Stanislav Vinaver

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Pet Nov 11, 2011 4:12 pm

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

Stanislav Vinaver, književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, 1. marta 1891. godine, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Josif, lekar, umro je kao sanitetski major od malarije u Đevđeliji 1915. godine, posle preležanog pegavog tifusa. Majka Ruža, pijanistkinja, koja je često priređivala javne i kućne koncerte, pored ostalih i sa Robertom Tolingerom, zadavljena je u nemačkoj gasnoj komori 1942. godine.

Po završenoj osnovnoj školi Vinaver je, tačno s početkom 20. stoleća, 1901. godine, postao đak Više gimnazije u Šapcu, iskazujući posebnu nadarenost za pojedine predmete. Već kao učenik trećeg razreda, bio je izabran u Odbor za podizanje spomenika Knez Ivi od Semberije, kome je na čelu bio profesor Todor Radivojević.

Od 1908. godine, gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Posle mature, odlazi u Pariz, na Sorbonu, gde se posvetio studijama matematike i fizike. Predavali su mu u ono vreme čuveni profesori: Žan-Anri Poenkare (matematiku), Vanda Landovska (muziku) i Anri Bergson (filozofiju). Žan-Anri Poenkare ga je često i kući pozivao, pa je imao prilike da upozna i njegovog mlađeg brata Rejmona, koji je tada bio predsednik francuske Vlade i ministar inostranih poslova. Vinaver ga je nekoliko puta obaveštavao o srpskim prilikama. Ipak, najveći uticaj na njega imao je filozof Anri Bergson, koji je "bio mađija, metafizički doživljaj najviše vrste" i čijim je učenjem bio neizlečivo inficiran za ceo život. Berkson ga je "za književnost okrenuo", pa će Vinaver ubuduće sebe nazivati Bergsonovim šegrtom; u znak poštovanja i zahvalnosti posvetio mu je, 1924. godine, svoj rad Problemi nove estetike, Bergsonovo učenje o ritmu.

U balkanskim i Prvom svetskom ratu Vinaver učestvuje kao dobrovoljac, potporučnik u slavnom Đačkom bataljonu i solunac. Sa vojskom je prešao albanske vrleti i gudure i nekako dospeo na ostrvo Krf. Tu je, 1916. godine, bio postavljen za ađutanta Pristaništa na Krfu, ađutanta u Srpskom ratnom presbirou i urednika Srpskih novina. U obavljanju brojnih poslova bio je neumoran — sve je stizao i sve završavao. Obilazio je Pristanište, lađe, logore, bolnice i ustanove za snabdevanje. Nalazio se pri ruci svakom srpskom vojniku koji bi, sa kakvim trebovanjem, u Pristanište pristigao. Pribavljao je propusnice za ostrvo Vido onome koji brata godinu dana nije video. Rešavajući brojna pitanja, lično je išao francuskom komandantu baze, katkad i bogoradao, ali je u svojim namerama uspevao. Držao je mnogobrojne veze sa visokim savezničkim oficirima i podoficirima, komandantima, engleskim magacionerima, osobljem lađa koje su često plovile u Francusku i gde je uvek trebalo nekoga ubaciti.

Na Krfu je upoznao profesora Slobodana Jovanovića, koji je bio na čelu Srpskog ratnog presbiroa i predano radio na izradi spiskova poginulih i pomrlih srpskih vojnika. Kako je Evropu i svet trebalo upoznati sa patnjama i stradanjima srpske vojske, Slobodan Jovanović je, 1916. godine, u Francusku i Englesku uputio filozofa Branislava Petronijevića, vladiku dr Nikolaja Velimirovića i Stanislava Vinavera. Vinaver je u Engleskoj nekoliko predavanja držao zajedno sa "zlatoustim velikodostojnikom srpske crkve" dr Nikolajem Velimirovićem. Govoreći o srpskim stradanjima, vladika Velimirović se toliko uzbuđivao da mu je krv znala poteći na nos ili na uši.

Iz Pariza, po nalogu Nikole Pašića, 1917. godine, Vinaver je upućen u Petrograd, u svojstvu prevodioca srpske diplomatske misije. Misija je stigla u Rusiju koji mesec pred početak Oktobarske revolucije, pa je on bio očevidac ovih događaja.

U Petrogradu je Vinaver najviše radio na pribiranju dobrovoljaca za Solunski front. Činio je to tako predano da su se mnoge dobrovoljačke jedinice nazvale Vinaverovim četama.

Na povratku kući, 1919. godine, potporučnik Vinaver je poveo poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije. Išli su preko Carigrada, međunarodnim vozom kroz Bugarsku, bez prava na napuštanje vagona u stanicama. Po redu vožnje, voz se u Sofiji zadržavao dva sata. Koristeći bugarsku nebudnost, Vinaver je postrojio svoju četu i poveo je u grad. Kad je četa ušla u Slavjansku ulicu, naredio je strojevi korak, kojim su išli sve do crkve Svete Nedelje gde je, sa svim vojnim počastima sem plotuna, odata pošta moštima Svetog velikog kralja svesrpske zemlje Stefana Uroša II Milutina. Kad su Bugari dočuli šta se događa, Vinaverova četa je već bila u vozu koji se približavao Nišu.

Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad pobeđnim i teško kršenje mirovnih odredaba. Pretili su međunarodnom arbitražom i tražili kazne za vinovnike ovog događaja. Bilo js potrebno dosta diplomatskog takta kako bi se stvar nekako zataškala.

Kada je, u aprilu 1925. godine, Vinaver došao u Bugarsku da izveštava o pokušaju atentata majora Jankova na bugarskog diktatora Alsksandra Cankova, još na granici mu je oduzet pasoš. Međutim, to mu nije smetalo da na grobu Svetog kralja Milutina dva puta dnevno pali sveću. Zahvaljujući angažovanju naših diplomatskih organa, uručen mu je novi pasoš.

Po okončanju Prvog svetskog rata, dobio je nameštenje u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete, gde mu se sto nalazio između Branislava Nušića i Bore Stankovića. Povremeno je Vinaver radio i za Ministarstvo inostranih dela, naročito ako je trebalo nešto složenije prevesti, ili sačiniti što koncizniji izvod osnovnog sadržaja. Obavljao je ove poslove sa velikim zadovoljstvom, jer se nadao diplomatskoj karijeri.

Početkom 1920. godine dobio je nalog da sačini belešku o tek objavljenoj knjizi Pobeda i mir, čiji je autor bio francuski predsednik Rejmon Poenkare, inače Vinaverov poznanik iz studentskih dana. Belešku je trebalo sačiniti što pre i dostaviti lično dr Anti Trumbiću, ministru inostranih dela. Belešku o knjizi, koju je čitao na originalu, dakle na francuskom jeziku, Vinaver je sačinio relativno brzo, temeljno i odgovorno. Posebno je istakao Poenkareove povoljne ocene o Srbima i odbacivanje srpske krivice za rat u kome su oni postali i najveći stradalnici i najveći heroji.

Dr Ante Trumbić, Hrvat u jugoslovenskoj Vladi, ubrzo je pozvao Vinavera, zahvalio mu na ekspeditivnosti i zatražio neka dodatna pojašnjenja. Nije mu bilo jasno, a verovatno se to nije uklapalo ni u njegova politička shvatanja i opredeljenja, da Poenkare ne ostavlja nimalo krivice Srbima za izbijanje Prvog svetskog rata.

— Za Poenkarea pitanje srpske krivice ne postoji i nigde se u knjizi ne postavlja! — odbrusio je Vinaver i nastavio:
— Da li vi sumnjate da bih ja Poenkarea falsifikovao?

Zbog žestokog verbalnog duela sa Trumbićem, Vinaver je sebi zatvorio vrata diplomatske službe, ali tu nije bio kraj njegovim nedaćama. Ubrzo je ministru prosvete Pavlu Marinkoviću stigao nalog Ante Trumbića da se Vinaver otpusti iz Umetničkog odeljenja. Uz energično zauzimanje Bore Stankovića, Marinković je odbio da to učini, a odbio je da pribavlja i Vinaverove izjave i izjašnjavanja. Samom predsedniku Ministarskog saveta Ljubomiru Davidoviću uskratio je pravo da saslušava nameštenike njegovog Ministarstva, što je izazvalo opšte zaprepašćenje i u Vladi, i u Ministarstvu i na Dvoru, naravno i u umetničkim i kafanskim krugovima beogradskim.
Vinaver nije otpušten, ali je iz ovoga sukoba druga strana ipak izašla kao pobednik. U novoj ustavotvornoj Vladi Stojana Protića, za Pavla Marinkovića više nije bilo mesta, a novi ministar prosvete Miloš Trifunović odmah je ukinuo Umetničko odeljenje.
Od tada, Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Umeo je u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći. Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je Vremenu na raspolaganje; zahvaljujući tome, ovaj list je odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.

Za razliku od većine kolega, nije bio "redakcijski pacov". U redakciji se bavio samo koliko je bilo neophodno.
Održavajući svakodnevne kontakte sa velikim brojem značajnih i uticajnih ljudi, podatke za list pribavljao je u gradu, a u redakciju je dolazio samo da završi posao. Znao je istovremeno da diktira, trima daktilografkinjama, tri različita priloga za list.
Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je pivarski magnat Đorđe Vajfert.
Imao je izgrađen novinarski stil — čitljiv, jasan, prepoznatljiv i interesantan. Radi ilustracije, prezentiramo jedan njegov prilog iz Vremena:

"Juče je Apelacija jednom seljaku, koji je ubio oca, smanjila kaznu sa dve godine robije na šest meseci zatvora. Prvostepeni sud sudio je juče opet gospodinu Simi Panduroviću zbog uvreda i kleveta koje je naneo gospodinu Stanislavu Stefanoviću u samom sudskom sporu oko prevoda Hamleta i osudio ga na pedeset dana zatvora. Zbog sličnih uvreda i kleveta na istog gospodina, gospodina Pandurovića je isti sud osudio na pedeset dana zatvora pre jedva mesec dana. Ali ovo suđenje gospodinu Panduroviću nije poslednje, jer je gospodin Stefanović digao još nekoliko tužbi protiv njega. I, po svemu sudeći, gospodin Pandurović će imati da odsedi u zatvoru kao da je bar dva oca ubio."
Sem Vremena, novinarstvom se bavio u Radio Beogradu i Centralnom presbirou.
Do Drugog svetskog rata sarađivao je u brojnim listovima i časopisima:
Kao oficir bivše jugoslovenske vojske, zarobljen je u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine i vozom transportovan u zarobljeništvo u Nemačku. Ratne godine uglavnom je proveo u nemačkom logoru Osnabrik, o čemu je Beogradu, 1945. godine, objavio knjižicu pod naslovom Godine poniženja i borbe život u nemačkim "oflazima".
Svojih poslednjih deset godina, od 1945. do 1955, Vinaver je proveo je u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik i prevodilac.
Stanislav Vinaver je umro u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.
Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Jan 13, 2018 6:39 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole


Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:36 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




PRIČA O PREKRASNOM JOSIFU.

Čezne i vene i kopne, a kipi strast i peni se uzburkano more čežnji. Bujna i plaha mladosti reka, matica puna i sprudova dubokih, krši se o uzano, kamenito korito dosadnog, dugog, staračkog života i lome se sa treskom zapenušeni talasi i besne. I kipi strast... Rob... Mladost mu bije iz lica. Upoređenje sa starim Putifarom. Starost i mladost. Dosada i strast. Mrtvilo i život. Izveštačena, staračka, umorna nežnost i plahobujno milovanje mladića.

Glas koji se giblje i drhti od čeznuća i želja, i mek i laskav i rapav i tvrd od promukle strasti koja guši:

Mladiću. Neznani stranče koga je sudbina poslala sama. Hodi. Lepi, neznani bože, hodi u naručje da ti osetim vreli dah i tvoje mlado, krepko telo kako drhti od zadovoljstva i bola. Hodi da se upijem u tvoje rumene usne kao crv što razgrize granatov plod i crvotočina raskida stoletni hrast, da pijem slast na velikim, crnim jezerima tvojih očiju i da ne znam za život, dok ti, silni, života pun, budeš mi mrsio kosu koju ću da raspletem u besu i pripiješ se strasno k’o pijavica što krv ždere u mekano, razgolićeno i nago, što od pohlepe divlje se grči, telo, zabadaš kandže u njega svoje strasti, da ne znajući za kraj, za dosta, u besnoj pijanci mažnje, božanskom pomamom besni zaboravimo na svet i ljude i samo hranimo našu divlju neobuzdanu, večitu strast.

. .. I razdrljivši grozničavim rukama grudi, u kojima su neravno, isprekidano, besno lupali čekići srca, privuče ga na njih očajnim, mahnitim pokretom u ropcu strahovitom svoje volje i snage.

Ali on, ustreptav za časak, izmače se kao jegulja, kao glatko sečivo dugog, uzanog, oštroga noža, a njegove zbunjene usnice mucale su reči bez sveze o gospodaru, o pravu gospodara, o dužnostima roba.

Njen pogled je ukočen, pun užasa i mržnje, usne su joj stisnute i nisu u stanju da proslove reč ili dadu maha bujici strašnih gromova, koji će da smrve, i stegnuti zubi propuštaju samo jedno, k’o siktanje nagažene, razgnevljene zmije, smoždavajući, potmuli, jezovit šapat:

Robe!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:37 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





PRED VRATIMA EDENSKIM.

Onaj strašni, skriveni, mračni, došao je opet.
Odjeknuo je njegov užasni i strogi glas.

Došla je kazna.

Prestaje život pun slatkih časova sreće nenarušene, radosti spokojne i zadovoljstva večitog i mirnog.

Zabrana.
Jezovite pretnje i neizvesna budućnost u tami. Patnje nepoznate i boli teški i život u plaču,
nevolji, brigama i bedi. A anđeo sa mačem ognjenim, glasnik i sluga Njegov, neumoljiv kao i On što je, i strašan kao i On što je uvek bio. Grozna opomena na stvarnost. — Užasan, sa groznim osmejkom na strašnome licu, iz koga bije svetlost crvena k’o strašno lice mesečevo kad se na surome nebu u krvi purpurnoj kupa.

Džin Adam, uvređen i rasrđen grozno i strašan i kivan. —

U srcu gore plamenovi gnjeva i bunta.

Grčevito se stežu ogromne, moćne pesti, nabrekle su strahovite mišice i drhti od snage i besa celo telo nago, podobno telu mladog, rasrđenog lava.

U džinovskim grudima besni požar nezadovoljstva, vilice su se pripile uz pomodrele mržnjom usne, a rapav je i promukao podivljali glas pobune, sličan zverova riki i vrisci. Gotov je, spreman i jak da se usprotivi.

Ali u to spazi Evu, gde svoju glavu nasloni na grudi njegove i sakri je u njima plačući tiho i kao hoteći da ga teši.

Oseti njeno telo toplo i fino, kako drhti u čvrstom zagrljaju njegovom. I oseti njen zagrljaj i dve meke, tople, nežne mile, ruke...

I ne mogade da kune.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:37 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]





PESMA.

Otišao sam u vrt i tu, na usamljenoj klupi odao se razmišljanjima čudnim o prolaznosti sreće čoveka.

I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. —

Mislio sam čudne misli o gorkoj sudbi smrtnih, o bolu i vaju, i o dubini tuge.

I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. —

Osećao sam se ništavan, bez moći, bezmoćni begunac sa staza života.

I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. —

Ne imađah volje i odlučne snage pregnuća, davno me je napustila nada i ostavilo oduševljenje, kratkotrajni su bili poleti moji i kratka moja nadahnuća ; brzo je umukla ohola pesma smelog borca za ideje.

I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. —

Kroz ogolelo drveće opustela vrta, sleđeno u pijanom bolu, jeknuo je jače plačni glas vetra, koji jecaše tužno ; dve vrane sa jezovitim kricima uputiše se negde u letu žurnome.

I ispijeno i bledo, zimsko sijalo je sunce. —

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:38 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





ŽELjA.

Izgleda mi da mi je još ostala samo jedna želja, kao slabi plamičak posle ognja, koga su smerovi pomamni ugušili.

Kad preturam po onom malom broju misli, veza koje me još drže za sadašnjost i život, i kad gledam po onom moru uspomena, zaboravljenih, od neznano kad i neznano o čemu, davnih, izbledelih, slabomoćni eho posle gromkog i krepkog, pretećeg uzvika moći i snage; kad brodim po toj nepreglednoj, dalekoj, mrtvoj pučini, jedna želja mi se nameće i javlja, tiho, postojano, jedna misao zauzima misli, čudna, nepojamna, strašna besmislenošću svojom, uvek ista i postojana i jedna.

Ja bih hteo da spavam. Hteo bih jednom mirno, krepko i jako da zaspim u kamenom, tvrdome snu.

U mladosti — a bejah nekada mlad — nisam imao vremena da spavam. Sanjah a ko nije sanjao.

Maštah — a ko tada maštao nije: goreo sam, plamteo, čeznuo, dušu mi je mučilo čudno uzbuđenje, oduševljenje je plavilo moje mlado telo, grozničave nade raspinjale su mi dušu, očekivao sam sa vrelom, sa verom, i čekao, čekao...

Pa dođe zrelo doba, zreo ali neukusan i gorak plod; i dođoše brige i nove misli i drugi život, i opet nade i ako manje i drukčije, i opet sam očekivao...

A sada sam umoran svime, mladošću, zrelim dobom, mladim mislima i starim iskustvom, životom i nadama...

I očekivanjem...

I ja bih hteo, kad bih mogao, kad bi mi neki moćni, zaboravljeni, nepoznati bog podario, da mogu zaspati jednim kamenim, tvrdim snom iz koga se ne budi više.. A svet oko mene neka se nada i nada, i izgleda strpeljivo i večno..
I neka čeka, čeka, čeka.. večito čeka i nada se. Dokle ja spavam mirnim, krepkim, tvrdim,
kamenim snom.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:38 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





LAŽ.

... I opet su prošli dugi časi neprekidani prekorima ni plačem i opet po nebrojeni put susreli su se pogledi tupi.

I niko nije slomljenim smeo glasom da prekida tešku tišinu, a jata misli, orlova smelih, kružila su oko umorenih glava mučaljivo i tužno.

Nije preklinjala ona njega sa strašću i on nije proklinjao nju, prošla su odavno vremena sreće i ponovne nade, i teško im je bilo i strašno.

...Pojmila je bole i beskorisnost obećanja lažnih, razumela je bezizlaznost tužnu, bezmoćnost moći, ništavnost reči praznih, šupljih i slabih. Ode.

...A kada se osvestio od groznog iznenađenja i užasnutim očima, koje nisu htele da razumeju, tražio ma kakav vidljivi trag od nje..

Očima upalim kao u vatri.

Očima što su bolesno bolesnim sijale žarom.

Pogledom besmislenim kao bol, jezovitim kao tajanstvena noć koja budi zlokobne slutnje..

Pogledom blagim i mekim koji je toliko puti grešnicu do pokajanja dovodio, do skrušenja bolnog.

Gledao je i dalje zagledan nemo.

I sa istrajnim, očajnim uporstvom očekivao je poznate izraze molbenog, pokornog pokajanja.

...Dok nije pojmio neizbežnost strašnu..

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:38 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]





O NEPOSLUŠNOM MOLEKULU.

Besnelo je burno, podivljalo more, pomamnom se silinom kretali talasi, veliki kao stene. A bela pena krila je njihove raščepljene, usijane čeljusti.

I odjeci su se čuli hučne bure po udaljenim liticama.

Dole u dubini vladao je mir. Povoljan.

Rastvor je bio gotovo zasićen i vreme se bližilo kristalisanja.

..Nezadovoljstvom je odisao. Promene je hteo.
Izlaza iz dosadnog stanja.

Po starom večitom zakonu, po uvek istom, stalnom i nepromenljivom. —

Uvek. —

U povoljnim prilikama, u povoljno vreme, polako, mirno se kristalisala sadržina zasićenoga rastvora.

Uvek na isti način, po istom uvek pravilu..

A on toga nije hteo. Novosti je hteo, promene, života, novog i drukčijeg. Nepokoran večnim zakonima,

neposlušan nadmoćnoj većini, revoluciju je spremao. A znao je da i on vredi.

U masi...

Ništa ne znači množina cela, nesvesna rulja. Povodljiva je masa. Početak treba učiniti buran i smeo, ići će posle.

I pre njega bilo je zanešenjaka.

Stradali su svi, izgubili se, nestalo ih u bezimenoj gomili.

Polako se utišavala bura, slamala se oslabljena krila pobunjenih titana o jačinu ravnog ogledala morskog, nastajao je tihi mir.

I sve je u horu pevalo zadovoljnu pesmu izmirenja.

..Nije uspeo. Izgubio se međ masom, propao u nameri, večnim podlegao zakonima. Još se čuje samo slabi krik bezmoćnog nezadovoljnika, ali ga ugušuje složni, silni hor glasova. Slab je, preslab njegov glas, sitnog, nejakog molekula.

Čuo se neko vreme...

Pa se i on postepeno izgubi i nestade ga u širokim slojevima mase.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:39 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




PENELOPE.

Čežnjivo i sa tugom... Misleći samo o njemu...
Prizivajući uvek požudno njegov lik pred oči.

Svoje bolne oči što se u dva jezera pretvoriše plačna.

U časovima bezumnog nadanja U danima večnoga bola U tihim. beskrajnim noćima što su ispunjavale dubokom setom tužnu večnost osame

Kada je bdijući nad kolevkom sina premišljala o kratkotrajnoj sreći —

O sreći što je ostavi kada na ugnutim lađama — Po gibljivoj pučini morskoj —
U daleku, u tuđu otploviše zemlju —

Pevajući ubojne pesme, dok se čilo snažna pokretahu vesla —

K prostranim ravnicama Ilijona kada se uputiše smele čete Argiva —

I najhrabriji muževi danajski kad ostaviše postojbinu Ahaju.

....Smelo su se uputili ka ponosnom Fojbovom gradu gusti redovi, horile su se bojne pesme oholih ratnika što na daleku polaze vojnu, a bolom stegnuta srca ucveljenih žena koje nisu smele glasni odavati bol, vila su se u mučnoj neizvesnosti budućnosti skrivene, nepoznate i tajne, što je mračne spremaju Moire.

I docnije..

Okružena četom poniznih robinja Kada je u mirišljavo ulazila kupatilo i gnjurala ružičasto telo u prozračnoj vodi, a robinje, mnoštvo poslušnih bića, čekalo spremno, da izvrši svaki mig kraljice —

I kada je nežnu i belu kožu svog lica u mleku odraslih magarica prala, — naročito spremljenom za nju
i kada je pri preslici hitro kudelju, prela —

I docnije — kada se vratiše maleni ostaci od onih povorki što se nekad protezahu u beskraj —

I docnije kada joj sin ojača dobom — sve kada se izmeni; novo dođe vreme, novi ljudi i prilike druge..

(A ona je bila još lepa).

Nije slušala prekore sedoga oca da treba ponova da se uda —

Obesnom ohološću odbijajući silu pomamnu prosilaca — nepobedljiva, ne obzirući se na pretnje što su učestale — ..I na svoje očajno stanje —

Uvek —

Sećala se njega, mislila je na njega. Na njega koji je po dalekim plovio pučinama, po nepoznatim krstario morima, zavisan od besa ćudljivih valova -A možda mrtva —

Strpeljivo ga je čekala.

I jednog dana doplovio je iz dalekih zemalja do krševa strmenite Itake njen slavom uvenčani kralj.

Pobio je sve neprijatelje svoje, besne uništio prosioce, savladao neposlušne. Vrhovni gospodar i vladar.

A kad se pokazao vernoj ženi, drhćući od uzbuđenja primila ga je u svoje vrelo naručje,

Dostojanstveni hod ponosnog junaka. Trepet i strah uliva oholi ratnik. Divljenje njegova visoka kraljevska pojava.

Ali to nije bio onaj junak iz čežnje, onaj Odisej što ga se seća iz prve zore svoje sveže, rascvetale mladosti. Ono mutno, sokolovo oko, što se već počelo da gasi, žarom je blještalo raspaljenog bakra. — I lice, to

dostojanstveno, muško, junačko lice na kome se već vide bore od umora, od silnih prepaćenih muka...

I glas gromki i zvučan, snažan i moćan i on je drukčiji bio negda.

...Silni dub koga su vetrovi dugokršili i lomili.

...Načet već burom.

I oslanjajući se na njegovu krepku mišicu sa tugom nekom gledaše Telemaha koji je s divljenjem posmatrao oca.

Gledala ga je dugo i mislila je na onog negdašnjeg, snažnog i mladog diva, najmudrijeg u savetu, prvog u boju, mislila je na Odiseja mladog i bujnog, kakvog ga je znala negda...

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:39 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





MUZIKA.

,,Pitanje koje ne čeka odgovora.”

S. V.



A Monsieur Moszkowski.



Zamislite SKOK skakavca beskrajnim zelenilom nedoglednih trava — kako se skamenio u jednu čežnjivu nemoć: zagrliti sve, dokučiti sve u istom trenutku.

Do mene čudna, daleka, dolazi tajanstvena, doletuje bolna, pitajuća muzika. Noć.

Priroda ćuti. Misli. U trenutku ovom hiljade lampi gore po izbicama onih koji su nagnuti nad knjigama. O, muziko, u času kada sve razmišlja, kada se svi mučimo da, ispitujući, nađemo - ko to, jedini u prostoru pita, pita
a ne čeka odgovor.

(Pariz).

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:40 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





MUZIKA MOJE MAME.

Plakala je.

Ona je tako nežna da je svaka nepravda i mržnja rastuži. Sve je nepravda i mržnja. Neko uvek pati.

Mogu li da postoje pravda i ljubav ako nema nepravde i mržnje?

Ona plače što, da bi bilo plemenitoga i lepoga, potrebno je prisustvo ružnoga i gnusnog.

Nju sneveseli, tihunicu i setnicu, i sama pomisao da postoji tuga.

Muzika koja drhti ali ne od straha ne poznaje ga ona, kao što ne poznaje ni hrabrost —

Tvoja muzika nije nešto za razumevanje, niti nju razumeti mogu, niti ona razume sebe ili druge..

(Ona ne zna da se i može razumevati).. Ali... Sva san ljubičasti, eterna, svilena duša..

Ta velika, nerazumevajuća i nerazumljena.. Teši.
Teši tvoja muzika.



(Šabac).

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:40 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





SVET.

Milivoju Obradoviću.



Svet je velika knjiga. I ja sam jednom osetio neku čežnju za pisanjem. Priđoh i stadoh da urezujem reči i činilo mi se da čujem glas koji mi diktira.

A posle, začuđen, pogledah po ispisanoj strani.

Bila je puna raznolikih, čas krivih, čas ukrućeno pravih, čas sitnih i nečitkih, čas krupnih i razgovetnih, ćudljivo nabacanih, crta i šara.

(Venecija).

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:41 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





ODI PROFANUM VULGUS.

U sobici sanjao je utopista. Mir. Šetalica se klatila gotovo nečujno.
Zamišljeni tika-tak sata postajao je sve više samo onaj jedva primetni nabor na svilenom ogrtaču tišine.

Ali su misli, u svojoj radionici, huktale i hujale. Na ulici besneo je bes.

Na ulici šumeo je razjareni puk.

Uzvici kidahu na parčad belu togu u koju se uvilo bilo ćutanje, dostojanstveni knez.

..Kada je sišao, čudio se.. Ovo nije bio džin raskidač uza, div, iščupanog, ogromnog svog srca tražilac.

Ovaj zločinac nije bio ni zločinac ceo.

Ova neizmerna moć nije bila kao kaplje kiše, kao pahulje snega, kao čestice praha koji ma kako razdeljeni, čine jedno. Ovo neizmerno more strahobno, bilo je samo divlji karneval nasmejanih i namrštenih bezizraznosti..

Oni, čiji tok virovito matičav ličio je na crni neumoljivi plamen vodopada, na mač istrgnut iz zelenih korica, što ga je arhanđel osvete izvukao, —

Iz bliza su bili rašće podmikroskopsko. Pravilni, nepravilni, smešni do mrtvačkog kikota, gnusni do poražavajućeg grohota.

Ni u ove dane stihije te ne mogahu se složiti. Lišeni svoje duše ne imađahu ni opšte, kolektivne. Kada ga je masa zahvatila, primio je iz njenih ruku smrt.

Hteo je da im se kaže on, vođa teorijski, da im vikne: prijatelj, saveznik vaš!

U njegovom mozgu odjedared blisnu oholost pojedinca. Oholost Jedinke određene, krštene ličnim osobinama, u sudaru sa bezličnim, sa haosom, sa oblika nedostatkom.

U njemu zasija prezir organizovane, oblikom izražene Jedinke, koja se sukobila sa nedovršenim, nedograđenim.

Zasenute su mu oči duhovne svetlošću samosvesti.

Oseti, ošinut varnicom plamenom tom, oseti ponos materije, voljom uobličene. On kusnu od lepote: biti misleća trska samo, lomljen, ubijan biti...

Ali, imati zadovoljstvo svesti koja se survava u ponor, u susret nesvesnome —

I zna da je svest, i celu vaseljenu deli samo na dvoje.

(Pariz).

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:41 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





MAZEPA4

Mazepa naredi da ga privežu remenima čvrstim za vranca plahovita kog pustiše da goni po stepi beskrajnoj.

Juri parip i vrišti.

Hteo bi hat da se oslobodi jahača.

Đipa, poskakuje, uzleće, rita se uspomamljen. Besno trči.
U neki čas, zamoren, ustavlja mahniti trk.

Mazepinom pogledu ukazuje se džin starac, kao ovca sed. Išao je lagano, poštapajući se o veliku, čvornovitu batinu.

Ahasver. Ja sam Ahasver, večiti Juda, lutalica.

Moja je otadžbina svet. Ali mi je i on mali i u svojim danonoćnim hodanjima sanjam o kraju zemlje, o uskakivanju u beskraj, u dubine nebesne sa kojih i dolutah ovamo.
4 Ahasver mi je ovde oličenje nemirnog, semitskog panteizma. Arijanaka je arijski logičar, nešto kao indijski filozofi. Mazepa predstavlja samu prirodu koja večno vibrira, trepti. On predstavlja čovekovu večitu čežnju.

Ja sanjam o dalekim zvezdama, ja sam se zaputio ka neispitanom svetovlju. Sve zamišljivo malo mi je.

Pokušavam da predstavim sebi što naša čula ne mogu nazreti a što bi postojalo.

Gnjuram se u muziku praširoku, praduboku, koja obavija duh velovima zvukova.

Ali i muzika je krajna. Talasi se zadržavaju pri hridima nekim i vraćaju.

Da mi je nešto mirno i ravnodušno gde bih skrio moju jasikovu trepetljivost.

Ja sam naseljenik predela predstavljenih izrazom. No nijedan mi nije dovoljno prostran da se u njemu nastanim.

Kad nađem obimnost u kojoj se mogu izgubiti, biće mog putovanja kraj, iščiliće moja nemirna duša, put večitog plavetnila koje se uzvija nad pogledom i nad pomisli kao ono negda božji duh nad vodama.

Moja će duša da se raspline u velikom: Sve.

Iđahu lagano. Najednom nagaziše na čoveka koji vijaše svoju senku.
Arijanaka: Za moje ime ne znaju narodi, o njemu ćuti istorija. Ja sam Arijanaka, mističar mistike, logičar logike, istraživalac istraživanja, razmišljač o misli same misli, o suštini suštine, o postojanju postojanja.

Čas besno je vijam, čas stoletno u mestu zastanem di se dohvatim nje, da je dočepam, dograbim, nju, moju senku.

Svaki pojam senku baca, pojam svaki potrebuje predmeta. Ja hoću pojam čist, svetlost bez senke i senku bez svetlosti. Pa ću posle senkinu senku naći i odvojiti od njene bacačice. Ja delim podele, rascepljujem atome i u njima tražim svetove i tako u beskrajnost. Kad uspem da sve delić odcepljujući od delića da dosegnem u sebi, nerazdvojno, nezamišljivo prosto, osnovno, nestaće me u velikom, praprostom, u opštem Ništa.

Oznojen konj lagano je pasao travu. Odisao je teško.
Mazepa, vezan, prikovan, nemajući moć jednog pokreta otvori svoja bolom izvijena usta. Telo mu je zamrlo odavno u nesvestici od letenja. Besom priklješten, usijan grkljan i usta krvava, jedino oni što osećahu nešto. Zubima, utrnulim, svirepim, zagrize, dokopa konjsku put. Poplašeni četvoronožac zahrza, đipnu, odjuri, odlete kao da ga je žacnula siktava guja, obaviv mu se oko oholog vrata, poljubivši ga pekućim, otrovnim poljubcem u zatiljak. I ciknu Mazepa, pijani stepom i prostorima.

— Mazepa:

Ja sam Mazepa.

Ja sam jurnjava.

Jurnjave Urnebes. Gonjenje. Đipanje. Letenje.
Jurim i ne mislim.

Nose me bez moje volje, prikovana, no ni na um mi nije palo u putovanju mom da mislim o pobuni radi odmora, o odkivanju.

Jurim da jurim. Letim da letim. Vijam radi vijanja.
Himere, nedostižnosti i vi nepostigljive stvari i vi nezamišljive, jer tako ste nedosegljive!

I za vama jurim ali kad vas dogonim ostaviću i vas.

Idem vama u trag, no kada me do vas dobaci moj streloviti konj, opet ću da dalje budem nošen.

Ja vijam najbliži, dostižem najdalji cilj, ali za mene nema cilja. Ne znam za metu. Stvoren sam da budem vijanje samoga vijanja. Ja se nikada ne mogu izgubiti!

O, nisam ja srećan!

Bih da se osvetim mojoj prirodi.

I jedina mi želja, moja krvava željica, to je da se pustim u trk za samim sobom i samog sebe da gonim, da vijam, da vijam....

Iznuren konj, pade kraj vode neke velike. Oblaci su se gomilali. Sitna kišica padaše.
Pa sav talog vodeni koji je atmosfera jednom dograbila, spuštao se sada kapljičastim lestvicama u izvor svake pljuskovite muzike, u zemlju, u vodu.

Ali, kad nestade oblaka:

Tanka, kao ona svila što u orahovu stane ljusku, tanka kao velovi igračica delfijskih, para, dizala se u nebo zamišljeno.

(VERSAJ).

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:42 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





ASTIJANAKS.

(Opominjem na pojam o Zevsu i bogovima, koji nam je dat u tragičara grčkih. Po njima su bogovi krvožedna stvorenja koja uživaju u opšte ljudskoj a naročito junačkoj nevolji i zato zaluđuju smrtne da bi posmatrali zadovoljno, njihovu propast.)

(Astijanaks, sin Hektorov, bi zarobljen od Grka pri rušenju Troje. Grk Artabaz zadobi odojče o čijem poreklu ništa nije znao. On odvede novog svog štićenika u grad i posveti se vaspitanju njegovom. Svi su mislili da je to Artabazovog pokojnog brata sin. Tako im je starac rekao.)

Kada je mladome Artabazu bilo četrnaest godina umre mu stric, filozof, po kome se mladić i nazvao.

Rođen je bio junoša sred zveke oružja, sred vriske konja, upregnutih u ratnička kola sa kojih su junaci bacali zviždeću šiljatost strela i zvečeća tučna koplja.

Rodio se kraj izdubljenih lađa čija su ispupčenja ispunjena bila vapajem ranjenika i sokolenjem vojskovođa; blizu mora jalova i purpurno zelena. Otuda, tako tumačahu svi, ova krv što ključa i previre i peni se kao ono slatko vino kojim se opijao hitronogi brzac Ahil tražeći zaborava, besan i bujan.

Ali je zvuk džilita i štitova jek — mišljahu — zadojio ga i onom prezirnom visokom mudrošću koja zna da uvek ostane plemenita.

Oplakavši miloga hranitelja, naslednik bogat, krete se na put, doživljajima u susret.

Bio je hrabar jer kod njega su nijanse duha i razmišljanja imale vrednosti samo kod su u službi dostojne vrline čovekove.

Jednom, došavši u neku azijsku varoš vide, u kući ugostiteljevoj, svirepo mučenje trojanskih robova. Priseti se stričevih uzvišenih priča. Njega je dirala nesreća potištenih danas a negda silnih zatočnika Prijamovog svetoga grada.

Iz tuče i krvi izašao je pobedilac. Sreća čudna ispunila mu je veseljem biće.

Jednom ču gde rob, ulizica, pevaše stihove Ilijade dižući pobedioce, zbacujući do nejunaštva i bojazni slavu pobeđenih.

Kao Nauzikaji Odisej, o kome se pevalo već, zapeva poznat divni tekst gde se hvale Grci ali slave i krepki ukrotitelji hatova, Trojanci.

„Lepo li je kada se hrabar sa hrabricom meri, oboje doprinose međusobnoj slavi.“

Jednom video je velikoga starca Homera i slušao ga pobožno. Odjekivahu u njemu pokliči zvonkih truba kada je čuo stihove kako Hektor, vođ bez ljage, pre no što srne u strašnu seču, rastavlja se od beloruke Andromake. Sin, mali Astijanaks, zazire od bronzane gorostasnosti očevog šlema..

Koliko je suza prolio, kao nekad što bi, kad je nad morem mladi Pelejević, ubica Pentezileje, ratnice sjajnooklopne gledao palo telo, belo kao ljiljani.

Najtajnije su strune na zlatnoj harfi u srcu, ustalasale se bile, zapevale čežnjivim pojem dalekih sirena koje se joga ne vide, no čijih pojava dopire tek do putnika kristalni preteča: glas..

Artabaz sa četom koju je prikupio u putovanjima stupi u službu belonskog kralja, azijskog. U ratu protiv Pilorada odlikovao se, najhrabriji, najiskusniji. Kraljeva ćerka ohola Aspazija bila je dar junaku i vođi. Velikom kletvom zakleo se da će srušiti Pilorce, porobiti im zapaljenu varoš pri mirisu žrtavnom stovolovke, koju ću prineti, blagodaran, gromobiji Zevsu.

Jednog dana u voždov šator uđe glasnik višnjih, dovitljivi Hermes i izreče ove krilate reči:

„Artabaze, otac Zevs, koji te voli i štiti, poručuje ti: Sutra je odsudna bitka, vođo Belonski, između Belone i Pilora. Ti nisi, Artabaze, sin brata mudračevog, otac tvoj, detinjstva prvog se spomeni, jeste Hektor Prijamović. Pilorci behu najverniji saveznici tvog

oca. Njihov sedi kralj beše mu pobratim. A Belonci su baš saveznici Grčki, dušmani zakleti Troje. Međ Beloncima žive kao prvaci, potomci i rođaci Hektorovog ubice.

Biraj Astijanakse, Hektorov sine. Pobeda će biti gde ti budeš. Pre no zora zarudi imaš da se odlučiš.”

Kneginja belonska Aspazija, koja se irobudila u ložnici, ču poruku bogova.

Ona diže labudovski vrat sa mermernih pleća, ruke je zgrčila i veli dostojanstveno:

Aspazija: Astijanakse, sine Hektora, ti si mi muž i gospodar. Da podlost naređuješ, bih te prva belokorog noža sečivom probola. Ali ti ne znaš sredstva niskih.

Krv tvoga oca viče osvetu. Neka ti to, što sam kćer tvog neprijatelja ne sprečava vršiti dužnost. Idem s tobom da živim ohola i sretna makar, udaren tvojim kopljem pao moj otac, Belon, starac bele brade.

Idem s tobom, ponosna, da živim makar razrušeni bili od tvoje desnice, visoki bedemi moga rodnoga mesta, o, ništitelju gradova.

Idem s tobom uzvišena kao sestra Kronide i supruga prikupljača oblaka, Hera. Neka ti nisam prepona. Neka sam ti podstrek u vršenju užasa na koje nagoni tvoj položaj, jezovit meni, ali laskav mome ponosu.

Astijanaks. Suprugo moja, gordeljiva gospođo. Ma koliko put bila jaka, ljubav velika, strast plamena, ne bi me one sprečile od zamisli koja se mora izvesti. Ali ja sam se zakleo kletvom velikom, na strah vragom, da ću Pilorce istrebiti.

Aspazija. Te su reči bile bleda para, izletela iz nesvesnih usana. Dimljivo isparenje ključale krvi koja urliče odmazdu, jača je.

Aspijanaks. Nisam nesvesan. Ja moram da stojim iza reči koje su bacile ove usnice. Šta bi rekao otac moj, gorostasni Hektor, da me vidi, kršikletvu i neveru.

Aspazija. Zakletva se krši gde jača moć naređuje.
Reč se lomi pod naređenjem višeg osećanja.

Zar Zevs, koji se titra gromom, nije ju lomio! Nije li poslao lažni san Agamnenonu? Nije li varao toliko puta, u toliko mahova, hotev da izvši neumoljivu zapovest sudbine.

Koji od bogova nije zgazio reč?

A ti, ti ne činiš gnusnu upotrebu poroka, nego svetu i veliku dužnost ispunjavaš.

Astšanaks. Čovekova su sredstva manja, za to je čovek u stanju da bude viši od bogova. Što manja sredstva, to veća slava.

Ja nisam više ja, no Hektorov sin, velikolepnog junaka porod. Sme li, može li njegov osvetitelj da bude krivokletnik!

Verolomnik nije dostojan dužnosti koju su mi višnji bogovi dali. Ja čujem, ja vidim Oca mog kako mi ne dopušta da okaljam nasleđe osvete, na kome nebesima blagodarim.

Aspazija. Pa kad ne možeš da se odlučiš između Skile i Haribde, između dva rešenja podjednako nemoguća, bežimo! U ukrštaju mačeva tvoj ne sme da sevne, podjednako si vezan i podjednako odstranjen.

Astijanaks. (Podrugljivo): Da bežim!..

[Munje u dolini. Plaha kiša pada. Gavranovi grakću. To radoznali Zevs prisustvuje razgovoru].

Aspazija. Sve je brzo spremno. Udostoji robove brze, kratke zapovesti i mi smo na putu za druge krajeve.

I drugde se za silu tvoje mišice zna. Nije li te car persijski preklinjao da mu satrap postaneš, gradove ti nudio pre dan neki?

(Izvedrilo se. Divno. Plava noć bledi i rumeni.
Tanke magle dižu se sa bregova).

Astijanaks. Dvostruka da budem kukavica!

Aspazija. Glasnici Pontije nudili su ti presto, ako ih spaseš tiranina. Iza Helesponta ima zemalja gde te očekuju samo ako htedneš da vladaš.

(Velika tišina).

Aspazija. Pa neka me prezreš!

Zar je i ljubav stvar koja se tako lako pod noge baca! Ostavi sve, kao što ja, gorda nad gordima gordana, otresam ponos, taj gorki prah sa sandala!

Beži u ime ljubavi! Ti si muž. U položaju mogućem za čoveka umeš pokazati dostojanstvo boga. Ali šta možeš ovde pokazati. To je samo jedan čvor koji je svirepi Bog zapleo, teret nemogući, stvoren za zabavu, da gleda Zevs kako se ugibaju ništavnih ljudi pleća pod njime.

Neka se rastoleže glas moj: Zevse nemilosrdni iznalazaču teškoća, ti se rugaš ljudima. Ali oni treba da prezru tvoju ćud koja traži neobjavljeno, smehom da ti zalede to srce koga nisu zasitili nikakav užas, nikakav bes, plam, pokor, pomor, ni manitost smrtnih, ni jaoci, ni vapaj, ni bogorađenja, ni ludilo svih pobesnelih Ajaksa, bačeno na glave njihove, za uživanje očiju tvojih. Smehom da ga zalede.

Da te ostave bez ijednog prizora, lakomče, užasniče.

Razumej, Zevsa, Astijanakse, prezri ga, ne podaj
se.

Astijanaks. Zevs je svirep. U toliko nam je moguće zadobiti više slave. A najviša je u tom da prezrem zaključke ako ih plašnja i podlost dovedu.

Aspazija. Proklinjem i tu slavu koja glođe vrela srca junaka kao ogladneli vuk ostatke konjskih kostiju. Proklinjem i tu slavu koja rastavlja muža od žene, roditelja od deteta, ljubeće srce od srca koje ga voli.

Proklinjem tu slavu koja nas izbezumljuje da slušamo samo neke nemoguće savete besciljnih, poludelih pravila, zakone koje su donele hijene, jednom kad njihove krvave njuške staše da govore jezikom ljudi. Bacam se na tu slavu kletvama kao jastreb kljunom na utrobu Prometeja.

A ipak, božanstveni Astijanakse, čini što trebaš da činiš. Razmišljanje je ovde gnusno jer se tu hoće da izvuče ispod odgovornosti.

(Zora počinje da rudi. Ševe uzleću u nebo, kao neke slepimice, nasumce, bezumno bačene strele u vis. Glasovi ljudi koji se bude).

Astijanaks. (Uzima njenu ruku za trenut. Gleda je pun nežnosti. Navlači šlem. Oklop. Oruža se kopljem. Namešta štit.) Zbogom!

Nastaje bitka. Astijanaks pobeđuje Pilorce. Pali grad. U triumfu vraća se u Belonu. Svud bije plamen stovolovki. Trube trešte. Svojim najvernim vojnicima, najamnicima koje je skupio za svojih putovanja, po Grčkoj naređuje tajom da zapale Belonu sa četiri strane. Pred gradom priredio je veliku lomaču. Ona stoji nezapaljena. Narod likuje, veseli se bez reda.

Astijanaks. (U oružju). Čujte Belonci. Ja sam Astijanaks, sin Hektora. Zakleo sam se da ću razrušiti grad Pilorski. Saveznici oca mog istrebljeni su, pobratim ubijen. Izvršio sam zakletvu vama datu.

Ali ja vršim sve dužnosti, ne jedan deo samo.

Vaš grad gori, rušitelji Troje. Ja moram da umrem jer ne smem da preživim izdaju koju sam učinio stranci moga oca, a mogu da umrem jer sam dočekao osvetu. Trubite trube. (Grad gori. Ogromni crveni plamenovi vijaju vidik kao gladni gorostasni psi, nasrnuli na nebo).

Ječite, zvonke trube...

Priredite svetkovine i nadmetanja u čast moje
smrti.

Zevse, bićeš sretan, usred dima od žrtvi...

Astijanaks (pali lomaču i uskakuje u maticu plamenova. Lomača počinje žešće da gori).

Svi, pobožno, zapaljuju lomaču sa sviju strana.

(PARIZ)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:43 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


NETIBOR

BALKANSKA PRIČA



Da ist für mich nichts neues
zu erfahren Das kenn' ich schon seit hundert tausend Jahren.

G.



Jednog dana Netibor dozva svog sina, dozva svoja tri verna prijatelja, i reče im:

Evo već tolike tamne godine prohujaše, kako promenu svetom moj ded, stoletni starac Netibor. Na samrti ostavio mi je svetu liru zlatnostrunu i zaveštao mi je naše porodice pradavninski dar — da pevam.

Nekada Skiti slušahu i voljahu pesmu.

U mutne popodneve kad oblaci, odbegli sa zemlje, krstare vazduhom, kao nespokojne duše pokojnika, koje nikad ne mogu naći mir...

U noći beskonačne i tajanstvene...

U sveža, bezmisla i rumena jutra...

U duge dane, ispunjene mislima, slutnjama, zebnjom, očajanjem i nadom svega što diše —

Ja pevah.

Pevah i te ljude vedrog čela što hitaju u znojnu borbu, u koštac sa moćnom Zemljom, da joj otmu oštrim plugovim čelikom hleb; pevah ratare, pevah radenike u besprekidnom radu, poslenike u večitom poslu.

Pevah i ohole ratnike koji hitaju u boj i raduju se megdanu.

Pevah narode, pevah zakone, običaje, namere, gnev, vrlinu, greh, duševnost i porok, strah, hrabrost, poklek i polet.

Pevah slobodu božansku i bogovsku. Pevah, slatkopevac, slave slatku slast.
Pevah prirodu oko nas. Ona strpljivo i bolno čeka da je razumemo, da se slijemo s njom, jedno da budemo, celina, veliko vaseljensko kolo, pri zvucima neke vaseljenske muzike.

Pevah drveće čiji svaki list šumi i podrhtava i govori svojim jezikom.

Pevah stabla kroz koja bez prestanka struji večno mladi biljni sok. Pevah cvetove i mirisavo cveće sa prašnicama žutim, kada oseti hiljadustruku dodir bezbrojnih zrnaca plodonosnog praha iz prepuknutih majušnih kesica, i zatreperi.

Pevah nevaspitano mangupče vetar, bezbrižnog deliju, što urla koliko ga grlo donosi svoje prostačke, sokačke pesmice koje je naučio bog zna gde.

Pevah zemlju sa milijardom srdaca koja odgovaraju milijardi bića čija je ona majka.

Pevah tromu sanjalicu, Slovenina, mesec, pa zvezde zamišljene i nestašne, setne i raskalašne, biser nebesni, veličanstveno alem kamenje prosuto bez reda i mere raskošnom, štedrom rukom raspikuće Tvorca.

Pevah Sunce!

Danas mi je ruka otežala, danas mi je srce prepuklo. Zar nigde, nigde, nigde, nigde, da igde ko pesmu razume. Zar nigde, nigde, nikuda, nikamo, niko, nijedan?

Duša moja postade reka koja je izgubila korito i luta neznanim predelom.

Tako se uzburkala moja duša!

Pre no što umrem, hoću li naći sem vas nekog, da znam da nisam zalud osećao, izražavao, iznalazio, ostvarivao. Ima li puka igde, množine koja pesmu voli.

Hoću li naći ljude druge, da im rečem odkrovenje koje mi je učinila Priroda, učinilo srce, učinio vazduh koji nas umotava, učinilo more, učinilo nebo, učinili šum i zvuk, učinile reči, ćutanje i muk, izrekao dim, magla i para, došapnula misao još nemišljena, nagovestili snovi još nesnivani.

Ja moram da pevam drugima i drugi moraju da me
čuju:

Jer je sam tumač između ljudi i svega što nisu ljudi. Jer ja sam sveza —

Jer ja sam poslanik između bića i suštine tih bića.

Idite na četiri strane sveta. Čekaću vas čežnjivo kao nevesta kićene što iščekuje svatove, na visokom doksatu, cvećem ukrašene kuće.

Idite i vidite ima li igde sinova čovečjih, kao što mi je pričao ded da ih je nekada bilo, stvorova ljudskih koji će voleti, koji će razumeti pesmu. Ja sam glasnik i moram da isporučim ljudima poruku, vesti koje su mi date da im donesem, amanet.

Posle sedam godina vrati se sin, sin prvenac i sin jedini, Zlatomir.

Ja sam ispitao, reče mračno, zemlje Istoka. Na istoku gde se sunce — rađa, caruje tama.

Istok ne razume, istok ne traži pesmu. Istoku su ideal novac, nerad i mekušno ropstvo. Varvari su i tamo, kao i kod nas, Skiti su svud.

Posle sedam godina vrati se i prijatelj, prijatelj verni, prijatelj mili Čupajhrast.

Ja sam ispitao, reče glasom pevajućim i umornim, razmotrio jug. Ne traži jug pesmu duboku, pesmu iz srca i dušinu pesmu. I jugom gospodare Skiti. Na jugu su Novac, Pritvorstvo, Licemerje i Sitničarstvo.

Svečano i lagano Vukomrak reče:

Ispitao sam sever. Sever ne traži pesme. Sever je suviše ozbiljan da traži zbilju u prividno neozbiljnom. Divan je svirepi i ćutljivi sever. Ali sever pesmu ne razume. I tamo su Skiti.

Vitki, žustri Rušiplam sa zanosom i razočarano govoraše:

Bio sam na zapadu.

Kako je lep, kako plemenit blistavi zapad.

Tamo nisu sitničari i sitne, gadne dušice, kao na istoku, kao na jugu.

Koliko blistavih majušnih šljunaka duhovitosti liju svetlucavu svetlost koja se meša sa gorostasnim rujnim požarem sunca, vrh širokih i udobnih puteva i staza kojima hode prosvećeni stanovnici zapada.

Kako je lep!

Ali je zapad zagledan u sebe i ne ume da oseti van sebe. Ne razume ni zapad pesmu, pesmu koja doleti iz daljine kao leptirak plavokrili, zaustavi se na cvetku i dalje odleti, ne bi ga primetio zapad. Ili bi ga nebo na čiodu da ga upoređuje u dokolici sa insektima domaće, otačastvene flore. I na zapadu, na zapadu blagorodnu, i tamo su Skiti.

Netibor prozbori:

Kome da isporučim nasleđe spremljeno za svet. Koga da usrećim srećom neiskažljivom, beskrajnim osećanjem o sveopštoj saglasnosti svega sa svime.

Sva su srca zatvorena. Sve su duše zaključane.

Ja bih mogao ući samo tajno, kao zločinac, kao uhoda, kao lopov, kao obijač brava, a nikada kraljevski ponosno, dignute glave, kroz otvorene široke škripeće kapije duša.

Morao sam da kažem što mi je bilo u srcu. No zalud si, srce, zalud, tako toplo gnezdo, kad tići nemaju zračne nebeske pučine da nad njom uzleću. Ugušene ste, letilice moje, pevačice moje.

Starac Netibor uze zlatnostrunu liru i bez ijednog zvukovnog oproštaja baci je daleko od sebe.



* *

*

Sutra dan Skit jedan našao je skupoceni instrumenat. Raskovaše ga od struna, od japije, od građe stopiše zlato, iskovaše dukate i napoleone.

Došao je bio do tog nalaska baš jedan Skit, opšteuvaženi i daroviti trgovac. I govore da su mu ove pare donele sreću.

Dao ih je bio pod veliki interes, što mu je naročito dobro ispalo te godine, koja je bila, srećom, nerodna. Obogatio se, radio i dalje, delao, mučio se, a pred kraj života sazidao je jednu veliku crkvu u kojoj još i danas popovi u crnim mantijama pevaju, na liturgiji, za pokoj njegove plemenite duše.

(Pariz).

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Mustra taj Čet Jan 18, 2018 4:49 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




IZAZIVANjE.

Besnite i dalje vi očajanjem nabujale misli. Napadajte i dalje na svoj plen vi zloslutni gavrani, gorkih časova crni vesnici.

Ledenim vihorom slika u očajnom besnilu podivljale mašte ustremajte se i dalje na žrtvu, da zaledite dahom iskru svaku koja tu, na pepelištu, slabom pokušava snagom da vaskrsne novoga feniksa. moći gospodara.

Napadajte.

Razmekšale ostatke gorde stene od nekad, koja vam je prkosom pretila mladim, plavite. Podrivajte polupotopljeni greben nade da bi skrhali uzdanja sva.

Pijte i dalje krv, ostatak nepresušnog, vrelog izvora, što je tu tekao i i do konca života trebao da teče. Žurite se da što pre pocrpete i svaku kapku zaostale kapi onoga mora koje je tu nekada, uz gromoglasnu pesmu mladosti kiptalo i šumilo smelim i ponosnim tokom, hoteći da u svojim dubinama sakrije i najviše visine sviju bolova ljudskih, sve bede i patnje. Pijte i ostavite prazninu onde gde je obilje još nedovoljno bilo i praznina.

Kadionicom bola unosite u nekadanji veselja i mladosti hram, trulog i propalog života zadah, ništite

svaki delić i agom vazduha čista koji se zadržao u ovoj pećini truleži i smrti. Raširite u njemu vaše gospodstvo i tron postavite moći.

Rezignacijo, vladaru boraca nepobednih koji gde stupe nište sve što nisi ti, ironijo nezajažljiva i ti, očajanje nenasito, ja vam prkosim.

Ne bojim se. Ja...
Trujte i napadajte, ništite i prodirite sve dalje.

Daleko sam odbacio strah i otresao sam se ljage plašnje.

Novo će vrelo da poteče, na ruševinama starim nov dižem hram a ulaz brane kameni lavovi moje kamene moći, novo ću more da postavim onde gde je staroga nestalo.

Ja vas izazivam kao ono u prvim danima bleštećeg besnila suviška snage koji nije znao kuda će, kao u prvim časima podviga nesite bujnosti.

Hodite na me i navaljujte i srdite se grozno i jurišajte mahnito i plaho i besnite besno.

Hodite da u očajnom megdanu uzavrelom mojom slabošću obezoružam vas do straha i nemoći, da mi vas gaze pobedničke stope i tlači moja osveta.

Hodite da u divljini do vrhunca popete mi moći razdruzgam i utamanim ceo vaš rod smrtonosni i smoždim do jednog.

Žeć za ništenjem nezajažljiva mi je bezdan, hodite, ja sam ognjeni i kameni, grad koji će vam utuliti i spomen, malj koji će da uguši, vuk koji zubima kolje, hijena koja će da poloče svu usirenu krv vaših trulih žila, ja sam smrskavajući grom.

A ako ne izađete?..

I do vaših mračnih skrovišta, jazbina gde se jati tama, dopreće i izvući će vas na dan, na svetlost koja ubija, osvetnik, tamanitelj — prkos moj!

(Beograd. 1908.)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stanislav Vinaver - Page 4 Empty Re: Stanislav Vinaver

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu