Stanislav Vinaver

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Pet Nov 11, 2011 4:12 pm

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

Stanislav Vinaver, književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, 1. marta 1891. godine, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Josif, lekar, umro je kao sanitetski major od malarije u Đevđeliji 1915. godine, posle preležanog pegavog tifusa. Majka Ruža, pijanistkinja, koja je često priređivala javne i kućne koncerte, pored ostalih i sa Robertom Tolingerom, zadavljena je u nemačkoj gasnoj komori 1942. godine.

Po završenoj osnovnoj školi Vinaver je, tačno s početkom 20. stoleća, 1901. godine, postao đak Više gimnazije u Šapcu, iskazujući posebnu nadarenost za pojedine predmete. Već kao učenik trećeg razreda, bio je izabran u Odbor za podizanje spomenika Knez Ivi od Semberije, kome je na čelu bio profesor Todor Radivojević.

Od 1908. godine, gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Posle mature, odlazi u Pariz, na Sorbonu, gde se posvetio studijama matematike i fizike. Predavali su mu u ono vreme čuveni profesori: Žan-Anri Poenkare (matematiku), Vanda Landovska (muziku) i Anri Bergson (filozofiju). Žan-Anri Poenkare ga je često i kući pozivao, pa je imao prilike da upozna i njegovog mlađeg brata Rejmona, koji je tada bio predsednik francuske Vlade i ministar inostranih poslova. Vinaver ga je nekoliko puta obaveštavao o srpskim prilikama. Ipak, najveći uticaj na njega imao je filozof Anri Bergson, koji je "bio mađija, metafizički doživljaj najviše vrste" i čijim je učenjem bio neizlečivo inficiran za ceo život. Berkson ga je "za književnost okrenuo", pa će Vinaver ubuduće sebe nazivati Bergsonovim šegrtom; u znak poštovanja i zahvalnosti posvetio mu je, 1924. godine, svoj rad Problemi nove estetike, Bergsonovo učenje o ritmu.

U balkanskim i Prvom svetskom ratu Vinaver učestvuje kao dobrovoljac, potporučnik u slavnom Đačkom bataljonu i solunac. Sa vojskom je prešao albanske vrleti i gudure i nekako dospeo na ostrvo Krf. Tu je, 1916. godine, bio postavljen za ađutanta Pristaništa na Krfu, ađutanta u Srpskom ratnom presbirou i urednika Srpskih novina. U obavljanju brojnih poslova bio je neumoran — sve je stizao i sve završavao. Obilazio je Pristanište, lađe, logore, bolnice i ustanove za snabdevanje. Nalazio se pri ruci svakom srpskom vojniku koji bi, sa kakvim trebovanjem, u Pristanište pristigao. Pribavljao je propusnice za ostrvo Vido onome koji brata godinu dana nije video. Rešavajući brojna pitanja, lično je išao francuskom komandantu baze, katkad i bogoradao, ali je u svojim namerama uspevao. Držao je mnogobrojne veze sa visokim savezničkim oficirima i podoficirima, komandantima, engleskim magacionerima, osobljem lađa koje su često plovile u Francusku i gde je uvek trebalo nekoga ubaciti.

Na Krfu je upoznao profesora Slobodana Jovanovića, koji je bio na čelu Srpskog ratnog presbiroa i predano radio na izradi spiskova poginulih i pomrlih srpskih vojnika. Kako je Evropu i svet trebalo upoznati sa patnjama i stradanjima srpske vojske, Slobodan Jovanović je, 1916. godine, u Francusku i Englesku uputio filozofa Branislava Petronijevića, vladiku dr Nikolaja Velimirovića i Stanislava Vinavera. Vinaver je u Engleskoj nekoliko predavanja držao zajedno sa "zlatoustim velikodostojnikom srpske crkve" dr Nikolajem Velimirovićem. Govoreći o srpskim stradanjima, vladika Velimirović se toliko uzbuđivao da mu je krv znala poteći na nos ili na uši.

Iz Pariza, po nalogu Nikole Pašića, 1917. godine, Vinaver je upućen u Petrograd, u svojstvu prevodioca srpske diplomatske misije. Misija je stigla u Rusiju koji mesec pred početak Oktobarske revolucije, pa je on bio očevidac ovih događaja.

U Petrogradu je Vinaver najviše radio na pribiranju dobrovoljaca za Solunski front. Činio je to tako predano da su se mnoge dobrovoljačke jedinice nazvale Vinaverovim četama.

Na povratku kući, 1919. godine, potporučnik Vinaver je poveo poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije. Išli su preko Carigrada, međunarodnim vozom kroz Bugarsku, bez prava na napuštanje vagona u stanicama. Po redu vožnje, voz se u Sofiji zadržavao dva sata. Koristeći bugarsku nebudnost, Vinaver je postrojio svoju četu i poveo je u grad. Kad je četa ušla u Slavjansku ulicu, naredio je strojevi korak, kojim su išli sve do crkve Svete Nedelje gde je, sa svim vojnim počastima sem plotuna, odata pošta moštima Svetog velikog kralja svesrpske zemlje Stefana Uroša II Milutina. Kad su Bugari dočuli šta se događa, Vinaverova četa je već bila u vozu koji se približavao Nišu.

Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad pobeđnim i teško kršenje mirovnih odredaba. Pretili su međunarodnom arbitražom i tražili kazne za vinovnike ovog događaja. Bilo js potrebno dosta diplomatskog takta kako bi se stvar nekako zataškala.

Kada je, u aprilu 1925. godine, Vinaver došao u Bugarsku da izveštava o pokušaju atentata majora Jankova na bugarskog diktatora Alsksandra Cankova, još na granici mu je oduzet pasoš. Međutim, to mu nije smetalo da na grobu Svetog kralja Milutina dva puta dnevno pali sveću. Zahvaljujući angažovanju naših diplomatskih organa, uručen mu je novi pasoš.

Po okončanju Prvog svetskog rata, dobio je nameštenje u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete, gde mu se sto nalazio između Branislava Nušića i Bore Stankovića. Povremeno je Vinaver radio i za Ministarstvo inostranih dela, naročito ako je trebalo nešto složenije prevesti, ili sačiniti što koncizniji izvod osnovnog sadržaja. Obavljao je ove poslove sa velikim zadovoljstvom, jer se nadao diplomatskoj karijeri.

Početkom 1920. godine dobio je nalog da sačini belešku o tek objavljenoj knjizi Pobeda i mir, čiji je autor bio francuski predsednik Rejmon Poenkare, inače Vinaverov poznanik iz studentskih dana. Belešku je trebalo sačiniti što pre i dostaviti lično dr Anti Trumbiću, ministru inostranih dela. Belešku o knjizi, koju je čitao na originalu, dakle na francuskom jeziku, Vinaver je sačinio relativno brzo, temeljno i odgovorno. Posebno je istakao Poenkareove povoljne ocene o Srbima i odbacivanje srpske krivice za rat u kome su oni postali i najveći stradalnici i najveći heroji.

Dr Ante Trumbić, Hrvat u jugoslovenskoj Vladi, ubrzo je pozvao Vinavera, zahvalio mu na ekspeditivnosti i zatražio neka dodatna pojašnjenja. Nije mu bilo jasno, a verovatno se to nije uklapalo ni u njegova politička shvatanja i opredeljenja, da Poenkare ne ostavlja nimalo krivice Srbima za izbijanje Prvog svetskog rata.

— Za Poenkarea pitanje srpske krivice ne postoji i nigde se u knjizi ne postavlja! — odbrusio je Vinaver i nastavio:
— Da li vi sumnjate da bih ja Poenkarea falsifikovao?

Zbog žestokog verbalnog duela sa Trumbićem, Vinaver je sebi zatvorio vrata diplomatske službe, ali tu nije bio kraj njegovim nedaćama. Ubrzo je ministru prosvete Pavlu Marinkoviću stigao nalog Ante Trumbića da se Vinaver otpusti iz Umetničkog odeljenja. Uz energično zauzimanje Bore Stankovića, Marinković je odbio da to učini, a odbio je da pribavlja i Vinaverove izjave i izjašnjavanja. Samom predsedniku Ministarskog saveta Ljubomiru Davidoviću uskratio je pravo da saslušava nameštenike njegovog Ministarstva, što je izazvalo opšte zaprepašćenje i u Vladi, i u Ministarstvu i na Dvoru, naravno i u umetničkim i kafanskim krugovima beogradskim.
Vinaver nije otpušten, ali je iz ovoga sukoba druga strana ipak izašla kao pobednik. U novoj ustavotvornoj Vladi Stojana Protića, za Pavla Marinkovića više nije bilo mesta, a novi ministar prosvete Miloš Trifunović odmah je ukinuo Umetničko odeljenje.
Od tada, Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Umeo je u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći. Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je Vremenu na raspolaganje; zahvaljujući tome, ovaj list je odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.

Za razliku od većine kolega, nije bio "redakcijski pacov". U redakciji se bavio samo koliko je bilo neophodno.
Održavajući svakodnevne kontakte sa velikim brojem značajnih i uticajnih ljudi, podatke za list pribavljao je u gradu, a u redakciju je dolazio samo da završi posao. Znao je istovremeno da diktira, trima daktilografkinjama, tri različita priloga za list.
Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je pivarski magnat Đorđe Vajfert.
Imao je izgrađen novinarski stil — čitljiv, jasan, prepoznatljiv i interesantan. Radi ilustracije, prezentiramo jedan njegov prilog iz Vremena:

"Juče je Apelacija jednom seljaku, koji je ubio oca, smanjila kaznu sa dve godine robije na šest meseci zatvora. Prvostepeni sud sudio je juče opet gospodinu Simi Panduroviću zbog uvreda i kleveta koje je naneo gospodinu Stanislavu Stefanoviću u samom sudskom sporu oko prevoda Hamleta i osudio ga na pedeset dana zatvora. Zbog sličnih uvreda i kleveta na istog gospodina, gospodina Pandurovića je isti sud osudio na pedeset dana zatvora pre jedva mesec dana. Ali ovo suđenje gospodinu Panduroviću nije poslednje, jer je gospodin Stefanović digao još nekoliko tužbi protiv njega. I, po svemu sudeći, gospodin Pandurović će imati da odsedi u zatvoru kao da je bar dva oca ubio."
Sem Vremena, novinarstvom se bavio u Radio Beogradu i Centralnom presbirou.
Do Drugog svetskog rata sarađivao je u brojnim listovima i časopisima:
Kao oficir bivše jugoslovenske vojske, zarobljen je u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine i vozom transportovan u zarobljeništvo u Nemačku. Ratne godine uglavnom je proveo u nemačkom logoru Osnabrik, o čemu je Beogradu, 1945. godine, objavio knjižicu pod naslovom Godine poniženja i borbe život u nemačkim "oflazima".
Svojih poslednjih deset godina, od 1945. do 1955, Vinaver je proveo je u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik i prevodilac.
Stanislav Vinaver je umro u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.
Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Jan 13, 2018 6:39 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Pon Apr 27, 2015 3:15 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Trenutak suncokreta
Pesmom znanja jadikovka
Opčinjena sluti vlat
Treperenja od vekova
I bleskova obuhvat.
Zlatnog ognja sunovrat,
Pričest sunca sa vrhova,
Uznesenje plamnih snova
U pustinjski žarki sat.
Vrh dolina, vrh visina,
U jezama od daljina,
Neodoljiv grabi kret.
Svemir strasnim stignut znanjem
Začaran je obasjanjem
U vatreni suncokret.


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 14, 2018 12:43 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Pon Apr 27, 2015 3:15 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




_______________________________
Trepet
Slobodno, divno, iskonski lako,
Zanesen zlatnom slutnjom i čežnjom,
Struji i kruži.
Ne zna kad dirne Veliku Svetlost,
Videla grdnog što ključa sjajem,
Krugove vrele.
Po kad kad sluti blistanje hladno,
Jezera gorkog strarinske igre,
Studenu jezu.
Ne sme u radost što trajno pleni,
Ne sme u bola što svesno mami,
Preslatki prekid.
Trepetom prisnim spaja sva bića
U večnog znanja drhtave pravce
Izvora prvog.
_______________________________


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 14, 2018 12:44 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Pon Apr 27, 2015 3:16 pm



[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________
Val
Hoće li ceo obuzeti svet
Bregovi što pokretom potmulim
Glomazan valjaju val?
Obzorja su u talasa slutnji,
Ježi se život i prošlost,
Planinama kraja nema.
Sve je njihov drhtavi bruj,
Sve kleca, zaustavlja se,
Groznicom mutnom zaputio se um.
Mucanjem bunovnim sriče se vasiona:
Blizina, daljina, uzrujani lik
Nameće svoj brzi obuhvat,
Svoj krvavi strasni pečat.


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 14, 2018 12:45 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Pon Apr 27, 2015 3:16 pm



[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________
Večnost
Mi smo tihu slut slutili
Što su magle obavile,
Prezreli je, premutili
- Osvojile tiše sile.
Duboku smo noć gradili:
Zanosile crne zublje -
Gde smo jeza krv sadili
Ovladale sile dublje.
Teška crna večnost stiže
Beskrajnoga obuhvata:
Koja ruža uzabrata
Biće bolnom blesku bliže.


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 14, 2018 12:45 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Pon Apr 27, 2015 3:16 pm



[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Vijem
Vijem, vijem nezahvalno
Zanos sna i svesti cvast
U odjeka zlu oblast
Krijem, krijem prepečalno.
Čeznem, čeznem značenjima
Prekinutu tanku nit,
Greznem, greznem značenjima
Nepoznat i znamenit.
Gredem, gredem tajnom slavom
Ničji ne znam tamni kroj:
Trenutaka upokoj
Predem, predem zaboravom.
Krojim, krojim ostvarenja
Beskonačnu rukovet,
Rojim, rojim razvedrenja
Koren mi je ceo svet
Zanesen i obuzet.


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 14, 2018 12:45 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Pon Apr 27, 2015 3:16 pm



[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Vekovima tice nas klikuju
Vekovima tice nas klikuju
Da um se pomrači, da duša svisne
Ali bogovi tamno likuju
I sumorno grane šumore lisne.
U jednu bi zaveru tice da vežu, da spletu i spoje:
Sva krila, sve pesme, sve zore i sve boje…
Od leta tičijeg do leta
Od sveta ičijeg do sveta
Nas dvoga samo se boje
Ne mogu da nas vide i čuju
Protiv nas zavere svoje
Bogovi grubi pletu i kuju…
Mrzak im duh i duha slast
I tica mudrih raspevana strast.


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 14, 2018 12:46 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Pon Apr 27, 2015 3:17 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Vrhovna svirepost bleska
Skladovi idu do bezvučne jave
Jekova zvonkih zagrljeni val
Glasova reskih razgolićen sev.
Zapleti teže ka bunovnom trzaju
Kad otpočinje okvir da se lomi
I nije vlastan ni čovek ni Bog
Već divljih slutnji besomučni ples.
Misli se stiču kao razjarena jata
Što nose zvezdan razbukatali brod
Do onog časa bezdanih gorčina
Kad svetlost nije ni pomoć ni spas
Kad u vrhovnoj svireposti bleska
Utrne umlje i pradrevni broj.


Poslednji izmenio Mustra dana Ned Jan 14, 2018 12:46 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Pon Apr 27, 2015 3:18 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________
Zanesi nas
Zanesi nas mišlju strasnom
Munjevitom lekovitom
Vrtoglavom slutnjom jasnom
Ka izvoru plahovitom
Ka izgaru vidovitom.
Rasklopi nam splet obzorja
Vode znanja i dubina
Razbesni nam neosporja
Razjari nam svih predgorja
Utrnuli grč davnina.
Ka večitom premaranju
Prebolelih događaja
Ka bunovnom pregaranju
Čvorova i odmršaja
Ka snu blesku i stvaranju.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:28 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


STANISLAV VINAVER
PRIČE KOJE SU IZGUBILE RAVNOTEŽU



PRIČA O ČOVEKU SA VELIKIM SRCEM.

MOJIM RODITELЈIMA.

Možda vam cela ova priča, ni zamišlju, ni oblikom, ni sadržinom, neće stvoriti čak ni iluziju čega novog, originalnog i lepog, pa ipak ja ću vam je ispričati, zato, što je dugo nosim u svome srcu i što nekom tek moram da je ispričam, jer se ne osećam dovoljno jak da i duže ostanem sam s njome. Čujte.

Beše jednom neki čovek koji imađaše veliko srce.
Sugrađane njegove jedilo je to.

Svi mi, govorahu, imamo obično građansko srce, skrojeno po jednoj meri, i svima nama dovoljno je ono za život, (život je trgovina i za trgovanje nam je ono dobro i predobro), srce, isto onakvo kakvo su ga imali i ocevi naši i ocevi naših otaca, sve pošteni i uvaženi građani, dika zemlje, uzdanica otadžbine i naroda, ponos i ukras trgovačkog reda. I dokle se mi zadovoljavamo onim što nam dade Bog, ovaj čovek vređa običaje i zakon naš, jer hoće da bude van sveta. A sve sa svetom, i ništa bez sveta!

Govoreći tako, pakosno bi gledali na izroda, stezali bi pesnice i pretili.

I činili su mu mnoga zla.

Veliko je njegovo srce, govorahu, u njega može sve stati.

A čovek sa velikim srcem čudio bi se njima i govoraše sa odlučnim izrazom u očima koje su svetlele:

Ocevi vaši, i ocevi otaca vaših malo su imali srce i usko, jer je mali i uzak bio život njihov. Život nije trgovina...

Ali dalje mu nisu dopuštali da govori, i jedan od onih, na koje se sumnjalo da su mu prijatelji, obično bi ga preklinjao da se ukloni i da ne vređa najsvetija osećanja sveta, jer je strahovita osveta razgnevljenih sinova i užasno razračunavanje uvređenih građana.

U to vreme dogodiše se velike nesreće u zemlji i u gradu, i udar za udarom gomilao je žrtve za žrtvama.

Tada pomisliše na čoveka sa velikim srcem i govorahu:

Naša su srca dobra za obične prilike i nijedan od onih koji rade sa kantarom i aršinom ne bi se nikad postideo njih. Ali, gle, došlo je vreme kada i to nije dovoljno, već je potrebna hrabrost i požrtvovanje, i kada se ne može bez smelosti i oduševljenja. Onaj naš sugrađanin koji se pravi toliko van sveta sad nek pokaže je li mu zaista srde takvo kao što priča i kao što se priča.

I čovek sa velikim srcem radosno leže na posao. Radio je sa oduševljenjem i sa pregnućem, podsticao je, iznalazio savete, hrabrio na dobra i lepa dela, a svaki put čupao je komad srca i davao ga masi, jer je svetini trebalo mnogo srca; jer ga je ona malo imala.

I jednog dana bi završen veliki rad, povraćen stari mir i poredak, i vrati se svet svako na svoje zanimanje; zanatlije uzeše ponova svoje alate, trgovci obrisaše prašnjave rafove i sedoše opet za svoje tezge.

I jedan od onih za koje se sumnjalo da su prijatelji čoveku sa velikim srcem, seti se njega, i iznese predlog, koji bi ipak nekako usvojen, pored jake opozicije starijih, većinim glasova, da se nađe čovek sa velikim srcem i da mu se zahvali na njegovom zauzimanju na opštoj stvari.

I posle dugog traženja nađoše čoveka sa velikim srcem na nekom usamljenom i pustom mestu.



On je plakao, jer više nije imao srca...



Hteo sam da završim nekim aforizmom, na primer, u ovom duhu: „Taj čovek nije jedan. Ima ih mnogo. Ali je sudbina njihova jedna“. Neću. Vi biste pogledali kraj, nazreli naravoučenije, i bacili priču ne pročitavši je. Ja neću to, hoću da je pročitate, da vam se ureže u mozak da se uvuče u vaše srce, da se upije i unese u vas,

pa da vas ne ostavi nikad. Ja sam zloban. Meni je teško. Pa voleo bih kad bi i vama isto tako teško bilo, što je ta priča istinita.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:29 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




PISMO GOSPODINA TRAJKA ĆIRIĆA1



Kad je Trajko Ćirić umro, ceo Beograd mu je odao dostojnu poštu. I stari ljudi pamte malo tako impozantnih pratnji kao šta je njegova bila. Nošeno je dvadeset venaca, pevala su sva pevačka društva, trgovačko udruženje čiji je bio dobrotvor i mnoga druga prestonička udruženja prisustvovala su korporativno toj tužnoj svečanosti. Činodejstvovao je iz počasti mitropolit. Na grobu se preko devet govornika opraštalo za navek sa dragim pokojnikom, a svi su govorili tako lepo i tako dirljivo da su mnogima naterali suze u oči.

I najzad položiše smrtne ostatke Trajkove uz glasno jecanje sviju koje je vrli pokojnik za života obasuo dobročinstvima, — a ogroman je njihov broj!
u mračnu raku, u hladni grob.

Ode Trajko u bolji život i ostavi neutešnu udovicu, majku sedmoro dece, da strpljivo snosi teško breme

1 Trajko Ćirić mlađi, ona propalica koja puni listove prozom svoje proze, jeste odrođeni unuk vrlog Velikana.Izdavač.

života, koje joj je nametnula neumitna sudbina, i da se tako nada sastanku sa njime u onom drugom svetu, gde život večito traje i gde nikad ne prestaje sreća.

Testamenat bi u prisustvu svedoka otvoren 25. februara 1905. Po njemu, radnju nasleđuju sinovi, s tim da se ne dele i da firma ostane ista. Sva gotovina u iznosu 11/2 milion dinara pripada udovici, odnosno sinovima (Trajko, srećan kao retko koji čovek, imao je samo mušku decu) ako se ona preuda ; 500 dinara trgovačkoj omladini; 100 dinara ostavio je pokojnik Dušanu Silnom : „da širi ideju Srpstva i viteštva", 3000 dinara zaveštao je dobrotvor Akademiji Nauka da osnuje: „fond Trajka Ćirića“, koji će imati za zadatak da, posle izvesnog broja godina, kada se kapital udvostruči (a pokojnik je izračunao kad će to po 5°/o, nastupiti), pomaže izdavanje knjiga patriotske sadržine i, po mogućstvu knjige moralno-poučne; 150 dinara zaveštao je plemeniti darodavac fondu siromašnih učenika, a 75 dinara Maksimu, svome dugogodišnjem sluzi.

Svi su hvalili Trajkovu supružansku nežnost, jer je on pretvorio sve svoje nepokretnosti (sem radnje) u gotov novac, da bi udovici uštedeo brige i truda. (I ako je Trajko, tako reći, do poslednjeg časa boravio u radnji, kao da mu nije ništa, on je predviđao od dužeg vremena svoju smrt.) Neki su tvrdili i da je na ovim operacijama mnogo zaradio, jer je Trajko onom svojom
„prirodnom inteligencijom“, koju su posle toliko hvalili kod njega, umeo predvideti naglo padanje cene kuća, koje je zaista nastupilo, raslo i punilo zaprepašćenjem sve sopstvenike, velike i male, a

očajanjem i brigom sve čestite građane i sve iskrene rodoljube.

U ostalom, niti ima potrebe ni smisla pričati o Trajku. Sve to može se doznati iz listova iz tog vremena, koji su svi doneli divne nekrologe, a može se i čuti od mnogih viđenijih naših trgovaca, prijatelja Trajkovih, koji su još i sad puni priča i pričica o njemu.

Moje je pero slabo, moja ličnost neznatna, i, ne samo što ugledu Trajkovog imena ne bi moj kakav sastav doprineo makar trunku od trunke, nego bi još svi rekli da ja, krijući se iza tako cenjenog, poznatog i slavljenog čoveka, želim da proturim nešto svoje, a pokojnim mi je samo izgovor, vešto izmišljen.

Daleko su od toga moje misli!

Moj um i srde moje bune se na samu pomisao takog čega!!

Neka me Bog sačuva za uvek od tih i takvih sumnji koje bi samo moji neprijatelji mogli proneti za mene, a u koje moji prijatelji nikad ne bi trebali da poveruju i neće poverovati!

I ja cenim i poštujem Trajka.

Čuo sam, da će tu skoro, jedan od naših vrednijih izdavača izdati opširnu biografiju Trajkovu, kao čoveka na koga treba da se ugleda naš i mlađi i stariji svet. Knjiga će biti osnovana na autentičnim podatcima, imaće

mnogobrojne priloge: kakva je bila korespondencija Trajkova, nekoliko autografa, slika Trajkova, šta je Trajko mislio o modernoj literaturi, itd. itd. Knjiga će, uveren sam, privući čitalačku publiku (cena samo 1 dinar!)

Eto s toga, mislio sam da će čitaoce te knjige, koji će se naučiti da cene i da vole Trajka, interesovati i ovaj moj priložak Njegove korespondencije, koji je slučajno došao u moje ruke, a koji lepo i sa mnogih strana osvetljuje plemeniti karakter Njegov.



Poštovani Gospodine,

....Što se mene tiče, i ja i žena, i moje sedmoro dece, svi osećamo prema nama duboko poštovanje i blagodarnost p kad god vas spomenemo mislimo uvek pa vas kao na pravog dobrotvora. Jer moja deca znaju šta ste vi učinili njihovom ocu, a oni su vaspitani u strahu Božjem, znaju šta priliči lepo vaspitanoj deci, pa vole svoga oca i zajedno s njime osećaju zahvalnost.

Jer mi, roditelji, baš činimo svojoj deci, ako niko ne čini. I kad pomislite samo, rodiš ga, neguješ, hraniš, trošiš na njega novac, a on ti posle ode u svet, troši, živi za sebe, opet troši i nikakve vajde ne vidiš posle od njega. Izgubilo se ono poštovanje starijih što ga je nekad bilo, pokvario se nekako svet, sve je podivljalo, izopačilo se, svaki vuče sebi, na svoju stranu... Eh, gospodine..

Kad sam ja bio mlad... drukčije je bilo kad sam ja bio mlad.

Moj pokojni otac, Bog da mu dušu prosti... Ali ja ne žalim dati za decu. Neka im je alal! Ta ako neću njima, kome ću. Ja sam ih rodio.

...Svi vas poštuju u mojoj porodici, moj najmlađi, koji sad leži od šarlaha (ah, dobri moj gospodine, vi ne znate kakve su to brige ta deca) kad god se moli Bogu, uvek dodaje i vaše ime, želeći u svojim toplim, detinjskim molitvama da vas Svemogući dugo poživi, na korist naše napaćene i ojađene zemlje.

A možda mu je žena to rekla, ona vas je nekad, kaže, dobro poznavala, i po katkad, kad tako govorimo:

Ćiriću (ona me, znate, uvek zove prezimenom; nikako ne mogu od tog da je odučim), Ćiriću kaže ona, kako to da si ti tako bogat, a, kažeš, ima i vrednijih i boljih od tebe, pa sirotuju i ne mogu ni kraj s krajem da sastave?

E, ženo, kažem joj ja, tako je valjda bila volja Božja, neka slavljeno bude ime njegovo vo vjeki vjekov.
A što tebi da da, a boljem da ne da. — E, ženo, nedokučni su putevi Gospodnji, jednom da drugom uzme, pa je tako i meni dao.

A ja to ne mogu da pojmim, kaže opet ona, što je to sve tako, što je takve nepravde (kaže ona) u svetu.

— Ćuti, more, ženo, ne greši duše, kažem opet ja, kako smeš tako da govoriš, kad je Bog sve tako mudro i pametno udesio.

I pričam joj ja, kako se On i za svaku travku brine, tako je dobar, a to li neće za čoveka, koga je po svome licu i podobiju stvorio.

Ali takva vam je već ona.

Eto, ona mi je onda (ako se vi toga još sećate) i kazala da vas najpokornije zamolim, ako bi hteli da stupite kod mene kao činovnik, kada ste bili u onoj nevolji.

Prođi se toga, ženo, kažem joj ja, gde ću ja i kojim obrazom da zovem jednog takvog gospodina, i, što no reč, svoga dobrotvora, da stupi kod mene u radnju.

Zovi ti samo njega, kaže ona.

Zalud ja nju uveravam, da ste se vi posvađali nešto i da vi uvek možete 100,002 drugih boljih mesta naći, neće ona, moli, kaže, pa moli.

I vi niste hteli da dođete, kako bi ste vi i došli, i ja vas molim samo, nemojte mi uzeti za zlo, ali sam, verujte, kako paša lepa narodna reč kaže, od čista srca ponudio, ja nisam ništa, ne daj Bože, rđavo pomislio. Ni običnom svom bližnjem, kako naš Spasitelj kaže,
2 Vroj sto ostavljam kako je napisan u originalu.

ne smemo ružno pomisliti, a kako ću vama, koji ste mi neki dobrotvor, prema kome sam ja kao neki dužnik.

Moj sin Jovica (Vi ne znate, kako je to pametno dete, to je onaj što ide u gimnaziju), uvek kaže da roditelj samo rodi, tek učitelj vaspita i stvori čoveka, a vi ste meni, po gotovu, učitelj bili.



Poštovani Gospodine,



Nemojte mi uzeti za zlo, ispunite mi jednu malu molbu, a ja ću se toga do groba zahvalan sećati.

Dragi Kosta, ne mogu više nekako da te zovem gospodine, i ako mi žena kaže uvek da si ti gospodin da ti treba da si gospodin, kao što i jeste, a ja sam samo prost trgovac, zanatlija, koji radi da ojača i uzdigne našu slabu i nejaku industriju i koji se trudi svim silama i koliko god može, da korisno posluži svom rodu i svojoj domovini, ispuni mi jednu malu molbu.

Ja i moja žena, proslavljaćemo, u krugu srodnika i prijatelja 23 ovog meseca 25 godina srećnog bračnog života. Da, ima već 25 godina, kako smo doplovili u pristanište braka i ti bi i mene i moju suprugu mnogo obradovao, kad bi i ti kod nas, na taj, za nas tako svečan i važan dan, došao, ta mi smo stari drugovi i prijatelji, još iz gimnazije.

Moja žena deleći moje mišlenje, misli da našoj čistoj (Bog je svedok!) i nepomućenoj supružanskoj sreći ništa ne bi nedostojalo kada bi i ti toga dana došao, da se sastanemo svi, kao i nekad, sećaš li se, kada si me, pre 26 godina, 7-og aprila 1870 (ja sam taj datum zapisao u notes koji uvek nosim uza se) prvi put upoznao sa njom.

Do viđenja



Tvoj TRAJKO ĆIRIĆ,
šef gvožđarske radnje „kod Verthajmovog ključa“.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:29 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





Gospodinu Kosti PETROVIĆU, publicisti.
Novo Selište.



SMRT MOGA PRIJATELjA

..Lekar koji je stigao s njegovim ocem naredi da se odmah otvore prozori i da svi izađu.

Izađosmo bez reči, pokorno, kao da smo bili svesni nekog zločina što smo ga učinili, pa je sada došla strašna griža savesti koja ne zna za oproštaj i izvinjenje.

I tek u hodniku osetismo se mi, živi, čvršćim vezama vezani za sebe, zaverenici u nekakvoj nepoznatoj, tajnoj zaveri protivu smrti koja se sad tek, iznenada otkrila, osetismo neku zajednicu osećanja i neodređenog straha, i to je stvorilo razgovor koji je prvo tekao usiljeno i kao pun slutnji od kojih zaziremo neprestano, pa onda postajao sve življi, prirodniji, glasniji.

Svi smo se složili da se čovek ne ubija u svesnom stanju, da se javi neka nenormalnost u tom trenutku, izvesna neuračunljivost koja ubrzava rešenje i uskorava izvršenje namere. Jedan jedini, moj prijatelj, nije se slagao s našim nazorima. Razumeo je ubistvo kao kukavištvo i trenutnu slabost, ali, po njegovom mišljenju, to ubistvo, koje nije bilo dostojno žaljenja ni saosećanja, nije sačinjavalo pravilo, jer slobodan duh može i svojoj smrti, govoraše on, da da pečat svoje volje i duhovne snage, a za takav duh, visok, slobodan i svoj, ne postoje trenutci nesvesnosti u delanju i kukavička bezmoć.

Nama su njegove reči izgledale kao lepe i jake fraze, vanredni paradoksi koji su sami sobom lepi i duhoviti, ali se opet nikada ne mogu i ne smeju upustiti u borbu sa iskustvom, koje poštuje samo činjenice i pravila dokazana činjenicama.

Cela ta stvar, — moja je pretpostavka i opravdana i tačna, — nagnala je moga prijatelja na dugo mišljenje i razmišljanje kada je bio sam, i posle nekoliko dana njemu, koji je bio fanatik volje, samopouzdanja i samopoštovanja, njemu je bilo jasno da se mora ubiti. Problem koji se pred njega stavio bio je težak i užasno je mučio njegov egoizam, razvijen do krajnjih granica. U sebi je osećao da ima snage da sebi da potvrdnih dokaza, koji će da reše, kako on to želi i misli, neizvesnost što ga je stala da muči. Upućen jedino na sebe da reši nerazrešljivo pitanje, osećao je i svu odgovornost koju on ima pred samim sobom ako ga ne reši, ili ne bude imao snage da ga reši. Uz bezgraničnu veru u sebe uvlačila se gadna sumnja koja je davila, gušila, plašila i rugala se. Njegovo samoljublje našlo je temu, gde je jedino njegova ličnost bila onaj koji će da donese presudu, samoljublju je to laskalo, ali je ono zamiralo od jeze na pomisao da stvar može biti odbivena. da pitanje gde je ono zalagalo sav svoj uticaj i jačinu ostane samo pitanje. Ponos, ćudljiv i nepristupan, nije dozvoljavao nikakva oklevanja i podmukle misli kojima se izmišljaju izlazi i varke; njega je vređala svaka sumnja i rastrzavalo bolom svako odgađanje. Biće celo, koje je bilo svesno života a drhtalo pred smrću, osećalo je da ipak iza ovoga pitanja koje se nameće na svirep i grozan način, nema daljeg opstanka i

života, jer on znači nemoć, slabost i patnju, negaciju samoga sebe.

Njegovo svesno i razvijeno Ja osećalo je da bije boj za sebe i u smrti volje gledalo je svoje uništenje i propast.

Pobeda je došla, i ako posle više dana, posle dugog rešavanja kome se on u isto vreme čudio i prezirao ga i mrzeo, jer nije mogao da pojmi borbu za ciljeve onde gde je samo jedan cilj i jedan način da se do njega dođe,
a borba je ipak bila.

I onda je došao najstrašniji momenat. Misli, koje su se prikupile ponova za novu borbu i s novom nadom, stvorile su jednu novu, strašnu misao, ona je nenadno došla kao neočekivana vojska neprijatelja koja sobom nosi užas i pustoš.

Ako se on bude ubijao, može da se desi, može, i ako on neće, neda, ne dopušta da to može da bude, može…

I ako on ne dozvoljava sebi da takvu sumnju i za trenutak dopusti i prizna, može da se desi da je to odista istina, stvarnost koja postoji. I tada, kada bi sumnja koju ne sme da ponovi bila istinita, prava, tačna ...

Daljih pretpostavki i nagađanja nije bilo. Javljao se nov problem, još teži, još strašniji, još bolniji. Određen, jasan, prost. I tada tek on je pojmio tu misao ali joj još nije smeo oblik kakav da da. Kao iznenadan mlaz

crvene svetlosti osvetlila je ona za trenutak sve predmete koji su počivali u tami, i oni zaprepašćeno pokazaše svoje mračne, ogromne senke.

Kad bi odista i on potpadao pod to pravilo koje njegov ponos nije smeo da prizna, tada bi zalud bila cela stvar, on bi učinio delo koga se već sada stidi, ubio bi se ne rešivši ništa, dok je celo svoje ja založio da ga reši, i to reši kako on hoće.

Ako on zaista bude nepotpuno svesan, neuračunljiv, nenormalan u tom trenutku, onda on neće tada znati ni da li je bio svesan ni da li ne. Tim, što će biti nesvesan on u opšte neće znati ono što je hteo i morao da zna, neće znati za svesnu smrt koje je spremila njegova volja, a neće čak znati ni za ono što jeste, što se zbilo, zašto je hteo da zna.

Izgledao je sebi ništavan, ismejan svojim sopstvenim mislima, i, možda prvi put posle dužeg vremena bio je nezadovoljan sobom, mrzeo je sebe i gotovo prezirao što je mogao tako da misli ranije, da čini zaključke i sprema planove, bez daljih misli, nevešto, nespretno, onako kako on to nije smeo da misli i čini.

Sad je nastajalo novo premišljanje i novo traženje, a uvređeni ponos i nezadovoljena, gladna i nesita volja, krili su prigušeni bes, vrebali novu zgodnu priliku koja mora doći i čekali je zatajena daha.

Posle časova i dana u kojima je potpuno umeo da odredi granicu između misli koje ima sam i ponašanja

koje je iziskivala pozornica društva, osetio je jednog dana da je došlo vreme kada je otpor nemoguć i nedozvoljen.

Nada da će biti kako on želi, nada u obilje nadčovečanske sreće i triumf zasićene volje koji će doći toga trenutka, učinili su nesnošljivim dalji život sa malim i običnim zadovoljstvima i srećom. I toj sreći kojoj ni ime još ne zna, hteo je da žrtvuje sve, pa makar i nju samu, samo dok još ima izgleda da bude dosegnuta od plamenova njegovih želja koji su se dizali u visine daleke, zaboravivši odavno na podlu nizinu svakidašnjice.

...Spremao se oprezno i polako. Mislio je mnogo na sve pojedinosti. Onoga dana koji je bio određen za veliko delo sa gnušanjem je odbio misao koja mu se iznenada javila, grčevito podržavana čežnjom za život i radošću života. Izgledalo mu je da ne dolikuje tako velikoj nameri takav predgovor: nije hteo da poslednji put, očajnički i grozničavo, učestvuje, kao što su to činile samoubice, u hučnom rastanku sa zemaljskim zadovoljstvima. Takav kraj činio mu se i vulgaran, neestetičan i do krajnosti običan, a običnost je ostavljao drugima, koji ne znaju za stid i gađenje visokih duša.

Vređala ga je i ova pomisao: da li mu se ta želja nije javila samo za to što mu je žao bilo da umre, njemu, koji se na smrt odlučio u punoj svesti, na vrhu brega volje, sa saznanjem i hotenjem bojao se da li se ta želja pored sve bodre straže tisućuokih čuvara: ponosa i volje,

nije negde potajno uvukla, plašio se za to što je sebe smatrao za nesposobna da se služi srestvima kukavica, i strašio se za to, jer je bio surevnjiv i strog vladar koji je hteo i mislima samim da gospodari.

Ali ipak taj dan nije bio njegov poslednji dan. No to je bio poslednjn ustupak, posle koga nema osvrtanja i oklevanja....

..Pripreme gotove, plan spremljen, odluka doneta odavno. Sada se javilo opet nešto, neposredno pred događaj. Trebao je da se ubije u punoj svesti i prema tome morao je da pokaže da je svestan. Pismo koje je hteo da ostavi iza sebe iscepao je, ali bez razdraženja, jer bi to moglo škoditi, makar i najmanje, njegovom unutrašnjem miru, koga je hteo u celosti i svom prostranstvu da ima. Nije mu trebalo da uveri druge; drugi ljudi, i pre za njega imali su vrednosti samo u koliko su mu bili potrebni, a sada mu nisu ni trebali niti ga se ticalo njihovo mišljenje. Onaj glavni i jedini za koga je sve i koji je sve, trebao je da bude uveren i ubeđen.

Vežbao se neko vreme u indiferentizmu, u potpunom neosećanju, gde je odsustvo i misli i osećanja, čekao je strpeljivo i na posletku, nekim finim, neznanim čulom, skrivenim duboko u lavirintu bića, osetio je da je čas tu.

Tada, starajući se da se ne uzbudi ni toliko koliko je potrebno za hladnokrvnost, oprezno i sporo, a ipak rešeno, pristupi poslu.

Kada je, posle pola časa, izradio matematički zadatak, bez uzbuđenja, prirodno, na način koji je uvežbao, stavi usta cevi na slepoočnu kost. No seti se, — trenutak samo pre toga trenutka a tek mu je sad došlo u svest, — da je učinio izvesnu grešku. I opet polako, neuzbuđeno, dostojanstveno i mirno pregleda sve, preradi, izvršio je probu i jedan zadovoljan, pobednički osmeh zalepršao bi se na njegovim usnama, da ga on nije ugušio snagom volje, strašeći se da ni najmanji deo duševne harmonije, koje je bio svesan, ne potroši u ludo.

Pošto je vrlo dobro pogodio mesto u koje je gađao, ispali još četiri metka u patos, i malo za tim, a možda i u isto vreme mišljenja su razna, razloga ima i za i protiv,
on je bio mrtav.

Cela ova stvar začudila je mnogo sve ljude koji su ga poznavali: svi su ga držali za hladnokrvna i pametna čoveka, nepristupačna napadima malaksalosti nerava i tolikoj, i ako samo trenutnoj, slabosti volje.

Kada smo se malo povratili od čuđenja koje je ukočilo čudnom, strašljivom jezom sve nas, osetismo se, mi živi, čvršćim vezama vezani za sebe, osetismo neku zajednicu osećanja i neodređenog nekog straha, i to je stvorilo razgovor, koji je prvo tekao usiljeno, pa postajao sve življi, prirodniji, glasniji.

Svi smo se složili da se čovek ne ubija u sasvim svesnom stanju, da se javi neka nenormalnost u tome trenutku...

Ja sam video docnije njegovo mrtvo telo. Oko njegovih usana lebdeo je nekakav ironično-tužni osmejak, kao bolno pitanje koje traži odgovora na nerazrešljivu neku tajnu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:34 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]





NIOBE3

Bila je zanosna i strašna u svome plamenom i bezbožnom gnevu.

Reči su se gomilale kao hučeći ogromni talasi, muklo se odbijale od trepetom i divljenjem izbezumljenih srdaca, rasle, jačale, grmele, punile strašnom muzikom uši, prinuđavale na poslušnost duhove ropske, neme pred svemoćnom voljom gospodara.

Kao još pre neki čas što su pokorno sagibali vrat pod jarmom višeg naređenja, tako i sad nisu umeli da se odupru onde gde su susretali zapovest.

I mrmljajući tiho pokorne reči molitve, udaljili su se u stranu.

....Kad je sreća za navek ostavila oholu kraljicu, i užas i čemer i tuga došli, i bol koji do neba zapomagajući vrišti, proklinjući nebo.. pokušali su da je teše, da rečima tihim ublaže očajanje koje urla... Nisu mogli da razumeju očaj koji premaša visinu običnog očajanja; nisu mogli da razumeju bol tako užasan da nadvišuje njihov bol kad dođe za njih koban čas; nisu mogli da razumeju tugu strašniju no što je tuga koju
3 Niobe je naterala robinje da se ne mole Latoni. Zato su deca Latonina, Apolon i Diana, pobila sav Niobin porod.

su toliko puta u životu osećali i gledali sažaljivim vlažnim očima i bolećiva srca; nisu mogli da razumeju vaj koji je u stanju da toliko ucveli i ojadi, izbezumi i unesreći, i teži i tišti.—

Ona je besno odbila njihove suze i njihove reči.

Jer oni nisu znali ni za neobuzdanu sreću velikih srdaca ni za poražavajući užas tuge.

Njihova mala srca znala su samo za malu tugu i drhtavu, malu sreću; njihove male duše, u kojima su osećanja bila samo slabi i neodređeni plamičci, nisu mogle da shvate krvavo crven plamen n razjaren požar kad besni.

Stajala je, strašna i usamljena u tuzi, ali je osećala da ima dovoljno oholosti i snage da stoji sama.

I nije plakala.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:34 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




IN AETERNUM.

Gore, na prozoru, stajala je ona, Ženka. Dole je bio
on.

Sumrak. Leto. Od nekud dolazi neodređen miris od vrta. Nasloljen o zid, pogledajući po katkad, krišom, gore na nju, Ženku, koja je u koketnoj prozračnoj haljini, govorio je odmereno i mirno, i samo što bi strast za koji čas zapalila n u mutnim očima, da se brzo ugasi.

Zar vas još nikad nije mučila ta misao, zar se nikad u vama nije javila u svoj svojoj strahoti i užasu? Je li vam cepalo očajanje dušu i razdiralo je, i jesu li se kadgod ta mala, fina usta stvorena za poljubac, skupljala od plača kada je došlo vreme za takve sumnje? Je su li drhtale vaše grudi od jecaja koji potresaju telo, stezale se male pesnice grčevito, u vašem teškom-velikom bolu, kome nema pomoći?

I je li se tada opet javljala misao-mučiteljka, grabeći san sa vaših milih, veselih nasmejanih očiju, o kojima su pevali u zanosu toliki, otimajući mir i kratke časove sreće, i jesu li sitni, beli zubići nervozno grizli, meke, crvene, strasne usnice da rumena krv iz njih poteče ?

Kad dođe onaj koji mora doći, neznan a očekivan, koji traži sve i kome se daje sve, kad dođe iščekivani, bezimeni On, iz čežnje... A doći će on...

Doneće ga kakav običan, beznačajan dan, i vi ćete osetiti da je On. Doneće ga kakav iznenadni čas i zadrhtaće vaše slutnje, i šapnuće vam neki glas iz vašeg srca da je to On. Javiće se nenadno, nedajući vam da se priberete od čudnih osećanja. Doći će bez prijave i vi nećete imati vremena za pripreme. Doći će - vrhovni Gospodar. Doći će, ko zna, možda jedne strasne večeri kad drhti od požude noć na vrelim grudima zemlje, pripijajući se sve čvršće i bešnje.

Zaplakaćete od čudne, neznane sreće, i osetićete čas, te strasne večeri bez zvezda.

Možda će doći jedne noći kad starac mesec, večiti putnik, u sumornoj seti sporo bude klizio po surom nebu, dok veselo kolo čilih, malih i nestašnih zvezda hoće da ga razgali, razveseli, nasmeje.

Dok priroda cela bude pevala pesmu bez reči, bez kraja i početka, pesmu o čežnji, o strasti, o sreći, vi ćete osećati da je tu taj čas.

Šta ćete da mu date vi, koji ste dužni sve, a prokockali ste to ludo, bezumno, davno, i u nepovrat. Njemu, kome pripada sve, šta ćete dati ?

Da li ta usta obesvećena odavno u bezbrojno- mnogim poljupcima, kada ih nije pobuđivala strast ni izazivalo osećanje ?

Da li te oči, svetle, ispijene odavno od bezbrojnih- mnogih usnica onih koji nisu bili dostojni i koje vi i niste voleli pravom ljubavlju?

Da li to još ipak sveže lice, ali na kome su već toliki ostavljali trag od svojih bezbrojno-mnogih prljavih dodira ?

Da li to telo, kojim ste se podali toliko puta, bežeći samo od dosade, da bi samo odgonili trenutak, zaboravili se za trenutak i voleli za trenutak?

Šta ćete da mu date kad dođe ? On ima prava na sve, njegovo je sve, tražiće sve. Njegovo je i bilo uvek. A vi niste čuvali, lakomisleno ste izgubili ono što nije, vaše, što pripada drugom i o čemu će On od vas da potraži računa. Strepite, jer se njegovo vreme bliži, vreme strašnog sudije sa optužbom strašnom...

Slušala ga je Ženka, vitka, divna lepotica sa krupnim crnim očima, nežno nasmejana, napućenih usnica, sa jednim bezbrižnim osmehom na njima.

I ja znam da će doći... Pa neka dođe... Kada On dođe ja ću mu dati sve: daću mu sreću.

Kada dođe moj vladar uzećemo se za ruke i otići ćemo u strasnu — razbludnu noć. Obaviću obe svoje vitke ruke sa obnaženim ružičastim mišicama oko njegova vrata, osloniću se na njega, nagnuću svoju glavu strasno, i ići ćemo tako. Pričaću mu koliko ga volim u slatkim tepanjima bez kraja i smisla, u maznim rečima

koje će potokom plahim od mirisa da teku sa mojih usana. Nas će da zgrabi strast u svoje moćne ruke, i tada ću, dajući mu sve, da zaludim njegov razum, učiniti da veruje da časovi sreće neće proći i da traju večno. Pričaću mu kako sam ga čekala od uvek i večito mislila na njega. Kroz njegova od vatre ispucala usta unosiću mojim ustima u njegovo telo strast. I verovaće mi. Slepo i detinjski. A tada ću mu reći da je On moj gospodar i car.

I verovaće mi. I onda:
Uz pokrete ravnodušne, glasom običnim i ravnodušnim, reći ću mu: Dosta, i da ga ne volim više.

I biće lud, i poći će za mnom.

I pijan od sreće koja još potpuno nije prošla, biće lud od bola koji još nije došao.

I ostaviću ga da voli, da bude lud, i da nema nade.

I posle, jednom, u nekom trenutku biću opet njegova za trenutak...

Odozdo dolazio je promuknut, užasnut očajan
šapat:

Uvek ćeš vladati!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:35 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




PROMETEJ.

Jednog dana veseli Bog, pijući nektar i ambroziju, seti se ohologa Prometeja. Davno je to bilo kad su ga okovali za litice Kavkaza, tako davno da je čak i gvožđe moralo sve rđom da popane.

...Od kako je ostao bez posla i bez ikakvog zanimanja (izuzevši razmišljanje, kome je, naročito u poslednje vreme, mnogo časova poklanjao) bio je Zevs veoma dobre volje.

Nije imao više prepirki sa svojom plavookom kćeri zbog smrtnih. Njegov nezakoniti sin Apolo ponašao se sada veoma korektno; žena ga je ostavljala u miru, jer ljudi, predmet prepirki, prestali su za bogove da postoje; Posejdon, ćudljivi bog, nije mu više prkosio od kako se preselio stalno na Olimp; jogunica Had, koji je takođe zamenio svoje boravište u tartaskoj tami sa jasnošću koja vlada u prestonici bogova, i svi drugi, u opšte, svi su se ponašali lepo i kako dolikuje višim bićima. Tim što se prestao baviti sudbinom smrtnih, otpale su Velikom Ocu one mnoge dužnosti kojima je pre bio opterećen, te je tako sve vreme provodio u posmatranju i u nevinim gozbama sa starim društvom.

Predlog da se obiđe Prometej svi su primili sa osobitim dopadanjem. Zanimalo ih je šta može da misli taj sujetni Gein sin, on, koji već tolike godine i vekove

boravi u potpunoj samoći, odstranjen od svakog živog stvora...

Hteli su znati da li se promenio posle strašnog poniženja koje je doživeo, posle svega onoga što je morao podneti: sam, prikovan za liticu, prinuđen da nemoćno, užasnutim očima gleda utrobu gde se stalno krvavi i rastrzava.

Odmah i jednoglasno bi rešeno da ga otkuju i oslobode, a Asklepije je već spremio sve što je trebalo da se zarobljenik potpuno zaleči i isceli.

Jedna lepa, mlada nimfa, koja je mnogo slušala o Prometejevoj neustrašivosti, bila je ispunjena divljenjem naspram njega, divila se energiji, smelosti i čvrstini (jer one su odavno napustile nebo, ustupajući mesto blagoj harmoniji i bezoblačnom, večitom zadovoljstvu). Cela joj se družina veselo rugala, a nasmejani Zevs se rešio da učini jedno razonođenje sebi i svojima i da priredi skore svatove kakvih odavno nije bilo na nebu.

Putovali su nebesnim kolesnicama polako da bi mogli osetiti sve lepote i draži vazdušnog putovanja, koje je od divnog uticaja na nerve. Parovi su bili vrlo čudnovati i sasvim nerazumljivi neposvećenom oku, što se na nebu i ono malo mitologije i hronologije, koja je nekad, manje više poštovana bila, sasvim zaboravilo.

Stigoše. Pogladi Zevs svoju lepu, prosedu bradu i priđe Prometeju, koji je prilično ravnodušno posmatrao ceo prizor.

Očekivanje. Prigušen žagor i smeh. (Samo je ona nimfa bolećivo gledala na mučenika i nije htela da se osvrće na zajedljiva peckanja i podsmešljive reči koje su joj dobacivane sa svih strana).

Zevs je govorio polagano i lepo. Besedništvo se naročito, još od starina, negovalo na Olimpu.

Ostavi tvoje budalaštine neostvarljive i misli neshvatljive, smešne i nepojmljive za biće razumom obdareno. Otkovaćemo te, izlečiti, pa hajde s nama na Olimp, na gozbu i na zadovoljstva.

Prometej govoraše:

Cilj imam i težnju. Zadovoljstva mi ne trebaju sad. Ona će doći i čekam ih, ali je drugača priroda njihova od onih koje mi ti nudiš.

Punim grlom morade da se nasmeje Zevs: I ti se nadaš da će se jednog dana ispuniti san tvoj! Bezumniče bezumni ! Veruj mi, ti grešiš, i ne znaš koliko grešiš.

Reče Prometej:

Čekam sa tvrdom nadom, i nepokolebljiv sam u njoj. Znam da mora doći taj dan, i čekam njega.

Reče Zevs:

I ti još ostaješ pri tome da će ljudi ostaviti sve one zablude kojima je pun maleni život njihov, da će otresti

sa sebe zlobu i glupost i zavist i bezumlje i svirepi bes kog su puni! Ti veruješ u svetle dane čovečanstva! Ti veruješ u ljude! Pa zar ne vidiš krvavi pir koji priređuju svakodnevno, ne vidiš divljaštvo u svakom pokretu, netrpeljivosti punom i mržnje, stalnih pratilaca tog plemena osuđenog da večito boravi u tami koju samo stvara... I u te ljude veruješ!

Mračno govoraše Prometej:

Ti vidiš ljude majušne, sa malim, majušnim strastima, sa srcima punim zabluda i zlobe, ali će doći vreme kad će biti ugušene mržnje i satrvene zablude, nastati svetlo doba opšte sreće, kada dođe novo, krepko pokolenje, kad nebo ponova oživi na zemlji samo još u većem sjaju i jačem blesku, kad zemljom vladala bude istina, pravda i ljubav. Ja čekam to sjajno doba, to samo hoću da vidim i videću. Ja ne želim muke i patnje, samo da doživim to veliko i svetlo vreme ljudi — bogova. To će biti moj i moga triumfa dan, i znaću tada ja da nisam u zaman život svoj — žrtvovao sinovima zemlje.

Dogod je ljudi, govoraše Zevs, biće i zabluda i zločina i mržnje i zlobe. I svirepi krvožedni njihov bes nikad ugušen ne može biti. A ti se ostavi maštanja i vazdušnih kula, hodi s nama. Ne gubi vreme, koje možeš u radosti da provedeš, ne gubi ga u zaludnom čekanju onoga što neće i ne može biti. Ostavi se ljudi i maštanja i hodi s nama...

...Ali Prometej ćutaše, zagledan u budućnost.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:36 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]





PRIČICA.

U doba ono živeo je isposnik.

Život je provodio u molitvama dugim, u kaznama, svakoga dana novim, koje je, uvek teže, iznalazio za telo, greha mrskog večiti izvor.

Greha smo puni, govoraše. O ljudi sinovi greha, dvostruko grešni ste.

Smete li uživati i zadovoljni biti vi, čiji je život bedan i ništavan?

Da li smete uživati vi, kad trpi toliko braće vaše, možda u istom trenutku. Zar vam nikad na misao nije došlo to kako je strašno smeti biti srećan onda kad ima bližnjih koji pate ?

I da li smete uživati vi, kad u danu svakom i satu svakom — u prirodi je to ljudskoj činite zla ?

I da li smete uživati, kad u trenutku svakom znate i morate da znate da svojim životom niste dostojni da doživite časove sreće ?...

A da li vi znate pravo ime te sreće ?...

Okrenite Bogu sve misli i molite ga — život ljudi uvreda je pravdi božanskoj da vam oprosti. Bogu

okrenuvši misli, molite ga za što manje greha u prolaznom ovom životu.

O, braćo moja, bežite od uživanja, najstrašnijeg oblika u kome se krije bogohulstvo: zaslepljeni i mali, usuđuju se ljudi, dajući ga užinanju, ovo telo, večito grešno, da vole, usuđuju se da hule na Boga nalazeći idol: ljubavi van Boga.

Dovoljno smo već grešni da bismo smeli još povećati svoje grehe uživanjem, nezaslužene nagrade primanjem.

Svako je uživanje ljudsko greh.



O, bežite od greha, braćo...

Jednoga dana — proleće tek što je osmehom svojim pozdravilo svet — skoči isposnik sa svoje trljem obložene postelje. Pošto ispeva jutarnju molitvu Gospodu i išiba bičem telo da je krv ružičasta potekla — drhtao je razbludno od bola oštrog — zadubi se samotnik u misli duboke.

Veselo pevale su tice u horu neku prastaru. naivnu i prostu pesmu o ljubavi i sreći.

Iz daljine se čuo glasova ljudskih šum.

Negde, puna čudne čežnje izvijala je kukavica neku monotonu serenadu neznanoj dragoj, priziv, glasom u kome se osećala prigušena nota očekivanja.

Mladi junak, vetar, svež i hladan, snažno je s treskom duvao, a male plave ljubičice sa pokornošću i ljubavlju žena, koje drhte od straha ali i od požude, pred snagom, stidljivo su ga milovale i ljubile mirisom iz svojih sitnih cvetića.

Nov uokolo bujao je život.

Zastade u mislima isposnik i novu zapeva Gospodu pesmu, himnu zahvalnosti duboke...

Hvala neka ti je, Gospode veliki. Hvala, Gospode, veliki, nebesni, večni. Tebi koji si prokleo greh.
Što si otvorio mi oči.

Što si razum moj uputio putem pravim. Ti koji si prokleo greh
Na greh se budi priroda, na greh bude se ljudi, na strašni bude se greh, na život.
Na život. Na život. Na život.

Bože večni.

Hvala ti što si dao mi da istinu poznam. Živim da slavim tebe.
Živim, muke iznalazeći za telo koje mrziš.

I ljudi grešni dok žive grešno, jer ceo im je život
od tebe dalek, — greh.

Dao si mi, o Bože moćni, da živim za Tebe. Hvala Gospodu.
Zastade isposnik ushićen, zatvori oči u radosti veselja velikog i zajeca od blagodarnosti i sreće.

I ponovo, sa žarom novim bijući telo, Boga stade, srećan, u novim hvaliti pesmama....

Kako to bi?...

Seti se molitve carinika.

I vide da je farisej iz priče. I užasnuto riknu od bola koji ga je za gušu koščatim stegao rukama.

U drugoj boji izađe mu život. Pobegao je od greha daleko i na svirep se način svetiti stao telu, voditelju u greh.

Ali zar mu to mučenje nije stvorilo zadovoljstvo veće možda nego nekad greh, kada je ono u grehu ceo plivao. Povukao se u samoću na život bez uživanja a zar mu to Satana nije kušalac večni, podmetnuo misao na život sa još više zadovoljstva, još strašniji grehom.

Svako mučenje i svako sećanje na prošlo i svaka pomisao na novo, kako su ga grešnog, punili blaženstvom uvek... Greh. Greh. Greh.

Greh . . . . . . . . . . . .

A oholost bezumna njegova?

Oholost užasna, smelost i drskost bez ravne, sa kojom je, trebajući da je mrzi, mislio o pravu na sreću. Jer sreću je našao u mržnji sreće...

U grčevima užasa stezalo se telo, mozgom su jurila čudovišta sa grozno izbuljenim očima a glasovi promukli besno su rikali cereći se satanski:

Greh. Greh. Greh. —

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 38282
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu