Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Pon Feb 04, 2013 7:59 pm


[You must be registered and logged in to see this image.]
Ovo naravno neće biti knjiga o tome kako je Zoran rastao, kakav je dečak bio, kakav mladić, kakav frajer, kako je postajao sve veći i veći glumac, sa kim je voleo da sarađuje a ko mu je išao na živce, ko mu je pomogao i kome je on pomagao – jer to su stvari koje ja znam iz priča, sećam ih se ili mislim da ih se sećam, to su drugi govorili a ja sam možda pamtila selektivno, uzimala i birala one koje su mi ličile na Zorana, a one druge vraćala onima koji su govorili... Slušala sam ih pomno, slušala sa dosadom, slušala nepažljivo, puna poverenja i nepoverljiva... slušala sam ih gledajući u one koji su ih pričali... slušala sam i od konobara, slušala od taksista, slušala od komšija, od nekih koji su ga se sećali maglovito i od nekih koji su tvrdili da im je bio najbolji prijatelj. Možda i jeste, zašto da ne? Najbolji prijatelj može čoveku da bude i pisac, odavno mrtav, može da bude knjiga, pesma... tako je i moj tata, kao pesma ili knjiga, kao neko zajedničko sećanje, bio rođak mnogima sa kojima se nikada nisam upoznala,bio prvi komšija, prva ljubav ili velika ili tajna, bio sve i svašta za one koji ga nisu sreli, ili su ga samo jednom videli, kojima se osmehnuo i taj osmeh ostao negde u vremenu da pripada i njemu i njima... da jednog dana pripadne i meni, kao naslednici tog osmeha, kao nekome ko će godinama, ko će decenijama, pošto se on osmehnuo, slušati o tome kakav je to osmeh bio. Ova knjiga, biće knjiga o tom osmehu. O brkovima i nosu. I očima.


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Avg 18, 2014 1:14 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Pon Feb 04, 2013 7:59 pm



[You must be registered and logged in to see this image.]
Na primer, brkovi

Zbog njega su mi muškarci s brkovima uvek ulivali poverenje. Ćosavi su mi uvek bili sumnjivi. Plavi takođe. Dakle, čovek treba da bude crn i da ima brkove. I ja sam htela da imam brkove... negde u obdaništu. – Ali, Anice – pokušavao je da mi objasni – ti si, sine, devojčica. Zvao me je „sine“, naravno. – Pa šta? – bila sam odlučna. – Kad porastem imaću brkove. – Nemoj, mico, tako da pričaš... Htela sam, jasno, da budem ista kao on. Mrštila sam se kao on, imitirala ga i htela da imam brkove. Mnogo, mnogo godina kasnije, tridesetak godina posle tih razgovora, išla sam na jednu operaciju. Uplašena, ležala sam na krevetu u sobi gde pripremaju bolesnike i čekala. Došla su neka dva hirurga i počela da me zapitkuju razne gluposti, valjda da mi odagnaju strah. Jedan od te dvojice, visoki, imao je brkove. Zamolila sam ga da me on operiše.
– Zašto? – pitao je ovaj drugi, misleći da možda znam čoveka. – Pa ima brkove... Nasmejali su se. Valjda su svi ljudi pred operaciju blesavi, ko zna šta ih sve pitaju, šta traže i kako se sve ponašaju, pa im ovaj moj zahtev nije bio neobičan. Brka me je operisao, kasnije je došao u moj stan da mi skida konce; ja sam se plašila medicinskih sestara, on me je shvatio – i uopšte, bio je to početak jednog divnog prijateljstva. Da bih bila fer – a neću uvek biti fer jer je ova knjiga knjiga o sećanjima, a sećanja nisu fer i velike su varalice – da bih, dakle, bila fer, prisetiću se i jedne žene. Plave kose, visoke i odsečnih pokreta, koja se našla tu kraj mene, dok je trajalo to moje operisanje, čuvala mi strah i kupovala koješta – jer ta je žena mnogo volela tog mog Zorana. U nasledstvo, osim nekih stvari koje su divne i nekih koje niko normalan ne bi želeo da nasledi, dobila sam i razne ljude. Neke što su ga voleli iz prikrajka, neke što su ga svojatali i posle lagali, izmišljali da su bili veliki prijatelji, neke tihe i snebivljive, neke jako istrajne koji su se na volšebne načine pojavljivali u mojoj blizini, u nekim čudnim trenucima kada sam ih najmanje očekivala, kada sam im se najmanje nadala, a da bi mi se našli... tako i plava žena koja se zove Lula ili Mensura, kako je već kome milije, i koja mi je posle, jednom, svašta pričala, i nema veze šta je pričala – ostalo je ovo: kada se porađala, kaže, zvala je Zorana. Tražila od njega da u Crkvi Svete Petke upali sveću. Ko zna zašto, ali eto – to je želela i on je, kaže, otišao i to uradio i njoj je ostala ljubav prema Zoranu, ljubav koju sam nakratko pozajmila da mi bude na pomoći. Ali ovo je bila priča o brkovima, mom blesavom poverenju u brkate ljude i davnoj želji da i sama jednog dana imam lepe, guste brkove.


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Avg 18, 2014 1:22 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Pon Feb 04, 2013 8:00 pm

I, naravno, nos

Prvi put sam shvatila da moj tata ima veliki nos u četvrtom ili petom razredu osnovne škole. – Zorane, sram te bilo – čula sam mamu kako mu govori, dok sam im bila okrenuta leđima. O čemu se radilo? Ja sam gledala nešto na televiziji, a oni su se domunđavali. Iako smo imali jedan sasvim pristojan četvorosoban stan, nas troje smo uvek sedeli u dnevnoj sobi. „Šta ima da se otuđujemo, to nije normalno“, bio je tatin komentar na taj naš veliki stan, od kako smo se u njega uselili. Domunđavali su se, ja sam gedala televiziju, ozbiljna. On je gledao u mene i rukom pokazivao mami kako imam veliki nos. Zadovoljan, crtao je rukom u vazduhu nos ispred svog nosa i smeškao se. Kada sam se okrenula na ono njeno glasno „Zorane, sram te bilo“, on se pravio da i on gleda televiziju. Ponovo sam im okrenula leđa i nastavila da pratim ono što sam već pratila. On opet: – Vidi, vidi, nos! Ona opet:
– Prestani, Zorane, stvarno nisi normalan – i sve tako. Ja opet: – Šta to pričate?. – Ništa, mico – objasnila je mama – tata se raduje što misli da i ti imaš veliki nos kao on. – A mi imamo veliki nos? – pitala sam – Nemaš ti, sunce – odgovorila je – samo tata ima, ali se šali. Nije se šalio. *** Ana se mršti kao ja, imitira me, ali da bi bila ubedljivija prstima još pritisne obrve na dole. Ja gledam TV prenos. Ona me pita: Tata, šta je važnije televizija ili dete?
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ja kažem: Pa dete, Mico, ali moram malo da gledam i utakmicu. Ona kaže: Ja samo pitam, ja znam, ali da li ti znaš? Nedelja 6. ’79. Zoran

Jako važna pojava – dečaci

Bez obzira na to što sam kao mala htela da budem dečak, i da kad porastem imam brkove, sviđali su mi se dečaci. Oduvek. I uvek. I kao jedna takva, bez prestanka zaljubljena osoba imala sam ih jako puno, još za njegova života. Do svoje jedanaeste godine. Prvi je bio jedan Vlada iz obdaništa, sin njegovog kolege Cacija Mihajlovića. Bili smo veliki drugovi i išli smo zajedno da piškimo. Mnogo godina kasnije Vladina mama će mi ispričati da sam joj govorila kako ne treba da brine za Vladu dok je u obdaništu, jer ga ja čuvam... Kod kuće sam se poveravala. Sve sam im pričala, imali su uvid u moj ljubavni život, a imala sam možda pet godina. Posle prvog, Vlade, došli su razni, prijatelji mojih roditelja, prijatelji moje petnaest godina starije sestre, zatim dečaci na moru, jedan bar dvaes’ godina stariji konobar koji je me je učio da jedrim na dasci, pa neki Tonči za koga sam im pričala da je ružan ali da ima mnogo lepo telo...
Negde kod Tončija sa „mnogo lepim telom“ moja zaljubljivost je prestala da se dopada mom, inače smešljivom, tati. – Dina, a zašto Anica ne sedi s nama u Baštici (bašta hotela Supetar u Cavtatu) – pokušavao je – što mora dete stalno da ide na plažu.... – Anice – opet je pokušavao – dođi, mico, da budeš sa tatom. – Dina – stalno je pokušavao – naše dete je seksualni manijak. Nisam ga razumela, nisam znala šta znači „seksualni manijak“ i, razume se, nisam ga shvatala ozbiljno, sve mi je bilo smešno. Iz njegovog primera, i mog, naučila sam nešto jako bitno u životu. Autoritet se ne pravi, autoritet se ima ili se nema. Autoritet je dobrota. Autoritet je pamet, koja je često i dobrota ako verujemo, a ja verujem, da su pokvareni ljudi, koji nisu dobri – zapravo glupi. Da su ljudi koji vole da budu strogi – takođe glupi. Da su slabi, inferiorni, da se plaše. Elem, posle Vlade, Tončija „sa mnogo lepim telom“ i mnogih čijih se imena odavno više ne sećam, došli su novi. Imala sam izuzetno buran ljubavni život a išla sam već i u školu – dakle, bila sam glavna u kući.


PESMA O ANI
Danas je lep dan, sunčan i nasmejan. Bila je duga noć snena, prošla je kao pena. Kad će dete da mi dođe? Nikada je više neću pustiti nigde. Ni da mrdne!
9. 12. 1982. Zoran


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Avg 18, 2014 1:23 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Pon Avg 18, 2014 1:21 pm

Ali da se vratim mom prvom Dušku. Poslednji put kada je to dete pomenuto u mojoj kući bilo je jedno poslepodne. Letnje.
Sestra Selena mi je, sećam se jako dobro tog perioda, jer sam tada iz mnogih razloga bila vrlo ponosna na sebe, kupila roze helanke u Parizu.
To je bilo smešno vreme, početkom osamdesetih godina, kada je bilo jako važno imati sledeće stvari iz inostranstva - na našem jeziku, sa Zapada: sveske, olovke, nešto garderobe, konzerve koka-kole.
I čokolade.
Nisam izlazila iz roze helanki tih dana ili nedelja.
Bila sam velika, išla sam u peti razred osnovne škole i postala sam sasvim svesna svoje zavodljivosti. I poljubila sam se sa Duškom.
Za trpezarijskim stolom sedeli su Zoran, Dina, Selena i još neko...jedna Ljilja. Pili su belo vino.
Zoran valjda lozu. Ušla sam jako ponosna u stan i stala kod stola.
- Ja sam se ljubila u usta - saopštila sam prisutnima.
Belo su me pogledali.
- Malopre - dodala sam.
- S kim si se, mico, poljubila u usta? - pitala je Dina.
- Šta pričaš, mico? - pitao je Zoran.
Neko se smejao, ne sećam se ko. Možda svi.
- Sa Duškom. U garaži. S jezikom - objasnila sam.
- I kako ti se dopalo? - pitala je Dina.
- Šta ima da joj se dopadne...- počeo je Zoran.
- Bezveze - prekinula sam ga.
- Kako bezveze? - pitao je.
- Pa ne sviđa mi se, neću više da se ljubim u usta - bila sam iskrena.
- U pravu si, mico...- rekao je Zoran - to jeste bezveze...
- Do sledeće prilike - smejala se Dina
- Ćuti ti...moraš uvek nešto...- prekinuo je Zoran.
Onda su svi ćutali nekoliko sekundi.
- Ovo dete neće izaći iz kuće do tridesete godine - stavio je Zoran tačku na ovu temu - i da više nisam čuo za Duška.

[You must be registered and logged in to see this image.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Pon Avg 18, 2014 1:24 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]
[You must be registered and logged in to see this link.]
[You must be registered and logged in to see this link.]
[You must be registered and logged in to see this link.]
[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Pon Avg 18, 2014 1:25 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]
[You must be registered and logged in to see this link.]
[You must be registered and logged in to see this link.]
[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Pon Avg 18, 2014 1:26 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Sre Dec 02, 2015 1:47 pm

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Sre Dec 02, 2015 4:47 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Sre Dec 02, 2015 4:47 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Sre Dec 02, 2015 4:47 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Mustra taj Sre Dec 02, 2015 5:18 pm

Pismo koje je Zoran Radmilović pisao 1980. godine, a poslao redakciji NIN-a 1985, povodom skidanja jedne predstave sa repertoara, aktuelno je i danas. Poput nušićevske analize društva, ove reči čuvenog glumca mogu se čitati svakodnevno, razumevati i upijati, u nadi da će se iz njih nešto naučiti.

"Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono "juče" ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd... itd... Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja '80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka...
Neka se nose... no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.
Vaš uvek i do kraja
Zoran Radmilović"
(Nin, 1985. godina)

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kad je svet imao brkove-Ana Radmilović

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu