Skot Ficdžerald

USPON I PAD F. SKOTA FICDŽERALDA
Pise- Dušan Veselinović

Frensis Skot Ficdžerald nije bio priznat kao talentovani pisac u svoje vreme. Retki su ga gledali kao ozbiljnog autora, dok su drugi smatrali da vrednuje lenjost i moralni pad. Napisao je četiri romana, peti ostavio nedovršen, i 178 kratkih priča. Svrstan je u „Izgubljenu generaciju“ (Lost Generation), koja je bila zastupljena u javnom životu dvadesetih godina prošlog veka, zajedno sa Hemingvejem, Vulfom, Foknerom, T. S. Eliotom. Bio je veliki sanjar. Za života je najviše želeo da bude uspešan i poštovan. Danas je poznatiji nego što bi to ikad mogao da zamisli, zahvaljujući kasnijim piscima koji su prepoznali dublju moralnu temu u njegovim radovima. Ficdžeraldova dela ispunjava određeni senzibilitet koji se razlikovao od ostalih tadašnjih pisaca. Posedovao je nesvakidašnju sposobnost da bude učesnik visokog života koji je opisivao, kao i njegov posmatrač. Bio je zainteresovan za ljubav, čežnju, privatni život ljudi u SAD. Predstavlja veliku inspiraciju i podstrek za mnoge ženske i muške pisce. Prema mišljenju mnogih autora, F. Skot Ficdžerald je najbolji pisac 20. veka.

RANI RADOVI, FAKULTET I ZELDA
Rođen je kao Frensis Skot Ki Ficdžerald 24. septembra 1896. godine, u Sent Polu (Saint Paul), drugom najneseljenijem gradu u Minesoti, SAD. Prema zabeleženim rečima onih koji su ga poznavali, Ficdžerald je bio bistar, zgodan i ambiciozan mladić. Ponos i dika svojih roditelja, a pogotovo majke Meri. Pohađao je Akademiju u svom rodnom gradu. Kad je imao 13 godina, objavljena mu je prva kratka, detektivska priča u školskim novinama. Kad je imao 16 godina, roditelji su ga upisali u srednju školu (Newman School), prestižnu katoličku školu u Nju Džerziju. Tamo je upoznao oca Sigurnija Feja koji je primetio dečakov talenat u pisanoj reči i ohrabrio ga da se oproba u književnoj umetnosti.
Nakon diplomiranja, Frensis je odlučio da ostane u Nju Džerziju gde se upisao na fakultet Prinston kako bi dalje razvijao svoju umetničku stranu. U to vreme je pisao scenarija za Prinstonove mjuzikle i kratke priče za humoristički magazin Princeton Tiger, kao i za Nassau Literary Magazine. Kasnijih godina, u jednom svom intervjuu je rekao da nije nastavio da piše mjuzikle jer nije hteo da zabavlja ljude, već da im priđe na prihvatljiviji način. Budući da se potpuno posvetio pisanju, napustio je fakultet posle tri godine i pristupio vojsci. Kao drugi poručnik u pešadiji, bio je prebačen u kamp u Alabami. Tu je upoznao i zaljubio se u osamnaestogodišnju Zeldu Sejr, ćerku vrhovnog sudije. Ubrzo ju je pitao da se venčaju, ali je ona to odbila sve dok ne bude imao dovoljno novca da je izdržava. Nakon završetka Prvog svetskog rata 1918. godine, Ficdžerald se preselio u Njujork kako bi našao posao i zaradio novac. Međutim, vratio se u Sent Pol posle nekoliko meseci kako bi napisao svoj prvi roman.

PRVI ROMANI I BOGATSTVO PREKO NOĆI
Roman „Ova strana raja“ (This Side of Paradise) je većinski autobiografska priča o ljubavi i pohlepi, centrirana oko ambicioznog mladića Ejmorija Blejna koji se zaljubljuje i biva odbijen od dve devojke iz više klase. Knjiga je objavljena 1920. godine i dobila veoma pozitivne kritike. Postala je bestseler prodat u preko 50 hiljada primeraka. Ficdžerald je u svojoj dvadeset i četvrtoj godini postao jedan od najobećavajućih mladih pisaca SAD. Sedam dana posle objave romana, Frensis je ponovo pitao Zeldu da se uda za njega. Ovaj put je pristala. Venčali su se u Njujorku i godinu dana kasnije dobili ćerku Franses Skot Ficdžerlad – Skoti.
Kako mu je roman doneo mnogo novca, Frensis Skot Ficdžerald je brzo prihvatio ekstravagantni život, produbljujući  svoju potrebu za alkoholom i velikim prihodima. Takav način života mu je doneo reputaciju plejboja i umanjivao zvanje ozbiljnog pisca. Ranih dvadesetih godina, dodatno je izdržavao svoju porodicu pišući kratke priče za listove The Saturday Evening Post i Esquire. Tih godina je objavio i dve zbirke kratkih priča Flappers and Philosophers (1921) i Tales Of The Jazz Age (1922). Po njegovoj priči „Neobičan slučaj Bendžamina Batona“ napravljen je i hvaljeni igrani film 2008. godine, sa Bredom Pitom i Kejt Blanšet u glavnim ulogama.

DŽEZ ERA I VELIKI GETSBI
Godine 1922. objavio je svoj drugi roman „Lepi i prokleti“ (The Beautiful and the Damned), priču o problematičnom braku Entonija i Glorije Pač. Knjiga mu je dodatno učvrstila uspeh i slavu i donela status hroničara i satiričara kulture bogatstva i visokog života, koja je vladala dvadesetih godina prošlog veka pod nazivom „Džez era“ (Jazz age). Ficdžerald je pisao – To je bilo doba čuda, doba umetnosti, doba neumerenosti i satire.
Porodica se 1924. godine preselila u Francusku kako bi F. Skot našao inspiraciju i povećao svoju kreativnost. Najviše vremena su provodili u Parizu i na Azurnoj obali. Tokom leta i jeseni te godine napisao je svoj treći roman „Veliki Getsbi“ (The Great Gatsby). Objavljen 1925. godine, priču narativno pripoveda Nik Karavej, momak iz srednje klase koji se seli na Long Ajland u prvu kuću pored palate bogatog i misterioznog Džeja Getsbija. Radnja romana se bazira na neobičnom prijateljstvu dva glavna junaka i Getsbijevoj zaljubljenosti u udatu ženu po imenu Dejzi. Zbog prelepih, jedinstvenih opisa „Džez ere“, kritike materijalizma, ljubavi i „američkog sna“, „Veliki Getsbi“ predstavlja, prema mišljenju mnogih, Ficdžeraldovo najbolje literarno delo. Iako je knjiga bila široko prihvaćena kad je izdata, tek je 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, dugo posle Ficdžeraldove smrti, dobila status verodostojnog portreta „Burnih dvadesetih“ (The Roaring Twenties) i jedne od najboljih američkih knjiga ikada.

DEPRESIJA, ALKOHOL I BURNI BRAK
Posle „Velikog Getsbija“, život F. Skota Ficdžeralda je počeo da ide silaznim putem. Odao se alkoholu zbog kog je često imao dugačke literarne blokade. Gledao je kako njegovi prijatelji, pisci poput Hemingveja, postaju uspešniji dok on stoji u mestu. Njegova žena Zelda je imala psihičkih problema i porodica se, kasnih dvadesetih, često selila iz Francuske u SAD i obratno. Godine 1930. Zelda je na kratko bila primljena u mentalnu kliniku u Švajcarskoj. Kad se porodica vratila u SAD 1931. godine, ponovo je doživela mentalni slom i primljena u mentalnu bolnicu u Baltimoru, u Merilendu. Kritičari se većinski slažu da je Ficdžeraldov rani uspeh oštetio njegov privatni život. Svoj fizički i duhovni kolaps iskreno je opisao u dugačkom eseju The Crack-Up iz 1936. godine.
Posle nekoliko godina pauze u pisanju, Frensis Skot je objavio svoj četvrti roman „Nežna je noć“ (Tender Is The Night) 1934. godine. Roman govori o američkom psihijatru koji živi u Parizu i njegovom burnom braku sa bogatom pacijentkinjom. Mnogi autori su smatrali da je Ficdžerald u ovoj knjizi opisao svoj burni život sa Zeldom. Budući da je takođe bila pisac, Zelda je u jednoj mentalnoj ustanovi napisala svoj jedini roman „Sačuvaj mi valcer“ (Save Me The Waltz), svoju verziju njihovog intimnog odnosa, zbog koje je F. Skot pobesneo i više puta prepravljao svoj roman. Čak je naterao Zeldu da prepravi i svoje delo. Po uspehu, ova Ficdžeraldova knjiga nije mogla da se poredi sa njegovim prethodnim romanom. Bila je objavljena tokom Velike depresije u SAD kada ljudi nisu bili zainteresovani za Jazz age žurke. Iako je bila komercijalni neuspeh, danas se smatra za jedan od najboljih romana američke literature.

SMRT
Naredne godine F. Skot je proveo u alkoholnom i depresivnom stanju, da bi 1937. godine pokušao da oživi svoju karijeru scenariste i pripovedača. Preselio se u Holivud gde je postigao skromni uspeh za svoj doprinos. Budući da je sa svojom suprugom Zeldom imao problema veći deo braka, počeo je da živi sa svojom ljubavnicom Šilom Grejem, dok je Zelda živela po duševnim bolnicama. Počeo je da piše svoj peti, i poslednji, roman „Poslednji tajkun“ (The Love of the Last Tycoon) 1939. godine. Napisao je više od polovine romana, nakon čega je umro od srčanog udara u Holivudu 21. decembra 1940. godine. Zelda je umrla 1948. godine u požaru koji je izbio u duševnoj bolnici u Ešvilu, u Severnoj Karolini. Po želji njihove ćerke Skoti, bračni par Ficdžerlad je sahranjen na groblju Sveta Marija u gradu Rokvil, u Merilendu gde i danas počivaju.
Frensis Skot Ficdžerald je umro verujući da je gubitnik. Tokom njegovog života, nijedno od njegovih dela nije dobilo ništa više od skromnog komercijalnog i kritičkog uspeha. Međutim, posle njegove smrti, Ficdžerald je dobio zvanje eminentnog američkog pisca, skoro sasvim zahvaljujući „Velikom Getsbiju“ koji je postao lektira za svakog američkog đaka. Po ovom delu snimljeni su mnogi igrani filmovi, od kojih su dva holivudska najpoznatija. Jedan 1974. godine sa Robertom Redfordom i Miom Farou, a drugi 2013. godine sa Leonardom Dikapriom i Keri Muligan u glavnim ulogama.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Najbolji američki roman XX veka.
Treba biti Frensis Skot Ficdžerald pa umeti sa malo reči reći velike i važne stvari. Radnja romana dešava se dvadesetih godina XX veka – u doba džeza – kako ga Ficdžerald naziva, i prikaz je razočaranja urbane populacije u američki san. Na raskošnim pozornicama grada koji nikada ne spava i Getsbijeve vile smenjuju se bogati skorojevići, starlete, isprazni likovi tadašnje elite, dok glavni junak, svestan svog porekla i trenutka u kojem živi, nesrećan u ljubavi, ostaje jedini iskreni svedok vremena. Svestan da je zbog svog bogatstva stekao društveni položaj i naklonost džet-seta, Getsbi shvata da se ono do čega nam je stalo ne može kupiti novcem.
Veliki Getsbi je jedinstven portret vremena koji na elegantan i ciničan način oslikava svoje doba u kojem se i danas možemo prepoznati.
Ficdžerald je stvarajući Velikog Getsbija stvorio jednog od najtragičnijih junaka svetske književnosti i svakako najbolji američki roman XX veka. Iako je po objavljivanju 1925. godine roman dramatizovan i u formi brodvejskog pozorišnog komada i u formi filma, skoro da nije bio primećen među čitaocima i kritikom. Javnost ga je otkrila tek nakon što je reizdat posle Drugog svetskog rata – možda i zato što su tek tada čitaoci bili spremni da prihvate iskrenu i neveselu Ficdžeraldovu sliku Amerike.
Laguna

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zeldi, Ponovo
POGLAVLJE I

U mlađim i osetljivijim godinama, otac mi je dao savet koji od tada neprestano premotavam u glavi. „Kad god osetiš da bi trebalo da nekoga kritikuješ”, govorio mi je, „seti se samo da nisu svi ljudi ovoga sveta imali prednosti koje si imao ti”.
Nije rekao ništa više, ali nas dvojica nikada nismo trošili mnogo reči da bismo se razumeli, tako da sam shvatio da je hteo da kaže mnogo više od toga. Shodno tome razvio sam sklonost da se pri donošenju sudova držim rezervisano, naviku koja mi je pokazala mnoge zanimljive karaktere i isto tako me učinila žrtvom ne malog broja gnjavatora. Nenormalan um brzo otkriva i kači se za ovu osobinu kada se ona pojavi kod normalne osobe, pa se tako desilo da su me u koledžu neopravdano optužili da sam političar, jer sam bio posvećen jadima rastrojenih, nepoznatih ljudi. Većina poverljivih stvari dolazila je sama od sebe - često sam se pretvarao da spavam, da sam nečim zauzet ili da mi nije stalo kada bih nekim nepogrešivim znamenjem shvatio da intimno otkrovenje lebdi na horizontu; jer su intimna otkrovenja mladića, ili barem termini pomoću kojih ih izražavaju, obično plagijatorska i osakaćena očitim prikrivanjem. Zadržavanje sudova predstavlja stvar beskrajne nade. Još uvek se pomalo plašim da ću nešto propustiti ako zaboravim da se, kako mi je otac snobovski govorio, a ja snobovski ponavljam, osećanje osnovne pristojnosti nejednako deli prilikom rođenja.

Nakon ovakvog hvalisanja svojom tolerancijom, dolazim do priznanja da ona ima granice. Ponašanje može da počiva na čvrstoj steni ili da bude uvaljeno u močvaru, ali nakon izvesnog vremena svejedno mi je na čemu počiva. Kada sam se prošle jeseni vratio sa Istoka {1} osećao sam da želim da svet zauvek bude jednoobrazan i u nekoj vrsti moralnih obzira; nisam više želeo nikakve razvratne izlete sa povlašćenim zavirivanjem u ljudsko srce. Jedino Getsbi, čovek koji daruje svoje ime ovoj knjizi, bio je oslobođen moje reakcije - Getsbi koji je predstavljao sve prema čemu osećam prirodan prezir. Ako je ličnost neprekidan niz uspešnih gestova, onda je s njim u vezi postojalo nešto veličanstveno, neka uzvišena osetljivost prema životnim obećanjima, kao da je u srodstvu sa onim preciznim mašinama koje registruju zemljotrese na udaljenosti od deset hiljada milja. Ova osetljivost nije imala nikakve veze sa onom mlakom upečatljivošću koja se gordi pod nazivom „stvaralački temperament” - bio je to neobičan dar za nadu, romantična spremnost kakvu nisam nikada našao ni kod koga drugoga i koju verovatno više neću naći. Ne - na kraju se ispostavilo da je Getsbi sasvim u redu; ono što je progonilo Getsbija, onaj prljavi prah koji je lebdeo posle njegovih snova, privremeno je prekinuo moje interesovanje za jalove jade i kratke uzlete ljudi.

***

Moja porodica se u ovom gradu Srednjeg zapada ističe bogatstvom već tri generacije. Karavejovi su nešto kao klan, a negujemo i predanje da potičemo od bekluskih vojvoda, mada je pravi osnivač moje loze dedin brat, koji je došao ovamo pedeset i prve, poslao svoju zamenu u Građanski rat i počeo da se bavi prodajom gvožđarije na veliko, čime se i danas bavi moj otac.

Nikada nisam video toga dedu, ali navodno ličim na njega - posebno u poređenju sa grubim portretom koji visi u očevoj kancelariji. Diplomirao sam 1915. u Nju Hejvnu, tačno dvadeset pet godina posle oca, a malo kasnije sam učestvovao u onoj zadocneloj tevtonekoj seobi poznatoj kao Veliki rat. Toliko sam uživao u kontranapadu da sam se vratio nezadovoljan. Umesto da bude topli centar sveta,
Srednji zapad je sada izgledao kao pocepani rub kosmosa - pa sam odlučio da krenem na Istok i da naučim da trgujem obveznicama. Svi koje sam poznavao bavili su se ovim poslom, pa sam računao da od njega može da živi još jedan čovek. Sve tetke i teče o tome su razgovarali kao da biraju školu za mene, da bi na kraju rekli: „Pa, da”, sa vrlo ozbiljnim izrazom na licu. Otac je pristao da me finansira godinu dana, a nakon više odlaganja, trajno sam se preselio na Istok, mislim u proleće dvadeset i druge.

Bilo je praktično pronaći sobu u gradu, ali kako je bilo toplo, a ja taman napustio selo sa širokim travnjacima i lepim drvećem, učinilo mi se privlačnim kada je mladić u uredu predložio da uzmemo kuću u obližnjem manjem mestu. On je našao kuću, zubom vremena nagrizen bungalov za osamdeset dolara mesečno, ali je njega u poslednjem trenutku firma poslala u Vašington, tako da sam sam otišao na selo. Imao sam psa - barem nekoliko dana dok nije pobegao - i stari „dodž” i ženu Finkinju koja mi je spremala krevet i pripremala doručak, mrmljajući nešto na finskom pokraj električnog šporeta.

Nekoliko dana bilo je nekako pusto, a onda me je na putu zaustavio čovek koji je došao posle mene. „Kako se stiže u selo Vest Eg?”, pitao je očajnički.

Rekao sam mu. I kada sam nastavio put više nisam bio usamljen. Bio sam vodič, putovođa, pravi starosedelac. On mi je ležerno izneo zapažanja o slobodi koja se oseća u kraju.

I tako, uz sunce i eksplozivno bujanje lišća na drveću, baš kao na filmu, imao sam onaj poznati osećaj da život ponovo počinje s letom.

S jedne strane je bilo toliko toga da se nauči, a s druge je toliko zdravlja moglo da se izvuče iz mladog životodajnog vazduha. Kupio sam desetak knjiga iz oblasti bankarstva i kreditnih i investicionih hartija od vrednosti, tako da su stajale na polici u crvenom i zlatnom povezu kao novac prispeo iz kovnice, obećavajući da će otkriti blistave tajne koje su poznavali samo Mida, Morgan i Mecena. Osim toga, imao sam ozbiljne namere da čitam i druge knjige. Na koledžu sam bio prilično pismen - godinu dana sam pisao niz veoma svečanih i zapaženih uvodnika za Jejl njuz - a sada ću ponovo vratiti u svoj život sve te stvari i postati još jednom najograničeniji od svih stručnjaka, „svestran čovek”. Nije to samo epigram - život se, uostalom, mnogo uspešnije posmatra sa jednog jedinog prozora.

Reč je o igri slučaja da sam unajmio kuću u jednoj od najčudnijih zajednica u Sevemoj Americi. Nalazila se na onom izduženom bujnom ostrvu koje se pruža istočno od Njujorka - i gde, među drugim prirodnim zanimljivostima, postoje dve neobične formacije tla. Dvadeset milja od grada, par ogromnih jaja, istovetnih po obliku i razdvojenih samo ljubaznošću zaliva, prodiru u najpripitomljeniju slanu vodu u zapadnoj hemisferi, u veliko mokro dvorište moreuza Long Ajlenda. Ona nisu savršeno ovalna - kao ono jaje u priči o Kolumbu, oba su spljoštena na donjem kraju - ali njihova fizička sličnost mora da je izvor večitog čuđenja za galebove koji proleću iznad. Beskrilašima je zanimljiviji fenomen njihova različitost u svemu, osim u obliku i veličini.

Ja sam živeo u Vest Egu {2} - manje popularnom, iako je to veoma površan epitet da bi se izrazila bizarna i prilično kobna razlika između njih. Moja kuća bila je na samom vrhu jajeta, samo pedeset koraka od moreuza, stešnjena između dve velike palate koje su se iznajmljivale za dvanaest ili petnaest hiljada dolara po sezoni. Palata s moje desne strane bila je kolosalna po svim standardima - prava imitacija hotela Devil u Normandiji, s tornjem na jednoj strani. sasvim nova pod mladim bršljanom, sa mramornim bazenom i više od četrdeset jutara travnjaka i bašte. Bila je to Getsbijeva palata. Ili bolje, budući da nisam poznavao g. Getsbija, palata koju je nastanjivao čovek tog imena. Moja kuća bila je pravo ruglo, ali malo ruglo, uz to se na nju niko nije ni obazirao, a ja sam imao pogled na vodu, delimično na susedov travnjak i utešnu blizinu milionera - i to sve za samo osamdeset dolara mesečno.

Preko “nazovi” zaliva svetlucale su duž vode bele palate 1st Ega, a povest tog leta zaista počinje one večeri kada sam se tamo dovezao na večeru s Tomom Bjukenenom. Dejzi je bila moja dalja rođaka koja se davno preselila, a Toma sam upoznao na koledžu. I odmah posle rata proveo sam dva dana kod
njih u Cikagu.

Njen muž, pored raznih drugih fizičkih dostignuća, bio je jedan od najboljih igrača fudbala u Nju Hejvnu - na neki način nacionalni junak, od onih ljudi koji u dvadeset prvoj godini postignu tako blistavu savršenost da sve što se događa kasnije miriše na antiklimaks. Njegova porodica bila je neverovatno bogata - još u koledžu je lakoća s kojom je trošio novac bila stvar za prekorali sada beše napustio Čikago i došao na Istok na način koji čoveku oduzima dah: tako je, na primer, dopremio celu ergelu ponija iz Lejk Foresta za igranje pola. Teško je bilo pojmiti da čovek moje generacije može da bude toliko bogat.

Ne znam zašto su došli na Istok. Godinu dana su proveli u Francuskoj, bez nekog naročitog razloga, a onda su se neumorno seljakali tamo-amo, svuda gde su ljudi igrali polo i bili bogati. „Ovaj put smo došli za stalno”, saopštila mi je Dejzi preko telefona, ali nisam joj verovao - nisam zavirio u Dejzino srce, ali sam osećao da će Toma stalno nešto nagoniti na pokret, tražeći pomalo čežnjivo dramatičnu plahovitost neke neponovljive fudbalske utakmice.

Tako se dogodilo da u toplo vetrovito veče krenem u Ist Eg da vidim dvoje starih prijatelja, koje sam jedva poznavao. Njihova kuća bila je još elegantnija nego što sam očekivao, vesela crveno-bela kolonijalna palata u džordžijanskom stilu, s pogledom na zaliv. Travnjak je počinjao na obali i protezao se prema ulaznim vratima četvrt milje, preskačući sunčane časovnike, ciglene stazice i preplanule bašte - i na kraju se penjući uz puzavice kao da ne može da se zaustavi. Pročelje kuće bilo je razbijeno nizom francuskih prozora, koji su sada odbijali zlatne sunčeve zrake i bili otvoreni na toplom vetrovitom popodnevu, a Tom Bjukenen je stajao na prednjem tremu raskrečenih nogu, u jahaćoj odeći.

Promenio se u odnosu na vreme kada je bio u Nju Hejvnu. Sada je bio snažan tridesetogodišnjak s kosom boje slame i prilično oštrih crta lica i nadmenog držanja. Dva sjajna arogantna oka dominirala su njegovim licem i davala mu izgled čoveka koji uvek ide agresivno napred. Čak ni ženstvena elegancija jahaćeg odela nije mogla da prikrije ogromnu snagu tog tela - izgledalo je kao da ispunjava uglancane čizme sve do zategnutog gornjeg širita, a ispod tankog kaputa primećivao se veliki snop mišića kada bi pomerio pleća. Bilo je to telo ogromne snage - surovo telo.

Njegov glas, promukli hrapavi tenor, doprinosio je utisku buntovnosti koji je ostavljao. Bilo je u tome malo očinskog omalovažavanja, čak i prema onima koje je voleo - a bilo je ljudi u Nju Hejvnu koji su ga jako mrzeli.

Kao da je govorio: „Slušaj, nemoj da misliš da je moje mišljenje o tim pitanjima konačano samo zato što sam jači i muževniji od tebe.” Bili smo pripadnici istog višeg društva i, mada nikada nismo bili bliski, uvek mi se činilo da me voli i da želi da ja volim njega nekom grubom, prkosnom čežnjivošću kakva je njegova.

Na sunčanom tremu razgovarali smo nekoliko minuta.

„Ovde imam prijatno utočište”, govorio je dok su mu oči nemirno sevale.

[You must be registered and logged in to see this link.]


Zavrtevši me za jednu ruku, prešao je širokom šakom preko prednjeg dela imanja, obuhvativši zamahom oronulu italijansku baštu, pola jutra trnovitih ruža i motorni camac zatubastog pramca koji se ljuljao na vodi.

„Pripadao je Dejmenu, naftašu.” Ponovo me je okrenuo, uljudno i neocekivano. „Idemo unutra.” Prošli smo kroz visoki hodnik u svetli ružicasti prostor, koji je bio uklopljen u kucu sa francuskim
prozorima sa obe strane. Prozori su bili odškrinuti i belasali su se naspram sveže trave napolju, koja kao da je malko urastala u kucu. Vetar je duvao kroz prostoriju, mašuci zavesama kao bledim zastavama, podižuci ih prema svadbenom kolacu tavanice s belom glazurom, a onda je prelazio preko tepiha boje vina, praveci na njemu senku kao vetar na moru.

Jedini potpuno stabilan predmet u ovoj prostoriji bio je ogroman kauc, na kojem su sedele dve mlade žene kao na usidrenom balonu. Obe su bile u belom, a haljine su im se talasale i lepršale kao da ih
je vetar uduvao unutra nakon kratkog leta oko kuce. Mora da sam nekoliko trenutaka stajao osluškujuci šuštanje i pucketanje zavesa i jecanje slike na zidu. Onda se cula lupa kada je Tom Bjukenen zatvorio zadnje prozore, uhvaceni vetar je zamro u sobi, a zavese i tepisi i dve mlade žene polako su se spustili na pod.

Mlada žena mi je bila nepoznata. Svom dužinom se ispružila na svom kraju kauca, potpuno nepomicna, sa malo podignutom bradom, kao da balansira nešto na njoj što ce sasvim verovatno pasti. Ako me je videla krajickom oka, nije to nicim nagovestila - bio sam gotovo iznenaden što mrmljam izvinjenje što sam je svojim ulaskom uznemirio.

Druga devojka, Dejzi, pokušala je da ustane - malo se nagnula napred s bojažljivim izrazom na licu - a onda se nasmejala cudnim, carobnim smehom, nasmejao sam se i ja i ušao sasvim u sobu.
„P-paralisana sam od srece.”

Ponovo se nasmejala kao da je rekla nešto veoma duhovito i na trenutak je zadržala moju ruku, gledajuci me u lice, kao da nema nikoga na svetu koga toliko želi da vidi. Takva je bila ona. Mrmljajuci mi je saopštila da se devojka koja balansira zove gdica Bejker. (Cuo sam da je Dejzi mrmljala samo zato da bi se sagovornici naginjali prema njoj; beznacajna kritika koja njenom mrmljanju nije oduzimala nimalo cari.)

Bilo kako bilo, usne gdice Bejker su zatreperile, klimnula mi je glavom gotovo neprimetno, a onda je brzo ponovo zabacila glavu - kao da se predmet kojim je balansirala malo zanjihao i donekle je uplašio. Sa mojih usana ponovo je poteklo nekakvo izvinjenje. Gotovo svako pokazivanje potpune samouverenosti kod mene izaziva zbunjenost.

Pogledao sam svoju rodaku, koja je pocela da mi postavlja pitanja tihim, zanosnim glasom. Beše to glas koji uho prati u amplitudama, kao da je svaki iskaz notni aranžman koji se nece nikada više ponoviti. Lice joj je bilo tužno i lepo, sa bistrim ocima i strasnim usnama, ali u njenom glasu postojalo je ushicenje koje muškarci kojima je do nje bilo stalo nisu umeli da zaborave: pevušeca neodoljivost, šaputavo „Slušaj”, potvrda da vam je taman pricinila neke vesele, uzbudljive stvari i da ce se te vesele, uzbudljive stvari dogoditi vec u sledecem casu.

Rekao sam joj kako sam se na putu na Istok zaustavio na jedan dan u Cikagu, kako ju je desetak ljudi toplo pozdravilo.

„Da li im nedostajem?”, kliknula je ushiceno.

„Ceo grad je ucveljen. Sva kola imaju zadnji levi tocak obojen u crno kao pogrebni venac, a duž seveme obale celu noc se cuje uporno naricanje.”

„Kako velicanstveno! Idemo natrag, Tome. Sutra!” Zatim je ravnodušno rekla: „Treba da vidiš moju devojcicu.”

„Voleo bih.”

„Spava. Ima tri godine. Zar je nikad nisi video?” „Nikad.”

„Pa, treba da je vidiš. Ona je...”

Tom Bjukenen, koji se nervozno vrteo po sobi, zaustavi se i položi ruku na moje rame. „Cime se baviš, Nik?”

„Obveznicama.” „S kim?” Rekoh mu.

„Nikad nisam cuo za njih”, primeti važno. To me je naljutilo.

„Cuceš”, rekoh kratko. „Cuceš ako ostaneš na Istoku.”
„Ah, svakako cu ostati na Istoku, nemoj da brineš”, rece on, pogledavši Dejzi i ponovo mene, kao da hoce da upozori na još nešto. „Bio bih preispoljna budala ako bih živeo negde drugde.”

U tom trenutku gdica Bejker rece: „Apsolutno!” i to tako iznenada da se trgoh - bila je to prva rec koju je izgovorila otkad sam ušao u sobu. Ocito je iznenadilo i nju koliko i mene, jer je zevnula i naglo ustala.

„Ukocila sam se”, požalila se, „ležim na kaucu ni sama ne znam koliko.”

[You must be registered and logged in to see this link.]



„Nemoj mene da gledaš”, obrecnu se Dejzi, „celo popodne pokušavam da te povedem u Njujork.” „Ne, hvala”, rece gdica Bejker kada su iz ostave uneta cetiri koktela, „potpuno sam u fazi treninga.” Domacin je pogleda u neverici.

„Stvarno!” On iskapi pice kao da je u pitanju kapljica na dnu caše. „Ne mogu da shvatim kako ikada išta uradiš.”

Pogledao sam gdicu Bejker, pitajuci se šta je to „uradila”. Uživao sam da je posmatram. Bila je vitka, imala je male grudi, uspravno držanje, koje je naglašavala zabacujuci ramena poput mladog kadeta. Njene sive, od sunca umome oci, uzvracale su mi pogled jednako radoznalo iz bledog, dražesnog, nezadovoljnog lica. Sada mi je došlo u glavu da sam je nekad negde video, ili barem njenu sliku. „Živite u Vest Egu”, primetila je nadmeno. „Imam poznanika tamo.” „Ja ne poznajem ni jedno jedino...”

„Mora da poznajete Getsbija.”

„Getsbija?”, upita žustro Dejzi. „Kojeg Getsbija?”

Pre nego što sam uspeo da odgovorim da mi je on komšija, najavljena je vecera; stavivši svoju cvrstu ruku ispod moje mišice, Tom Bjukenen me izbaci iz sobe kao da premešta šahovsku figuru na drugo polje.

Elegantno, lako, s rukama ovlaš naslonjenim na bokove, dve mlade žene podoše ispred nas na ružicasti trem otvoren prema suncu, gde su cetiri svece treperile na stolu na malaksalom vetru.
„Zašto svece?, upita Dejzi, mršteci se. Ugasila ih je prstima. „Za dve nedelje bice najduži dan u godini.” Gledala nas je sva ozarena.

„Da li uvek jedva cekate da dode najduži dan u godini i onda ga propustite? „Ja uvek jedva cekam da dode najduži dan u godini i onda ga propustim.”

„Treba da nešto isplaniramo”, zevnula je gdica Bejker, sedajuci za sto kao da se spušta u krevet.

„U redu”, rece Dejzi. „Šta cemo isplanirati?” Okrenula se bespomocno prema meni. „Šta svet planira?”

Pre nego što sam uspeo da odgovorim, njen zapanjeni pogled bio je uprt u mali prst. „Pogledajte!”, požalila se. „Povredila sam prst.”

Svi smo pogledali - cukalj je sasvim pomodreo.

„To je tvoje delo, Tome”, rekla je optužujuci ga. „Znam da nisi nameravao, ali si zaista to uradio. To mi je nagrada što sam se udala za zver od coveka, za veliki, krupni, trapavi fizicki primerak...” „Mrzim tu rec trapavi”, rece ljutito Tom, „cak i u šali.” „Trapavi”, ponovila je Dejzi.

Ponekad su ona i gdica Bejker govorile istovremeno, nenametljivo i sa šaljivom nedoslednošcu koja nikada nije bila cavrljanje, koja je bila hladna kao njihove bele haljine i bezlicne oci u potpunom odsustvu žudnje. Bile su jednostavno tu i prihvatale su Toma i mene, cineci samo uljudan i prijatan napor da ugoste i budu ugošcene. Znale su da ce se vecera brzo završiti i da ce malo kasnije proci i samo vece i biti nemamo odloženo u stranu. Sasvim suprotno Zapadu, gde se vece užurbano prebacuje iz faze u fazu ka svom završetku, u neprestanim crnim slutnjama ili u pravoj nervoznoj strepnji od samog trenutka.

„Teraš me da se osecam necivilizovano, Dejzi”, priznadoh uz drugu cašu pomalo oporog, ali lepog rozea. „Zar ne možeš da pricaš o letini ili necem slicnom?”

Ovom primedbom nisam imao nameru da istaknem bilo šta, ali je ona primljena na neocekivan nacin.
„Civilizacija se raspada u paramparcad”, prasnuo je Tom. „Da, postao sam strašan pesimista. Jesi li citao Uspon carstava obojenih naroda od onog tipa Godarda?”

„Ovaj, ne”, odgovorih, prilicno iznenaden njegovim tonom. „Dakle, divna knjiga i trebalo bi da je svi procitaju. Smisao je u tome da ako ne budemo pazili, bela rasa ce - bela rasa ce biti potpuno uništena. I sve se to zasniva na nauci - dokazano je.” „Tom se sve više udubljuje”, rece Dejzi sa izrazom spontane tuge. „Cita dubokoumne knjige sa dugim recima u sebi. Koju smo ono rec...”

„Dakle, sve te knjige su naucne”, ponovi Tom, gledajuci je srdito. „Ovaj tip je razradio celu stvar. Na nama je, kao dominantnoj rasi, da pripazimo ili ce druge rase preuzeti kontrolu nad stvarima.” „Treba da ih potucemo”, prošapta Dejzi, namigujuci žestoko prema žarkom suncu.

„Treba da živite u Kalifomiji...”, zausti gdica Bejker, ali je Tom prekinu trapavim premeštanjem u stolici.

„Ideja je da smo mi Nordijci. Ja jesam, i ti si, i ti i...” Posle veoma kratkog oklevanja ukljuci i Dejzi laganim klimanjem glavom, a ona ponovo namignu meni. „A mi smo stvorili sve što cini civilizaciju - nauku i umetnost i sve drugo. Jasno?”

Bilo je neceg pateticnog u njegovoj koncentraciji, kao da mu samozadovoljstvo, naglašenije nego nekada, više nije bilo dovoljno. Kada je gotovo u istom trenu u kuci zazvonio telefon i batler napustio trem, Dejzi je iskoristila trenutni prekid i nagnula se prema meni.

„Reci cu ti jednu porodicnu tajnu”, prošaptala je ushiceno. „U pitanju je batlerov nos. Da li želiš da cuješ pricu o batlerovom nosu?”

„Zato sam i došao veceras.”

„Nije on uvek bio batler; nekad je cistio srebminu za neke ljude u Njujorku koji su opsluživali dve stotine ljudi. Morao je da je cisti od jutra do mraka, dok nije pocelo da mu oštecuje nos...”

„Stvari su bivale sve gore”, rece gospodica Bejker.

„Da. Stvari su bivale sve gore dok najzad nije morao da napusti posao.”

Na trenutak su poslednji suncevi zraci sa romanticnom naklonošcu pali na njeno blistavo lice; njen glas me je naterao da se nagnem i da slušam bez daha - a onda je sjaj išcezao, zraci su je sa žaljenjem napustili, kao deca koja u suton napuštaju dragu ulicu.

Batler se vratio i promrmljao nešto Tomu na uvo, na šta se Tom namrštio, povukao stolicu i bez reci ušao unutra. Kao da njegovo odsustvo ubrzava nešto u njoj, Dejzi se ponovo nagnu napred, glas joj je bio treperav i zvonak.

„Volim što te vidim za mojim stolom, Nik. Podsecaš me na - na ružu, na savršenu ružu. Zar nije kao ruža?” Okrenula se prema gospodici Bejker, tražeci potvrdu. „Savršena ruža?”

To nije bilo tacno. Ja uopšte ne licim na ružu. Ona je samo impro vizo vala, ali je iz nje zracila ustalasana toplina, kao da srce njeno hoce da izade i da vam dode uvijeno u jednu od onih ustreptalih reci izgovorenih bez daha. Zatim je iznenada bacila salvetu na sto, izvinila se i ušla u kucu.

Gospodica Bejker i ja smo razmenili poglede koji su svesno bili lišeni znacenja.

[You must be registered and logged in to see this link.]



Htedoh da nešto kažem kad se ona trže i rece „Pst!” u znak upozorenja. Unutra u sobi culo se prigušeno strasno mrmljanje, a gdica Bejker se bez stida nagnula napred pokušavajuci da cuje. Mrmljanje je podrhtavalo na granici razumljivosti, stišavalo se, naglo bujalo i onda sasvim išcezlo.

„Taj g. Getsbi o kojem ste razgovarali moj je komšija“, poceh ja. „Nemojte da pricate. Hocu da cujem šta se dešava.”
„Zar se nešto dešava?”, upitah naivno.

„Hocete da kažete da ne znate?”, rece gospodica Bejker, iskreno iznenadena. „Mislila sam da svi znaju.”

„Ja ne znam.”
„Ovaj...”, rece oklevajuci, „Tom ima neku ženu u Njujorku.” „Ima neku ženu?”, ponovih tupo. Gospodica Bejker klimnu glavom.

„Mogla bi da bude toliko pristojna da mu ne telefonira za vreme vecere. Zar ne mislite tako?” Gotovo pre nego što sam shvatio šta hoce da kaže, culo se šuštanje haljine i škripanje kožnih cizama,

Tom i Dejzi su ponovo došli za sto.

„Nije bilo izbora!”, rece Dejzi izveštacenom veselošcu.

Sela je, ispitivacki pogledala gospodicu Bejker, pa mene, i nastavila: „Pogledala sam malo napolje, napolju je vrlo romanticno. Na travnjaku je jedna ptica za koju mislim da je slavuj koji je došao brodom Kunard ili Bela zvezda. On peva...” I njen glas zapevuši: „Romanticno, zar ne, Tome?”

„Veoma romanticno”, rece on, a onda se tužno obrati meni: „Ako posle vecere bude dovoljno svetla, odvešcu te dole do štala.” Unutra je isprekidano zazvonio telefon, a Dejzi je energicno zavrtela glavom prema Tomu, tako da je tema štala, u stvari sve teme, nestala u vazduhu. Od tih isprekidanih fragmenata poslednjih pet minuta za stolom, secam se da su svece ponovo zapaljene, bez svrhe, da sam poželeo da svima pogledam pravo u oci, a da istovremeno izbegnem njihove poglede. Nisam mogao da pogodim o cemu razmišljaju Dejzi i Tom, ali sumnjam da je cak i gospodica Bejker, koja kao da beše ovladala izvesnim smelim skepticizmom, mogla da izbaci iz glave ovog petog gosta koji je bio uporan. Ljudima drukcijeg temperamenta situacija je mogla da deluje bajno - moj instinkt je bio da treba odmah nazvati policiju.

Ne treba ni da kažem da konji više nisu pominjani. Tom i gospodica Bejker, sa nekoliko pedalja sutona izmedu njih, povukli su se u biblioteku, kao na bdenije pokraj pravog mrtvaca, dok sam ja, trudeci se da delujem uctivo zainteresovan i pomalo gluv, krenuo za Dejzi oko niza povezanih verandi do prednjeg trema. U dubokom mraku seli smo jedno pored drugoga na klupu spletenu od vrbovog pruca.

Dejzi je zagnjurila lice u ruke kao da želi da opipa njegove divne crte, a pogled joj se polako pomerao u baršunasti suton. Primetio sam da je razapinju burne emocije, pa sam poceo da postavljam smirujuca pitanja o njenoj cerkici.

„Mi se ne poznajemo dobro, Nik”, rekla je iznenada. „Uprkos tome što smo rodaci. Nisi bio na mojoj svadbi.”

„Bio sam još u ratu “

„Tacno.” Zatim je malo zacutala. „Znaš, teško mi je, Nik, i prilicno sam cinicna prema svemu.” Ocito je imala razloga da bude takva. Cekao sam, ali ona nije pricala dalje, tako da sam se prilicno

mlako vratio na temu njene kceri.

„Pretpostavljam da prica i - jede i sve drugo”.

„Ah, da.” Gledala me je rasejano. „Slušaj, Nik, da ti kažem šta sam rekla kada se rodila. Da li bi hteo da cuješ?”

„Vrlo rado.”

„To ce ti pokazati kako sam pocela da osecam - stvari. Dakle, tek što joj je bilo sat vremena, Tom je bio bogzna gde. Probudila sam se iz narkoze sa potpuno tupim osecanjem napuštenosti i pitala sam sestru da li je decak ili devojcica. Rekla mi je da je devojcica, okrenula sam glavu i rasplakala se. ‘U redu’, rekla sam, ‘drago mi je da je devojcica. I nadam se da ce biti glupaca - to je najbolje što devojka može da bude na ovom svetu, lepa mala glupaca.“ „Vidiš”, nastavila je ona uverljivo, „mislim da je ionako sve užasno. U tome se svi slažu - cak i najumniji ljudi. A ja to znam. Bila sam svuda i videla sve, radila sam svašta.” Oci joj sevnuše prkosno, poput Tomovih, i nasmeja se s gorkim prezirom. „Svestrana - Bože, ja sam svestrana!”

U trenutku kada je njen glas zamro, kada više nije privlacio moju pažnju, moje poverenje, osetio sam suštinsku neiskrenost izgovorenog. Bilo mi je nelagodno, kao da je celo vece bilo neka vrsta trika da iz
mene izvuce saosecanje. Cekao sam i za koji trenutak ona me je pogledala s prezrivim osmehom na lepom licu, kao da je upravo potvrdila clanstvo u prilicno znacajnom tajnom društvu kojem ona i Tom pripadaju.

***

Unutra, purpurna soba je zaslepljivala svojim sjajem. Tom i gospodica Bejker sedeli su na razlicitim krajevima istog dugackog kauca; ona mu je naglas citala iz Setrdej ivningposta - reci su tekle sa njenih usana, žuboreci ravnomemo i smirujuce. Svetlost lampe, bleštava na njegovim cizmama i zagasita na njenoj kosi boje žutog jesenjeg lišca, odbijala se duž novina kada je okrenula stranicu uz podrhtavanje nežnih mišica ruku.

Kada smo ušli, na trenutak nas je, podignutom rukom, opomenula da cutimo. „Nastavice se”, rekla je bacajuci casopis na sto, „u sledecem broju.”

Njeno telo se ispravilo uz nervozan pokret kolena i ona ustade. „Deset casova”, primeti ona, ocito citajuci vreme na plafonu. „Vreme je za ovu dobru devojku da ide na spavanje.”

„Džordan sutra igra na turniru”, objasni Dejzi, „preko, u Vestcestemu.” „Oh... vi ste Džordan Bejker.”

Sada sam znao zbog cega mi je poznato njeno lice - njegov prijatan ohol izraz posmatrao me je sa mnoštva novinskih slika iz sportskog života Ešvila, Hot Springsa i Palm Bica. Cuo sam nekad i neku pricu o njoj, kriticnu, neprijatnu pricu, ali bejah davno zaboravio o kakvoj prici je rec.

„Laku noc”, rekla je tiho. „Probudite me u osam, molim vas “ „Ako budeš htela da ustaneš.” „Hocu. Laku noc, g. Karavej. Vidimo se uskoro.”

„Naravno da cete se videti”, potvrdi Dejzi. „U stvari, mislim da cu srediti da se uzmete. Dolazi cešce, Nik, i sredicu da - ovaj - spojicu vas. Znate - zakljucacu vas u orman za posteljinu i otisnuti na more u camcu, sve u tom stilu.”

„Laku noc”, doviknula je gospodica Bejker sa stepeništa. „Ništa nisam cula.”

[You must be registered and logged in to see this link.]



„Ona je dobra devojka”, rece Tom. „Ne bi smeli da joj dozvole da na ovaj nacin juri okolo.” „Ko ne bi smeo?”, hladno upita Dejzi.

„Njena porodica.”

„Sva njena porodica je jedna tetka koja ima hiljadu godina. Osim toga, Nik ce se starati o njoj, je li tako, Nik? Ovog leta ce mnoge vikende provesti ovde. Mislim da ce domacinska atmosfera biti blagotvorna za nju.”

Dejzi i Tom su se nemo pogledali. „Je li ona iz Njujorka?”, upitah brzo.

„Iz Luisvila. Godine ranog devojaštva provele smo zajedno. Naše godine ranog...” „Jesi li na verandi pricala s Nikom o intimnim stvarima?”, upitao je iznenada Tom.

„Jesam li?” Pogledala me je. „Cini mi se da ne mogu da se setim, ali mislim da smo razgovarali o nordijskoj rasi. Da, sigurna sam u to. Nekako nam se nametnulo samo od sebe, tako da smo...” „Nemoj da veruješ u sve što cuješ, Nik”, posavetova me on. Rekoh tiho da nisam ništa cuo, a nekoliko minuta kasnije ustao sam da krenem kuci. Izašli su sa mnom na vrata i stali su jedno uz drugo u veselom svetlosnom polju. Kada sam upalio motor, Dejzi je oštro doviknula: „Cekaj! Zaboravila sam da te nešto pitam, a važno je. Culi smo da si na Zapadu bio veren s nekom devojkom.” „To je kleveta. Ja sam previše siromašan da bih to sebi mogao da priuštim.”

„Ali mi smo culi”, bila je uporna Dejzi, iznenadujuci me što se opet otvara poput cveta. „Culi smo od troje ljudi, što znaci da je istina.”

Naravno, znao sam o cemu govore, ali nisam ni izdaleka bio veren. Cinjenica je da je vencanje,
objavljeno zahvaljujuci tracu, bilo jedan od razloga mog dolaska na Istok. Ne može covek da prestane da se druži sa starim prijateljem zbog glasina, a s druge strane nisam nameravao da dozvolim da me glasine nateraju u brak. Njihovo interesovanje me je prilicno dimulo, a njih ucinilo nešto manje udaljenim - ipak, odvezao sam se zbunjen, uz malu dozu gadenja. Cinilo mi se da bi Dejzi najradije izjurila iz kuce s detetom u narucju - ali ocito takvih namera nije bilo u njenoj glavi. Što se tice Toma, cinjenica da „ima neku ženu u Njujorku” bila je stvarno manje iznenadujuca nego da je deprimiran zbog neke knjige. Nešto ga je teralo da gricka rub bajatih ideja, kao da ona snažna fizicka uobraženost više ne napaja njegovo hrabro srce. Zrelo leto vec beše poleglo po krovovima kuca i ispred radionica pokraj puta, gde su se nove benzinske stanice kupale u potocima svetlosti, a kada sam stigao na imanje u Vest Egu, uterao sam kola pod strehu i seo na napušteni valjak za travu u dvorištu. Vetar se beše izduvao, ostavljajuci da bucna, vedra noc maše krilima u krošnjama drveca dok uporan zvuk orgulja, kao puni mehovi zemlje, tera žablji orkestar da svira iz sve snage. Silueta macke u pokretu zaklonila mi je mesecinu i, okrenuvši glavu da je vidim, primetih da nisam sam - dvadesetak koraka ispred mene, iz senke komšijske palate, izronila je figura i sada je stajala s rukama u džepovima posmatrajuci srebmasti biber zvezda na nebu. Nešto u ležernom držanju i cvrst položaj stopala na travnjaku govorili su mi da je to licno gospodin Getsbi, koji beše izašao da razreši koliki deo našeg lokalnog neba pripada njemu.

Odlucih da mu pridem. Gospodica Bejker ga je pomenula za vecerom, što bi bilo dovoljno za upoznavanje. Nisam mu, medutim, prišao, jer je iznenada dao nagoveštaj da želi da bude sam - na cudan nacinje ispružio ruke prema tamnoj vodi i mogao sam da se zakunem da drhti. Pogledao sam prema moru - i nisam ništa zapazio, osim jednog zelenog svetla, majušnog i dalekog, što je mogao da bude kraj doka. Kada sam se još jednom okrenuo da vidim Getsbija, vec je bio nestao, a ja sam ponovo bio u nelagodnoj tami.

[You must be registered and logged in to see this link.]


POGLAVLJE II

Negde na pola puta izmedu Vest Ega i Njujorka, drum se žurno prikljucuje pruzi i tece pokraj nje oko cetvrt milje, da bi izbegao izvesno pusto podrucje. To je dolina pepela - fantasticno imanje gde pepeo raste poput žita, stvarajuci vence, bregove i groteskne bašte; gde pepeo poprima konture kuca i dimnjaka i kolutova dima, i, najzad, uz nenadmašan napor, u pepeljastosive ljude, koji se nejasno krecu i rasipaju u paperjastom vazduhu. S vremena na vreme, kolona sivih automobila vuce se duž nevidljive pruge, ispusti avetinjski pisak i zaustavi se, potom se odmah sjate pepeljasto-sivi ljudi sa teškim alatkama i uskovitlaju gusti oblak, koji skriva njihovo mracno delanje od vašeg pogleda.

Medutim, iznad te sive zemlje i pramenova setne prašine, koji lebde iznad nje, posle nekoliko trenutaka primecujete oci doktora T. Dž. Ekleburga. Oci doktora T. Dž. Ekleburga su plave i ogromne - njihove mrežnjace su dugacke ceo metar. One ne gledaju ni iz kakvog lica, nego iz para ogromnih žutih naocara koje prelaze preko nevidljivog nosa. Ocito ih je tamo posadio neki šaljivdžija od ocnog lekara da bi obogatio svoju praksu u Kvinsu, a onda je sam potonuo u vecno slepilo, ili ih je zaboravio i odselio se. Medutim, njegove oci, malko zatamnjene bezbrojnim danima, pod suncem i kišom, i dalje snatre nad svecanim smetlištem.

Dolina pepela ogranicena je, s jedne strane, malom prljavom rekom, a kada je pokretni most podignut radi propuštanja barži, putnici na vozovima koji cekaju mogu da posmatraju sumorni prizor celih pola sata. Tu uvek morate da se zaustavite, makar i vrlo kratko, i zato sam tu upoznao Bjukenenovu ljubavnicu.

Cinjenica da ima ljubavnicu ponavljana je svuda gde ga je svet poznavao. Njegovi poznanici zamerali su mu što se pojavljuje s njom u popularnim kaficima, što je ostavlja za stolom i onda švrlja okolo i prica sa svima koje poznaje. Iako sam bio radoznao da je vidim, nisam imao želju da je upoznam - ali sam je upoznao. Jednog popodneva išao sam s Tomom vozom za Njujork, a kada smo stali pokraj gomila pepela, skocio je na noge, uzeo me za lakat i bukvalno me izbacio iz vagona.

„Silazimo”, rekao mi je. „Hocu da upoznaš moju devojku.” Mislim da je za rucak prilicno popio, tako da se njegova rešenost da mu pravim društvo granicila s nasiljem. Njegova umišljena pretpostavka bila je da u nedeljno popodne nemam pametnijeg posla.

Krenuo sam za njim preskocivši belu rampu na pruzi i onda smo se vratili natrag stotinak koraka duž puta, pod upornim pogledom doktora Ekleburga. Jedina zgrada na vidiku bio je mali blok smešten na rubu pustare, kao neka vrsta glavne ulice koja joj služi i koja se ni sa cim ne granici. Jedan od tri lokala koje je imala bio je za izdavanje, drugi je bio restoran koji je radio celu noc, a kojem se prilazilo stazama od pepela; treci je bio mehanicarska radionica - Popravke. DŽORDŽ B. VILSON. Kupovina i prodaja automobila - u koju sam ušao za Tomom.

Unutrašnjost je bila neugledna i prazna; jedini vidljivi automobil bila je olupina forda šcucurena u mracnom uglu. Palo mi je na pamet da je ta senka od radionice paravan i da se iznad nje skrivaju raskošni i romanticni stanovi, kada se na vratima jedne kancelarije pojavio gazda licno, brišuci ruke parcetom kipe. Bio je plav, tunjav, anemican covek, donekle zgodan. Kada nas je ugledao, prigušeni tracak nade pojavio se u njegovim svetloplavim ocima.

„Zdravo, Vilsone, druže stari”, rece Tom, udarajuci ga veselo po ramenu. „Kako ide posao?” „Ne mogu da se požalim”, odgovori neubedljivo Vilson. „Kad ceš mi prodati ona kola?” „Sledece nedelje, trenutno na njima radi moj covek”.
„Radi prilicno sporo, zar ne?”

„Ne, ne radi”, rece hladno Tom. „Ako tako misliš, možda je bolje da ga prodam nekom drugom.” „Ne mislim tako”, objasni brzo Vilson. „Samo sam hteo da kažem...”

Njegov glas se izgubi, a Tom se nervozno osvmu po radionici. Zatim cuh korake na stepeništu i istog casa punacka figura žene potisnu svetlost sa vrata kancelarije. Imala je oko trideset pet godina, bila je malo zdepasta, ali je zanosno nosila svoje telo, kako to vec neke žene umeju. Njeno lice, iznad umazane haljine od tamnoplavog svilenog krepa, nije imalo sjaj lepote, ali se odmah zapažala njena vitalnost, kao da nervi njenog tela neprestano tinjaju. Blago se smešila i, prošavši pokraj muža kao da je duh, rukovala se s Tomom, gledajuci ga pravo u oci. Zatim je ovlažila usne i, uopšte se ne okrecuci, rekla mužu tihim, osornim glasom: „Donesi stolice, šta cekaš, da ljudi mogu da sednu.”

„Jasno, jasno”, žurno se složi Vilson i pode ka maloj kancelariji, odmah se mešajuci s cementnom bojom zidova. Pepeljasta prašina prekrila je njegovo tamno odelo i svetlu kosu baš kao i sve u blizini - osim njegove žene, koja je prišla Tomu.

„Hocu da te vidim”, rece odlucno Tom, „kreni sledecim vozom.” „U redu.”

„Docekacu te na novinskom štandu na donjem nivou.”

Ona klimnu glavom i odmace se baš u trenutku kada se Džordž Vilson pojavio sa dve stolice u rukama.

Cekali smo je pored puta, izvan vidokruga. Bilo je još nekoliko dana do Cetvrtog jula, tako da je jedno sivo, usukano italijansko dete redalo torpeda duž železnicke pruge.

„Užasno mesto, zar ne?”, rece Tom, razmenjujuci mrgodan pogled s doktorom Ekleburgom. „Strašno.”

„Prija joj da pobegne.” „Zar se muž ne ljuti?”

„Vilson? Misli da ona ide u Njujork da poseti sestru. Toliko je glup da ne zna ni da je živ.”

Tako smo Tom Bjukenen, njegova devojka i ja pošli zajedno u Njujork - ili ne baš zajedno, jer je gospoda Vilson diskretno sela u drugi vagon. Tom je za svaki slucaj vodio racuna o osetljivosti žitelja Ist Ega koji su mogli biti u istom vozu.

Presvukla se u braon haljinu od muslina, koja se pripijala uz prilicno široke kukove dok joj je Tom pomagao da side na peron u Njujorku. Na novinskom štandu kupio je jedan primerak Gradskih traceva ijedan filmski casopis, a u stanicnom dragstoru jednu kremu i flašicu parfema. Kada smo izašli, propustila je cetiri taksija pre nego što je odabrala novi taksi boje lavande, sa sivim tapecirungom, i na taj nacin smo isplivali iz stanicne gužve na blistavo sunce. Medutim, cim smo krenuli, ona se oštro okrenula od prozora i, nagnuvši se napred, kucnula po prednjem staklu.

„Hocu da imam jednog od onih pasa”, rece ozbiljno. „Hocu da ga imam u stanu. Lepo je imati psa.” Vratili smo se do jednog sedog starca, koji je neobicno licio na Džona D. Rokfelera. U korpi koja

mu je visila o vratu, bilo je šcucureno desetak tek okocene štenadi neodredene pasmine. „Koje su vrste?”, upitala je revnosno gospoda Vilson kada je starac prišao taksiju. „Svakojake. Koju vrstu želite, gospodo?”

„Htela bih jednog od onih policijskih pasa; ne verujem da ih imate?”

Covek sumnjicavo proviri u korpu, zagnjuri ruku i izvuce jedno štene, držeci ga za vrat dok se ono batrgalo.

„To nije policijski pas”, rece Tom.

„Ne, nije baš policijski”, rece starac razocarano. „Više je erdejlski terijer.” Prešao je rukom preko braon peškira štencevih leda. „Pogledajte to krzno. Strašno krzno. Taj pas nece vas nikad muciti svojom
prehladom.”

„Mislim da je sladak”, rece ushiceno gospoda Vilson. „Koliko košta?” „Taj pas?” Gledao ga je zadivljeno. „Taj pas ce vas stajati deset dolara.”

Erdejlski terijer - nesumnjivo je imao neku vezu s tom pasminom, iako su mu noge bile zapanjujuce bele - promenio je ruke i skrasio se u krilu gospode Vilson, koja je ushiceno milovala nepromocivo krzno.

„Je li decak ili devojcica?”, upitala je sladunjavo. „Taj pas? Taj pasje decak.”

„To je kucka”, rece odlucno Tom. „Evo ti novac. Idi i kupi za taj novac još deset pasa.”

Prešli smo Petu aveniju, toplu i mirnu, gotovo pastoralnu u nedeljno popodne. Ne bih bio iznenaden da sam video kako iza ugla zamice veliko stado belih ovaca.

„Stanite”, rekao sam, „ovde moram da vas napustim.”

„Ne, ne moraš”, odmah je reagovao Tom. „Mirta ce se uvrediti ako ne odeš s nama u stan. Je li tako, Mirta?”

„Podite s nama”, rece ona. „Nazvacu sestru Ketrin. Ljudi koji imaju ukusa kažu da je veoma lepa.” „Ovaj, voleo bih, ali...”

Nastavili smo put, ponovo presecajuci Park aveniju prema ulicama iznad broja sto u zapadnom delu grada. Taksi se zaustavio u 158. ulici, u jednoj kriški dugog belog kolaca stambenih zgrada. Osvrnuvši se carski oko sebe, u znak pozdrava što je stigla kuci, gospoda Vilson pokupi psa i druge kupljene stvari, i gordo ude u zgradu.

„Pozvacu Mekijeve da dodu”, saopštila nam je dok smo se vozili liftom. „Naravno, moram da pozovem i sestru.”

Stan se nalazio na poslednjem spratu - mala dnevna soba, mala trpezarija, mala spavaca soba i kupatilo. Dnevna soba bila je pretrpana nameštajem s tapiserijama, koji je bio prevelik za nju, tako da je kretanje po njoj znacilo neprestano posrtanje preko prizora dama koje se njišu u vrtovima Versaja. Jedina slika bila je preterano uvecana fotografija, ocito kokoška koja sedi na umazanom kamenu. Medutim, gledana izdaleka, kokoška se pretvarala u ženski šešir, a lice stamene starice isijavalo je radost u sobu. Na stoluje ležalo nekoliko starih primeraka Gradskog igraca i knjiga Simon i Petar, te neki listovi žute štampe sa Brodveja. Gospoda Vilson najpre se postarala za psa. Liftboj je, protiv svoje volje, otišao po kutiju slame i po mleko, cemu je po sopstvenoj volji dodao limenku tvrdog pseceg keksa - od kojih se jedan rastapao u tanjim mleka celo popodne. U meduvremenu je Tom izvadio flašu viskija iz bifea.

U životu sam bio pijan dva puta, a taj drugi put bio je tog popodneva; zato, sve što se desilo, nekako pluta u izmaglici, iako je još i posle osam casova stan bio pun veselog sunca. Sedeci u Tomovom narucju, gda Vilson je nazvala nekoliko ljudi; zatim nije bilo cigareta, pa sam izašao da ih kupim u dragstoru na uglu. Kada sam se vratio, njih dvoje nisam zatekao, pa sam sedeo diskretno u dnevnoj sobi i procitao jedno poglavlje Simona i Petra - ili je u pitanju bilo grozno štivo ili je viski iskrivio stvari, jer mi se cinilo da ništa nema smisla.

Baš kada su se Tom i Mirta (posle prvog pica gospoda Vilson i ja poceli smo da se jedno drugom obracamo imenom) ponovo pojavili, društvo je pocelo da pristiže na vrata stana.

Sestra, Ketrin, bila je vitka, svetska devojka od tridesetak godina, sa doteranom ridom kosom i licem napuderisanim mlecno-belim puderom. Obrve su joj bile išcupane a zatim nacrtane pod oštrijim uglom, ali napori prirode za restauraciju starog poretka davali su pomucen izraz njenom licu. Kada se kretala, oglašavalo se neprestano zveckanje buduci da su bezbrojne gmcarske narukvice klizile gore-dole po njenim rukama. Ušla je u sobu tako žurno i osvrnula se tako posesivno po nameštaju da sam se pitao da li tu stanuje. Medutim, kada sam je upitao, nasmejala se neumereno, ponovila naglas moje pitanje i rekla
mi da stanuje s prijateljicom u hotelu.

[You must be registered and logged in to see this link.]


Gospodin Meki bio je bledi feminizirani covek sa sprata niže. Upravo se beše obrijao, jer mu je na jagodici bilo još bele pene, a bio je toliko uctiv pri pozdravljanju svih prisutnih. Obavestio me je da pripada „umetnickom rodu”, da bih tek kasnije zakljucio da je fotograf i da je on uvelicao sliku majke gospode Vilson, koja je poput ektoplazme lebdela na zidu. Njegova supruga bila je ciktava, mlitava, zgodna i grozna. S ponosom mi je rekla da ju je muž fotografisao sto dvadeset sedam puta otkad su se uzeli.

Gospoda Vilson beše presvukla kostim i sada je bila obucena u finu popodnevnu svilenu haljinu krem boje, koja je neprestano šuštala kada bi koracala no sobi. Pod uticajem haljine, i njena, licnost je pretrpela promene. Ona vitalnost koja je bila tako izrazita u mehanicarskoj radionici, pretvorila se u impresivnu gordost. Njen smeh, gestovi, izjave postajali su afektiraniji svakog trenutka i kako se ona širila, soba je bivala sve manja, dok nije izgledalo da se gospoda Vilson vrti na bucnoj, škripavoj šipci kroz zadimljeni vazduh.

„Dušo moja”, rekla je sestri klikcuci i gutajuci glasove, „vecina ovih b’raba ce te svaki put prev’riti. Misle samo na lovu. Prošle nedelje sam išla kod žene da mi pogleda stopala i kad mi je dala racun, pom’slila sam da mi je izvad’la apendiciktus. ”

„Kako se zvala ta žena?”, upitala je gospoda Meki. „Gospoda Eberhart. Dolazi u kucu da sreduje stopala.”

„Svida mi se tvoja haljina”, primeti gospoda Meki, „stvarno je divna.”

Gospoda Vilson odbaci kompliment, prezrivo podižuci obrvu. „Samo stara luckasta stvar”, rece ona. „Upadnem u nju samo kada mi nije stalo do toga kako izgledam.”

„Ali divno izgleda na tebi, ako shvataš šta hocu da kažem”, bila je uporna gospoda Meki. „Ako bi Cester mogao da te ima u takvoj pozi, mislim da bi napravio nešto od toga.”

Svi smo cutke posmatrali gospodu Vilson, koja je sklonila pramen kose sa ociju i pogledala nas uz divan osmeh. Gospodin Meki je netremice zurio u nju sa glavom nakrivljenom na jednu stranu, a onda je poceo lagano da maše rukom ispred njenog lica.

„Trebalo bi da promenim osvetljenje”, rece posle nekoliko trenutaka. „Hteo bih da izoštrim crte lica. I da u isto vreme uhvatim pozadinu kose.”

„Mislim da ne treba da se menja osvetljenje”, javi se gospoda Meki. „Mislim da je...”

Njen muž rece: „Pst!” i svi ponovo pogledasmo u model, na šta Tom Bjukenen bucno zevnu i ustade. „Vi Mekijevi treba nešto da popijete”, rece on. „Donesi još leda i mineralne vode, Mirta, pre nego što podemo na spavanje.” „Rekla sam onom momku za led.” Mirta podiže obrve u ocajanju zbog

nepromucurnosti nižeg staleža. „Taj svet! Sve vreme morate da idete za njima.”

Pogledala me je i blago se nasmejala. Zatim je odskakutala do kuceta, poljubila ga zanosno i odjurila u kuhinju, ponašajuci se kao da deset kuvara ceka na njena naredenja.

„Uradio sam neke lepe stvari dole na Long Ajlendu”, rece gospodin Meki. Tom ga tupo pogleda.

„Dve smo uramili u stanu.” „Šta dve?”, upita oštro Tom.

„Dve studije. Jednu zovem Montok Point - Galebovi, a drugu Montok Point - More. ”

Sestra Ketrin sede pored mene na kauc.

„Da li i vi živite dole na Long Ajlendu?”, upitala je. „Živim u Vest Egu.”

„Stvarno? Bila sam tamo na zabavi pre otprilike mesec dana. Kod coveka koga zovu Getsbi. Da li ga poznajete?”
„To mi je prvi komšija.”

„Ovaj, kažu da je necak ili rodak cara Vilhelma. Otuda mu sav novac.” „Stvarno?”

Ona klimnu glavom.

„Plašim ga se. Ne bih volela da bilo šta imam s njim.”

Ovu zanimljivu informaciju o mom susedu prekinula je gospoda Meki, koja je iznenada pokazala na Ketrin.

„Cester, mislim da bi mogao nešto da uradiš s njom ”, ubaci se ona, ali je gospodin Meki samo klimnuo glavom, dajuci do znanja da ga to gnjavi, i obratio pažnju na Toma.

„Hteo bih da više radim na Long Ajlendu, ako bih mogao da dobijem pristup. Jedino tražim da mi daju priliku.”

„Pitaj Mirtu”, rece Tom, grohotom se nasmejavši kada je gospoda Vilson ušla s poslužavnikom. „Ona ce ti dati pismenu preporuku - hoceš li, Mirta?”

„Uradicu, šta?”, upitala je preneraženo.

„Daceš gospodinu Mekiju pismenu preporuku za svog muža, tako da uradi studije na temu njega.” Na trenutak je nemo micao usnama, smišljajuci naziv. „Nazvacu ih Džordž B. Vilson na benzinskoj stanici, ili nešto slicno.”

Ketrin se nagnu prema meni i šapnu mi na uvo:

„Nijedno od njih ne podnosi osobu s kojom živi u braku.” „Zaista?”

„Apsolutno.” Pogledala je Mirtu pa Toma. „Mislim da ne treba da žive s njima ako ih ne podnose. Kad bih bila na njihovom mestu, razvela bih se i sklopila brak s onim koga volim.”

„Zar ni ona ne voli Vilsona?”

Odgovor na ovo bio je neocekivan. Došao je od Mirte, koja je cula moje pitanje, a bio je žestok i skaredan.

„Vidite”, rece trijumfalno Ketrin. Ponovo je stišala glas. „Njegova žena je kriva što su njih dvoje razdvojeni. Ona je katolikinja, a oni ne veruju u razvod.”

Dejzi nije bila katolikinja, tako da sam bio pomalo šokiran razradom laži.

„Kada se stvarno uzmu”, nastavila je Ketrin, „otici ce da neko vreme žive na Zapadu dok se bura ne stiša.”

„Bilo bi diskretnije da odu u Evropu.”

„Ah, da li vam se svida Evropa?”, uskliknu neocekivano. „Upravo sam se vratila iz Monte Karla.” „Stvarno?”

„Prošle godine. Išla sam s jednom devojkom.” „Ostale ste dugo?”

„Ne, samo smo otišle do Monte Karla i vratile se. Išle smo preko Marseja. Kada smo krenule imale smo hiljadu i dvesta dolara, ali smo u privatnim sobama bile zavrnute za celu sumu za dva dana. Mogu da vam kažem da smo se jedva vratile. Bože, kako sam mrzela taj grad.”

Kasno popodnevno sunce je na trenutak procvalo poput plavog meda Mediterana - a onda me je reski glas gospode Meki vratio natrag u sobu.

„I ja umalo da napravim grešku”, rece iz sveg glasa. „Umalo da se udam za cepanicu od coveka koji me je jurio godinama. Svi su mi govorili: ‘Lusila, taj covek je mnogo ispod tvog nivoa!’ Ali da nisam srela Cestera, on bi me sigurno dobio.”

„Da, ali slušaj”, rece Mirta Vilson, klimajuci glavom gore-dole, „barem se nisi udala za njega.” „Znam da nisam.”

„Ali ja jesam”, rece Mirta dvosmisleno. „I to je razlika izmedu mog i tvog slucaja.”
„Zašto si to ucinila, Mirta?”, upita oštro Ketrin. „Niko te nije naterao.” Mirta se zamisli.

„Udala sam se za njega zato što sam mislila da je gospodin”, rece na kraju. „Mislila sam da zna nešto o manirima, a on nije bio dostojan ni da mi liže pete.”

„Neko vreme si bila luda za njim”, rece Ketrin.

„Luda za njim!”, povika Mirta u neverici. „Ko je rekao da sam bila luda za njim? Nisam nikada ludela za njim kao ni za tim covekom tamo.”

Iznenada je pokazala na mene i svi su me prekomo pogledali. Pokušao sam da im izrazom lica pokažem da ne ocekujem privrženost.

„Jedino sam bila luda kada sam se udala za njega. Odmah sam znala da sam pogrešila. Pozajmio je necije najbolje odelo da se u njemu venca a da mi nije ni rekao, tako da je jednog dana covek došao po odelo kada on nije bio kod kuce. ‘Oh, je li to vaše odelo?’, upitala sam. ‘Prvi put cujem za to.’ Medutim, dala sam mu odelo i onda sam legla i neutešno plakala celo popodne.”

„Ona stvarno treba da ga napusti”, rece Ketrin meni. „Jedanaest godina žive iznad one radionice. A Tom je prva bombona koju je uopšte imala.”

Flašu viskija - drugu - sada su svi tražili, izuzev Ketrin kojoj je bilo „dobro bez icega”. Tom je pozvao pazikucu i poslao ga po neke famozne sendvice koji su sami po sebi predstavljali veceru. Želeo sam da izadem i krenem kroz meki suton na istok, prema parku, ali svaki put kada bih pokušao da krenem bio bih uvucen u neku žestoku, bucnu prepirku koja bi me zadržala u stolici, kao da me vezuje konopcima. Ipak, žuta linija naših prozora visoko iznad grada mora da je imala udela u ljudskoj tajanstvenosti slucajnog posmatraca u ulicnoj tami, a i ja sam njega video kako gleda gore i cudi se. Bio sam unutra i napolju, istovremeno ocaran i zgaden neiscrpnom raznolikošcu života.

Mirta je privukla stolicu ka mojoj i iznenada je njen topli dah poceo da me preliva pricom o njenom prvom susretu s Tomom.

„Bilo je to na ona dva mala sedišta, koja su, okrenuta jedno prema drugom, uvek poslednja slobodna mesta u vozu. Išla sam u Njujork da posetim sestru i da prespavam kod nje. On je nosio svecano odelo i lakovane cipele, nisam mogla da skinem pogled sa njega, ali svaki put kada bi me pogledao, pretvarala sam se da posmatram reklamu iznad njegove glave. Kada smo ušli u stanicu, bio je pokraj mene, belom košuljom naslonjen na moju ruku tako da sam mu rekla da cu morati da pozovem policiju, ali je on znao da lažem. Bila sam toliko uzbudena da nisam znala da ne ulazim u metro kada sam ušla s njim u taksi. Jedino sam sve vreme premotavala u mislima, ‘Neceš živeti vecno, neceš živeti vecno.’“

Potom se okrenula prema gospodi Meki i soba se ispunila njenim zvonkim smehom.

„Draga moja”, podviknula je, „dacu ti ovu haljinu cim je skinem. Sutra moram da kupim drugu. Sastavicu spisak svih stvari koje moram da sredim. Masaža i trajna ondulacija, okovratnik za psa, mala slatka pepeljara i venac s crnom trakom za majcin grob koji ce trajati celo leto. Moram da napravim spisak da ne bih zaboravila šta moram da uradim.”

Bilo je devet sati - a nedugo zatim pogledao sam na casovnik i video da je deset. G. Meki je spavao u stolici, sa šakama stisnutim u krilu kao fotografija coveka u akciji. Izvadivši maramicu, obrisao sam sa njegovog obraza onu osušenu penu koja me je nervirala celo popodne.

Kuce je sedelo na stolu, ckiljeci kroz dim i s vremena na vreme lagano režeci. Gosti su nestajali, pojavljivali se, pravili planove da nekud idu, a onda gubili jedno drugo, tražili se, nalazili se na vrlo maloj udaljenosti. Negde oko ponoci, Tom Bjukenen i gospoda Vilson strasno su raspravljali, uneti jedno drugom u lice, da li gospoda Vilson ima pravo da pominje Dejzino ime.

„Dejzi! Dejzi! Dejzi”, vikala je gospoda Vilson. „Govoricu to kad god mi se cefne! Dejzi! Dejzi! Dej...”
Kratkim veštim pokretom Tom Bjukenen je ošamari i razbi joj nos.

Zatim su se na podu kupatila našli krvavi peškiri, culi su se ženski glasovi grdnje, a visoko iznad sve te strke nadvio se dug, isprekidan jauk bola. Gospodin Meki se probudio iz sna i zbunjeno krenuo prema vratima. Kada je bio na pola puta okrenuo se i zablenuo u prizor - u svoju ženu i Ketrin koje su psovale i tešile sebe, posrcuci izmedu nagomilanog nameštaja sa predmetima prve pomoci, u ocajnu figuru na kaucu koja je obilno krvarila i pokušavala da primerkom Gradskog igraca prekrije tapiseriju Versaja. Onda se gospodin Meki okrenuo i produžio prema vratima. Uzevši šešir sa svecnjaka, krenuo sam za njim.

„Navrati jednom na rucak”, predložio mi je dok smo se kotrljali liftom. „Gde?”

„Bilo gde.”

„Skinite ruku sa poluge”, prasnu liftboj.

„Molim”, rece gordo gospodin Meki, „nisam ni znao da je držim.” „Važi”, rekoh, „bice mi drago.”

... Stajao sam pokraj njegovog kreveta, a on je sedeo izmedu caršava, u donjem vešu, s velikom fasciklom u rukama.

„Lepotica i zver... Samoca... Stari bakalski konj... Potok i most... ”

Potom sam ležao u polusnu u hladnom donjem nivou stanice Pensilvanija, buljeci u Tribjun i cekajuci voz koji polazi u cetiri.

[You must be registered and logged in to see this link.]


POGLAVLJE III


U letnjim nocima se cula muzika iz kuce mog suseda. U njegove otmene bašte muškarci i devojke su dolazili i odlazili izmedu šapata, šampanjca i zvezda kao leptirici. Za vreme popodnevne plime posmatrao sam njegove goste kako skacu u vodu sa kule splava ili se suncaju na vrelom pesku njegove plaže dok dva motorna camca paraju vodu moreuza, vukuci skije preko slapova pene. O vikendu je njegov rols-rojs postajao omnibus, prevozeci ucesnike zabave u grad i iz grada izmedu devet casova ujutro i sitnih nocnih sati, dok je kombi zujao poput žutog leptira u susret svim vozovima. Ponedeljkom se osam slugu, ukljucujuci i honorarnog baštovana, mucilo ceo dan s pajalicama, ribacim cetkama, cekicima i baštenskim makazama, popravljajuci pustoš od prethodne noci.

Svakoga petka je iz vocamice u Njujorku dolazilo pet sanduka pomorandži i limuna - svakog ponedeljka su te iste pomorandže i limuni napuštali njegova zadnja vrata u obliku piramide iscedenih polovina. U kuhinji je bila mašina koja je mogla da izvuce sok iz dvesta polovina pomorandži za pola sata, pod uslovom da batlerov palac dve stotine puta pritisne malo dugme.

Barem jednom u dve nedelje dolazila je cela bulumenta dobavljaca sa više desetina metara platna i dovoljno sijalica u boji da od velike Getsbijeve bašte naprave božicnu jelku. Na stolovima, ukrašenim blistavim predjelima, zacinjeni odresci pecene šunke tiskali su se sa salatama pelivanskih šara i svinjskim i curecim paštetama kulinarskom madijom pretvorenim u suvo zlato. U glavnoj sali je postavljen bar s pravom mesinganom ogradom i snabdeven džinom i likerima i aperitivima davno zaboravljenim, tako da je vecina gošci bila previše mlada da ih razlikuje.

Do sedam casova stizao je orkestar, ne od pet clanova, nego kompletan sastav oboa, trombona, saksofona, viola, klarineta i flauta, te malih i velikih bubnjeva. Poslednji plivaci bi do tada stigli sa plaže i oblacili se na spratu; kola iz Njujorka bila bi parkirana na prilaznom putu, sale i saloni i verande bili bi šareni od boja, kosa bi se talasala na sijaset cudnih novih nacina, a šalovi bi lepršali lepše nego u snovima Kastilje.

Bar bi bio u punom zamahu, runda za rundom koktela natapala bi baštu dok vazduh ne bi živnuo od cavrljanja i smeha, od ležernog nagoveštaja i predstavljanja koja se odmah zaboravljaju, od ushicenih susreta žena koje jedna drugoj nikada nisu znale ime.

Svetla bivaju jaca kako se zemlja udaljava od sunca, orkestar pocinje da svira lagane koktel-melodije, opera glasova bruji jedan ton više. Smeh biva sve prirodniji, razliva se bujno, izazvan i veselim dosetkama. Grupe se sve brže menjaju, povecavaju se novim pridošlicama, raspadaju se i formiraju u istom trenutku; vec ima lutalica, samouverenih devojaka koje se tu i tamo udevaju medu stamenije i stabilnije, postaju na trenutak centar grupe, a zatim, ushicene trijumfom, klize dalje kroz more lica, glasova i boja pod svetlom koje se neprestano menja.

Iznenada, jedna od onih Ciganki u treperavim bojama, hvata koktel u vazduhu i baca ga da se ohrabri, vrti rukama kao cigra i igra sama na podijumu od šatorskog platna. Nastaje tajac; dirigent orkestra predusretljivo menja ritam za nju, nastaje veliki žamor kako se širi pogrešna vest da je ona rezerva Gilde Grej iz Ludosti. Zabava je pocela.

Verujem da sam prve veceri kada sam došao u Getsbijevu kucu bio jedan od retkih gostiju koji su stvarno pozvani. Svet tamo nije pozivan - tamo se dolazilo. Ulazili su u automobile koji su ih dovozili na Long Ajlend i nekim slucajem su završavali pred Getsbijevim vratima. Kada bi vec stigli, predstavio bi ih neko koje poznavao Getsbija, a posle toga bi se ponašali u skladu s pravilima koja su bila povezana sa
zabavnim parkom. Ponekad su dolazili i odlazili a da se uopšte ne bi sreli sa Getsbijem, dolazeci na zabavu sa prostodušnošcu srca koje je bilo i jedina ulaznica.

Ja sam bio stvarno pozvan. Vozac u uniformi plave boje drozdovog jajeta prešao je moj travnjak u rano subotnje jutro sa iznenadujuce formalnom pozivnicom svog poslodavca: cast bi bila iskljucivo Getsbijeva, pisalo je, ako bih te veceri došao na njegovu „zabavicu”. Video me je nekoliko puta i imao je davno nameru da me pozove, ali je cudan sticaj okolnosti to sprecio - sledio je velicanstven potpis Džeja Getsbija.

Obucen u flanelsko belo odelo, prešao sam na njegov travnjak nešto posle sedam i sa osecanjem prilicne nelagode provukao sam se izmedu uskovitlanih grupica sveta koji nisam poznavao - iako je tu i tamo bilo poneko lice koje sam ranije vidao u lokalnom vozu. Odmah me je zapanjio broj mladih Engleza; svi lepo odeveni, svi pomalo gladni, u tihom, ozbiljnom razgovoru s bogatim Amerikancima. Bio sam siguran da nešto prodaju: obveznice, osiguranje ili automobile. Barem su bili bolno svesni lake zarade koja im je nadohvat ruke, ubedeni da ce je ostvariti ako kažu nekoliko pravih reci u pravom tonu.

Cim sam stigao, pokušao sam da nadem domacina, ali nekoliko ljudi koje sam upitao gde se on nalazi tako cudno me je pogledalo, negirajuci da bilo šta znaju o njegovom kretanju, te sam šmugnuo prema stolu s koktelima - jedinom mestu u bašti gde je pojedinac mogao da se zamajava a da ne deluje besciljno i usamljeno.

Bio sam na putu da se natreskam od ciste smetenosti, kada je iz kuce izašla Džordan Bejker i stala na vrhu mramornog stepeništa, zanoseci se malo unatrag i gledajuci dole u baštu s prezimim interesovanjem.

Bio prijatan ili ne, smatrao sam da treba da se za nekoga prikacim pre nego što pocnem da prolaznicima upucujem srdacne primedbe.

„Zdravo!”, prodrao sam se, zakoracivši prema njoj. Moj glas je neprirodno odjeknuo preko bašte. „Mislila sam da ste možda ovde”, odgovorila je rasejano kad sam prišao. „Setila sam se da ste prvi

komšija...”

Lagano mi je dodimula ruku, što je bio znak da ce mi se odmah posvetiti, i okrenula se prema dvema devojkama u istovetnim žutim haljinama, koje su se zaustavile u dnu stepeništa.

„Zdravo”, povikale su uglas devojke. „Žao nam je što nisi pobedila.” Odnosilo se to na turnir u golfu. Poražena je u finalu prethodne sedmice.

„Ti ne znaš ko smo mi”, rece jedna od devojaka u žutom, „ali upoznale smo te ovde pre mesec dana.”

„Ofarbale ste kosu posle toga”, primeti Džordan, a ja se pomerih, ali su devojke vec ležerno krenule dalje tako da je njena primedba bila upucena mladom mesecu, koji je poput vecere nesumnjivo izronio iz dobavljacke korpe. Sa Džordaninom tankom zlatnom rukom u mojoj, sišli smo niza stepenice i pošli kroz baštu. Poslužavnik koktela prominuo je kroz suton ispred nas i seli smo za sto sa devojkama u žutom i sa tri muškarca, od kojih se svaki predstavio kao gospodin Mambl.

„Da li cesto dolazite na ove zabave?”, upita Džordan devojku do sebe.

„Poslednji put sam bila kada sam tebe upoznala”, odgovori devojka veselim samouverenim glasom. Onda se okrenu prema drugarici: „Zar se pitanje nije odnosilo i na tebe, Lusila?”

Odnosilo se i na Lusilu.

„Volim da dolazim ovamo”, rece Lusila. „Nikad me nije briga šta radim, tako da se stalno lepo zabavljam. Kada sam bila prošli put pocepala sam haljinu na stolici, a on je uzeo moje ime i adresu - i za nedelju dana dobila sam paket s novom vecernjom haljinom.”

„Jesi li je zadržala?”, upita Džordan.

„Naravno. Htela sam da je obucem veceras, ali je previše široka na grudima tako da mora da se malo ušije. Plava je, s ljubicastim dinduvama. Dvesta šezdeset pet dolara.”
„Ima neceg cudnog u tipu koji je spreman na takav potez”, rece hitro druga devojka. „On jednostavno ne želi da ima problema s bilo kim.”

„Ko ne želi?”, upitah ja. „Getsbi. Neko mi je rekao da...”

Dve devojke i Džordan poverljivo se skupiše u gomilu. „Neko mi je rekao da misli da je nekad ubio coveka.”

Sve nas obuze jeza. Trojica gospode Mambl nagnuše se napred, žudno slušajuci.

„Ne verujem da je baš dotle stigao”, rece sumnjicavo Lusila; „to je gore nego da je u ratu bio nemacki špijun.”

Jedan od muškaraca znacajno je klimao glavom.

„Cuo sam to od coveka koji zna sve o njemu, koji je odrastao s njim u Nemackoj”, uveravao nas je

on.

„A, ne”, rece prva devojka, „to je nemoguce zato što je za vreme rata služio u americkoj vojsci.” Kako se naša lakovemost ponovo okrenula prema njoj, ona se oduševljeno nagnula prema nama. „Pogledajte ga ponekad kad misli da ga niko ne posmatra. Kladim se da je ubio coveka.”

Zažmurila je i zadrhtala. I Lusilaje zadrhtala. Svi smo se okrenuli i pogledom potražili Getsbija. Bila je to potvrda romanticnog razmišljanja koje je on pobudivao, da su o njemu šaputali oni koji gotovo nisu smatrali da o bilo cemu može da se šapuce na ovom svetu.

Prva vecera - druga ce biti oko ponoci - upravo je bila služena, pa me je Džordan pozvala da se pridružim njenom društvu, koje je sedelo za stolom na drugoj strani bašte. Bila su tamo tri bracna para i Džordanin pratilac, uporni student obuzet silnom nadom i ocito pod utiskom da ce mu se, pre ili posle, Džordan predati u vecoj ili manjoj meri. Umesto rasplinutosti, ova grupa je sacuvala dostojanstvenu homogenost i sebi pripisala funkciju predstavljanja trezvenog seoskog plemstva - Ist Eg se zaštitnicki odnosio prema Vest Egu i pomno ga je cuvao od njegove spektroskopske veselosti.

„Idemo odavde”, prošapta Džordan posle nekako izgubljenog i neprijatnog polucasovnog perioda, „ovo mi je previše uštogljeno.”

Ustali smo i objasnila mi je da cemo pronaci domacina: nikada ga nisam srela, rekla je, zbog cega sam se osecao nelagodno. Student je klimao glavom cinicno i tužno.

Bar, koji smo najpre pogledali, bio je pun sveta, ali nije bilo Getsbija. Nije mogla da ga pronade sa vrha stepeništa, a nije ga bilo ni na verandi. Nasumice smo udarili na velelepna vrata i našli smo se u visokoj biblioteci u gotskom stilu, koja je bila obložena izrezbarenim engleskim hrastom, buduci verovatno prebacena u kompletu iz neke prekomorske ruševine.

Stameni, sredovecni covek, sa ogromnim naocarima koje su podsecale na oci sove, sedeo je pripit na kraju velikog stola, rasejano gledajuci police sa knjigama. Kada smo ušli, on se ushiceno okrenuo i osmotrio Džordan od glave do pete.

„Šta mislite?”, upitao je plahovito. „O cemu?”

Pokazao je rukom prema policama za knjige.

„O tome. U stvari, ne morate da se trudite da ustanovite. Ustanovio sam ja. Stvarne su.” „Knjige?”

Klimnuo je glavom.

„Apsolutno stvarne - imaju stranice i sve drugo. Mislio sam da bi bile dobar i trajan karton. U stvari, one su savršeno stvarne. Stranice i - pogledajte! Da vam pokažem.”

Uzimajuci našu sumnjicavost zdravo za gotovo, požurio je prema policama i vratio se sa prvim tomom Predavanja u Stodardovu cast.
„Vidite!”, uskliknuo je trijumfalno. „Ovo je štampano u dobroj nameri. Namagarcilo me. Ovaj tip je pravi Belasko. {3} To je trijumf. Kakva temeljnost! Kakav realizam! Znao je i kad da stane - nije cepao stranice. Ali šta još hocete? Šta ocekujete?”

Zgrabio je knjigu iz mojih ruku i brzo je vratio na policu, mrmljajuci da ce se sva biblioteka srušiti ako se izvuce jedna knjiga.

„Ko vas je doveo?”, upitao je oštro. „Ili ste tek onako došli? Mene su doveli. Vecina sveta je dovedena.”

Džordan ga je gledala živo, veselo, ne odgovarajuci.

„Mene je dovela žena po imenu Ruzvelt”, nastavio je on. „Gospoda Klod Ruzvelt. Da li je poznajete? Upoznao sam je negde sinoc. Pijan sam vec nedelju dana, pa sam mislio da bih mogao da se otreznim sedeci u biblioteci.”

„Jeste li uspeli?”

„Mislim da jesam, malko. Ne mogu sa sigurnošcu da kažem. Tek sam sat vremena ovde. Da li sam vam rekao za knjige? One su stvarne. One su...”

„Rekli ste nam.”

Rukovali smo se s njim ozbiljno i izašli napolje.

Sada se na šatorskom platnu u bašti odvijala igranka; starci su u beskrajnim trapavim krugovima gurali natrag mlade devojke, pristojniji parovi su se držali izveštaceno, otmeno i po strani - a veliki broj devojaka igrao je individualno ili su na trenutak oslobadale orkestar od tereta bandža ili bubnjeva. Oko ponoci je veselje kulminiralo. Jedan slavni tenor je pevao na italijanskom, poznati alt je pevao džez, a izmedu numera gosti su izvodili „akrobacije” po celoj bašti, dok su se salve veselog, praznoglavog smeha dizale prema letnjem nebu. Ženski glumacki par, za koji se ispostavilo da su devojke u žutom, izvele su scenu šiparica u kostimima, a šampanjac je služen u cašama vecim od casa. Mesec se beše propeo na nebu, u moreuzu je plutao trougao srebrnih krljušti vode, drhtureci na odsecno muziciranje bandža sa travnjaka.

Još uvek sam bio sa Džordan Bejker. Sedeli smo za stolom s muškarcem koji je otprilike bio mojih godina i sa goropadnom devojcicom koja je i na najmanju provokaciju reagovala nekontrolisanim smehom. Sada sam baš uživao. Bejah popio dve caše šampanjca i prizor pred mojim ocima promenio se u nešto znacajno, elementarno i duboko.

U zatišju zabave pogledao me je jedan covek i nasmešio se.

„Tvoje lice mi je poznato”, rece uljudno. „Da nisi za vreme rata služio u Prvoj diviziji?” „Molim, da. Bio sam u Dvadeset osmoj pešadijskoj.”

„Ja sam do juna 1918. bio u Šesnaestoj. Znao sam da sam te negde video.”

Pricali smo malo o nekim pokislim, sivim selašcima u Francuskoj. Ocito je živeo negde u blizini, jer mi je rekao da je upravo kupio hidroavión i da ce ga sledeceg jutra isprobati.

„Hoceš li sa mnom, druže stari? Samo tu, kraj obale moreuza.” „U koliko sati?”

„U svako doba, kad ti najviše odgovara.”

Taman htedoh da ga upitani kako se zove kada se Džordan osvrnu i nasmeši se. „Zabavljaš se sada?”, upitala je ona.

„Mnogo mi je lepše.” Ponovo sam se okrenuo prema novom poznaniku. „Ovo je za mene neobicna zabava. Nisam cak ni video domacina. Stanujem tu preko...”, pokazao sam rukom prema nevidljivoj živici u daljini, „a taj Getsbi je poslao vozaca s pozivnicom.”

Na trenutak me je gledao kao da ne shvata. „Ja sam Getsbi”, rece iznenada.
„Šta!”, zacudio sam se. „Oh, molim vas, izvinite.”

„Mislio sam da znaš, druže stari. Nažalost, nisam dobar domacin.”

Nasmešio se uvidavno - više nego uvidavno. Bio je to jedan od onih retkih osmeha sa svojstvom vecitog ohrabrenja u sebi, osmeh na koji možete naici samo nekoliko puta u životu. On je na trenutak obuhvatao - ili je izgledalo da obuhvata - ceo svet, a onda se usredsredivao na vas sa neodoljivom predrasudom u vašu korist. Razumevao vas je baš onoliko koliko ste želeli da vas razume, verovao u vas koliko ste želeli da verujete u sebe i uveravao vas da ima utisak o vama za koji ste se, u najboljem slucaju, nadali da cete ostaviti. Baš u tom trenutku osmeh je nestao - i ja sam bio suocen sa elegantnim mladim prostakom, nešto starijim od trideset godina, ciji je doterani formalni govor bezmalo delovao apsurdno. Nešto pre nego što mi se predstavio, imao sam snažan utisak da pažljivo bira reci.

Gotovo istog casa kada se gospodin Getsbi predstavio, do njega je žurno došao batler sa informacijom da ima poziv iz Cikaga. Izvinio se uz lagan naklon, koji se odnosio na sve nas.

„Ako ti bude išta trebalo, samo pitaj, druže stari”, rekao mi je. „Izvini. Doci cu kasnije.”

Kada je otišao, odmah sam se okrenuo prema Džordan - prinuden da je uverim da sam iznenaden. Ocekivao sam da gospodin Getsbi bude krupan sredovecan covek.

„Ko je on?”, upitao sam je revnosno. „Da li znaš?” „Jednostavno covek po imenu Getsbi.” „Hocu da kažem, odakle je? I cime se bavi?”

„Sada si i ti zagrizao”, uzvrati ona sa smeškom. „Dakle, jednom mi je rekao da je sa Oksforda.” Maglovita predstava o njemu poce da poprima konture, ali nestade s njenom sledecom primedbom. „Medutim, ja mu ne verujem.”

„Zašto?”

„Ne znam”, rekla je ona, „jednostavno ne mislim da je bio tamo.”

Nešto u njenom tonu podsetilo me je na reci druge devojke: „Mislim da je ubio coveka”, i podstaklo je moju radoznalost. Ja bih bez dvoumljenja prihvatio informaciju da Getsbi potice iz mocvara Luizijane ili iz bednog Ist Sajda u Njujorku. To je bilo razumljivo. Medutim, mladi ljudi nisu - barem sam u svom provincijskom iskustvu verovao da nisu - mogli da dodu tek tako niotkuda i da kupe palatu na Long Ajlendu.

„Bilo kako bilo, on organizuje velike zabave”, rece Džordan menjajuci temu sa tipicnom urbanom odbojnošcu prema konkretnim stvarima. „A ja volim velike zabave. Tako su intimne. Na malim zabavama su svi uštogljeni.”

Cuo se udar bas-bubnja, a glas vode orkestra iznenada se prolomio iznad žagora u bašti.

[You must be registered and logged in to see this link.]



„Dame i gospodo”, podviknuo je on. „Na molbu gospodina Getsbija odsviracemo za vas najnovije delo Vladimira Tolstova, koje je u maju mesecu privuklo toliko pažnje u Karnelu Holu. Ako ste citali novine, onda znate da je to bila velika senzacija.” Nasmešio se sa veselom nadmenošcu i dodao: „Kakva senzacija!” Na to su se svi nasmejali.

„Komad je poznat ”, zakljucio je živahno, „kao Svetska istorija džeza Vladimira Tolstova.”

Promakao mi je karakter kompozicije gospodina Tolstova zato što mi je, cim je muziciranje pocelo, pogled pao na Getsbija, koji je stajao sam na mramornim stepenicama i sa zadovoljstvom posmatrao grupu po grupu. Njegova preplanula koža bila je privlacno zategnuta na licu, a kratka kosa je delovala kao da se svakodnevno frizira. Ništa opako nisam mogao da primetim na njemu. Pitao sam se da li mu cinjenica što ne pije pomaže da se distancira od gostiju, jer mi se cinilo da biva sve korektniji kako se veselje pojacava. Kada se završila Svetska istorija džeza, devojke su pocele da stavljaju ruke na ramena muškaraca na luckast, pripit nacin, veselo su se bacale unatrag u narucja muškaraca, cak i u grupama, znajuci da ce ih neko docekati - ali niko se nije bacao u narucje Getsbiju, nijedan konjski rep nije dotakao Getsbijevo rame, nisu se formirali pevacki kvarteti da zapevaju u Getsbijevu cast.
„Izvinite.”

Getsbijev batler se iznenada našao pokraj nas.

„Gospodica Bejker?”, upitao je. „Izvinite, ali gospodin Getsbi bi hteo da razgovara s vama nasamo.”

„Sa mnom?”, zacudi se ona. „Da, madam.”

Ona polako ustade, zapanjeno podižuci obrve prema meni, i krenu za batlerom prema kuci. Primetih da nosi vecernju haljinu, sve svoje haljine, kao sportsku odecu - bilo je razmetljivosti u njenim pokretima kao da je prohodala na terenima za golf u cista, sveža jutra.

Bio sam sam i bilo je skoro dva sata. Vec neko vreme, iz dugacke sobe sa mnogo prozora, koja se nalazila iznad terase, dopirali su nejasni i tajanstveni šumovi. Izbegavajuci Džordaninog studenta, koji se sada nalazio u bapskim razgovorima sa dve devojke iz hora i koji me je preklinjao da mu se pridružim, ušao sam unutra.

Veca soba bila je puna sveta. Jedna od devojaka u žutom svirala je klavir, a pokraj nje je stajala visoka, ridokosa mlada dama iz cuvenog hora i pevala. Beše se dobro nacvrcala i u toku pevanja je zakljucila, setno, da je sve veoma, veoma tužno - ona nije samo pevala, nego je i plakala. Kad god bi u pesmi nastupila pauza, ona ju je ispunjavala teškim, isprekidanim jecajima, a onda bi ponovo pocela da peva potresnim sopranom. Suze su tekle niz njene obraze - ali ne nesmetano, jer kada bi došle u kontakt s njenim gusto namazanim trepavicama poprimile bi mastiljavu boju i nastavljale put u tromim crnim potocicima. Neko se našalio da ona peva po notama na svom licu, na šta je ona podigla ruke, zavalila se na stolicu i utonula u dubok san izazvan vinom.

„Posvadala se s covekom koji kaže da je njen muž”, objasni devojka koja se držala za moj lakat. Osvrnuh se. Vecina preostalih žena sada se svadala s nabedenim muževima. Cak je i Džordanino

društvo, kvartet iz Ist Ega, iznenada pocelo da se gloži. Jedan od muškaraca napaljeno se nabacivao mladoj glumici, a njegova žena, nakon što je pokušala da se nasmeje dostojanstveno i ravnodušno, potpuno je pukla i pribegla bocnim napadima na muža - iznenada se pojavljivala pokraj njega kao prostakuša i šištala: „Obecao si!” njemu na uvo.

Nisu samo razuzdani muškarci osecali otpor prema odlasku kuci. U holu su se sada nalazila dva tužno trezna muškarca i njihove veoma rasrdene supruge. Njih dve su se žalile jedna drugoj nekako previše bucno.

„Kad god me vidi da se lepo zabavljam, hoce da ide kuci.” „Nikada u životu nisam cula ništa tako sebicno.”

„Mi uvek odlazimo prvi.” „I mi.”

„Pa, skoro smo poslednji veceras”, rece bojažljivo jedan od muškaraca. „Orkestar je otišao pre pola sata.”

Uprkos slaganju žena da je takva pakost neverovatna, rasprava se završila kratkom tucom i obe supruge su, uprkos protivljenju, bile izbacene u noc.

Dok sam u holu cekao na svoj šešir, otvorila su se vrata biblioteke i Džordan Bejker i Getsbi izašli su zajedno. On joj je nešto govorio, ali se zanesenost u njegovom ponašanju naglo pretvorila u uctivost buduci da mu je prišlo nekoliko gostiju da ga pozdrave na rastanku.

Društvo je nestrpljivo pozivalo Džordan sa trema, ali se ona zadržala da se pozdravi sa svima. „Upravo sam cula nešto zaprepašcujuce”, šaptala je. „Koliko smo ostali unutra?”
„Pa, oko sat vremena.”

„Bilo je... zaista zaprepašcujuce”, ponovila je rasejano. „Zaklela sam se da necu reci, a sada te ovde
mucim.” Zevnula je ljupko meni u lice. „Molim te, dodi kod mene... U telefonskom imeniku... Pod imenom gospoda Sigurni Hauard... Moja tetka...” Žurno je odlazila dok je govorila - preplanulom rukom mahala mi je veselo i stopila se sa društvom na vratima.

Prilicno posramljen što sam u prvoj prilici ostao tako kasno, pridružio sam se poslednjim Getsbijevim gostima, koji su bili okupljeni oko njega. Želeo sam da mu objasnim da sam ga tražio na pocetku veceri i da se izvinim što ga nisam prepoznao u bašti.

„Ništa zato”, rekao mi je energicno. „Nemoj ni da razmišljaš o tome, druže stari.” Potapšao me je rukom po ramenu, što me je ohrabrilo još više od onog poznatog izraza na licu. „I nemoj da zaboraviš da sutra ujutro idemo hidroavionom, u devet.”

Onda se batler javio iza njega: „Filadelfija na telefonu, gospodine.”

„U redu, dolazim. Reci im da cu odmah doci... Laku noc.” „Laku noc.”

„Laku noc.” Nasmešio se - i iznenada je izgledalo da je prijatna privilegija biti medu onima koji odlaze poslednji, kao da je on sve vreme to želeo. „Laku noc, druže stari... Laku noc.”

Medutim, kad sam silazio niza stepenice video sam da vece nije sasvim gotovo. Petnaest metara od vrata, desetak farova osvetljavalo je bizaran i bucan prizor. U jarku pokraj puta ležao je novi kupe koji je napustio Getsbijevo dvorište koji minut pre. Oštra izbocina zida bila je kriva zato što je otpao tocak, koji je sada privukao pažnju desetak radoznalih vozaca. Medutim, kako su oni ostavili svoja kola i blokirali put, vec neko vreme culo se neprijatno trubljenje onih koji su ostali pozadi, što je doprinosilo ionako velikoj haoticnosti prizora.

Covek u dugom mantilu beše sišao sa olupine i sada je stajao nasred puta, gledajuci od kola prema tocku i od tocka prema posmatracima na prijatno zbunjen nacin.

„Vidite!”, objašnjavao je. „Sleteo je u jarak.”

Ta cinjenica za njega je bila krajnje zapanjujuca, tako da sam najpre prepoznao to neobicno svojstvo cudenja, a onda coveka - posetioca Getsbijeve biblioteke.

„Kako se to dogodilo?” Slegnuo je ramenima.

„Ništa je ne znam o mehanici”, rece odlucno. „Ali kako se dogodilo? Jeste li udarili u zid?”

„Ne pitajte”, rece sovooki, peruci ruke od svega. „Ja malo znam o vožnji - gotovo ništa. Dogodilo se i to je jedino što znam.” „Ako ste loš vozac, onda ne bi trebalo da vozite nocu.”

„Ali nisam ni pokušavao”, objasni srdito, „nisam ni pokušavao.” Nastao je zapanjujuci tajac. „Da li hocete da izvršite samoubistvo?”

„Imali ste srece da je samo otpao tocak! Loš vozac a nije ni pokušavao!”

„Vi ne razumete”, objasni vinovnik. „Nisam ja vozio. U kolima je još jedan covek.”

Šok koji je usledio nakon ove izjave potvrdio se u otegnutom „A-h-h!”, kada su vrata kupea pocela da se lagano otvaraju. Gomila - sada je u pitanju bila vec gomila sveta - instinktivno ustuknu, a kada su se vrata otvorila do kraja, nastao je avetinjski muk. Onda je, veoma sporo, deo po deo, bleda klateca figura izašla iz olupine, trapavo pipajuci tlo velikom cipelom za ples.

Zaslepljena svetlom farova i zbunjena neprekidnom drekom sirena, spodoba je nekoliko trenutaka stajala klateci se, pre nego što je primetila coveka u mantilu.

„Sta je bilo?”, upitala je mirno. „Jesmo li ostali bez benzina?” „Pogledaj!”

Desetak prstiju pokazivalo je na otpali tocak - covek iz olupine je blenuo na trenutak, a onda je pogledao gore kao da je tocak pao s neba.

„Otpao je”, objasni neko.
Ovaj klimnu glavom.

„Najpre nisam ni primetio da smo stali.”

Zacutao je. Zatim, udahnuvši duboko i ispravivši pleca, odlucno rece: „Hoce li neko da mi kaže gde je benzinska stanica?”

Barem nekoliko ljudi, od kojih su neki bili u malo boljem stanju nego on, objasniše mu da tocak i kola više nisu povezani nikakvom fizickom vezom.

„Povucite se”, rece posle nekoliko trenutaka. „Ubacicu ga u rikverc.” „Ali otpao je tocak!”

„Ne smeta ako pokušam.”

Zavijanje sirena beše dostigao vrhunac i ja preko travnjaka podoh kuci. Još jednom sam se osvrnuo. Mesecev kolac sjao je iznad Getsbijeve kuce, cineci noc lepom kao i pre i nadživljavajuci smeh i buku njegove svetle bašte. Sa prozora i velikih vrata kao da poce da tece iznenadna praznina, umotavajuci u potpunu osamu figuru domacina, koji je stajao na tremu s rukom u svecanoj pozi pozdrava za rastanak.

***

Citajuci ono što sam do sada napisao, vidim da sam ostavio utisak da su dogadaji koji su se odvijali tokom tri noci, u razmaku od nekoliko nedelja, bili jedino što me je zaokupljalo. Baš naprotiv, oni behu samo usputna dogadanja u prebukiranom letu i tada su zaokupljali moju pažnju mnogo manje nego kasnije.

Najveci deo vremena sam radio. U rano jutro sunce je bacalo moju senku prema zapadu dok sam hitao niz bele ponore donjeg Njujorka ka Probiti Trastu. Znao sam druge cinovnike i mlade prodavce obveznica po imenima, rucao sam s njima u mracnim, pretrpanim restoranima, jeduci svinjske kobasice s pire krompirom i pijuci kafu. Cak sam imao i kracu vezu s devojkom koja je stanovala u Džersiju i radila u racunovodstvu, ali njen brat je poceo da me probada nezgodnim pogledima, pa sam tiho raskinuo kada je u julu otišla na odmor.

Obicno sam vecerao u univerzitetskom klubu Jejl - to je zbog necega bio najmracniji deo moga dana - a onda sam se penjao u biblioteku i savesno proucavao investicije i osiguranje. U blizini je uvek bilo galamdžija, ali oni nisu dolazili u biblioteku, tako da je ona bila pravo mesto za rad. Posle toga, ako bi noc bila prijatna, lagano bih prošetao Avenijom Medison pokraj hotela Marej Hil i preko 33. ulice do stanice Pensilvanija.

Zavoleo sam Njujork, narocito onaj avanturisticki osecaj koji je grad pružao u noci i zadovoljstvo koje neprestano promicanje muškaraca i žena i mašina pruža nemirnom pogledu. Voleo sam da šetam Petom avenijom i da u masi sveta posmatram romanticne žene, zamišljajuci da cu za koji minut uci u njihov život, a da to niko nece saznati niti mi zameriti. Ponekad sam ih u mislima pratio do stana na uglu neke skrivene ulice, a one su se okretale i smešile mi se pre nego što bi kroz vrata išcezle u toplu tamu. U carobnom velegradskom sutonu ponekad sam osecao avetinjsku samocu, a osecao sam je i u drugima - jadnim mladim cinovnicima koji bazaju ispred izloga cekajuci samacku restoransku veceru - mladi cinovnici u sutonu koji tako trace najlepše trenutke noci i života.

A u osam casova, kada bi tamne uske ulice koje pocinju brojem cetrdeset bile pune upaljenih taksija, koji su spremni da krenu prema pozorišnom kraju, srce bi me nezgodno štrecnulo. Ljudske konture su se priljubljivale u taksijima, cula se pesma i smeh novim vicevima, upaljene cigarete vajale su nerazumljive kolutove dima. Zamišljajuci da i ja žurim ka tom veselju i da delim njihovo intimno uzbudenje, poželeo bih im lep provod.

Neko vreme sam izgubio iz vida Džordan Bejker, a onda sam je sredinom leta ponovo našao. U pocetku mi je laskalo što s njom obilazim razna mesta, jer ona je bila šampionka u golfu i svi su znali
koje. Bilo je tu i još neceg. Nisam, u stvari, bio zaljubljen, ali sam osecao neku vrstu nežne radoznalosti. Ono dosadno gordo lice koje je pokazivala svetu krilo je nešto - izveštacenost uglavnom na kraju nešto krije, mada ne na pocetku - i jednog dana saznadoh šta je u pitanju. Kada smo bili zajedno na jednoj kucnoj zabavi u Vorviku, ona je pozajmljena kola ostavila izvrnuta na kiši i onda je nešto slagala - a ja sam se iznenada setio price o njoj koje nisam mogao da se setim one veceri kod Dejzi. Na njenom prvom velikom turniru došlo je do strašne gužve koja umalo nije dospela u novine - o tome da je na pre varu ušla u polufinale. Ta stvar je bila na putu da postane skandal - a onda je sve zataškano. Decko koji joj nosi štapove dok igra golf povukao je izjavu, a jedini drugi svedok je priznao da je možda pogrešio. Taj incident i ime ostali su mi u secanju.
Džordan Bejker je instinktivno izbegavala pametne, oštroumne muškarce, a sada sam uocio da je to zbog toga što se oseca sigurnije na terenu na kojem je svako odstupanje od kodeksa nemoguce. Ona je bila neizlecivo neiskrena. Nije mogla da podnese da je u podredenom položaju i, s obzirom na takvu nespremnost, pocela je da vrda dok je bila veoma mlada da bi održala taj hladni, drski osmeh namenjen svetu, a da bi ipak udovoljavala zahtevima svog zategnutog, ženstvenog tela.

Menije bilo svejedno. Neiskrenost kod žene je nešto što nikada ne osudujete mnogo - neko vreme mi je, doduše, bilo krivo a onda sam zaboravio. Na istoj kucnoj zabavi vodili smo zanimljiv razgovor o vožnji. Zapoceli smo ga zato što je prošla tako blizu nekih radnika da je naš branik otkinuo dugme sa kaputa jednog coveka.

„Ti si nikakav vozac”, pobunio sam se. „Ili treba da budeš pažljivija ili da uopšte ne voziš.” „Ja jesam pažljiva.”

„Ne, nisi.”

„Važno je da paze drugi”, rekla je veselo. „Kakve to veze ima?”

„Pa, sklonice mi se s puta”, bila je uporna. „Za nesrecu je potrebno dvoje.” „A šta, recimo, ako naletiš na nekoga koje jednako nesmotren kao ti?”

„Nadam se da do toga nece doci”, odgovorila je. „Mrzim nesmotrene ljude. Zbog toga mi se dopadaš.”

Njene sive, napregnute oci, gledale su pravo napred, ali se s predumišljajem prebacila na jednu novu dimenziju našeg odnosa, tako da mi se na trenutak ucinilo da je volim. Medutim, ja sporo palim i pun sam unutrašnjih pravila, koja na moje želje deluju kao kocnice, i zato sam bio svestan da moram da se definitivno presaberem i izvucem iz nastalog cvora kod kuce. Jednom nedeljno sam pisao pisma i potpisivao ih sa: „Volim te, Nik”, a jedino o cemu sam mogao da razmišljam bilo je kako se nad gornjom usnom te devojke pojavljuje naušnica od znoja. Ipak, postojalo je nejasno razumevanje s kojim je trebalo takticki raskinuti pre nego što sam se oslobodio.

Svaki covek smatra da poseduje barem jednu veliku vrlinu, a moja je sledeca: jedan sam od retko iskrenih ljudi koje sam uopšte upoznao.

[You must be registered and logged in to see this link.]



POGLAVLJE IV

Nedeljom ujutro, dok su u selima duž obale zvonila crkvena zvona, beli svet bi se vracao u Getsbijevu kucu i veselo svetlucao na njegovom travnjaku.

„On je švercer zabranjenim alkoholnim picima”, govorila je jedna od dama, vrteci se izmedu njegovih koktela i cveca. „Jednom je ubio coveka zato što je otkrio da je necak fon Hindenburga i dalji rodak necastivog. Dodaj mi ružu, dragi, i natoci mi još koju kap u tu kristalnu cašu.”

Jednom sam na redu vožnje zapisao imena onih koji su tog leta dolazili u Getsbijevu kucu. Sada je to stari vozni red, sasvim iskrzan na preklopima i naslovljen: „Ovaj vozni red važi od 5. jula 1922”. Ipak, još uvek mogu da procitam izbledela imena, koja ce vam više od mojih zapažanja reci o ljudima koji su uživali u Getsbijevoj gostoljubivosti i izražavali mu finu zahvalnost time što ništa ne znaju o njemu.

Iz Ist Ega su tada dolazili Cester-Bekerovi i Licijevi, te covek po imenu Bansen, koga sam poznavao sa Jejla i doktor Vebster Sivet, koji se prošlog leta utopio u Mejnu. Zatim Hombimovi i Vili-Volterovi, te ceo klan Blekbakovih, koji su se uvek okupljali u cošku i dizali nos kao jarcevi na svakoga ko bi im prišao. Ismajevi i Kristijevi (ili bolje Hubert Auerbah i supruga gospodina Kristija), te Edgar Biver, cija je kosa, kažu, pobelela u toku jedne zimske noci iz cista mira.

Klarens Endajv je, koliko se secam, bio iz Ist Ega. Došao je samo jednom, u belim pantalonama za golf, i posvadao se u bašti sa skitnicom po imenu Eti. Iz udaljenijeg dela ostrva dolazili su Cidlovi, O. R. R Šrederovi i Stonvol Džekson Abrams iz Džordžije, te Fišgardovi i bracni par Ripli-Snel. Gospodin Snel je bio tamo tri dana pre odlaska u zatvor, bio je toliko pijan da je gospoda Svet na prilaznom putu prešla kolima preko njegove desne ruke. Dolazili su i Dansijevi i S. B. Vajtbejt, koji je davno pregurao šezdesetu, te Moriš A. Flink, Hamerhedovi i Beluga, uvoznik duvana, i njegove „kceri”.

Iz Vest Ega su dolazili Polovi i Malredijevi, Sesil Rebak i Sesil Šen, državni senator Gulik i Njutn Orkid, koji je vodio filmsku kucu Par ekselans, te Ekhaust i Klajd Koen, i Don S. Švarc (sin) i Artur Mekarti, svi na neki nacin povezani s filmom. Zatim Ketlipovi i Bembergovi i G. Eri Maldun, brat onog Malduna koji je kasnije zadavio svoju ženu. Dolazio je tamo i Da Fontano, osnivac istoimene firme, te Ed Legrosi i Džejms B. („Buckuriš”) Feret, De Džongovi i Emest Lili - oni su dolazili da se kockaju, a kada bi Feret dopao u baštu to je znacilo da je švorc i da ce sledeceg dana tramvajske obveznice znatno skociti.

Covek zvani Antilopa bio je tamo tako cesto i boravio tako dugo da su poceli da ga zovu „podstanarom” - sumnjam da je imao ikakvu drugu kucu. Od pozorišnih ljudi bili su: Gas Vejz, Horas O’Donovan, Lester Majer, Džordž Dakvid i Frensis Bul. Takode iz Njujorka bili su i: Hromovi i Bekhajsonovi, Denikerovi i Rasel Beti, Koriganovi i Kelerovi, Devarovi i Skalijevi, te S. V. Belcer i Smirkovi i mladi bracni par Kvin, sada razvedeni, te Henri L. Palmeto, koji je izvršio samoubistvo skocivši pod voz metroa na Tajms skveru.

Beni Meklenan je uvek dolazio sa cetiri devojke. One nisu nikada bile iste, ali su toliko licile da se cinilo da su dolazile ranije. Zaboravio sam kako su se zvale - mislim da su bile Zaklina, ili Konsuela, ili Glorija, Džudi ili Džun, a njihova prezimena bila su melodicni nazivi cveca i meseci, ili ozbiljna prezimena velikih americkih kapitalista, za koje bi na necije navaljivanje priznale da su im rodaci.

Pored svih ovih, secam se još da je barem jednom dolazila Faustina O’Brajen, te sestre Bedeker i mladi Bruer, kome je u ratu otkinut nos, gospodin Albrukzburger i gospodica Hag, njegova verenica, Ardita Fic-Piters i gospodin P. Džuet, nekada komandant Americke legije, te gospodica Klaudija Hip, sa
tipom koji je bio poznat kao njen šofer i nekakav princ, koga smo zvali Vojvodom i cije sam ime zaboravio, ako sam ga uopšte i znao.

Sav taj svet dolazio je kod Getsbija tog leta.

***

Jednog jutra, krajem jula, u devet ujutro, Getsbijeva velicanstvena kola lagano su prišla do mojih vrata i bucno zasvirala svojom tronotnom sirenom. Beše to prvi put da je došao kod mene, iako sam ja vec bio na dve njegove zabave, vozio se s njim hidroavionom i, na njegovo navaljivanje, cesto koristio njegovu privatnu plažu.

„Dobro jutro, druže stari. Danas rucaš kod mene i mislio sam da se malo provozamo.”

Balansirao je na komandnoj tabli automobila ,sa onom raznovrsnošcu pokreta koja je tipicno americka - mislim da potice od nedostatka fizickog rada u mladosti, a još više od lakoce naših nervoznih, beznacajnih igara. Ta osobina je neprestano izbijala u obliku nervoze iz njegovih odmerenih manira. Nikada nije bio sasvim smiren; ili bi tapkao nogom, ili bi nervozno otvarao i zatvarao šaku.

Primetio je da zadivljeno posmatram njegova kola.

„Lepa su, zar ne, druže stari?” Odskocio je da mi omoguci da bolje vidim. „Zar ih nisi vec video?” Video sam ih. Svi su ih videli. Imala su bogatu krem boju, bila su niklovana, u svojoj monstruoznoj

velicini tu i tamo su bila nabrekla od divnih kutija šešira, hrane, alata i imala su ceo lavirint vetrobrana u kojima se ogledalo desetak sunaca. Sedeci tako iza mnogo slojeva stakla u nekoj vrsti zelenog tapaciranog staklenika, krenuli smo u grad.

Proteklog meseca sam nekoliko puta razgovarao s njim i otkrio sam, nažalost, da on ima malo šta da kaže. Tako je moj prvi utisak, da je rec o coveku od znacaja, postepeno išcileo i on je prosto postao vlasnik palate u prvom komšiluku.

A onda je došla ta uznemirujuca vožnja. Nismo došli ni do Vest Ega, a Getsbi je poceo da ostavlja nezavršene svoje elegantne recenice i da se udara po kolenu svojih pantalona boje karamele. „Slušaj, druže stari”, rece iznenada, „šta ti misliš o meni?” Pomalo zatecen, poceh da se izmotavam u skladu s pitanjem. „Dakle, reci cu ti nešto o svom životu”, prekide me on. „Ne želim da iz svih tih prica o meni doneseš pogrešne zakljucke.”

Bio je, znaci, svestan bizarnih optužbi koje su zacinjale razgovore u njegovim holovima.

„Reci cu ti pravu istinu.” Desnom rukom je prizivao božju kaznu da bude spremna ako ne bude govorio istinu. „Dete sam iz bogate porodice sa Srednjeg zapada - svi su pokojni. Odrastao sam u Americi, ali sam se školovao u Oksfordu zato što su se svi moji preci tamo školovali. Rec je o porodicnoj tradiciji.”

Gledao me je nekako popreko - i bilo mi je jasno zbog cega je Džordan Bejker smatrala da laže. Nekako je zbrzao ono „školovao se u Oksfordu”, ili je progutao reci, ili se zagrcnuo, kao da mu je nekada pre zadavalo muku. Ovom sumnjom se cela njegova tvrdnja raspala u paramparcad, pa sam se pitao da li u njemu ima neceg stvarno opakog.

„Iz kojeg dela Srednjeg zapada?”, upitao sam tek toliko da nešto kažem. „Iz San Franciska.”

„Jasno.”

„Svi clanovi moje porodice su umrli i tako sam došao do znatno velike kolicine novca.”

Glas mu je bio svecan, kao da ga to secanje na iznenadno gašenje cele loze još progoni. Na trenutak sam pomislio da želi da me isprovocira, ali kad sam ga pogledao sasvim sam promenio mišljenje.

„Posle toga sam živeo kao mladi radža u svim evropskim prestonicama - u Parizu, Veneciji, Rimu -
kupujuci dragulje, uglavnom rubine, loveci krupnu divljac, pomalo slikajuci i pokušavajuci da zaboravim nešto vrlo tužno što mi se davno dogodilo.”

Jedva sam uspeo da se uzdržim od smeha zbog neverice. Fraze kojima se služio bile su toliko otrcane da su u meni pobudivale sliku „lika” s turbanom iz kojeg šišti strugotina dok vija tigra kroz Bulonjsku šumu.

„Onda je, druže stari, došao rat. Bilo je to veliko olakšanje i iz sveg srca sam se trudio da poginem, ali kao da sam bio zacaran. Unapreden sam u potporucnika kada je poceo rat. U Argonskoj šumi poveo sam ostatke mitraljeskog bataljona toliko napred da se sa obe strane nalazio procep od pola milje kroz koji pešadija nije mogla da napreduje. Ostali smo tu dva dana i dve noci, sto trideset ljudi sa šesnaest mitraljeza, a kada je pešadija konacno stigla, zatekla je obeležja tri nemacke divizije medu gomilama mrtvih. Unapreden sam u cin majora i odlikovale su me sve saveznicke vlade - cak i Crna Gora, mala Crna Gora na Jadranskom moru!” Mala Crna Gora! Glasnije je izgovorio ove reci i klimnuo glavom - osmehujuci se. Taj osmeh je odražavao bumu istoriju Crne Gore i saosecao sa hrabrom borbom crnogorskog naroda. On je u potpunosti uvažavao niz nacionalnih prilika koji je doveo do iskazivanja zahvalnosti malog toplog crnogorskog srca. Sada je moja neverica bila potopljena divljenjem; licilo je to na istovremeno listanje desetak casopisa.

Zavukao je ruku u džep, i parce metala koje je visilo na traci palo je u moj dlan. „To je odlikovanje koje mi je dodelila Crna Gora.”

Na moje zaprepašcenje, ta stvar je delovala autenticno. Orderi di Danilo, pisalo je u polukrugu,

Montenegro, Nicolas Rex. „Okreni ga.”

Majoru Džeju Getsbiju, procitah, za izuzetnu hrabrost.

„Evo još jedne stvari koju uvek nosim. Uspomena iz oksfordskih dana. Fotografisano u dvorištu Svete Trojice - covek levo od mene sada je grof od Donkastera.”

Bila je to fotografija šestorice mladica u studentskim bluzama, koji lencare u zasvodenom ulazu kroz koji se vidi mnoštvo zvonika. Bio je tu i Getsbi, koji je izgledao malo, ne mnogo, mladi - sa štapom za kriket u ruci.

Onda je sve istina. Ugledah kože tigrova kako plamte u njegovoj palati na Velikom kanalu; spazih kako otvara kutiju rubina da bi njihovom grimiznom dubinom olakšao tešku patnju srca.

„Danas cu od tebe tražiti jednu veliku uslugu”, rece, vracajuci sa zadovoljstvom suvenire u džep, „pa sam mislio da treba da znaš nešto o meni. Nisam želeo da misliš da sam nikogovic. Vidiš, obicno se nalazim medu nepoznatima zato što tumaram kojekuda, pokušavajuci da zaboravim onu tužnu stvar koja mi se dogodila.” Zastao je. „Cuceš popodne.”

„Za ruckom?”

„Ne, popodne. Slucajno sam saznao da vodiš gospodicu Bejker na caj.” „Hoceš da kažeš da si zaljubljen u gospodicu Bejker?”

„Ne, druže stari, nisam. Nego je gospodica Bejker ljubazno pristala da s tobom razgovara o toj stvari.”

Nisam imao pojma šta „ta stvar” znaci, ali me je više gnjavilo nego zanimalo. Nisam pozvao gospodicu Džordan na caj da bih razgovarao o gospodinu Džeju Getsbiju. Bio sam siguran da ce njegova molba biti nešto stvarno ekscentricno, tako da sam na trenutak zažalio što sam ikada stupio nogom na njegov prenaseljeni travnjak.

Nije hteo više ni reci da kaže. Njegova korektnost mi se sve više dopadala kako smo se približavali gradu. Prošli smo luku Ruzvelt, gde smo nacas videli prekookeanske brodove sa crvenim pojasevima, projurili smo kroz sirotinjski deo grada s kaldrmom i još aktivnim salunima s pocetka veka. Onda se sa obe strane otvorila Dolina pepela i video sam u prolazu gospodu Vilson kako se sa brektavom vitalnošcu
napreže na pumpi radionice.

Sa branicima raširenim kao krila obasjavali smo pola Astorije - samo pola, jer dok smo se provlacili izmedu stubova, cuo sam ono poznato „štuckanje” motocikla i besni policajac je prozujao pokraj nas.

„U redu, drugar”, doviknuo mu je Getsbi. Usporili smo. Izvadivši belu dopisnicu iz džepa, gurnuo ju je policajcu pod nos.

„U redu je”, složio se policajac, dotakavši kapu u znak pozdrava. „Sledeci put cu vas prepoznati, g. Getsbi. Izvinite!”

„Šta je to bilo?”, upitao sam. „Razglednica Oksforda?” „Ucinio sam mu uslugu jednom prilikom, pa mi svakog Božica šalje cestitku.”

Prelazili smo veliki most, sunce je neprestano bleštalo kroz ograde, odbijajuci se od kola u pokretu, grad se dizao preko reke u belim gomilama i šecernim kockama koje su listom izgradene od sumnjivog novca. Grad gledan sa Kvinzborškog mosta uvek izgleda kao da ga vidite prvi put u prvom raskošnom obecanju misterije i lepote sveta.

Pretekao nas je pokojnik u mrtvackim kolima sa cvecem, u pratnji dvoje kola sa spuštenim zavesama i nekoliko veselijih kola za prijatelje. Prijatelji su nas pogledali tragicnim pogledom i malim gornjim usnama jugoistocne Evrope, pa mi je nekako bilo drago da Getsbijeva divna kola cine deo njihove tužne svetkovine. Kada smo prelazili Blekvelovo ostrvo pretekla nas je limuzina, sa belim vozacem, u kojoj su sedela tri nacifrana crnca, dva kicoša i jedna devojka. Glasno sam se nasmejao kada su sa nadmenim rivalstvom zakolutali ocima prema nama.

„Sad kada smo prešli ovaj most može svašta da se desi”, i pomislih: „neka se desi šta hoce...” Cak i Getsbi može da se dogodi kao nešto normalno.

***

Uzavrelo podne. U jednom podrumu, u Cetrdeset drugoj ulici, s dobrom ventilacijom sastao sam se s Getsbijem za rucak. Žmirkajuci i odbijajuci bleštavo sunce napolju, zapazili ga u polumracnom predvorju kako razgovara s nekim covekom.

„Gospodine Karavej, ovo je moj prijatelj gospodin Volfsim.”

Mali Jevrejin spljoštenog nosa podiže svoju krupnu glavu i pogleda me sa dva pramena dlaka koje su rasle iz nosnica. Posle nekoliko trenutaka otkrih i njegove sitne oci u polutami.

„I tako ga pogledah”, rece g. Volfsim, rukujuci se sa mnom, „i šta misliš šta sam uradio?” „Šta?”, upitah pristojno.

Medutim, on se ocito nije obracao meni, jer je ispustio moju ruku i zaklonio Getsbija svojim izrazitim nosom.

„Dao sam Ketspou novac i rekao mu: ‘U redu, Ketspo, nemoj da mu platiš ni paru dok ne zapuši usta.’ I zapušio ih je smesta.”

Getsbi nas uze za ruku i uvede u restoran, na šta gospodin Volfsim proguta novu recenicu koju beše zapoceo i utonu u mesecarsko cutanje.

„Viski sa sodom?”, upita konobar.

„Ovo je lep restoran”, rece gospodin Volfsim, gledajuci prezviterijanske nimfe na plafonu. „Ali meni se više svida restoran preko puta!”

„Da, viski sa sodom”, složi se Getsbi, a onda rece gospodinu Volfsimu: „Tamo je previše vruce...” „Vruce i tesno - da”, rece gospodin Volfsim, „ali puno uspomena.”

„Koji je to restoran?”, upitah ja.
„Stari Metropol."

„Stari Metropol”, rece gospodin Volfsim zamišljeno. „Ispunjen licima kojih više nema. Ispunjen prijateljima koji su zauvek otišli. Dok sam živ necu zaboraviti noc u kojoj su tamo ubili Rozija Rozentala. Bilo nas je šestoro za stolom, a Rozi je celo vece mnogo jeo i pio. Kada je bilo skoro jutro, prišao mu je konobar smešnog izgleda i rekao mu da ga neko traži napolju. ‘U redu’, rece Rozi i poce da ustaje, a ja ga povukoh da sedne.

‘Neka gadovi dodu ovamo ako te žele, Rozi, ali, tako mi Boga, ti ne smeš da izadeš odavde.’” „Bilo je cetiri casa ujutro i da smo podigli zavese videli bismo da je svanulo.”

„Je li izašao?”, upitao sam naivno.

„Naravno da jeste.” Nos gospodina Volfsima ljutito sevnu prema meni. „Okrenu se na vratima i rece: ‘Ne dajte konobaru da odnese moju kafu!’ Onda je izašao na trotoar, pogodili su ga tri puta u pun stomak i pobegli kolima.”

„Njih cetvorica su pogubljeni su na elektricnoj stolici”, rekoh, prisecajuci se.

„Petorica, s Bekerom.” Njegove nosnice okrenuše se zainteresovano prema meni. „Koliko razumem, potrebna ti je veza za posao.”

Zapanjujuce su delovale ove dve primedbe jedna pored druge. Umesto mene, odgovorio je Getsbi. „Oh, ne”, rekao je on, „nije to taj covek.”

„Nije?” Gospodin Volfsim delovao je razocarano.

„Ovo je samo prijatelj. Rekao sam ti da cemo o tome razgovarati neki drugi put.” „Nije mi jasio”, rece gospodin Volfsim, „imao sam pogrešnog coveka.”
Stigao je ukusan paprikaš i gospodin Volfsim, zaboravivši sentimentalniju atmosferu Starog Metropola, poce halapljivo da jede. U meduvremenu je njegov pogled polako obilazio celu prostoriju - završio je krug okretanjem prema ljudima koji su sedeli direktno iza nas. Mislim da bi, da nisam bio prisutan ja, pogledao i ispod našeg stola.

„Slušaj, druže”, rece Getsbi, naginjuci se prema meni, „bojim se da sam te jutros malo iznervirao u kolima.”

Još jednom se nasmešio, ali ovaj put sam mu odoleo.

„Ne volim misterije”, uzvratih, „i nije mi jasno zašto mi otvoreno ne kažeš šta želiš. Zbog cega sve to mora da ide preko gospodice Bejker?”

„Ah, nema tu niceg tajanstvenog”, uveravao me je on. „Gospodica Bejker je velika sportistkinja i ne bi nikada uradila ništa što ne valja.”

Iznenada je pogledao na sat, skocio i istrcao iz restorana, ostavljajuci mene za stolom sa gospodinom Volfšimom.

„Mora da telefonira”, rece gospodin Volfsim, prateci ga pogledom. „Dobar tip, zar ne? Zgodan za gledanje i savršen gospodin.” „On je sa Oksforda.”

„Zaista!”

„Studirao je u Oksfordu u Engleskoj. Cuo si za Oksford?” „Da, da, cuo sam.” „To jedan od najcuvenijih koledža na svetu.”

„Poznajete li odavno gospodina Getsbija?”, upitah.

„Nekoliko godina”, odgovori veselo. „Imao sam cast da ga upoznam odmah posle rata. Nakon što sam razgovarao s njim sat vremena znao sam da sam otkrio coveka od manira. Rekao sam sebi: ‘To je covek koga bi voleo da povedeš kuci i predstaviš ga majci i sestri.’” Zastao je. „Vidim da gledaš moju dugmad na manžetama.”

Nisam ih do tada gledao, ali sada jesam. Sastojala su se od cudno poznatih komadica slonovace. „Ovo su najlepši primerci ljudskih kutnjaka”, rece mi on. Zagledao sam se u dugmad. „Veoma
zanimljiva ideja.”

„Da.” Zavmuo je rukave ispod sakoa.

„Da, Getsbi je veoma obazriv prema ženama. Ženu prijatelja ne bi ni pogledao.”

Kada se predmet ovog spontanog poveravanja vratio i seo za sto, gospodin Volfsim je naglo ispio kafu i ustao.

„Lepo sam rucao”, rece on, „i sada cu pobeci od vas dvojice mladica pre nego što presedim vreme dobrodošlice.”

„Nemoj da žuriš, Majer”, rece Getsbi dosta mlako. Gospodin Volfsim podiže ruku kao da daje blagoslov.

„Veoma si ljubazan, ali ja pripadam drugoj generaciji”, rece ozbiljno. „Ostanite ovde i razgovarajte o sportu i ženama i o...” Drugim pokretom ruke izvajao je zamišljenu imenicu. „Sto se mene tice, meni je pedeset godina i necu više da vas gnjavim.” Kada se rukovao i okrenuo da pode, njegov tragicni nos je drhtao. Pitao sam se da li sam rekao nešto cime sam ga uvredio.

„Ponekad bude veoma sentimentalan”, objasni Getsbi. „Danas je jedan od tih sentimentalnih dana. Njega poznaju u Njujorku - pravi stanovnik Brodveja.”

„Staje on, glumac?” „Ne.”

„Zubar?”

„Majer Volfsim? Ne, nego kockar.” Getsbi je napravio malu pauzu, a onda je hladno dodao: „On je covek koji je 1919. lažirao finalnu utakmicu u bejzbolu.”

„Lažirao finalnu utakmicu?”, ponovio sam.

Ovo me je zaprepastilo. Naravno, secao sam se da je finale 1919. bilo lažirano, ali da sam o njemu uopšte razmišljao, mislio bih kao o necemu što se prosto dogodilo, kao kraj nekog neminovnog lanca. Nikada mi ne bi palo na pamet da jedan covek može da se igra s verom pedeset miliona ljudi - sa drskošcu obijaca sefova. „Kako je uspeo u tome?”, upitao sam posle pauze.

„Samo je osetio priliku.” „Zašto nije u zatvoru?”
„Ne mogu da ga uhvate, druže stari. Lukav je on.”

Platio sam racun, ne dozvoljavajuci Getsbiju da to ucini. Kada mi je konobar doneo kusur, primetio sam Toma Bjukenena na drugoj strani restorana.

„Podi sa mnom na trenutak”, rekao sam, „moram da pozdravim nekoga.”

Kada nas je primetio, Tom je prosto potrcao prema nama. „Gde si bio?”, upitao je oštro. „Dejzi je besna što nisi navratio.” „Ovo je gospodin Getsbi, gospodine Bjukenen.”

Rukovali su se, a preko Getsbijevog lica prešao je napet, cudan izraz zbunjenosti. „Inace, kako si?”, upitao me je Tom. „Kako je moguce da si došao cak ovamo da jedeš?” „Rucao sam s gospodinom Getsbijem.”

Okrenuo sam se prema gospodinu Getsbiju, ali njega više nije bilo.

***

„Jednog oktobarskog dana 1917”, pricala mi je Džordan Bejker tog popodneva, sedeci veoma ukoceno na uspravnoj stolici u bašti hotela Plaža, „išla sam gradom, malo po trotoarima malo po travnjacima. Lepše sam se osecala na travnjacima zato što sam imala cipele iz Engleske, sa gumenim cepovima na donovima koji su se zabadali u meko tlo. Nosila sam novu kariranu suknju koja se malo zadizala na vetru, a kad god bi se to desilo, crvene, bele i plave zastave pred svim kucama zalepršale bi
negodujuci.

Najveca zastava i najveci travnjak pripadali su kuci Dejzi Fej. Upravo beše napunila osamnaest godina, bila je dve godine starija od mene i svakako najpopularnija devojka u Luisvilu. Oblacila se u belo i imala je bela sportska kola, tako da je telefon u njenoj kuci zvonio po ceo dan i mladi oficiri iz logora Tejlor su tražili privilegiju da je rezervišu za to vece. ‘Barem na sat vremena!’

Kada sam to jutro došla naspram njene kuce, njen beli automobil se nalazio pokraj trotoara, a ona je sedela u njemu s porucnikom koga nisam videla nikada pre. Bili su toliko zaneseni da me nisu primetili dok nisam prišla na dva koraka.

‘Zdravo, Džordan’, rekla je ona neocekivano. ‘Molim te, dodi.’

Bila sam polaskana što ona hoce sa mnom da razgovara, jer sam se od svih starijih devojaka najviše divila njoj. Pitala me je da li idem u Crveni krst da pravim zavoje. Išla sam tamo. Hocu li im onda reci da ona tog dana ne može da dode? Dok je Dejzi govorila, oficir ju je posmatrao onako kako svaka mlada devojka poželi da je nekad gledaju, a kako je to meni delovalo romanticno, zapamtila sam taj dogadaj za sva vremena. On se zvao Džej Getsbi i od tada ga nisam videla duže od cetiri godine - ni kada sam ga srela na Long Ajlendu nisam shvatila da je rec o istom coveku.

Bilo je to devetsto sedamnaeste. Sledece godine i sama sam imala nekoliko ljubavi i pocela sam da igram na turnirima, tako da nisam cesto vidala Dejzi. Ona se družila sa malo starijima - ako je uopšte izlazila s bilo kim. Kružile su o njoj neprijatne glasine - kako ju je jedne zimske noci majka zatekla da se pakuje za Njujork da se pozdravi s vojnikom koji odlazi u Evropu. Bila je sprecena, ali s porodicom nije razgovarala nekoliko nedelja. Posle toga više nije ocijukala s vojnicima, vec samo sa nekoliko kratkovidih mladica u gradu, koji su bili nesposobni za vojsku.

Sledece jeseni vec je bila ponovo srecna, srecna kao nekada. Vratila se u društvo posle potpisivanja mira, a u februaru je navodno bila verena za nekog coveka iz Nju Orleansa. U junu se udala za Toma Bjukenena iz Cikaga, sa pompom kakvu Luisvil do tada nije doživeo. On je došao sa stotinu ljudi u cetiri zakupljena vagona i unajmio je ceo sprat u hotelu Mulbah, a dan pre vencanja dao joj je nisku bisera vrednu trista pedeset hiljada dolara.

Ja sam bila deveruša. Došla sam u njenu sobu pola sata pre svadbenog rucka i zatekla je kako leži na krevetu u cvetnoj haljini, lepa kao junska noc - i natreskana kao cuskija. U jednoj ruci je držala flašu sovinjona, a u drugoj pismo.

„Cestitaj mi”, promrmljala je. „Nikada pre nisam pila, ali tako sam uživala.” „Šta ti je, Dejzi?”

Mogu da ti kažem da sam se gadno uplašila; nikada nisam videla neku devojku da tako izgleda. „Slušaj, dušice moja.” Preturala je po korpi za dubre koju je držala kod sebe na krevetu i izvukla je

nisku bisera. „Nosi ih dole i vrati onome kome pripadaju. Reci da se Dejzi predomislila. Kaži: ‘Dejzi se predomislila!”

Pocela je da place - silno je plakala. Izjurila sam napolje i našla služavku njene majke, zakljucale smo vrata i stavile je u kadu s hladnom vodom. Nije htela da se rastane od pisma. Držala ga je u kadi i stiskala, napravivši od njega mokru lopticu, a dozvolila mi je da ga ostavim u posudu za sapun kada je videla da se raspada kao pahulje snega.

Medutim, ništa nije govorila. Stavljale smo joj amonijak pod nos i led na celo, vratile je u haljinu i pola sata kasnije, kada smo izašle iz sobe, biseri su bili oko njenog vrata a ova epizoda završena. Sutradan u pet casova vencala se s Tomom Bjukenenom ne trepnuvši i otišla je na tromesecno krstarenje južnim morima.

Videla sam ih kada su se vratili u Santa Barbaru i ucinilo mi se da nikada nisam videla nevestu da je toliko luda za svojim mužem. Ako bi on samo na trenutak napustio sobu, ona bi pocela da se nervozno
osvrce oko sebe, govoreci, ‘Kud je Tom otišao?’ i imala bi tako tužan izraz na licu dok ga ne bi videla na vratima. Dugo bi sedela na pesku držeci njegovu glavu u krilu, trljajuci mu oci i gledajuci ga sa neizmemom radošcu. Bilo je dirljivo videti ih zajedno - da se jednostavno smeješ prigušeno i ushiceno. Bilo je to u avgustu. Nedelju dana po mom odlasku iz Santa Barbare, Tom je naleteo na zaprežna kola na putu i otkinuo tocak automobila. Devojka koja je bila s njim takode je dospela u novine zato što je polomila ruku - jedna od sobarica iz hotela Santa Barbara.

Sledeceg aprila Dejzi je dobila devojcicu i njih troje su otišli na godinu dana u Francusku. Videla sam ih u prolece u Kanu, pa u Doviju, i, najzad, kada su se skrasili u Cikagu. Kao što znaš, Dejzi je u Cikagu bila popularna. Kretali su se u dinamicnom društvu, svi su bili mladi, bogati i neobuzdani, ali ona je iz toga izašla savršeno cista. Možda zato što ne pije. Velika je prednost ne piti u društvu koje loce. Možeš da držiš jezik za zubima, možeš da prikriješ male nedostatke da ih niko ne primeti, jer njima nije ni stalo do toga. Možda Dejzi nije nikada ni doživela nikakvu ljubavnu avanturu - a ipak, ima nešto u tom njenom glasu...

Dakle, pre otprilike šest nedelja ona je prvi put posle više godina cula da neko pominje Getsbija. Bilo je to kada sam ja tebe upitala - secaš se? - da li si upoznao Getsbija u Vest Egu. Kad si ti otišao, ona je došla u moju sobu, probudila me i upitala: ‘Koji Getsbi?’ i kada sam ga opisala - bila sam polupospana - rekla je veoma cudnim glasom da je to verovatno covek koga je nekad poznavala. Tek tada sam ja povezala tog Getsbija sa oficirom u njenim belim kolima.”

***

Kada je Džordan Bejker završila celu pricu, mi vec bejasmo napustili hotel Plaža pola sata ranije, i upravo smo viktorijom prolazili kroz Central park. Sunce beše zašlo za visoke nebodere u kojima stanuju filmske zvezde, a kroz topli suton izdizao se cvrkut decice koja su se okupila na travi:

Ja sam arapski šeik sneni.

Tvoja ljubav pripada meni.

Nocas kad te san savlada

U tvoj šator uci cu tada.

„Bila je to cudna koincidencija”, rekoh. „Nije uopšte rec o koincidenciji.” „Zašto ne?”

„Getsbi je kupio tu kucu tako da bi Dejzi bila s druge strane zaliva.”

Znaci da one junske noci nije težio samo ka zvezdama. Tada mi se vratio u secanje, iznenada spasen iz utrobe svog besciljnog sjaja.

„On hoce da zna”, nastavila je Džordan, „da li si spreman da jedno popodne pozoveš Dejzi u svoju kucu i da onda on dode.”

Potresla me je cednost tog zahteva. Cekao je pet godina i kupio je palatu u kojoj nocnim leptiricima daruje svetlost zvezda - da bi mogao da jedno popodne dode u baštu neznanca.

„Da li sam morao da saznam sve ovo pre nego što on zatraži takvu sitnicu?”

„Plaši se, cekao je tako dugo. Mislio je da bi ti mogao da se uvrediš. Vidiš, on je u suštini dobar covek.”

Nešto me je zabrinjavalo.

„Zašto nije od tebe tražio da urediš sastanak?”

„Hoce da ona vidi njegovu kucu”, objasnila je. „A tvoja kuca je odmah do nje.”
„Ah!”

„Mislim da je nekako ocekivao da ce jedne veceri doci na neku od zabava”, nastavila je Džordan, „ali se ona nije pojavila. Onda je poceo da se izdaleka raspituje za nju, pa je naišao i na mene. Bilo je to one veceri kad me je pozvao, a trebalo je da cuješ sa koliko opreza je prišao tome. Ja sam, naravno, odmah predložila rucak u Njujorku - mislila sam da ce poludeti:

„Necu da uradim ništa što ne bi bilo u redu!”, ponavljao je. „Hocu da je vidim u komšiluku.”

„Kada sam mu rekla da si ti veliki Tomov prijatelj, hteo je da odustane. On ne zna mnogo o Tomu, iako kaže da je godinama citao cikaške novine ne bi li negde spazio Dejzino ime.”

Vec je bio mrak, i kada smo zaronili pod neki mali most, obujmio sam rukom Džordanino zlatno rame i privukao je sebi, pozivajuci je na veceru. Iznenada nisam više razmišljao o Dejzi i Getsbiju, vec o ovoj cednoj, skladnoj, sputanoj osobi koja se zamajava opštim skepticizmom i koja se izazovno izvila u mom zagrljaju. U ušima su mi, ošamucujuce, damarale sledece reci: ‘Postoje samo progonjeni i progonitelji, radni i umorni.’

„Mora i Dejzi da ima nešto u životu”, promrmlja Džordan meni. „Želi li ona da vidi Getsbija?” „Ona ne sme da zna. Getsbi ne želi da ona zna. Treba samo da je pozoveš na caj.”

Prošli smo barijeru tamnog drveca, a zatim fasade Pedeset devete ulice, blok finog nežnog svetla koje obasjava park. Za razliku od Getsbija i Toma Bjukenena, ja nisam imao devojku cije bestelesno lice plovi duž tamnih venaca i zaslepljujucih reklama, pa sam cvrsto obgrlio devojku pokraj sebe. Njena bleda, prezriva usta nasmešila su se, pa sam je privukao još jace, ovaj put sam je pripio uz svoje lice.

[You must be registered and logged in to see this link.]


POGLAVLJE V

Kada sam te noci došao kuci u Vest Eg, na trenutak sam se uplašio da mi se zapalila kuca. Dva casa posle ponoci i ceo taj deo poluostrva bleštao je okupan svetlošcu, koja je nestvarno padala po šiblju i svetlucala duž žica pored druma. Kada sam zaobišao ugao, video sam da Getsbijeva kuca svetli od podruma do krova.

Pomislih da je u pitanju još jedna zabava, divlja igra žmurke, pri cemu cela kuca stoji na raspolaganju za igru. Medutim, vladala je potpuna tišina. Cuo se samo vetar u krošnjama drveca, vetar koji je ljuljao žice i gasio i palio svetla kao da kuca namiguje u tami. Kada je moj taksi otišao brekcuci, primetih da mi Getsbi dolazi u susret preko travnjaka. „Kuca ti izgleda kao svetski vašar”, rekoh ja.

„Stvarno?” Rasejano se okrenuo prema njoj. „Malo sam obilazio sobe. Hajdemo na Koni Ajlend, druže stari. Mojim kolima.” „Prekasno je.”

„A da se malo bucnemo u bazen? Nisam ga koristio celo leto.” „Moram da spavam.” „U redu.”

Stajao je i gledao me s potisnutom napetošcu.

„Razgovarao sam sa gospodicom Bejker”, rekoh posle nekoliko trenutaka. „Sutra cu nazvati Dejzi i pozvacu je na caj.”

„To je u redu”, rece ravnodušno. „Ne želim da te dovodim u nevolju.” „Koji dan bi ti odgovarao?”

„Koji dan bi odgovarao tebi?", ispravi me brzo. „Stvarno ne želim da te dovodim u nevolju.” „Kako bi bilo prekosutra?”

Malo se zamislio. Zatim smušeno rece: „Treba da ošišam travu.”

Obojica pogledasmo travu - postojala je tamna linija koja je razdvajala moj zapušteni i njegov lepo uredeni travnjak. Pomislih da misli na moju travu.

„Ima još jedna sitnica”, rece nesigurno i zastade. „Da li bi hteo da odložiš za nekoliko dana?”, upitah.

„Oh, nije stvar u tome. Barem...” Pocinjao je na više nacina, pokušavajuci da nade pravi. „Ovaj, znaš šta, mislio sam - ovaj, slušaj, druže stari, ti ne zaraduješ mnogo, je li?”

„Ne baš mnogo.”

Ovo kao da ga je ohrabrilo i on nastavi sa više samopouzdanja. „Mislio sam da ne zaraduješ, ako ceš da mi oprostiš - vidiš, ja vodim neke poslice, nešto kao pomocna linija, shvataš. Pa sam mislio ako ne zaraduješ mnogo - prodaješ obveznice, zar ne, druže stari?”

„Pokušavam.”

„E, pa ovo bi te sigurno zanimalo. Ne bi ti uzelo mnogo vremena, a lepo bi zaradivao. Slucajno se radi o poverljivom poslu.” Sada shvatam da bi pod drugacijim okolnostima tekao razgovor o jednoj od kriza u mom životu. Medutim, s obzirom na to da je ponuda bila ocito kao protivusluga, nisam imao izbora nego da ga presecem.

„Imam pune ruke posla”, rekao sam. „Veoma sam zahvalan, ali ne bih mogao da prihvatim još radnih obaveza.”

„Ne bi morao da radiš ništa sa Volfsimom.” Ocito je pomislio da bežim od „veze” koja je pominjana za aickom, ali sam ga ubedio da greši. Cekao je još malo, nadajuci se da cu ja poceti razgovor, ali sam
bio previše zamišljen da bih dalje razgovarao, tako da je on mimo svoje volje otišao kuci.

Vece me je ucinilo luckastim i srecnim; mislim da sam utonuo u dubok san cim sam zatvorio vrata za sobom. Zato ne znam da li je Getsbi išao na Koni Ajlend ili koliko je još „razgledao svoje sobe” dok mu je kuca i dalje bleštala sva u svetlu. Sledeceg jutra nazvao sam Dejzi iz kancelarije i pozvao je na caj.

„Nemoj da vodiš Toma”, upozorio sam je. „Šta?”

„Nemoj da vodiš Toma.”

„Koje ‘Tom’?”, upitala je bezazleno.

Na dogovoreni dan kiša je lila kao iz kabla. U jedanaest casova covek s kišobranom, vukuci kosilicu, pokucao je na moja vrata i rekao mi da ga je poslao gospodin Getsbi da ošiša travu. To me je podsetilo da sam zaboravio da kažem mojoj Finkinji da se vrati, pa sam otišao kolima u Vest Eg da je potražim u raskvašenim ulicicama s kucama okrecenim u belo i da kupim šolje, limun i cvece.

Cvece je bilo nepotrebno, jer je u dva casa od Getsbija stigao ceo staklenik sa bezbroj saksija. Sat vremena kasnije ulazna vrata su se nervozno otvorila i Getsbi je, u belom odelu, svilenoj košulji i kravati zlatne boje, žurno ušao unutra. Bio je bled, a veliki podocnjaci bili su znak da je imao besanu noc.

„Je li sve u redu?”, odmah je upitao. „Trava lepo izgleda, ako na to misliš.”

„Koja trava?”, upitao je tupo. „Ah, trava u dvorištu.” Pogledao je kroz prozor, ali, sudeci po izrazu na njegovom licu, ne verujem da je išta video.

„Izgleda veoma lepo”, rekao je smušeno. „Jedne novine pišu da ce kiša prestati oko cetiri. Mislim da je u pitanju Žurnal. Imaš li sve što ti je potrebno za - caj?”

Uveo sam ga u ostavu, gde je malo prekomo pogledao Finkinju. Zajedno smo pogledali dvanaest kolaca od limuna iz prodavnice delikatesa.

„Hoce li odgovarati?”, upitao sam.

„Naravno, naravno! Sasvim su u redu!”, a onda je pritvomo dodao, „...druže stari.”

Kiša se oko pola cetiri preobrazila u vlažnu maglu, kroz koju su tu i tamo curkale kapi nalik rosi. Getsbi je ispraznim pogledom listao primerak Klejeve Ekonomije, trzajuci se na Finkinjin hod od kojeg se tresao kuhinjski pod i virkajuci s vremena na vreme prema zamagljenim prozorima kao da se napolju dešava ceo niz nevidljivih ali uznemiravajucih dogadaja. Na kraju je ostao i nesigurnim glasom mi rekao da on ide kuci.

„Zbog cega?”

„Niko nece doci na caj. Vec je prekasno!” Pogledao je na sat kao da pothitno mora da ide nekud drugde. „Ne mogu da cekam ceo dan.”

„Ne budi lud, tek je dva minuta do cetiri.”

Seo je sav skrušen, kao da ga na to prisiljavam, a u istom trenu se cuo zvuk automobilskog motora. Obojica smo skocili i, pomalo i sam izmrcvaren, izašao sam u dvorište.

Ispod jorgovana, sa kojih je intenzivno kapalo, dolazila su velika otvorena kola. Zaustavila su se. Dejzino lice, delimicno zaklonjeno ljubicastim šeširom, pogledalo me je uz zanosan osmeh.
„Je li to tvoja kuca, najmiliji moj?”

Ushicujuce žuborenje njenog glasa bilo je pravo okrepljenje na kiši. Morao sam da pratim talasanje tog glasa samo uhom pre nego što su reci pocele uopšte da dopiru. Vlažni pramen kose ležao je kao linija plave boje preko njenog lica, a ruka joj je bila mokra od blistavih kapljica kada sam je uzeo da joj pomognem da izade iz kola.

„Jesi li zaljubljen u mene”, rekla mi je tiho na uvo, „ili mi objasni zašto sam morala da dodem sama?”
„To je tajna Rekrentskog zamka. Reci šoferu da nekud ode na sat vremena.” „Vrati se za sat vremena, Ferdi.” Zatim je ozbiljno promrmljala: „Zove se Ferdi.” „Da li mu je nos osetljiv na benzin?”
„Ne verujem”, rekla je bezazleno. „Zašto?”

Ušli smo u kucu. Na moje ogromno zaprepašcenje, dnevna soba bila je prazna. „Zaista cudno”, rekoh zaprepašceno.

„Štaje cudno?”

Ona je okrenula glavu zato što se na vratima culo lagano kucanje. Izašao sam i otvorio ih. Getsbi, bled kao smrt, s rukama u džepovima sakoa kao da su u pitanju tegovi, stajao je u lokvici vode i tragicno je zurio u mene.

S rukama još u džepovima, ušunjao se u hodnik, okrenuo se naglo kao da je na žici i nestao u dnevnoj sobi. Nije to bilo nimalo smešno. Svestan snažnog lupanja sopstvenog srca, povukao sam vrata protiv sve vece kiše.

Pola minuta je trajao potpuni muk. Potom sam iz dnevne sobe zacuo prigušeno mrmljanje i smeh, nakon cega je usledio žubor Dejzinog glasa:

„Svakako mi je strašno drago što te ponovo vidim.”

Opet je nastala pauza; trajala je strašno dugo. Nisam imao šta da radim u hodniku, pa sam ušao u sobu.

Getsbi je, s rukama u džepovima, stajao oslonjen na kamin glumeci savršen mir, cak dosadu. Glava mu je bila toliko zabacena da je pocivala na starom neispravnom zidnom casovniku, tako da su iz te pozicije njegove zamucene oci posmatrale Dejzi, koja je sedela, preplašena ali zanosna, na ivici visoke stolice.

„Mi se poznajemo od ranije”, promrmljao je Getsbi. Pogledao me je na trenutak, a njegove usne su se razdvojile u pokušaju da mi se nasmeše. Srecom, casovnik je iskoristio taj momenat da se opasno nakrivi pod pritiskom njegove glave, na šta se on okrenuo i uhvatio ga drhtavim prstima, namestivši ga kako treba. Onda je seo, kruto, s laktom na naslonu kauca i s bradom u ruci.

„Žao mi je zbog casovnika”, rekao je.

Sada je moje lice postalo tropski preplanulo. Nisam mogao da izvucem ni jedan jedini izraz od hiljadu njih koji su mi se vrzmali po glavi.

„To je stari casovnik”, rekoh im maloumno.

Mislim da smo na trenutak svi poverovali da se razbio u paramparcad o pod. „Nismo se sreli više godina”, rece Dejzi sasvim smireno.

„U novembru ce biti pet godina.”

Automatizam Getsbijevog odgovora sve nas je zbunjivao barem još nekoliko trenutaka. Podigao sam ih na noge ocajnickim predlogom da mi pomognu oko caja u kuhinji kada ga je demonska Finkinja unela na poslužavniku.

Usred dobrodošle zbrke šolja i limuna uspostavila se izvesna fizicka harmonija. Getsbi se povukao u senku i, dok smo Dejzi i ja razgovarali, posmatrao cas jedno cas drugo napetim, nesrecnim pogledom. Medutim, kako mir nije bio cilj sam po sebi, u prvom pogodnom trenutku sam se izvinio i ustao.

„Kuda ceš?”, upitao me je uznemireno Getsbi. „Vracam se brzo.”

„Moram da ti nešto kažem pre nego što odeš.”

Pojurio je za mnom u kuhinju’ zatvorio vrata i prošaptao: „O, Bože!”, rekao je sav ocajan. „Staje bilo?”

„Ovo je strašna greška”, rece, vrteci snažno glavom, „strašna, strašna greška.”
„Samo si se zbunio, to je sve”, i na svu srecu, dodao sam: „I Dejzi se zbunila.” „I ona se zbunila?”, ponovi on u neverici.

„Baš koliko i ti.”

„Ne pricaj tako glasno.”

„Ponašaš se kao decak”, rekoh nestrpljivo. „I ne samo to nego si i grub. Dejzi tamo sedi sama.” Podigao je glavu da bi me naterao da zacutim, pogledao me je neverovatno prekomo i, otvarajuci

obazrivo vrata, vratio se u drugu sobu.

Izašao sam na zadnji izlaz - baš kao Getsbi kada je nervozno napravio krug oko kuce pola sata pre - i otrcao do velikog crnog cvomovatog drveta, cije je gusto lišce predstavljalo zaštitu od kiše. Kiša je ponovo lila kao iz kabla, a moj neuredni travnjak, koji je Getsbijev baštovan lepo ošišao, obilovao je malim blatnjavim barama i praistorijskim mocvaricama. Ispod stabla nisam imao u šta da gledam, osim u ogromnu Getsbijevu kucu, tako da sam zurio u nju, kao Kant u crkveni zvonik, pola sata. Sagradio ju je jedan pivar u vreme pomodnog ludila, deceniju pre, a pricalo se da je pristao na to da pet godina placa porez na sve kucice u susedstvu ako vlasnici pristanu da pokriju krovove slamom. Možda je njihovo odbijanje upropastilo njegov plan da osnuje porodicnu lozu - odmah je dobio tuberkulozu. Njegova deca su prodala kucu sa crnim vencem koji je još stajao na vratima. Amerikanci, iako su spremni, cak veoma raspoloženi da budu i sluge, oduvek uporno odbijaju da budu seljaci.

Posle pola sata sunce je ponovo zasjalo i bakalinov automobil je napravio krug oko Getsbijeve kuce sa svežim namirnicama za veceru posluge - bio sam siguran da on nece ništa okusiti. Sobarica je pocela da otvara gornje prozore kuce, na trenutak bi se pojavila na svakom od njih i, oslonjena na veliki centralni prag, zamišljeno bi pljunula u baštu. Bilo je vreme da se vratim. Dok je kiša padala cinilo mi se da cujem žamor njiovih glasova, koji je povremeno nadolazio sa najezdom emocija. Medutim, u novonastaloj tišini osecao sam da je i u kuci nastao muk.

Ušao sam - nakon što sam na sve moguce nacine cangrljao po kuhinji, osim što nisam preturio pec - ali ne verujem da su oni išta culi. Sedeli su na suprotnim krajevima kauca, zagledani jedno u drugo kao da je postavljeno neko pitanje, ili kao da visi u vazduhu, a nestao je svaki trag smetenosti. Dejzino lice bilo je umrljano suzama, a kada sam ja ušao ona je skocila i pocela je da ga briše maramicom pred ogledalom. Medutim, promena na Getsbiju bila je jednostavno zapanjujuca. Bukvalno je blistao; bez jedne jedine reci ili gesta ushicenja iz njega je zracilo novo bice koje je ispunjavalo sobicu.

„O, zdravo, druže stari”, rekao je kao da me godinama nije video. Na trenutak sam pomislio da ce se i rukovati sa mnom.

„Prestala je kiša.”

„Je li?” Kada je shvatio o cemu govorim, da se soba ponovo kupa u suncevoj svetlosti, nasmešio se kao meteorolog, kao zaneseni zaštitnik povratne svetlosti i ponovio je tu vest Dejzi. „Šta misliš o tome? Prestala je kiša.”

„Drago mi je, Džej.” Taj glas, pun bolne lepote, govorio je samo o njenoj neocekivanoj radosti. „Hocu da ti i Dejzi dodete u moju kucu”, rece on, „hteo bih da je provedem po njoj i pokažem joj
sve.”

„Siguran si da hoceš da i ja podem?” „Apsolutno, druže stari.”

Dejzi se popela na sprat da opere lice - prekasno sam s poniženjem pomislio na svoje peškire - dok smo Getsbi i ja cekali na travnjaku.

„Moja kuca lepo izgleda, zar ne?”, upitao je on. „Pogledaj kako celo procelje obliva svetlost.” Složio sam se da je velicanstvena.

„Da.” Pogledom je prešao preko svih zasvodenih vrata i cetvrtastih kulica. „Trebalo mi je samo tri
godine da zaradim novac kojim sam je kupio.” „Mislio sam da si novac nasledio.”

„Jesam, druže stari”, rece mehanicki, „ali sam najveci deo njega izgubio u velikoj panici - u panici rata.”

Mislim da nije bio ni svestan šta prica, jer kada sam ga upitao kakvim biznisom se bavi, odgovorio je: „To je moja stvar”, pre nego što je shvatio da to nije pravi odgovor.

„Oh, bavio sam se raznim stvarima”, ispravio je sam sebe. „Bavio sam se prodajom lekova, a zatim naftom. Sada se ne bavim nijednim ni drugim.” Pogledao me je pažljivije. „Hoceš da kažeš da si razmišljao o onome što sam ti pominjao pre neku noc?”

Pre nego što sam uspeo da odgovorim, Dejzi je izašla iz kuce i dva reda mesingane dugmadi na njenoj haljini zableštala su na suncu. „Ta golema kuca tamo“, uzviknula je ona pokazujuci prstom. „Da li ti se svida?”

„Velicanstvena je, ali nije mi jasno kako u njoj živiš sam.” „Uvek je puna zanimljivog sveta, i nocu i danju. Ljudi koji rade zanimljive stvari. Slavnih ljudi.”

Umesto da krenemo precicom duž moreuza, sišli smo na drum i ušli na veliku zadnju kapiju. Zamamnim šapatom Dejzi se divila ovom ili onom aspektu te vlastelinske siluete koja se ocrtavala na nebu, divila se bašti, iskricavom mirisu narcisa i penušavom mirisu cveta kupine i šljiva, kao i bledozlatnom mirisu nezaboravka. Bilo je cudno doci do mramornog stepeništa i ne naici na talasanje belih haljina, ne cuti ništa drugo osim cvrkuta ptica.

A unutra, dok smo prolazili kroz salone u stilu Marije Antoanete i restauracije, osecao sam da se gosti kriju iza kauca i stolova, da im je naredeno da ni ne dišu dok mi prolazimo. Kada je Getsbi zatvorio vrata „biblioteke Merton koledža” zakleo bih se da sam cuo da se sovooki covek avetinjski smeje.

Popeli smo se na sprat, prolazili smo kroz stilske spavace sobe uvijene u ružicastu i ljubicastu svilu, živahne od novog cveca, a potom kroz sobe za oblacenje i biljarde, kroz kupatila sa dubokim kadama - upadajuci u jednu sobu gde je razbarušeni muškarac u pidžami radio sklekove na podu. Bio je to g. Antilopa, „podstanar”. Tog jutra video sam ga kako skita po plaži. Konacno smo došli u Getsbijev stan, spavacu sobu i kupatilo i radnu sobu, še smo seli i popili po cašu šartrea koji je izvadio iz ormara u zidu.

Netremice je posmatrao Dejzi i mislim da je sve u kuci ponovo vrednovao u zavisnosti od reakcije njenih voljenih ociju. Ponekad je, takode, zverao u stvari koje poseduje kao da u njenom iznenadujucem prisustvu ništa više nije realno. Jednom se umalo nije skotrljao niza stepenice.

Njegova spavaca soba bila je najjednostavnija od svih - osim što je toaletni stocic bio ukrašen priborom od cistog zlata. Dejzi je oduševljeno uzela cetku i provukla je kroz kosu, na šta je Getsbi seo, naneo senku na oci i poceo da se smeje.

„To je najcudnija stvar, druže stari”, rekao je ushiceno. „Ne mogu — kada pokušam da...”

Ocito je prošao kroz dva stanja i sada je ulazio u trece. Posle zbunjenosti i nerazumne radosti, sada je bio zadivljen njenim prisustvom. Ta pomisao ga je tako dugo ispunjavala, sanjao je o njoj do samog kraja, cekao je, takoreci, stisnutih zuba u neverovatno visokom intenzitetu. Sada je reagovao tako što je radio kao preterano navijen casovnik.

Brzo se oporavivši, otvorio nam je dva glomazna ormana u kojima su se nalazila njegova odela, penjoari, kravate i košulje složene od vrha do dna poput cigala.

„Imam coveka u Engleskoj koji mi kupuje odecu. Pocetkom svake sezone šalje mi jednu kolekciju, u prolece i jesen.”

Izvadio je hrpu košulja i poceo da ih baca, jednu po jednu, pred nas, košulje od cistog pamuka i debele svile i od lepog flanela, koje su prekrile sto u velikoj raskoši boja. Dok smo se divili, doneo je još košulja i meka bogata gomila je veoma porasla - košulje na linije i cvetice i kockice u bojama korala,
zelenih jabuka i lavande, blago narandžaste s modrim inicijalima. Iznenada, uz prigušen zvuk, Dejzi zagnjuri glavu u košulje i poce da rida.

„Tako su lepe ove košulje”, govorila je jecajuci, a glas joj je bio prigušen debelim naborima košulja. „Rastužilo me je to što nikada pre nisam videla tako - tako lepe košulje.”

***

Posle kuce trebalo je da vidimo terene i bazen, hidroplan i letnje cvece - ali je ponovo pocela kiša i stajali smo jedno kraj drugog posmatrajuci namreškanu površinu moreuza.

„Da nema magle, videli bismo tvoju kucu preko zaliva”, rece Getsbi. „Na kraju tvoga doka zeleno svetio gori celu noc.”

Dejzi iznenada stavi svoju ruku u njegovu, ali on kao da je bio opsednut onim što je upravo rekao. Verovatno mu je palo na um da je cudesno znacenje tog svetla sada zauvek nestalo. U poredenju s velikom razdaljinom koja ga je odvajala od Dejzi, njoj je izgledalo veoma blizu, gotovo kao da je dodiruje. Izgledalo joj je blizu kao zvezda mesecu. Sada je to bilo ponovo samo zeleno svetio na doku. Bio je to za njega još jedan caroban predmet manje.

Poceo sam da hodam po sobi, razgledajuci razne nejasne predmete u polutami. Privukla me je velika fotografija starijeg gospodina u jedrilicarskoj opremi, koja je visila na zidu iznad stola.

„Ko je ovo?”

„To? To je gospodin Den Kodi, druže stari.“ Ime mi je zvucalo pomalo poznato.
„Sada je pokojni. Pre više godina bio je moj najbolji prijatelj.”

Bila je tu ijedna mala Getsbijeva fotografija, takode u jedrilicarskoj opremi, na pisacem stolu - Getsbi s glavom prkosno zabacenom - verovatno snimljen kad mu je bilo otprilike osamnaest godina.
„Obožavam jahte”, uskliknu Dejzi. „Nisi mi nikada govorio da si imao jahtu.” „Pogledaj ovo”, rece brzo Getsbi. „Sva sila isecaka iz novina - o tebi.”

Stajali su jedno pokraj drugoga i pregledali ih. Taman sam hteo da upitam da vidimo rubine kad je zazvonio telefon i Getsbi uzeo slušalicu.

„Da... Ovaj, ne mogu sada da razgovaram... Ne mogu sada, druže stari... Rekao sam mali grad...

Mora da zna šta znaci mali grad... Nema ništa od njega ako smatra da je Detroit mali grad...” Spustio je slušalicu.

„Dodite ovamo brzo!”, povika Dejzi na prozoru.

Kiša je još padala, ali se tama na zapadu raspukla, tako da se iznad mora pojavio ljubicasto-zlatni talas penušavih oblaka.

„Pogledaj ono”, prošaptala je i onda dodala: „htela bih da dohvatim jedan od onih ljubicastih oblaka, da te stavim u njega i vrtim do besvesti.”

Pokušao sam tada da odem, ali oni nisu hteli ni da cuju; možda su u mom prisustvu bili zadovoljniji nego sami.

„Znam šta cemo sada”, rece Getsbi, „reci cemo Antilopi da svira klavir.”

Izašao je iz sobe, dozivajuci: „Juing!” i vratio se posle nekoliko minuta u pratnji zbunjenog, pomalo ispijenog mladica s naocarima i retkom plavom kosom. Sada je bio pristojno obucen u „sportsku majicu”, otvorenu na vratu, patike i pamucne pantalone neke nejasne boje.

„Da li smo vas prekinuli u vežbanju?”, upita uljudno Dejzi.

„Bio sam zaspao”, rece Antilopa zbunjeno. „To jest, pre sam spavao. Onda sam ustao...”

„Antilopa dobro svira klavir. Je ne sviram”, rece Getsbi prekidajuci ga. „Nije li tako, Juing, druže
stari?”

„Ne sviram dobro. U stvari, jedva da uopšte sviram. Nisam uopšte u for...”

„Sici cemo dole”, prekinu ga Getsbi. Pritisnu prekidac. Sivi prozori nestadoše kada kuca zablista u punom sjaju svetlosti.

U muzickoj sobi Getsbi upali jedinu sijalicu pokraj klavira. Upali Dejzinu cigaretu drhtavom šibicom i sede s njom na kauc u udaljenom uglu sobe, gde svetla nije bilo izuzev onoga što je divno uglacani pod upijao sa hodnika.

Kada je Antilopa odsvirao Ljubavno gnezdo okrenuo se na klupi i ocajnicki potražio Getsbija u mraku.

„Vidite da sam potpuno van forme. Rekao sam da ne mogu da sviram. Poptuno sam van for...” „Ne pricaj toliko, druže stari”, naredi mu Getsbi. „Sviraj!”

U rano jutro,

U kasno vece,

Veselimo se mi...

Napolju je zavijao vetar i duž moreuza se cula potmula grmljavina. Sada su se u Vest Egu palila sva svetla; elektricni vozovi, sa mnogo putnika, probijali su se kroz kišu iz Njujorka. Bilo je to vreme dubokih ljudskih promena i ushicenje se osecalo u vazduhu.

Jedna stvar je sigurna i ništa sigurnije nije Bogati sticu sve više bogatstva a siromašni - dece.

U meduvremenu,

U meduprostoru...

Kada sam prišao da se pozdravim, primetih da se onaj izraz zbunjenosti vratio na Getsbijevo lice, kao da se pojavila mala sumnja u pogledu njegove trenutne srece. Skoro pet godina! Mora da je bilo trenutaka cak i tog popodneva kada Dejzi nije licila na onu iz snova - ne sopstvenom krivicom, nego ogromnom živošcu njegove iluzije. Ta iluzija je prevazilazila snove - prevazilazila je sve. Bacio se u nju sa stvaralackom strašcu, dodajuci joj sve vreme pomalo, ukrašavajuci je svakim svetlim perom koje bi mu doletelo. Nikakva vatra ili studen ne mogu da se izjednace sa onim što covek može da stvori u svom utvamom srcu.

Dok sam ga posmatrao ocito se malko pribrao. Njegova ruka uzela je njenu, a kada mu je ona nešto šapnula na uvo, okrenuo se prema njoj pod naletom emocija. Mislim da ga je najviše uzbudivao njen glas, sa onom talasastom, groznicavom toplinom, jer njega nije mogao da odsanja - taj glas je bio besmrtna pesma.

Mene behu zaboravili, ali me je onda Dejzi pogledala i pružila mi ruku; Getsbi me nije ni primecivao. Još jednom sam ih pogledao, oni su uzvratili pogled, odsutno, izdaleka, obuzeti intenzivnim životom. Onda sam izašao iz sobe i niz mramorno stepenište sišao u kišu, ostavljajuci ih tamo same.

[You must be registered and logged in to see this link.]


POGLAVLJE VI

Negde u to vreme, jednog jutra je na Getsbijeva vrata stigao mladi ambiciozni novinar iz Njujorka i pitao ga ima li šta da kaže.

„Šta da kažem o cemu?”, upitao je ljubazno Getsbi. „Ovaj - možete li da date bilo kakvu izjavu?”

Posle nekoliko minuta zabune, ispostavilo se da je taj covek na poslu cuo da se pominje Getsbijevo ime u vezi s necim što ovaj nije želeo da otkrije ili nije u potpunosti razumeo. Kako je imao slobodan dan, požurio je „da ispita stvar”.

Bio je to nasumican pucanj, pa ipak je novinarev instinkt bio ispravan. Getsbijeva popularnost, koja se širila preko više stotina ljudi koji su uživali u njegovoj gostoljubivosti i tako postali poznavaoci njegove prošlosti, povecavala se celog leta dok nije postao zreo za novine. Savremene legende kao što je „podzemni naftovod do Kanade” pripisivane su njemu, a uporno se pricalo da on uopšte ne živi u kuci nego na brodu koji lici na kucu i koji se tajno krece obalom Long Ajlenda. Medutim, zašto su ove izmišljotine predstavljale izvor zadovoljstva za Džejmsa Geca iz Seveme Dakote, nije lako reci.

Džejms Gec - to je bilo njegovo stvarno, ili barem zakonito, ime. Promenio ga je u sedamnaestoj godini u narocitom trenutku koji je osvedocio pocetak njegove karijere - kada je video da jahta Dena Kodija baca sidro u najpodmuklijem plicaku na Gornjem jezeru. Džejms Gec je bio covek koji je tog popodneva lunjao po plaži u pocepanoj zelenoj majici i pantalonama od grubog platna, ali je vec kao Džej Getsbi pozajmio camac na vesla, izvezao se do jahte Tulomi i obavestio Kodija da za pola sata vetar može da ga uhvati i razbije mu brod.

Mislim da je on vec tada imao odavno spremno to ime. Njegovi roditelji bili su nepromucurni i neuspešni seljaci - u svojoj mašti nikada ih nije ni prihvatao kao roditelje. Džej Getsbi iz Vest Ega, Long Ajlend, u stvari je nastao iz platonskog poimanja samog sebe. Bio je božji sin - fraza koja znaci baš to, ako uopšte nešto znaci - zato on mora da se bavi poslom svoga Oca, što je služba ogromne, opšte i varljive lepote. Zato je izmislio onakvog Džeja Getsbija kakav prilici sedamnaestogodišnjaku i toj predstavi je ostao veran do kraja.

Duže od godinu dana potucao se južnom obalom Gornjeg jezera vadeci školjke ili loveci losos, ili u bilo kom drugom svojstvu koje mu je obezbedivalo hranu i spavanje. Njegovo preplanulo, cvrsto telo trpelo je i celicilo se u polusurovom, polulagodnom radu. Rano je upoznao žene, a kako su ga kvarile poceo je da ih prezire, mlade device zato što su neuke, druge zato što histerišu zbog stvari koje on u opsednutosti sobom smatra sasvim normalnim.

Medutim, njegovo srce bilo je u stalnom, turbulentnom košmaru. Nocu, u krevetu, progonile su ga najgrotesknije i najfantasticnije misli. Ceo svet neizrecive lepote ispredao se u njegovom mozgu dok je casovnik otkucavao na umivaoniku, a mesec vlažnom svetlošcu natapao njegovu odecu na gomili na podu. Svake noci dodavao je nove elemente obrascu svojih maštarija sve dok san ne bi velom zaborava prekrio neki blistavi prizor. Neko vreme su te sanjarije davale oduška njegovoj mašti; one su bile zadovoljavajuci nagoveštaj nerealnosti stvarnosti, nada da cvrsti temelji sveta pocivaju na vilinskom krilu.

Instinktivan osecaj buduce slave beše ga, nekoliko meseci pre, doveo do malog luteranskog koledža Sv. Olafa u južnoj Minesoti. Ostao je tu dve nedelje, razocaran njegovom surovom ravnodušnošcu prema dobošima njegove licne sudbine, prema sudbini uopšte, i preziruci najniži sveštenicki red koji je trebalo
da mu obezbedi egzistenciju. Tada se vratio na Gornje jezero i još uvek je bio u potrazi za poslom kada je jahta Dena Kodija bacila sidro u plicak u blizini obale.

Tada je Kodi imao pedeset godina, bio je proizvod srebronosnih polja Nevade, Jukona, groznicave jurnjave za ovim plemenitim metalom od sedamdeset i pete. Transakcije bakrom u Montani, koje su ga ucinile višestrukim milionerom, zatekle su ga u dobroj fizickoj snazi, ali na rubu umne slabosti, tako da je bezbroj žena pokušao da ga odvoji od njegovog novca. Sasvim neukusne price o tome kako je Ela Kej, novinarka, iskoristila njegovu slabost da odigra madam De Mentenon (Druga žena Luja XIV, koji je bio pod njenim uticajem) i pošalje ga jahtom na more, bile su opšta tema visokoparnog novinarstva 1902. Plovio je on pet godina duž gostoljubivih obala pre nego što se pojavio kao sudbina Džejmsa Geca u Malom devojackom zalivu.

Mladom Gecu, koji se odmarao na veslima i zurio u palubu s visokom ogradom, ta jahta je predstavljala svu lepotu i glamur ovoga sveta. Pretpostavljam da se nasmešio Kodiju - verovatno beše otkrio da ga svet voli kada se smeši ljudima. Bilo kako bilo, Kodi mu je postavio nekoliko pitanja (jedno od njih je izmamilo sasvim novo ime) i shvatio je da je hitar i neobicno ambiciozan. Posle nekoliko dana, odveo ga je u Dulut i kupio mu plavi sako, šest pari pantalona i jedrilicarsku kapu. I kada je Tulomi zaplovila prema Karibima, zaplovio je i Varvarski Obalni Getsbi.

Nalazio se u nejasnom svojstvu licnog posilnog - dok je bio s Kodijem bio je naizmenicno stjuard, kormilar, kapetan, sekretar, pa cak i tamnicar, jer je trezni Den Kodi znao kakva divljaštva može uskoro da pocini pijani Den Kodi, tako da se u slucaju takve eventualnosti sve više oslanjao na Getsbija. Ovaj aranžman trajao je pet godina, tokom kojih je lada tri puta obišla kontinent. Verovatno bi trajalo beskonacno da se jedne noci u Bostonu nije ukrcala Ela Kej, a nedelju dana kasnije Den Kodi je naprasno umro.

Secam se njegovog portreta u Getsbijevoj spavacoj sobi, sedi covek grubog ispraznog lica - pionir-razvratnik, koji je u jednoj fazi americkog života vratio na istocnu obalu surovo nasilje burdelja i saluna sa granice. Posredno zahvaljujuci Kodiju, Getsbi je malo pio. Ponekad su žene, u toku razuzdanih zabava, utrljavale šampanjac u njegovu kosu; stvorio je naviku da sam uopšte ne pije.

Od Kodija je nasledio novac - zavestanje od dvadeset pet hiljada dolara. Ali nije ga dobio. Nikada nije shvatio pravno sredstvo koje je upotrebljeno protiv njega, ali oni silni milioni otišli su netaknuti Eli Kej. On je ostao sa svojim narocitim i jedinstvenim iskustvom: nejasni obrisi Džeja Getsbija postali su suština jednog coveka.

***

Ispricao mi je ovo mnogo kasnije, ali zapisao sam to ovde s idejom da raspršim one prve surove glasine o njegovim precima, koje ni izdaleka nisu bile istinite. Štaviše, ispricao mi je to u vreme konfuzije, kad bejah došao do tacke da poverujem u sve ili ništa u vezi s njim. Zato koristim ovu kratku pauzu, dok Getsbi, takoreci, hvata dah, da rašcistim sa pogrešnim mišljenjima.

Bila je to i pauza u mojim odnosima s njim. Nekoliko nedelja nisam ga video niti sam ga cuo telefonom - uglavnom sam se nalazio u Njujorku, lutajuci sa Džordan i pokušavajuci da se dodvorim njenoj senilnoj tetki - ali sam jednog nedeljnog popodneva konacno otišao u njegovu kucu. Nisam ostao ni dva minuta kada je neko doveo na pice Toma Bjukenena. Naravno da sam bio zapanjen, ali ono što je zaista bilo iznenadujuce, jeste cinjenica da se to nije dogodilo pre.

Njih troje došli su na konjima - Tom i covek po imenu Sloun i lepa žena u jahacoj opremi, koja je dolazila ranije.

„Veoma mi je drago što vas vidim”, rekao je Getsbi, stojeci na tremu. „Veoma mi je drago što ste
svratili.”

Kao da je to njima bilo važno!

„Sedite, sedite. Poslužite se cigaretama ili cigarama.” Motao se po sobi, delujuci mi poznato. „Odmah cu doneti nešto za pice.”

Bio je duboko pod utiskom cinjenice da je došao Tom. Medutim, ionako bi se osecao nelagodno dok im nešto ne ponudi, nekako cudno osecajuci da su samo zbog toga došli. Gospodin Sloun nije hteo ništa. Limunadu? Ne, hvala. Malo šampanjca? Ništa, ništa, hvala... Izvinite...”

„Je li jahanje bilo prijatno?” „Ovde su putevi odlicni.” „Mislim da automobili...” „Ja.”

Gonjen neodoljivim instinktom, Getsbi se okrenuo prema Tomu, koji je prihvatio predstavljanje kao neznanac.

„Mislim da smo se negde vec sreli, gospodine Bjukenen.” „Ah, da”, rece Tom sa sirovom ljubaznošcu, ali ocito se ne secajuci. „Dakako da jesmo. Odlicno se secam.”

„Otprilike pre dve nedelje.” „Tacno. Bili ste s Nikom.”
„Poznajem vašu ženu”, nastavio je Getsbi gotovo agresivno. „Tako?” Tom se okrenu prema meni.

„Ti stanuješ u blizini, Nik?” „U kuci pokraj ove.” „Tako?”

Gospodin Sloun se nije mešao u razgovor, nego se lepo odmarao u stolici; ni žena nije ništa govorila - dok se iznenada, posle dva pica, nije raskravila.

„Na vašu sledecu zabavu svi cemo doci, gospodine Getsbi”, rekla je ona. „Šta kažete na to?” „Naravno, bilo bi mi veoma drago da dodete.”

„Bilo je lepo”, rece gospodin Sloun ravnodušno. „Dakle, mislim da je vreme da podemo kuci.” „Molim vas, nemojte da žurite”, rece Getsbi. Sada je bio sasvim priseban i želeo je da još razgovara

s Tomom. „Zašto ne biste - zašto ne biste ostali na veceri? Ne bi me iznenadilo da navrate neki ljudi iz Njujorka.”

„Podite vi na veceru kod mene, obojica”, rece ushiceno dama. „Obojica.” I ja sam bio ukljucen u to. Gospodin Sloun ustade.

„Ma nemoj”, rece on - ali samo njoj.

„Stvarno mislim”, bila je uporna. „Volela bih da mi budete gosti. Ima dosta prostora.”

Getsbi me je pogledao upitno. Želeo je da pode, a nije primetio da gospodin Sloun uopšte nije raspoložen da im on pravi društvo.

„Ja, nažalost, ne mogu”, rekao sam.

„Vi cete svakako poci”, koncentrisala se na Getsbija. Gospodin Sloun joj šapnu nešto na uvo.
„Necemo zakasniti ako odmah krenemo”, rece ona glasno.

„Ja nemam konja”, rece Getsbi. „Jahao sam u vojsci, ali nikad nisam kupio konja. Moracu da vas pratim kolima. Izvinite me na trenutak.”

Mi ostali smo izašli na trem, gde su Sloun i dama poceli žestoku prepirku. „Bože, mislim da taj covek ide”, rece Tom. „Zar ne zna da ga ona ne želi?” „Ona kaže da ga baš želi.”
„Imace veliku zabavu a on nece poznavati ni žive duše.” Namrštio se. „Pitam se gde je, do davola, upoznao Dejzi. Možda sam, bogme, staromodan covek, ali žene sada mnogo jure okolo da bi mi bilo drago. I upoznaju se sa svakojakim ludim svetom.”

Iznenada gospodin Sloun i dama sidoše niza stepenice i uzjahaše konje.

„Idemo”, rece gospodin Sloun Tomu, „kasnimo. Moramo da krenemo.” Zatim se obrati meni: „Recite mu da nismo mogli da cekamo, važi?”

Tom i ja se rukovasmo, sa ono dvoje razmenih hladno klimanje glavom i oni krenuše brzim kasom niz prilazni put, gubeci se u avgustovskom lišcu baš kada je Getsbi, sa šeširom i mantilom u ruci, izašao na glavna vrata.

Tom je ocito bio uznemiren zbog toga što Dejzi vrluda okolo sama, jer je sledece subote došao s njom na Getsbijevu zabavu. Možda je njegovo prisustvo dalo veceri neki cudan osecaj mucnine - ona se sasvim izdvaja u odnosu na ostale zabave tog leta. Bili su tu isti ljudi, ili barem ista vrsta ljudi, isto obilje šampanjca, ista raznobojna i raznotonska gungula, ali sam u vazduhu osecao neprijatnost, neku sveobuhvatnu oporost koja se prvi put uselila. Ili se bejah sasvim navikao, prihvatajuci Vest Eg kao svet za sebe, sa sopstvenim standardima i svojim velikim licnostima, koji ni sa cim ne može da se poredi zato što ne poseduje svest da je takav, a sada sam ga posmatrao Dejzinim ocima. Svakako je tužno gledati novim ocima stvari kojima ste se prilagodili uz veliki napor.

Došli su u suton i dok smo se kretali medu stotinama uskomešanih zvanica, Dejzin glas je cudesno žuborio.

„Ove stvari me tako uzbuduju”, šaputala je. „Ako bilo kad u toku veceri poželiš da me poljubiš, Nik, samo mi reci i bice mi drago da ti priuštim to. Samo kaži moje ime. Ili pokaži zelenu karticu. Ja dajem zelene...”

„Gledaj oko sebe”, rece joj Getsbi. „Gledam. Divno se...”

„Moraš da vidiš lica mnogih licnosti za koje si cula.” Tomov nadmeni pogled lutao je masom.

„Mi ne izlazimo mnogo”, rece on, „u stvari, upravo sam razmišljao o tome da ovde ne poznajem nikoga.”

„Možda poznaješ onu damu”, pokaza Getsbi na divnu ženu koja je više bila nalik na orhideju, koja je svecano sedela pod stablom bele šljive. Tom i Dejzi se zagledaše onim cudno nerealnim osecanjem koje prati prepoznavanje do tada sablasne slavne filmske glumice.

„Divna je”, rece Dejzi.

„Covek koji se nadvio nad njom je njen režiser.” Vodio ih je pompezno od grupe do grupe:

„Gospoda Bjukenen... i gospodin Bjukenen...” Posle krace pauze, dodao je: „Igrac pola.” „O, ne”, reagovao bi brzo Tom, „ne ja.”

Ocito je ovo prijalo Getsbiju, jer je Tom ostatak veceri bio „igrac pola”.

„Nikada nisam upoznala toliko slavnih licnosti”, kliktala je Dejzi, „svideo mi se onaj covek - kako se zvaše? - sa plavim nosom.”

Getsbi ga je identifikovao, govoreci da je rec o malom producentu. „Svejedno mi se svideo.”

„Više bih voleo da nisam igrac pola”, rece Tom prijatnim glasom, „više bih voleo da posmatram sav ovaj slavni svet ne... neprimecen.”

Dejzi i Getsbi su plesali. Secam se da me je prijatno iznenadio njegov elegantni fokstrot - nikada pre nisam ga video da pleše. Onda su otišli do moje kuce i pola sata sedeli na stepenicama, dok sam ja, na
njen zahtev, ostao da pazim u bašti. „U slucaju da izbije požar ili nadode poplava”, objasnila je ona, „ili da dode do bilo kakvog božjeg cina.”

Tom je izronio iz zaborava kada smo seli da veceramo. „Da li ce vam smetati ako budem vecerao sa onim ljudima preko?”, upitao je. „Jedan tip ima nešto vrlo zanimljivo.”

„Samo izvoli”, odgovorila mu je veselo Dejzi, „a ako hoceš da zapišeš neke adrese, evo ti moje malo zlatno nalivpero...”

Odmah potom se osvrnula i rekla mi da je devojka „obicna ali lepa”, a meni je bilo jasno da se ona, ako se izuzme onih pola sata koje je provela sama sa Getsbijem, uopšte ne provodi lepo.

Sedeli smo za posebno nacvrcanim stolom. Bila je to moja greška - Getsbi je morao na telefon a ja sam s tim istim ljudima bio dve nedelje pre. Medutim, ono što me je tada zabavljalo, sada je mirisalo na trulež.

„Kako se osecate, gospodice Bedeker?”

Devojka kojoj sam se obratio pokušavala je, neuspešno, da se nasloni na moje rame. Na ovo pitanje uspravila se i otvorila oci. „Šta?”

Krupna i troma žena, koja je pre toga navaljivala na Dejzi da sutradan igra s njom golf u lokalnom klubu, javi se u odbranu gospodice Bedeker.

„U redu je sada. Posle pet-šest koktela uvek pocne tako da vrišti. Kažem joj da mora da se ostavi pica.”

„Ostavljam se”, neubedljivo rece optužena.

„Culi smo da viceš, pa sam rekla doktoru Sivetu: ‘Ima neko kome je potrebna tvoja pomoc, doktore.’“

„Siguran sam da je mnogo zahvalna”, rece sarkasticno druga prijateljica, „ali ste joj skroz promocili haljinu kada ste joj zagnjurili glavu u bazen.”

„Najviše mrzim kad mi zagnjure glavu u bazen”, promumla gospodica Bedeker. „Jednom u Nju Džersiju zamalo da me udave.”

„Onda treba da se ostaviš pica”, rece joj doktor Sivet.

„Pricaj za sebe!”, dreknu gospodica Bedeker. „Ruke ti se tresu. Ne bih dozvolila da me operišeš.” Tako to beše. Gotovo poslednja stvar koje se secam jeste da sam stajao sa Dejzi i posmatrao

filmskog režisera i njegovu zvezdu. Još uvek su se nalazili pod stablom bele šljive i njihova lica su se skoro dodirivala, delio ih je samo tanki mesecev zrak. Palo mi je na pamet da se celo vece polako naginjao prema njoj, a na kraju je uspeo da napravi i onaj poslednji korak i da je poljubi u obraz.

„Svida mi se ona”, rekla je Dejzi, „mislim da je lepa.”

Ostalo ju je vredalo - nesumnjivo zato što u pitanju nije bio gest nego emocija. Bila je zgrožena Vest Egom, tim jedinstvenim „mestom” koje je Brodvej stvorio u ribarskom selu na Long Ajlendu - zaprepašcena njegovom sirovom snagom koja je strujala pod starim eufemizmima i previše nametljivom sudbinom, koja u krdo okuplja njegove stanovnike na precici koja iz nicega vodi u ništa. Videla je nešto strašno u samoj jednostavnosti koju nije uspevala da shvati.

Sedeo sam s njima na prednjim stepenicama dok su cekali kola. Bilo je mracno; samo su osvetljena vrata slala malko svetlosti u meko crno jutro. Ponekad bi iznad nas, uz zavesu sobe za oblacenje, promakla neka senka, ustupila bi zatim mesto drugoj senci, beskrajna kolona senki, koja bi stavljala karmin i puder pred nevidljivim ogledalom.

„Ko je uopšte taj Getsbi?”, iznenada je upitao Tom. „Veliki švercer alkoholom?” „Gde si to cuo?“, upitao sam.

„Nisam cuo. Zamislio sam. Mnogo novopecenih bogataša samo su veliki šverceri alkoholom.” „Getsbi nije”, rekao sam kratko.
Zacutao je na trenutak. Pesak je škripao pod njegovim nogama.

„Mora da se svakako mnogo namucio da bi sastavio sav ovaj zverinjak.” Vetar je zatalasao sivo krzno Dejzinog oko vratnika.

„Barem su zanimljiviji od ljudi koje mi poznajemo”, rekla je s naporom. „Nisi delovala mnogo zainteresovano.”

„Jesam, i te kako.”

Tom se nasmeja i okrenu se prema meni.

„Jesi li primetio izraz na Dejzinom licu kada ju je ona devojka zamolila da je stavi pod hladan tuš?” Dejzi poce da žubori ritmickom muzikom promuklog šapata, izvlaceci iz svake reci znacenje koje nikada pre nije imala i koje više nikada nece imati. Kada je melodija dosegla vrhunac, njen glas se

raspršio u više talasa tople ljudske magije.

„Dolaze mnogi koji nisu pozvani”, rece ona iznenada. „Ta devojka nije bila pozvana. Oni se prosto uguraju, a on je suviše pristojan da bi im zamerio.”

„Hteo bih da znam ko je on i šta radi”, bio je uporan Tom. „I mislim da cu se potruditi da otkrijem.” „Ne mogu da ti kažem odmah”, rece ona. „Bio je vlasnik nekih prodavnica, mnogo prodavnica. Sam

ih je stvorio.”

Velika limuzina lagano je prišla. „Laku noc, Nik”, rece Dejzi.

Pogled je skinula sa mene i potražila je osvetljeni vrh stepeništa, odakle je kroz otvorena vrata dopirala muzika valcera Tri casa ujutro. Uostalom, u samoj lepršavosti Getsbijeve zabave bilo je romanticnih mogucnosti kojih u njenom svetu uopšte nije bilo. Šta je to bilo u toj pesmi što kao da ju je pozivalo da se vrati unutra? Šta ce se dogoditi sada u nejasnim, nepredvidljivim satima? Možda ce doci neki neverovatan gost, osoba beskrajno retka i dostojna divljenja, neka blistava mlada lepotica koja ce samo jednim pogledom u Getsbija, jednim trenutkom carobnog susreta, izbrisati onih pet godina nepokolebljive vemosti.

Ostao sam do kasno te noci, Getsbi me je zamolio da pricekam dok on bude slobodan, tako da sam lunjao baštom dok nije došla neminovna grupa plivaca, smrznutih i ushicenih, sa crne plaže, dok se nisu ugasila svetla u gostinskoj sobi na spratu. Kada je najzad sišao niza stepenice, njegova preplanula koža na licu bila je neobicno zategnuta, oci su mu bile bistre i umorne.

„Nije joj se svidelo”, rekao je smesta. „Još kako joj se svidelo.”

„Uopšte joj se nije dopalo”, bio je uporan. „Nije se lepo provela.”

Cutao je, a ja sam naslucivao njegovu neizrecivu potištenost. „Osecam da sam daleko od nje”, rece. „Teško ju je ubediti da shvati.”

„Misliš u vezi s plesom?”

„S plesom?” Pucnu prstima u znak odbacivanja svih plesova koje je organizovao. „Druže stari, ples je nebitna stvar.”

Od Dejzi je ocekivao ništa manje nego da pride Tomu i da mu kaže: „Nisam te nikad volela.” Nakon što bi tom recenicom izbrisala cetiri godine, mogli bi da se odluce za preduzimanje prakticnijih mera. Jedna od njih je bila da se, nakon što ona bude slobodna, vrate u Luisvil i vencaju iz njene kuce - kao da se sve dešava pet godina pre.

„A ona ne razume”, govorio je on. „Nekad je razumevala. Sedeli bismo satima...”

Zacutao je i poceo da hoda gore-dole neveselom stazom sacinjenom od kora i ljusaka, od odbijenih naklonosti i zgaženog cveca.

„Ne bih od nje tražio previše”, osmelih se da kažem. „Ne može prošlost da se ponavlja.”
„Ne može prošlost da se ponavlja?”, uzviknuo je u neverici. „Naravno da može!”

Osvrnuo se mahnito oko sebe kao da prošlost vreba tu iz senke kuce, kao da mu je nadohvat ruke. „Sredicu sve da bude baš kao što je bilo nekada”, rece, odlucno klimajuci glavom. „Videce ona.” Pricao je mnogo o prošlosti i shvatio sam da želi da nešto vrati, možda neku predstavu o sebi koja se

pretocila u dragu Dejzi. Od tada je njegov život postao zbrkan i nesreden, ali ako bi uspeo da se vrati na neko polazište i da sve ponovi polako, mogao bi da otkrije šta je to...

...Jedne jesenje noci, pre pet godina, šetali su ulicom kada je padalo lišce, došli su do mesta na kojem nije bilo drveca i gde se trotoar kupao u mesecini. Zaustavili su se i okrenuli se jedno prema drugom. Bila je hladna noc s nekim tajanstvenim uzbudenjem u sebi koje se javlja u dve godišnje mene. Tiha svetla u kucama nešto su brujala u tamu, a zvezde su pocele da se meškolje. Krajickom oka Getsbi je video da se trotoari pretvaraju u merdevine i penju ka tajnom mestu iznad stabala - može da se popne ukoliko se bude penjao sam i kad tamo dode može da sisa dojku života, da žudno ispija cudotvorno mleko.

Njegovo srce damaralo je sve jace dok se Dejzino lice primicalo njegovom. Znao je da, kad poljubi ovu devojku i kad zauvek preda svoje neizrecive vizije njenom prolaznom dahu, njegova misao nece više nikada igrati kao misao Boga. Zato je cekao, osluškujuci još malo muzicku viljušku koju je neko udario o zvezdu. Zatim ju je poljubio. Na dodir njegovih usana ona se rascvetala poput cveta i inkarnacija je bila potpuna.

Ono što je govorio, pa cak i njegova grozna sentimentalnost, podsetilo me je na nešto - na nedokucivi ritam, delic izgubljenih reci koje sam davno negde cuo. Na trenutak su te reci pokušale da se uoblice u mojim ustima, usne su mi se razdvojile kao kod nemog coveka, kao da borba s njima znaci mnogo više od daška ustalasanog vazduha. Medutim, zvuka nije bilo i ono cega se gotovo bejah setio, ostalo je zauvek neizreceno.

[You must be registered and logged in to see this link.]


POGLAVLJE VII


Jedne subotnje veceri, kada je interesovanje za Getsbija bilo na vrhuncu, svetla u njegovoj kuci nisu se upalila - i njegova trimalhionska karijera ugasila se neosetno kao što je i pocela. Sa zakašnjenjem sam postao svestan cinjenice da su automobili koji su s nadom skrenuli prema njegovoj kuci ostali samo malo i onda se mrzovoljno udaljili. Pitajuci se da li je bolestan, otišao sam da proverim - neki novi batler neprijatnog lica sumnjicavo je, sa vrata, žmirkao prema meni.

„Je li gospodin Getsbi bolestan?”

„Jok.” Posle kratke pauze dodao je nekako preko volje: „gospodine”.

„Nisam ga video i bio sam prilicno zabrinut. Recite mu da je dolazio gospodin Karavej.” „Ko?”, upitao je grubo.

„Karavej.”

„Karavej. U redu, reci cu mu.” I zalupio je vrata.

Moja Finkinja me je obavestila da je Getsbi otpustio svu poslugu pre nedelju dana i da ih je zamenio novim ljudima koji nisu nikada išli u Vest Eg da ih podmite trgovci, ali je telefonom porucivao skromne kolicine namirnica. Bakalinov šegrt je rekao da kuhinja lici na svinjac, a u selu svi misle da novi ljudi uopšte nisu posluga.

Sledeceg dana Getsbi me je nazvao telefonom. „Odlaziš?”, upitao sam.

„Ne, druže stari.”

„Cujem da si otpustio svu poslugu.”

„Želeo sam da imam one koji nece tracariti. Dejzi dolazi cesto - u popodnevnim casovima.” Tako se, samo zbog njenog neslaganja, ceo karavan-saraj srušio kao kula od karata.

„Rec je o ljudima za koje je Volfšim hteo nešto da ucini. Svi su braca i sestre. Nekad su vodili mali hotel.”

„Jasno.”

Pozvao me je na Dejzin zahtev - da li bih sutradan došao kod nje na rucak? Bice i gospodica Bejker. Pola sata kasnije nazvala me je i Dejzi i kao da joj je laknulo što dolazim. Nešto se zakuvalo. Ipak, nisam mogao da verujem da su ovu priliku odabrali da naprave scenu - narocito ne onu mucnu scenu koju je Getsbi isplanirao u baš ti.

Sledeci danje bio uzavreo, gotovo poslednji, sigurno najtopliji tog leta. Kada je moj voz izronio iz tunela na sunce, samo je vrelo pištanje Nacionalne biskvit kompanije remetilo prokljucali podnevni muk. Slamnata sedišta vagona lebdela su na ivici sagorevanja; žena pokraj mene preznojavala se neko vreme u beloj bluzi, a onda se, kada su joj se novine ovlažile pod prstima, u ocajanju prepustila teškoj vrelini uz neutešan krik. Novcanik joj pade na pod.

„O, Bože!”, zadahtala je.

Podigao sam ga uz velik napor i dao joj ga, držeci ga za sam kraj da pokažem kako nemam nikakvih namera u vezi s njim - a ipak su svi oko mene, ukljucujuci i ovu ženu, posumnjali u mene.
„Vruce!”, rece kondukter poznatim licima. „Kakvo vreme!... Koja vrucina! Je li vama vruce? Je li vruce? Je li...?”

Kad mi je vratio kartu, na njoj se nalazila tamna mrlja. Zar bi neko po toj psecoj vrelini mogao da
razmišlja cije bujne usne ljubi, cija glava vlaži džep pidžame na njegovom srcu!

***

... Kroz hodnik u kuci Bjukenenovih duvao je povetarac, donoseci zvuk telefona Getsbiju i meni dok smo cekali pred vratima.

„Karoserija gazdinog automobila!”, urlao je batler u slušalicu. „Žao mi je, madam, ali ne možemo da je sredujemo - danas je toliko vruce da ne možemo ni da je taknemo!”

U stvari, rekao je: „Da... Da... videcu.”

Spustio je slušalicu i prišao nam pomalo ozaren, da preuzme naše slamnate šešire.

„Madam vas ocekuje u salonu!”, rekao je, bespotrebno pokazujuci smer. Po takvoj vrelini svaki dodatni pokret skracivao je poneki dan života.

Soba, dobro zasenjena tendom, bila je mracna i sveža. Dejzi i Džordan su ležale na ogromnom kaucu, kao idoli od srebra koji pridržavaju haljine da ih ne podigne raspevani povetarac ventilatora.
„Ne možemo ni da se pomerimo”, rekoše uglas.

Džordanini prsti, premazani belim puderom, na trenutak su ostali u mojoj ruci. „A gospodin Tomas Bjukenen, sportista?”, upitao sam.

U istom trenu zacuh njegov glas, osoran, prigušen, hrapav, na telefonu u hodniku.

Getsbi je stajao na sredini purpurnog tepiha i osvrtao se oko sebe kao opcinjen. Dejzi ga je posmatrala i onda se nasmejala onim slatkim, zanosnim smehom; dašak pudera podiže se sa njenih grudi u vazduh.

„Zucka se”, prošapta Džordan, „da je na telefonu Tomijeva devojka.”

Zacutali smo. Glas u hodniku je od gneva prerastao u dranje. „Odlicno, onda necu uopšte da prodajem kola... Prema tebi nemam nikakvih obaveza... a to što me maltretiraš u vreme rucka, to uopšte necu da podnosim!”

„Prekida razgovor”, rece cinicno Dejzi.

„Ne prekida”, uveravao sam je ja. „To je dogovor. Slucajno mi je poznato.”

Tom je naglo otvorio vrata, zakrcivši ih na trenutak svojim krupnim telom, i grunuo je u sobu. „Gospodine Getsbi!” Pružio je rucerdu sa dobro prikrivenom odbojnošcu. „Drago mi je što vas
vidim, gospodine.... Nik...”

„Napravi nam hladno pice”, rece Dejzi.

Kada je napustio sobu, ona je ustala, prišla Getsbiju, spustila mu glavu i poljubila ga u usta. „Znaš da te volim”, prošaputala je.

„Zaboravljaš na prisustvo dame”, rece Džordan. Dejzi se osvrnu.

„Poljubi ti Nika.” „Kakva prostakuša!”

„Baš me briga!”, podviknu Dejzi i nasloni se na kamin. Zatim se seti vrucine i pokajnicki sede na kauc baš u trenutku kada je ušla sveže doterana dadilja, vodeci devojcicu.

„Zla-to mo-je”, zapevuši, pružajuci ruke. „Dodi svojoj pravoj majci koja te voli.” Dete pojuri preko sobe i stidljivo zagnjuri glavu u majcinu haljinu.

„Zla-to mo-je! Je li majka napuderisala tvoju neošišanu zlatnu kosu? A sada ustani i kaži - Da’go mi

je.”

Getsbi i ja se sagnusmo po redu i prihvatismo malu neodlucnu ruku. Kasnije je on netremice gledao u dete. Mislim da nije nikada pre poverovao u njeno postojanje.
„Obukla sam se pre rucka”, rece dete, okrenuvši se brzo prema Dejzi.

„To je zato što je tvoja majka želela da te pokaže.” Njeno lice se preli u jednu jedinu boru na malom vratu. „Ti si kao san. Savršen mali san.”

„Da”, priznade dete mimo. „Teta Džordan isto ima belu haljinu.”

„Koliko ti se svidaju majcini prijatelji?” Dejzi ju je okrenula prema Getsbiju. „Misliš li da su lepi?” „Gde je tata?”

„Ne lici na oca”, objasni Dejzi. „Lici na mene. Ima moju kosu i oblik lica.” Dejzi ponovo sede na kauc. Dadilja pode korak napred i pruži ruku. „Dodi, Pemi.”

„Do videnja, sunce!”

Osvrcuci se natrag, disciplinovano dete pruži ruku dadilji i bi izvuceno na vrata baš kada se Tom vratio, iduci ispred cetiri koktela sa džinom punim leda.

Getsbi je uzeo pice.

„Izgleda da je pice hladno”, rece vidno napetim glasom. Pili smo halapljivo.

„Negde sam procitao da se sunce sve više zagreva”, rece Tom. „Izgleda da ce Zemlja uskoro pasti na Sunce - ili je, cekajte malo - baš suprotno - Sunce se sve više hladi.”

„Dodite napolje”, rece Getsbiju, „voleo bih da malo pogledate kucu.”

Izašao sam s njima na verandu. Na zelenom moreuzu, mlitavo zbog vreline, jedno jedro je polako plovilo prema svežijem moru. Getsbi ga je odmah zapazio; podigao je ruku i pokazao preko zaliva.

„Ja sam tacno preko puta vas.” „Znam.”

Uprli smo pogled preko leja cveca, travnjaka i sparušene travuljine duž obale. Bela krila jedrilice uskoro su se ocrtavala na plavom horizontu. Pred njima je ležao ustalasani okean i blažena bujna ostrva.

„To je pravi sport”, rece Tom, klimajuci glavom. „Voleo bih da sam s njim na sat vremena.”

Rucali smo u trpezariji, koja je takode bila zamracena zbog vrucine, i nervoznu veselost zalivali hladnim pivom.

„Šta cemo da radimo sa sobom danas popodne?”, zavapila je Dejzi, „i sledeceg dana, i sledecih trideset godina?”

„Nemoj da budeš morbidna”, rece joj Džordan. „Život pocinje iznova kada je jesen vesela.” „Ali prevruce je”, govorila je Dejzi gotovo placuci, „i sve je tako zbrkano. Hajdemo svi u grad!” Njen glas se borio s vrelinom, odbijao se o nju, pretvarajuci svoju besmislenost u formu.

„Cuo sam da se od štale pravi radionica”, govorio je Tom Getsbiju, „ali ja sam prvi covek koji je napravio štalu od radionice.”

„Ko hoce da ide u grad?”, upitala je Dejzi energicno. „Ah”, rece mu ona, „ti si toliko nezainteresovan.”

Pogledi im se sretoše i oni se zagledaše jedno u drugo kao da su sami na svetu. Ona s naporom spusti pogled.

„Ti uvek deluješ tako nezainteresovano”, ponovila je.

Pre toga mu je rekla da ga voli, a Tom Bjukenen je to cuo. Bio je prosto ošamucen. Malko je zinuo, pogledao Getsbija, pa ponovo Dejzi kao da ju je upravo prepoznao kao nekoga koga je nekad poznavao.

„Podsecaš na reklamu za muškarca”, nastavila je bezazleno. „Znaš šta je reklama za muškarca...” „U redu”, upade brzo Tom, „meni se savršeno ide u grad. Idemo - svi cemo u grad.”

Ustao je, pogled mu je još uvek sevao izmedu Getsbija i supruge. Niko ni da mrdne.

„Idemo!” Strpljenje ga je pomalo izdavalo. „Šta je sad bilo? Ako cemo u grad, onda da krenemo.”
Drhtavom rukom, uprkos nastojanju da se kontroliše, prineo je ustima poslednju cašu piva. Dejzin glas nas je podigao na noge i isterao na usijani prilazni put.

„Hocemo li tek tako da krenemo?”, pobunila se ona. „Zar necemo dozvoliti da oni koji žele najpre popuše po jednu cigaretu?” „Svi su pušili u toku rucka.”

„Daj da se malo zabavimo”, molila ga je ona. „Previše je vruce da bismo stvarali frku.” Nije reagovao na ove reci.

„Kako hoceš”, rekla je ona. „Idemo, Džordan.”

Njih dve su otišle na sprat da se spreme dok smo nas trojica muškaraca ostali na putu da nogom cuškamo kamencice. Srebrni mesecev srp vec je lebdeo na zapadnom nebu. Getsbi zausti da nešto kaže i predomisli se, ali ne pre nego što se Tom okrenuo i pogledao ga ocekujuci da nešto cuje.

„Da li su vaše štale ovde?”, upita Getsbi s naporom. „Nekoliko stotina koraka dole niz put.” „Oh.”

Nastala je pauza.

„Ne vidim nikakvog smisla u odlasku u grad”, prasnuo je Tom. „Te žene samo nešto uvrte sebi u glavu...”

„Hocemo li poneti nešto za pice?”, doviknula je Dejzi sa gornjeg prozora. „Ponecu viski”, odgovorio je Tom. Zatim je ušao u kucu.

„Ne mogu ništa da kažem u njegovoj kuci, druže stari.”

„Ona ima tako cudan glas”, primetih ja. „Pun je...” Nisam znao šta da kažem. „Njen glas je pun novca”, rece on iznenada.

To je bilo tacno. Nikada pre nije mi palo na pamet. Bio je pun novca - to je bila ona neiscrpna draž koja se u njemu prelivala u amplitudama, onaj zvuk cimbala... Visoko u beloj palati kraljeva kci, zlatno devojce...

Tom je izašao iz kuce, umotavajuci peškirom flašu viskija, a za njim su išle Dejzi i Džordan sa šeširom na glavi i noseci tanke ogrtace preko ruke.

„Hocemo li mojim kolima?”, predložio je Getsbi. Pipnuo je vrelu, zelenu kožu sedišta. „Trebalo je da ga ostavim u hladu.” „Da li je klasican menjac?”, upita Tom.

„Onda vi uzmite moj kupe, a ja cu voziti vaša kola.” Ovo se uopšte nije dopalo Getsbiju.

„Mislim da nema dovoljno benzina”, rece on.

„Ima benzina koliko volite”, rece goropadno Tom. „A ako nestane, mogu da svratim u neki dragstor. Danas u njima može sve da se kupi.”

Nastupila je duga pauza. Dejzi je namršteno gledala Toma, a preko Getsbijevog lica prešao je neopisiv izraz, koji je istovremeno bio i potpuno nepoznat i nekako prepoznatljiv, kao da sam samo cuo da ga neko opisuje.

„Idemo, Dejzi”, rece Tom, gurajuci je prema Getsbijevim kolima. „Ja cu da te provozam ovim cirkuskim kolima.”

Otvorio je vrata, ali se ona izvukla iz njegovog zagrljaja. „Povezi Nika i Džordan. Mi cemo ici za vama u kupeu.” Prišla je Getsbiju, dodirujuci njegov sako. Džordan, Tom i ja udosmo na prednje sedište Getsbijevih kola. Tom ubaci u brzinu i jumusmo u tešku vrelinu, ostavljajuci njih van vidokruga.

„Jeste li videli to?” „Videli šta?”

Pogledao me je oštro, shvatajuci da Džordan i ja sve odavno znamo.

„Vi mislite da sam ja glup, je li tako?”, rece on. „Možda i jesam, ali imam - ponekad cak i drugo culo koje mi kaže šta da radim. Možda ne verujete, ali nauka...”
Zacutao je. Obuzela ga je stvarnost situacije i vratila ga sa ivice teorijskog ponora.

„Malo sam se bavio tim tipom”, nastavio je on. „Verovatno bih bio išao dublje da sam znao...” „Hoceš da kažeš da si bio kod vidovnjaka?”, upita šaljivo Džordan.

„Šta?” Zbunjen, zurio je u nas dok smo se smejali. „Kod vidovnjaka?” „U vezi sa Getsbijem.”

„U vezi sa Getsbijem! Ne, nisam. Rekoh da sam malo istraživao njegovu prošlost.” „I saznao si da je studirao na Oksfordu”, rece Džordan u želji da mu pomogne. „Na Oksfordu!” Bio je u neverici. „Ðavola je studirao! Nosi ljubicasto odelo.” „Ipak je bio na Oksfordu.”

„Da, Oksford u Nju Meksiku”, prezirno frknu Tom, „ili nešto slicno.”

„Slušaj, Tome. Ako si takav snob, zbog cega si ga pozvao na rucak?”, upitala je srdito Džordan. „Pozvala ga je Dejzi; poznavala ga je pre nego što smo se uzeli - bogzna kako!”
Sada smo svi bili nadrndani i, svesni toga, vozili smo se neko vreme bez reci. A kada su se na putu pojavile izbledele oci doktora T. Dž. Ekleburga, setio sam se Getsbijeve primedbe u vezi s benzinom.

„Imamo dovoljno da stignemo do grada”, rece Tom.

„Ali ovde desno je radionica”, primeti Džordan. „Necu da cekam negde po ovoj paklenoj vrucini.” Tom nestrpljivo nagazi kocnice i sidosmo naglo na prašnjavi drum ispod Vilsonovog znaka. Odmah

se iz utrobe radionice pojavi vlasnik i zagleda se u kola.

„Da natocimo malo goriva!”, rece grubo Tom. „Zašto misliš da smo stali - da se divimo panorami?” „Bolestan sam”, rece Vilson ne pomerajuci se. „Bolestan ceo dan.”

„Šta ti je?”

„Sav sam slomljen.”

„Pa, da se sam poslužim?”, upita oštro Tom. „Lepo si zvucao na telefonu.”

Uz veliki napor, Vilson napusti hladovinu i dovratak na koji se beše naslonio, pa teško dišuci odvi cep rezervoara. Na suncu je njegovo lice bilo zeleno.

„Nisam mislio da te prekidam za vreme rucka”, rece on. „Ali novac mi je neophodan i hteo sam da znam šta ceš sa svojim starim kolima.”

„Kako ti se svidaju ova?”, upita Tom. „Kupio sam ih prošle nedelje.” „Lepa su”, rece Vilson, stisnuvši rucicu.

„Hoceš da ih kupiš?”

„Nema šanse”, nasmeši se Vilson. „Ne, ali bih mogao da zaradim na onim drugim.” „Zbog cega su ti odjednom potrebne pare?”

„Ovde sam vec previše dugo. Hocu da se selim. Moja žena i ja hocemo da idemo na Zapad.” „Tvoja žena hoce na Zapad”, rece zacudeno Tom.

„Ona o tome prica vec deset godina.” Na trenutak se naslonio na pumpu, zaklanjajuci oci od sunca. „A sada ce ici želela to ili ne. Ja cu je odvesti.”

Kupe projuri pored nas podižuci prašinu, a jedna ruka nam je mahala iz kola. „Koliko ti dugujem?”, upita grubo Tom.

„Tokom poslednja dva dana saznao sam nešto cudno”, objasni Vilson. „I zato hocu da odem. Zato sam te gnjavio u vezi s kolima.” „Koliko ti dugujem?”

„Dolar i dvadeset.”

Nemilosrdna vrucina pocinjala je da me ošamucuje i imao sam trenutak slabosti pre nego što sam shvatio da sve do tada njegove sumnje nisu padale na Toma. Otkrio je da Mirta živi još jedan, paralelan život negde drugde i od tog šoka se fizicki razboleo. Zurio sam u njega, pa u Toma, koji je do istovetnog otkrica došao ni sat vremena pre - i dode mi u glavu da izmedu ljudi ne postoji tako duboka razlika, ni po
inteligenciji ni po rasi, kolika je razlika izmedu zdravih i bolesnih. Vilsonje bio toliko bolestan da je delovao kao grešnik - kao da se pred njim nalazi devojka s bebom ciji je on otac.

„Dacu ti ona kola”, rece Tom. „Poslacu ih sutra popodne.”

To mesto je uvek delovalo uznemirujuce, cak i usred bela dana, a sada sam okrenuo glavu kao da sam upozoren na nešto iza nas. Preko gomila pepela posmatrale su nas džinovske oci doktora T. Dž. Ekleburga, ali sam vrlo brzo shvatio da nas veoma intenzivno posmatraju i druge oci, sa udaljenosti manje od šest metara.

Na jednom prozoru iznad radionice zavese su bile malo razmaknute, a Mirta Vilson je gledala dole u kola. Izraz njenog lica bio mi je cudno poznat - izraz koji sam cesto vidao na licu žena, ali na licu Mirte Vilson izgledao je besmisleno i neobjašnjivo dok nisam shvatio da ljubomornim strahom fiksira ne Toma, nego Džordan Bejker, za koju je mislila da mu je žena.

[You must be registered and logged in to see this link.]



***

Ne postoji veca zbrka od zbrke priprostog uma, tako da je Tom prilikom vožnje osecao vrelo bicevanje panike. Žena i ljubavnica, pre sat vremena bezbedne i neotudive, sada naglo izmicu njegovoj kontroli. Instinkt ga je terao da pritisne gas sa dvostrukim ciljem, da pretekne Dejzi i što dalje pobegne od Vilsona; jurili smo osamdeset na sat prema Astoriji, a onda smo medu paucinastim metalnim nosacima primetili plavi kupe.

„Ovi veliki bioskopi oko Pedesete ulice su prava stvar”, rece Džordan. „Volim Njujork u letnja popodneva kada su svi van grada. Ima neceg culnog u njemu - prezrelog, kao da ce ti svakojako voce pasti u ruke.”

Rec „culno” je još više uznemirila Toma, ali pre nego što je uspeo da se pobuni, kupe se zaustavio, a Dejzi nam je dala znak da stanemo.

„Kuda idemo?”, doviknula je.

„Kako bi bilo da podemo u bioskop?”

„Tako je vruce”, požalila se ona. „Idite vi. Mi cemo se provozati i prikljuciti vam se kasnije. Naci cemo se na nekom uglu. Ja cu pušiti dve cigarete.”

„Ne možemo o tome ovde da raspravljamo”, rece nervozno Tom kada je kamion iza nas nagazio sirenu. „Idite za mnom do južne strane Central parka, pred hotel Plažu. ”

Nekoliko puta se osvrnuo da vidi njihova kola, a kada ih je saobracaj usporavao i sam je smanjivao brzinu i cekao da se ukažu na vidiku. Mislim da se plašio da ce njih dvoje skrenuti u neku sporednu ulicu i zauvek otici iz njegovog života.

Nisu otišli. A svi skupa smo pribegli teže shvatljivom koraku da uzmemo gostinsku sobu jednog apartmana hotela Plaža.

Duga i buma svada koja se završila tako da nas je sjatila u jednu sobu izmice mi iz pamcenja, ali se vrlo jasno secam da se tokom nje moj donji veš penjao poput vlažne zmije, da su mi graške hladnog znoja jurile preko leda. Ova ideja je proistekla iz Dejzinog predloga da uzmemo pet kupatila i da se istuširamo hladnom vodom, a onda je prerasla u opipljiviju formu kao „mesto na kojem možemo da popijemo zasladeni koktel od nane”. Svako od nas je više puta ponovio da je to „luda zamisao” - svi smo se istovremeno obracali zbunjenom recepcioneru i mislili smo, ili smo se pretvarali da mislimo, da smo veoma zabavni...

Soba je bila prostrana i zagušljiva i, mada je vec bilo cetiri sata, otvaranjem prozora samo nas je zadahnula toplina koja je dopirala od grmlja iz parka. Dejzi je prišla ogledalu i stajala je pred njim ledima okrenuta prema nama, nameštajuci kosu.
„Divan apartman”, prošaptala je Džordan i svi su se nasmejali. „Otvori drugi prozor”, naredila je Dejzi, ne okrenuvši se. „Nema više prozora.”

„Bice bolje da telefoniramo da nam donesu sekiru i da...”

„Najbolje je da zaboravimo na vrucinu”, rece nervozno Tom. „Žaleci se na nju, cinite je deset puta gorom.”

Odmotao je peškir i flašu viskija stavio na sto.

„Zašto je ne ostaviš na miru, druže stari?”, primeti Getsbi. „Ti si želeo da ideš u grad.”

Nastao je muk. Telefonski imenik skliznu sa eksera i pade na pod, na šta Džordan prošapta „Izvinite” - ali se ovaj put niko nije nasmejao.

„Ja cu ga podici”, ponudih se.

„Dohvatio sam ga.” Getsbi se zagleda u vrpcu imenika, promrmlja „Hm!” na zanimljiv nacin i baci imenik na stolicu.

„To ti je velika poštapalica, zar ne?”, rece oštro Tom. „Šta to?”

„To vaše druže stari. Gde li si je pokupio?”

„Slušaj, Tome”, rece Dejzi, okrecuci se od ogledala, „ako nameravaš da daješ licne primedbe, otici cu istog trena. Nazovi i naruci leda za ovo pice.”

Kako je Tom podigao slušalicu, tako je nabijena vrelina prasnula u zvuk i culi smo cudesne akorde Mendelsonovog Svadbenog marša iz balske dvorane ispod nas.

„Zamislite da se vencavate po ovoj vrelini!”, zavapila je Džordan mršteci se.

„Pa šta, i ja sam se vencala usred juna”, seti se Dejzi, „Luisvil u junu! Nekoje pao u nesvest. Ko se ono onesvestio, Tome?” „Biloksi”, odgovori on kratko.

„Covek po imenu Biloksi. Bloks Biloksi, pravio je boksove - to je cinjenica - i bio je iz Biloksija, u državi Tenesi.”

„Odneli su ga u moju kucu”, dodade Džordan, „zato što je moja kuca bila odmah pokraj crkve. Ostao je tri nedelje, sve dok mu tata nije rekao da mora da ide. Odmah po njegovom odlasku tata je umro.” Posle male pauze dodala je: „Nije bilo nikakve veze.” „Poznavao sam Bila Biloksija iz Memfisa”, rekoh ja.

„To mu je bio rodak. Poznavala sam njegovu celu familiju. Dao mi je aluminijumski štap za golf koji još uvek koristim.” Muzika je prestala kada je svecanost pocela, a do prozora je doplovio dugi pozdrav, posle kojeg su usledili isprekidani povici „Jea - ea - ea!” i najzad se oglasio džez, što je znacilo da je poceo ples.

„Starimo, starimo”, rece Dejzi. „Da smo mladi, ustali bismo i zaigrali.” „Seti se Biloksija”, upozori je Džordan. „Gde si ga upoznao, Tome?”

„Biloksija?” Koncentrisao se uz primetan napor. „Nisam ga poznavao. On je bio Dejzin prijatelj.” „Nije tacno”, negirala je Dejzi. „Pre toga ga nisam nikad videla. Došao je privatnim kolima.”

„E, pa, on je rekao da tebe poznaje. Govorio je da je odrastao u Luisvilu. U poslednji cas doveo ga je Ejsa Bird i pitao da li imamo mesta za njega.”

Džordan se nasmešila.

„Verovatno je dugo putovao do kuce. Rekao mi je da je bio predsednik vaše grupe u Jejlu?” Tom i ja se tupo zgledasmo.

„Biloksi?”

„Prvo, mi nismo imali nikakvog predsednika...”

Getsbijeva noga poce nervozno da dobuje po podu i Tom poce da ga fiksira.
„Nego, gospodine Getsbi, koliko sam razumeo, ti si sa Oksforda.” „Ne sasvim.” „Da, da, shvatam da si išao na Oksford.”

„Da - išao sam tamo.”

Nastala je pauza. Onda se oglasi Tom, u neverici i uvredljivo: „Mora da si išao tamo negde u vreme kada je Biloksi išao u Nju Hejvn.“

Usledila je još jedna pauza. Na vrata pokuca konobar i unese mlevenu nanu i led, ali njegovo „hvala” i tiho zatvaranje vrata nisu prekinuli muk. Ovaj neobicno važan detalj morao je najzad da bude rašcišcen.

„Rekao sam ti da sam išao tamo.”

„Cuo sam to, ali bih hteo da znam kada.”

„Bilo je to devetsto devetnaeste, ostao sam samo pet meseci. Zbog toga ne mogu za sebe da kažem da sam covek sa Oksforda.” Tom se osvrnu da vidi da li smo primetili njegovu nevericu. Medutim, svi mi smo gledali Getsbija.

„Bila je to prilika koju su pružali nekim oficirima posle potpisivanja mira”, nastavio je on. „Mogli smo da idemo na bilo koji univerzitet u Engleskoj i Francuskoj.”

Hteo sam da ustanem i da ga potapšem po ramenima. Ponovo mi se javilo potpuno poverenje u njega, koje sam vec bio osetio. Dejzi je ustala, blago se smešeci, i prišla stolu.

„Otvori viski, Tome”, naredi ona, „i napravicu vam nanovacu. Onda neceš sebi delovati toliko glupo... Pogledaj nanu!”

„Cekaj malo”, prasnu Tom, „hocu da gospodinu Getsbiju postavim još jedno pitanje.” „Samo izvoli”, rece uljudno Getsbi.

„Kakvu svadu hoceš da izazoveš u mojoj kuci?”

Konacno su bili na brisanom prostoru i Getsbi je bio zadovoljan. „On ne izaziva svadu”, rece Dejzi, gledajuci ocajnicki jednog pa drugog. „Ti izazivaš svadu. Hajde, kontroliši se malo.”

„Da se kontrolišem!”, ponovi Tom u neverici. „Mislim da je poslednja stvar da covek sedi i da dozvoli da neki nikogovic dode niotkuda i da vodi ljubav s tvojom ženom. Dakle, ako je to ideja onda ja nisam u igri... Danas ljudi pocinju sa ismevanjem porodicnog života i porodicnih institucija, a onda ce sve da odbace i cak ce poceti brakove izmedu cmih i belih.”

Zajapuren od strastvenog trtljanja, video je sebe kako stoji sam na poslednjem braniku civilizacije. „Ovde smo svi beli”, promrmlja Džordan.

„Znam da nisam mnogo popularan. Ne priredujem velike zabave. Mislim da covek mora da kucu pretvori u svinjac ako uopšte želi da ima prijatelje - u savremenom svetu.”

Onako ljut, što smo svi bili, došao sam u iskušenje da se smejem cim on otvori usta. Prelazak iz razvratnika u konformistu bio je potpun.

„Imam nešto da ti kažem, druže stari...”, poce Getsbi. Medutim, Dejzi je naslucivala šta ce da kaže. „Molim te, nemoj!”, prekinula ga je ocajnicki. „Molim vas da svi podemo kuci. Zašto svi ne podemo

kuci?”

„To je prava ideja.” Ustao sam. „Ma daj, Tome. Niko ne želi da pije.” „Hocu da znam šta gospodin Getsbi ima da mi kaže.”

„Tvoja žena te ne voli”, rece Getsbi. „Nije te nikada ni volela. Ona voli mene.” „Ti si lud!”, prodrao se Tom.

Getsbi skoci na noge, sav ustreptao.

„Nije te nikada volela, da li me cuješ?”, vikao je on. „Udala se za tebe zato što sam ja bio siromašan a ona bila umorna od cekanja. Bila je to strašna greška, ali u svom srcu nije nikoga volela osim mene!”

U ovom trenutku Džordan i ja smo pokušali da krenemo, ali su Tom i Getsbi insistirali na tome da
ostanemo - kao da nijedan od njih nema šta da krije i kao da je privilegija ako budemo saucesnici njihovih emocija.

„Sedi, Dejzi”, rece Tom glasom koji je uzaludno pokušavao da bude ocinski. „Šta se to dešava? Hocu sve da cujem.”

„Rekao sam ti šta se dešava”, rece Getsbi. „Vec pet godina - a ti nisi znao.” Tom se oštro okrenu prema Dejzi.

„Ti se sa ovim tipom vidaš pet godina?”

„Ne vida”, rece Getsbi. „Ne, nismo mogli da se sastajemo. Ali smo se voleli sve vreme, druže stari, a ti nisi znao. Ponekad sam se smejao” - nije, medutim, sada bilo smeha u njegovim ocima - „kada bih pomislio da ne znaš.”

„Oh - i to je sve.” Tom sklopi ruke poput sveštenika i zavali se u stolici.

„Ti si lud!”, prasnu zatim. „Ne mogu da govorim o onom što se dešavalo pre pet godina, jer tada nisam poznavao Dejzi - i da sam proklet ako mi je jasno kako si mogao da joj prideš na kilometar a da ja to ne vidim, osim ako nisi donosio namirnice na sporedna vrata. A sve ostalo je prokleta laž. Dejzi me je volela kada se udala za mene i još me voli.”

„Ne voli”, rece Getsbi, vrteci glavom.

„Voli, voli. Problem je jedino u tome što ponekad ima luckaste ideje i ne zna šta radi.” Mudro je klimao glavom. „I još nešto, i ja volim Dejzi. S vremena na vreme odem na terevenku i napravim budalu od sebe, ali se uvek vracam i u srcu je sve vreme volim.”

„Odvratan si”, rece Dejzi. Okrenula se prema meni, a njen glas, koji je bio za oktavu niži, ispunio je sobu groznim prezirom: „Znaš li ti zašto smo napustili Cikago? Iznenadena sam što te nisu pocastili pricom o toj maloj terevenci.”

Getsbi prede sobu i stade pokraj nje.

„Dejzi, sada je sve gotovo”, rece ozbiljno. „Nije više važno. Samo mu reci istinu - da ga nikad nisi volela - i to je zauvek izbrisano.”

Ona ga tupo pogleda. „Pa - kako sam uopšte mogla da ga volim?” „Nikad ga nisi volela.”

Zastala je. Pogled joj je pao na Džordan i mene, kao da nas moli, kao da je konacno shvatila šta radi - i kao da nikada nije nameravala da bilo šta uradi. Medutim, sada je bilo gotovo. Bilo je prekasno.

„Nikad ga nisam volela”, rece ona primetno se muceci. „Ni u Kapiolaniju?”, upita oštro Tom.

„Ne”

Iz balske dvorane, na toplim talasima vazduha, dopirali su prigušeni akordi.

„Ni onog dana kada sam te nosio da ne pokvasiš cipele?” U njegovom glasu bilo je neke hrapave nežnosti... „Dejzi?”

„Nemoj, molim te.” Glas joj je bio hladan, ali u njemu više nije bilo gorcine. Pogledala je Getsbija. „Slušaj, Džej”, rece - ali joj ruka zadrhta pri pokušaju da pripali cigaretu. Iznenada baci cigaretu i zapaljenu šibicu na tepih.

„Oh, ti hoceš previše!”, doviknu Getsbiju. „Volim te sada - zar to nije dovoljno? Ne mogu da promenim prošlost.” Pocela je neutešno da jeca. „Nekad sam ga stvarno volela - ali volela sam i tebe.”

Getsbi razrogaci pa zatvori oci. „Volela si i mene?\ ponovi on.

„Cak i to je laž”, rece besno Tom. „Nije znala ni da li si živ. Dakle, ima stvari izmedu Dejzi i mene koje neceš nikada saznati, stvari koje nijedno od nas ne može nikada da zaboravi.”

„Želim da razgovaram nasamo sa Dejzi”, energicno je zahtevao. „Sada je previše uzbudena...”
„Cak ni sama ne mogu da kažem da nisam nikad volela Toma”, priznade ona tužnim glasom. „To ne bi bilo istina.”

„Naravno da ne bi”, složi se Tom. Okrenula se prema mužu.
„Kao da tebi nešto znaci”, rece mu.

„Naravno da mi znaci. Od sada cu se bolje starati o tebi.”

„Ti ne razumeš”, rece Getsbi pomalo panicno. „Ti se više neceš starati o njoj.”

„Necu?”, Tom razrogaci oci i nasmeja se. Sada je vec mogao da se kontroliše. „Kako to?” „Dejzi te ostavlja.”

„Glupost.”

„Ipak te ostavljam”, rece ona s primetnim naporom.

„Ona me ne ostavlja!”, Tomove reci iznenada predoše na Getsbija. „Svakako ne zbog prevaranta koji bi morao da ukrade prsten da joj stavi na prst.”

„To necu da podnosim!”, kriknu Dejzi. „Jao, molim vas da bežimo odavde.”

„Ko si ti, inace?”, prasnu Tom. „Jedan iz bagre koja se mota okolo sa Maj erom Volfsimom - toliko znam. Malo sam istražio cime se baviš - a sutra cu još da proverim.”

„Možeš da uživaš u tome, druže stari”, rece godro Getsbi. „Saznao sam šta su tvoje prodavnice. ” Okrenuo se prema nama i ubrzao govor. „On i Volfsim su kupili mnogo prodavnica u sporednim ulicama ovde i u Cikagu i prodaju alkohol ispod tezge. To je jedna od njegovih malih majstorija. Cim sam ga video shvatio sam da je švercer i nisam pogrešio.”

„I šta s tim?”, upita uljudno Getsbi. „Mislim da tvom prijatelju Volteru Cejsu nije ispod casti da se bavi takvim poslom.”

„I ostavio si ga na cedilu, zar ne? Poslao si ga na mesec dana u zatvor u Nju Džersi. Bože! Treba da cuješ Voltera šta prica o tebi. ” „Došao je kod nas potpuno švorc. Bio je srecan da može da zaradi, druže stari.”

„Nemoj da me zoveš druže stari! ”, dreknu Tom. Getsbi je cutao. „Volter je mogao da vas stisne i zbog mahinacija s kladenjem, ali mu je Volfsim zapretio i zapušio mu usta.”

Onaj nepoznati, a ipak prepoznatljiv izraz, ponovo se pojavio na Getsbijevom licu.

„Taj posao s prodavnicama je sitna stvar”, nastavi polako Tom, „sada se baviš necim što Volter ne sme ni da mi kaže.”

Pogledao sam Dejzi, koja je ukocenog pogleda stajala izmedu Getsbija i muža, pa Džordan, koja je pocela da balansira onim nevidljivim predmetom na bradi. Potom sam se ponovo okrenuo prema Getsbiju - i bio zapanjen njegovim izrazom lica. Izgledao je - ovo kažem uz sav prezir prema klevetnickom brbljanju gostiju iz njegove bašte - kao da je „ubio coveka”. Na trenutak je izraz njegovog lica mogao da se opiše na baš takav fantastican nacin.

Kada je taj trenutak prošao, ushiceno se obratio Dejzi, negirajuci sve, braneci svoje ime od optužbi koje nisu ni izrecene. Medutim, ona se sve više povlacila u sebe, pa je odustao i samo su pusti snovi ostali još da se bore kako je popodne odmicalo, pokušavajuci da dodirnu ono što više nije bilo opipljivo, boreci se ocajnicki da dode do izgubljenog glasa preko sobe.

Taj glas je ponovo preklinjao da idemo.

„Molim te, Tome! Ovo više ne mogu da podnesem.”

Njene preplašene oci govorile su da su sve namere, sva hrabrost, koje je dotle imala, sada potpuno nestale.

„Vas dvoje da krenete kuci, Dejzi”, rece Tom. „Kolima gospodina Getsbija.” Pogledala je Toma, krajnje uznemirena, ali je on insistirao sa gordim prezirom.
„Hajde. Nece te više maltretirati. Mislim da shvata da je s njegovim malim drskim flertom gotovo.” Njih dvoje su se izgubili bez reci, bili su izbaceni, ucinjeni marginalnim, izolovanim, nestali su kao utvare cak i iz našeg sažaljenja. Posle nekoliko trenutaka Tom je ustao i poceo da umotava u peškir

neotvorenu flašu viskija.

„Hocete li malo da popijete? Džordan?... Nik?” Cutao sam.

„Nik?”, upitao je ponovo. „Šta?”

„Hoceš malo?”

„Ne... samo sam se setio da mi je danas rodendan.”

Napunio sam trideset godina. Preda mnom se pružao zloslutan, preteci put nove decenije.

Bilo je sedam casova kada smo s njim ušli u kupe i krenuli prema Long Ajlendu. Tom nije zatvarao usta, uzbudivao se, smejao, ali njegov glas je bio daleko od Džordan i mene kao neka nepoznata graja na trotoaru ili negde na spratu. Ljudsko saosecanje ima granice i bilo nam je drago što sve njihove tragicne raspre išcezavaju u svetlima velegrada. Trideset godina - preda mnom je decenija samoce, sve tanji spisak poznanika, sve tanja aktovka oduševljenja, sve manje kose. Ipak, pokraj mene se nalazila Džordan, koja je za razliku od Dejzi bila dovoljno mudra da zaboravljene snove prenosi iz jednog doba u drugo. Kada smo prolazili preko tamnog mosta, njeno bledo lice naslonilo se na moje rame i onaj zastrašujuci udar trideset leta nestao je s ohrabrujucim stiskom njene ruke.

Tako smo se kroz sveži suton vozili prema smrti.

[You must be registered and logged in to see this link.]




***

Mladi Grk, Mihaelis, koji je vodio kafanicu pokraj pepelišta, bio je glavni svedok istrage. Branio se od vrucine tako što je odspavao do pet, a onda je otišao do mehanicke radionice i zatekao bolesnog Vilsona u kancelariji - teško bolesnog i bledog, koji se sav tresao. Mihaelis ga je savetovao da ide da spava, ali je Vilson odbio, govoreci da ce propustiti mnogo na poslu ako ode. Dok ga je komšija ubedivao, iznad njihovih glava nastao je pravi urnebes.

„Zakljucao sam ženu”, mimo je objasnio Vilson. „Ostace zakljucana do prekosutra, a onda cemo se odseliti.”

Mihaelis je bio zgranut; bili su susedi cetiri godine i nikada Vilson nije delovao kao covek sposoban za takvo nešto. Opšte uzev, bio je od onih istrošenih ljudi: kad nije radio, sedeo je na stolici pred vratima i posmatrao ljude i kola u prolazu. Kada bi mu se neko obratio, obavezno bi se dobrodušno nasmejao. Nije bio svoj, nego covek svoje žene.

Zato je bilo prirodno da Mihaelis pokuša da otkrije šta se dogodilo, ali Vilson je odbijao da kaže bilo šta - umesto toga, poceo je da sumnjicavo pogleduje svog posetioca i da ga pita šta radi u odredeno vreme odredenih dana. Baš kad je ovom potonjem postalo nelagodno, neki radnici su prošli pokraj njih na putu u restorancic, tako da je Mihaelis iskoristio priliku da ode, nameravajuci da se vrati kasnije. Ipak, nije se vratio. Misli da je zaboravio, to je sve. Kada je ponovo izašao, nešto posle sedam, glas gospode Vilson podsetio ga je na onaj razgovor, glas koji je bio veoma snažan i prekoran, dole u radionici.

„Udri me!”, cuo je dreku. „Baci me dole i udri, prljava mala kukavice!”

Trenutak kasnije ona je izjurila u suton, mlatarajuci rukama i vicuci - pre nego što je uspeo da se pomeri sa vrata sve je bilo gotovo.

„Kola smrti”, kako su nazvana u jednim novinama, nisu se zaustavila; došla su iz sutona koji se
zgušnjavao, tragicno se zanela na trenutak i onda nestala iza sledeceg zavoja. Mavro Mihaelis nije cak bio siguran ni koje su boje bila - prvom policajcu je rekao da su svetlozelena. Ona druga kola, koja su išla prema Njujorku, zaustavila su se posle stotinak koraka i njihov vozac je požurio natrag do Mirte Vilson, ciji je život nasilno ugašen, klekao na drum i pomešao njenu gustu tamnu krv s prašinom.

Mihaelis i taj covek prvi su stigli do nje, ali kada su pocepali njenu bluzu, još mokru od znoja, videli su da joj leva dojka visi na parcetu kože i da nema potrebe da slušaju rad srca. Usta su joj bila razjapljena i malko pocepana na krajevima, kao da se ugušila prilikom oslobadanja od strašne vitalnosti kojom je tako dugo odisala.

***

Još izdaleka smo primetili tri-cetiri vozila i grupu ljudi.

„Sudar!”, rece Tom. „To je dobro. Vilson ce najzad imati malo posla.”

Usporio je, ali nije imao nameru da se zaustavlja dok nismo prišli sasvim blizu, kada su ga zgranuta lica na vratima radionice naterala da stisne kocnice.

„Pogledacemo”, rekao je u nedoumici, „samo cemo pogledati.”

Sada sam postao svestan naricanja koje je dolazilo iz radionice, naricanja koje se posle našeg izlaska iz kupea pretvorilo u reci: „O, moj Bože!”, koje su se neprestano ponavljale uz teško jecanje. „Ovde se desila gadna nevolja”, rece potreseno Tom.

Propeo se na prste i preko kruga glava pogledao u radionicu, koja je bila osvetljena samo žutom lampom koja je visila u metalnoj korpi. Onda je zaroktao i snažnim rukama prokrcio sebi put.
Krug se ponovo zatvorio uz gundanje i prekore; prošao je ceo minut pre nego što sam išta video. Onda su novodošli poremetili red i Džordan i ja smo iznenada ugurani unutra.

Telo Mirte Vilson, umotano u cebe, pa u još jedno cebe, kao da pati od groznice u vreloj noci, ležalo je na radnom stolu pokraj zida, a Tom je, ledima okrenut nama, stajao nadnet nad njim, potpuno ukocen. Do njega je stajao saobracajac koji je zapisivao imena u svoj notes, preznojavajuci se i ispravljajuci greške. U pocetku nisam uspevao da uocim izvor naricanja koje je strašno odjekivalo u pustoj radionici - a onda sam ugledao Vilsona kako stoji na visokom pragu kancelarije, klateci se i držeci se obema rukama za dovratak. Neki covek mu je tiho govorio, pokušavajuci s vremena na vreme da položi ruku na njegovo rame, ali Vilson nije ništa cuo ni video. Pogled bi mu se polako spuštao sa zaljuljane lampe na olovni sto pokraj zida, a onda bi ponovo sunuo prema lampi, uz neprekidno, strašno naricanje:

„O, moj Bože! O, moj Bože! O, moj Bože!”

Odjednom, Tom podiže glavu i nakon što je zacakljenim ocima pogledao po radionici, obrati se mumlajuci policajcu. „M-a-v...” sricao je policajac, „- o...”

„Ne, r...”, ispravio ga je covek, „M-a-v-r-o...” „Slušaj ti!”, rece besno Tom.

„R...”, rece policajac, „o...”

Podigao je pogled kada mu je Tomova teška ruka pala na rame. „Šta ‘oceš ti?” „Šta se dogodilo? - To hocu da znam.”

„Udarilo ju je vozilo. Ostala je na mestu mrtva.” „Na mestu mrtva”, ponovi Tom razrogacenih ociju. „Istrcala je na put. Kuckin sin nije se ni zaustavio.”

„Bilo je dvoje kola”, rece Mihaelis, „jedna su dolazila, druga odlazila, jasno?” „Odlazila kuda?”, upita policajac.

„Kola su išla u oba smera, svaka na svoju stranu. Ona je” - podigao je ruku prema cebadima, stao na
pola puta i ponovo je priljubio uz telo - „istrcala na ulicu i kola koja su dolazila iz Njujorka naletela su pravo na nju, išla su pedeset ili šezdeset na sat.”

„Kako se zove ovo mesto?” „Nema imena.”

Tada je prišao lepo odeven crnac.

„Kola su bila žute boje”, rece on, „velika žuta kola. Nova.” „Videli ste nesrecu?”, upita policajac. „Nisam, ali su me ta kola pretekla, vozio je najmanje sedamdeset. Možda osamdeset na sat.” „Dodite ovamo da upišem vaše ime. Dozvolite, molim vas. Da zapišem njegovo ime.”

Neke reci iz njihovog razgovora verovatno su doprle do Vilsona koji se klatio na vratima kancelarije, jer je u njegovo naricanje iznenada upala nova tema:

„Ne morate meni da kažete kakva su kola bila! Znam ja kakva su to kola!”

Posmatrajuci Toma, primetih da je snop mišica na njegovim plecima zaigrao ispod sakoa. Žustro je prišao Vilsonu i uhvatio ga cvrsto za mišice.

„Ti moraš da se sabereš”, rekao mu je prigušeno i grubo. Vilson je iskolacio oci; propeo se na prste i bio bi pao na kolena da ga Tom nije zadržao.

„Slušaj”, rekao je Tom, malko ga cimajuci. „Ja sam pre nekoliko minuta stigao iz Njujorka. Dovozio sam ti onaj kupe o kojem smo razgovarali. Ona žuta kola koja sam vozio popodne nisu moja - cuješ li ti? Nisam ih video celo popodne.”

Samo smo crnac i ja bili dovoljno blizu da cujemo šta govori, ali je policajcu bio sumnjiv ton i zainteresovao se.

„Cemu sve to?”, upitao je oštro.

„Ja sam mu prijatelj.” Tom je okrenuo glavu, ali je još cvrsto držao Vilsona. „Kaže da poznaje kola koja su to uradila... Bila su žute boje.”

Neki nejasni poriv naveo je policajca da sumnjicavo pogleda Toma. „A kakve boje su vaša kola?”

„Plave, kupe.”

„Mi smo sad stigli iz Njujorka”, rekoh ja.

Neko koje vozio iza nas potvrdio je to i policajac se okrenuo. „Molim, da mi ponovo kažete ime...”

Uzevši Vilsona kao lutku, Tom ga unese u kancelariju, posadi ga u stolicu i vrati se.

„Ako bi neko hteo da sedi s njim”, grmnu autoritativno. Posmatrao je kako se dva najbliža muškarca zgledaše i udoše preko volje u kancelariju. Tom je tada zatvorio vrata iza njih i sišao niz onu jedinu stepenicu, izbegavajuci da gleda u sto. Prišao mi je i šapnuo: „Kidajmo odavde.”

Dok su njegove rucurde krcile put kroz gomilu koja se još okupljala, prošli smo pokraj užurbanog doktora s tašnom u ruci, po koga su poslali pre pola sata u uzaludnoj nadi.

Tom je polako vozio do prve krivine, a onda je kupe nagazio kroz noc. Nešto posle toga cuo sam tiho promuklo jecanje i video kako suze teku niz njegovo lice.

„Prokleta kukavica!”, zavapio je. „Nije se cak ni zaustavio.”

***

Kuca Bjukenenovih iznenada je zaplovila prema nama kroz mracno šuštavo drvece. Tom se zaustavio pokraj trema i pogledao prema spratu, gde su se dva prozora rascvetala od svetlosti medu puzavicama.

„Dejzina kuca”, rece on. Kada smo izašli iz kola pogledao me je i malo se namrštio.
„Trebalo je da te ostavim u Vest Egu, Nik. Veceras ne možemo ništa da uradimo.”

Promenio se nekako, i sada je govorio ozbiljno i odlucno. Dok smo prelazili prilazni put obasjan mesecinom, on je u nekoliko jezgrovitih recenica saopštio plan.

„Pozvacu taksi da te odbaci kuci, a dok cekaš bolje je da ti i Džordan udete u kuhinju i da im kažete da vam spreme veceru - ako vam je do jela.”

„Ne, hvala. Ali voleo bih ako bi pozvao taksi. Cekacu napolju.” Džordan položi ruku na moje rame.

„Zar neceš uci, Nik?” „Ne, hvala.”

Bilo mi je mucno i hteo sam da ostanem sam. Medutim, Džordan se još nije predavala. „Tek je pola deset”, rekla je.

Ni Bog me ne bi uterao unutra; tog dana bilo mi je dosta svih njih, što je iznenada ukljucilo i Džordan. Mora da je primetila nešto u izrazu mog lica, jer se odjednom okrenula, ustrcala uza stepenice trema i ušla u kucu. Sedeo sam nekoliko minuta s glavom zagnjurenom u ruke dok nisam cuo da batler uzima telefon i poziva taksi. Onda sam polako sišao niz prilazni put, s namerom da cekam pokraj kapije.

Tek što sam prešao dvadesetak koraka, cuh da me neko zove i Getsbi izade na put izmedu dva grma. Mora da sam se osecao vrlo cudno, jer nisam mogao da mislim ni o cemu osim o blistavosti njegovog ljubicastog odela na mesecini.

„Šta radiš?”, upitao sam.

„Stojim tu i ništa više, druže stari.”

Bila je to na neki nacin jadna zanimacija. Izgledalo mi je da ce za tili cas opljackati kucu; ne bih se bio iznenadio da ugledam ona zla lica „Volfsimovih ljudi” iza njega u žbunju.

„Jesi li video ikakvu nesrecu na putu?”, upitao je nakon krace pauze. „Jesam.”

Na trenutak je opet zacutao. „Je li mrtva?”

„Jeste.”

„Tako sam i mislio, rekao sam Dejzi da mislim da je mrtva. Bolje je da šok dode odjednom. Dobro je podnela.”

Govorio je kao da je Dejzina reakcija jedino što je važno.

„Otišao sam u Vest Eg zaobilaznim putem”, nastavio je on, „i ostavio sam kola u garaži. Mislim da nas nije niko video, ali ne mogu da budem siguran.”

Vec mi se toliko gadio da nisam smatrao za potrebno ni da mu kažem da nije u pravu. „Koje bila ta žena?”, upitao je.

„Zvala se Vilson. Njen muž je vlasnik one radionice. Kako se, do davola, to desilo?” „Ovaj, pokušao sam da smotam volan...” Zacutao je i ja sam iznenada naslutio istinu. „Je li Dejzi vozila?”

„Da”, rece on nakon kratkog oklevanja, „ali, naravno, reci cu da sam vozio ja. Vidiš, kada smo napustili Njujork bila je vrlo nervozna i mislila je da ce joj vožnja pomoci - a ona žena je istrcala baš kad smo se mimoilazili s kolima iz suprotnog smera. Sve se desilo u trenu, ali meni se cini da je ona htela da nam nešto kaže, mislila je da je neko koga ona poznaje. Ovaj, Dejzi je najpre skrenula od žene prema drugim kolima, a onda je izgubila nerve i vratila se. U trenutku kad sam uhvatio za volan, cuo sam udarac - mora da je ostala na mestu mrtva.”

„Kola su je rasporila...”

„Nemoj da mi pricaš više, druže stari.” Lecnuo se. „Bilo kako bilo - Dejzi je dodala gas. Pokušao
sam da je nateram da se zaustavi, ali nije mogla, pa sam povukao rucnu. Zaustavili smo se i ona mi je pala u krilo. Dalje sam vozio ja.

„Ona ce vec sutra biti dobro”, nastavi on. „Ja cu cekati ovde i videti da li on pokušava da je gnjavi zbog popodnevne neprijatnosti. Zakljucala se u sobu i ako bude pokušao sa bilo kakvim grubostima, ona ce ugasiti i ponovo upaliti svetio.”

„Nece je ni taknuti”, rekoh ja. „Uopšte ne razmišlja o njoj.” „Ne verujem mu, druže stari.”

„Koliko dugo ceš cekati?”

„Celu noc, ako bude trebalo. U svakom slucaju, dok svi ne odu na spavanje.”

Tada mi se javi nova pretpostavka. Recimo da Tom otkrije da je vozila Dejzi. Mogao bi pomisliti da u tome vidi vezu - svašta bi mogao da pomisli. Pogledao sam kucu; dva ili tri prozora bila su osvetljena u prizemlju, a sa sprata je dopirala ljubicasta svetlost iz Dejzine sobe.

„Pricekaj tu”, rekoh. „Idem da vidim ima li kakve gužve.”

Vratio sam se duž ivice travnjaka, tiho prešao prilazni put i na prstima se popeo stepenicama verande. Zavese radne sobe bile su razmaknute i video sam da je soba prazna. Prešavši trem na kojem smo vecerali one junske noci, pre tri meseca, došao sam do malog pravougaonika svetlosti za koji sam smatrao da je prozor ostave. Zavesa je bila navucena, ali sam u simsu pronašao procep.

Dejzi i Tom su sedeli za kuhinjskim stolom, s tanjirom hladne pecene piletine izmedu sebe i sa dve flaše piva. On joj je sve vreme nešto govorio preko stola, a u toj ozbiljnosti držao je svoju ruku na njenoj. S vremena na vreme ona bi ga pogledala i klimnula glavom.

Nisu bili srecni, a nijedno nije ni taklo ni piletinu ni pivo — ali nisu bili ni nesrecni. U tom prizoru bilo je nesumnjivo neke prirodne intime, tako da bi svako rekao da nešto zajedno snuju.

Kada sam na prstima sišao sa trema, cuo sam kako tamnim drumom taksi lagano prilazi kuci. Getsbi je cekao na istom mestu.

„Je li tamo sve mimo?”, pitao je nervozno.

„Da, sve je mimo.” Napravio sam malu pauzu. „Bice bolje da ideš kuci i malo odspavaš.” Zavrteo je glavom.

„Hocu da cekam ovde dok Dejzi ne ode da spava. Laku noc, druže stari.”

Stavio je ruke u džepove sakoa i ponovo se usredsredio na kucu, kao da moje prisustvo remeti svetost njegovog bdenija. Udaljio sam se i ostavio ga na mesecini - da bdi ni nad cim.

[You must be registered and logged in to see this link.]



POGLAVLJE VIII


Cele noci nisam mogao da zaspim; na moreuzu je neprestano zavijala sirena, tako da sam se batrgao izmedu groteskne realnosti i teških, zastrašujucih snova. Negde pred zoru cuo sam kako taksi dolazi Getsbijevim prilazom i odmah sam skocio iz kreveta i poceo da se oblacim - osecao sam da treba da mu nešto kažem, jer ujutro ce biti kasno.

Prelazeci preko njegovog travnjaka, video sam da su ulazna vrata još otvorena i da on stoji oslonjen na sto u hodniku, umoran od utucenosti ili pospanosti.

„Nije se ništa dogodilo”, rekao je tužno. „Cekao sam, a oko cetiri sata ona je došla na prozor i ostala nekoliko trenutaka, a onda je ugasila svetio.”

Njegova kuca nije mi nikada izgledala tako ogromna kao te noci kada smo prošli kroz velike sobe u potrazi za cigaretama. Razgrtali smo zavese koje su bile kao paravani i pipali po dugim mracnim zidovima tražeci prekidace za svetio - jednom sam tresnuo na tastaturu avetinjskog klavira. Svuda je bilo neobjašnjivo mnogo prašine, a sobe su bile budave kao da dugo nisu provetravane. Najednom neobicnom stolu našao sam kutiju sa dve cigarete u njoj. Otvorivši francuske prozore radne sobe, sedeli smo i pušili u mraku.

„Treba da odeš”, rekao sam. „Gotovo je sigurno da ce uci u trag tvojim kolima.” „Da sada odem, druže stari?”

„Idi na nedelju dana u Atlantik Siti ili u Montreal.”

Nije hteo ni da cuje. Nije mogao da ostavi Dejzi dok ne sazna šta ce da uradi. Hvatao se za poslednji tracak nade, a ja nisam mogao da ga otrgnem od toga.

Te noci mi je ispricao cudnu pricu iz mladosti povezanu sa Denom Kodijem - ispricao mi je zato što se „Džej Getsbi” razbio kao staklo pod Tomovom šakom zlobe i što je duga potajna ekstravagancija bila demaskirana. Mislim da je sada bio spreman na to da sve ispovedi, bez ostatka, ali je želeo da prica o Dejzi.

Ona je bila prva „pristojna” devojka koju je upoznao. U raznim skrivenim okolnostima dolazio je u kontakt s takvim svetom, ali uvek s nevidljivom bodljikavom žicom izmedu. Bila je ushicujuce poželjna. Odlazio je u njenu kucu, najpre s drugim oficirima iz logora Tejlor, a potom sam. Bio je zadivljen - nikada pre nije imao priliku da bude u takvoj kuci. Njena neverovatna lepota napajala se cinjenicom da je u njoj živela Dejzi - za nju je ona bila nešto uzgredno kao njemu logorski šator. Bilo je u tome neke duboke misterije, slutnje da su spavace sobe na spratu lepše i svežije od drugih spavacih soba, da se u hodnicima te kuce odvijaju aktivnosti koje ozaruju, da tu romanse nisu bajate i odbacene u lavanduli, nego da su sveže i zajapurene, da mirišu na blistave automobile i na igranke cije cvece retko vene. Uzbudivalo ga je i to što su mnogi muškarci vec voleli Dejzi - u njegovim ocima to joj je podizalo vrednost. Osecao je njihovo prisustvo po celoj kuci, ispunjavali su vazduh bojama i tonovima još ustreptalih emocija.

Medutim, bio je svestan cinjenice da se u Dejzinoj kuci našao pukim slucajem. Ma koliko da bude blistava njegova buducnost u liku Džeja Getsbija, tada je bio siroti mladic bez prošlosti, a nevidljivi plašt uniforme mogao je u svakom trenu da sklizne sa njegovih ramena. Zato je koristio vreme koliko god je mogao. Uzimao je ono što može da dobije, halapljivo i bezobzirno - najzad je uzeo i Dejzi jedne tihe oktobarske noci, uzeo je zato što nije imao stvarno pravo ni da joj dotakne ruku.

Možda je prezirao sebe zato što ju je sigurno uzeo lažno se predstavljajuci. Ne želim da kažem da se
hvalisao svojim fantomskim milionima, ali je s predumišljajem dao Dejzi osecanje sigurnosti; uverio ju je da je covek iz približno istih društvenih slojeva iz kojih ona potice - da je u potpunosti sposoban da se stara o njoj. U stvari, on nije uopšte imao takvih mogucnosti - nije iza sebe imao stabilno porodicno okruženje i bio je izložen na milost i nemilost hirovima bezlicne uprave da ga baca svuda po svetu.

Svejedno, nije prezirao sebe a stvari nisu ispale kako je zamišljao da hoce. Verovatno je nameravao da uzme ono što može i da ode - ali je sada shvatio da se predao traganju za gralom. Znao je da je Dejzi izuzetna, ali nije shvatao koliko izuzetna moža da bude jedna „pristojna” devojka. Nestala je u svojoj bogatoj kuci, u bogatom i ispunjenom životu, ostavljajuci Getsbiju - ništa. On je osecao da je oženjen njom, to je bilo sve.

Kada su se ponovo sreli, dva dana posle, Getsbi je na neki nacin ostao bez daha, u izvesnom smislu bio je izdan. Njen trem je blistao od raskoši zvezdane svetlosti; vrbovo pruce klupe zanosno je škripalo kada se okrenula prema njemu i on poljubio njena misticna i socna usta. Beše se prehladila, što joj je glas cinilo promuklijim i zanosnijim nego ikada, a Getsbi je bio potpuno svestan mladosti i misterije koju bogatstvo tamnici i cuva, svestan svežine mnoštva odevnih predmeta i Dejzi, koja blista poput srebra, bezbedna i gorda iznad tegoba sirotinje.

***

„Ne mogu da ti objasnim koliko sam bio iznenaden kada sam otkrio da je volim, druže stari. Cak sam se ponadao da ce me odbaciti, ali nije, jer je i ona mene volela. Mislila je da mnogo znam zato što sam znao drugacije stvari od nje... Tako sam se našao daleko od ambicija, sve više se zaljubljujuci, a onda mi odjednom nije bilo stalo. Kakva je korist od cinjenja velikih stvari ako može biti lepše ako joj kažem šta cu da radim?”

Poslednjeg popodneva pred njegov odlazak u inostranstvo sedeo je držeci Dejzi u krilu, dugo i nemo. Bio je hladan jesenji dan, u sobi je gorela vatra a njeni obrazi su prosto plamteli. S vremena na vreme ona bi se pomerila i malo promenila položaj njegove ruke, a jednom ju je on poljubio u tamnu sjajnu kosu. To popodne ih je malo ucutkalo, kao da je želelo da se duže secaju dugog rastanka koji donosi sledeci dan. Nikada nisu bili bliskiji u tom mesecu ljubavi, niti su dublje medusobno opštili nego kada je ona nemim usnama ovlaš prešla preko ramena njegovog sakoa ili kada je on dotakao kraj njenih prstiju, nežno kao da je zaspala.

***

Dobro se pokazao u ratu. Pre odlaska na front nalazio se u cinu kapetana, a posle Argonske bitke postao je major i komandant divizijskih mitraljezaca. Posle potpisivanja mira besomucno je nastojao da ode kuci, ali je zbog nekih komplikacija ili nesporazuma bio poslat u Oksford. Bio je zabrinut - u Dejzinim pismima dominiralo je ocajanje preplavljeno nervozom. Nije joj bilo jasno zašto ne može da dode. Osecala je pritisak spolja i želela je da ga vidi i da pokraj sebe oseti njegovo prisustvo i da, najzad, bude sigurna da postupa kako treba.

Jer Dejzi je bila mlada i njen izveštaceni svet mirisao je na orhideje i prijatnu, veselu snobovštinu, na orkestre koji su odredivali ritam godine, sažimajuci tugu i nametljivost života u novim tonovima. Cele noci saksofoni su beznadežno zavijali u ritmu Bil strit bluza dok je stotinak pari zlatnih i srebrnih papuca dizalo sjajnu prašinu. Na predvecemjim cajankama uvek je bilo kutaka koji su pulsirali ovom tihom, slatkom groznicom dok su se nova lica pojavljivala tu i tamo kao latice ruže koje po podu baca tužan dah trube.

Kroz taj svet koji živne u suton Dejzi je ponovo pocela da se krece s pocetkom sezone; iznenada je
ponovo održavala više sastanaka sa više mladica, uspavljujuci se u zoru sa dinduvama i šifonom vecernje haljine, pomešanim sa svelim orhidejama na podu. I sve to vreme nešto u njoj je vapilo za donošenjem odluke. Želela je da joj se život uoblici na licu mesta, odmah - a odluku mora da donese neka sila - ljubavi, novca ili neminovne prakticnosti - koja se nalazi nadohvat ruke.

Ta sila je poprimila oblicje sredinom proleca, dolaskom Toma Bjukenena. I njegova licnost i status odisali su korpulentnošcu, pa je Dejzi bila polaskana. Nesumnjivo je došlo do izvesne borbe i do olakšanja. Getsbi je dobio pismo dok se nalazio u Oksfordu.

***

Na Long Ajlendu bila je vec zora i krenuli smo da otvaramo ostale prozore u prizemlju, ispunjavajuci kucu svetlošcu koja poprima plavicastu i zlatnu boju. Senka drveta pala je naglo po rosi i avetinjske ptice poceše da pevaju u plavom lišcu. U vazduhu se oseti lagan, prijatan dah, izdaleka podsecajuci na vetar, obecavajuci svež, lep dan.

„Mislim da ga nije nikad volela.” Getsbi se okrenu od prozora i pogleda me izazovno. „Moraš da zapamtiš, druže stari, da je popodne bila veoma uzbudena. Rekao joj je one stvari na nacin koji ju je uplašio - to je bio razlog što sam ja izgledao kao sitni prevarant. A rezultat je bio da ona nije prakticno ni znala šta govori.”

Seo je utucen.

„Naravno, možda ga je volela vrlo kratko pošto su se vencali - a i tada je mene volela više nego njega, razumeš?”

Iznenada je izneo zanimljivu primedbu.

„U svakom slucaju”, rekao je, „bilo je to s njene strane vrlo licno.”

Šta ste mogli zakljuciti iz toga osim da pretpostavite neku dubinu njegovog poimanja dogadaja koja ne može da se izmeri?

Vratio se iz Francuske kada su se Tom i Dejzi još nalazili na svadbenom putovanju i otišao je u Luisvil, potrošivši svoju poslednju vojnicku platu. Ostao je nedelju dana, hodao je ulicama kuda su zajedno prolazili one novembarske noci, obilazeci zabacena mesta na koja su odlazili njenim belim kolima. Baš kao što je Dejzina kuca uvek izgledala misterioznije i veselije od drugih kuca, tako je i njegovo poimanje grada, iako nje više nije bilo u njemu, bilo natopljeno melanholicnom lepotom.

Napustio je grad ispunjen osecanjem da je mogao da je nade samo da je tražio upornije - osecanje da je ostavlja iza sebe. U dnevnom vozu - sada je bio potpuno švorc - bilo je strašno vruce. Izašao je u hodnik i seo na pomocno sedište, stanica promace pokraj njega, a pozadina nepoznatih zgrada klizila je sve brže. Pruga je zatim krenula u prolecna polja, gde se s njima ceo minut utrkivao žuti tramvaj pun putnika, koji su možda nekada videli caroliju njenog lica u šetnji ulicom.

Pruga je savila i sada je bežala od sunca, koje, kako se spuštalo niže, kao da je prosipalo blagoslov na išcezavajuci grad u kojem se ona rodila. U ocajanju je ispružio ruku kao da želi da uhvati samo pramicak vazduha, da spase delic mesta koje je ona za njega ucinila lepim. Sada je sve to, medutim, promicalo prebrzo za njegove zamagljene oci i znao je da je izgubio onaj nejsvežiji i najbolji deo za sva vremena.

Bilo je devet sati kada smo završili dorucak i izašli na trem. Noc je sasvim promenila godišnje doba i u vazduhu se osecao dah jeseni. Baštovan, poslednji od Getsbijeve bivše posluge, došao je do stepeništa.

„Danas cu isprazniti bazen, gospodine Getsbi. Lišce ce brzo poceti da opada i onda uvek ima problema sa cevima.”

„Nemoj danas to da radiš”, odgovori Getsbi. Zatim se okrenu prema meni kao da se izvinjava.
„Znaš, druže stari, nisam nijednom koristio taj bazen celog leta.” Pogledao sam na sat i ustao.

„Dvanaest minuta do mog voza.”

Nisam želeo da idem u grad. Nisam uopšte bio za posao, ali je bilo nešto još jace od toga - nisam želeo da ostavim Getsbija. Propustio sam taj voz, pa još jedan, pre nego što sam uspeo da odem.

„Nazvacu te”, rekoh na kraju. „Nazovi, druže stari.” „Nazvacu te oko podne.” Polako smo sišli niza stepenice.

„Nadam se da ce i Dejzi nazvati.” Pogledao me je bojažljivo kao da ocekuje da to potvrdim. „Mislim da hoce.”

Rukovali smo se i pošao sam. Pre nego što sam stigao do žive ograde setih se necega i okrenuh se. „Oni su ogavna rulja”, doviknuo sam mu preko travnjaka. „Ti više vrediš od svih njih zajedno.” Toliko mi je drago što sam to rekao. Bio je to jedini kompliment koji sam mu ikada udelio, jer ga od

pocetka do kraja nisam gotivio. Najpre je klimnuo glavom, a onda se njegovo lice razlilo u blistav osmeh razumevanja, kao da smo povodom te cinjenice sve vreme bili krajnje saglasni. Njegovo raskošno ljubicasto odelo tako je lepo blistalo na beloj podlozi stepeništa, što me je asociralo na noc kada sam prvi put došao u njegovu kucu, pre tri meseca. Tada su travnjak i prilaz bili puni lica ljudi koji su naklapali o njegovoj pokvarenosti - a on je stajao na stepenicama, skrivajuci svoj cedan san i mašuci im u znak pozdrava.

Zahvalio sam mu na gostoprimstvu. Uvek smo mu zahvaljivali na tome - ja i drugi gosti. „Do videnja”, doviknuo sam. „Uživao sam u dorucku, Getsbi.”

***

Kada sam došao u grad pokušao sam da sredim spisak na kojem se nalazila beskrajna kolicina artikala, a onda sam zaspao u stolici. Pred samo podne probudio me je telefon, trgnuo sam se sa graškama znoja na celu. Bila je to Džordan Bejker; cesto je zvala u to vreme zato što je nju bilo teško naci s obzirom na kretanje izmedu hotela, klubova i privatnih kuca. Obicno je njen glas dolazio kroz žicu kao nešto sveže i lepo, kao da na prozor kancelarije stiže busencic trave sa terena za golf, ali tog jutra njen glas bio je opor i suv.

„Napustila sam Dejzinu kucu”, rekla je. „Sada sam u Hempstedu, a popodne idem u Sautempton.” Verovatno je bilo takticno napustiti Dejzinu kucu, ali me je taj cin zabrinjavao, a njena sledeca

primedba me je naljutila.

„Sinoc nisi bio ljubazan prema meni.”

„Kakve veze je to moglo da ima u onakvoj situaciji?” Nastao je kratkotrajan muk. Zatim:

„Medutim - ja hocu da te vidim.” „Hocu i ja da vidim tebe.”

„Recimo da ne odem u Sautempton i da popodne dodem u grad?” „Ne - mislim da ne mogu danas popodne.”

„Vrlo dobro.”

„Danas popodne je nemoguce. Razne...”

Neko vreme smo razgovarali u tom stilu, a onda smo naglo prekinuli razgovor. Ne znam ko je od nas zalupio slušalicu, ali znam da me uopšte nije bilo briga. Nisam tog dana mogao da razgovaram s njom
intimno preko malog stola, pa makar nikada više ne razgovarao s njom.

Nekoliko minuta kasnije nazvao sam Getsbijevu kucu, ali je linija bila zauzeta. Pokušavao sam cetiri puta; na kraju su mi sa centrale rekli da je linija otvorena za medugradski razgovor sa Detroitom. Uzevši vozni red, zaokružio sam lagano voz koji krece u tri i petnaest. Onda sam se zavalio u stolicu i pokušao da razmišljam. Bilo je tek podne.

***

Kada sam tog jutra vozom prolazio pokraj pepelišta, namerno sam prešao na drugu stranu vagona. Pretpostavljao sam da ce se tamo ceo dan nalaziti veca grupa radoznalaca sa decicom koja ce tražiti mrlje u prašini, s nekim brbljivim tipom koji neprestano prepricava šta se dogodilo, sve dok i njemu samom ne postane nestvarno i onda prestane da prica, a tragican slucaj Mirte Vilson bude zaboravljen. Sada želim da se malo vratim i da ispricam šta se dogodilo kod radionice posle našeg odlaska prethodne noci.

Imali su problema da pronadu njenu sestru, Ketrin. Mora da je te veceri prekršila pravilo da ne pije, jer kad je stigla bila je potpuno natreskana i nije mogla da shvati da su kola hitne pomoci vec otišla. Kada su je ubedili u to, pala je u nesvest kao da je to nepodnošljivi deo nesrece. Neko ju je, ljubazan ili znatiželjan, povezao da isprati sestrino telo.

Dugo posle ponoci svet je navirao na vrata radionice, dok se Džordž Vilson ljuljao na kaucu unutra. Neko vreme vrata kancelarije bila su otvorena i svi koji su ulazili u radionicu obavezno su gledali kroz nju. Najzad je neko rekao da je to sramota i zatvorio je vrata. Mihaelis i nekoliko drugih muškaraca bili su s njim. Nešto kasnije Mihaelis je morao da zamoli poslednjeg stranca da ostane petnaest minuta da bi mogao da kod sebe skuva kafu. Posle toga ostao je s Vilsonom sam do zore.

Oko tri sata Vilsonovo nesuvislo mrmljanje promenilo je ton - bio je tiši i poceo je da prica o žutim kolima. Rekao je da zna na koji ce nacin otkriti kome kola pripadaju, a onda je istrtljao da je pre mesec ili dva njegova žena došla iz grada s masnicama na licu i s nateklim nosom.

Medutim, kada je shvatio šta je rekao, lecnuo se i poceo da narice „O, moj Bože!”, onim jececim tonom. Mihaelis je nespretno pokušao da ga odvrati od toga.

„Otkad ste bili u braku, Džordže? Hajde nemoj, sedi malo mirno i odgovori mi na pitanje. Koliko dugo ste bili u braku?”

„Dvanaest godina.”

„Jeste li imali dece? Hajde, Džordže, sedi mimo - pitao sam te nešto. Jeste li ikada imali dece?” Neke smede bube neprestano su udarale u prigušenu lampu, a kad god bi Mihaelis cuo da prolaze

neka kola ucinilo bi mu se da su kola koja se nisu zaustavila nekoliko sati pre. Nije voleo da ulazi u radionicu zato što je radni sto na kojem je ležalo telo bio umrljan, pa se nervozno muvao po kancelariji - do jutra je odlicno poznavao svaki predmet u njoj - a s vremena na vreme seo bi pokraj Vilsona da ga umiri.

„Imaš li neku crkvu u koju katkad odlaziš, Džordže? Cak i ako nisi bio duže vremena? Možda bih mogao da nazovem crkvu i da sveštenik dode i porazgovara s tobom, jasno?”

„Ne pripadam nijednoj crkvi.”

„Moraš da imaš crkvu, Džordže, za ovakve slucajeve. Mora da si nekad išao u crkvu. Zar se nisi vencao u crkvi? Slušaj, Džordže, slušaj me dobro. Zar se niste vencali u crkvi?”

„Bilo je to davno.”

Napor da odgovara na pitanja poremetio je ritam njegovog ljuljanja - na trenutak je bio miran. Onda se onaj isti polusvestan, poluunezveren pogled, vratio u njegove oci.
„Pogledaj tamo u fioku”, rece on, pokazujuci na sto. „Koju fioku?”

„Onu fioku - onu tamo.”

Mihaelis je otvorio fioku koja mu je bila najbliža. U njoj nije bilo nicega izuzev malog, skupocenog pseceg povoca, koji je bio napravljen od kože i pletenog srebra.

„Ovo?”, upitao je, podigavši ga. Vilson se zagleda i klimnu glavom.

„Našao sam ga juce popodne. Pokušala je da mi kaže o njemu, ali sam znao da je nešto smešno.” „Hoceš da kažeš da ga je tvoja žena kupila?”

„Umotala ga je u svilenu hartiju na svom stolu.”

Mihaelis nije video ništa cudno u tome i rekao je Vilsonu desetak razloga zbog kojih je njegova žena mogla da kupi povodac za psa. Razumljivo je da je Vilson neka od tih objašnjenja cuo od Mirte, jer je ponovo poceo da šapatom ponavlja „O, moj Bože!” - njegov tešitelj je ostavio nekoliko objašnjenja da lebde u vazduhu.

„Onda ju je on ubio”, rece Vilson. Njegova usta se iznenada oklembesiše. „Koju je ubio?”

„Znam kako cu da saznam.”

„Ti si morbidan, Džordže”, rece njegov prijatelj. „Ovo je za tebe veliki napor i ne znaš više šta pricaš. Bice bolje da pokušaš da mimo sediš do jutra.”

„On ju je ubio.”

„Bila je to saobracajna nesreca, Džordže.”

Vilson je vrteo glavom. Oci su mu se suzile, usta razjapila uz avet nadmocnog „Hm!”

„Znam”, rece sa sigurnošcu, „ja sam od onih dobrodušnih ljudi koji svima veruju i nikome ne misle zlo, ali kad nešto znam, onda znam. Bio je to covek u onim kolima. Ona je istrcala da mu nešto kaže, a on nije hteo da se zaustavi.”

I Mihaelis je to video, ali mu nije palo na um da u toj cinjenici ima bilo kakvog posebnog znacenja. Mislio je da gospoda Vilson beži od muža, a ne da pokušava da zaustavi neka narocita kola. „Kako je mogla da bude takva?”

„Ona je smotana”, rece Vilson, kao da je to odgovor na pitanje. „Ah-h-h...” Ponovo je poceo da se ljulja, a Mihaelis je stajao savijajuci povodac u ruci. „Džordže, možda imaš nekog prijatelja kome bih mogao da telefoniram?”

Bio je to ocajnicki pokušaj - skoro da je bio siguran da Vilson nema nijednog prijatelja: nije bio dovoljno posvecen ni sopstvenoj ženi. Malo kasnije bilo mu je drago što primecuje promenu u kancelariji, što plavetnilo promice pokraj prozora, shvatajuci da zora nije daleko. Oko pet casova napolju je bilo dovoljno plavetnila te on ugasi svetio.

Vilsonove zacakljene oci pogledale su prema pepelištu, gde su mali sivi oblaci poprimali fantasticne konture i tu i tamo bili nošeni jutarnjim povetarcem.

„Lepo sam joj govorio”, promrmljao je on nakon dugog cutanja. „Rekao sam joj da može od mene da pravi budalu, ali da ne može od Boga. Doveo sam je do prozora” - ustao je uz primetan napor i otišao do zadnjeg prozora, naslonivši lice na njega - „i rekao sam joj ‘Bog zna šta ti radiš, sve što radiš. Možeš od mene da praviš budalu, ali ne možeš od Boga!’“

Stojeci iza njega, Mihaelis je u šoku primetio da posmatra oci doktora T. Dž. Ekleburga, koje se upravo behu pojavile, blede i ogromne, iz nestajuce noci.

„Bog sve vidi”, ponovio je Vilson.

„To je reklama”, uveravao ga je Mihaelis. Nešto ga je nateralo da se okrene od prozora i odvrati
pogled. Medutim, Vilson je stajao dugo s licem naslonjenim na staklo prozora, klimajuci glavom u praskozorje.

***

U šest casova Mihaelis je bio potpuno iscrpljen i laknulo mu je kada su se napolju zaustavila kola. Bio je to jedan od predašnjih koji je obecao da ce se vratiti, tako da je spremio dorucak za trojicu, koji su pojeli njih dvojica. Vilson je sada bio smireniji i Mihaelis je otišao kuci da odspava; kada se probudio cetiri sata kasnije i požurio u radionicu, Vilsona više nije bilo.

Njegovo kretanje - sve vreme je išao peške - kasnije je praceno do Ruzveltove luke, pa do Božjeg brega, gde je kupio sendvic, koji nije pojeo, i kafu. Mora da je bio umoran i da je išao sporo, jer do podne nije stigao u Božji breg. Dotle nije uopšte bilo teško objasniti na šta je potrošio vreme - bilo je decaka koji su videli coveka koji se „ponaša kao ludak” i vozaca koje je cudno posmatrao sa ivice druma. Onda se na tri sata izgubio iz vida. Policija je, pod uticajem onoga što je cula od Mihaelisa, da „zna kako ce da sazna”, pretpostavljala da ide od radionice do radionice u okolini, raspitujuci se za žuta kola. S druge strane, nijedan mehanicar nije se javio da ga je video, tako da je možda imao lakši, sigurniji nacin da sazna ono što želi. U pola tri se nalazio u Vest Egu, gde je nekoga upitao kako se stiže do Getsbijeve kuce. Dakle, tada je vec znao Getsbijevo ime.

***

Getsbi je u dva sata obukao kupace gace i rekao batleru da mu se javi na bazen ako iko bude telefonirao. Zaustavio se u garaži da uzme gumeni dušek koji je uveseljavao goste tokom leta, a vozac mu je pomogao da ga naduva. Onda je dao uputstva da otvorena kola ne smeju ni pod kakvim okolnostima da se izvoze iz garaže - što je bilo cudno, jer je prednji branik trebalo da se popravi.

Getsbi je zabacio dušek na rame i krenuo prema bazenu. Jednom se zaustavio da ga malo pomeri, vozac ga je upitao da li mu je potrebna pomoc, na šta je on zavrteo glavom i zamakao medu požutelo drvece.

Nije bilo nikakve telefonske poruke, ali batler nije spavao i cekao je do cetiri sata - ukoliko se uopšte pojavi onaj kome je poruka mogla da stigne. Moje je mišljenje da ni sam Getsbi nije verovao da ce poruka stici, a možda mu više nije ni bilo stalo. Ako je to tacno, mora da je osecao da je zauvek izgubio onaj stari topli svet, da je skupo platio što je tako dugo živeo s jednim jedinim snom. Mora da je kroz zastrašujuce lišce pogledao u ono cudno nebo i zadrhtao kada je otkrio kako je ruža groteskna i sunce surovo na tek iznikloj travi. Jedan novi svet, materijalan a nerealan, gde se neocekivano krecu bedne utvare koje udišu snove kao vazduh... kao ona pepeljasta, fantomska figura koja klizi prema njemu kroz nakazno drvece.

Vozac - koji je bio jedan od Volfsimovih šticenika - cuo je pucnje - kasnije je samo rekao da o njima prakticno nije ni razmišljao. Ja sam se odvezao sa stanice pravo ka Getsbijevoj kuci i moje usplahireno trcanje uz glavne stepenice bilo je prvi znak koji je sve uznemirio. Ubeden sam da su vec znali. Gotovo bez reci, nas Cetvorica, vozac, batler, baštovan i ja, sjurili smo se na bazen.

Jedva se primecivalo da voda tece s jednog kraja na drugi, buduci da je na jednoj strani ulazila sveža a na drugoj odlazila u drenažu. Uz mreškanje vode, koje nije ni licilo na talase, teški dušek je lagano oticao niz bazen. Dašak vetra koji je blago talasao površinu bio je dovoljan da poremeti njegov neocekivan pravac kretanja s neocekivanim teretom. Dodir gomile lišca vrteo ga je polako, ostavljajuci iza sebe, kao krak šestara, tanak crveni krug u vodi.

Tek kad smo s Getsbijevim telom krenuli ka kuci, baštovan je, malo dalje u travi, primetio
Vilsonovo telo, tako da je pomor bio potpun.

[You must be registered and logged in to see this link.]


POGLAVLJE IX


Danas, posle dve godine, secam se ostatka tog dana, te noci i sledeceg dana, samo kao beskrajnog defilea policije, fotografa i novinara, koji ulaze i izlaze na Getsbijeva velika vrata. Na glavnoj kapiji bio je zategnut konopac, policajac pokraj njega sprecavao je radoznalce da udu, ali su decaci uskoro otkrili da mogu da udu kroz moje dvorište, pa se pokraj bazena uvek nalazila grupica zacudenih decaka. Covek samouverenog držanja, verovatno detektiv, upotrebio je izraz „ludak” kada se tog popodneva nadneo nad Vilsonovo telo, a autoritativnost njegovog tona odredila je obrazac za novinske izveštaje sledeceg jutra.

Vecina tih izveštaja bila je košmama - groteskna, posredna i neistinita. Kada je Mihaelisovo svedocenje u istrazi iznelo na svetlost Vilsonove sumnje u svoju ženu, pomislio sam da ce se cela prica pretvoriti u sprdnju - ali Ketrin, koja je mogla svašta da kaže, nije rekla ni reci. Pokazala je s tim u vezi iznenadujucu snagu karaktera - gledala je islednika pravo u oci i klela se da njena sestra nije nikada ni videla Getsbija, da je bila potpuno zadovoljna mužem, da nije bila umešana ni u kakav opasan cin. Ubedila je sebe u to i plakala je u maramicu kao da je samo pominjanje takve mogucnosti bilo nešto što nije mogla da izdrži. Tako je Vilson bio sveden na coveka „poremecenog bolom” da bi slucaj mogao da ostane u svojoj najjednostavnijoj formi. Tako je i bilo.

Medutim, sav ovaj deo slucaja cinio mi se dalekim i nevažnim. Našao sam se na Getsbijevoj strani, i sam. Od trenutka kad sam telefonom javio vest o katastrofi Vest Egu, ljudi su u vezi sa svim prakticnim pitanjima poceli da se obracaju meni. Najpre sam bio iznenaden i zbunjen; potom mi je, dok je on ležao u kuci nepomican, bez daha i reci, sve više dolazilo u glavu da sam ja odgovoran, jer niko drugi nije bio zainteresovan - zainteresovan u smislu dubokog licnog interesovanja na koje, naposletku, svi imaju pravo.

Pola sata nakon što smo ga našli, nazvao sam Dejzi, onako instinktivno i bez oklevanja. Medutim, ona i Tom behu nekud otišli rano popodne, i to s prtljagom.

„Nisu ostavili adresu?” „Ne.”

„Ni rekli kada se vracaju?”

„Imate li uopšte neku ideju gde bi mogli da budu? Kako bih mogao da dodem do njih?” „Ne znam. Ne mogu da kažem.”

Hteo sam da mu nekoga dovedem. Hteo sam da udem u sobu u kojoj je ležao i da mu kažem: „Dovešcu ti nekoga, Getsbi. Nemoj da brineš. Veruj mi da cu nekoga dovesti...”

Ime Majera Volfsima nije se nalazilo u telefonskom imeniku. Batler mi je dao adresu njegove kancelarije na Brodveju, nazvao sam informacije i dobio broj, ali je tada vec davno bilo prošlo pet casova, tako da na pozive nije niko odgovarao.

„Hocete li ih ponovo nazvati?” „Uradio sam to vec tri puta.” „Veoma je važno.”

„Izvinite. Nažalost, tamo nema nikoga.”

Vratio sam se u radnu sobu i na trenutak pomislio da su sve to slucajni posetioci, ti zvanicni ljudi koji je ispunjavaju. Iako su oni povlacili caršav i zaprepašceno gledali Getsbija, njegov protest se nastavljao u mojoj glavi:

„Slušaj, druže stari, moraš mi nekoga dovesti. Moraš da budeš uporan. Ne mogu kroz sve ovo da prodem sam.”
Neko je poceo da mi postavlja pitanja, ali sam se otkacio i, popevši se na sprat, na brzinu pogledao otvorene fioke njegovog stola - nikad mi nije rekao da su mu roditelji pokojnici. Medutim, nisam ništa našao - samo sliku Dena Kodija, znamen zaboravljene osionosti, koja me je gledala sa zida.

Sledeceg jutra sam poslao batlera u Njujork da preda pismo Volfsimu, u kojem sam tražio informacije i molio ga da dode prvim vozom. Kad sam je pisao, ta molba mi je delovala izlišno. Bio sam siguran da ce krenuti cim procita u novinama, baš kao što sam bio siguran da ce telegram od Dejzi stici pre podne - ali nije bilo ni telegrama ni gospodina Volfsima; niko nije došao osim još policajaca, fotografa i novinara. Kada je batler doneo Volfsimov odgovor, u meni se probudilo osecanje prkosa, prezrive solidarnosti izmedu Getsbija i mene protiv svih njih.

Dragi Gospodine Karavej,

Ovo je jedan od najtežih udaraca u mom životu, jedva da mogu da poverujem da je istina. Takav ludi cin kakav je pocinio taj covek trebalo bi da natera sve nas da se zamislimo. Ne mogu da dodem zato što imam veoma važan posao i ne mogu sada time da se bavim. Ako ima išta što mogu da ucinim malo kasnije, javi mi u pismu po Edgaru. Ne znam ni gde se nalazim kad cujem tako nešto i potpuno sam ošamucen.

Iskreno vaš MAJER VOLFŠIM

A posle toga je usledio brzoplet dodatak:

Javi mi za sahranu itd. njegovu porodicu uopšte ne poznajem.

Kada je tog popodneva zazvonio telefon i operater najavio da je poziv iz Cikaga, pomislio sam da se najzad javlja Dejzi. Cuo se, medutim, muški glas, piskutav i veoma dalek.

„Ovde Slegl...”

„Molim?” Ime mi je bilo nepoznato.

„Strašna vest, zar ne? Dobio si moj telegram?” „Nije bilo nikakvog telegrama.”

„Mladi Paki je u nevolji”, rece brzo. „Pokupili su ga kada je ispod tezge prodao obveznice. Dobili su iz Njujorka cirkulamo obaveštenje o brojevima obveznica samo pet minuta pre toga. Sta misliš o tome, ej? U ovim provincijskim gradovima nikad se ne zna...”

„Alo!”, prekinuo sam ga pometeno. „Slušaj tamo - nisam ja gospodin Getsbi. Gospodin Getsbi je mrtav.”

S druge strane žice nastalo je dugo cutanje, posle kojeg je usledio uzvik... a potom kratko kreštanje koje je oznacilo prekid veze.

***

Mislim da je treceg dana stigao telegram iz Minesote s potpisom: Henri K. Gec. U njemu je samo pisalo da pošiljalac krece odmah i da se sahrana odloži dok on ne dode.

Bio je to Getsbijev otac, ozbiljna starina, sasvim bespomocan i ocajan, umotan u dugu jeftinu kabanicu po toplom septembarskom danu. Njegove oci su neprestano suzile, a kada sam uzeo od njega torbu i kišobran, poceo je da tako uporno cupka retku bradu da sam jedva uspeo da mu skinem kabanicu. Bio je pred kolapsom, pa sam ga uveo u sobu za muziciranje i naterao da sedne i priceka da mu donesu jelo. Medutim, on je odbijao da jede bilo šta, a caša mleka se prolila iz njegovih drhtavih ruku.
„Video sam u cikaškim novinama”, rece on. „Sve je objavljeno u novinama. Odmah sam krenuo.” Njegove oci, koje nisu ništa videle, neprestano su lutale po sobi.

„Bio je to neki ludak”, rece on. „Mora da je bio lud.” „Zar ne biste popili kafu?”, pitao sam ga.

„Necu ništa. Sada mi je dobro, gospodine...” „Karavej.”

„Ovaj, sada mi je dobro. Gde drže Džimija?”

Uveo sam ga u radnu sobu, gde je ležao njegov sin, i ostavio ga. Neki decaci behu došli na stepenice i provirivali su u hodnik; kada sam im rekao koje došao, udaljili su se preko volje.

Posle kraceg vremena gospodin Gec je otvorio vrata i izašao, usta su mu bila poluotvorena, lice pomalo zajapureno, iz ociju su padale krupne retke suze. On je vec bio u godinama kada smrt nema svojstvo groznog iznenadenja, a kada se sada prvi put osvrnuo i video visinu i sjaj hola i prostranih soba koje se iz njega otvaraju u druge sobe, njegov bol je poceo da se meša sa nekim strašnim ponosom. Pomogao sam mu da se popne u spavacu sobu na spratu; dok je skidao sako i košulju, rekao sam mu da je sve odloženo do njegovog dolaska.

„Nisam znao šta cete uraditi, gospodine Getsbi...” „Ja sam Gec.”

„... Gospodine Gec. Mislio sam da cete možda prebaciti telo na Zapad.” Zavrteo je glavom.

„Džimi je uvek više voleo Istok. Jeste li vi bili prijatelj mog decaka, gospodine...?” „Bili smo vrlo bliski.”

„Znate, on je pred sobom imao veliku buducnost. Bio je još mlad, ali je ovde imao mnogo snage.” Kucnuo se po glavi a ja sam potvrdno klimnuo glavom.

„Da je poživeo, bio bi veliki covek. Covek kao Džejms Dž. Hil. Pomogao bi izgradnju zemlje.” „To je tacno”, rekoh, osecajuci se nelagodno.

Pipao je vezeni pokrivac, pokušavajuci da ga skine sa kreveta, zatim legao ukoceno - i odmah zaspao.

Te veceri nazvala je neka ocito uplašena osoba, tražila je da se predstavim pre nego što ona kaže svoje ime.

„Ovde gospodin Karavej”, rekao sam.

„Oh!” Kao da mu je laknulo. „Ovde Antilopa. ”

I meni je laknulo, jer je to znacilo da ce još jedan prijatelj biti pokraj Getsbijevog groba. Nisam želeo da vest o sahrani bude objavljena u novinama da ne bi privukla mnoštvo radoznalaca, pa sam nekoliko ljudi nazvao licno. Teško ih je bilo pronaci.

„Sahrana je sutra”, rekao sam mu. „U tri sata, polazimo odavde, iz kuce. Reci svakome koga bi interesovalo.”

„Hocu, hocu”, govorio je užurbano. „Naravno, mala je verovatnoca da vidim bilo koga, ali ako se desi reci cu im.”

Njegov ton mi je delovao sumnjivo. „Naravno, ti ceš biti tamo.”

„Svakako cu pokušati. Ja sam zvao zbog...”

„Cekaj malo”, prekinuo sam ga. „Možeš li da mi potvrdiš da dolaziš?”

„Ovaj, stvari stoje tako - istina je da sam s nekim društvom, ovde u Grinicu, koje ocekuje da budem s njima i sutra. U stvari, imamo nekakav piknik. Naravno, ucinicu sve da se izvucem.”

Izbacio sam jedno nekontrolisano „Uh!” i mora da me je cuo buduci da je nastavio nervozno:
„Zvao sam zbog patika koje sam tamo ostavio. Interesuje me da li bi bio problem da ih batler pošalje. Vidiš, rec je o patikama za tenis, osecam se nekako bespomocno bez njih. Moja adresa je B. F...”

Nisam cuo ostatak imena zato što sam zalupio slušalicu.

Posle toga sam osecao izvestan stid zbog Getsbija - jedan gospodin kome sam telefonirao rekao je da je dobio ono što je zaslužio. Medutim, to je bila moja greška, jer on je bio jedan od onih koji su žestoko frktali na Getsbija zbog umešanosti u krijumcarenje alkohola, tako da nije trebalo da ga uopšte zovem.

Ujutro na dan pogreba otišao sam u Njujork da vidim Majera Volfsima; cinilo mi se da ne mogu drukcije da ga dobijem. Vrata koja sam silom otvorio, po savetu jednog liftboja, bila su obeležena sa Svastika holding kompanija i u pocetku je izgledalo da nema nikoga unutra. Kada sam, medutim, viknuo „alo” nekoliko puta uzalud, iza paravana je došlo do prepirke i odmah se na jednim unutrašnjim vratima pojavila lepa Jevrejka i odmerila me neprijateljskim pogledom svojih crnih ociju.

„Nema nikoga”, rekla je. „Gospodin Volfsim je otišao u Cikago.”

Prvi deo ove izjave ocito je bio netacan, jer je neko unutra poceo lagano da zvižduce Brojanice. „Molim vas, recite mu da gospodin Karavej hoce da ga vidi.”

„Ne mogu da ga vratim iz Cikaga, zar ne?”

U tom trenutku iza vrata se cuo glas, nesumnjivo Volfišimov, „Stela!” „Ostavite ime na stolu”, rece ona užurbano, „dacu mu ga kad se vrati.” „Ali ja znam da je on tu.”

Prišla je korak prema meni i pocela da ljutito struže rukama po kukovima.

„Vi mladi ljudi mislite da u svako doba možete da udete na silu”, prekorila me je. „Toga nam je vec dosta. Kad kažem da je u Cikagu, onda je u Cikagu. ”

Pomenuo sam Getsbija.

„Oh-h!” Ponovo me je odmerila od glave do pete. „Hocete li - kako se zovete?”

Nestala je. Za tili cas na vratima je svecano stajao Majer Volfšim, pružajuci obe ruke. Povukao me je u kancelariju, ponavljajuci odmerenim glasom da je vreme tužno za sve nas i ponudio mi je cigaru.

„Secam se kad sam ga prvi put sreo”, govorio je on. „Mlad major, tek došao iz vojske s odlikovanjima koja je dobio u ratu. Bio je u toliko teškoj situaciji da je morao da nosi uniformu zato što nije mogao da kupi odelo. Prvi put sam ga video kada je došao u Vinbrenerovu salu za bilijar u Cetrdeset trecoj ulici i tražio posao. Nekoliko dana nije bio ništa jeo. ‘Hajde, rucaj sa mnom’, rekao sam mu. Za pola sata pojeo je hrane za više od cetiri dolara.” „Jesi li ga ti ubacio u posao?”, upitao sam.

„Ubacio! Ja sam ga napravio.” „Oh!”

„Digao sam ga ni iz cega, ravno iz jarka. Odmah sam video da je privlacan, otmen mladic, a kada mi je rekao da je bio na Oksfordu znao sam da mogu dobro da ga iskoristim. Uveo sam ga u Americku legiju i tamo je imao dobar status. Smesta je odradio odlican posao za jednog mog klijenta u Albaniji. Odlicno smo se slagali u svemu” - podigao je dva debela prsta - „uvek zajedno.” Pitao sam se da li je to partnerstvo podrazumevalo i transakciju u vezi sa lažiranjem finalne utakmice devetsto devetnaeste.

„Sada je on mrtav”, rekoh posle krace pauze. „Ti si mu bio najbliži prijatelj, pa racunam da ceš sutra popodne svakako doci na sahranu.”

„Voleo bih da dodem.” „Pa, onda dodi.”

Dlake u njegovoj nosnici malko zadrhtaše, a dok je vrteo glavom oci mu se napuniše suzama. „Ne mogu - ne mogu da se mešam u to”, rece on.

„Nema u šta da se mešaš. Sada je sve gotovo.”
„Kada ubiju coveka, ne želim ni na koji nacin da se mešam. Držim se po strani. Kada sam bio mlad, onda je bilo drugacije - ako bi poginuo moj prijatelj, bez obzira na koji nacin, ostao bih uz njega do kraja. Možeš to da smatraš sentimentalnim, ali stvarno tako mislim - do samog kraja.”

Video sam da iz nekih svojih razloga nema nameru da dode, pa sam ustao da podem. „Jesi li ti fakultetski obrazovan?”, upitao me je iznenada.

Na trenutak pomislih da ce mi predložiti „poslovnu vezu”, ali je samo klimnuo glavom i rukovao se. „Naucimo da gajimo prijateljstvo s covekom dok je živ a ne kada umre”, rece on. „Moje je pravilo

da posle toga treba sve ostaviti na miru.”

[You must be registered and logged in to see this link.]



Kada sam izašao iz njegove kancelarije, nebo se vec beše smracilo, a kada sam stigao u Vest Eg pocela je da rominja kiša. Presvukao sam se i otišao u Getsbijevu kucu, gde sam zatekao gospodina Geca kako ushiceno hoda hodnikom. Njegov ponos zbog sina i sinovljevog bogatstva neprestano se povecavao i sada je imao nešto da mi pokaže.

„Ovu sliku mi je poslao Džimi.” Drhtavim prstima je izvadio novcanik. „Pogledaj.”

Bila je to fotografija kuce, pocepana na uglovima i isprljana od mnoštva ruku kroz koje je prošla. Pažljivo mi je pokazivao svaki detalj. „Pogledaj to”, govorio je i onda nastojao da spazi divljenje u mom pogledu. Toliko ju je pokazivao da mislim da mu je bila stvarnija od same kuce.

„Vrlo dobro. Jeste li ga videli skoro?”

„Dolazio je da me vidi pre dve godine i kupio mi je kucu u kojoj sada živim. Naravno, mi smo bili švorc kada je on pobegao od kuce, ali sad vidim da je imao razloga za to. Znao je da pred sobom ima veliku buducnost. I otkad je postigao uspeh, uvek je bio dobar prema meni.”

Nije mu se ostavljala slika, držao ju je još neko vreme pred mojim ocima. Onda je vratio novcanik i iz džepa izvadio iskrzani stari primerak knjige Hopalong Kesidi.

„Pogledaj ovo, ovo je knjiga koju je imao kao decak. Ona sve govori.”

Otvorio ju je na zadnjoj korici i okrenuo je prema meni da je vidim. Na praznom listu na kraju knjige bila je odštampana rec RASPORED, a datum je bio 12. septembar 1906. Ispod je pisalo:

Ustajanje 6:00 pre podne

Vežbanje gimnastickim duladima i pentranje uza zid 6:15 — 6:30

Ucenje o elektricitetu itd. 7:15 - 8:15

Posao 8:30 - 4:30 po podne

Bejzbol i zabava 4:30 - 5:00

Vežbanje dikcije i kako je postici 5:00 - 6:00

Proucavanje potrebnih izuma 7:00 - 9:00

GENERALNE ODLUKE

Bez tracenja vremena u Saftersu ili (naziv nemoguce dešifrovati) Bez pušenja ili žvakanja

Kupanje svaki drugi dan

Citati po jednu poucnu knjigu i casopis nedeljno Uštedeti 5 (precrtano) 3 dolara nedeljno

Biti bolji prema roditeljima

„Slucajno sam naišao na ovu knjigu”, rece starac. „Ona sve govori, zar ne?” „Ona sve govori.”

„Džimi je morao da napreduje. Uvek je imao neke odluke slicne ovima. Da li primecuješ šta govori
o poboljšanju razmišljanja? Uvek je u tome bio pravi. Rekao mi je da jedem kao svinja i istukao sam ga zbog toga.”

Nije želeo da zatvori knjigu, citao je naglas svaku stavku i posmatrao moju reakciju. Mislim da je ocekivao da prepišem sve za sopstvenu upotrebu.

Nešto pre tri stigao je luteranski sveštenik iz Flašinga, a ja sam poceo da nehoticno izvirujem u išcekivanju drugih kola. Kao i Getsbijev otac. Kako je vreme prolazilo i posluga ušla da ceka u holu, on je poceo nervozno da trepce, a kišu je pominjao zabrinutim i nesigurnim glasom. Sveštenik je nekoliko puta pogledao na casovnik, pa sam ga odveo u stranu i rekao mu da priceka pola sata. Medutim, od toga nije bilo nikakve vajde. Niko nije došao.

[You must be registered and logged in to see this link.]



***

Oko pet casova kolona od troja kola stigla je na groblje i zaustavila se na gustoj sitnoj kiši pokraj kapije - prvo mrtvacka kola, sablasno crna i mokra, zatim gospodin Gac i sveštenik i ja u limuzini, te nešto kasnije cetiri ili pet clanova posluge i poštar iz Vest Ega, u Getsbijevom pikapu mokri do gole kože. Kada smo krenuli kroz kapiju na groblje cuo sam da su se zaustavila neka kola i neko je šljapkao po raskvašenom tlu za nama. Okrenuo sam se. Bio je to covek sa sovookim naocarima koga sam jedne noci pre tri meseca zatekao kako se divi Getsbijevim knjigama u biblioteci.

Nikada posle nisam ga video. Ne znam kako je saznao za pogreb, a nisam znao ni njegovo ime. Kapi kiše slivale su mu se niz naocare, tako da ih je skinuo i obrisao da bi video kako se zaštitno platno razmotava sa Getsbijevog groba.

Pokušao sam da na trenutak razmišljam o Getsbiju, ali je on vec bio predaleko i mogao sam samo da se, bez ljutnje, setim da Dejzi nije poslala poruku ili cvet. Nerazgovetno sam cuo kako neko mrmlja: „Blaženi su mrtvi na koje kiša pada”, a onda je sovooki bodrim glasom rekao: „Amin.”

Brzo smo se kroz kišu udaljili do kola. Sovooki mi se obratio pokraj kapije. „Nisam mogao da dodem kuci”, rekao je.

„Nije mogao ni niko drugi.”

„Nastavi!” Trgnuo se. „O, Bože! A stotine ih je odlazilo kod njega.” Skinuo je naocare i ponovo ih obrisao, spolja i iznutra.

„Taj bedni kuckin sin”, rece.

Jedna od mojih najživljih uspomena vezana je za povratak na Zapad iz srednje škole i zatim iz koledža. Oni koji su odlazili dalje od Cikaga okupili bi se u šest sati u decembarskoj veceri u staroj neosvetljenoj stanici Junion, sa nekoliko cikaških prijatelja, koji bi vec bili zahvaceni sopstvenim praznicnim radostima, da se s njima pozdrave na brzinu. Secam se bundi devojaka koje su se vracale od gdice Te i Te, cavrljanja uz zaledeni dah i ruku koje mašu preko glava kad ugledamo stare poznanike, te sudaranja poziva: „Hoceš li doci kod Ordvejevih?, Kod Hersejevih?, Kod Šulcovih?” i dugih zelenih voznih karata cvrsto stisnutih u rukavicama. I najzad, tamnožutih vagona kompanije Cikago, Milvoki&Sent Pol, koji na šinama pored kapije izgledaju veselo kao sam Božic.

Kada bismo krenuli u zimsku noc i kada bi pravi sneg, naš sneg, poceo da se prostire pokraj nas i da svetluca pokraj prozora, kada bi promicala prigušena svetla malih stanica Viskonsina, u vazduhu bi se iznenada javilo oštro plahovito osveženje. Duboko bi ga udisali pri povratku sa vecere kroz mracne hodnike, neopisivo svesni poistovecivanja sa ovim krajem u jednom cudnom casu, pre nego što što bismo se ponovo neprimetno stopili s njim.

To je moj Srednji zapad - ne žitna polja ili prerije ili zabacene švedske varoši, nego uzbudljivi povratni vozovi moje mladosti, ulicne svetiljke i praporci u mraznoj tami i senke venaca spletenih od
božicnog drvceta koje osvetljeni prozori bacaju na sneg. Ja sam deo toga, pomalo svecan od secanja na one duge zime, pomalo gord što sam odrastao u kuci Karavajevih, u gradu u kojem se kuce još uvek zovu po imenu porodica. Sada mi je jasno da je ovo bila prica o Zapadu - uostalom, Tom i Getsbi, Dejzi, Džordan i ja, svi mi smo bili sa Zapada i verovatno smo imali neki zajednicki nedostatak koji nas je cinio neprilagodljivim na život Istoka.

Cak i kad me je Istok najviše uzbudivao, cak i onda kad sam postajao krajnje svestan njegove nadmoci u odnosu na dosadne, prostrane, narasle gradove iza Ohaja, sa beskonacnim inkvizicijama koje nisu štedele nikoga, osim dece i staraca - cak i tada je on za mene imao neki izgled izvitoperenosti. Posebno se Vest Eg još uvek istice u mojim najcudnijim snovima. Vidim ga kao nocni prizor sa slika E1 Greka: stotinu kuca, u isto vreme konvencionalnih i grotesknih, šcucurenih pod namrštenim, nadnetim nebom i mesecom bez sjaja. U prednjem planu trotoarom hodaju cetvorica muškaraca u vecernjim odelima s nosilima na kojima leži pijana žena u beloj vecernjoj haljini. Njena ruka, koja visi sa nosila, hladno blešti sa draguljima na njoj. Muškarci se staloženo zaustavljaju kod jedne kuce - kod pogrešne kuce. Ali niko ne zna ime te žene, niti je kome stalo do nje.

Posle Getsbijeve smrti Istok je za mene bio tako sablastan, išcašen toliko da moj vid nije imao moc da ga popravi. Zato sam, kada je plavi dim krtog lišca lebdeo u vazduhu i vetar mlatio mokrim, ukocenim vešom na sušilu, odlucio da se vratim kuci.

Morao sam pre odlaska da uradim jednu stvar, mucnu i neprijatnu, koju je možda bilo bolje ne dirati. Medutim, žarko sam želeo da stvari ostavim u redu, da ne prepustim tom predusretljivom i ravnodušnom moru da raznosi moje smece. Video sam Džordan Bejker i nadugo i naširoko razgovarao o onome što se dogodilo nama, što se kasnije dogodilo meni, a ona je savršeno mimo ležala zavaljena u stolici i slušala.

Bila je obucena za golf, secam se da sam pomislio da izgleda kao dobra ilustracija, brada joj je bila prkosno podignuta, kosa joj je imala boju jesenjeg lišca, a lice istu braon nijansu kao rukavica bez prstiju koja je ležala na njenom kolenu. Kada sam završio rekla je, bez ikakvog komentara, da je verena za drugog coveka. Sumnjao sam u to, iako ih je bilo nekoliko koji bi se njome oženili samo da klimne glavom, ali sam se pretvarao da sam iznenaden. Na trenutak sam pomislio da možda grešim, a onda sam se brzo presabrao i ustao.

„Ipak, ti si me odbio”, rekla je iznenada Džordan. „Odbio si me preko telefona. Sada mi do tebe nije uopšte stalo, ali je to za mene bilo novo iskustvo, neko vreme sam bila ošamucena.”

Rukovali smo se.

„A da li se secaš”, dodala je, „razgovora koji smo jednom vodili o vožnji kola?” „Molim - ne baš.”

„Rekao si da se loš vozac oseca sigurnim samo kad upozna drugog lošeg vozaca. Dakle, upoznala sam drugog lošeg vozaca, zar ne? Hocu da kažem da sam bila nesmotrena što sam pogrešno procenila. Mislila sam da si pošten, iskren covek. Mislila sam da se time tajno ponosiš.”

„Menije trideset godina”, rekoh ja. „Da sam pet godina mladi još bih lagao sebe i to nazivao cašcu.” Nije reagovala. Gnevan, poluzaljubljen u nju i strašno tužan, okrenuo sam se i otišao.

***

Jednog popodneva, krajem oktobra, video sam Toma Bjukenena. Išao je ispred mene Petom avenijom onim žustrim, agresivnim hodom, s rukama malo odvojenim od tela kao da se sprema da odbije eventualni napad, glava mu se oštro trzala prilagodavajuci se nemirnom pogledu. Baš kada sam usporio da ga ne bih pretekao, on se zaustavio i poceo da pilji u izlog jedne zlatare. Iznenada me je primetio i vratio se prema meni, pružajuci ruku.
„Šta ti je, Nik? Zar ne želiš da se rukuješ sa mnom?” „Ne. Dobro znaš šta mislim o tebi.”

„Ti si lud, Nik”, rece brzo. „Lud kao noc. Jednostavno ne znam šta ti je.”

„Tome”, rekoh oštro, „šta si ono popodne rekao Vilsonu?” Gledao me je zabezeknuto i znam da sam pogodio u vezi sa onim satima kad smo Vilsona bili izgubili iz vida. Htedoh da krenem, ali me on zgrabi za ruku.

„Rekao sam mu istinu. Došao je na vrata kada smo se spremali da podemo, a kada sam poslao poruku da nismo kod kuce pokušao je da silom dode na sprat. Bio je dovoljno lud da me ubije ako mu ne kažem ko je vlasnik kola. Držao je ruku na revolveru u džepu sve vreme dok se nalazio u kuci...” Prkosno je prekinuo tiradu. „Pa šta ako sam mu rekao? Taj tip bi svejedno tako prošao. Bacao je prašinu u oci tebi i Dejzi, a bio je veoma žilav. Pregazio je Mirtu kao što bi ti pregazio psa i nije se cak ni zaustavio.”

Nisam imao šta da kažem, osim preispoljne cinjenice da laže.

„A ako misliš da i ja nisam patio - slušaj dobro, kada sam išao da otkažem onaj stan i video onu prokletu kutiju sa keksom za pse na pomocnom stolu, seo sam i plakao kao dete. Bože, to je bilo strašno...”

Nisam mogao da mu oprostim, niti da osecam simpatije prema njemu, ali sam video da je ono što je uradio iz njegove perspektive izgledalo sasvim opravdano. Sve je bilo nesmotreno i smušeno. Oni su bili nesmotreni, Tom i Dejzi - uništavali su stvari i bica i onda se vracali svom novcu ili velikoj nesmotrenosti, ili bilo cemu što ih je držalo zajedno, ostavljajuci drugima da ciste ono što su oni zabrljali...

Rukovao sam se s njim; izgledalo mi je luckasto da mu ne pružim ruku, jer sam se iznenada osecao kao da se obracam detetu. Onda je on ušao u zlataru da kupi bisernu ogrlicu - ili možda dugmad za manžete - zauvek osloboden moje provincijalne gadljivosti.

***

Getsbijeva kuca još uvek je bila prazna kada sam otišao - trava na njegovom travnjaku beše izrasla kao i na mom. Jedan od taksista u selu nije nikada prošao pored ulazne kapije a da se ne bi zaustavio i pokazivao unutra; možda je on bio covek koji je prevezao Getsbija i Dejzi u Ist Eg u noci kada se nesreca dogodila, možda je on smislio potpuno svoju pricu. Nisam želeo da je cujem i izbegavao sam ga kad bih sišao sa voza.

Subotnje noci sam provodio u Njujorku zato što su one blistave, zaslepljujuce zabave tako živo bile prisutne u meni da sam još uvek cuo muziku i smeh, tih i neprekidan, iz njegove bašte, cuo sam kola koja dolaze i odlaze. Jedne noci sam cuo stvarna kola i video sam kako se njihova svetla zaustavljaju pred glavnim stepeništem. Nisam istraživao ko je to bio. Verovatno neki gost koji je bio otišao negde na kraj sveta i nije znao da je zabava završena.

Poslednje veceri, sa spakovanim koferom i kolima prodatim bakalinu, otišao sam da još jednom vidim tu ogromnu i promašenu kucu. Na belim stepenicama neki decak je crvenom ciglom nažvrljao jednu skarednu rec, izbrisao sam je trljajuci cipelom po kamenu. Zatim sam sišao na plažu i ispružio se na pesku.

Vecina velikih kuca uz obalu bila je zatvorena i jedva da je uopšte bilo svetla, osim fenjera na skeli koja je promicala s druge strane moreuza. A kako se mesec verao nebom, manje kuce su postepeno išcezavale dok polako ne postadoh svestan starog ostrva koje je nekad cvetalo za oci holandskih moreplovaca - sveže, zelene dojke novog sveta. Njegova išcezla stabla, stabla koja su napravila mesta za Getsbijevu kucu, nekada su šapatom pružala zadovoljstvo poslednjem i najvecem ljudskom snu; u jednom
prolaznom carobnom trenutku mora da je coveku zastajao dah u prisustvu ovog kontinenta, koji pod prinudnom estetskom kontemplacijom nije ni razumevao ni priželjkivao, poslednji put u istoriji našao se oci u oci s necim što stoji u srazmeri s njegovom sposobnošcu da se cudi.

I dok sam sedeo tamo razmišljajuci o starom, nepoznatom svetu, pomislih na Getsbijevu zadivljenost kada je prvi put ugledao zeleno svetio na kraju Dejzinog doka. Veliki put je prevalio da dode na taj plavi travnjak, a njegov san je bio toliko blizu da je teško mogao da promaši da ga ne dohvati. Nije znao da se on vec nalazio iza njega, negde tamo u ogromnoj tmini iza grada, gde se tamna polja republike talasaju pod pokrovom noci.

Getsbi je verovao u zeleno svetio, u zanosnu buducnost, koja iz godine u godinu izmice pred nama. Izmakla nam je tada, ali to nije važno - sutra cemo trcati brže, dalje pružati ruke... A jednog lepog jutra...

Tako plovimo dalje, kao camci protiv matice, bez prestanka nošeni u prošlost.