву...”
Стан у коме су живели није био прикладан, па је купљена кућа у Хамовническој улици у коју су се преселили у јесен 1882. године. За радни кабинет Толстој је изабрао малу, ниску собу у међуспрату. У Москви је проживео деветнаест зима, а лета је обично проводио у Јасној Пољани.
Године 1891–1892. биле су веома тешке за Русију. Готово 40 губернија борило се с глађу. Толстој је знао да народ умире док господа живе у раскоши. Стога је, заједно са старијом кћерком Татјаном Лавовном, кренуо по селима сакупљајући прилоге и отварајући кухиње за гладне. Писао је чланке, као и писма министрима и цару, о томе како се треба борити против ове народне несреће.
„У Русији не влада глад, само има места која су пострадала због неродице”, одговорио је на то цар Александар ИИИ.
Толстој је јасно видео огромну разлику између свог и живота руске врхушке и животарења читавог народа па је писао: „Народ стога гладује што смо ми сувише сити.”

Бекство

И поред свега тога, хтео је да напише још један велики, слободарски, роман. Једном је његов пријатељ, познати правник и писац Анатолиј Фјодорович Коњи, изнео случај из праксе. Била је то прича о девојци коју је преварио неки млади човек, рођак богате петроградске даме. Писац је саслушао причу с великом пажњом, па је идућег јутра саветовао Коњију да пише о томе. Међутим, Коњи ништа није написао, али је његова прича послужила Толстоју као основна грађа за роман „Васкрсење”.
Роман је писао скоро десет година, улажући у њега сву велику љубав и веру у руски народ. На „Васкрсењу” је Толстој радио у време кад му је живот у рођеној кући бивао све неподношљивији и кад га је често обузимала жеља да некуд побегне и живи животом обичног народа.
„Поглед на то господско царство толико ме мучи да почињем да се бавим мишљу да побегнем, да се сакријем”, записао је у дневник 20. августа (2. септембра) 1910. године.
Два месеца касније (28. октобра /10. новембра) Лав Толстој је, гоњен разбукталим унутрашњим кризама и немирима, ноћу побегао од куће, у пратњи пријатеља и личног лекара Душана Петровича Маковицког.
После тродневног путовања возом, кад је и добио запаљење плућа, и седмодневног боловања у стану шефа мале железничке станице Астапово, Лав Николајевич Толстој је умро. Вест о његовој смрти брзо је обишла свет.


Poslednji izmenio Mustra dana Uto Avg 12, 2014 3:18 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Tolstoj          Empty Re: Tolstoj

Počalji od Mustra taj Ned Jul 21, 2013 4:35 pm



Дрво живота мудраца и јеретика

[You must be registered and logged in to see this image.]

Из руске престонице се лако стиже до две стотине километара удаљеног обласног средишта Туле, чувеном по вишевековној производњи оружја, али и самовара. У полумилионском граду на реци Упи томе су посвећена два музеја. Међутим, посетиоцима је ипак главни циљ пута, ходочашћа, одлазак у оближњу Јасну Пољану, где је 1828. рођен и највећи део свог живота провео гроф Лав Николајевич Толстој, кога његови сународници несмањено поштују, колико као писца, филозофа, толико и као мудраца. Отуда се Јасна Пољана, где је писац сахрањен, након смрти 20. новембра 1910, с правом означава „срцем сваког Руса”.

[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]

Годишњице смрти су повод  процене како данашња генерација, али и институције друштва, доживљавају стваралаштво и поруке неког великана. У случају Толстоја, ни после сто година ништа није изгубило на актуелности. Држава и црква су поново блиске, у симфонији, мада другачијој, као почетком 20. века. Обе Толстоја сматрају „великим писцем”, међутим његови погледи су им и данас, као и некада, недопустиви. Још пролетос, грађански суд у Екатеринбургу, пре тога и у Ростову, означио је понављање неких ставова писца о цркви   екстремизмом, кажњивим са две до четири године затвора, по  282. параграфу Кривичног закона.
[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]

У европској културној јавности запажено је да Кремљ стогодишњицу смрти Толстоја није уврстио у календар важних годишњица. На педесетогодишњицу смрти, 1960. године, било је нешто другачије. Директор државног музеја Толстоја В. Ремизов  ово поређење не сматра неумесним. Пишчеви ставови о православљу, држави, односу власти према народу и данас „звуче оштро и непријатно”. Европа се после великог интересовања за Достојевског поново враћа Толстоју. Директор помиње да ће у јесен бити одржан „велики симпосион” о писцу, са више стотина учесника, који ће почети у Тули и Јасној Пољани, а завршити у Москви.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Tolstoj          Empty Re: Tolstoj

Počalji od Mustra taj Uto Jan 09, 2018 4:02 pm

izvor Politikin zabavnik

Последње бекство великог писца

МИР И РАТ

„Све срећне породице личе једна на другу, све несрећне породице несрећне су на свој начин”, записао је Лав Николајевич Толстој чија је породица била све осим срећна

Док је онемоћали старац седео у фотељи чекајући да му се размести кревет, у собу приземне кућице с ниским прозорима – у којој је с бројном породицом живео шеф мале железничке станице Астапово Иван Иванович Озолин – нечујно је ушао беспрекорно одевен човек с лекарском ташном. Био је то управник железничке амбуланте Л. И. Стоковски.
  – Лаве Николајевичу, извините ради бога, али ја сам обавезан да обавим формалности, да испуним картон с упитником – срамежљиво се обратио човеку о чијем су нестанку јутарње новине донеле вест на првој страни.
  – Изволите само – с муком је одговорио старац.
Упитник се и данас чува у месном музеју. На левој страни су штампана питања, на десној одговори које је својом руком попунио доктор Стоковски:
  „Презиме, име, име оца – Толстој Лав Николајевич.
  Узраст – 82 године.
  Занимање – гроф, путник воза број 12.
  Болест – запаљење плућа.
  Дан испуњавања формулара – 31. октобар 1910. године.
  Потпис лица које је испунило формулар – доктор Стоковски...”
  Остало је забележено да је упитани о занимању, уз оно „путник воза број 12”, додао: „Сви смо ми путници у овом животу. Али, једни се тек пењу у свој воз, а други, као ја, силазе”.
  Ово је прича о последњих седам дана у животу Лава Николајевича
Толстоја, о његовом „силаску”.

                                          У вагону друге класе

  У хладно јесење вече 31. октобра (сви датуми су по старом, јулијанском календару) 1910. године у станицу Астапово, варошицу у тада забаченој Рјазањској области где се укрштају два важна железничка правца, приспео је путничко-теретни воз број 12. Из вагона друге класе искочио је господин средњих година, са шиљатом брадицом и упутио се мањој групи људи који су дошли да сачекају воз. На питање где може да нађе шефа станице, показују му оближњу зграду ограђену жутим металним шипкама. Пратилац вагона из ког је изишао господин с брадицом већ је нешто шапнуо дежурном отправнику возова. И скоро истог тренутка пероном се пронео глас: „У возу је гроф Толстој”.
  У међувремену човек с брадицом утрчава у кућицу шефа станице Озолина и с врата говори, не успевајући да сакрије узбуђење:
  – Душан Петрович Маковицки, лични лекар грофа Толстоја.  Господин Лав Николајевич путује овим возом. На путу се прехладио, разболео се. Има високу температуру... Даље не може да путује. Ради бога, реците где можемо да унајмимо собу, макар на кратко време!
Сав потресен, Озолин хитро устаје од стола:
  – У Астапову нема хотела... Али, ја сам спреман да му уступим свој стан... Нажалост, овде је бучно, кућа је поред пруге... – онда се брзо окреће жени и служавки и додаје – Хитно припремите собу, ову већу, и постељину за грофа.
  Затим је, заједно с Маковицким, појурио према вагону у којем је на дрвеној клупи, скупљених ногу, лежао Лав Толстој. Око вагона се већ искупила гомила света стално се увећавајући. Било је међу њима и управника спахијских имања и обичних грађана, али највише железничких радника, посебно мајстора из депоа. Полушапатом су се преносиле разне вести. Неки су свим силама покушавали да се приближе прозорима вагона и виде човека о коме се већ десетлећима причало, спорило, размиишљало широм света. Онај кога су за живота поредили с Хомером и Шекспиром сада јо био ту, у вагону с дрвеним клупама. А колико јутрос новине су објавиле вест која је зачас обишла свет: „Лав Толстој напустио Јасну Пољану. Садашње место његовог боравка непознато”.
  Озолин и један железничар узели су Толстоја испод руку и извели га из вагона. За њима су изишли његова млађа кћи Александра Љвовна и пријатељица јој Варавара Феокритова. И док се гроф с грчем клањао маси која га је поздрављала скидањем капа,чули су се узвици да га ваља носити на рукама. Требало је времена док није стигао до оближње кућице шефа станице. Био је то крај његовог последњег бекства...

                                             Како заварати траг

  А само три дана раније Лав Толстој је у Јасној Пољани у дневнику прибележио следеће речи:
  „28. октобра 1910. легао сам око једанаест и по а пробудио се негде око три часа после поноћи... И опет, као и ранијих ноћи, отварање врата и кораци... Нисам раније обраћао пажњу на врата, сада сам погледао и приметио светлост у радној соби. До мене је допрло неко шушкање. То је Софија Андрејевна нешто тражила, највероватније читала. Опет кораци, опрезно отварање врата и она пролази. Не знам од чега, али ово је код мене изазвало незадрживу одвратност и муку.
  Хтео сам да заспим, али сан ми није долазио. Превртао сам се дуже од пола сата, а потом сам упалио осветљење и сео. Врата се отварају и улази Софија Андрејевна. Пита за моје здравље и чуди се зашто је моја соба осветљена.
  Одвратност се повећава. Задихао сам се, мерим пулс – 97 откуцаја. Доносим коначну одлуку да одем. Пишем јој писмо и прихватам се оног најпотребнијег. Само да одем. Будим Душана а потом Сашу (млађа кћи Александра – прим. П. М.). Они ми помажу да се спакујем. Грозница ме обузима од помисли да она може да ме чује, настаће скандал, хистерија. Плашим се да нећу моћи да одем без сцена. Око шест часова све је било спаковано.

[You must be registered and logged in to see this link.]

  Упућујем се према коњушници. Напољу је мрак, не види се прст пред оком. Губим пут и упадам у шумарак, наилазим на стабло, спотичем се и падам. Губим капу и не налазим је. Једва се извлачим, враћам се кући да бих узео другу капу и фењер. Без светиљке не могу до коњушнице...”.
  После много мука Толстој је, у пратњи свог лекара, стигао до најближе железничке станице Шчекино. Дрхтурећи скоро сат и по у страху да ће га могућа потера ту стићи, гроф је једва дочекао воз број 9 којим је кренуо да посети сестру у Шамординском манастиру. У станици Горбачево прешао је у путничко-теретни воз број 37 и њиме стигао до Сухиниче. Преспавао је у Оптиној пустињи и отуд пошао сестри код које је провео две ноћи и један дан.
  Ујутро 31. октобра, у пратњи доктора Маковицког, кћери Александре и њене пријатељице Варваре – које су му се придружиле у Шамордину – укрцао се у воз број 12. Из предострожности нису купили возне карте. Упутили су се ка југу, а карте су узели на станици Волво где је, по замисли Толстоја, требало још једном прећи из воза у воз, да се потери завара траг.
  Путовање у загушљивим и препуним вагонима друге класе, шибаним промајом, довело је до опште малаксалости и грознице. Маковицки му је измерио температуру – жива се зауставила на четрдесетом подеоку. И онда је воз приспео у станицу Астапово. Крај бекства...
  А од чега је то бежао човек пред којим су дрхтали и цареви и црква и који је, у самртном бунилу, непрестано понављао: „Побећи, побећи..”?

                                             Они ме комадају!

  Неспоразими у кући Толстојевих трајали су деценијама и били болни, пре свега за Лава Николајевича и његову жену Софију Андрејевну. „Они су”, сведочила је доцније њихова старија кћи Татјана Љвовна, „живели једно уз друго као добри пријатељи, али туђи једно другом. Пуни велике и искрене узајамне љубави и све више и више свесни тога што их је раздвајало...”
  Толстојев верни помоћник измећу 1860 и 1870. године, кроз чије су руке прошле хиљаде његових страница, Софија Андрејевна наједном му је отказала сваку даљу помоћ. „Нашао се други ко ју је заменио”, пише у својим сећањима Татјана Љвовна. „Тада се мајка наједном тргла: њу су одбацили, то значи да је постала непотребна, да муж тражи помоћ са стране. Њој је било страшно да само посматрајући присуствује напорном раду који је текао, ту уз њу. Кад више није могла да издржи, мајка је засула клетвама сва очева дела…”
  Софија Андрејевна неколико пута покушава самоубиство. По повратку с једног од својих бројних путовања-бекстава, Лав Николајевич у свој „Дневник за себе” бележи: „Хистерија и раздраженост!”
  Толстојева одлука да се одрекне аутрских права на део својих дела још више продубљује сукоб. Последњих месеци стање се погоршало и тиме што су се у њихове односе умешали не само деца, већ и неки њихови пријатељи. Толстој бележи: „Они ме комадају”. А 25. октобра записује: „Тешко осећање. Сумње, праћење и наопаке жеље да она буде повод за одлазак...” А она, по сведочењу њихове кћери Татјане, претура по његовим записима све у страху да ће он оставити писани траг који ће је приказати у ружном светлу. Уз то, смишља лукава питања и ослушкује разговоре испред врата у нади да ће сазнати нешто што он пред њом крије о њој... Једини спас Лав Николајевич тражи у коначном, бесповратном бекству...

                                             Два цара у Русији

  Астапово као да од 31. октобра постаје средиште Русије. Са свих страна стижу поштоваоци живота и дела грофа Толстоја, за њима и многи дописници домаћих, али и светских новина. У знак дубоког поштовања, машиновође ни на прилазу станици не притискају сирене. Месни телеграф усијао се од употребе. Стижу и одлазе телеграми сваке врсте, од оних који желе брзо оздрављење и нуде медицинске савете до поверљивих, чак шифрованих полицијских извештаја. Тако жандармеријски генерал-мајор Љвов, шаљући јаке снаге, пише и телеграм: „Ротмистру Савицком. Телеграфирајте ко је одобрио Лаву Толстоју боравак у згради астаповске станице која није предвиђена за смештај болесника...”
  Гужва је и на петроградском двору. Цар Николај II Романов саветује се с председником владе Столипином шта да се ради. Силом се на силника речи нити може нити сме. Ваља, мудро закључују, за Европу и штампу одвојити Толстоја–генија од Толстоја–отпадника. Сећају се, мрзовољно, како му је начелник московске жандармеријске управе, на захтев Толстоја да уместо његових истомишљеника затворе њега, одговорио оно што су и они знали: „Грофе, слава ваша сувише је велика да би могла стати у наше затворе”.
  Болест Толстоја изазвала је посебно узбуђење међу црквеним великодостојницима. Свети синод Руске православне цркве на све начине је покушао да изнуди помирење, с обзиром да га је почетком 1901. године искључио из својих редова након мноштва текстова у којима их он безазорно назива „разбојницима у мантијама”. Тада је, забележиле су хронике, Толстојева слава у Европи још више порасла а курс рубље пао. Као да је слутио шта може да се догоди, гроф Лав Николајевич је још 22. јануара 1909. исписао:
  „Може се десити да они смисле нешто како би уверили људе да сам се ја 'покајао' пред смрт. И због тога изјављујем, чак понављам, да повратак цркви, причешће пред смрт, ја не могу учинити, исто као што не могу пред смрт да говорим, или да гледам порнографске слике, и зато све што се буде говорило о мом тобожњем предсмртном покајању и причешћу – биће обична лаж...”

[You must be registered and logged in to see this link.]

  Не чуди, стога, што је тих дана драме у Астапову издавач „Новог времена” Суворин написао: „Ми имамо два цара: Николаја II и Лава Толстоја. Који је од њих јачи? Николај II ништа не може да учини с Толстојем, не може да уздрма његов трон, али Толстој је несумњиво уздрмао трон Николаја и његове династије”.
  Тих првих дана новембра 1910. године узалудни су били и покушаји новинара да, нудећи шефу станице Озолину и његовој слушкињи Марти више него пристојне своте, сазнају шта се одиграва унутар скромне приземне кућице. Могли су да извештавају само о ономе што се збивало около, па тако дописник једног француског листа јавља:
„Око куће у којој је смештен болесник влада тишина. Гомиле људи које се окупљају као да су глувонеме. Људи се међусобно споразумевају тихим шапатом... Тамна је, кишна јесења ноћ. Она се непријатно и тужно поклапа са црним слутњама које се осећају на сваком кораку. На забринутим лицима мужика и грађана, имућних људи и интелектуалаца, старих и младих, као да се чита питање које свако себи поставља: да ли ће преболети гордо лице Русије?”
  У међувремену, у Астапово је пристигла и Софија Андрејевна, али јој деца нису дозвољавала да посети Лава Николајевича, а све у страху да би њено присуство могло кобно да га узбуди. Данима је, пак, долазила и кришом вирила кроз мусаво стакло собе у којој је гроф одлазио из овог живота. Последње забелешке велики писац исписао је 3. новембра:
  „Ноћ је била тешка. Пуна два дана био сам у несносној ватри. Другог новембра допутовао је Чартков. Причају да је Софија Андрејевна...”. После је своје мисли диктирао, попут ове: „Саветујем вам да се сетите једне ствари. На свету је много људи осим Лава Толстоја, а ви сте сви овде да бринете само о Лаву”.
  Последње речи изговара слабим гласом и пада на јастук. Шестог новембра позвао је сина Сергеја, а када му се овај приближио, једва чујним гласом му се поверио: „Сергеј, ја волим истину... много... Ја волим истину”.

                                       Тајна зеленог штапа

   У првим јутарњим сатима 7. новембра телеграфска трака из Астапова је пренела: „Срце је почело нагло да слаби, стање се веома погоршало. Болесник губи свест”. Позвана је цела породица, и Софија Андрејевна. „Будите спремни... Стање је готово безнадежно. Болесник је уснуо, пулса готово нема...”
  Последњи новинарски извештај, док је Толстој још био у животу, послат у четири сата изјутра, гласи: „Стање је крајње опасно. Магла је, ледени ветар није у стању да је растера, жандарми у напетом ишчекивању дежурају. У Астапову нека необично страшна језа прожима све...”
  У тешко каснојесење свитање пишчев пријатељ, пијаниста Александар Голденвејзер, отвара прозор Толстојеве собе и покретом руке позива новинаре који очекују „тужну вест светског значаја”. Крај узглавља седи остарела Софија Андрејевна, милује му косу и шапуће: „Светлео је, светлео... И угасио се”.
  Енглески „Тајмс” пише: „У 6 сати и пет минута Русија је изгубила свог највећег сина, а свет свог првог грађанина.” Департмент полиције издаје наређење: „Поверљиво. Начелницима полиције и официрама. Успоставите надзор над продавницама цвећа, скрените им пажњу да на венце не стављају ленте с револуционарним написима. Не дозволите да се на зграде стављају знаци жалости – црне заставе, заставе на пола копља, писани материјал, прогласи...”
  Приликом изношења ковчега с Толстојевим телом из куће шефа станице, десетине хиљада људи запевало је „Вјечнаја памјат”, а жандарми, да би заглушили тај хор, на команду претпостављених викали су „Ура-аа”. Воз који је превозио посмртне остатке из Астапова до станице Засека, неколико километара од Јасне Пољане, једва је стигао до одредишта због масе људи који су били не само поред пруге него и на њој. Њих више од пет хиљада пратило је ковчег који је на рукама ношен до Јасне Пољане, а ту је био и завидан број коњичке и пешадијске жандармерије са сабљама да готовс.
  Лав Николајевич Толстој сахрањен је у ували ураслој у столетну шуму. И то управо на оном месту где је као дечак често доводио дружину и причао им приче које је читао или, најчешће, измишљао. Никада не заборављајући да им помене чаробни зелени штап који је ту негде покопан и који ће, кад се нађе, изнедрити бољи и праведнији свет.
[You must be registered and logged in to see this link.]
                                                  * * *

  Девет година после Толстоја умрла је Софија Андрејевна, и она у новембру и она од упале плућа, у Јасној Пољани. Астапово одавно носи име Лава Толстоја, а на железничкој станици су два сата: једном су казаљке заустављена на 6 и 5, а други одбројава време других.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Tolstoj          Empty Re: Tolstoj

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu