Momo Kapor

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Čet Jul 11, 2013 4:23 pm

Rođen u Sarajevu 1937. godine, ostavio je posebnu zlatastu prašinu na ulicama Beograda nakon svoje smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kao trogodišnjak, izgubio je majku u bombardovanju Sarajeva: “Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama” – priseća se Momo. Stravičnu tragediju potiskivao je igrom: “To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom” – šalio se nakon mnogo godina.
Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U vreme diplomiranja  upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz ovog braka imaju dve devojčice Anu i Jelenu. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: “Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri”.
Ova ljubav nije uzela primat niti je posebno zabeležena iz razloga što se sa Anom razvodi i iste godine njeno počasno mesto zauzima lepa stjuardesa i manekenka gospođica Ljiljana Todorović.
Sve počinje vrcavog letnjeg dana u Beogradu: “Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: ‘Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom’.”
Momo nikada pisaću mašinu nije zamenio kompjuterom
Samo da napomenem, moliću, ovo je ženska strana priče, Momina, pak, izgleda nešto drugačije, dakle pisac se držao ovakvog scenaija: “Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.”

Voleo ju je bezuslovno, dugo i meko, njihov brak je tekao, nekako, atipično, van šina putničkih vozova. Svaki dan obojen novim osećanjem, svako jutro početo sa “Dobro jutro ljubavi”. Ljiljana je volela da mu udovoljava, i on je zbog toga gledao u nju kao u boginju. “Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: ‘Liki, kuda ćemo?’”
“Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?”
Iskreno sam retko sretala da čovek nakon toliko godina i dalje bude opijen licem svoje žene, Ljiljana mu je često pozirala, ali najinteresantnije je to da svaki lik žene na Mominim slikama podseća na nju. Imala je crte koje je voleo, koje su mu godile. Reklo bi se pravi muškarac, jak i nežan, neretko, Moma bi se spokojno šćućurio na poslednjem sedištu auta dok bi Ljiljana vozila i bio ponosan na svoju ženu.
Šarenolik kao prolećni dah, brak Kaporovih je pun anegdota, priseća se Ljiljana famozne Momine rečenice: “Jedna dama ne dodiruje kvaku, budi dama, učim te ceo život.” – jednom smo krenuli taksijem i rekla sam sebi da ću sada biti dama. Kad smo stigli, on je izašao, a ja sam ostala da sedim. Taksista me gleda i pita da li idem dalje, a ja mu kažem: “Ne, mene je muž naučio da jedna dama ne dodiruje kvaku!” Posle nekih sto metara Moma se vratio i počeo da se smeje. “Eto, vidiš, naučila sam da budem dama”, rekla sam mu.”

Ova ljubavna priča, biću slobodna da kažem, posebna i skoro jedina koja, uslovno rečeno, ima i pored smrti srećan kraj. Momo Kapor umire 2010. godine. Neizmerna ljubav i velika žrtva nastavljena je i nakon smrti. “Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada… Moja profesija je da volim Momu.” Ljiljana je izdala knjigu “Legenda Kapor”, gde je pedesetpet njegovih prijatelja pisalo o njemu, a na Adi je podignuta skulptura “Dafne” u njegovu čast.

“Poslednje što sam mu rekla bilo je: “Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ.” Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne. Poslednjeg dana u bolnici, Rada Đuričin bila je pored mene, poljubila sam ga, ali on više nije bio svestan. Nije patio.”


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Avg 02, 2014 9:06 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Čet Jul 11, 2013 4:23 pm

Od čega se prave romani?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Momo, Od čega se prave romani? Romani se prave od kiše koja neutešno natapa beskrajnu blatnjavu ravnicu u kojoj sam zatočen kao vojnik.
Ta kiša poplavljuje Trg svetog Marka u Veneciji, pa jedna lepotica i ja balansiramo po postavljenim daskama iznad vode, sve do ulice Per Rijalto i restorana “Anđelo”, u kome se jede najbolji crni rižot na Mediteranu i uz njega pije “suave volpoličelo”.
Od čega se prave romani?
Od dosade, od strašne dosade, kada život stane i kada ne znate šta ćete sa sobom pa sedate za pisaću mašinu da učinite nešto od svojih sati i svojih dana, a ispod prstiju vam se rađa svet koji vas čitavog obuhvata i uvlači u svoj vrtlog…
Od alpskih snegova u Švajcarskoj i gledanja u vatru u kaminu (Kako se zvaše ono malo mesto iznad Veveja u čiju je krčmu dolazio Čarli Čaplin da jede pečeno pile?), kada se sećate svih vatri u svom životu, i onih iz detinjstva u Bačkoj na zaleđenoj strnjici i onih u ratu, na Petrovoj gori, sa mirisom pečenog mesa na štapovima i ulja za podmazivanje oružja…
Od bioskopa u provinciji ispred kojih su na zidu u plitkim izlozima fotografije najuzbudljivijih scena zakačene rajsnadlama ili ekserčićima, na osnovu kojih procenjujete vredi li dati dvanaest dinara za predstavu…
Od onih popodneva kada ne uspete da uđete u bioskop, pa ispred zaključanih staklenih vrata osluškujete grmljavinu muzike Dmitrija Tjomkina, glasove, uzvike i revolversku pucnjavu, zamišljajući šta se sve događa na filmu. Ti filmovi koje samo zamišljamo, mnogo su uzbudljiviji i lepši od onih na koje sam uspeo da uđem. I od te čežnje se prave romani…
Oni se prave uglavnom iz usamljenosti, a ta usamljenost se nalazi u bistrou “Zmaj” na Plas Sen Katrinu u Briselu, gde svi psi liče na svoje gazde, a gazde na pse, uz čašu piva “stela artoa”, pored gazdinog bernandinca koji spava pokraj šanka…
Roman se pravi i od četrdeset obešenih o bandere na maloj železničkoj stanici Marindvor u Sarajevu, koje gledam kao devetogodišnjak u aprilu 1945. kako se klate na jutarnjem povetarcu dok sa praznom kantom plave boje sa belim tufnama čekam voz sa Ilidže koji će dovesti seljaka od koga kupujemo mleko. Obešeni su bosonogi jer im je neko već poskidao cipele. Obesio ih je komandant grada Sarajeva Maks Luburić. Ovu scenu kao da je slikao Salvador Dali: dečak sa plavom kanticom iznad koga se ljulja četrdeset obešenih iz balade Fransoa Vijona.
Roman se pravi od leta i od dima skupih cigareta i cigarilosa na terasi Gradske kavane u Dubrovniku. Tu sede lepe žene i zanimljivi ljudi; bosonoga kontesa, koja će se bogato udati u Italiji, Peko Dapčević, komandant armije koja je oslobodila Beograd, penzionisani nostromo, kapetan Nardeli, dve letnje kurve, Koča Popović, nadrealista i general, Hamlet za stolom sa Magbetom, slikar Milovan Stanić, koji pije pelinkovac i gleda golubove što kunjaju sklonivši se od vreline avgusta u hlad pod svodovima crkve svetog Vlaha, profesionalni letnji zavodnik Antonio Pende, koji čeka u zasedi bogatu Englezicu, bivši ministar policije koga prate dva policajca čitajući naopačke okrenute novine sa rupom kroz koju vire, Tanja Majer, sa raskošnim telom u pletenoj ružičastoj mini haljini koja može da se spakuje u kutiju od šibica, kolporter, patuljak Mate, sa čašom piva, Kosta Strainić, istoričar umetnosti sa učiteljicom baleta, Solovjevom, koja mu je tajna ljubavnica pedeset godina, svi oni…
Roman se pravi iz kolopleta letnjih sudbina, usputnih ljubavi, golih noćnih kupanja na plaži svetog Jakova, iz bluda i orgije jela i pića, iz vatrometa na otvaranju Letnjih igara, sklupčanih nagih tela na kamenitim plažama Lokruma, iz uzaludno potrošenih desetleća na ovaj verolomni kameni grad pun prevrtljivosti i izdajstva.
Romani se prave i od noćnih putovanja, takozvanim ubrzanim vozovima na drvenim klupama treće klase na kojima kunja železničar sa fenjerom u krilu, jedan seljak, pokisli vojnik i jedna lepotica u čija se obla kolena zaljubljujemo na tom noćnom putovanju, na kome ona izlazi u Vinkovcima…
…I od književnog salona bankara i pisca Žorža Larua u Ženevi, gde na zidu stoji ogroman afiš Aristida Brijana, jedna od sto sedamdeset litografija u boji koje je Laruov deda dobio na partiji pokera od jednog propalog pariskog štampara za koga je radio Tuluz-Lotrek… i od prijema na kojima mi se dodeljuje neka nagrada, pa jedno vreme potpisujem stotine knjiga, a kada potpišem poslednju, zaboravljaju me u praznoj sali gde mi ljubazna garderoberka donosi punu čašu crnog vina i kolačić preostao od posluženja…
I od mora, i od mora se prave romani, tačnije, od gledanja u more sa predosećanjem nekih srećnih obala iza horizonta.


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Avg 02, 2014 9:07 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Čet Jul 11, 2013 4:24 pm

POSLEDNJA PRIČA

Sve je počelo tako što je moj najstariji stric Danilo poginuo 1922. godine u rudniku Bjut (Montana) u Americi - srušila mu se greda na glavu, pa je u selo Mirilovići, odakle su Kapori, došla odšteta od rudnika i od sindikata, i lične stvari moga strica – džepni sat marke “omega”, manžetne od plastrona, okovratnik i kravata. Moja baba Jovana, samohrana udovica, podelila je taj novac na tri preostala sina, a ćerkama nije dala ništa, jer se ćerke ne računaju, one će da se udaju. Najstariji brat Radovan proširio je kuću i napravio najveću čatrnju u selu za sakupljanje kišnice, jer tamo nema vode. Na tu čatrnju i dan – danas dolaze u vreme suše da napoje stoku. Srednji brat Mirko kupio je zemlju u Bačkoj i odselio se. Mog oca, kao najmlađeg, rođenog 1908. godine, nastavili su da školuju. Završio je osnovnu školu u Bileći, srednju trgovačku akademiju u Sarajevu, pa fakultet u Subotici.

Bileća mi je bila najlepši grad na svetu. To je pust, spečen kamen. On je govorio: “Pogledaj ovu lepotu”. Rahitično, sparušeno drveće, silne kućetine i vojni logor koji je izgledao kao zatvor. Niske kuće od kamena koje je sagradila Austrougrska, a u centru kasarne je stajala straža koja se smenjivala od 1912. godine kada je logor napravljen. Tu je bio ruski carski puk. Kasnije kasarna Kraljevine Jugoslavije, pa robijašnica za komuniste, gde su ležali Moša Pijade i Rodoljub Čolaković. Za vreme rata to je bila italijanska, pa nemačka kasarna. Posle rata je bila kasarna Jugoslovenske narodne armije i Škola rezervnih oficira, onda zatvor za informbirovce. Menjale su se epohe i vojske, a straža se uvek smenjivala u centru kasarne. Niko od pukovnika koji su dolazili u Bileću po kazni nije se usudio da pita šta će tu straža. Najzad je došao pukovnik Perović, smeo čovek, i pitao stražare šta čuvaju. A oni su rekli da ne znaju. Isto su rekli i oficiri:

“Možda zna Lazo Kapor, on je stariji čovek, stolar”, rekli su pukovniku. Lazo je pravio samo vojničke i mrtvačke sanduke, pio je od ujutru lozovaču i nikad nije zaključavao radnju jer nije imalo šta da se odnese. Kada je pukovnik postavio pitanje: “Šta čuva straža?” – on je odgovorio: “Znam ja. Godine 1912. kada je izgrađena kasarna, pukovnih Esterhazi me pozove i kaže: “Lazo, da napraviš klupe oko kruga da vojska ne leži na zemlji kad se odmara”. Ja napravim klupe, obojim ih u zeleno i kažem pukovniku: “Gospodine pukovniče, postavite stražu da neko ne sedne dok je ovo sveže – i on postavi. Tako je ostala straža”.

Moj otac je mislio da je Bileća najvažniji grad na svetu. Godine 1994. ispostavilo se da je to tačno, jer je u Domu armije održan sastanak Vlade Republike Srpske sa stranim predstavnicima koji su predložili usvajanje Vens – Ovenovog plana. To je bio veliki događaj od koga je zavisilo da li će Republika Srpska ostati u ratu ili ne. Svi su došli. Ja sam doleteo državnim avionom koji mi je dao Dobrica Ćosić. Došao sam pred zgradu gde su bile televizijske ekipe iz čitavog sveta: CNN, BBC, francuska TV. Voditeljke su lomile jezik da izgovore Bileća, napolju su stajali generali, moji ratni drugovi. Sutradan su sve svetske televizije objavile: Bileća je rekla NE. Žao mi je što moj otac nije video Bileću u Njujork tajmsu.

Kada je umro imao je 75 godina, godine u kojima svi Kapori umiru od srca. Kada su mi javili da je u bolnici, došao sam iz Cetinja, gde sam snimao, video ga zakačenog na aparate i pomislio da je gotov.

Po njegovoj smrti, kada je izbio rat, osetio sam neodoljivu potrebu da idem u Hercegovinu, da idem u rat, vukao sam džakove pirinča, brašna, ulja u džipovima, jer sam bio ratni dopisnik. Odlazio sam u njegovu kuću, i odjedanput zavoleo Hercegovinu, njen miris, bodljikavo žbunje i taj svet. Najviše sam vremena provodio na frontu braneći poreklo i oca koji je tražio da bude tu sahranjen, u Mirilovićima na seoskom groblju, iako je živeo u Dubrovniku gde se nalazi najlepše groblje Boninovo, puno Meštrovićevih i Roksandićevih skulptura. Tamo leži ispod hrasta sa babom, dedom, stričevima. On je hteo da leži tamo odakle je i potekao. Na toj kamenoj poljani su stajali direktori banaka, visoki funkcioneri, svi zajedno pored kapele iz XIV veka.

Moj otac je otkrio da se Kapori nalaze u Dečanskoj hrisovulji kao slobodni građani koji imaju pravo da nose oružje i ne plaćaju porez. Ta hrisovulja postoji u dva primerka: jedan je u Srpskoj akademiji nauka, a drugi u Hilandaru. Video sam oba. Kada je to otkrio, oduševljen mi se javio telefonom. Ja sam ga zamolio da ne traži dalje, jer će nas skidati sa drveća.

Ostavio mi je u nasleđe prezime, zlatan sat koji je dobio kad je odlazio u penziju, visok pritisak i sklonost da se nakon spavanja, posle ručka, budim umorniji nego što sam legao. Apsurdno je to što otkrivam da što sam stariji sve više ličim na njega. Otkrivam isti smeh, isti način na koji držim cigaretu, istu sedu kosu. Čim pređem granicu Republike Srpske, počinjem da govorim ijekavski, a suva ovčja rebra s raštanom moje je najdraže jelo, kao što je bilo i njegovo. Danas posedujem sve ono što nisam voleo kod oca i smejem se samom sebi u lice kada se ujutru brijem pred ogledalom.

Tako se završavaju sve mladalačke pobune i stara bitka između generacija.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Čet Jul 11, 2013 4:27 pm

KEVA

[You must be registered and logged in to see this image.]

I oni kojima nije majka, zovu je Keva!
Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva!
Za one koji to ne znaju, treba reći da su keve postarije i podeblje žene niskog rasta (danas, nažalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, držeći poput polumitskih ličnosti na svojim plećima čitavu kuću, porodicu, život, svet...
Otkako ih znamo, odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja: ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju.
U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jestru, žečudac, glavobolju i one ružičaste, za visok pritisak...  Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane patofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju - Kevi ništa ne treba!
Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.

Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju.
Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-marš ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa šljivama ili bunar-kiflama, koje su to čudno ime dobile po testu što je nekad moralo da se drži izvesno vreme u bunaru, da nakisne...
Poznato je da keve još uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same ''razvijaju'' po čitavoj kući; čak i za rezance u goveđoj supi!
I pored svih naučnih dokaza o štetnosti, keve uporno dan-danas završavaju sva kuvana jela zaprškom od brašna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar - taj ''srpski kavijar'' (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvorištima na starim limenim šporetima.
Donedavno, tamo su pekle i pekmez od šljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i žive sode, pa ga posle žicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada ne bacaju tegle, dunst-papir i gumice. One će vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!

Zanimljivo, Keva retko kada jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom.
To je, verovatno, zbog toga što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka i proba jela da bi postigla idealan ukus.
Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre čim ode lekar.
Temperaturu skidaju komovicom, projinim brašnom i vinskim sirćetom; zauške leče slaninom iza ušiju; za lečenje upotrebljavaju i ''mast (propuštenu) kroz devet voda'', a u ormanu čuvaju čitavu zbirku čajeva.
Beli slez, kamilica, žalfija, nana, majčina dušica...
Već sama imena ovih čajeva leče svojim magijskim, utešnnim zvukom.
Keve su poslednje osobe na svetu koje će zakrpiti sve ono što nijedan krojač ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih ''ibrišima''.
Keve su najtolerantija bića. Šiptar Abdulah, mada je često sedeo sa nama za stolom, uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala našu hranu.
U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi.
Jedini Kevin kalendar bio je - crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje - za Zadušnice.
Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj duša, ona je neprestano služila pokojnike pod zemljom.

I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući.
U kuhinji će vas, mada ste već večerali, čekati poklopljeno vaše omiljeno jelo iz detinjstva - spanać sa faširanim šniclama. Ko tome da odoli?
Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena kada se živelo mirno, pošteno i udobno, nažalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne.
Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani Patin kuvar i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus.


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Avg 02, 2014 9:24 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Ned Jul 14, 2013 6:26 pm

[You must be registered and logged in to see this image.]

Како се човек уопште одлучује на писање књиге? Можда се то дешава тек кад, после много година читања, ту књигу, још ненаписану, не пронађе ни у једној  књижари, ни у једној библиотеци, а жарко жели да је прочита. Понекад нам је жао што смо већ прочитали све лепе књиге које волимо. Зашто Чехов није написао  још стотинак својих дивних прича? Зашто се Хемингвеј убио пре него што је написао, можда, најважнију књигу, о томе шта му се догодило да најзад потражи тај  последњи излаз? Неки романи подсећају на наш сопствени живот. Многи јунаци веома личе на нас саме. Али, после читања, на врху језика ипак остане  неизговорена најважнија од свих прича – наша сопствена! Тада седамо за сто и почињемо да пишемо, после безброј томова сабраних дела славних мртваца, пишемо  као да је то први роман на свету – најважнији и једини!
Пред нама су дуги часови осамљености, дани ћутње, непрегледна пространства беле хартије и свет у магли; предели који очекују да буду уобличени, личности које  стрпљиво чекају да их оживимо … Некада давно изговорене речи, расуте у времену, роје нам се око лампе. Седимо и на завршетку велике историјске књижевности, а  на почетку наше сопствене – безначајне, пишемо књигу коју бисмо волели да имамо у руци у неком малом провинцијском градићу, у време предугих киша и блата на  друму.
Сами смо против свих.

ОГЛАС
I
Тражи се један свет, прекјуче ишчезао.
Тражи сe једна половна недеља без вести о несрећама и ратовима. Траже сe пријатељи, макар дотрајали, сви oни ишчезли, расељени, умрли, изгубљени, пожењени  — траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави; траже се да врате љубав.
II
Траже се сви они барови у којима смо учили да се опијамо и играмо eнглиш валцер, тражи се Меги Фриза, Деса Кеса, Лили Петобанка, које су плесале игру са  седам велова под лажним именима Кора Кeнт, Бети Буп, Лулу Брекфаст, траже се ма где биле, ма за кога срећно удате. Траже се.
И још се траже сви они подводачи, странци, покераши, блефери, све онe лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару »Тeразије«, док је био још нов  новцат и док се у њему служило вруће млеко у чашама опточеним сребром. Траже се сви они бивши министри, генерали, полицајци, доушници, ислужени шпијуни,  педери, архитекте с олињалим лептир-машнама, све оне курве се траже што су некада седеле у плишаном »Мажестику« и пиле капуцинер у шест по подне,  причајући да их је завео професор математике кад су му односиле писмене задаткe кући на исправку.
Траже се да дођу на поноћни бал код Небојше куле, мртви или живи, и заиграју валцер »На лепом плавом Дунаву« с вилењацима, вештицама, духовима и давним  дављеницима. Траже се.
III  Свe то испод уличног часовника који сe тражи.
Свe то испод уличног часовника који сe тражи.  
Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још откуцава у нашем памћењу. Он сe тражи.
Испод његових казаљки упознавали су се будући љубавници.
Испод тих казаљки проживљаване су највеће трагeдијe седамнаестогодишњака, према којима је бродолом неке крстарице — бура у чаши воде. Чекање без икакве  наде. Испод њих су коцкари уговарали партију покера у свe што поседују. Испод њих су лопови договарали похаре. Испод тог истрошеног бројчаника дангубе су  дангубиле, прeварене веренице чекале својe срећне супарнице са наоштреним ноктима и живом содом, бекрије покушавале да утврде колико касне за својим  животом, неуспели — колико је успех одмакао испред њих, болесни — колико им још преостаје сати, илегалци — колико треба чекати док сe не распрсне паклена  машина, полицајци — хоће ли наићи неко сумњив, гимназијалци — колико ће још потрајати школски час са кога су пoбегли…
Свe то испод уличног часовника који сe тражи.
Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест, а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули а казаљке су поново стајале на шест и на  дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот. И он сe тражи — тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио,  прeклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао, и опет сe дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна  куда однесен.
IV
Тражи се нада.
У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изнeвeри, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо  за своје.
У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје по фиокама. Траже сe да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих.
Траже се дедови, прадедови, бакe, прабаке, стричеви, ујне, ујаци, браћа од стричева, тетака и ујни, кумови се траже, шураци, шурњаје, девери, пашенози, пунци,  таште и свекрве, суседи; послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од макова зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у  капијама гимназија и факултета, сви они железничари и непознати војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из  плетара, и оне старице што су нас даривале смоквама и стављале нам босиок на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на  кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они што су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадион и у  биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе  сланином и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили, заокупљени  сами собом. Тражe се сви они које смо оставили у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима  без пратње, сви они коje смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од  нас, него само давали. Сви они се траже.
V
Тражи се један џемпер.
Вуна му је острижeна са херцеговачких оваца. Прела је једна сељанка са Пељешца. Плела једна девојка из Београда, која је одавно удата. С временом је примио  боју лондонске магле. Био је то џемпер који приања уз тело попут сопствене коже. Носио сам га годинама, све док од њега нe направих личност.
Његов леви рукав мирисао је на гар старих железница. Његов десни рукав мирисао је на повратак из војске, џип »вилис« и товатну маст за конзервирање мотора.
Онај део који зову ранфла мирисао је на »герлен« једне младе даме; предња страна — на трулe даске једног сплава на Ади Циганлији, када се спава потрбушке.
Било је ту још неких мириса: хладних ходника са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мeнзe »Стари град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек  не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се нe сруши — свега и свачега јe у њему било.
Увeчe, на мору, тај џемпер сe могао елегантно носити свезан око врата. На њему се лежало, волело, у њему сe киснуло. У Врсару га је закрпила нека љубазна  старица, јер се поцепао на трњу.
Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога свe није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер!
Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се  ранијe него што сам намеравао. Поотварах све ормаре — није га нигде било!
Однела га нека Циганка, са осталим старим стварима, у замену за ћурку.
Да нисте случајно негде видели мој џемпер?  Тражи се она реч што ми je већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ  годинама ту страшно важну реч кора би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да јe тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми  је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене.
Тражи се она реч што ми je већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ годинама ту страшно важну реч кора би ме спасила, а  не могу никако да је нађем, па излазим да јe тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само  неплаћени рачуни и опомене.  
Нико ништа нe зна о њему. Шта да радим?
Молим госпођу Циганку да ми врати бар изгубљене мирисе. Џемпер може да задржи.
VI
Тражи се једна реч.
Тражи се она реч што ми je већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ годинама ту страшно важну реч кора би ме спасила, а  не могу никако да је нађем, па излазим да јe тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само  неплаћени рачуни и опомене.
Одлазим да је тражим по Теразијама: можда седи пред »Москвом« и пије пиво, а можда јe у киоску са новинама; купујем две и по киле новина — нема је ни тамо.
Можда је у тeк олисталим крошњама и пева зајeдно са хором распомамљених џивџана? Можда јe у излогу сајџије? Можда је неко изгубио или бацио у пресахлу  Теразијску чесму? А можда је изгрицкана, са семенкама, на тротоару испред биоскопа »20. октобар«?
Шта радиш? — питају ме познаници.
Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу никако да је нађем? Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису хтели ништа нарочито. Лепо сe види: умрле  су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места. Речи, речи, речи...
Како наћи ону праву коју толико дуго тражим?
VII
Тражи сe сваштара; она дивна, дебела свеска купусара, коју смо некада давно звали сваштаром. Сваштара! Чудесна реч. Међу њеним корицама има Цезарових похода,  левих и десних притока Сене, има неправилних глагола, сасушене јагорчевине и једначина са три непознате. У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали  својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у којe смо заљубљени, а одмах после тога казна — двеста педесет пута  исписана реченица: »Не ваља се китити туђим перјем!« Цртежи на маргинама, мрље од ужине, загонетке, игра подморница и потапања, разливено мастило (трагови  суза), цитати и диктати, у њој је љубав... Многи од нас матурирали су само са том једном једином свеском, сваштаром, која је лако могла да стане у леви џеп капута.  Сeдели смо  на њој у парку, у пролеће, када је трава још влажна. њом смо сe гађали на великим одморима или је држали над главом уместо кишобрана, док смо још  умели да трчимо но киши. Као да смо већ тада знали да живот није само један прeдмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«. Можда се  тај живот, у ствари, најпријатније осећао у оној старој сваштари, коју смо успут негде загубили, а која се тражи у овом огласу.


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Avg 02, 2014 9:25 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Jul 19, 2013 7:24 pm

-------------------
Zbirka neopravdanih časova

I kada se kajem, kajem se onako glupavo, recimo, što nisam maznuo sve te divne ribe u mladosti. I najozbiljnije se kajem što sam pisao uopšte, što nisam samo slikao. Ipak, moj najvažniji posao na svetu je slikanje, pa i ja živim samo od slikarstva, ne od pisanja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da sam bio pametan, ne bih ja stvarno pisao uopšte, sem onog potpisa na čeku (smeh). Zato što je slikarstvo divan posao. Prvo, slikari žive mnogo duže, za razliku od pisaca. I to sam jedanput pokojnog Stojana Aralicu pitao. Je li, zbog čega to? On mi je rekao: "Znaš, Momo, mi slikari slikamo terpentinom, a terpentin je borova smola. I mi kao da smo po čitav dan u borovoj šumi". Eto, on je živeo 97 godina. Jedanput je došla jedna devojka koja je radila diplomski o njegovom slikarstvu i pitala ga: "Da li je istina da vi imate 90 godina". On će: "Istina je". Kad će devojka: "Stvarno, ja vam nikad ne bih dala". Na šta je Aralica rekao: "I da mi daš, ćero, šta bih ja!" Pisanje je očajno spram slikanja. Jako sam nervozan kad pišem, očajan. Slikarstvo moje i pisanje moje potpuno su drugačiji, različiti i to je jedna vrsta moje šizofrenije. Ja sam ti naivni pisac, a akademski slikar.

Niskobudžetni Njujork
Došao sam u Beograd iz Sarajeva kao dečak sa devet godina. Došao sam iz sarajevske austrougarske građanske kuće. Tamo sam se rodio za vreme Kraljevine Jugoslavije. Ta ulica sarajevska sada nosi naziv Mule Mustafe Bašeskije, inače hroničara starog, od koga su i Ivo Andrić, ali i Selimović, krali, a ja ga uzimam kao lajtmotiv moje knjige "Čuvar adrese". Ta kuća je bila raskošna i kad sam došao u Beograd u kuću porodice Nikolić, ta kuća je bila vrlo skromna. Mene je gospođa Nikolić uvela u kupatilo da me nauči kako se vuče voda u WC-u jer je mislila da sam mali divljak iz Sarajeva.
A taj lanac bio je bedan spram onog našeg secesionističkog. Beograd mi je delovao tada vrlo skromno i seljački u poređenju s onim raskošnim Sarajevom. Međutim, Beograd je čudno topao grad, on osvaja. Njega je trebalo godinama otkrivati. Za mene je Beograd niskobudžetni Njujork. Ni u jednom ni u drugom, kad dođeš, nije bitno odakle si došao. Sem što u Beogradu postoji jedna vrsta onih rođenih u Beogradu koji samo što ne traže povišice zato što su se slučajno rodili u Beogradu. Taj Beograd prezire došljake i za mene koji sam došao kao mali u ovaj grad i o kojem sam toliko pisao kažu "šta on ima meni da piše o Beogradu!". Budale.

Ponavljač
Bio sam loš đak. Ponavljao sam i razred u srednjoj školi jer me ništa nije zanimalo. A jednom su me izbacili zbog neopravdanih časova. Ma, ceo moj život je zbirka neopravdanih časova. I kad su slavili 100 godina te moje Treće muške gimnazije, pozvali su mene i Pekića, koji je bio, inače, hapšen u toj gimnaziji. Pozvali su nas u odbor za proslavu i da pišemo u almanahu koji je tad izlazio i ja sam hteo da napišem da je ta gimnazija bila za mene sprava za mučenje. I dan-danas me zanima zašto smo učili sve one budalaštine. I danas, kad sam negde na putovanju, nemam pojma gde sam. Mislim geografski. Nego pitam svoju ženu da mi pokaže na karti gde se nalazimo. Nama su predavali geografiju profesori koji nisu bili nigde dalje od Zemuna.
Na akademiji sam bio odličan student. Diplomirao sam sa 9,7, jer kad sam se dokopao akademije, tu je bio kraj. Ali, i tamo su me primili tek iz trećeg puta. I danas profesori možda na tim prijemnim ispitima na slikarstvu odbijaju nekog novog Van Goga i to mi nije jasno. Za vreme tih studentskih dana voleo sam "Kolarac" kao kafanu, bila je i jedina. Tamo su konobari govorili kuvaru: "Molim, pasulj bez mesa za gospodina". Kakva tuga, pasulj bez mesa. Kao student sam voleo i "Manjež", tamo u blizini odlazio u Kinoteku. Nismo imali para, pa smo za kartu prodavali studentske bonove.

Kritika
Bio sam čitan već u novinama. A tad su se novine pažljivije čitale. Kad sam objavio prvu knjigu, to je bilo totalno ludilo. Kad pisac objavi tu prvu knjigu, to je svetsko ushićenje. Ti uzmeš pa mirišeš prvi slog, pa štampu, pa korice, pa listaš, pa se diviš. Onda je svečano držiš na stolu mesecima. E onda obilaziš sve žive knjižare i gledaš je li se pojavila u njima, iako uglavnom nije. Onda se misli da će ta knjiga izazvati pravu revoluciju, a, u stvari, dočeka te jedna kompletna tišina, jedan muk. Ma nema ni prikaza, nema ništa i onda je polako počelo da me hvata očajanje. Ali, knjiga sama traži svoj put i to je vrlo čudan put. Ona ga pronalazi, ali to ide jako sporo. Čak i kad su u pitanju bestseleri. Osetio sam to na svojoj koži više puta u životu. I bestseler kad se pojavi, ne pukne istog dana ili za nedelju dana. Treba mu uvek više vremena, jer put knjige je čudan. Prikazi, kritike, ništa ti to ne znači. Uglavnom nepoznati književnici prikazuju knjige svojih nepoznatih pisaca prijatelja. Volim kritiku o sebi više nego kad me pohvale. To mi budi energiju. Isecam i čuvam svaku kritiku o sebi.

Masoni
Ivo Andrić jeste bio moj poznanik, ali prijatelj i s mojim jako velikim prijateljem, pokojnim Zukom Džumhurom. Zukin otac je bio mason, a masoni se brinu jedni o drugima. Tako, kada je Zukin otac umro, Andrić se brinuo o Zuki i njih dvojica su već bila na ti. Andrić je, inače, bio strog. Ali nije stalno ćutao. Bio je jako, jako pričljiv. Samo ne sa svima. S Andrićem sam imao jako mnogo susreta. Recimo, upravi Udruženja književnika trebao je neko mlad i izabrali su mene. Svakih desetak dana sedeo sam za stolom s Andrićem gledajući ga onako sa strahom. Jedne večeri je pozvao nas nekolicinu da popijemo nešto dole u Klubu književnika. Tu je prišao gazda restorana i on ti počne: "Druže Andriću, imamo teleću kolenicu, govedinu, sarmice u zelju...", i svašta ti on nabroja. Andrić ga sasluša i odgovori: "Druže, ja nisam danas istovarao tonu uglja, ajd ti meni daj čaj". Andrić je bio genije, a mi smo svi kô pizde tada naručili čaj. Onda bi povremeno otišli do šanka, koji je bio malo zaklonjen, i zviznuli neki dupli vinjak, pa nazad na srkanje čaja. Andrić je najmudriji čovek koji se ovde rodio. Čak mi je jednom rekao da bi bilo bolje da je objavljivao pod pseudonimom sve svoje knjige.

Kafane
Dobar deo života proveo sam u hotelu "Moskva". To je verovatno najlepši hotel u Beogradu. Pisao sam o njemu. Zato sam, valjda, i počasni gost tamo. Bio je stecište svih nas. Tin Ujević, Ćopić, Vasko Popa, Zuko Džumhur, pa i Andrić. Bio je "Moje mesto", gde sam dolazio sa svojim tajnim ljubavima, da vam iskreno kažem. Tu niko nije mogao da me traži, ali tu se boemisalo do kraja. Tu sam sprovodio sve moje tajne ljubavi. To je jedini seks kog se rado sećam. Sad mogu, dovoljno sam star. Moja prva ljubav zvala se Ljiljana i moja poslednja ljubav zove se Ljiljana. Mada, čini mi se, jedina ljubav koja vas nikad neće izneveriti jeste ljubav prema samom sebi. Dođe, istina, do malih flertova i prevara, ali se čovek uvek vrati sebi. U moje vreme kad sam bio mlad pisac postojali su usmeni pripovedači, a to je sada vrsta ljudi koja je potpuno iščezla zajedno s onim kafanama u kojima smo se svi đuture opijali. Bio sam neka vrsta urbanog Vuka Karadžića koji je slušao njihove priče i mnoge te priče sakupio. Oslušnuo sam jezik koji je vrlo tipičan za Beograd. Bilo je bitno iskustvo iz kafana iz kojih i dan-danas ne izlazim i sve je to pomoglo da uspem da definišem ono što sad zovemo beogradskim duhom. Kafana je magična stvar i ona je u stvari antički trg za nas Srbe. Kafana je naš trg na kome se može svašta čuti. Tokom 19. veka znam da su pisci pisali po kafanama. Tu su bile čitave redakcije po stolovima.

Žene
Nisam bio neki frajer kao mlad, ali bilo je žena. Nisu me jurile, bilo je mnogo ponuda. U stvari, ja sam bio ružan tip koji se otimao za ljubav. Mi ružni, mi se otimamo. Bilo je mnogo prilika u mom životu, istina, da budem s lepoticama, koje sam propustio, i sada često mislim koja sam budala. Bolje da sam ih sve obljubio. Nisam znao, nisam znao... Ali za mene su najbolje bile moje romanse s medicinskim sestrama, jer one već imaju taj trening s lekarima u noćnim smenama. Njih sam stizao... Ipak, sve se u ovom životu vrti oko traženja ljubavi. Da li fatalne, da li telesne, ovakve, onakve. Umetnost je samo traženje neuzvraćene ljubavi. Ljubav je centralna stvar. Vi vapite za njom i kao da vičete "pogledaj kako ja divno slikam i pišem". Žene vam je ne daju, a sada kad su godine prošle, prilazi mi jedna dama u koju sam bio zaljubljen tamo ranije. Ma, ne znam šta tad sve ne bih dao da je bila sa mnom. I ona mi prizna kako je bila zaljubljena u mene. Ja poludeo, mislim se, što ne kaza tada, ali tako se to dešava. A bilo je žena. Kasno to dođe, uglavnom. Tad su najviše tucali odlični učenici i sportisti...

Pisac rata
Kad prođete četrdesetu, strašno počne da vas zanima ko ste, šta ste. Rat je jedino dobar za pisca. Mi smo baštinici prastare mržnje, koju smo dobili u nasledstvo. Ta mržnja, svakako, nije bezazlena. Ta mržnja je od 600 godina. Tu je bila mržnja na Turke od kojih su postali ovi naši koji su primili njihovu veru. Da li neko može da zamisli kad dolazi aga u kuću hercegovačku i spava s vašom ženom, a vi morate da šetate njegove opanke oko kuće. Ili s ćerkom... Možete li da zamislite to poniženje? I to je mržnja koju smo nasledili. Koja povremeno bukne. Sad je buknula. Buknula je 1941, pa 1991. Ja nisam mrzeo. Samo sam se malo gadio. Imam ja prijatelje muslimane, uostalom, ja sam kum s muslimanima. Čak sam i jedini srpski pisac koji je napisao knjigu zajedno s jednim muslimanom Zukom Džumhurom. Gadio sam se tih njihovih svireposti koje su prastare. Ali nisam mrzeo. To je koloplet mržnje i svireposti. Ovaj rat devedesetih je zato i bio građanski, verski i čak rat civilizacija. Arsen Dedić mi je govorio da su komšije bile najsvirepije. Pa i Arsenov otac Jovo je bio predsednik srpske pravoslavne opštine u Šibeniku i on je, sedeo sam tu, Arsenu rekao: "Sine, ti se moraš opredelit. Neko te mora jebat. Ili mi ili oni". S Arsenom se danas ne čujem, on se opredelio, ali morao je na neki način. Njegova genijalost me i dalje oduševljava. Samo tri genija sam upoznao u životu: Arsena, Zuku Džumhura i Matiju Bećkovića. Oni su od svega znali napraviti umetnost.

Prijatelj "mafije"
Boško Radonjić je, istina, bio moj prijatelj, a on je bio desna ruka Gotija, šefa jedne poznate porodice Grandino. Da ne bi svedočio protiv Gotija, pobegao je iz Amerike u tadašnju Jugu. Bio je veoma ugledan. S njim ste po Njujorku mogli da šetate kud god ste hteli. Upoznao sam ga kad je izašao iz zatvora koji je zaglavio kad je pokušao da izvrši atentat na Tita. Družili smo se. Čak sam živeo kod njega. Podzemlje voli pisce, njima se ispovedaju. Mi se napijemo u Njujorku i pevamo Petom avenijom: "Druže Tito, mi ti se kunemo". U Njujorku sam upoznao i princezu Jelisavetu. Kupio sam bio neki bedž u Americi na kom je pisalo: "Kiss me, I am Serbian". Jelisaveta je došla na neki prijem, onako prelepa, mlada, i rekla na slabom srpskom: "Ja sam Srpkinja, ja sam iz Serbije". Od tada smo u dobrim odnosima.

Tek sad počinjem...
Spremam knjigu koja je sestra mojoj knjizi "Dnevnik jednog crtača". Zove se "Ispovesti", slično kao i vaša rubrika. To je autobigrafija o mom životu u literaturi. "Dnevnik crtača" je bio u slikarstvu, ova je u literaturi i obimna je. Ima tu svega. To je ljubavni roman o jednoj devojci koja dolazi ovde kod mene u kuću, u atelje da joj pomognem da napiše diplomski rad o mom delu. Ja sam prilično mamuran i skoro sam zaboravio da treba da dođe, ali sam joj obećao i tako kreće. Ona se interesuje o mom životu, traži fakte, ja joj dajem dokumente i pričam joj svoju poslednju priču. Među nama se polako rađa ljubav. Ta knjiga će izaći sad u maju, izaći će u stotom kolu, a to je čast. Ovo sve dosad bile su stilske vežbe. Tek sad počinjem da radim. Sve ovo dosad bilo je oprobavanje materijala.

Kod Haradinaja
– Na mene režimi nisu uticali, mada su me progonili. Nikad nisam stavljao sivu na sliku umesto plave zbog režima, pa tako i u pisanju. Danas mi je sve jasno, od krajnje levice do krajnje desnice. Međutim, pre tri dana vratio sam se s Kosova. Bili smo u Kosovskoj Mitrovici i tamo je bezbedno, ali nismo promenili tablice. Pa smo išli u Dečane, koji su ograđeni žicom, odakle smo do Pećke patrijaršije, koju čuvaju Italijani, od kojih su neki poginuli, a neki prišli pravoslavlju. I ne da nam đavo nego smo otišli i pravo u Prištinu, i to baš kad su dočekivali Haradinaja. Kola su nam milela, a tipovi koji su ga čekali su strašni. Odvratni s pasjom vilicom. Srećom, nisu nas prepoznali, jer ne bi imao ko sada da priča s vama, mladiću. Volim taj adrenalin.


Poslednji izmenio Mustra dana Sub Avg 02, 2014 9:26 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Sre Jul 30, 2014 9:17 pm

Momo Kapor: Magija Beograda (...o pisanju...)

Hajde, šta čekate? Ovog jutra treba da napišete prvu stranicu svog romana.
Sad dolazimo do važnog pitanja - čime ćete da pišete svoju prvu knjigu.
Ivo Andrić je pisao nalivperom u sveske tvrdih, tamnih korica. Rukopis mu je bio prilično nečitak, ali je mogla da ga dešifruje jedino njegova stara saradnica gospođa Vera Stojić, majušna starica nalik na sasušenu pticu.
Ona je prekucavala te stranice na mašini, pa bi ih posle toga zajednički redigovali.

Branko Ćopić pisao je mekanom grafitnom olovkom, takođe u sveske.
Imao je malu, veoma oštru britvicu kojom ju je zarezivao. Još nikada nisam video tako savršeno zarezane olovke kao one na njegovom radnom stolu. Kada bi ih potrošio gotovo do kraja, imao je posebnu navlaku sa metalnim prstenom koji bi stezao taj mali prtljak od olovke.
Danas je to jedno od iščezlih pomagala bez posebnog imena i prava je muka objasniti mladima kako je uzgledala ta stvar, jer se više nigde ne prodaje.
Ono što danas čini kompjuter, kad onaj koji piše želi da izbriše neku reč, Branko Ćopić je radio gumicom za brisanje. On mi se čudio što pišem na pisaćoj mašini, baš kao što se ja danas čudim onima koji pišu na ekranu kompjutera.
     Dobrica Ćosić piše tankim flomasterom marke ''pilot'', koji ne bledi, takođe u sveske.
Još i danas gledam Danila Kiša, kako namršten, sa cigaretom u uglu usana, kuca sa dva prsta po staroj pisaćoj mašini, dok mu u pepeljari pokraj nje dogorevaju dve zapaljene cigarete koje je zaboravio.
U razgovoru sa američkim piscem Filipom Rotom, u njujorškom restoranu ''Đino'' na Leksington aveniji, na pitanje kako piše, Kiš je odgovorio: ''Pišem kao što tucam - retko i dobro!''
     Klod Simon je pisao svakog dana, baš kao i Andrić, koji je pisao stalno, pa i na Božić i na Uskrs.
Pol Oster je pisao ujutru.
Hemingvej je pisao određen broj reči svakog dana, i pisao je stojeći.

[You must be registered and logged in to see this image.]
    Tomas Vulf pisao je stojeći za visokim pultom, a ispisane stranice bacao je preko ramena u otvoren kovčeg. Jedanput, pričao mi je u Njujorku slikar Savo Radulović, prenoćio je nakon književne večeri kod njega u starom ateljeu odmah prekoputa ''Blumingdejla''. Čitavu tu noć pisao je na frižideru, a ujutru se ispostavilo da je pojeo nekoliko konzervi hrane za pse.Urednici njegovih knjiga sklapali su te stranice bez rednih brojeva u romane Pogledaj dom svoj, anđele i Nema povratka domu.

Slično se dogodilo i Stendalu, koji je živeo na visokoj mansardi, a umro na ulici od srčanog udara.
U njegovoj sobi pronađena je škrinja puna rukopisa u potpunom haosu. Nisu znali šta da rade sa tim, pa su je poslali u Stendalovo rodno mesto Grenobl, gde je godinama čamila u arhivi biblioteke u nekom zabačenom uglu. Sasvim slučajno prašnjavu škrinju je otkrio neki poljski student i, pročitavši nasumice nekoliko strana, bio zapanjen lepotom njegovog stila.
Između ostalog, bile su tu i stranice Crvenog i crnog.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Sre Avg 06, 2014 12:05 pm

из друмовања Београдом

„...И уопште, чему путовати било куда из Београда, када он, углавном, има све? Ту нам је „Лондон”, „Москва”, „Мали Париз”, „Атина”, „Пекинг”, „Верона”, „Венеција”, ту нам је читав „Балкан”! Неки пакосник ће сигурно приметити да Београд нема мора. Којешта! А „Биоград на мору”? А „Плави Јадран”, „Бока”, „Бриони”, „Раб”, „Корнати”, „Сплит”? После друге литре вина, љуља вам се као да сте на таласима. Сем тога, у Београду је увек „Пролеће”! (Најукуснији говеђи гулаш у граду!)
Колико је Београд изузетан, најбоље сведочи чињеница да је у њега много лакше стићи из Сиднеја или Сан Франциска, него се одвести са железничке станице до Теразија, јер ниједан таксиста неће да вози тако кратку туру...”

[You must be registered and logged in to see this image.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Uto Feb 10, 2015 4:10 pm

ZABRANJENI GRADOVI


Negde 1991. iz svih hrvatskih knjižnica i knjižara izbačena su dela Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, a takođe i moje uz ove velikane,
Trebalo bi možda napisati putopis o zabranjenim gradovima (niko to do sada nije), onih iz kojih smo izgnani zauvek.

Ponekad, u blagim sumracima, ili u bledoj izmaglici jutra posle duge nesanice, oni iskrsavaju u svojoj čudnoj lepoti iz koje smo izgnani. Hodam po njihovim ulicama vukući se uza zidove, sklanjajući se od tuđih pogleda, pun straha da me ne prepoznaju. Pijem vodu sa velike Onofrijeve fontane u Dubrovniku, pljuskam lice mlazom iz šedrvana u sarajevskoj Begovoj džamiji, ispijam reski gemišt pred zagrebačkom Gradskom kavanom i budim se oznojen od straha što sam se usudio da zakoračim u jedan od, za mene, zabranjenih gradova. Uvlačim se poput uhode u tamne hodnike nekada poznatih kuća, vidim svoje ugrebano ime u oljuštenom malteru pokraj zjapeće rupe iščupanog prekidača za svetlo; čujem odjeke dalekih koraka po spratovima, osećam u nozdrvama davno iščezle mirise ohlađenog pepela iz kanti za đubre i vlažnog zimskog kaputa devojke sa kojom sam se tu ljubio. Razmišljam o tome kod koga bih prespavao, na čija bih vrata zakucao da me slučajno zatekne noć u nekom od tih zabranjenih gradova. Da prespavam u hotelu, sigurno ne bih živ dočekao jutro. Mnogi moji prijatelji su mrtvi i iza njihovih vrata stanuju neke druge porodice, a mnoge koji su me voleli, ubila je mržnja. Knjige, koje sam im posvećivao, gurnute su u bibliotekama u drugi red, da se ne vide, a preko potpisa na mojim slikama, zalepljeni su flasteri. Mogao bih da zalupim zvekirom na vratima neke od preostalih crkava, ali ona su uvek zabravljena, a paroh i crkvenjak stanuju ko zna gde.

Zbog čega mi je zabranjen ulazak u te gradove? Deset godina nakon završetka ratova, koji su protutnjali kroz moj život, mržnja je i dalje ostala življa nego ikad. Zemlja se raspada po šavovima na mnoštvo malih država čije su granice napravljene od stare netrpeljivosti. Nisam prvi izgnanik na svetu; stotine hiljada ljudi izbačeno je iz svojih domova za koje su mislili da su više nego trajni. Izgnanstvo je toliko često da ga gotovo ne vredi ni pominjati. Najčešće je među piscima i umetnicima, kao što je Pikaso, na primer, koji je obećao sebi i drugima da će se vratiti u Španiju tek pošto umre diktator Franko, koji ga je, uzgred, nadživeo, tako da nikada više nije video rodnu Malagu. Džejms Džojs u dobrovoljnom izgnanstvu iz Dablina i Tomas Man, proteran iz Nemačke, Bunjin u Francuskoj, Solženjicin i Škvorecki u Kanadi, Kundera i Kortasar u Parizu… Koliko izgnanstava i gradova u kojima im je bio zabranjen ulazak?
Ali za svakoga od njih to je bio ipak samo jedan grad i samo jedna zemlja, a to je malo prema onome što mi je Gospod dodelio; da ne mogu da uđem u nekoliko zemalja i u mnoštvo gradova u kojima nisam dobro došao. Sudbina mi, dakle, nije dodelila nikakvu izuzetnu ulogu, sem ove da prvi napišem jednu novu vrstu putopisa – putopis po zabranjenim gradovima. Oni su svakoga dana i svakoga časa sa nama; od njih smo napravljeni iznutra, njihove magle boje naša raspoloženja melanholijom, a kiše spiraju tugu koja se nataložila. U svakom pupoljku vidim žbunove, koji samo što ne procvetaju, u gradovima u kojima nam je zabranjen ulaz. Dubrovnik – to kameno čembalo zaboravljeno na ivici mora ispred Lokruma – nasukanog kita; sarajevska zelena kotlina nalik na ušuškanu kolevku iz koje se vide brda na kojima se uveče „ne zna gde se završavaju mahale, a gde počinju zvezde“ (zabranjeni pesnik). Zagrebačke magle na Mirogoju, gde se strasno volimo između grobova značajnih istorijskih ličnosti na travi mekoj poput zelene postelje…

Trebalo bi, možda, pisati o napuštenim kućama po Primorju, o perajama i maskama za podvodni ribolov, nagorelim rešetkama za gradele, ručnicima koji blede prebačeni preko platnenih pocepanih ležaljki u konobi; o „požutelim novinama s nekim datumima jula“, što leže na stolu, ako sto zajedno sa svim tim stvarima nije opljačkan. Tu su i izduvani gumeni leptirići za dečije ruke (deca su već velike devojke), priručne letnje biblioteke, naše fotografije kada smo bili lepi i mladi – sve to ne postoji više, sem u ovom putopisu o zabranjenim gradovima.

Odnesena je i biblioteka istorijskih knjiga mog pokojnog oca iz Dubrovnika, zajedno sa mojim ranim, početničkim uljima; a više nikada neću biti mlad da ponovim te iste, tako dirljive greške – odnela ih je nekuda neka uspaljena pripadnica HDZ-a, ko zna gde? Ako ovo slučajno pročita, neka mi vrati drage stare slike, a kuću neka zadrži – alal joj.

Dobronamerni čitalac sigurno će se pitati kako je ovo sve počelo. Nisam tip koji se bavi velikim istorijskim kretanjima, prilikama koje su dovele do toga, dugo zatomnjenom željom da se ima svoja država i ostalim stvarima primenjenog istorijskog folklora.

Jednostavno, jednog dana su počeli da pale knjige, a paljenje ljudi uvek prethodi paljenju knjiga. Negde 1991. iz svih hrvatskih knjižnica i knjižara izbačena su dela Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, a takođe i moje uz ove velikane, što mi je, i pored sve nesreće, činilo veliku čast. Bila je to izuzetna privilegija goreti zajedno sa njima. „Gori, gori, moja gospođice.“ Mada su štampane latinicom i u zagrebačkoj biblioteci „Hit“, poput ljupkih veštica na inkvizitorskoj lomači, gorele su moje junakinje Ana, Una i Zoe. Najduže je gorela prva rečenica iz romana Una: „Kad sam je video, sat mi je stao“, ali i ona se na kraju pretvorila u pepeo. Na sreću, Miroslav Krleža, koji je svakodnevno, između jedanaest i pola dva, srkutao svoj kapućino u kafe-baru hotela „Esplanada“, u kom je barski pijanista samo za starog majstora na krezuboj klavijaturi „belesendorfera“ kitnjasto razvijao uvodnu temu iz operete Vojnik od čokolade Franca Supea, nije bio živ da vidi kako gori trideset tisuća tomova njegove Jugoslavenske enciklopedije. Gledao sam ga godinama iz prikrajka sa divljenjem, ne smejući da mu priđem. Ćute hrvatski intelektualci pred ovim velikim gutenbergovskim požarom, mnogo većim no što je bio onaj, više simbolički, u Nemačkoj 1935, kada su bila čak i pošteđena neka dela proskribovanih autora. Ćuti i glavni urednik „Hita“ kome sam, zajedno sa Kunderom, Kišonom i Škvoreckim, pomogao da napravi najtiražniju jugoslovensku biblioteku, koja sada cvrči i prašti na sveopštoj lomači knjiga sa inkvizitorskog Indeksa Prohibitorum Librorum – treći put u istoriji čovečanstva.

Budući da ih je sramota od tog gnusnog čina spaljivanja knjiga, njihov unutrašnji bes na same sebe, okomljuje se na mene, proglašavajući me srpskim nacionalistom, zbog toga, verovatno, što nisam u to vreme došao u Zagreb da i sam budem mazohistički spaljen na lomači. Otišao sam u taj rat da sprečim da nijedna knjiga ne bude spaljena.
Rat se lagano zaboravlja, evo, dolaze nam i hrvatski glumci, pevači i pisci, odlazi se na sajmove knjiga, ali na sve to milozvučje kao da neprestano sipi sa neba pepeo izgorelih knjiga, koji se ne može niti pomenuti i baciti na smetlište istorije, niti usisati. Vazduh je pun izgorelih reči i slova koje udišemo. I mi, spaljeni, i oni što su nas spaljivali.

No, i pored svega, trebalo bi napisati putopis po zabranjenim gradovima, sačuvati neku melodiju u prolazu, na primer, onu na citri starog uličnog muzičara Verhovskog, čiji sam portret radio, lepi okrugli stočić u Kazališnoj kavani, koji je uvek bio rezervisan za gospođu Belu Krležu i njenu drugaricu Čuču Smokvinu, za kojim smo sedeli i srećno ogovarali Beograd i Zagreb uz minijaturne bajaderice i kafu sa šlagom. Sumrak u staroj „Palainovki“ u Gornjem gradu i režisera Marija Fanelija, treba se setiti, kad kupuje skuše na „placu“ uzbuđen kao da je na pijaci u rodnom San Benedetu del Trontu kod Peskare, nekih mladih devojaka, potrebno je setiti se njihovog raskošnog smeha pod prvim snegom, njihove kose sa ukrasima od kristalnih pahuljica, antikvarnice na Zrinjevcu gde smo satima prevrtali stare knjige i „Kornata“ sa školjkama iz kojih se cedio ukus mora, tišine u ateljeu Dušana Džamonje, među skulpturama nalik na metalne ježeve… Sve bi to bilo dobro da uđe u ovaj putopis koji bi trebalo da ogreje naše zaleđene duše poput toplog kestenja, tek skinutog sa žara, među dlanovima ispred bifea „Blato“ u kojem je nekad pio crnjak Tin Ujević.
Podižu se virtuelni gradovi u našem sećanju, iskrsavaju srećni fragmenti, časovi dokolice i ljubavi, osenčeni kameni trgovi primorskih gradova, šibenski i trogirski portali katedrala, Gradska kavana u Dubrovniku za čijim stolovima odvojeno sede Peko Dapčević, Koča Popović i Aleksandar Ranković, čitajući novine iz čijih su vesti izbačeni… Na svojim dugim nogama, bronzane kože, u veoma kratkoj haljini od pletenog ružičastog konca (riba uhvaćena u ljupku mrežu), kroz stolove se provlači Tanja M. U zelenim očima kao da trepere odblesci mora sa Lokruma. Zagrlim je i pod dlanovima osetim drhtavu toplotu njene osunčane kože.

Na kraju terase sedi kapetan Nardeli, sed starac sa šapkom i štapom u rukama. Bio je noštromo na Titovom brodu na ostrvu Visu četrdeset treće godine. Prilazi mu starica, luda Kate, nekadašnja prostitutka, kojoj dečaci i dan-danas dovikuju iza katuna: „Kate, Kate, kurbo!“
„Ajme, moj kapetane – žali mu se Kate – što me zovu kurbom, kad se ja tijem zanatom ne bavim godinama?“
„Pa, i ja van, moja Kate, ne navigam već triest i pet godina – odgovara joj Nardeli – pa me još uvijek zovu kapetane!“

U trenutku kad počinjemo da pišemo neki ogled ili neku priču, ona je već prošlost. Za pola veka biće potpuno svejedno mojim budućim čitaocima da li sam pisao putopis po Njujorku iz kog sam se vratio pre dva dana ili uspomene iz Sarajeva, svog rodnog grada, iz koga sam izgnan trinaest godina duže od Odiseja sa Itake. „Ne smem se plašiti prošlosti; ako mi ljudi kažu da je ona neopoziva, neću im verovati – pisao je Oskar Vajld krajem devetnaestog veka iz tamnice u Redingu – prošlost, sadašnjost i budućnost su jedan trenutak u Božjim očima, a u Njegovim očima trebalo bi da se trudimo da živimo.“

Na kraju ovog nesrećnog putopisa o zabranjenim gradovima trebalo bi možda napisati: dolazi starost koja nas zauvek isključuje iz lepote. Ostaje samo čežnja.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Sub Mar 28, 2015 2:41 pm

[You must be registered and logged in to see this image.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Ned Maj 03, 2015 3:24 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Ned Maj 03, 2015 3:25 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Ned Maj 03, 2015 3:25 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Ned Maj 03, 2015 3:26 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34560
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momo Kapor

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu